fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-SRPSKE_VOJVODE
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

srpske_vojvode- 87772 - 23.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Srpski plemić odbranio Svetu Goru od opsade


PRE sedam vekova, neobični srpski plemić monah Danilo je tokom tri godine komandovao odbranom Hilandara od opsade Katalana, najokrutnije najamničke trupe toga doba. Svetovno ime ovog heroja i danas je tajna. U istoriji je ostao poznat ne kao ratnik, već kao diplomata, državnik, pisac, prosvetitelj i zadužbinar - arhiepiskop srpski Danilo Drugi.

  • Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, shvatio sam da je Danilo, njegov štićenik i saradnik od najvećeg poverenja, bio neverovatna ličnost, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao je kao komandant bitke za Hilandar - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

    Naš sagovornik objašnjava da je oko 1300. godine Sveta Gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog prvoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu.

  • Danilov učenik i saborac je ostavio svedočanstvo o trogodišnjoj borbi srpskih ratnika za Hilandar, koja je bila više od odbrane jednog manastira. Bitka se vodila za simbol pravoslavnog "vizantijskog komonvelta" - kaže dr Stanković.

    KASARNE

    DA su Katalanci poznavali srpske zakone verovatno bi sprečili dolazak Danilovih "kaluđera" na Svetu Goru. Naime, svaki utvrđeni manastir u Srbiji je još od Nemanjinog vremena bio i vojni centar u kojima su odabrani uvežbavali odbranu od opsada, s kojima su imali mnogo iskustva iz ratova s romejskim legijama.

    On podseća da je napad na Svetu Goru započela Katalanska kompanija - najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima.

  • Prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih romejskih trupa. Plaćenici su započeli rat s Vizantincima i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj Gori. To nije bila slučajnost. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima "latinskog cara" u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište "šizmatičko carstvo" - objašnjava Stanković.

    Svestan velike bure koja se spremala, kralj Milutin je nastupao oprezno i pragmatično pregovarao sa zagovornicima novog krstaškog rata. Istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos. Svestan da bi uništenje Svete Gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin koji je već godinama krišom jačao bedeme Hilandara, saziva državni sabor na kome za njegovog igumana imenuje jeromonaha Danila.

  • Ovaj mladi učeni plemić samo dve godine ranije bio je deo lične Milutinove dvorske pratnje, a onda je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je u Srbiji imenovan za igumana Hilandara, što je bilo potpuno neuobičajeno. Važio je za Milutinovog čoveka za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete Gore. Vizantija nije više imala snage za to - kaže sagovornik "Novosti".

    "Posle malo vremena tiha života u Svetoj Gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu Goru.

    Iguman Danilo je s kolonom na prvi pogled običnih crnorizaca stigao u Hilandar u poslednji trenutak. Stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora, pridružili su se crnorisci iz Srbije čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Hilandar je jedini odolevao opsadama, a iza njegovih zidina utočište je našao veliki broj porodica iz okolnih sela.

    Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.
    "Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela", beleži strahote Danilov učenik.

    Danilo ostaje nepokolebljiv uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga - kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji su svakodnevno napadali Katalanci.

    "Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera", nastavlja dalje Danilov učenik.

    Jedan predah opsade Danilo je iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, relikvije, knjige i dokumente, koje su odnesene kralju Milutinu u prestono Skoplje. Vladar je zatražio od monaha da ostane u prestonici dok ne prođe opsada Hilandara, ali je Danilo to odbio i krenuo nazad na Svetu Goru. Pod borbom se probija ka Atosu, zemljama koje je poharala i spalila Katalanska kompanija.

    BRITANCI FASCINIRANI DANILOM

    ARHIEPISKOPA Danila je SPC uvrstila među svetitelje, a zaslužio je da o njemu bude napisano bar deset knjiga - kaže prof. Vlada Stanković. - Nažalost, do danas o Danilu nije napisana nijedna knjiga iako je uz Svetog Savu najvažniji srpski arhijerej. Praktično, Danila je najviše proučavao britanski istoričar Gordon Mak Danijel, fasciniran njegovim delom. To mnogo govori o Danilu, a još više o nama - kaže profesor Stanković.

    Po Danilovom povratku s pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. Umesto toga, potajno je izveo vojsku kraj puta, kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem i tu postavlja zasedu.

    "Mnoge umrtviše, druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika", opisao je biograf Danilovu pobedu.

    Ovo je bio prelomni trenutak bitke za Svetu Goru, posle koje iguman Hilandara uzima pod zaštitu i druge manastire. Poslednja bitka odigrala se u ruskom Pantelejmonu gde su pljačkašku hordu sačekali srpski strelci napetih lukova. Besni zbog gubitaka, Katalanci su pokušavali da ih žive spale u njihovom uporištu na manastirskom prigu.

    Napadači su znali da u manastiru oskudevaju vodom i da je u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojima je ugasio vatru, a zatim je ostatak hilandarske posade napao pljačkaše sleđa, koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.
  • srpske_vojvode- 78704 - 02.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Šta je Hitler naučio od Vojvode vojne strategije?


    Piše: Miloš Crnjanski 1928. godine

    Opisujući ga uvek u borbi, s rukom na kuburi, istorija je propustila da Karađorđa označi kao genija vojne strategije (samo na bugarskom frontu Vožd je komandovao sa 90 hiljada boraca). Taktičko znanje, napoleonska brzina i poznavanje geografije (u čemu ga je kasnije dostigao samo vojvoda Mišić) činili su ga nadmoćnim nad turskim generalštapskim oficirima, među kojima je bilo dosta školovanih Engleza. Ali, sistem regrutacije, sistem obaveštavanja i komandovanja na više frontova, uz snažnu centralnu rezervu - to je nešto što će od njega preuzeti Hitlerov vojni štab


    Ono što je naš narod osećao da treba da kaže o Karađorđu, rekao je naslutivši epsku veličinu njegovu, u desetercu narodnih pesama. Njegoš je tome dodao svoju posvetu.

    Tolika je istina i lepota u tome, što su oni rekli, da je često ono što se danas o Karađorđu piše, kao karikatura.

    Ponavljaju se, sasvim izlišni, pokušaji da se Voždovom portreu, u književnosti i istoriji, dodadu neke boje koje ga ne čine vernijim i neke sitnice, koje ga nimalo neće učiniti naučnijim. Do svetlosti njegovog epskog lika, nikakav novi zrak mudrovanja ljudskog više ne može stići, a kamoli je preteći.

    Monoton, ali dubok je bio nagon guslara, sa dna naroda, da kažu istinu, prisutni događajima. Saznanje našeg najvećeg pesnika, odmah iz idućeg pokolenja, treba primiti. Ono je stečeno, u nadzemaljskoj visini Lovćena. U NJegoševim stihovima usečena glava Voždova dobila je onaj značaj koji joj, među svim našim likovima pripada i njena mrka i krvava slika nepromenljiva je više i neprolazna.

    Uz metafore, uznesene u stihu lelekom guslara do Sunca i Meseca, u pesmi Višnjića i Tešana Podrugovića, proza novih studija istoričara imala bi mesta, ali samo ako je poštena i razborita, a ne i apsurdna.

    Disciplina i teror u moru srpske anarhije

    Narodna pesma, i kad je naivna, ima jasnu osetljivost za veličinu i vezu, kao i za poreklo događaja u prvom ustanku, ona je često i u detaljima precizna, i kad se uporedi sa raspričanom našom novijom literaturom, "naučnom", o Karađorđu, ona je, vidi se, jedina koja je dosad uspela da dâ završenu sliku njegovu.

    Za vreme Obrenovića, prelio se bio po krvavom našem prvom ustanku i besmrtnom licu Voždovom kal anegdota onih savremenika što su rado slušali grohot kneza Miloša. Sam neumrli Vuk potpirivao je pitanje izbora u Orašcu i tolika druga, da bi se dodvorio, a "istorijom" je zatim postalo i sve ono "rekla-kazala", što se čulo pri prepirci i pravdanju jednog kneževskog dvora, neprovetrenih odaja, i jedne namučene, istrošene, a polupismene emigracije. I kao što se terala šega sa ostarelim Mladenom Milovanovićem, kad se u zemlju beše vratio, tako je i Vožd, ubijen mučki, mrcvaren i dalje i malo je trebalo, pa da se pri tom pisanju "istorije", od jutarnje čaše njegove rakije previdi sablja Karađorđeva, kojom je Kosovo i Bosnu i Bugarsku krstio.

    Nema sumnje da još ima mnogih nerasvetljenih pitanja u vezi sa prvim ustankom i Karađorđevom ličnoću, ali je jasno da se treba vratiti stvarnosti, pravim pitanjima o ustanku, a ne gubiti se u sitnicama.

    U ovom mutnom vremenu sablazni za veliku većinu našeg naroda, koji po duši, pa i po životu, ima još uvek neprekinute veze sa tom prošlošću, pisanje o prvom ustanku i Voždu, sem kabinetskog pipanja, trebalo bi da ima bar nekog dubljeg smisla. Srpski narod je išao svojim putem i ne može praviti skokove, a istorija koja ga opisuje ne bi trebala da se igra "eruditskih" igara. Vožd, koji je oličio u našoj anarhiji dva principa koji ostaju, za navek jedini, pravi pokretači masa - disciplina i teror - tragičan je bio životom. Zaslužio je da to ne bude i po onome što se o njemu piše.

    Potcenjivanje austrijskog podoficira

    U poreklu Voždovom, sa krževine, u prvom njegovom hajdučkom životu, ostaje vrednost i smisao kao da je legenda koju je narod sam sebi smislio.

    U njegovom učešću, međutim, u austrijskom Frajkoru, beznačajno je sasvim pitanje njegovog regrutovanja i čina, već bi bilo opravdano pretresti austrijske arhive, i turske izvore, uopšte, o značaju Frajkora, obzirom na ustanak kao njegov nastavak, naročito u Podrinju Nenadovića.

    Austrijska prošlost koju je bio počeo da proučava pok. Draža Pavlović, balkanski problem s kraja 18. veka, pokušaji uzimanja Beograda, srbijanski Frajkor, to bi bila krupna pitanja, pre ustanka, u kojima se kriju uzroci i za Karađorđev ustanak, isto tako, kao i u "socijalnim" prilikama srbijanskog seljaka, neposredno u vreme Dahija. Pre nego što se reše ta krupna pitanja i pretresu za njih izvori, sitnice detalja ispadaju smešne.

    Diplomatske zasluge Crnog Đorđa

    Karađorđe nije nikao iz zemlje u Orašcu. Naprotiv, učestvuje u bezuspešnom prepadu na beogradsku tvrđavu mnogo ranije. Viđan je pognute glave, kako prati, pri oslobođenju manastira Studenice, mošti svetog kralja Nemanje, prema Severu. NJegova koncepcija austrofilske pomoći, prividna, opravdana je slutnja celog naroda. Da je u Orašcu izabran neki seljački knez, reč bi bila o šumadijskoj žakeriji, protiv došljaka feudalaca Bosanaca. Karađorđe je samo, uz ulogu okoštog, mrkog čoveka iz mase, najlepše, razume se, sa epskog gledišta, uz ulogu drugog posle Glavaša, u čijoj je četi služio, igrao s pravom, već pre toga nosioca istorijskog nasleđa vekova. To se pomalo previđalo, kao i njegovo komandovanje, za vreme Musta-paše beogradskog, protiv vidinskog, otpadnika od sultana, još pre Orašca, gde ga Vuk i drugi prave skoro neznanim.

    U istoriji samog ustanka Voždu su priznate, uglavnom, samo vojničke vrline i nema sumnje da je razlika, kao državnika i političara, između njega i kneza Miloša(po onom poznatom didaktičnom, banalnom, osveštanom redu škola) na žalost, već duboko ukorenjena. Međutim, kritika izvora Karađorđevog doba, u tom pravcu mogla bi ipak doneti izvesna iznenađenja. Eseji g. g. Stanojevića, Ćorovića, Šišića podvukli su, u poslednje vreme, teškoće Karađorđeve pri svakom političkom potezu, sa kojima knez Miloš, posle nije imao uvek da se bori. Studija g. Grgura Jakšića, u kojoj je Rodofinikinu priznato mnogo, ukazala je jasno na okvir evropski, iz kojeg ustanak ne treba da se dvoji. Knez Miloš slavljen, bez obzira, kao političar, mi smo ipak uvereni, moraće od te svoje slave po nešto da gubi, Vožd, pri jednoj iscrpnoj istoriji njegovog političkg rada, ima samo da dobija, sobito kad je reč o unutarnjem.

    Sa rukom na kuburi

    I kao ratnik, on je dosad, u ustanku, poznat samo kao vitez, slab kao strateg i organizator. Međutim, svaki nov ispis iz austrijskih, ratnih arhiva, dokazivaće, sve više, da je dosadašnji naš prikaz ustanka zastareo, na osnovu izvora i rasprava 19. veka dat, što su popularni, ali i provincijalni.

    Da je naša istorija, koja je dala velika dela g.g. Živana Živanovića i Slobodana Jovanovića, posvećena uglavnom, epohama naše ustavne i partijske države, osvrnula se jednom iscrpno i na Karađorđa, mi smo uvereni da bi Vožd samo rastao.

    Jer, u istoriji ustanka, do sada, sadržaj je pisan, uglavnom, po anegdotama. A poznato je i to da naš duh, u prozi, slabije izražava nego u desetercu. Mnogo je tako, u tim izvorima, zamućeno dodacima ličnim tzv. savremenika.

    Po "očevicima", Vožd ostaje patrijarhalni junak, sred tih pobunjenih seljaka, s rukom na kuburi. A izvori ti govore najradije, kad o ustanku govore, razume se, o početku. Docnije, kada događaje nisu mogli da obuhvate pojedinci, ćute.

    Dok je knezu Milošu, kao venac slave, računata katkad čak i politička mizerija, Karađorđu je u sramotu pisano i ono, od čega je posle Srbija stvorila državu. Kao diplomat, Karađorđev Jugović, koga su jele guje u ruskom ratnom stanu, pamtio se kao neka austrijska propalica, dok je Davidović kneza Miloša ispao po malo srpski - Kaning.

    U memoarima prote Nenadovića oko topčiderskog konaka, natezahu se jednom Srbi i Turci, tako da se 17 Rudničanina u potoku davi, a u žitu, gde puca jedini srpski top, Turci seku još sedam osam glava.

    Karađorđe tu očajno jaši i viče: "a kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka, ne idite dalje, al, vi Đoke ne slušate". I to je, u glavnom, slika koja Vožda, po toj istoriji ustanka, treba da znači.

    Ništa nije nevernije, međutim, nego to uopštavati i hteti tako zamišljati tajanstvenog "vojinstvenog genija" koji ima da brine i zamišlja, već god. 1809. rat protiv Turske, koja samo na istočnom, bugarskom frontu ima 52-57.000 vojnika, čiji broj raste, to leto, do 90.000 ljudi.

    Vojskovođa i strateg svetskog formata

    Karađorđe, po ratnim arhivama Austrije, mnogo je više od jednog seljačkog vođe i njegove rokade, fortifikacije, artiljeriski bojevi, ne mogu se protumačiti, jednostavno, prostom genijalnošću, ili pomoći graničarskih oficira, ili mudrošću majora Dabića, ruskog inspektora gradova.

    Po našem mišljenju, dolazi potreba promene celog shvatanja ustanka i novog prikaza Karađorđevog rata protiv Turske.

    Taktično njegovo znanje, i napoleonovska brzina ostaju tajne, kao i njegovo neobično geografsko poznavanje Srbije. Tumačeno je hajdukovanjem. Kako tumačiti međutim, ostale njegove vojne zamisli, koje, i nestručnjaku, padaju u oči? Ne samo njegove čudesne bitke, u kojima tuče školovane turske štabove, artileriju otomansku kojom komanduju često i oficiri Englezi, nego i njegov sistem regrutovanja, stvaranje jedne centralne rezervne vojske, za sva ratišta, oko Topole, skoro nešto što liči na "vrhovnu komandu", sa razgranatom službom izveštaja i komandovanja.

    Čovek koji je tukao svoje bitke, sa idejama istim kao nemačke u svetskom ratu, boreći se, unutrašnjim razvodima armija, na više fronta, ne može ostati, ma koliko to epski divno bilo, i kao strateg, bez jedne nove kritike izvora.

    U tom slučaju, uvereni smo, i sliku Sovjeta, što je dosad sav u anegdoti, sa njegovim topovima i pošiljkama municije toute proportion gardee, osvetliće neizbežno zrak slične slave, što je na pr. izdašno obasjala u istoriji krug Karnoa.

    Ispisi iz austrijskih arhiva o ustanku, uzdići će Vožda, i dosad uzvišenog kao ratnika, još više.

    Pitanje je da li bi novi ispisi iz dokumenata turskih i ruskih, izmenili istoriju ustanaka i lik Vožda. Mi mislimo da bi za to bila dovoljna već i jedna izričita kritika dosadašnjih izvora, sa pitanjem pravde za Vožda kao državnika.

    Karađorđe shvatljiv i Srbima preko Drine

    Pokretanje ustanka, organizacija pobune to je vidno malo remek delo Karađorđa. Ako se veliča Miloševa veština prema Marašliji i Carigradu, previđa se donekle Karađorđeva umešnost prema komandantima Petrovaradina i Beča. Izdržljivost i takt politički i te kakvi.

    PRAHU OCA SRBIJE

    Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije:
    u velikim narodima geniju geniju se gn'jezda vije;
    ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu
    i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu.
    Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
    sve prepone na put bjehu -k cilju dospje velikome:
    diže narod, krasti zemlju, i varvarske lance sruši:
    iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.
    Evo tajna besmrtnika: dade Srbu stalne grudi;
    od viteštva odviknuta u njim' lafska srca budi!
    Faraona istočnoga pred Đorđem se mrznu sile;
    Đorđem su se srpske mišce sa viteštvom opojile.
    Od Đorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge:
    sabljom mu se Turci kunu - kletve u njih nema druge!
    Da, viteza sustopice tragičeski konac prati!
    tvojoj glavi bi suđeno za v'jenac se svoj prodati.
    Nad svijetlim tvojim grobom zloga grdna bljuva tmuše,
    al' nebesnu silnu zraku što ć'ugasit tvoje duše?
    plačne, grdne pomrčine mogu l' one sjvetlost kriti?
    svjetlosti se one kriju - one će je raspaliti.
    Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje,
    sve će sjajnij, i čudesnij, u vjekove bivat dublje.

    P. Petrović Njegoš

    Lukavstvo, mir, prisebnost i u najstrašnijoj situaciji veličaju se kod kneza Miloša i njegova ubistva ljudi što mu smetaju, ali se previđa da se sve to odigrava u jednom zatvorenom pašaluku.

    Upoređenja te vrste u istoriji nemaju smisla, ali ako se baš hoće da čine, budući kritičar neće moći da ne primeti da je političar Miloš demoralisao i da je neprirodan, van svog pašaluka, dok je Karađorđe shvatljiv i u Bosni, i u Sremu, i pod Velebitom, a svaki narod treba da nosi sudbinu svog bića. To je jedina mudrost politička što ne vara.

    Podvale, marifetluk, kolektivna degeneracija, često upisuju se u plus Miloševog doba, a kraj takta oko Marašlije, previđa izdržljivost Karađorđa oko Bećira itd.

    Kakva takva diplomatija Karađorđeva, pod najnepovoljnijim prilikama stvarala je od srpskog pitanja evropsko.

    Hladan, paklen, psiholog, opak kao zmija bio je, kažu, Miloš, ali se previđa da nikad nije umeo zaista da stiša, već samo da umrtvi, mrcvari, ili korumpira.

    Kada Kmetovi iz Pocerja nose hranu Turcima, a Karađorđe stigne da napravi reda, pita Karađorđe:

  • "Čije se ovo dvorište zove?"

  • "Zove se Miloša Obilića, vojvode pocerskog, dvorište".

  • "E, kojekuda, posecite ovu trojicu turske udvorice koji vole Turcima, nego svojoj braći". I kako memoari protini pričaju, stoje oni Pocerci u "najvećem strau", gledajući onu trojicu bez glave i mole ga za oproštaj. "Ori se stotinu i više glasova, da čoveku i suze poteku. Pocerci pođoše ruci; on se po s nekim u obraz poljubi. Te ti bogme, i mi s vojvodom svi i sa svima ljubi se u obraze (kao dobra familija na Božić, oko pune sofre). "Naša braća, naša braća! Hristos posred nas!"

    Narod za Đorđa nikad nije bio "stoka bez repa"

    Miloš je, u korist svog apsolutizma i svog poreskog sistema postupao sa narodom, oprezno, velikom veštinom, kao i sa Turskom, Karađorđe kao i sa rođenim bratom i očuhom u ime države koja je kad se stvara za svakog ko je muško najveća opojnost. Nikad, ni u najvećoj patnji Vožd svoj narod nije kao knez Miloš nazvao "stokom bez repa"..

    Međutim, ta patnja, inicijatora, začetnika, organizatora, heroja, koji zahteva od mase pregalaštvo ne demorališući je, već je uzdižući ("Ene - de sad! Zar Vi mislite tako da se umirite, pa kućama. Nema tu mira, od sad će da budu bojevi veliki") često se previđa pri utvrđivanju državnog količnika Voždovog.

    San na mirisnim jastucima Srbije

    Najposle, šta se najviše zaboravlja, u Orašcu već, mrki, ćutljivi Karađorđe je pedeset i dve godine. Pri velikim bitkama ustanka. On je blizu šezdesete. U najstrašnijoj godini, što Srbiji donosi propast 1813 zna se da je ležao, baš kad je vojnička katastrofa počela, bolan od tifusa, ali zašto još niko nije tragao za njegovom bolešću svakako žuči koja je očigledna pri opisima memoara o njemu. Zar ta telesna patnja, i sama, ne bi mogla mnogo da protumači?

    Kao i starost, što ga je, zaneta šumom, mirisom Srbije, oranica i polja, pri povratku iz Rusije, u šezdeset petoj godini, oslabila toliko da je pognuo u snu glavu, da poleti krvava u večnost.
  • srpske_vojvode- 78702 - 02.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Karađorđevi preci knezovi VOJINOVIĆI


    Piše: Mile Nedeljković

    Karađorđevići nisu ni Šiptari, ni Kuči, ni Vasojevići... Ključ za utvrđivanje porekla Crnog Đorđa su Gurešići sa Crnče, iz Bihora. Karađorđev pradeda Tripko Guriš Knežević čak je i fizički sličan Voždu: beše visok, plećat, povijen (zato ga nazvaše Guriš), mršav i tamnoput - a predanje ga pamti kao velikog junaka. Tripko je peto koleno kneza Bogdana, potomak čuvenih Vojinovića, opevanih u pesmi "Ženidba Dušanova"


    Porodica koja se više naraštaja potuca od nemila do nedraga, menjajući mesta boravka među raznim plemenima i oblasti pod upravom različitih gospodara, i po nevolji promeni više krsnih slava kao razaznatljivi znak pripadnosti i porekla, unapred je osuđena na gubitak spona sa srodnicima i prekid u pamćenju sopstvenih korena. U takve porodice, među hiljadama sličnih u srpskom narodu, sticajem zlosrećnih istorijskih okolnosti, spada i porodica Velikog Vožda. On sam, pak, sin pukog seoskog siromaška, uzdižući se iz svakovrsnih neprilika isključivo sopstvenim trudom i pregnućem, zagledan u budućnost, koju je bilo teško proniknuti, nije ni stizao da se pozabavi ovim ptanjem. Pada u oči da se niko od njegovih savremenika, koji su ostavili svedočanstvo o njemu, ne poziva na njega, niti na njegovu priču ili izjavu, o daljim precima. Kada su, u ovom veku, Karađorđevi potomci nastojali da nešto više doznaju o dubljim korenima svoje loze - mnogi izvori su bili zatureni, još više nepoznati, a tome su se ubrzo isprečili i događaji koji su nalagali ćutanje, jer je, po ko zna koji put, iz vlastodržačkih razloga, postalo zazorno i samo pominjanje Karađorđevog imena.

    Danas, ipak, zahvaljujući i mnogim novim činjenicama i podacima iz više područja nauke (istorija, etnologija, antropogeografija, folkloristika, genealogija) u mogućnosti smo da postavimo u određeni okvir poreklo Karađorđevih predaka i njihovo vekovno kretanje raznim predelima, od zavičajne matica do naseljavanja u Šumadiju.

    Lukačevići Popadići Karađorđevi preci

    U srpskom plemenskom društvu, čija je odlika, u nedostatku pisanih svedočanstava, jaka tradicijska kultura i rodoslovno pamćenje, koje seže i do dvadeset i pet kolena u prošlost, što se i danas očituje na tlu Crne Gore, sačuvano je obilje podataka o precima Vožda Karađorđa. Po jednom od ovih predavanja, početkom DžVII veka Voždovi preci su živeli u zetskom selu Bjelastavići. Odavde, kad je umro predak pop Boško, zvani Bakun, popadija se preseli sa decom u Berislavce, selo kod Podgorice, gde se, po njoj, prozovu Popadići.

    Neko vreme su, posle Zete, bili u Crmnici, u selu Dupilu i Gluhom Dolu, odakle su prešli u kučko selo Doljane, a odatle, nakon kraćeg prebivanja, u Vranj, pa u Mataguže kod Skadarskog jezera. U međuvremenu, između doljana i Mataguža, boravili su i u selu Zlatici. Po jednom predanju, Voždovi preci su, pre prelaska u Vasojeviće, zastali na vrelima reke Ribnice, kod Podgorice, odakle su prešli u Kovačicu. Posle boravka u nekom selu u LJešanskoj nahiji, izbegli su u predeo Rovaca, najpre u Liješće, a potom u Velje Duboko, kod Kolašina. Odavde su prebegli Vasojevićima, u Lijevu Rijeku, gde su izvesno vreme probavili u ljevorečkom selu Lopatama.

    Vrlo je jako predanje o boravku Voždovih predaka u selu Beranu, ispod Đurđevih Stupova, kao i mestu Kralji, gde se s njima svojata vasojevićko bratstvo Đurišića. Iz Kralja su se sklonili u Gusinje, a odatle su pobegli u Bihor. Najpre u seloCrnču, pa u Godušu, u kojoj i danas pokazuju mesto zvano Kućišta, za koje drže da je tu živeo predak Karađorđev. Postoje potvrde i da su Voždovi preci bili u selu Dragovoljići kod Nikšića, kao i u selu Mačetovo kod Prizrena (tačnije: Mačetovo, kod Muštišta) i Bugariću na srednjem Ibru, a sveže je i sećanje na njihovo prebivanje, uoči odlaska u Šumadiju, u selima Žabren i Petropolje na Sjeničko-pešterskoj visoravni.

    Kada se ovom nizu mesta dodaju Viševac, Petrovac (Mramorac), Žabare, Masloševo, Zagorica i Krušedol, postaje vidljivo da su Voždovi preci i njegova porodica proboravili u tridesetak naselja pre konačnog nastanjivanja u Topoli, koja je, u ova dva veka, u pravom smislu reči ognjište i kolevka Karađorđevića. Ako je u Šumadiji, prema Cvijićevom zaključku, zgusnuta snaga svih srpskih zemalja, onda je životni put Karađorđevih predaka, koji su bivakovali i zbežavali se u toliko srpskih predela, oličenje selidbenih tokova srpskog naroda tokom vekova, do slivanja u Šumadiju. Pomeštanjem iz naselja u naselje, Voždovi preci su menjali područja različitih plemena, kako srpskih tako i inorodnih. Kako su to bili vekovi nemira i previranja među plemenima, kao i njihovih sukoba i stapanja, to je dolazilo i do splemenjavanja u njima, pogotovu doseljeničkih, a samim tim i slabijih, porodica. Otuda su mnoga plemena, među kojima su obitavali Voždovi preci, kasnije svojatala Karađorđa kao svog saplemenika.

    Tako se tvrdilo da je Vožd poreklom Kuč, Klimenta, Vasojević, Srbljak ili Ašanin, a u prizrenskom kraju su ga, po podacima Grigorija Božovića, prisvajali i Đinovci.

    Ni Kuč, ni Vasojević, ni Kliment

    Istina, polazna i završna stanica u etapnom preseljavanju Voždovih predaka do Šumadije jeste vezana za Kuče, ali nema nikakvih dokaza da su oni Kuči. U Doljanima su se pribili uz Kuče, a iz Petropolja, odakle su se, po najprihvatljivijem tumačenju, odselili preko Javora i Užičke nahije u Šumadiju, Voždove pretke su ispratili, štiteći ih, pobratimi Kučevići iz Žabrena, islamizirani Kuči, pri čemu je ovde reč o duhovnom orođavanju - pobratimima, a ne o krvnom srodstvu ili bratstvenicima.

    Kako je, nesumnjivo, Voždovo krsno ime bio Sv. Kliment (koga su njegovi preci počeli da slave po prelasku u Vranj), to se njegovo poreklo dovodilo u vezu sa Klimentima, među kojima ima i mnogo poarbanašenih Srba. Istina, Voždovi preci su jedno vreme bili na području među Klimentima, a na više mesta i u susedstvu ovog ratobornog i pokretljivog plemena, ali ovakvo tumačenje porekla nema nikakvu osnovu, za šta je dovoljno ubedljiv podatak da sami Klimenti, dok su održavali krsnu slavu, nisu slavili Sv. Klimenta, već, kao i Kuči, Hoti i Grudi - Sv. Nikolu.

    U istoriografiji i književnosti je nosilo prevagu mišljenje da su Karađorđevi preci od Vasojevića. Tako je početkom prošlog veka pevao Sima Milutinović Sarajlija, imenujući vožda kao sina Vasojevića, a to mišljenje je početkom ovog veka prihvatio i istoričar Vukićević, povodeći se za diplomom koju je 1840. godine vladika crnogorski Petar II Petrović NJegoš izdao Voždovom sinu Aleksandru Karađorđeviću, u kojoj se kaže da Vožd proističe "iz dervnih knezova naše provincije Vasojevića". NJegoš je tačno kazao, ali ga ovde Vukićević nije pravilno protumačio. Tačno je da su Voždovi preci podugo bili u oblasti Vasojevića, ali to ne znači i da su Vasojevići poreklom. I tačno je da su neki direktni Voždovi preci davno bili kneževi, ali je njihovo knezovanje na žalost okončano upravo u oblasti Vasojevića, u koju su došli u kneževskom zvanju.

    I Gurešići slave Sv. Klimenta

    Na osnovu činjenice da se voždovi preci ne mogu udenuti u Vasojeviće kao njihov rod i izdanak, jasno se nameće zaključak da su oni u ovoj oblasti došljaci, čime se isključuje mogućnost, predočena u jednom zapisu književnika Grigorija Božovića, da su starosedeoci, to jest Srbljaci ili Ašani, kako su Vasojevići nazivali nevasojevićko stanovništvo u okviru predela na koje se, kretanjem iz matice, proširilo pleme Vasojevića. Kako sažeto kaže Ivan Kosančić (1912), "sa Vasojevićima, i u Crnoj Gori i ovamo u Sanyaku, žive od dvesta godina mnoge porodice skoro iz svih crnogorskih i brdskih plemena, a biće da i starosedelaca" i u njima je 126 bratstava, a od toga 76 srbljačkih bratstava. A kroz tu mešavinu bratstva i plemena su prošli i Voždovi preci u potrazi za skloništem i boljim uslovima života. Zanimljivo je da u prilog tvrdnji da Voždovi preci nisu Vasojevići Grigorije Božović navodi podatak da oni nisu, kao ostali Vasojevići, slavili Sv. Aranđela ili Aleksandra Nevskog, već - Svetog Andreju (!).

    No, Božović, koji je odmah bio osporavan, u jednome je bio na dobrome tragu - zapisao je da su Voždovi bliski preci bili u Beran Selu, ispod Đurđevih Stupova, selu zapadno od Berana, odakle su se preselili u selo Godušu u Bihoru. Goduša je do 1809. godine bila srpsko pravoslavno selo. Danas u njemu nema nijednog pravoslavnog žitelja, no samo naše islamizovano stanovništvo, ali mnogi toponimi podsećaju da je to bilo selo pravoslavnih Srba: Boganovo selo, Bogutov do, Matova strana, Boškov do, Vlaški potok, Popova ravan, pri čemu nije bez značaja i činjenica da se u Goduši nalaze ruševine tri pravoslavna hrama i ostaci pet srpskih grobalja. A upravo se u Crnči nalazi ključ rešenja zagonetke o poreklu Voždovih predaka. Crnča, veoma staro selo, koje se pominje u Žičkoj hrisovulji (1220), nalazi se u donjem toku rečice Crnče, pritoke Lima, a danas oko trećine stanovnika u ovom selu su muslimani. Po Lutovčevim ispitivanjima, najstariji rod u selu su Gurešići, kojih je 1965. bio pet kuća. Za Gurešiće Lutovac kaže da ni oni nisu bihorski starosedeoci, već da su im stari doseljeni negde iz okoline Podgorice. O ovom rodu Lutovac je još zapisao: "Oni odavno tvrde da su od njihove porodice Karađorđevići, čija je kuća bila u Dolini. To se predanje čuje ne samo u Buhoru već i u susednim oblastima. Jedan stari Gurešić mi je pričao kako im je Karađorđe, kad je dolazio kod Suvodola 1809. godine, dao veliki bakarni kazan".

    Predanje o srodništvu Gurešića i Karađorđa uneo je u knjigu o Vasojevićima njihov istoričar Miomir Dašić. Govoreći o snažnom prodoru srpske ustaničke vojske 1809. godine u ovu oblast, Dašić ističe: "Vožd je tada lično predvodio glavninu ustaničke vojske kroz Bihor. U selu Crnči sreo se sa svojim rođacima Gurešićima (od ovog roda je poticao Karađorđev đed Petar). Neki podaci govore da ih je tom prilikom darovao oružjem i municijom, navodno i nekim vojničkim kazanima."

    Osim predanja i porodične tradicije ima u Lutovčevim zapisima i vrlo dragocen podatak o krsnom imenu, koji potvrđuje srodstvo Gurešića sa Karađorđevićima. Naime, u Bihoru i Koritima je ukupno 103 sela i u njima 334 srpska roda, koji slave dvadeset različitih krsnih imena, a među njima jedino Gurešići slave Sv. Klimenta, slavu koju su Karađorđevići održavali sve do 1890. godine, kada su je promenili.

    Tripko Guriš iz sela Velje Duboko

    Gurešići i Karađorđevići nisu samo srodni po zajedničkoj porodičnoj slavi, već potiču i - od istog pretka. Taj predak je Tripko Guriš Knežević. Po opisu, prenošeno s kolena na koleno, Tripko Knežević, s nadimkom Guriš, bio je neustrašiv junak, zakleti protivnik Turaka, od koga su oni zazirali, a u njegovom liku, kako je sačuvan u sećanju, lako je prepoznati potonjeg Karađorđa: Tripko je bio viši od dva metra, mršav i tamnoput, i malo povijenih ramena, po čemu je i prozvan Guriš. Folklorist Dragutin Vuković, koji je obradio predanje o Tripku Gurišu Kneževiću i opevanje njegovog junaštva u narodnim junačkim pesmama, uzima da je Tripko "pradjed Karađorđev".

    KRSNA SLAVA KARAĐORĐEVIĆA

    Kao što je poznato, Karađorđe je, budući duboko pobožan, kao i većina ljudi njegovog vremena, slavio Sv. Klimenta. NJegov sin, knez Aleksandar, vrlo je revnosno, i kao vladar (1842-1858), provodio kućansku slavu, dolazeći o njoj u Topolu, da je proslavi na očinskom ognjištu. Karađorđev unuk, knez Petar (potonji kralj-Oslobodilac), promenio je slavu 1890. godine, kada je, uz mitropolitovo dopuštenje, prestao da svetkuje Sv. Klimenta i uzeo za kućnog zaštitnika Sv. Andriju Prvozvanog, odlučivši se na taj korak usled nedaća koje su ga snašle: u toj godini njemu, prognaniku, bez otaybine i imetka, umiru supruga Zorka i tek rođeni sinčić, a on ostaje udovac sa troje dece. Danas Karađorđevići praznuju Sv. Andriju.

    I Karađorđevi preci su promenili više slava. Svako od krsnih imena koje su praznovali je izraz određenih okolnosti u kojima se nalazila porodica Voždovih predaka. Vukićević konstatuje da su Voždovi preci u Doljanima, odakle kao prve stanice prati njihovo kretanje, slavili "kao i ostali Kuči" - Sv. Nikolu, a da su po prelasku u Vranje promenili slavu i počeli da svetkuju Sv. Klimenta, jer Vranjani slave ovog svetitelja.Početkom VI veka Voždov predak Bogdan Vojinović beži, da izbegne odmazdu, iz LJešanske nahije, gde je slavio Ćirilovdan, i odlazi u Rovca. A kada se krajem VII veka njegov potomak Tripko Guriš, takođe bežeći od krvne osvete, sklanja u Vasojeviće, vidimo njegovu porodicu da slavi Sv. Andriju (po navodu Grigorija Božovića), a potom u Bihoru gde, opet, slave Sv. Klimenta.

    Nesporno je da su Voždovi preci, došavši u Šumadiju, preneli i slavu, Sv. Klimenta, ali je nedovoljno jasno zašto su u Doljanima slavili Sv. Nikolu. Neki autori to vezuju za Kuče, ali će pre biti da je to, nezavisno od Kuča, stara slava ovog roda, jer je jedna grana Vojinovića, u prvom redu Punoševi potomci, sve do do 1895. godine slavila Sv. Nikolu, a preslavljala prolećnog Sv. Nikolu. Druga, pak, grana Vojinovića, kojoj pripadaju Radulovići sa svojim ogrankom Bojanićima (kojima je, po Erdeljanovićevom svedočanstvu, i kralj Nikola priznavao da su od vojinovića sa Kosova), slavila je "od starine Jovanjdan zimnji i Malu Gospođu" i da im je saborna crkva bila posvećena Maloj Gospođi.

    Svoju zadužbinu, crkvu u topolskom gradu, Vožd je posvetio Maloj Gospođi, a u manastiru Nikolju, dakle posvećenom Sv. Nikoli, u Donjoj Šatornji, koji je živopisan zahvaljujući staranju kneza Aleksandra Karađorđevića sredinom prošlog veka, pada u oči velika freska Kirika i Julite (Ćirilovdan) na severnom zidu naosa, veća no igde u srpskim manstirima. Po narodnom verovanju, naputešni svetac, pri menjanju slave, ne sme da bude potpuno zaboravljen, a takvom verovanju, skloni smo da zaključimo, bili su podložni i vladari.


    Tripko je, piše Vuković, živeo u drugoj polovini DžVII veka, a doselio se iz Liješnja u susedno selo Velje Duboko, u severozapadnom delu rovaca. U Veljem Dubokom je pobio kolašinske Turke na čelu sa Bećir-agom, kad su došli da od njega plene Nemanjića blago, navodno tu sklonjeno iz manastira Morače. Ovaj događaj je opevan u narodnoj pesmi "Tripko Guriš i Bećir-aga", a Tripkova junaštva u još nekim deseteračkim pesmama. Prirodno, posle ubistva Bećir-age, Tripko je morao sa mnogobrojnom porodicom da beži iz Veljeg Dubokog, u kojem se i danas pokazuju ostaci gde mu je bila kuća, u Donjem selu, uz rečicu Mrtvicu, koja protiče sredinom sela, "jer na tom mjestu do sada nije više podizana nikakva zgrada." Tripko se prvo sklanja u selo Dragovoljiće kod Nikšića, a odatle, kad oseti da su mu Turci na tragu, beži u Vasojeviće, gde će i poginuti u jednom okršaju sa Turcima, posle čega se njegova porodica seli u Bihor, odakle će neki njegovi sinovi preći u Šumadiju.

    Po rodoslovnom pamćenju, koje je u ovim krajevima duboko ukorenjeno, Tripko je imao dva brata - Vuka i Marka, i šest sinova - Petronija, Marka i Jovana, koji se pominju u narodnoj pesmi, zatim Simeuna, Radaka i Mitra (po nekima je imao još i sina Antonija) i jednu kćer, od koje, udate za nekog uskoka, potiče bratstvo Žižića. Po pamćenju sačuvanom među Karađorđevim srodnicima u Šumadiji, koje je istražio Milenko Vukićević, Karađorđev deda Jovan, koji se naselio u Viševcu kod Rače, imao je četiri brata - dvojici, od kojih je jedan ostao u Vasojevićima, a drugi zastao u selu Bosioci u Užičkoj nahiji, imena su zaboravili, a preostala dvojica, koji su s Jovanom došli ovamo, jesu Radak (naseljen u Mramorcu) i Mitar (naseljen u Bašinu). Po ovome se može uzeti za razložno da su potomci Jovanovog brata koji su ostali među Vasojevićima zadržali pradedovsko ime, tj. Gurešići, i pretpostaviti da su oni potomci Petronija i Mitra, a oni u Biosci Simeunovi.

    Potomci kneza Bogdana Vujovića

    U ovako postavljenom srodstvu i genealoškom pamćenju čini se logičnim i prihvatljivim stapanje loze Karađorđevog dede Jovana sa Tripkom Gurišom Kneževićem, kao karikom koja je nedostajala u lancu predačke povezanosti. Pri tome, treba istaći jednu činjenicu: u društvu koje ima plemenski okvir niko se ne može sam titulisati, jer za svako bratstvo, pa i pojedinca, postoje stroga, utvrđena merila, koja neprikosnoveno odslikavaju svakoga, lišavajući ga mogućnosti ulepšavanja i samohvale, a ponekad i nemilosrdno žigošući nepovoljne crte. U ovom društvu niko ne može tek tako sebe nazvati Vojvodićem, Barjaktarovićem ili Kneževićem, a da to nije stekao ličnom zaslugom ili nasleđem. A Karađorđev predak Tripko je, po rodu, predanju i pesmi, bio - Knežević. Umesno je je zapitati se: otkuda mu kneštvo?

    Po predanju koje je zapisao sakupljač narodnog blaga Dragutin Vuković, knez Bogdan Vojinović predak Tripka Guriša Kneževića, naselio se u selo Liješnje u Rovcima negde početkom DžVI veka. Knez Bogdan je pre toga živeo u LJešanskoj nahiji, ali je otuda, pošto je na dan svoje slave, Ćirilovdan, pobio trideset podgoričkih Turaka, morao da beži u Rovca, Tripko je peto koleno Bogdanovo, jer, po rodoslovnom pamćenju, Bogdan je imao Radovana, Radovan Novaka, Novak Maksima, Maksim Mijata, a Mijat Tripka.

    Knez Bogdan Vojinović, kako kaže porodično predanje, potomak je kneza Vojislava Vojinovića, čiji je predak vojvoda Vojin iz Vučitrna. Od vojvode Vojina, odnosno kneza Bogdana Vojinovića, izvodi svoje poreklo oko četrdeset bratstava u Crnoj Gori, među kojima, po ispitivanju našeg znamenitog etnologa Jovana Erdeljanovića, Radulovići u cetinjskom Bašinom Selu, Zavrgu kod Nikšića i pješivačkom selu Milojevići, gde se jedan ogranak preziva Gavrilovići, zatim Radovići i Perovići (zvani "Ozrinići") u bajičkom zaseoku Duboviku, Bojanići u Krivošijama, kao i Punoševići i od njih Miloševići i Pejovići, Marićevići, Pajovići, Vodalije (Odalovići), Boratovići i Parače u njeguškom Dugom Dolu, Bogdanovići u Kopitu, Vujaši ili Vujaševići, Peraši i Ćorovići u Mircu, Đuranovići u Dugom Dolu i Kamenarima, itd.

    Vojinovići, na koje danas podseća veliki kameni Vojinovića most u Vučitrnu, ispod koga je Sitnica, promenivši tok, prestala da teče pre više od dva veka, jer se 1792. pominje da je već na suvom, van sumnje su ona porodica koju narodni pevač uzdiže u pesmi"Ženidba Dušanova". Da oni nisu samo plod mašte naroda junačkog pesništva, svedoči podatak da se Miloš Vojinović pominje 1333. godine kao stavilac u dvorskoj službi kod kralja Dušana, a u jednoj ispravi (tada već) cara Dušana 1351. godine se pominju vlastelini Vojinovići - Vojislav i Altoman. U jednom spisu se ističe da su Dušanovi savetnici bili braća Vojislav i Toma Vojinovići. Stihovi narodne pesme, kad car Dušan, na poruku i uslov latinskoga cara Mijaila da u svatove ne vodi sestriće Vojinoviće, gnevno zavapi: "Dotle li se zulum oglasio / od sestrića, od Vojinovića!", zapravo odslikavaju jade koje su, odista, Vojinovići zadavali Dubrovniku. Pogotovu Vojislav Vojinović. Kako duhovito primeđuje književni istoričar Miroslav Pantić, o tome svedoči jedno mesto "odavno po zlu čuveno", u "Kraljevstvu Slovena" Mavra Orbina, gde se napada Vojislav Vojinović kao šizmatik i vrlo opak čovek, što, drugim rečima, znači: odani pravoslavac i ratoborni velmoža, koji je od Dubrovnika danak uterivao. A o njegovom ocu Orbin je zapisao: "Pod raznim izgovorima vojin je za svoga života naneo Dubrovčanima velike štete".

    Dubrovčani plaćali porez Karađorđevim precima

    Po Dušanovoj smrti, kada se već javljaju pukotine u zaljuljanom srpskom carstvu, kudikamo je najjači vlastelin knez Vojislav Vojinović, pomagač u mnogim poslovima caru Urošu, koji ga, mimo tadašnjih običaja, izrikom pominje 1362. u jednoj ispravi izdatoj Dubrovčanima. Za Vojislava Vojinovića istoričar Vladimir Ćorović kaže da je rođak, i to veoma odan, mladome caru. Dve su verzije o srodstvu Vojinovića sa Nemanjićima. Po jednoj, prilično labavoj, (Mavro Orbin), car Uroš se, oteravši, na način svojstven Nemanjićima, od sebe kćer vlaškog vojvode Vlajka, oženio kćerkom Vojislava Vojinovića, a po drugoj - vojvoda Vojin je bio zet kralja Dečanskog, koji mu je dao u baštinu Humsku oblast, što se potvrđuje i u jednoj ispravi cara Uroša koji Vojislava Vojinovića naziva bratom. U ovom drugom slučaju bi stihovi narodne pesme, koja Vojinoviće imenuje kao nećake cara Dušana, bili tačni.

    PRVI USTANAK PODIGLI SRBI IZ CRNE GORE

    Udeo dinarskih plemenika u Prvom srpskom ustanku, kako je pokazao Petar Šobajić, ne samo što je vidljiv nego je i od neprocenjivog značaja. Upravo iz krajeva u kojima su boravili potomci starih Vojinovića i Voždovi preci potiču mnogi znameniti ljudi Prvoga ustanka: iz Rovaca je jasenički knez Teodosije Marićević u Orašcu, iz Pipera Voždov barjaktar Tanasko Rajić i Uzun Mirko Apostolović, iz Bjelopavlića kapetan Milutin Garašanin, iz Kuča vojvoda Vasa Čarapić pod Avalom i Jovica Milutinović u Sankoviću kod Mionice, iz Drobnjaka predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta Mladen Milovanović i vojvoda Stojan Čupić, iz Vasojevića su starinom Hayi Prodan Gligorijević i Čolak Anta Simnović, iz Banjana znameniti valjevski Nenadovići i vojvoda Luka Lazarević, iz Pivljana vojvode Miloš Pocerac i Arsenije Loma, iz Nikšića Sima Milutinović Sarajlija, knezovi Grbovići u Mratišiću i Petar Moler, iz Morače su vojvode Petronije Šiša i Hajduk Veljko Petrović, dok vojvodu Lazara Mutapa svojataju, kao i Karađorđa, više plemena (Cuce, Rovčani, Vasojevići, Pivljani), itd.

    Ovi prvaci, na čelu sa Karađorđem, njihove porodice i najveći deo stanovništva koje se uoči Prvoga ustanka obrelo u Šumadiji, čineći odlučujuću silu u istorijskom pregnuću 1804. godine, po rečima akademika Petra Vlahovića vratili su Srbiju sopstvenom državnom životu, noseći tu misao koja nije venula ni u vekovima robovanja, što je u etničkoj istoriji srpskoga naroda bilo od presudnog značaja.

    Oblast Vojislava Vojinovića, koji se vremenom, zamenom grada i župe Zvečan za Brvenik sa čelnikom Musom (1363), uveliko pomerio na sever i zapad, prostirala se od Rudnika do Dubrovnika, obuhvatajući Podrinje, Užice, Sjenicu, Polimlje, Hercegovinu i Konavlje, a car Uroš ga još podario i titulom kneza zahumskog.

    Stradanje i rasejavanje Vojinovića nastaje po Vojislavljevoj smrti (1363), kada sinovac Nikola Altomanović pobeđuje vojsku Vojislavljeve udovice Gojislave (1367), a nju sa sinovima Dobrivojem i Stefanom baca u tamnicu, preotevši joj do oktobra 1368. godine sve zemlje od Rudnika do Trebinja. Orbinijeva vest da je Gojislava sa sinovima u tamnici otrovana nije tačna, jer se iz dubrovačke arhivske građe vidi da se ona sa sinovima, uz pomoć Dubrovčana, sklonila u Albaniju.

    Kada je Nikola savladan 1373. godine od združene vojske kneza Lazara, bosanskog kralja Tvrtka i kopljanika ugarskog kralja Lajoša, koje je predvodio Nikola Gorjanski, Vojinovići su, usled promenjenih prilika, bili slabašni i nemoćni da imaju vidnijeg udela i pokušaju da povrate staru svoju državu, našavši pribežište i spas u susedstvu Dubrovčana, odakle su, preko Čarađa, njihovi potomci, među kojima je najvidljiviji Bogdan Vojinović, a potom njegov unuk Punoš, krenuli put plemena NJeguša, a drugi, pak, među Kuče, posle skrivanja među Arbanasima. Otuda i razlike u njihovom pamćenju o zemlji matici - Kosovo, Podrinje, Hercegovina...

    Tako je, u najkraćem, teklo zbežavanje kosovskih Vojinovića, u čije potomke narodno predanje uvršćuje i pesmom opevanog Voždovog pretka Tripka Guriša Kneževića.

    Dolaskom u Šumadiju, tačnije ponovnim prebivanjem u njoj, s obzirom na to da su Voždovi preci živeli na rudniku u DžIV veku, nastavlja se grananje Voždove loze. U Šumadiji, po nalazu Borivoja M. Drobnjakovića, srodnici Karađorđevića su potomci Karađorđevićevih stričeva - Kuzmići (Jockovići, Pajovići) u Mramorcu, Marinkovići (Kočići, Kojadinovići Stankovići, Radojkovići, Joškovići) u Cerovcu, Vasići u Baničini, Saranovci (Živanovići - Krkići, Jeremići, Binići, Bacići, Vitorovići, Mitrašinovići, Senići) u Selevcu, Gitarići u Dobrodolu i Starčevići u Bašinu, kao i potomci Karađorđevićevog brata Marinka - Marinkovići u Topoli i Krćevcu, koji svi i dan danas slave Sv. Klimenta. Dinastija ponikla u narodu i izrasla iz njega orođena je i sa nizom drugih radova. Tako su usled ženidbeno-udadbenih veza sa Karađorđevićima svojta Ivanovići zvani Ivanekići u Krćevcu, Dukići u Banji, Novakovići (staro prezime) u Vlakči, Gerasimovići Perinići/Radovanovići, Markovići) u Venčanima i Darosavi, Manojlovići u Topoli, Simići i Trpkovići u Mramorcu.

    Udajama Karađorđevih kćerki u srodstvo sa ovom vladačakom lozom su uvedene vojvodske porodice Milovanovića, Ristića-Pljakića, Karamarkovića i Čarapića. U krug rođaka su ušli i Anastasijevići, Bojanići, Nikolajevići, Petronijevići, Pešike, Radojlovići, Radojčići, Ristići, Simići, Stojadinovići u Beogradu, Pavlovići u Kragujevcu, Bogatinčevići u Šapcu.

    Ženidbom Karađorđevićevog sina Aleksandra sa Persidom Nenadović, kćerkom vojvode Jevrema i unukom gospodara Jakova Nenadovića (1830. u Hotinu), spojene su dve najuglednije i najmoćnije, a i suparničke, porodice toga vremena - Karađorđevići i Nenadovići. A ženidbom Kneževića Petra (kasnije kralja) sa kneginjom Zorkom (LJubicom), kćerku knjaza Nikole (Cetinje, 1883), rođački su povezane dve srpske dinastije - Karađorđevići i Petrovići.

    Vremenom će supruge, majka Karađorđevića biti i vlaške bojarke, ruske kneginje, grčke i danske princeze, među tastovima će biti rumunski, grčki i italijanski kralj među zetovima će se naći i ruski veliki knez iz carske porodice Romanova. Stepen orođenosti dinastije Karađorđevića sa evropskim dvorovima najbolje se može videti iz činjenice da je, u ovom trenutku, kraljević Tomislav Karađorđević, na osnovu stepena sredstva sa kraljevskim domom Velike Britanije, u najužem krugu potencijalnih pretendenata na - englesku krunu.
    srpske_vojvode- 68528 - 13.04.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (0)

    Vojvoda Milenko osnovao prvi srpski harem


    Vojvoda Milenko Stojković je jedan od najkontroverznijih vođa Prvog srpskog ustanka. Osim po junaštvu, i po tome što je pogubio četvoricu zloglasnih janičara, tj. dahije Kučuk Aliju, Aganliju, Mula Jusufa i Mehmed-agu Fočića, ostaće upamćen i po tome što je osnovao prvi srpski harema koji se nalazio u Poreču, zalivu na putu od Donjeg Milanovca ka Đerdapskoj klisuri.


    Vojvoda Milenko Stojković je rođen 1769. na obali Dunava, u selu Kličevcu - mestu gde marihuana sama raste i smatra se korovom - u Požarevačkoj nahiji, Stojković je pismenost i umeće terzijskog (krojačkog) zanata stekao u manastiru Nimniku. Kao imućni domaćin postao je vođa ustanika u svojoj nahiji, a kada su u leto 1804. srpske i turske carske vlasti donele odluku da pogube odmetnute beogradske dahije, zbog čijeg zuluma i seče knezova je došlo do narodnog bunta, Stojković je određen da izvrši presudu. Sa grupom od pedesetak momaka otišao je na Adu Kale (ostrvo-grad na Dunavu, potopljeno 1971. prilikom izgradnje HE "Đerdap") gde su se dahije sklonile, primorao upravnika grada da mu oda kuće u kojima se kriju, a onda ih tokom noći posekao svu četvoricu za šta je bogato nagrađen novcem i skupocenim darovima.

    Kada mu je uoči bitke na Ivankovcu 18. avgusta 1805. Hafiz-paša niški poručio da mu se skloni s puta, Milenko mu je odgovorio: "Rđa bio ako ti se uklonio!" Sačekao ga je sa svojim buljubašom (kasnije vojvodom) Petrom Dobrnjcem i do nogu potukao. Kada su 1807. Srbi svom snаgom udаrili na Turke, Milenko je zauzeo Poreč nа Dunаvu gde se potom i preselio. Ali ne zbog vojevanja, već zbog sladostrašća.

    Pored žive venčane žene neku vrstu harema začeo je još u rodnom Kličevcu, a čim je osvojio tursko utvrđenje u Ramu iz harema komandanta grada zarobio je nekoliko žena i poveo ih sa sobom u Poreč. Konačno popunjavanje harema usledilo je nakon srpskog osvajanja Beograda krаjem 1806. godine kada je poginulo mnogo Turаkа, a veliki broj Turkinja udovicа sa decom, glаdne, prosile su po beogrаdskim trgovima. Bilo ih je toliko, zabeležio je Vuk Kаrаdžić, dа se ulicаmа skoro nije moglo proći od njih. Ustanici nisu mogli dа ih zbrinu pa su 1807. odlučili dа ih pošаlju u Tursku. Ukrcali su ih nа dve lаđe i poslali Dunаvom zа Vidin. Kаd su lаđe prolazile Poreč, vojvoda Milenko ih je zаustаvio i lično obavio vizitu. Odаbrаo je nаjlepše žene i zаdržаo ih zа sebe, а lađe je pustio dа nаstаve put.

    U to vreme u Kličevcu je umrla njegova zakonita žena Milenija (po nekim izvorima - Mileva) sa kojom je imao dva sina i kćer, a Milenko se ponovo oženio Milenom, udovicom krajinskog obor-kneza. Iako je drugoj ženi obećao da će raspustiti harem, obećanje nije ispunio, već je i Milenu poslao u Kličevac, dok je on živeo u Poreču sa desetinama haremskih žena.

    U knjizi "Ljubаvi srpskih vlаdаrа i političаrа" istoričar Radoš Ljušić beleži da je u Stojkovićevom haremu bilo i robinjа i slobodnih ženа, uglavnom Turkinja, ali i Vlаhinjа. Iako je kod podređenih izazivao veliko strahopoštovanje, prema ženama je Milenko bio bolećiv. Kаda bi se koje zаsitio, obično bi je udаvаo za nekog vojnika ili ih je jednostavno otpuštаo i dаvаo im slobodu dа idu gde žele. A decu rođenu u haremu, od kojih je nekima i sam bio otac, poklаnjаo je udаtim Srpkinjama koje nisu mogle dа imаju porodа.

    Na česta putovаnja po Negotinskoj krаjini obično je sа sobom vodio nekoliko ženа koje su gа posluživаle pićem, kаfom i duvаnom, a ponekad je i svojim gostimа dozvoljаvаo dа borаve sа ženаmа iz njegovog hаremа. S obzirom na to da je bio jedаn od vođа opozicije protiv voždа Kаrаđorđа, u goste su mu često dolаzili istomišljenici. Otuda i pretpostаvkа dа je rudnički vojvodа Milаn Obrenović, stаriji brаt knezа Milošа, uprаvo u Milenkovom hаremu dobio sifilis od čegа je i umro krаjem 1810. u Bukureštu gde je pokušao da nađe lek.

    Vojvoda Milenko Stojković je, navode istorijski izvori, bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu, ima se šta i čuti. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Kao takvome, još dok je bio momak, nije mu odolela jedna mlada Turkinja koja mu je rodila sina, a potom umrla. To dete - koje Milenko nije priznao, već su ga prihvatili njegova sestra i njen muž Ujezin i dali mu ime Đuka Stojković - posle Drugog srpskog ustanka postaje knez knežine Ramske.

    Uživajući u porečkim slastima Milenko je vremenom došаo u direktan sukob sа Kаrаđorđem koji ga je proterаo iz Srbije. Milenko je rаspustio hаrem i u izgnаnstvo u Rusiju, koja ga je prihvatila dodelivši mu penziju i čin pukovnika, poveo samo svoju miljenicu - Vlajnu Katinku - sa kojom se kasnije i oženio i dobio sina Iliju. Umro je 1831. u Bahči Saraju, na Krimu, na obali Crnog mora. Njegovo ime nosi jedna ulica u Beogradu i fudbalski klub iz Kličkovca.

    Pored Milenka Stojkovića i druge vojvode u Prvom srpskom ustanku (Pavle Cukić, Petar Nikolajević Moler, Veljko Petrović) živeli su sa dve žene u isto vreme. Na virus poligamije nije bio imun ni sam knez Miloš koga je lepotom i hrabrošću opčinila upravo žena iz Milenkovog harema - Jelenka Turkinja iz Vidina, dugogodišnja kneževa ljubavnica koju su, za razliku od "velike gospođe" kneginje Ljubice, zvali "mala gospođa". Knez je sa Jelenkom imao sina Teodora koji je sa majkom živeo i umro u Rumuniji.

    Idi na stranu - |1|2|