fix
Logo
fix
Nalazite se na Rat1992-TOMA_RADULOVIC
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

toma_radulovic- 25081 - 26.09.2010 : Vasopan Sokolac, Zapadna Srbija - best (0)

Pismo iz sarajevskog pakla (1)


Ovo je pismo Toma Radulovića, profesora na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, koji je ostao tokom rata u Sarajevu, a pismo je pisao svojoj porodici koja je izbjegla u Beograd.


Draga Deso,
Dragi moji pingvinčići,

Evo konačno se javljam iz sarajevskog pakla. Još uvek sam živ. Nadam se da ću preživeti ove strahote i dočekati dan kada ćemo opet biti zajedno i srećni. Ruke mi drhte od uzbuđenja pa sam zato prisiljen da kucam na mašini. Imam osećaj da svaka ćelija moga tela učestvuje u ovom pisanju. E' al' sve ćelije sigurno nisu pametne. Puno je budalastih u meni, pa se plašim da one u ovim abnormalnim uslovima ne preovladaju. Ukoliko se to desi molim za oproštaj.

Struje i vode nema više od mesec dana, a napolju grmi i seva, tako da se ne čuju detonacije granata. Kiša lije kao iz kabla. Hladno je pa sam se umotao u bundu i tako radim. Toliko toga bih imao da vam pišem, ali ne znam čemu dati prednost. Čitava je večnost prošla od našeg rastanka. Odlučujem se za veselu stranu ovog surovog bitisanja-opstajanja. Kada ste otišli umalo nisam "pošandrcao". Danima nisam jeo, tako da sam jedva ustajao. Gladovao sam skoro pet dana, a onda se zainatim i počnem da spremam razna jela, ali nisam imao apetita, a ni strpljenja da jedem kašikom nego sam to obavljao kutlačom. Hleba nije bilo u prodaji, a kvasca niti u prodavnicama, a ni u komšiluku. Morao sam da napravim kvasac od pasulja i uspelo mi je sasvim. Počeo sam da se oporavljam. Inat me neki uhvatio i samo sam spremao sve i svašta.

Skoro pedeset dana nisam izlazio iz zgrade. Kao i ostali stanari. Pucalo je i gruvalo sa svih strana i danju i noću. Ljudi su ginuli, žene i deca ovde u našem naselju. Ja sam imao svoj svet i samo sam nešto čeprkao i radio. Pevušio i budalasao samo da pobegnem od užasne stvarnosti. Tako sam izdržao skoro dva meseca. Za to vreme niko nije odlazio na posao. Na posao sam krenuo tek prvog jula.

U to vreme pravio sam maketu kuće u Dubovu, ali onakve kakva je bila u mom detinjstvu. Ta kuća je imala i kafanu, pa sam i nju ugradio. Koliko sam samo ratluka u toj kafni pojeo kao dete i sada osećam slast u ustima. Osećam i toplinu peći-kubeta što je u hladnim zimskim danima treštala u kafani, a na plafonu uveče vatra je igrala svoju igru koju i sada vidim u ovoj maloj maketi. Ovo sam radio danonoćno i to mi je puno pomoglo da opstanem. Sada kada ustanem ujutru obavezno drugujem sa mojom kućicom najmanje pola sata. Gledam je. Tepam joj i pesme joj pevam. Tako provodim dane i noći.

Mnogo puta u junu mesecu su mi na terasi doletali leptiri kao nebo plavi. Dušu su mi razgaljivali i skoro čitavog leta uveseljavali. Na terasu se nije smelo izlaziti, ali ja sam puzeći izlazio i u ležećem stavu podlakćen drugovao sa mojim lepim i dragim gostima. Drugog avgusta danje bio veoma lep. Kad sam dopuzao mojih leptira više nije bilo, ali sam zato imao prijatno iznenađenje. Došao mi je krupni zeleni poljski, livadski skakavac. Setio sam se da je moj seoski praznik Sveti Ilija. Danima je bio na terasi. Drugovali smo, a ja sam se radovao kao malo dete jedva čekajući jutro kada ću moći da ga ugledam. I pesmu sam mu spevao:

ILINDENSKI GOST

Jutros, drugog avgusta,
Ispred sobe, na terasi,
Zeleni skakavac pipke pusta,
Dan mi ratni, sumorni ukrasi.

Podseti me na moj seoski praznik,
Na davno detinjstvo moje,
Kada su mi ptice bile budilnik,
Kad sam gledao kako se pčele roje.

Gosti se lepotan skakavac,
Cvećem na mojoj terasi,
A ja sa setom ko mali klinac,
Sa suzom koja mi obraz kvasi.

Zelembać krasni insekt,
Pređe nožicama ko mali mačak,
Ja blenem ko udaren-luckast,
Da preživim! Javi se nade tračak.

Otkud on ovde na sedmom spratu?
Livadski, pravi zelene boje,
To su pokojne sestre bratu,
Poslale da razgali tužno srce svoje.

Znam da su Stanka i Dada,
Moje sestre miljenice,
Htele za praznik ko nekada,
Da mi teku suze radosnice.

Tako je! Najzad zaključim.
Ako ima boga i to je moguće,
Zelembaća milujem i ljubim,
Nožice njegove ko zeleno pruće.

Pustim ga onda da se igra,
Veselo on skakuće po cveću,
Obradova me ova mala čigra.
Bože dragi! Siguran sam. Preživeću.

Sad malo o neprijatnostima.

Posle puna dva meseca (tačnije prvog jula) krenuo sam na posao. Prosto ne mogu da se snađem. Ne znam ni ulicom da idem. Autobusi tada nisu radili pa sam morao pešice do fakulteta. Granate gruvaju sa svih strana, a snajperisti vrebaju iz svih mogućih pozicija u gradu.

Kada sam došao na fakultet mnogi dojučerašnji prijatelji kao da me ne poznaju. Jednostavno prolaze pored mene i ne primećuju me. Vidim da nešto nije u redu. Ali šta? To mi onda nije bilo jasno. Dan mi je protekao u neizvesnosti. Kući sam morao opet nogostupom. Od naglog pešačenja i trčanja preko raskrsnica zbog snajperista, leva noga ispod kolena mi je otekla i uzasno me bolela.

Bio sam strašno zabrinut, naročito zbog ponašanja većine ljudi na fakultetu. Dekana i prodekana nije bilo, pa sam odlazio svaki dan pešice klecajući, a bolovi u nozi strašni. Konačno se sretnem sa prodekanom Mulabegovićem i on mi kaže: "Šta hoćeš Tomo? Nisi dolazio čitavog aprila na posao. Imam i napismeno od Svetlane Zec i ja ti tu ništa ne mogu pomoći". Bio sam šokiran ovim što mi je rekao, a još više zbog toga što je to učinila Svetlana. Nisam reagovao nego sam se uzdržao nekoliko dana, ali sam uporno pešice sa bolesnom nogom išao na Fakuletet i tako sve do 15-og jula. U međuvremenu došla je kod mene Svetlana i rekla da je to učinila zbog toga što sam bio protiv toga da ona bude šef Instituta. Ja sam joj rekao da me ostavi na miru i ako može mirne savesti spavati neka ide i neka se ispava. Toliko sam sa njom imao diskusiju.

Tih dana je na posao došao i Avdo. Kad je čuo šta mi se dogodilo sve je psovao po hodniku i Svetlanu, dekana, prodekana i Medicinski fakultet. Onda je uzeo svoju svesku evidencije i odneo Mulabegoviću. Odmah je rešenje preinačeno, ali da sam na čekanju. Ulizica Branko je ostao na poslu mada nema ništa da se radi. Izgleda da je i on umešao svoje prste i dok ja mesečno primam dve hiljade dinara, on ima 19 i još mnoge privilegije koje uživaju sada oni koji kobajagi rade. Nisam se razočarao, nego naprotiv još sam jači i sad mi je još više stalo da preživim da bih se pogledao u oči sa svim tim ljigavcima i ljudima " beskičmenjacima. Goga je takođe na čekanju, kao i Veda. Jasna je u Zagrebu, Goga Grgić na Hvaru, Nevenka u Beogradu i kao što sam rekao svi koji su van Sarajeva dobili su otkaz od prvog juna.

Da vas više sa ovim ne davim. Izdržaću sve i što je neljudskije to mi daje više snage. Znate me uostalom. Dostojanstvo ne dajem ni po koju cenu. Ne molim nikoga i pravim se kao da sam najzadovoljniji u svakom pogledu. Kad ima struje i vode sam sebi spremam bez ičije pomoći. A kada nema struje onda ložimo u Mirinom smetljarniku i tamo Vera kuva za nas, te se zajedno hranimo. Vera tada najviše radi, ali i mi pomažemo koliko možemo. Kada mi je bio skakavac na terasi Vera je htela da ga uzme i ispohuje. Naravno da nisam dao mog zelembaća. Miro radi, pa nas snabdeva hlebom kada nema struje. To nam je dosta olakšalo. Tako smo živeli za čitavo ovo vreme skoro dva i po meseca.

Ja i Vera beremo: maslačak, crni slez, koprivu, puževe i tako dopunjujemo naš jelovnik. Po baštama skupljamo granje i vozimo njenim kolicima do kuće. Zalihe hrane su na minimumu, ali mi možemo dugo izdržati, samo nas briga za porodice najviše opterećuje. Nekada se i našalimo. Slavili smo sve rođendane pa imali bogami i šta da popijemo.

NA ŠTA SPADOSMO


Redovi za vodu,
Redovi za hleb,
Beremo radić i lobodu,
Sve do u nedogled.

Struje nema,
Sveće palimo,
U smetljarniku se hrana sprema
Moramo da preživimo.

Pretresa se svuda smeće,
Sakuplja se svaka grana,
U parku plače i drveće,
Svaka stopa je prekopana.

Borba za opstanak!
Cilj je ostati živ!
Gladuje se uz mrak,
Život je ovde surov-siv.

Puževe "njopamo",
Da preživimo samo,
Rukama zemlju kopamo,
Korenje za jelo kuvamo.

A granate prašte,
Sa svih strana gruva,
Očerupane su sve bašte,
Beznađe mrvi, dušu muva.

Od nigde dobra glasa,
Za zla se samo čuje,
Lica bolnih grimasa,
Svako nekoga oplakuje.

Danima ginu ljudi,
Mladi i stari redom,
Počinju jesenje studi,
Mi srastamo sa bedom.

Beda, glad okolo,
Bože kakve sirotinje,
Crni đavo igra kolo,
Na travi je crno inje.

No živimo iz inata,
Neka svuda žeže, puca,
Neka grmi zvuk granata,
Kucaće još naša srca.

Avdina dva brata su ubijena u Cvilinu kod Foče, Za tri sestre ništa mesecima ne zna. Brezo Nenad je poginuo. Raznela ga je granata ispred Vojne bolnice. Od Vedine sestre sin je poginuo od snajperiste. Rašo Gajović je poginuo. Granata ga je skoro raznela. Semir od Hiće i Bajre je poginuo kada i Rašo, ali na Stupu. Pogođen je rafalom. Telo nije izvučeno i već četrdeset dana sahrana nije obavljena. Za kuma Miodraga ništa neznam, kao i za kuma Slobodana na Grbavici. Ovde su neka deca poginula kao i žene i mlađi i stariji. Mnogi stanovi su uništeni. Samo u našem ulazu direktno od granata četiri stana. Na Mojmilu je još gore, alii najgore je na Grbavici i u Hrasnom gde Goga stanuje. Svaki dan se u Sarajevu umire i gine. Užas. Zbog toga ne mogu ništa ozbiljno da mislim i radim. Spas mi je u pravljenju kućica i spremanje ovih jela sa "senom".

Kao što vidite, ja ću preživeti. U to sam sve više ubeđen. Izdržaću jer gore od ovih skoro sedam meseci ne može biti. Moram da živim jer sam željan svih vas. Slobodu moram dočekati. Moram, jer sam to zaslužio i krvavo zaradio ovih užasnih meseci. Platio sam mukom i još ću plaćati, ali sad sa određenim ciljem. Ako treba i mnogo veće muke ću izdržati. Imam radi čega, jer posle ovoga čeka me sreća, najveće bogatstvo koje mogu poželeti, a to ste meni Vi.
toma_radulovic- 25080 - 26.09.2010 : Vasopan Sokolac, Istocna Srbija - best (0)

Pismo iz sarajevskog pakla (2)


Dok sve ovo ne prođe ne pitajte za mene, ne javljajte se i ne šaljite nikakve poruke molim vas. Debelih razloga za to ima, a ja vam o tome ne mogu pisati. Zato nisam mnogo pitao kako ste i šta radite, jer se plašim da ćete doći u iskušenje da mi šaljete poruke. Nadam se da ćete shvatiti i razumeti me. Od našeg zadnjeg razgovora ništa se nije promenilo od onih saveta što sam vam davao, a naročito u vezi školovanja i tvog zaposlenja Deso. Valjda si do sada učinila nešto kako bi rešila osnovni problem, a to je materijalna strana. Ako se nisi zaposlila, onda brate idi u Izvor i od Mikija i Braneta traži novac na zajam, traži od Olge Vitkove, Baće i Dragana Bubinog. Prodaj onu šumu u Dubovu. Ja sam za nju mogao dobiti i do osam hiljada maraka. Ti je prodaj za 4 do pet. Školuj nam decu Deso. Ti si sada njima i majka i otac. Ti si im sve. Da ne verujem u tebe veruj da bih ja davno sa sobom završio, jer to je u ovakvim uslovima najlakše. Neki su to i učinili. Samo nada da ću vas makar i za godinu dana videti žive i zdrave mene drži u životu i obavezuje me da istrajem. Shvati to ozbiljno, jer ova užasna vremena to od tebe zahtevaju. Ne biraj poslove, nego ako treba radi i kao laborant, ali važno je da radiš. Ja se ne bih stideo da kopam kanale samo kad bih mogao da obezbedim sredstva za vaš život i školovanje dece. O tome u ovim uslovima samo mogu da sanjam, jer posla nema. I sama vidiš u kakvoj sam situaciji. Nadam se da si shvatila da ovde nema budućnosti, nema!

Najsretniji sam što ste daleko od ovog idiotskog pakla. Pakla koje je do zla boga ponižavajuće. Ja kao što sam mnogo puta rekao ne predajem se. Ja živim! Ja postojim, a to je s obzirom na surove okolnosti čisti ćar. Koliko sam poželeo decu i tebe. Tek sada vidim koliko smo bili srećna porodica, koliko smo bili bogati u svakom pogledu. Eh, da mi je da sam uz vas! Ja verujem da ste u Beogradu, ali ma gde da ste samo da ste mi živi i zdravi. Znam da ti je Deso teško, ali ja tu ne mogu pomoći. Ovu bitku moraš bez mene izboriti i dobiti. Za mene preklinjem te ne brini. Posveti se sebi i deci.

Moja bitka je da preživim, drugo ništa ne mogu, niti je moguće. Moja bitka je za goli, prosti opstanak. Ja drugi cilj u ovim uslovima nemam niti mogu imati. Jedino je što mogu i moram, ponavljati, a to je da preživim. Meni je lakše nego tebi jer dvoumljenja kod mene nema, izbora nema. Zapravo postojale su dve mogućnosti u početku, život ili umiranje. Izabrao sam život i za njega se borim svim svojim snagama.

Bože, šta sve čovek može preživeti! Meni pametovanje i razmišljanje ne može ama baš ništa pomoći, a ne smem se prepustiti ni stihiji, jer bi to bilo kobno po mene. Ovde ti goli život zavisi od svake budale, od raznih otkucatora i ljigavaca, od hinja, od kameleona, od beskičmenjaka, od ljigavaca puževa ljudskih i drugog ljudskog ološa.

NEMAM PRAVA NA BEZNAĐE

Nemam prava,
Na beznađe ponajmanje,
I kad vlada crna strava,
Što daruje umiranje.

Sad se mora preživeti,
I užase svakog dana,
Najlakše je sad umreti,
Pa smrt nam je darovana.

Zar umreti kao stoka,
Što donosi crna sila,
Tamo negde kraj potoka,
U bespuću majko mila.

Gladujemo mesecima,
Nadolaze crni dani,
Na pragu je hladna zima,
A putevi uništeni, zatrpani.

Zar da tako lako odem,
Mene nema ko da čuje,
Nadvio se crni bedem,
Što bi čovek no da psuje.

Neću da me oplakuju,
Neću, neću ja da umrem,
Preživeću ja oluju,
Mirisati lipu, bagrem.

Teže bi mi bile suze vaše,
No sve ono i najgore,
Ispijaću gorke flaše,
I doživeti sjajne zore.


Nemam prava na beznađe,
Bolji dani će mi doći,
Umuknuće puške, svađe,
Ovo mora jednom proći.


Dojučerašnji nikogovići mogu mi za tren doći glave, pa čak i na mojoj glavi ućariti koje odlikovanje ili medalju. Nažalost i to je jedna surova stvarnost i istina. Niko me doduše direktno ne maltretira, ali na svakom koraku sam praćen. Telefon mi je isključen pre svih deset dana. O tome kako nas treba uništiti slušam na svakom koraku. Dežuram svaki drugi dan po dva sata i naslušam se užasnih stvari. Mi koji smo ostali ovde zaista smo neverovatno poniženi i to je ono što me najviše boli i pogađa.

Ako preživim, a nadam se, pričaću vam sve. Duga bi to bila priča. I to je je jedan od razloga zbog koga moram istrajati. Branko Ćopić je opisivao ljude koji nam i sada zagorčavaju i ovaj sumorni život. Takođe i Nadežda Mandeljštam u knjizi: "Strah i nada". Potkazivača je na hiljade. Oni se prepoznaju odmah na prvi pogled. Veoma su slični po izgledu. Svi nekako imaju iste face, brkove, istu odeću. Kao da ih je sve jedna majka rodila. Za njih smo mi svi Srbi neprijatelji. Sumnjivi smo. Kad bi mogli i u WC bi nas špijunirali. To negde i čine. Mi takve nepogrešivo prepoznajemo i čuvamo se kao crnog đavola. To je donekle naša sreća, ako se o sreći uopšte može govoriti u ovim danima. To maltretiranje najbolje je osetila majka od Pihe Ankice. Nju su zatvarali, vodili na saslušanja, pretresali mnogo puta stan. Čeremidžić Milana takođe, ali samo na saslušanje, barem tako sam čuo i nisam siguran da li je istina. Jedan moj poznanik Perica bio je u zatvoru ovde 25 dana. Iz naše zgrade neki mladići Srbi su uhapšeni i po dva meseca, a roditelji ništa još o njima ne znaju. Uvek se Srbi prijavljuju uz sumnju da su "petokolonaši". I u našoj zgradi ima takvih koji prijavljuju "sumnjive", a ti Deso sigurno znaš koji bi to mogli biti. Zato mi ne šalji nikakve poruke. Pogrešila si što si davala telefon rođacima i poznanicima od komšije.

Eto toliko za sada.

Puno Vas voli vaš Tomo uz bezbroj želja da mi svi budete živi i zdravi. Pozdravite mi sve (pa nabraja rodbinu). Pozdravite mi sve rođake i prijatelje. Nazovite Steva Stojanovića iz Dubova i recite mu da sam živ, kao i Ljubišinog brata Miša. Puno sam zahvalan što su me zvali i hrabrili me kada mi je bilo najteže.

Ajde moja ljubavi budi hrabra kao i uvek. Moli te i voli tvoj tvrdoglavi baksuz koji je ipak imao sreće da se oženi divnom osobom. A moji dragi pingvinčići budite mi zdravi i dobri. Slušajte mamu. Nemojte je sekirati. Ako joj bude teško, a vi joj otpevajte u duetu onu moju: "Šta će mi život bez tebe draga". Da znate samo koliko sam vas poželeo.

Ćao do Slobode i sreće. Valjda nije daleko.

21. 10. 1992.
Sarajevo
Tomo Radulović




Poslije izvjesnog vremena Milan Čeremidžić iz Sarajeva šalje pismo Desi, supruzi Toma Radulovića.

Draga Deso,

Nikada u životu nije mi bilo teže pismo napisati kao ovo ali šta mogu valjda su ljudske sudbine takve. Znam da si obavještena o ovom nesretnom događaju, ali ovim pismom hoću malo opširnije da obavijestim jer to mi je i dužnost.

Dana 30. 05. u 08. časova ujutro nazvala me Ivanka da odmah dođem kod nje kući, jer je došao Tomov komšija Milutin i ispričao joj da su oko četiri sata ujutro neke komšije čule da je nešta palo ispod prozora i odmah se ustanovilo da se radi o čovjeku to jest o Tomu...

Ja sam pozvao i Milana Vojkinog i otišli smo kod Ivanke. Milutin nam je ispričao da je sa Tomom sjedio popodne i naveče i da su saslušali vijesti i da mu je Tomo pričao da je dobio dva paketa u razmaku od nekoliko dana i dugačko pismo od porodice, normalno čemu se mi u Sarajevu najviše obradujemo.

Ovde kod nas zadnjih dvadesetak dana struje dolazi samo kasno noću pa su se i njih dvojica rastali oko osam sati da bi mogli ranije ustati da nešto skuvaju za ručak. Milutin još kaže da je te posljednje večeri Tomo bio raspoložen bez ikakvih znakova nervoze ili rastrešenosti pa ga stim više iznenađuje njegov postupak.

Odmah poslije tog događaja povjerenik tog ulaza pozvao je policiju i niko nije ulazio u stan dok nije policija došla. Po dolasku policije vrata su nađena otključana, prozor od balkona otvoren, oborena jedna saksija i nađena je mala stolica ispod prozora, Policija je pretresla stan i našla je vaših predmeta od zlata i nešto više od sto maraka i nekoliko pakli cigareta i mišljenja su da ga nije niko gurnuo kroz prozor iz koristoljublja jer bi uzeo te vrijedne stvari.

Izvršena je i obdukcija a ja ti ovo pišem odmah poslije sahrane pa ti ništa zvanično ne mogu reći jer to u ovom strenutku nije najbitnije. Milan je odmah obavijestio direktora instituta Sofradžiju Avda koji se iznendio i odmah rekao da će on preuzeti organizovanje i finansiranje sahrane. Ivanka i ja otišli smo u stan i uzeli najnovije odijelo i ostalo što je trebalo za sahranu. Sahranili smo ga 02. 06. 93. na starom groblju u Koševu onako kako smo najbolje mogli u ovim ratnim uslovima jer ovde je još uvijek pravi rat a kretanje po gradu krajnje rizično. Sahrani je priustvovalo desetak Tomovih kolegica i kolega a od rodbine, ja, Milan Ivanka i komšinica Vera.

Njegovi sa instituta poznavajući ga dobro i radeći svaki dan sa njim skoro da ne mogu da vjeruju da je to on mogao uraditi. Draga Deso znam kako ti je i tebi i djeci i Tomovoj majci ali sada ništa drugo nemožeš učiniti nego se posveti svojoj djeci jer si im ti sada jedini roditelj i oni treba da su ti jedina briga.

Ja sam se dogovorio sa profesorom Avdom da oni u tvoj stan privremeno usele nekog svog radnika koji je ostao bez stana a stvari vaše ostavićemo u jednu prostoriju i zaključati jer smatram da je to za sada najbolje rješenje jer ovde je praksa ako nema nikoga u stanu preko noći stan je useljen i kad se iz njega sve iznese onda ti napuste stan a drugi dolaze. Nebih ti ja ni pisao ovo za stan i stim te zamarao ali pisma tako dugo putuju a vjerovatno će te i to kasnije interesovati a teško je saznati.

Ja bih ti preporučio da se bar sada jedno izvjesno vrijeme nikome ovdje u Sarajevu ne obraćaš za neke možda bolje informacije jer toliko su se ljudi izmjenili da možeš biti samo krivo informisana a ja i Ivanaka opet ćemo ti kasnije pisati ako budemo živi i zdravi. Toliko sam potrešen da ti ovo jedva kucam jer ne mogu da pišem jer nebi ništa razumjela.

Puno vas pozdravljamo tebe djecu i ostalu Tomovu familiju a ti Deso budi hrabra jer je rat pa ništa nije nemoguće i tako moraš shvatiti. Pozdravila vas je i Vera.

Čeremidžić Milan


Eto, toliko. Ako ste pročitali Tomino pismo, ja vas molim da sami zaključite šta se desilo sa Tomom. Inače Tomo se na nepotpunom spisku sarajevskog masakra, a kojeg sam ja objavio na ovoj stranici, vodi po imenom Radulović (Ratko) Tomislav, pod rednim brojem 65. Zanimljivo je i to da u ovom spisku stoji da je Tomo "nestao", umjesto "muslimani učili Tomu da leti".

Idi na stranu - |1|2|