fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-ZNANJE
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

znanje- 92603 - 16.03.2015 : Zoka Hadzici - best (3)

Drevni srpski nazivi za mjesece


  • KOLOZEG - Januar
  • SECKO - Februar
  • DERIKOŽA - Mart
  • LEZITRAVA- April
  • CVETANJ - Maj
  • TREŠNJAR - Jun
  • ŽETVAR - Jul
  • GUMNIK - Avgust
  • GROZDOBER - Septembar
  • SUMOPAD - Oktobar
  • STUDEN - Novembar
  • KOLEDAR - Decembar

    Šta koje ime znači ne treba posebno objašnjavati.
  • znanje- 88740 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli (2)


    Sa najgorim hoću da se borim.

    Život je i za njega, kao za stare Germane, jedino i isključivo rat, "aut belli praeparatio, aut infida pax". I tu odjedanput umesto vasionom harmonijom njegova pesma "propoje od užasa", snivana harmonija pretvara se u paklenu neslogu i borbu u kojoj treba biti na pravoj strani. Tu je drugo lice Njegoševo. Njegoš borac ne zna za sažaljenje, niti ga traži niti ga daje. Tu je i tragika njegovog istorijskog poziva. On koji je "mišlju lećeo" među planetama i svetovima, osvajajući predele koje smrtan um ne može da dokuči i odgonetajući ono što će za milione ostati večita tajna, tu je odjednom zapleten u zamršen i krvav sukob na tvrdoj zemlji, pod strašnim prilikama. A bori se za uboge ispaše i rudine na zapadnoj ili za dva pusta ostrva u blatnom jezeru na istočnoj granici. Ta borba za dva gola ostrva Vranjinu i Lesandru, na kojima gotovo i nema ničeg do jednog krsta i jedne lumbarde, karakteristična je po svome uporstvu i po svojoj bezizglednosti, i stoji kao simbol. Ona ispunjava veliki deo njegove diplomatske i vojne aktivnosti. (Njegoš je išao lično na Korčulu da pregovara sa brodogradiocima za nabavku lađa na kojima je mislio da osvaja dva ostrva, ali je Austrija osujetila posao.)

    I kako sve kod njega čudesnom brzinom prelazi sa onog višeg plana na niži i sa nižeg na viši, kao što često u njegovoj zvaničnoj prepisci sretamo reflekse njegovih glavnih misaonih preokupacija, tako isto u njegovim pesničkim produktima čiste misli kao da se javljaju mračni odjeci njegovih zemaljskih briga i borbi. - I kad u pesmi Crnogorac Bogu čitamo stihove

    Nagone me naprijed plivat,
    No kako ću vodom hodit
    Kad u ruke vesla nemam,
    Već sam dužan stojat tužan
    U smrtnome čamcu malom.

    Mi pored alegorije o duhovnoj muci na okeanu života ne možemo da ne osetimo prizvuk Njegoševe brige za dva ostrva Vranjinu i Lesandru, koja su mu oteta izdajstvom i neverom, a koja zbog neimanja lađa nije nikad uspeo da povrati.
    Ta Njegoševa preokupacija, ta opsesija gotovo o borbi sa osmanlijskom silom, koja je postala njegova sudbina, prodire u Njegošev stih i to ne samo onaj iz Gorskog vijenca, koji je sav pun nje, nego i onaj najličniji. Gledajući se u venecijanskom ogledalu sa okvirom od majstorski slikanog cveća i posmatrajući svoj prkosni crni brk, Njegoš je govorio poluglasno:

    Crni brče gdje ćeš okapati
    Dal- u Mostar ili u Travniku?

    U tom zapadnjačkom ogledalu, stvorenom za raskoš, radost i sujetu, umesto svega toga Njegoš je ugledao, kao u groznoj viziji, vezirski kolac i strašne čengele na travničkom gradu i svoju mladu vladičansku glavu, odsečenu i izloženu podsmehu i sramu, isto onako kao što su on i njegovi izlagali uz radosno puškaranje protivničke glave na cetinjskoj kuli više manastira. Nema sumnje da se tragično ogledao onaj ko se tako ogledao.

    Tu dodirujemo neposredno tragičnu dvogubost koja je razapinjala Njegoša i koju je on morao osećati u punoj meri, kad je rekao: "Ja sam varvar među knezovima i knez među varvarima". To je značilo imati dva života a ne moći pravo ni potpuno živeti ni jedan. Imati dve oprečne egzistencije koje zajedno sačinjavaju jednu jedinu beskrajnu muku.

    Mi smo već rekli da su oblici Njegoševe tragike mnogostruki, iako svi nikli iz istog kosovskog korena. U njegovoj akciji, kao u njegovom duhovnom doživljavanju i kao i u ličnom životu samom, svuda je kosovska misao urezala svoj tajanstveni znak, tražeći žrtvu, ali i donoseći rešenje. Pod kakvim je prilikama nastalo po vrednosti ogromno pesničko delo Njegoševo? I kakvo je ono samo sa tačke koja nas ovde interesuje? - Vladičin sekretar Medaković priča u svojim uspomenama da Njegoš dok je radio Luču mikrokozma "Za šest neđelja ne puštaše nikoga k sebi" i odmah dodaje: "On bješe udubljen u svoju poeziju i rado čitaše sve one pjesme, koje imahu uzvišenog poetičkog poleta. Za zemaljske poslove, niti za njegove Crnogorce, a i za samu crkvu nije ovo bilo probitačno. Da se vladika nije toliko bavio pjesništvom, on bi još više dobra uradio za Crnogorce. To mu je smetalo te nije dovršio ni Zakonik na kojem je radio dulje vremena".

    Ubogi ovaj sekretar, on je očevidno izraz mišljenja dobronamernih savremenika! Na to Njegoš odgovara u Luči mikrokozma:

    Sve divote neba i nebesah,
    Sve što cvjeta lučam sveštenijem,
    Mirovi li al- umovi bili,
    Sve prelesti smrtne i besmrtne -
    Što je skupa ovo svekoliko
    Do opštega oca poezija?
    Za njega je dakle i Bog sam
    Tvoriteljnom zanjat poezijom.

    Da bi nesporazum bio veći, Njegošev biograf Rovinjski kaže: "Naprotiv, on je pisao vrlo malo, budući neprestano zauzet poslovima narodnim". - Tako je u očima jednih Njegoš radio suviše na poeziji, zanemarujući državne poslove, a u očima drugih zanemarivao poeziju zbog državnih briga. Što je najgore, i jedni i drugi imaju pravo. Jer, Njegoš je i u ovom kao u svemu ostalom bio razapet između dve teško pomirljive suprotnosti koje je trebalo miriti žrtvom i odricanjem.

    Kakvo je književno delo koje je nastalo pod tim pogodbama?

    Govoreći o Gorskom vijencu kao o jednoj od tri naše najveće vrednosti, Branko Lazarević je dobro uočio da Njegoš "nije mogao, sem u nekoliko slučajeva sa vladikom Danilom i Igumanom Stefanom, da zamahne potpuno svojim krilima i pusti ceo svoj genije u akciju". "Kad god bi se", kaže Lazarević, "vrlo visoko uspeo, gradivo i događaj opominjali su ga da mora da se spušta, i ta borba između njegova duha i njegovih filozofsko etičkih vizija, s jedne strane, i gradiva i događaja koji ga sputavaju i vezuju za teren i akciju na njemu, sa druge strane, oseća se: ponekad se neskladno sažimaju a ponekad se čak i sudaraju, sa jasnim belegama na mestu sudara".
    Još jedan tribut kosovskoj misli.

    Uostalom, Gorski vijenac kao i Šćepan Mali isključivo su i postavljeni u službu kosovske misli. Pa i sama Luča mikrokozma, iako sva od metafizičkih preokupacija, nije bez veze sa njome preko podsvesnih aluzija i analogija. Sa svojom borbom, i to ratničkom borbom, između zla i dobra, sa privremenim čovekovim ropstvom zlu i nepravdi, sa neugaslom misli o ranijem svetlom carstvu i najposle sa nadom i verom u izbavljenje, dolazi nam ponekad, dok je čitamo, kao prototip kosovske sudbine Njegoševe. Uistini Njegoš i za tragediju Adamovu i za polom srpskog naroda na Kosovu upotrebljava jednu istu reč "padenije carstva".

    U Njegoševom književnom delu, fatalni znak kosovske sudbine svuda je prisutan, i onda kad pesnik ne govori o njemu, jer njime je uslovljeno celo poetsko delo Njegoševo. U Njegoševoj poeziji sve je hijeratički kruto i pravo, uprošćeno i sažeto do nejasnosti, vezano tvrdo u jedan grčevit uzao; sve ugašeno, bez drugog sjaja osim unutarnjeg. Jer ovde je preko svega prešao dah kosovske misli koji je bez milosrđa sažegao sve ono što ne "služi česti, ni imenu", a okamenio sve ono što im služi da bi večito stajalo tako i služilo im. To je poezija visinskog vazduha i velikih, slobodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedan zbeg. Sve što nije moglo stati u arku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbačeno. Otud u tom delu nedostaju čitavi kompleksi osećanja. Ali otud je i sve ono što je u njemu sadržano razvijeno do jednog intenziteta i raspaljeno do jednog žara kakvih je malo u svetskoj književnosti. Kao umetnik, Njegoš je najveći u tim hijeratičkim scenama i invokacijama, kad je najbliži kolektivnom udesu, kao što je ova slika ratnika pre boja, puna paganske veličine, iz Šćepana Malog:

    Klanjaju se mladu suncu, dv-je tisuće vitezovah,
    Cjelivaju mater zemlju, da im pokoj tihi dade.

    ...

    Molitvu im sunce primi, zemlja slavan grob obeća.

    Takvo je književno delo tražila njegova osnovna misao od njega: Čisto nebesko sunce, tvrda zemlja kojoj smo dužni sve, a između toga dvoga ljudi vitezovi koji idu ka grobu, ka slavnom grobu, kao jedinoj želji i najvećoj sreći. Sve što je u Njegoševom delu ispod toga ili iznad toga, dato je samo kao rezultat teške borbe i bolnog otimanja.

    Nije drukčije bilo ni na ostalim područjima na koja nam ostaje da bacimo pogled. Svuda ćemo se sresti sa tom istom misli kao živom silom i glavnim regulatorom.
    Poznato je da se Njegoš nije osećao pozvanim za svešteno zvanje koje mu je sudbina donela sa ostalim velikim i teškim darovima. Slobodan duh, kome je hipokrizija nepoznata, on je iskreno pokazivao tu svoju sklonost ka svetovnom načinu i životu. Ta njegova sklonost bila je za života predmet napada na vladiku, a posle smrti predmet pogrešnih komentara. Prigovaralo mu se što ne činodejstvuje, što se odeva kao i ostali Crnogorci, što rukopolaže nespremne popove itd. S druge strane, profesori i knjiški ljudi sa kraja prošlog i početka ovog stoleća hteli su često da od Njegoša naprave nekog liberalnog borca po modelu 19. veka. Netačno je u osnovi ono što kaže Rešetar: "Vladika je u vječitoj borbi među znanjem i vjerovanjem odlučno naginjao na stranu znanja". Nikolaj Velimirović, u svojoj knjizi o Njegošu, utvrdio je sa velikom slobodom duha i zavidnom erudicijom složenost misaonog sveta Njegoševog, i on je nesumnjivo bliže istini kad kaže da je Njegoševo gledanje na svet i život bilo, pored svega, "hristoliko".

    Njegoš sam je, kaže se, jednom prilikom rekao divnu reč o tome. Kad su mu govorili da mu se zamera što je više čovek nego vladika, on je odgovorio: "Lakše je biti vladika nego čovjek". S druge strane, u celoj našoj književnosti mi nemamo poezije koja bi bila bliže Bogu i koja bi to bila na uzvišeniji način. To je za nas dosta, jer to je sve.

    Nego, drugo je bilo u pitanju. Reč poznatog francuskog moraliste Rivarola: "Država je lađa čije kotve počivaju u nebesima", mogla bi se u punoj meri primeniti na Crnu Goru Njegoševog vremena. Teokratska vladavina naročitog tipa odgovarala je nesumnjivo najbolje tadašnjem stanju Crne Gore. I tu kao i u svemu drugom trebalo je "služiti česti i imenu". Trebalo je biti vladika, kao što je trebalo ratovati, kao što je trebalo suditi narodu i snabdevati ga žitom i prahom i olovom i čuvati ga od štetnih uticaja sa strane, da se narod ne pokoleba, ne izneveri i ne "potvori". A za lične sklonosti i predilekcije nije bilo mesta ni vremena, ni opravdanja.
    Naivni i strogi Medaković u svojim sećanjima daje nam ključ za takvo shvatanje. On kaže: "Vladika se nalazaše u odveć teškijem okolnostima, pa se opet moraše pokoriti sudbini, jer se i on obziraše na svoj prosti, ali odveć hitri narod, te se okrene i on pridržavati se onoga što sav narod počituje, uvažava i zašto zalaže sve pa i sam život svoj". Na drugom mestu on je još jasniji: "Vladika je bio kako i ostali ljudi ali se osvrtaše na svoj obraz i na položaj, pa se čuvaše od svega što ne dolikuje ne samo njemu nego ni drugome saobraznome Crnogorcu".

    Ukoliko je i tu trebalo savladavati se i odricati, to je bilo samo jedno pregaranje više.

    Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: "A kako bi to izgledalo: Vladika pa piše pjesmu o ljubavi? Ne dam!"
    I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve.

    Gete koji se rodio pod drugom zvezdom i živeo pod sasvim drugim prilikama, ali koji je takođe poznao i celog života rešavao problem: Kako da se izmire dva nepomirljiva sveta, svet misli i svet akcije, dao je pesniku ovo konačno određenje: "Nećeš uvek ostati usamljen, izradićeš sebe za društvo, i postupati isto kao što drugi postupa".

    Između Geteovog: "... i postupati isto kao što drugi postupa" i Medakovićevog priprostog "te se okrene i on pridržavati se onoga što sav narod počituje" nema nikakve razlike. To je večni i jedini pravi proces mirenja viših duhova sa svetom i životom, preko bola, preko žrtava i ličnih odricanja.

    Tragedija čiji tok pratimo ima svoje trenutke pomračenja i njen junak svoje trenutke slabosti.

    Govoreći o Hristovoj drami i molitvi u vrtu Getsemanskom: "otkloni od mene ovu čašu", jedan ruski filozof kaže: "Bez ovog trenutka slabosti podvig ne bi bio potpun".

    Gledajući stalno pred sobom kamen svojih brda i još višu i tvrđu muku zaveta koji leži na toj zemlji i "strašnom plemenu", umoran od zemlje i željan neba, i Njegoš će kao čovek koji se guši, zavapiti svoju molbu:

    Pustite me da viđu nebesa
    Koja ste mi sobom zastupili!

    On će Medakoviću kazati: "Dao bih sve što imam, samo da mi je obrijati ovu bradu". Kod njega će se kroz sumnje i nevolje stalno javljati misao o bežanju glavom preko sveta od te čaše koja nam izgleda kao "redna čaša", od Sokratovog otrova, preko Getsemanskog vrta do crnogorskih brda, i sve tako "redom po junacima", do u nedogled. Najbližima je vladika govorio: "Vala mi se sve dojadilo i najradije bi, da mi je kud gođ poć na česov ostrov, đe nigđe nikog nema, pa da tamo mirno živim". Bolna želja i neostvariv san, ali on će se vraćati još često. Nenadoviću on će priznati: "Mnogo sam puta pomišljao: da zažmurim pa da ostavim Evropu i odem u Ameriku i da ništa više ne čitam o Evropi". Već smrtno bolestan, on će reći Matiji Banu: "Nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlantski Okean i da plovim za Njujork". Ali za ovakve duhove nema ostrva odmora ni lađe koja bi ih na nj prevezla. Izvodeći velika dela svojom najskupljom krvi, oni su osuđeni da sanjaju o ostrvima mira i odmora, kao što bezbrojni mali ljudi u svom miru sanjaju o izvođenju velikih dela.

    Ti i slični trenuci ljudske slabosti, ti uplašeni i žalni pogledi unazad žrtve koju odvode, to uzaludno, kratko i nevoljno otimanje od svoje neumitne sudbine i svog pravog poziva, to jedva primetno drhtanje na putu ka uzvišenju, sve to ne slabi i ne kvari harmonični lik Njegošev. Naprotiv, sve su to, kao krvavi znoj i vapaj getsemanski, nesumnjivi znakovi božijih izabranika. Bez toga, zaista, podvig ne bi bio potpun.

    U stvari, o bežanju ne može biti reči. Kao u viziji svete Katarine, i kod njega je "jedan krst pred nama a drugi za nama, tako da ne možemo pobeći". Tražeći izlaz iz protivrečnosti i sukoba u sebi i oko sebe, Njegoš ga nalazi u izmirenju sa životom i pozivom koji mu je život odredio. Ne u jednom pasivnom, slabićkom mirenju, nego u svesnom, voljnom primanju života kao borbe i žrtve:

    Krst nositi nama je suđeno
    Strašne borbe sa svojim i s tuđinom.

    Izlaz je nađen. Tragedija, završiće se kao svaka tragedija: propašću glavnog junaka i, docnije, pobedom njegove misli.

    Naše se nabrajanje primiče kraju. Ne stoga što je mogućnost sukoba iscrpljena, nego jer se život glavnog junaka naglo krati. "Koga bogovi vole, taj mlad umre".

    Godina 1848, nemirna i puna pretnji i obećanja, označava mesto preloma u Njegoševoj drami. Uzbuđen događajima u Austriji i ponesen varljivom nadom na blisko ostvarenje životnog sna, on će još jednom pokušati da iskoristi događaje. On piše Jelačiću poznata pisma, upućuje štampane proglase na Dalmatince, obraća se Petrogradu i Beogradu. Sve su to plamsaji kandila koje se gasi.

    Njegošu je 37 godina. Za njim je osamnaest godina vladavine pod okolnostima koje smo videli. Luča mikrokozma i Gorski vijenac su štampani u poslednje tri godine. Šćepan Mali je napisan. Stihovi su presahnuli. Događaji slagali.
    Tu je predah za poslednji čin. Crnogorski istoričar Njegošev ovu poslednju glavu otvara rečima: "Počinje bolijest Petra drugoga i konac života njegovog približava se". Incipit finis!

    Bolest koja se javila nenadno i pogoršavala naglo, odvešće Njegoša u poslednje dve godine života dva puta u Italiju. Kad se posle prvog, kratkog puta do Padove vladika vratio na Cetinje, Gagić, ruski konsularni agent iz Kotora, izveštava rusku vladu da su lekari našli da vladika ima neizlečivu tuberkulozu i naredili mu, kaže Gagić, "da ne upotrebljava nikakvije ljekarija, nego da se povrati u Crnu Goru i da se tu koristuje otačastvenim vazduhom, pri najstrožijem uzdržavanju od jela, pića i svakijeh trudnijeh zanimanja umnijeh, da koliko se može produži svoj život".

    Kao odgovor na suvoću i nesvesnu ironiju ovog birokratskog izveštaja treba citirati bar nešto iz neobičnog pisma koje je Njegoš u to vreme pisao sa Cetinja kotorskom lekaru Marinkoviću sa kojim ga je vezalo prisno duhovno prijateljstvo:
    "Moja je ideja" - kaže Njegoš - "među nebesima i grobnicom smjelo lećela i ja sam smrt ovako razumjeo: Ili je tihi vječni san koji sam boravio pređe rođenja, ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnom liku, i vječito blaženstvo..."

    To su bila "umna zanimanija" malo viša nego što je konsul Gagić mogao da shvati. Tu čudnu dilemu pred kojom Njegoš stoji vedar i "svemu naredan" kao pred božijom voljom, čija je "djela trudno ispitati", naći ćemo ponovljenu u njegovom testamentu, toliko je ona obuzimala njegov duh do poslednjeg trenutka. U tome je Njegoš sličan duhovima iz vremena renesanse koji su u svoj testamenat unosili svoje misaone nedoumice i preokupacije i još u testamentu preporučivali Bogu "svoj duh ili dušu" ("animum meum seu animam").

    Drugo putovanje Njegoševo u Italiju, koje se pretvorilo u višemesečni boravak u Neapolju, ostalo nam je opisano u pismima Ljube Nenadovića. Prostodušna ali topla i verna proza ovog Njegoševog Ekermana predstavlja danas jedno blago naše književnosti, jer je u njoj sačuvan najlepši lik našeg najvećeg pesnika, za vreme dok je "sumoran kao Bajron" prolazio Italijom.

    Njegoš koga je smrt već obeležila video je umetnost i lepotu zemalja blagoga neba. Njemu lično ništa od svega toga nije moglo biti posve novo i strano, jer iznad svih vremena, granica i daljina traje oduvek neprestan zbor duhova. Pred Rafaelovom slikom Hrista, kaže Nenadović, "Vladika je seo na stolicu i trideset minuta gledao je neprestano u božansko lice Hristovo". Jedno poslepodne ispeo se, onako bolestan, sa pratnjom na vrh Koloseuma, i tu ih zadržao "dok nisu ispratili sunce i dočekali zvezde".

    Ali i ovoga puta, zagledan u "prosvješteni svijet", Njegoš je morao, kao nekad u venecijanskom ogledalu, da sagleda uglavnom samo jedno: kao avet iza svoje osuđene glave svoju crnogorsku muku i brigu i celu našu tragiku balkansku. Kad mu je u Neapolju došao Nenadović prvi put, on ga je nadovezujući verovatno na svoje samotničke misli, umesto pozdrava dočekao glasnim, gotovo gnevnim rečima: "Ala se mi Sloveni narobovasmo!" Najčešće, on je išao po ulicama, crkvama i muzejima kao odsutan, "preturajući neke jade po pameti" i odbijajući da sluša kaluđere i čičerone. U njegovim škrtim rečima izbijala je prava preokupacija. Kad su posetili spilju u kojoj je po tradiciji živela mitološka proročica Sibila, vladika je odjednom rekao Nenadoviću: "Šteta što je sada nema da nam kaže, hoće li Omerpaša kad satre Bosnu zaista udariti na Crnu Goru".

    I ovde se pokazalo da je kosovska misao svuda, jer je on sa sobom nosi, u očima kojima gleda svet. I ovde se videlo:

    Da viteza ustopce tragičeski konac prati.

    Kad se iste godine pod jesen vratio u Crnu Goru, to je bilo zato da u njoj umre. "Česta ljutnja i vječito nezadovoljstvo prekratiše mu život", pisao je tada jedan savremenik. Ali taj Njegoš koji se vraćao u svoja brda bio je već očišćen kao žrtva. Još mnogo pre novembarskog dana koji će ga izbrisati između živih, sve je preboljeno i pregoreno. Sumnja je raspršena, lepota pokopana, sujeta ugašena, lični bolovi zaboravljeni. Sve je prineseno na "oltar pravi, na kamen krvavi", krvav kosovskom krvlju, i tu spaljeno na ognju iz kojeg se rađaju dela pesnika i heroja.

    Kad ga je malo vremena pre toga video Matija Ban, Njegoš mu je rekao: "Prijatelju moj, duša mi ubija tijelo", i u strahu da je sve što je uradio maleno prema zavetu koji leži na njemu, on je dodao: "Sjeti me se đegođ kad me već ne bude i neka potomstvo dozna bar za naše namjere, kad mu djela ne mogoh ostaviti".

    Te jeseni na Cetinju je ležao smrtno bolestan vladika, a u ruskom konsulatu bio je pohranjen njegov testamenat, sam za sebe jedno jedinstveno delo, kao kruna Njegoševog života i stvaranja. Evo šta je pisalo u prvom delu toga testamenta:
    "Slava tebje pokazavšemu nam svjet! Hvala ti gospodi jer si me na brijegu jednog tvojega svijeta, divnog sunca blagovolio napojiti. Hvala ti gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio, koliko me je od moga đetinjstva tvoje nepostiživo veličanstvo topilo u himne, u himne božanstvene radosti, udivljenija i veleljepote tvoje, toliko sam bjednu sudbinu ljudsku sa užasom rasmatrao i oplakivao. Tvoje je slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je zakonu sve pokorno. Čovijek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu, božanstvenom, kojega sam svijetlu senku nazro jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili. Ja na tvoj poziv smireno idem, ili pod tvojim likom da vječni san boravim ili u horove besmrtne da te vječno slavim."

    I tu, najednom, kao da se glas harmonije sfera naglo prelama u glas naše zemlje: u testamentu počinje govor o ciframa, o državnom novcu koji ostavlja, i preporuke i kletve da se tim novcem pravo i pametno rukuje i crnogorska sirotinja hrani i od zla brani; da se tako očuva i ne izneveri kosovska misao.
    Dakle uvek do poslednjeg trenutka i poslednjeg akta volje, to isto dejstvo koje ga je, kao što smo videli, pratilo kroz ceo život. Uvek, kao na slikama starih majstora, jedna bitka se bije na zemlji a druga, uporedo, na nebesima. Došao je dan vladičine smrti. Bio je opet siv jesenski dan, sa istim onim dekorom, bio je 18. oktobar po starom, Lučindan, oko 10 časova pre podne, dakle isti dan i isti sat kad je pre dvadeset i jednu godinu na istom mestu, nad mrtvim Petrom I, mladi Rade Tomov zakaluđeren i proglašen za poglavara zemlje. Okupljena rodbina i glavari su tiho suzili. Vladika je, kao kakav drevni prvosveštenik, blagoslovio još jednom zemlju i narod i preporučio starešinama da "sirotinji čine pravdu". I rekavši to, kaže njegov istorik, "odmah prostre se na stramac svoga strica sv. Petra i ispusti duh".
    Čudesnom i preciznom geometrijom sudbine, tragični krug završio se u tački sa koje je krenuo. Videli ste, u ovom krugu, kao na Kosovu samom,

    Sve je sveto i čestito bilo
    I milome Bogu pristupačno.

    Napomena: Prvi put objavljen 1935, tekst se pojavio i u nedeljniku Vreme, br. 1151, od 24. januara 2013 - navodno, u čast dvestote godišnjice rođenja Vladike Rada. Inače, Vreme se dosada uglavnom rugalo "guslarskom" nasleđu kao prežitku mračne prošlosti, koja zaostalim Srbima preči put u svetlu budućnost, bolji život, i evroatlantske integracije.
    znanje- 88739 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli (1)


    Ova je drama počela na Kosovu.

    Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. "Naša je pravda na Kosovu zakopana", govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže. Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je "lafe" pretvorila u "ratare", ostavivši im u duši "strašnu misao Obilića", da tako žive razapeti između svoje "ratarske", rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli. Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.

    Tu je dakle početak i Njegoševe drame. Bez ovoga bi tragika Njegoševa života bila teško razumljiva. Njegoš je prototip kosovskog borca. I kao pesnik, i kao vladalac, i kao čovek, on je čisto oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomljive nade. On je, kao što je neko rekao, "Jeremija Kosova", i u isto vreme i aktivni, odgovorni borac za "skidanje kletve" i ostvarenje Obilićeve misli. Tvrđeno je da se reč "Kosovo" pored reči "Bog" najčešće pominje u Gorskom vijencu. Ali nisu samo misao i poezija predeli za kosovsku tradiciju. Ona je za Njegoša život sam. Ona je isto tako predmet njegove realne i obazrive diplomatske prepiske kao što je predmet njegovog glavnog pesničkog dela. U prepisci sa Rusijom kao i sa Turcima, za njega je Kosovo jedan datum koji utiče na sve odluke i rešavanje najkonkretnijih pitanja. Formulišući svoje zahteve, on počinje rečima "od padenija našega carstva". On govori o Kosovu kao o ma kom drugom moralno političkom argumentu, kao o živom i presudnom faktoru kolektivne i lične sudbine. U službenoj prepisci, on piše Osmanpaši skadarskom: "- kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i u ovijem gorama utekle".

    U tim gorama se "Krstu služi a Milošem živi". I samo u toj svetlosti razumljivi su sudbina i delo Njegoševo. Uostalom, svi oni koji su mu stajali najbliže, kao prijatelji ili kao neprijatelji, shvatili su ga tako. Možda niko nije pokazao da bolje shvaća Njegoševe namere i moralno poreklo svih njegovih nastojanja kao Alipaša Stočević, umni i nesrećni vezir na Hercegovini, kad je rekao o vladici ovu prostu i duboku istinu: "A boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova".

    Sa ovim prologom, Njegoševa drama počinje stvarno na Lučindan, 18. oktobra po starom, 1830. godine. Uoči toga dana umro je vladika Petar I Sveti. Posle 48 godina mučne vladavine isključivo autoritetom svoje svetačke ličnosti, on je, u testamentu koji je diktirao u pero našem zemljaku Simi Milutinoviću, saopštio glavarima i narodu, "da je naimenovao za svoga naslednika, crkvenog poglavara i zemlje gospodara, svog sinovca Rada Tomova, koga preporuča Bogu, ruskom caru, i svemu narodu crnogorskom i brdskom". To je bio isti onaj Rade Tomov za koga je Petar I pre više godina kazao proročanske reči: "Ovo dijete, ako uzživi, biće odličan junak i pametan čovjek". Na mladiću je bilo ne samo proročanstvo nego i kao naročito određenje Promisli. Sticaj prilika bio je takav da je on izabran za naslednika, iako je bio najmlađi sin najmlađeg od trojice braće Petra I.

    Rade Tomov koji je imao tada 19, po nekima i samo 17 godina, otrgnut je odjednom od šetnji i poetskih diskusija sa svojim originalnim učiteljem Simom Milutinovićem Sarajlijom i doveden pred manastir. Lik arhiđakona Petra u Šćepanu Malom može da posluži potpuno kao portret Rada Tomova u tome presudnom trenutku.

    U našoj se zemlji nigda nije
    Ovakvoga momčeta dizalo,
    Ni divotom ni svakom hitrinom.
    Uprav su mu sedamnaest ljetah,
    Više znade no nas polovina;
    Pametnije misli i riječi
    Nit- sam čuo, niti ću je čuti,
    Nego neće ovo naše biti.
    A ako mu Bog sačuva glavu,
    On je sreća ovoga naroda,
    On je rođen da dovijek živi.

    Taj neobični mladić živa duha i retke fizičke lepote, za glavu viši od najvišeg Crnogorca, našao se pred mrtvim telom Petra I, koje je, sasušeno postom, brigama i mukama, već tada ličilo na sveštene mošti. U to sivo oktobarsko jutro, sa sivim stenama i sivim nebom kao pozadinom, ocrtavao se u jednom prizoru punom gorštačke prostote i svečane veličine, kao u nekoj simboličnoj radnji, budući život Rada Tomova. Ostroški arhimandrit Josif zakaluđerio je tu na licu mesta mladoga Rada, u prisustvu 60 sveštenika, "obukavši ga u crne mantije preminulog mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar". Tada "pred svijem narodom prvi pristupi mladome gospodaru stari ostroški arhimandrit i poljubi ga u ruku, a za njim svi ostali glavari". Narod je neprestano klicao i pucao iz pušaka.

    Od toga trenutka u tome premladom knezu, koji će se ubrzo pokazati kao bogodan pesnik i uman vladalac, odigravaće se niz tragičnih sukoba koji će ogorčati i prekratiti njegov život, ali izoštriti njegovu misao i podići njegov duh do visina do kojih se izdižu samo najviši i najbolji duhovi sveta.

    Kao na nekoj modernoj pozornici, u Njegošu počinju da se odigravaju istovremeno i uporedo nekoliko tragičnih sukoba koje mu donosi njegov trostruki poziv: vladike, vladaoca i pesnika. Svaki od ta tri poziva nosio je u sebi svoje teškoće, a sva tri su se opet međusobno sudarala i kršila i stvarala tako nove protivrečnosti i sukobe u unutarnjem i spoljnjem životu Njegoševom.

    "Kroz četiri i po vijeka, od kako bogomoljci upravljahu Crnom Gorom, ne bi još ni jednog vladike da je tako mlad i nespreman primio dvije najviše i najveće dužnosti u svoje ruke", kaže Medaković, kao da najavljuje početak vladalačke drame Njegoševe. Incipit tragoedia!

    A kako je izgledala ta Crna Gora sa svojim strogim podnebljem i svojim gorštačkim, ubogim i samovoljnim stanovništvom u trenutku kad je pala na savest i odgovornost mladoga kneza? Nićifor Dučić kaže: "Kakvog utvrđenog državnog uređenja nije postojalo, niti se plaćala dacija sve do vladike Petra II (1831. godine). Prilikom međusobica u plemenima vladike su mirile zavađene strane, a prilikom sukoba sa neprijateljem okupljali su ih i objedinjavali za odbranu zajedničke domovine. To je sve što su mogli mitropoliti činjeti u samovoljnom narodu uticajem svoga autoriteta ili kletvom".

    Mladi vladalac morao je dakle početi iz osnova rad na formiranju države, na stvaranju njenih najelementarnijih organa.

    Iako mlad i nespreman, Njegoš je pristupio pozivu koji mu je sudbina nametnula. Neblagodarne i teške poslove oko uvođenja prve uprave, pobiranja prve poreze, osnivanja škole i štamparije, on je izvodio sa energijom i obazrivošću koja je iznenadila i prijatelje i protivnike. Ali, tu je neminovno morao udariti i na prve teškoće i prva razočarenja. Po jednom predanju, na njega su pucali u nekim plemenima kad je odlazio među njih radi uvođenja poreze. Tadašnji crnogorski glavari, po rečima Tomanovićevim, "nijesu imali pojma o jedinstvu državnom, osim na bojnom polju i u crkvi". Otud su sva Njegoševa nastojanja da centrališe i uredi raštrkana plemena nailazila na otpor "kad javni, kad potajni, al trajni". Ali i Njegoš se bori za ono što misli da je pravo i korisno po zemlju. On proklinje velikom kletvom crkvenom nepokorna bratstva, preti, obećava. Upada među zakrvljena bratstva i svojim rukama i grudima ih rastavlja. Kad ne može drukčije, on strelja bez milosrđa krive i sumnjive, kao što je streljao senatore Todora Mušikina i braću mu. Njegove poslanice plemenima zvuče tragično, notom velikog bola i razočarenja. Tako jednima piše: "Ali za tu moju ljubav koju k vama imah, ja dočekah svaku bruku i neblagodarnost".

    Odraz tih muka i razočarenja vladičinih vidi se jasno u njegovom pesničkom delu, naročito u Šćepanu Malom i Gorskom vijencu. Otud njegovo gorko saznanje izraženo u stihu:

    Rođeni smo u besudnu zemlju,
    i njegovo direktno apostrofiranje naroda:
    Teško onom ko o vama briži.

    Karakterističan je jedan dijalog između Njegoša i njegovog sekretara Medakovića. Njegoš: "Poznaješ li ti ove Crnogorce?" Medaković: "Mislim da u nekoliko poznajem". Njegoš: "Ne poznaješ vaistinu! Eto sam Crnogorac, rodio sam se i odrastao među njima i gospodar sam im, pa ih još ne poznajem".

    Pod teretom vladalačkih dužnosti, shvaćenih duboko ozbiljno i krvavo strogo, u sukobima sa ljudima i njihovim strastima, bedama i porocima, počeo je da se formira i javlja onaj Njegošev pesimistički pogled na "vrijeme zemno i sudbinu ljudsku", koji će teškoće sa spoljnim neprijateljem i borbe sa samim sobom potencirati do maksimuma poznatih mesta iz Luče mikrokozma i Gorskog vijenca. Njegova visoka misao i velika osetljivost, u sudaru sa stvarnošću, počele su iz tih sudara da stvaraju opštu sliku sveta i čovekove sudbine u njemu. Nekoliko godina ispunjenih novim iskustvima, sumnjama i razočarenjima sa svojima i sa tuđinom, povećaće onaj agnosticizam koji je Njegoš priznao u konkretnoj i anegdotičnoj formi sekretaru Medakoviću, pozlediće ga kao ranu i proširiti na sve ljude uopšte:

    S tačke svake pogledaj čovjeka!
    Kako hoćeš sudi o čovjeku!
    Tajna čojku čovjek je najviša!

    Tako dok u potpunom nerazumevanju već zreo pesnik ne stane pred tajnom čoveka i prirode, sa jedinim mračnim stihom:

    Ovoga su u grobu ključevi.

    Spoljni odnosi uboge i junačke Crne Gore o kojoj Njegoš mora da "briži" nisu ništa manje mučni i zamršeni. Težina zaveta koji leži na ovoj "žiži srpstva" i suviše je velika. Crna Gora pod njom krvari, ali njen vladika je onaj kome ona podgriza zdravlje i potkrada san i "prsi mu u tartar pretvara". Kao i kod unutrašnjeg uređenja, sve treba raditi iz početka, i za sve nedostaju sredstva i uslovi. Velika zaštitnica Rusija, velika je pomoć, velika nada, ali i velika muka. Petrograd je daleko, ruska politika sveobimna, a Crna Gora i njeni životni interesi, kao što je prirodno, samo jedan nevidljivo sitan sektor te velike ruske politike. Intrige su česte i nerazumevanja svake vrste mogućna. Ako je verovati Matiji Banu, Njegoš mu je u trenutku ogorčenja rekao jednom: "Ja gospodar Crne Gore pravi sam rob petrogradskih ćudi". - Nesporazumi i trvenja bez prestanka sa Austrijom, nesporazumi i sa knezom Milošem pored svih dobrih želja i nastojanja sa obe strane. Ali glavna muka i najteža borba Njegoševa, to je Turska. Kosovski zavet od kojeg se živi, kojim se diše i misli, tu je neposredno u pitanju.
    Jedan francuski pamfletista rekao je jednom prilikom: "Engleska je Evropi ono što je sotona čovečanstvu". To je za francuskog pisca bila jedna "boutade", trenutna dosetka u pregrejanosti polemike. Ali za Njegoša je veliko i moćno Osmanlijsko Carstvo bilo uistini oličenje pakla na zemlji, ovaploćen princip Zla sa kojim mu dužnost nalaže boriti se bez kolebanja i pomirenja, pa i bez ikakve nade na pobedu. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd a koja je u stvari životna istina sama:
    Neka bude što biti ne može!

    Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.

    Kao borba na slikama starih majstora, gde se iznad bitke dveju zemaljskih armija vide u oblacima dve nebeske vojske kako uporedo ratuju među sobom, i ova najveća Njegoševa borba odigrava se istovremeno na dva plana, na fizičkom i na duhovnom, na nebeskom i na zemnom. Jer zavetna borba protiv Osmanlijskog Carstva biće predmet Njegoševog glavnog pesničkog dela i u isto vreme najveća briga njegove političke i vojne delatnosti. "Sām sam i mučenik na ovim stjenama, kao Prometej na Kavkazu", govorio je Njegoš često, i upoređujući se sa Prometejem, on je odmah dodavao da je Tursko Carstvo jastreb koji mu prikovanom nagriza utrobu.

    To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom. U tu borbu stihija bili smo zavitlani i bačeni svi, i na kojoj se ko strani zadesio, na toj se i borio, sa istim smislom, istim junaštvom i istom verom u pravednost svoje stvari.

    Tako je tragika te borbe bila pooštrena i uvećana neminovnim bratoubilačkim sukobima koje nam je često nametala naša teška istorija. Tragika ta bila je za Njegoša utoliko veća što je on sa svoje visine, kao svi veliki i svetlonosni duhovi naše istorije, obuhvatao pogledom uvek totalitet naše nacije, bez razlike na veru i pleme.

    U jednom smelom i proročanskom pismu koje je uputio skadarskom veziru, našem zemljaku Osmanpaši, rodom iz bosanskog Skoplja, sadržano je Njegoševo gledište na ovu borbu. Vredi citirati u celosti to malo poznato pismo, jer se u njemu, iza fasade od dinarske retorike i obligatnog crnogorskog patosa, krije velika i tragična istina naše istorije i odražava kosovska koncepcija Njegoševog poziva.

    Vladika piše veziru:

    "Došlo mi je do ruke tvoje pismo od 17. septembra o.g. u kojemu neke stvari smiješno napominješ. Prvo, što kažeš, da operemo svoja srca, pa da učinimo svaki lijepi način i slogu na naše granice: koje je srce za ljude, ono je vazda čisto i oprato, a s neljudima prinuđen je čovjek da se neljudski vlada, jer inače ne može sve da bi htio. Što se hvališ, da imaš kod mene prijatelja, koji ti dokazuju moje namjerenije, dobro kad ih imaš - meni ih ne kazuj, da od mene ne postradaju. Ovu i drugu ovakvu stvar ti možeš kazati onijema, koji svijet kroz čibuk gledaju, a ne meni, - moje je namjerenije javno i čisto, i koga i kako valja paziti onako sa mnom i u susjedstvu i da živuje. - Ti govoriš, da ja sve nešto tražim: a što bi ja tražio: i s kime ću ga tražiti? Kad je Bajazit (Ilderim nazvani) Bosnu pokorio, i kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i u ovijem gorama utekli. Ja sam inokosan, ja sam sirak - pomisli: đe su mi braća slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva, đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obren Knežević (Mahmut Begović), đe je Kulinović? đe je Skopljak? đe je Vidajić? đe je Filipović? đe je Gradaščević? đe je Stočević? đe je Ljubović? pa đe su mnogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda? da svoje otačastvo i svoju slavu zajedno potražimo! Da smo svi na jedno, onda bi ja s njima nešto veliko potražio. - Bog sam znade kada će se oni svoje slave spomenuti i do kada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se azijatima i do kada će za tuđu korist rabotati, ne sjećajući se sebe ni svojega. Od onoga nesrećnoga dana, od kako je azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kim se ova šaka gorštaka za obšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom izturčenom: brat brata bije, brat brata siječe - razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle - evo naše obšte nesreće! Ova je nesreća i obšta vražda bratska više no sila tuđa učinila, te je naše junačko pleme postalo tuđim nadničarom i služiteljima, kao što si i ti tuđi nadničar. Kukavnu je Crnu Goru ovaj razur našega naroda gotovo udavio, no i opoštio; ovo je učinilo, te je danas Crna Gora i biće dovijek almaz u vitešku krunu. Ja bih radije no išta na svijetu vidjeti slogu među braćom u kojima jedna krv kipi, i koju je jedno mlijeko odojilo i jedna kolijevka odnjihala; što se pak mene tiče samoga i ove šake naroda, ja poštenja više ni malo ne želim, no ga imamo pred velikijem i opamećenijem svijetom; no se nešto drugo želi jerbo je krvava rana i golo poštenje. Ja bih rad da sam se malo docnije rodio, jer bih vidio svoju braću, đe su sebe i svojijeh spomenuli i javno pred svijetom kazali, da su oni dostojni praunuci i potomci starije vitezova našega naroda. Kada se ova sveta riječ izgovori, blago cijelome našemu plemenu, onda će ime crnogorsko, bosansko i proči vitezova srbskoga naroda kako sveti talisman čestvovati i u njedrima nositi. - Ja čujem, da ti Crnogorce hajducima nazivaš; to ime nimalo sramno nije; hajduk znači Chevalier, Ritter, na primjer: kavalijeri su ovi hajduci: Marko Kraljević, Relja Omučević, Gergelez Alija, Tale Orašanin, Skenderbeg, Stojan Janković, Ilija Smiljanić, Bajo Pivljanin, Karađorđe, vojvoda Veljko Petrović, - ovo su samo neki od našega naroda, koji nijesu danas u životu. Istina da su neki Crnogorci ubivaoci, grabitelji i mamitelji, ali ih neobuzdana i divlja sila turska nagoni, pa i junačka nevolja. - Pomisli, moj dragi zemljače! Ovoliko naroda sabilo se u ovim gorama, gotovo od svuda zatvoren! Kad je godina nekoliko rodna, može se prilično proći, ali kad dođe godina, kao što je lanjska bila, živa muka od njih biva. Ja sam lani nekoliko mjeseca maka u Beč i u Mletke, navlastito za to, da ovu muku očima ne gledam; a drugo: ja sam srca žalostiva pa bi sve svoje razurio, a svakako malo mi je šta i ostalo. Kada sa mnom govoriš, kako moj brat bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj; ali kad govoriš ka- Turčin, kako azijatin, kako neprijatelj našega plemena i imena, mene je to protivno i svakome bi blagorodno mislećem čoeku protivno bilo; a znam, ti ćeš reći, kad ovo moje pismo vidiš: šta ovaj čoek koješta piše i snijeva; ali se nadam, da će naši potomci, kad bilo da bilo, dati dostojnu cijenu otačastvoljubivim mislima u pismu vladičinu, na koga se danas viče sa svake strane kako na bijelu vranu."

    Tako je Njegoš video sebe i svoje kao svet osuđen na nepoštednu i bezizglednu borbu "sa svojim i sa tuđinom".
    Ali ta borba, koju mu je kao primarnu dužnost nalagala čelična shema kosovske misli i koja je za običnog Crnogorca bila razumljiva i prosta kao i život sam, bila je za blagorodnu dušu Njegoševu izvor novih i velikih patnja. On je duhom genija, kakav je nesumnjivo bio, obuhvaćao ne samo "zemaljski sajam nesmisleni", nego sve vidimo i ne vidimo, proničući u tajnu postanka i smisao sveta i sudbine svih stvorenja. On je za najsitnije stvorenje kao i za najudaljeniju planetu bio vezan čvrstom vezom "svete simpatije", koja u stvari i drži vasionu i ravnotežu u njoj. On je istoriju vasione voleo da zamišlja kao trajnu borbu svetlosti i mraka, u kojoj Bog, tj. svetlost, neprestano pobeđuje i napreduje, dok jednom ne dođe čas kad će mraka potpuno nestati, kad će sve, sve bez izuzetka, biti svetlosno i srećno jednom zauvek.

    Tad će opšti tvorac počinuti
    I svoj sveti zavet ispuniti,
    Tad će miri i prostori strašni
    Slatkoglasnom grmjet harmonijom
    Vječne sreće i vječne ljubavi.

    (Karakteristika je svih velikih duhova da bar jednim delom svoga duha i bar u jednom delu svoga života neminovno prosanjaju san o vasioni kao harmoniji i sudbini sveta kao velikoj drami na čijoj nas krajnjoj tački pozdravlja potpuno blaženstvo. "Am Ende winkt vollkommene Seligkeit" ŠKeyserlingĆ.)
    Njegošev san o harmoniji razbija se i lomi brutalno u susretu sa Zlom, a oličenje zla u svetu to je veliko istočno carstvo.

    Zla na svijetu vidjeh svakolika.
    znanje- 88341 - 25.01.2014 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Pančićeva omorika - srpska omorika


    U gradu u kojem trenutno živim postoji velika botanička bašta u koju su donešene biljke iz cijelog svijeta. Vodić dok, dok turistima priča o tim biljkama, za Pančićevu omoriku kaže da se zove "Blue Spruce" i da je donešena iz Srbije.

    Zanimljivo je da vodič, dok priča o omorikama, kaže da je Srbija insistirala da tri omorike budu zajedno posađene u toj bašti. Tako su donešene tri Pančićeve - srpske omorike da ukrase jednu od najvećih botaničkih bašti na svijetu!

    RE: Pančićeva omorika - srpska omorika



    Pravi,
    Ovakvih zabluda ima na hiljade i upravo zbog toga mislim da Srbija treba da insistira da se one isprave. Većina njih je iz - neznanja.

    Primjera radi, jednom prilikom sam se u Kanadi slučajno našao u jednoj ogromnoj botaničkoj bašti. Već iz daljine prepoznah Pančićevu omoriku, pa požurih da je pogledam iz blizine. Na moje veliko iznenađenje, primjetih da pored nje stoji tabla "Siberian" tj. sibirska umjesto "Serbian" tj. srpska. Onako revoltiran, odmah sam potražio šefa tog rasadnika i "obećao" mu da ću ih tužiti ukoliko tu nepravdu ne isprave jer je to drvo "zakonom zaštićeno." Oni su mi, naravno, obećali da će to i uraditi.
    znanje- 88327 - 23.01.2014 : Zeljko Tomic Sokolac - best (6)

    Vjerovali ili ne: Samo Srbi ne smiju da kažu da je nešto srpsko


    Srbija je zemlja koja poriče sve što je njeno i ne trudi se da stvori svoj identitet. Primjera radi, ova prekrasna biljka je na mnogim jezicima svijeta poznata kao "srpska omorika" tj. "Serbian Spruce" samo je Srbi nazivaju - Pančićeva.

    Uz svo poštovanje prema botaničaru Josipu Pančiću, još jedan Hrvat kome Srbi napraviše mauzolej na svojoj zemlji, ipak sam mišljenja da on na svojim plećima nosi preveliku čast da se ovo drvo zove po njemu.



    znanje- 84923 - 10.05.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Srbi su najhrabriji narod na svijetu!


    Izvor: SRBIN. INFO - Srpske brze internet novine
    Objavljeno: 16. avgust 2012.

    Amerikanci naučno priznali: Srbi su najhrabriji narod

    Međunarodno istraživanje o samopouzdanju, koje stavlja Srbiju na vrh sveta, izvršeno je na Bredli univerzitetu u Peoriji, država Ilinoj.

    Dakle, Srbija je prva, Japan poslednji, a SAD je na šestom mestu u globalnom istraživanju.

    Želite da popravite svoje samopouzdanje?

    Vaše globalne komšije mogle bi vam dati neki savet. To je bio generalni moto međunarodnog istraživanja o samopouzdanju nacija koje je proletos sprovedeno u Americi. Ovaj naučni projekat vodio je dr Dejvid Šmit, profesor i direktor Odeljenja za psihologiju na Bredli univerzitetu.

    U ovim anonimnim istraživanjima učestvovalo je 17. 000 ljudi u 53 države sveta. Broj učesnika u svakoj zemlji kretao se od, na primer, 59 na Kipru do više od 2. 700 u Americi. Anketu su vodili profesori Bredli univerziteta i njihovi saradnici iz inostranstva.

    Glavna pitanja u upitniku bila su:

  • Da li verujete da imate samopouzdanja?

  • Koja država, po vašem mišljenju, i zašto, ima najviši stepen samopouzdanja?

  • Koji narod ima, po vašoj proceni, najviši stepen samopouzdanja?

  • Da li se osećate sposobnim da radite stvari dobro kao i većina drugih ljudi?

  • Imate li pozitivan stav prema sebi?

  • Da li se osećate kao promašen čovek?

    Istraživanje je uključilo i lične i romantične podatke i izjave o drugim narodima, nacijama i ljudima.

    Jedan od istraživača, Miranda Hiti, obelodanila je prošle nedelje u američkom stručnom časopisu i na njegovom sajtu "WebMD Medical News" prve nezvanične informacije ovog istraživanja. Prema tim rezultatima, ovo američko međunarodno istraživanje o samopouzdanju nacija stavlja Srbiju i Srbe na vrh, Japan na dno, a SAD na šesto mesto.

  • "Srbi su najhrabriji i najsamopouzdaniji narod na svetu. Tako misle sami Srbi, ali tako misle i ostali građani sveta, koji su u ovoj anketi priznali da je Srbija poslednjih godina prošla kroz težak period, ali da njen narod nikada nije klonuo duhom", napisala je u svom objašnjenju dr Hiti.

    Lista prvih deset zemalja po veri u sebe:

    1. Srbija
    2. Čile
    3. Izrael
    4. Peru
    5. Estonija
    6. SAD
    7. Turska
    8. Meksiko
    9. Hrvatska
    10. Austrija

    Deset najniže rangiranih su: Južna Koreja, Švajcarska, Maroko, Slovačka, Fidži, Tajvan, Češka, Bangladeš, Hongkong i Japan.

    Ovo istraživanje Bredli univerziteta prevedeno je na 28 jezika. Zvanični rezultati biće objavljeni u narednom izdanju američkog časopisa "Journal of personality and social psychology".
  • znanje- 84379 - 16.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Slovenski horoskop


    Četiri stabla zauzimaju posebno mjesto i "traju" samo jedan dan:

    HRAST - 21. marta
    BREZA - 24. juna
    MASLINA - 23. septembra
    BUKVA - 22. decembra
    LIPA - 11-20. marta i 13-22. septembra
    VRBA - 01-10. marta i 03-12. septembra
    BOR - 19-28. februara i 24. avgusta do 02. septembra
    CEDAR - 09-18. februara i 14-23. avgusta
    TOPOLA - 04-08. februara i 05-13. avgusta
    ČEMPRES - 25. januara do 03. februara i 26. oktobra do 04. avgusta
    BREST - 12-24. januara i 15-25. oktobra
    JELA - 02-11. januara i 05-14. oktobra
    JABUKA - 23. decembra do 01. januara i 25. juna do 04. oktobra
    SMOKVA - 12-21. decembra i 14-23. juna
    GRAB - 02-11. decembra i 04-13. juna
    JASEN - 22. novembra do 01. decembra i 25. maja do 03. juna
    KESTEN - 12-21. novembra i 15-24. maja
    TISA - 03-11. novembra i 01-14. maja
    ORAH - 24. oktobra do 02. novembra i 21-30. aprila
    JAVOR - 14-23. oktobra i 11-20. aprila
    OSKORUŠA - 04-13. oktobra i 01-10. aprila
    LEŠNIK - 24. septembra do 13. oktobra i 22-31. marta
    znanje- 71258 - 02.07.2012 : Mihailo Danilovic Sabac, Majur - best (1)

    Naši ljudi - Petar Aškraba


    znanje- 62462 - 03.02.2012 : Trebinjac Aleksic Trebinje - best (0)

    O laganju


    "Mi lažemo da bih varali sami sebe, da tješimo druge, mi lažemo za oprost. Mi lažemo da bih se borili protiv straha, lažemo da ohrabrujemo druge, lažemo da bi skrivali svoj i nečiji drugi jad. Laganje je oblik našeg patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Mi lažemo na kreativan, maštovit i inventivan način""

    "Laganje je najbolja vrlina srpskog naroda"

    DOBRICA ĆOSIĆ
    znanje- 27300 - 15.03.2011 : Vogošćanin Pravi Tesla i Tunguska katastrofa - best (0)

    Nikola Tesla - gospodar svijeta


    Ruski dokumentarac o Teslinom radu, sa posebnim osvrtom na katastrofu koja se desila u Tunguziji, a za koju pojedini naučnici smatraju da je možda izazvana Teslinim eksperimentima u Njujorku. Obavezno pogledajte!

    znanje- 23778 - 19.02.2010 : Aleksandar Stevanovic Kragujevac,Srbija - best (0)

    Jovan Deretić


    Ukoliko još niste došli u kontakt sa ovim našim istoričarem, predlažem da pronađete njegove radove i da poslušate šta ima da kaže.... A ima dosta toga! Najbolje je biti strpiljiv i saslušati nekoliko njegovih predavanja pa onda formirati mišljenje. Jovana Deretića ćete lako naći i na youtube i na facebook a po meni, nabolje je pogledati predavanja sa Univerziteta u Novom Sadu. Pozdrav.
    znanje- 23706 - 13.02.2010 : Nedeljko Žugić Pale, Republika Srpska - best (0)

    Psiho test od narodnih poslovica


    Narodne poslovice su ogledalo kolektivnog života. U ocjeni i procjeni ličnosti ništa nije uputnije od toga koje poslovice bi izabrali ispitanici prilikom testiranja za procjenu karakternih i drugih osobina ličnosti od naših lapidarnih narodnih poslovica, kao što su: 'Kakav čovjek takva i besjeda', 'Ko koga begeniše sa njim i egleniše (razgovara)', ili (o Bogu) 'Zna Bog čije ulje u kandilu gori. ', ili (o čovjeku) 'Čovjek se u muci, a konj u blatu poznaj. e', ili (o ženi) 'Sačuvaj me Bože od rđave zemlje i zle žene. ', ili (o roditeljima i djeci) 'Dijete mnogo milovano, nikad dobro vaspitano. ', ili (o ljubavnom jadu) 'Dok srce ne zaboli, ne može oko zaplakati, ' ili (o odnosu čovjeka i žene) 'Muž je glava, a žena je srce kuće', ili (odnos prema drugima) 'Ko zlima pomaže, dobrima škodi', ili (mudrost, nauk) 'Dok se ne namuči, čovjek se ne nauči. ', ili (šta je bolje slušati ili govoriti) 'Bolje ćeš čuti nego reći. ' i 'Lijepa riječ gvozdena vrata otvara. ', ili (govoriti-činiti) 'Lako je govoriti, a teško je činiti. ', ili (prijatelj, put) 'Drži se novog puta a starog prijatelja. ', ili (traćanje familije) 'Ko se na svog tuži, sam sebe ruži. ', ili (zakletva) 'Tako me krv ne jela. ', ili (star čovjek, pomama) 'Ne može se staro čeljade podmladiti, ali može pomamiti. ', ili (udovica) 'Bunar voda svaka grozničava, udovica svaka samoglava. ', ili (pravda-istina) 'Dok se pravi ne namuči, ne može se krivi naći. ', ili (ljudi-Bog) 'Ko se ljudi ne stidi i Boga se ne boji', 'Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada. '"

    Uostalom, sve što čovjek izgovori je testiranje, verbalno ili neverbalno. Sve se to, kad tada, dokaže da je tako. Ne kaže se uzalud da 'rijeku upoznaješ plivanjem, a čovjeka razgovorom'. Sve što čovjek kaže je psihometrijska matrica, za mjerenje odnosa među ljudima. Zato je priča, za čovjeka, bitnija od hrane i haljina, jer sve što je nastalo među ljudima, razvijalo se kroz govor.

    Iz neizgovorene Božije riječi nastao je svijet. Svjetlost Božje riječi čovjek nosi u sebi od začeća do umiranja.

    Suha riječ je jalova i besplodna, sa oreolom mraka, a vlažna je rodna sa oreolom svjetlosti, koja oplođuje majku zemlju sa najljepšim cvijetom zemaljskim " čovjekom!

    Naučnici su na pragu da stvore uređaja koji će "čitati" svjesna iskustva i percepciju druge osobe. Dakle, komjuter će "čitati misli", ali nije li zlato pravilo teološko i moralno da je čovjek odgovoran prema mislima, kao i prema riječima i djelima!

    I ti uređaji će potvrditi činjenicu, siguran sam u to, da su narodne poslovice ogledala kolektivnog života i kolektivne svijesti jednog naroda. U njima pulsiraju gravitacone sile opstanka čovjeka na zemlji!

    Naprvio sam psiho test sa Vukovim nariodnim poslovicama. Evo kratkog testiranja za čitaoce.

    Koja vam se poslovica najviše sviđa: (1) 'U Pravo drvo grom najčešće puca', (2) 'Doći će vranac u klanac' ili (3) 'Ko istinu gudi gudalom ga po prstima biju'. Odgovori se ne razlikuju u nijansama, već u 'krupnim sitnicama' koje život znače. Onaj ko se aktivno suprostavljao odnosima koji vladaju u drušvenoj zajednici, odgovoričće da mu se najviše sviđa (1) prva ili (3) treća, a koji je bio posmatrač, bolje reći prilagodljiv tim i takvim odnosima, odgovoriće na (2) drugu poslovicu. Daljnjim gradiranjem istih, dobije se test (još bolji od Roršahovog) za procjenu ličnosti. Pokušajte sami. Osjetićete uzdignuće od sopstvenog umijeća.

    Nedeljko Žugić
    znanje- 21312 - 10.04.2009 : Zeljko Tomic Sokolac - best (11)

    Bosanski konzulat


    Širom "šara zemaljskog" rasute ambasade i konzulati ponekom još uvijek drage Bosne i Hercegovine. U njima zasjeli polupismeni političari i njihovi genetski naslednici, i u pečalbi predstavljaju "našu" zemlju koja još samo na papiru postoji.

    Vjerujem da je konzulatski baštovan bio inspirisan kvalitetom bosanskog kadra kada je potkresavao rastinje oko zgrade. Nije mi poznato da li je baštovan Srbin, ali sam se cijeli dan zadovoljno smijao njegovoj umjetničkoj kreaciji. Uživajte i vi!

    Bosnian Cosulate
    znanje- 18395 - 23.07.2008 : Zemlja Mržnje i straha Sada i ovdje - best (0)

    Pismo prijatelju iz 1920. godine


    Autor: Ivo Andrić

    Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha.

    Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

    Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.
    Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.
    znanje- 17088 - 18.01.2008 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Umro Bobi Fišer


    Juče je (17. januar 2008. godine) umro Bobi Fišer, jedini Amerikanac rođen na SAD-u, koji je osvojio titulu svjetskog prvaka u šahu.

    Fišer (Robert James "Bobby" Fischer) je bio i veliki ljubitelj Srba, pa je red da mu odamo počast na ovoj stranici.

    Titulu svjetskog prvaka u šahu osvojio je 1972. godine, u Rejkjaviku. Interesantno je da je Fišer zahtjevao da se taj meč igra u Jugoslaviji (Beograd), ali je na kraju ispunjena želja zvaničnog svjetskog prvaka Borisa Spaskog, pa Beograd nije ušao u istoriju kao domaćin ovog meča.

    Fišer je ušao u istoriju i po tome što je 1992. godine igrao na šahovskom turniru u Beogradu. Kako je Srbija tada bila pod sporstskim sankcijama, Bobiju je bio zabranjen povratak u Ameriku, pa je nakon što mu je istekao američki pasoš, primio državljanstvo Islanda, zemlje u kojoj je postao svjetski prvak.

    U Sjedinjene Američke Države se više nikada nije vratio. Ostatak života je proveo propagirajući antiameričku politiku, i borbi protiv Novog svjetskog poretka. Svoju zemlju, Ameriku, je vidio kao agresora, koji je rasturila Jugoslaviju, zemlju koju je obožavao.

    Fišerovu smrt su obilježili svi svijetski mediji, a na ulicama velikih metropola igrane su šahovske partije u njegovu čast. U Americi, Kanadi i Engleskoj, riječ Jugoslavija se nakon dugog zatišja opet varskrsla iz zaborava.

    Fišer je početkom rata u Jugoslaviji ozbiljno zatalasao američku javnost, tako da su se Ameri "počešali po glavi" i zapitali zašto jedan od njihovih najpametnijih sinova ne opravdava američku politiku na Balkanu. Zbog toga, prilikom pominjaja Fišerovog imena obavezno ustanite i kažite: "Bobi, Srbine, slava ti! ".
    znanje- 17026 - 13.01.2008 : Aldin - best (1)

    Lijepe izreke nasih pisaca


    Gnjavimo se najčešće na slabijeg, utoliko više ukoliko smo pokorni udvarači onima koji su jači od nas.
    Vladeta Jerotić

    Slabiji ljudi su uvjek opijeni od sreće kad im uspije da nađu zajedničku i uopšte priznatu formulu koja im obećava ostvarenje njihovih potreba i nagona na račun tuđe štete i propasti, a koja ih u isto vrjeme oslobađa griže savjesti i odgovornosti.
    Ivo Andrić

    Najbolji ljudi: to su oni koji su prema sebi najstrožiji i koji oproste drugom i ono što ne bi nikad oprostili samom sebi.
    Jovan Dučić

    Nemoj da očajavaš ako pravda plače. Zlo i kada pobjedi, nikad nije jače.
    Ljubomir Nenadović

    Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti.
    Dobrica Ćosić

    I djeca razumju roditelje, ali tek kada i oni postanu roditelji.
    Meša Selimović
    znanje- 15585 - 27.10.2007 : Car - best (0)

    Proročanstvo iz Svetog Pisma


    Sveto Pismo je proreklo tacan vremenski interval izmedju prvog i drugog svjetskog rata tj. izmedju kraja prvog i pocetka drugog svjetskog rata. Meni je poznato da se o tome govori u Otkrivenju a da li ima jos negdje zasad ne znam.

    Pa da vidimo. Prvi svjetski rat je zavrsio 11. 11. 1918. a drugi je poceo 01. 09. 1939.
    Izmedju ova dva datuma ima, ako se ne varam, 20 godina, 9 mjeseci i 20 dana.

    Otkrivenje o ovome govori:
    "I kad otvori sedmi pecat, posta tisina na nebu oko po sata" (Otkrivenje 8, 1)

    U ovom stihu se govori o onih 20 godina, 9 mjeseci i 20 dana.
    Da bi se ovo razumjelo treba upotrebiti jos jedan stih iz Svetog Pisma:
    "Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, ljubazni, da je jedan dan pred JHVH kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan. " (Druga Petrova 3,

    Dakle imamo
    1 dan = 1000 godina

    Sad treba postaviti obicnu proporciju: ako je jedan dan hiljadu godina onda je pola sata (iz onog gore stiha) X godina. Treba naci X:

    X = 1000/48 = 20. 83333 godina

    Kada se onih 20 godina, 9 mjeseci i 20 dana malo ispretvara dobice se bas nesto ovako. Treba malo ispretvarati jer je jasno da se npr. 1 godina i 8 mjeseci ne moze napisati kao 1, 8 godina jer ima 12 mjeseci sto premasuje dekadu.

    Ako neko ima neki drugi datum za kraj prvog svjetskog rata neka ga slobodno proba umjesto ovog kog sam ja koristio.
    Ako ima onih koji bi cjepidlacili i rekli da se ne poklapa u decimalu da odmah kazem:
    "... posta tisina na nebu OKO po sata" (Otkrivenje 8, 1)

    A sto se tice same "tisine" koja se pominje, pa vrijeme izmedju ovih ratova je bilo pravo zatisje, tisina u odnosu na to kakvi su sami ratovi bili. A sto se tice tisine "na nebu"; desavanja na svijetu, na materijalnom planu, su projekcija i manifestacija onoga sta se desava na duhovnom planu (nebo) kao sto su bolesti manifestacija blokada na energetskim tokovima u organizmu.

    Iz svega ovoga se izmedu ostalog moze vidjeti da Sveto Pismo treba proucavati a ne samo citati, da u Svetom Pismu ima mnogo simbolike, da treba koristiti stihove iz jednog dijela Pisma da bi se jasnije vidjele i razumjele neke stvari iz drugog dijela Pisma, da nije opravdano kritikovati Pismo usljed povrsnog ili nikakvog poznavanja... i naravno, treba vidjeti da ima Oca Nebeskog za one koji to nisu znali

    Ovakvih stvari u Svetom Pismu ima mnogo i napomenuo bih da se primjenom ove relacije 1 dan = 1000 godina i na nekim drugim stihovima Svetog Pisma moze doci do vrlo interesantnih spoznaja i razumijevanja nekih stvari koje se ne mogu razumjeti bez ove relacije.

    znanje- 15579 - 27.10.2007 : Car - best (0)

    Car Lazar


    "Ja ne odlučujem dali ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim" - Car Lazar 1389

    Ovo ce upravo da zadesi nas u BIH i na Kosovu ponovo 2008. godine.
    znanje- 13078 - 31.05.2007 : R - best (0)

    Put ka mudrosti


    Sumnja rađa strah, a iz njega kipte gnev i mržnja. Ti osjećaji ubrzavaju rad moždanih ćelija i pokreću biohemijske reakcije koje proizvode otrove. Loše misli iscrpljuju čovjeka i stvarno truju organizam.

    Okretanjem nepovoljnih u povoljne misli dolazi do sniženja učestalosti moždanih talasa. Čovjek se smiruje, treptaji su rjeđi, štedi se moždana energija, a živčani kanali se rasterećuju. Ćelije rade cjelishodnije, uspostavlja se sklad, a on dovodi do postepenog oslobađanja od tegoba - osoba se bolje osjeća, jer se loše zapovjesti brišu iz organizma. On počinje da radi po novim, povoljnijim upustvima. Kakve misli - takav život.

    Očuvanje zdravlja i izlečenje bolesti, uspjeh i trajniju sreću, prate moždani talasi u okrepljujućem snu, smirenoj opuštenosti, osjećaju ljubavi prema bližnjima i prirodi. Kad se u dušu usele vjera, nada i ljubav, naše moždane ćelije pokreću biohemijske procese iz kojih se luče hormoni sreće i melemi. To je put ka mudrosti i trajnoj sreći. Jednostavno rečeno: čovjek liječi i snaži sebe i druge kada zrači talase dobrote! U tim stanjima otvaramo se za djelotvorne energije drugih ljudi i cijele prirode. Napajanje tim energijama, daje duhovnu stabilnost i snagu, unosi sklad, zdravlje i opšta je podloga za izuzetne uspjehe.
    znanje- 13053 - 31.05.2007 : Aco - best (0)

    Ivo Andrić: O Sarajevu


    Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći.

    Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta!


    Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika.

    A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom...
    znanje- 11932 - 13.03.2007 : Gromovnik Republika Srpska - best (0)

    Da li ste znali?


    1. Ako biste neprestano vikali 8 godina, 7 meseci i 6 dana proizveli bi dovoljno energije u obliku zvučnih talasa zagrejete šoljicu kafe.
    2. Da se na kanadskoj novčanici od 2 dolara nalazi američka zastava
    3. Da je badem član porodice breskvi.
    4. Da je nemoguće polizati svoj lakat.
    5. Da inteligentni ljudi imaju više cinka i bakra u svojoj dlaci.
    6. Da je Koka Kola na pocetku bila zelene boje.
    7. Da se pacovi razmnožavaju tako brzo da 2 pacova za 18 meseci mogu dobiti preko milion potomaka.
    8. Da 23% svih kvarova na foto-kopir mašinama izazivaju ljudi koji sedaju na njih i fotokopiraju svoje guzice.
    9. Da je američka vlada 1969. godine donela zakon koji čini ilegalnim svaki kontakt građana sa vanzemaljcima ili njihovim vozilima.
    10. Da zubari preporucuju da se četkice za zube drže bar 2 metra udaljene od WC šolje kako bi se izbegao kontakt četkice za zube i čestica iz WC šolje koje se raspršuju usled puštanja vode?
    11. Da ako bi nosili slušalice samo 1 sat povećali bi broj bakterija u svom uhu za 700 puta?
    12. Da oko 50% ljudi na svetu nikada nije obavilo telefonski razgovor?
    13. Da kvakanje patke ne pravi eho, ali niko ne zna zbog čega?
    14. Da je nemoguće kinuti otvorenih očiju?
    15. Da kada se pomnozi 111. 111. 111 x 111. 111. 111 dobije se 12. 345. 678. 987. 654. 321?
    16. Da svaki kralj u kartama predstavlja jednog velikog kralja iz istorije: Pik - Kralj David, Tref - Aleksandar Veliki, Herc - Karlo Veliki, Karo - Julije Cezar?
    17. Da dešnjaci u proseku žive 9 godina duže nego levaci?
    18. Da ako kod statue neke osobe konj ima obje prednje noge u vazduhu - osoba je poginula u borbi, ako je konju samo jedna prednja noga podignuta - osoba je umrla od rana zadobijenih u borbi, a ako su konju sve 4 noge na zemlji - osoba je umrla prirodnom smrću?
    19. Da su slonovi jedine životinje koje ne mogu skakati?
    20. Da su trupe za vreme secesijskog rata koje su se vraćale u svoje kartele bez gubitaka na jednoj velikoj tabli pisali '0 Killed' (0 nastradalih), odakle i dolazi izraz 'OK'?
    21. Da 13% Amerikanaca veruje da je Mesec jednim delom sacinjen od sira?
    22. Da ime 'Džip' dolazi od jedne američke vojne skraćenice od naziva 'General Purpose vehicle' - GP?
    23. Da u Pentagonu ima duplo više WC-a nego što je potrebno, jer kad su ga gradili zakon je zahtevao odvojene WC-e za crnce i belce?
    24. Da bubasvaba moze ziveti do 9 dana bez glave pre nego sto umre od gladi.
    25. Da se prosečna osoba smeje 15 puta dnevno?
    26. Da su Miguel Servantes i Viliam Šekspir koji se smatraju najvećim piscima u svojim zemljama umrli istog dana - 23. 04. 1616?
    27. Da komarci imaju zube?
    28. Da je bilo potrebno 22 veka da se izračuna udaljenost između Zemlje i Sunca - 149. 400. 000 km? A da tu istu cifru dobijamo množenjem broja 1. 000. 000. 000 sa visinom Keopsove piramide u Gizi koja je izgrađena 30 vekova p. n. e.?
    29. Da u staroj Engleskoj ljudi nisu smeli upražnjavati seks bez odobrenja kralja? I kada bi par hteo da dobije dete, morao je zatraziti dozvolu monarha, koji bi im predao pločicu na kojoj je pisalo: 'Fornication Under Consent of the King' (preljuba uz saglasnost kralja), što je poreklo reči FUCK?
    30. Da je Ajfelov toranj u Parizu teži od 1. 000 prosečnih slonova?
    znanje- 9868 - 05.06.2006 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Srpski pisac - Meša Selimović


    Meša Selimović je sebe smatrao srpskim piscem. Još sedamdesetih godina prošlog vijeka sam pročitao da je Meša proučavao svoje porodično stablo, i da je u jednoj od svojih knjiga objavio prezime srpske porodice od koje potiče. Molim čitaoce koji to znaju da mi to jave.

    Ovo su rijeci Meše Selimovića:

    "Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović. "

    I descend from a Muslim family, from Bosnia, and by nationality I am a Serb. I belong to Serbian literature, while the literature of Bosnia, to which I also belong, I consider only as my geographic literature center, and not a distinct literature of Serbo-Croatian language... I belong, so, to the same nation and literature of Vuk, Matavulj, Stevan Sremac, Borislav Stankovic, Petar Kocic, Ivo Andric, and my deepest kinship with them I don't need to prove.

    Mehmed Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. 1930. godine upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska knjizevnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je (1936) postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dvije godine rata zivi u Tuzli, gdje ga hapse zbog suradnje sa NOP-om, a u maju 1943. godine prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član KPJ i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je politički komesar Tuzlanskog odreda, a 1944. godine prelazi u Beograd i obavlja značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živi u Sarajevu i radi kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor "Bosna-filma", direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP "Izdavačko Preduzeće Svjetlost". 1971. godine penzioniran je i seli u Beograd.

    Biran je za predsjednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i Srpske akademije nauka - SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

    Umro je 11. jula 1982. godine u Beogradu.
    znanje- 9855 - 02.06.2006 : Rade - best (0)

    Muslimani u četnicima


    Muslimani, Hrvati i Slovenci u Ravnogorskom pokretu đenerala Draže Mihailovića. Opšte mesto komunističke propagande predstavlja "dokazana činjenica" da je četnički pokret bio čisto srpski. Četnički pokret Draže Mihailovića jeste bio većinsko srpski, ali tu je bilo hiljade Mulsimana, Hrvata, Slovenaca i drugih (Poljaka, Roma, Jevreja, Engleza, Amerikanaca.. ). Ova strana je posvećena upravo njima... Napomenimo samo neke od njih:

    1. sudija Mustafa Pašić iz Mostara,
    2. doktor Ismet Popovac iz Konjica,
    3. Mustaj-bega Hadžihuseionovića,
    4. poručnik Husnija Čengić,

    5. Smajo Ćemalović iz Mostara,
    6. Mustafa Berberović iz Blagaja,
    7. Abid Prguda,
    8. Omer Kalajdžić,
    9. Muhamed i Abid Mehmedbašić iz Stoca,
    10. Mustafa Leho iz Blagaja,
    11. Džemal Kršlaković - imama - muderisa iz Konjica,
    12. Fehim Musakadić iz Sarajeva. Major Fehim Musakadić je lično preuzeo komandu nad Bjelimićima kada je preuzeta ustaška tvrđava u tom selu. Musakadić je bio dobrovoljac iz Prvog svetskog rata i Vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima.
    13. Mustafa Mulalić sa područja Livna, koji je bio čak član Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog četničkog pokreta Draže Mihajlovića, bio je delegiran ispred grupe beogradskih Muslimana u Centralni komitet Ravnogorskog pokreta Draže Mihajlovića.
    14. hafiza i član uleme medžlisa u Sarajevu Muhamed Pandžo,
    15. doktor Mehmed Begović profesora Univerziteta u Beogradu,
    16. imam Abdulah Hodžić iz Beograda,
    17. Muhamed Ćemalović, upravnik "Gajretovog" doma u Beogradu
    18. Fehim Musakadić - Musa bio nosilac spomenice "Solunskog fronta" i odlikovanja dinastije Karađorđević
    19. Muhamed Mulalić, rodom sa područja zapadne Hercegovine, izgradio je svoje duhovno biće na jugoslovensko - srpskoj literaturi i stvaralaštvu u cjelini
    20. Smajo Ćemalović iz Mostara
    21. Esad Vehabović (Bos. Gradiška, zatvoren zato što je javno tražio da se okači slika besmrtnog Draže mesto Broza zlikovca)
    22. aktivni poručnik Omer-beg Čengić
    23. Kapetan Husein Rovčanin koji je predvodio čuveni Komoranski odred formiran na terenu između Brodareva - Bijelog Polja - Prijepolja i brojio nekoliko stotina boraca. Zasluga je kapetana Rovčanina u tome što komunisti nisu prešli Lim iako su u toku 1943-1944. pokušavali nekoliko puta.
      ... i mnogi drugi...


    Izvor: Mugdim Karabeg: MUSLIMANI U ČETNICIMA

    Zahvaljujemo se Igoru iz Montreala, diskutantu sa Serbian Cafe-a, koji nam je poslao neka od navedenih imena.

    MUSLIMANI U ČETNICIMA



    ČIČA JE VOLEO FEHIMA

    Uoči Drugog svetskog rata jedna struja jugoslovenskih muslimana naginjala je Hrvatima i ona će potom podržati NDH. Druga struja, koja je bila manja, ali ne i malobrojna, a koju je mahom činilo obrazovanije muslimansko stanovništvo, dobro je pamtila svoje srpsko ime i zato je 1941. stupila u četničke redove.

    APLIKACIJE
    Neumrli naš Čiča voleo je Fehima Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika.

    Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Ismet Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, muslimani-četnici su streljali trojicu muslimana-ustaša.

    Dr. Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. godine.

    Čuveni komoranski odred, formiran na terenu između Brodareva - B. Polje - Prijepolje, pod komandom kapetana Huseina Rovčanina brojio je nekoliko stotina boraca.

    Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova.
    znanje- 1114 - 04.04.2005 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Harry Truman


    Odmah nakon drugog svjetskog rata, americki predsjednik Hari Truman je posmrtno odlikovao Drazu Mihajlovica za spasavanje americkih pilota u toku rata. U njegovu cast je istaknuta i srpska zastava na bijeloj kuci.

    Humanitarna pomoc nakon drugog svjetskog rata stizala je i na Romaniju. Romanijci su u to vrijeme ispjevali i pjesmu:

    "Mala moja dobila na pluca,
    jeduc' jaja Trumanova vruca".



    I would LOVE to see another Harry Truman as an American president!!! Among other things, Truman posthumously honored Draza Mihailovich for saving the lives of American airmen in WWII by flying the Serbian flag over the White House!
    znanje- 605 - 10.12.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Pušenje slabi inteligenciju!


    Najnovija istrazivanja su pokazala da pusenje ostecuje inteligenciju. U istrazivanje je bilo ukljuceno 500 Skotlandjana kod kojih je u toku 55 godina istrazivanja dokazano opadanje inteligencije kod onih koji puse. Naime, doktori na univerzitetima Edinburg i Aberdin nisu sigurni zasto pusenje utice na mozak, ali kazu da gubitak inteligencije se manifestuje na pet razlicitih nacina.

    Psihijatar Lorenc Vali (Lawrence Whalley) je cak uspio pronaci 465 Skotlandjana koji su bili na testu inteligencije 1947. godine, kada su imali samo 11 godina, i ponovo ih je testirao izmedju 2000. i 2002. godine. Polovina od njih su pusaci. Oni koji jos uvije puse, kao i oni koji su dugo vremena bili pusaci, pokazuju znacajno opadanje mentalnih sposobnosti u odnosu na pusace. Naime, mozak pusaca funkcionise kao da su nekoliko godina stariji, u odnosu sto je za ocekivati na osnovu rezultata testa inteligencije iz djetinjstava. Vali vjeruje da pusaci postaju senilni nekoliko godina ranije, zbog toga sto njihov mozak stari brze.

    Testirano je pet oblasti: memorisanje, brzina mentalnog rasudjivanja, prostorna orjentacija, rasudjivanje bez upotrebe govora, i donosenje odluka. Pored toga, ustanovljeno je da pusaci imaju mnogo vise "nezdravih" navika od nepusaca. Naime, pusaci su mnogo manje fizicki aktivni, jedu mnogo vise masnoca i nezdrave hrane, kao i piju mnogo vise nego pusaci. Zbog toga je ovaj skotski tim morao da umanji ove rezultate, jer i ovi faktori uticu na slabljenje funkcija mozga.

    Preuzeto iz "Otawa Citizen"
    znanje- 602 - 07.12.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Da li volite Koka-Kolu?


    Voda
  • 75% Amerikanaca je kronicno dehidrirano.
  • 2. 37% Amerikanaca ima mehanizam žedji tako oslabljen, da ga cesto zamijene za glad.
  • Čak i laksa dehidracija usporava metabolizam za 3%.
  • Čaša vode gasi večernju glad skoro 100% (rezultati testa Washingtonskog univerziteta).
  • Nedostatak vode prvi je znak umora.
  • Istraživanja su pokazala da 8-10 čaša vode (oko 2 litra) dnevno otklanja glavobolje kod 80% ljudi koji su skloni glavoboljama.
  • Samo 2%-no smanjenje količine vode u tijelu može izazvati brisanje kratkotrajnog pamcenja, teškoće sa osnovnim matematičkim operacijama, težu koncentraciju kod čitanja s papira ili kompjutorskog monitora.
  • Pet čaša vode dnevno smanjuje opasnost od raka na debelom crijevu za 45%, a pored toga i za 79% smanjuje rizik raka na dojki, te za 50% smanjuje mogućnost nastanka raka na mokraćnom mjehuru.


    Koka-Kola

  • U mnogim državama SAD-a policijske patrole voze u automobilu dva galona Koka-kole za uklanjanje tragova krvi na cestama nakon saobraćajnih nesreća.
  • U zdjelu napunjenu Koka-kolom stavite širov odrezak i ostavite ga dva dana - nema ga više!!!!
  • Za čišćenje WC školjke: limenku koka-kole istresite u školjku, ostavite jedan sat i isperite vodom. Limunska kiselina u Coca Coli uklanja mrlje od kamenca.
  • Za uklanjanje mrlja od rđe sa automobila zgužvanu alu-foliju namočite u Koka-Kolu i time istrljajte mrlju.
  • Korozivne mrlje na automobilskom akumulatoru: limenku Koka-kole istresite preko akumulatorskih baterija pa će korozija nestati.
  • Sve mrlje od rđe možete očistiti krpom, potopljenom u Koka-kolu, koju nekoliko minuta držite na mrlji.
  • Uklanjanje masnih mrlja: Koka-kolom nakvasite odjeću, dodajte deterdjent i operite u mašini. Koka-kola će pomoći pri uklanjanju masnih mrlja.
  • Ako u autu magle stakla, premažite ih Koka-kolom.


    I još malo informacija:


  • U Koka-koli se nalazi fosforna kiselina ( pH 2, 8 ). Nokat može rastopiti za četiri dana. Fosforna kiselina otapa i kalcij iz kostiju, što je glavni uzrok osteoporoze.
  • Za koncentrat/sirup Koka-kole prevoznici moraju korsititi cisterne s posebnom zaštitom od rđanja.
  • Distributeri Koka-kole već 20 godina koriste Koka-kolu za čišćenje kamiona i motora!
  • znanje- 350 - 28.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Više mobilnih nego fiksnih telefona


    Bosna i Hercegovina je imala u Julu 2004. godine 4, 007, 608 stanovnika.

    Prema procjeni iz 2000 godine, 37. 1% stanovnika su Srbi, 48% su Muslimani, 14. 3% su Hrvati. Ostalih ima 0. 6%.

    Bosna ima 938, 000 fiksnih telefona i 1. 050. 000 mobilnih telefona (procjena iz 2003. godine).

    U odnosu broja mobilnih naprema broj fiksnih, Bosna i Hercegovina je jako visoko rangirana u svijetu. Ipak, Hrvatska i Srbija su ispred Bosne na listi koristenja mobilnih telefona.
    znanje- 248 - 18.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Broj Srba u Svijetu


    Ukupno Srba u svijetu: 11 miliona (procjena)

    Populacija:

    Srbija i Crna Gora: 6, 674, 470
    Bosna and Hercegovina: 1, 479, 930
    Njemačka: 600, 000
    Hrvatska: 201, 631 (2001)
    SAD: 164, 923 (2001)
    Austrija: 177, 320 (2001)
    Kanada: 93. 000 (2001) itd.
    znanje- 247 - 18.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Komunizam u pet zemalja


    U svijetu postoji jos pet komunističkih zemalja. Četiri u Aziji, i jedna u Centralnoj Americi. To su:

  • Kina
  • Sjeverna Koreja
  • Vijetnam
  • Laos
  • Kuba

    Kina je značajno izmjenila svoj sistem, i sada odstupa od svoje generalne ideologije.

    Kuba i Vijetnam su zemlje kojima upravlja komunistička partija.

    U Sjevernoj Koreji vlada totalitarizam, gdje su svi aspekti života pod budnim okom partije. Ovakav, za komunizam tradicionalni način uprave, je mnogo gori nego diktatura. (Skoro kao diktatura SDS-a na Sokocu).
  • znanje- 149 - 08.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Vesna Vulović


    Vesna Vulović

    Vesna Vulović (rođena 1950) nalazi se u Ginisovoj knjizi rekorda, kao osoba koja je izvela najveći pad bez padobrana: 10. 160 metara.

    Naime, hrvatske ustaše su 26. januara 1972. godine stavile bombu na JAT-ov let 364. Dok je letio iznad mjesta “Srpska Kamenica” u Čehoslovackoj, DC-9-32 se raspao u komade, ali je Vesna preživjela.

    Ona je ostala vezana u svome sjedištu u repu aviona, koje je nakon eksplozije ostalo pričvršćeno za WC. Taj dio aviona udario je u sniježne namete jednog planinskog vrha.

    Vesna uopšte nije trebala da bude na tom letu, nego je zamjenjivala drugu stjuardesu, koja se takodje zvala Vesna.

    Vesna se u potpunosti oporavila od povreda, koje su uključivale fraturu lobanje, slomljene obje noge, tri slomljena kičmena pršljena, od kojih je jedan bio smrskan pa jeostalaprivremeno paralizovana od pojasa nanize. Vesna je ponovo prohodala nekoliko mjeseci nakon udesa.

    Vesna je sedamdesetih godina postala nacionalni junak. Nastavila je svoju karijeru kao službenik JAT-a, ali vise nije letjela. Ginisov rekord uručio joj je Pol Mekartni.
    znanje- 147 - 08.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    13 koljena


    U srpskom narodu postoji naziv za trinaest koljena:

    1. sin
    2. otac
    3. djed
    4. pradjeda
    5. čukundjeda
    6. navrdjeda
    7. parćipan (navrdjedin otac)
    8. kurđel(navrdjedin djed)
    9. askurđel (navrdjedin pradjed)
    10. kurlebalo (navrdjedin navrdjeda)
    11. sukurdov (otac navrdjedinog navrdjede)
    12. ožmikur (djed navrdjedinog navrdjede)
    13. kurajber (pradjeda navrdjedinog navrdjede)

    Idi na stranu - |1|2|