fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-SREDNJI_VIJEK
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

srednji_vijek- 90077 - 07.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

Tajno srpsko srednovekovno viteško bratstvo Sv. Đorđa


"Čuvari koplja Svetog Đorđa" je bratstvo srpskih vitezova. Prvo pominjanje ovog bratstva je u knjizi koju pominje pop Dukljanin. Ta knjiga koju Dukljanin pominje može biti samo svešteničko žitije ili neki sličan hagiografski spis.

MANASTIR MILEŠEVO I TURCI

Bratstvo je neminovno od samog osnivanja Manastira Mileševa bilo vezano za sam manastir kao zadužbinu kraljevske loze Nemanjića. Uticaj bratstva na manastir i njegovo okruženje bio je velik čak i posle povlačenja bratstva iz javnog delovanja. Nepresušni izvor srpske duše, duhovnosti i identiteta manastir Mileševo je bio trn u oku turskim osvajačima, a sa njim i bratstvo "Čuvari koplja Sv. Đorđa" za koje se znalo da su posebno odani lozi Nemanjića i da i dalje tajno deluju u manastiru, posebno u širenju učenja Svetog Save.

U periodu od 1592. godine do 1594. godine Turci su uspeli gotovo uništiti čitavo Bratstvo. Te 1594.godine (7102.god) Turci su iz Mileševe odneli njenu najveću svetinju ¿ mošti Svetog Save i spalili ih na Vračaru, gde se sada uzdiže velelepni hram Svetoga Save.

Stefana Nemanju (1168 ¿ 1196) je, prema tom žitiju, iz ropstva spasao Sv. Đorđe, pa Stefan Nemanja u tu čast organizuje bratstvo. Bratsvo je delovalo javno sve do dolaska Osmanlija kada je veliki broj vitezova stradao na Kosovu. Možda bi bratstvo otišlo u zaborav da ne postoji zapis kako su "Čuvari koplja Svetog Đorđa" pomagali Konstantinu XI u odbrani Carigrada aprila 1453. god. (6962. god. ).

Tačnije sedam vitezova ovog bratstva sa znakom Sv. Đorđa (crveni krst na beloj podlozi) na grudima je dugo odolevalo osmanlijskim napadima. Inače grad je branilo 4800 Grka i 200 stranaca od kojih su sedmoricu činili "Čuvari koplja Svetoga Đorđa", napadalo ih je oko 200 000 Turaka.

"Čuvari koplja Svetog Đorđa" su bili poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među "Čuvarima" kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu.

Krstaške horde koje su nadirale sa zapada te 1187 godine, pljačkale su i uništavale sve pred sobom. U strahotama koje su činili krstaši, naročito su se isticali "Templari" kojima je jedini cilj bio doći do relikvija. Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima , pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak Templara imalo je samo jedan cilj - uzeti Plaštanicu iz Crkve.

Tog sumraka tri srpska viteza, tri "Čuvara koplja Svetog Đorđa" stala su pred strašnu vojsku zla želeći da sačuvaju Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Učinilo se da je zlo nadvladalo. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj stijeni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni.

Na tom mestu je kasnije 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, sagradio Manastir Mileševo.

"Čuvare koplja Sv. Đorđa" pored čuda pratile su i mnoge neverovatne priče. Prvobitni način organizovanja i rada ovog bratstva bio usmeren u podizanje i očuvanje srpske pravoslavne vere i duhovnosti. Mladoj državi, bratstvo srpskih vitezova davalo je nacionalni identitet. Vitezovi su bili prvi čuvari srpske duhovne baštine.

Ali nešto što je bilo jako interesantno, da je bratstvo u svoje najprioritetnije zadatke odmah na početku uvrstilo i to da su "Čuvari koplja Sv. Đorđa" čuvali i štitili lozu Nemanjića.

Nakon pada Carigrada 1453. godine bratstvo vitezova "Čuvari koplja Sv. Đorđa" promenilo je način rada bratstva i prilagodilo ga tajnom radu. Izvršene su male izmene u hijerarhiji bratstva. Kao i do tad na čelu bratstva je bio "Sveti Đorđe". Sledeći prsten bratstva bili su dvanaest "Stefan vitezova", zatim prsten sa dvadeset četiri "Kopljonoše", a onda prsten od četrdeset osam "Štitonoša". Naredni prsten su činila "Braća". Stefan vitez nije bio samo jedan čovek, već sedam vitezova koji su nosili isti znak, prvi među jednakima nosio je titulu RAS. Tako su bili organizovani i ostali prstenovi.

Bratstvo je držalo do visokih moralnih i etičkih načela, tako da bi se filozofija bratstva mogla preslikati u jednoj srpskoj izreci:

"¿bolje ti je sine izgubiti glavu, nego svoju sagrešiti dušu..."

Bratstvo vitezova "Čuvari koplja Sv. Đorđa" nikada nije prestalo sa postojanjem kako tvrde njegovi hroničari, međutim za to nema konkretnih dokaza.
srednji_vijek- 80309 - 09.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Slovenski bogovi na Balkanu(2)


Ima u Srbiji, južno od Sokobanje, odmah pored planine Ozren (koja se do 1870. god. zvala Vidin), planina po imenu Devica. Na toj planini postoje tri vrha sa istim nazivom: KOVILjAK. Ispod jednog od ta četiri vrha nalazi se jedna okomita, prilično glatka stena na kojoj i danas stoji urezana predstava KOBILE. (nastojaćemo da, do završetka ove knjige, pribavimo i fotografiju te stene). Da li je ime planine (Devica) u vezi sa kobilom Bedevijom i mitskom biljkom koviljem, (stipa pennata) koja je, prema Čajkanoviću, obavezni sastojak u ljubavnoj magiji, a koja se nekada mogla zvati i kobilje? Oba imena, i Devica i Bedevija sadrže onaj indoevropski koren DEV ili DIV, od koga potiču i latinske reči Deus i Divinus, ali i srpska reč DIV, sa značenjem bića ogromne visine i snage.

Pogledajmo srpsku narodnu pripovetku MILOŠ OBILIĆ POZNAJE MAJKU14. Navešćemo delove bajke doslovce:

"Za Miloša pričaju da se rodio u Hercegovini, i da ga je rodila čobanica, JANjA devojka, kod ovaca. Sa zmajem ga je imala, ostavila ga u planini i vile su ga zadajale dok su ga othranile.

Pošto odraste, potraži on svoju majku, i kroz nekoliko vremena nađe je i kod nje u djetinjstvu i osta. Dok je on još bio ludo dijete, počeo je čuvati koze, sa kojijem je nosio i malu sjekiru, kozarsku, te kozama kresao šumu. Jedan put sjede on da se odmori, a sjekiru jednom rukom zaćera u panj, pa tako i zaspi, a koze mu se raziđu po šumi.

Dok je on još spavao, naljeze se tuda srpski car Lazar sa svojom eljbom u lov, i nađe Miloša gdje spava, a viš- njega, u panju, sjekira. Onda car naredi da koji izvadi sjekiru iz panja, i jedan po jedan, sve dolazi i obema rukama prihvati, pa potegni, ali svejedno: ni jedan ne može da izvadi.

Najposlije se naćera i sam car da izvadi, pa ne more. Onda car zavika: "Zovnite ono dijete, more li ono."

Oni zovnuše Miloša, on skoči iza sna, pa onako u strahu, kide jednom rukom i izvadi sjekiru."

Car i njegovi dvorjani se čude, odakle tolika snaga tom detetu. Car ga vodi u dvor, da bude kod njega "prvi", ali mladi momak traži svoju majku. Car onda okupi sve žene iz svog carstva, a Miloš nikako da je nađe.

"Dok naljeze jedna GOLEMA I GRUBA žena, a preko ramena sise preturila, a tek Miloš povika: "Blago mene, eno moje majke!" pa se zaleće i majku stane grliti i ljubiti. Onda car reče u smijehu: "Kakva je KOBILA, rđava je konja rodila!" I ona je tu do smrti ostala kod cara i sina."

Ime majke Miloševe u ovoj bajci je JANjA-devojka, a mi smo već videli da to ime nekako upućuje na božanstvo (ljuba ognjevita). To se baš ne slaže sasvim sa našim tezom da je Miloševa majka u stvari Velesova supruga, ali ako ime Janja shvatimo kao ime supruge jedne emanacije Vida, shvatićemo da ova njena odrednica nije sasvim netačna, samo je neprecizna. Otac Milošev je zmaj, dakle natprirodno biće, božanstvo. Majka je "golema i gruba" dakle, DIVICA, što lepo korespondira sa imenom planine Device kod Sokobanje. Podatak da ju je car nazvao kobilom, lepo korespondira sa predstavom kobile na steni istoimene planine i njenog vrha Koviljaka. Ako je DIVICA, DEVICA isto što i staroslovensko božanstvo DEVANA, koja takođe ima ono indoevropsko DEV u imenu, koju pominju mnogi autori, našli smo majku Miloševu a Velesovu suprugu. Na prostoru bivše Jugoslavije ima dosta oronima (imena planina i brda) koji se mogu dovesti u vezu sa kobilama: Postoji planina Besna kobila na istoku Srbije, postoji više brda sa nazivom Kobilja glava, Kobiljača, Kobilovac... Priča o Milošu i njegovoj majci u kojoj car tu majku naziva kobilom zbog njene veličine i snage, a ne zato što je ona stvarno kobila, predstavlja "razblaženje" prvobitne priče, po kojoj je Miloša rodila prava kobila, bar prema onome što smo saznali od sestre Leke kapetana.

U grčkoj mitologiji postoji više mitova o Artemidi kobilje glave, ta Boginja je imala i svoj teriomorfni lik kobile, i ostala je zapamćena i kao Artemida-devica, jer je imala moć da obnovi svoje devičanstvo. Da li je slovenska Devana Slovenima došla od Grka? Sumnjamo, jer je kao Dzevana poznata i Poljacima, a Poljska je, složićete se, daleko od Grčke. Iz istih razloga, Boginja Devana nije ni tračko nasleđe, a kao dodatni argument stoji činjenica da "kobiljih" brda i planina (Besna kobila, Kobilovac, Kobilja glava, Kobišnica...) ima širom prostora bivše Jugoslavije, našli smo ih i u Sloveniji, svakako izvan granica nekadašnje Trakije.

Rimska Dijana, ima ime sazvučno imenu Devana. Ona je ujedno i rimski pandan Artemidi. Dijana takođe ima svoje kobilje lice i ima direktne veze sa svetim kraljem koji je čuvar njene šume, o čemu nas je detaljno izvestio Džems Džordž Frejzer u svom delu ZLATNA GRANA, a to delo smo do sada više puta pominjali. Da li je slovenska Devana rimsko nasleđe? Verovatno nije, jer poljska Dzevana je svakako nastala izvan granica rimske imperije.

Svi znaju da je biljka bosiljak omiljena među Srbima, te da se koristi u ritualne svrhe, čak i danas, kada su Srbi hrišćani. Poneko zna da postoji i jedna divlja biljka, veoma prijatnog, pomalo oporog mirisa, koju narod zove KONjSKI BOSILjAK (mentha aquatica).Ta biljka se takođe koristi u ritualne svrhe (bajanje), stavlja se oko bolesnika jer se veruje da može da otera bolest 15. Samo ime biljke bosiljak (Basilika) sugeriše da je reč o vladarskoj travi, a slično je ženskom imenu Vasilisa, a o dotičnoj Vasilisi premudroj ili prekrasnoj detaljno su nas izvestile ruske bajke. Da ovde ne bi smo išli previše u širinu, ispitaćemo te ruske bajke, zajedno sa carevićem Vasilijem i Vasilisom, kasnije, kada budemo detaljnije razmatrali veze sunčanih božanstava sa htonskim. U srpskoj narodnoj tradiciji i lirskim narodnim pesmama, bosiljak je poznati simbol devojačke čednosti i omiljena devojačka biljka. Rečeni konjski bosiljak je takođe imao svoj ritualni značaj a mogao je biti u vezi sa ženskim božanstvom koje je imalo svoj teriomorfni lik kobile.

Veles, poezija, gusle samoglasne i muzika

Da je Veles božanstvo poezije, govore nam prvi stihovi ruskog junačkog epa SLOVO O POLKU IGOROVU:

Ta tu pesmu pevat treba
Ko sadašnje što se poju,
Ne shvatanjem Bojanovim.
Bi vešt Bojan
Al kad koga taj hoćaše opevati,
Mislima se razigrava po drveću,
Po poljima mrki vuče,
Suri orle pod oblake.
Taj, kad razdor starih dana pominjaše-
Pričalo se;
Pušta deset sokolova protiv jata labudova
I prvoga koga stignu, on natera da zapeva
O starome Jaroslavu,
O hrabrome Mstislavu
Il o dičnom o Romanu Svjatslaviću
Bojan braćo to ne pušta
sokolove na labude,
Već on svoje vešte prste
Sa strunama živim sklada
Oni sami knezovima zvonko slavu odzvanjahu......

Ovi stihovi posvećeni su samo mitskom pesniku Bojanu. Iz njih se ne vidi veza Bojanova sa Velesom, ali se dobro vidi da je poznavao simboliku svojih solarnih Bogova, jer pominje i drveće koje je važan element solarnih kultova (pogotovu hrast), pominje mrke vukove kao simbole noći, pominje sokolove (solarni simbol o kom smo govorili) i labudove (htonske ptice). Pominje nekoliko simbola sa kojima smo se već sreli u našem istraživanju. Stari bard je dobro poznavao svoj posao. Ali, već 71.stih epa kaže:

Il- bi možda vešti Bojan
To unuče Velesovo
Otpočeo:
Ržu konji iza Sule...

Obzirom da Bojan nije bio PASTIR, on nije Velesov sledbenik po pitanju njegove božanske kompetencije zaštitnika domaćih životinja, već po pitanju druge božanske kompetencije, POEZIJE. Kako ep pominje i Bojanove vešte prste na žicama nekog instrumenta, jasno nam je da Veles može biti zaštitnik poezije i muzike.

Postoji jedna ruska bajka iz zbirke Afanasjeva16 koja se zove GUSLE SAMOGLASNE. Bajka govori o dečaku koji je od SEDOKOSOG STARCA SA ROGOVIMA dobio gusle samoglasne. Te gusle je skupo platio životom svoga oca. Kad momak zasvira u njih, sve životinje, a posebno svinje17, igraju iz sve snage. Da ne dužimo priču, momak se na kraju oženio princezom.

Da li nam ova bajka daje lični opis Velesov? Da je Veles star i sed, to smo već znali. Da ima rogove, to nismo znali. Da li nam ova bajka sugeriše da je Veles u stvari onaj bik Divonja iz srpske bajke, koji svoj rog izobilja daje Dabogu? Ili rogovi samo govore ono što smo mi već znali: da su Dabog i Veles (i Koledo) u stvari JEDNO, njih trojica kao Trojan (Triglav). Tako, ti rogovi u stvari pripadaju svim emanacijama Trojana (Triglava). Dabog je samo njihov čuvar. Isto kao što konje imaju sve emanacije Trojana, i ako je konj na idolu iz Zbruče ispod lika Velesa. Takođe, sve emanacije Trojana imaju i mačeve. Koledov prsten smo takođe videli na stećcima pored figura ratnika sa mačevima, pa pretpostavljamo da je i to atribut svih emanacija Trojana. Ali, Koledo nema vinograd niti gusle, Dabog nema gusle niti bradu, Veles nema vinograd i deca ga ne prevoze na nebo. Naprotiv, deca idu na nebo umesto njega, i to njih sedam, sedam Vlašića. Kada se Vlašići pojave na nebu, oni najavljuju Velesa. On će tamo doći nešto kasnije, sa završetkom žetve, jer će tada dobiti svoju bradu i postati star, staro Sunce. To je vreme njegove epifanije, njegov najveći praznik. Vrlo je verovatno da se taj praznik ne može fiksirati u kalendaru Slovena, zbog različitog vremena sazrevanja žita na različitim geografskim širinama prostora na kome Sloveni žive.

Da li se na Velesovu bradu odnosi stara lirska srpska narodna pesma?

Biserna brada
Srebrna čaša.
Biser se roni,
U čašu pada.
Svako ga zrno,
Po dukat valja,
A seda brada
Tri bela grada.

Gotovo da možemo da se zakunemo da je reč o ritualnoj Velesovoj bradi od požnjevenog žita. Zrna žita su oni biseri, srebrna čaša (kao i svi sudovi) simbol su žene i Zemlje. Jasno je da je svako zrno žita veoma vredno, sama brada je najvrednija, jer simboliše blagostanje nakon žetve i obećanje nove, naredne žetve.

Ovde nama kažu
Staroga vlastelja.
Kad u crkvu ide
Žubori mu brada
Kao žuborika.
Kad iz crkve ide
Miriše mu duša
Kao ran- bosiljak

U ovoj pesmi ima nekoliko atributa Velesovih. Reč je o staroj osobi, reč VLASTELj sadrži koren VLAS, koji se može dovesti u vezu sa Velesom. Stari gospodin ima bradu i duša mu miriše na bosiljak, a mi smo već naslutili vezu ove biljke sa Velesom. Kad se oslobodi primesa hrišćanstva, a pouzdano se zna da je reč o starinskoj, paganskoj "kraljičkoj" pesmi, pesma bi mogla da glasi:

Ovde nama kažu
Staroga Velesa.
Žubori mu brada
Kao žuborika.
Miriše mu duša
Kao ran- bosiljak.

Ovo je, naravno, samo pretpostavka koja zaslužuje da se o njoj razmisli. Obe pesme našli smo u zbirci Vuka Karadžića 18.

Već smo rekli da je narod slovenski Velesa zamišljao kao DEDU U BUNDI. Da li ste znali da postoje takozvani "dedovski" stećci?


"Dedovski" stećci

Nauka kaže da su ovakvi stećci po pravilu oznaka grobova bogumilskih sveštenika najvišeg ranga, DEDOVA. Na takvim stećcima obavezno postoji prikaz starijeg muškarca, sa bradom, štapom i knjigom, koja se tumači kao Psaltir. Iznad ovih slika često se vide Sunce i PETAO.

Opšta simbolika starca, nezavisno od religijskog pristupa, upućuje na MUDROST, ISKUSTVO i ZNANjE. Štap u rukama starca simboliše MOĆ. Štap, takođe nezavisno od religijskog sistema, simboliše i ZMIJU, ili VATRU, tačnije MOĆ VATRE. Često su ovi simboli i združeni, još je grčki (Trački) Eskulap imao štap obmotan zmijom. Slične štapove i danas nose sveštenici, po pravilu, višeg ranga. Brada je, takođe simbol mudrosti i znanja. O simbolici štapa nas jasno izveštava narodna zagonetka:

Nađoh štap, ni rezat, ni u ruke uzimat;
Reče Bog: "To je moj potrebač"

Odgovor ove zagonetke je ZMIJA. Zagonetka nam odmah saopštava da je ovakav štap božje vlasništvo, božji atribut.

Knjiga ima istu simboliku. Simboliše znanje, pa i moć znanja. Sa takvom simbolikom "dedovski stećak" bi bio sasvim univerzalan, mogao bi da se tumači isto u svakom religijskom sistemu. Obzirom da je stećak nadgrobni spomenik, prva pretpostavka svakog posmatrača bi bila da je ispod njega sahranjen neko star, mudar, učen i moćan, veoma verovatno sveštenik višeg ranga. Veoma verovatno, ali ne i sigurno: šta ako je na spomeniku prikazano božanstvo-zaštitnik preminulog?

"Dedovski stećak" gotovo po pravilu ima i predstavu SUNCA i PETLA. Ako shvatimo da je sa predstavom Sunca tvorac stećka hteo da nam sopšti da je Sunce važno, sa tim odmah moramo da se složimo, opet bez obzira na religijski sistem kome pripadamo ili koji želimo da istražimo. Sunce je važno. Ali, kakva je simbolika petla?

E, tu smo već na sasvim paganskom terenu. Petao je simbol Sunca, on najavljuje Sunce. On je tipična solarna životinja, šta više, on je tradicionalna ŽRTVA Suncu. Suncu se, po pravilu, žrtvuje CRNI PETAO. Kada se u Srbiji, u nekoj zabačenoj sredini, i danas, u ponekoj porodici neko razboli ili je u životnoj opasnosti, obavezno se kolje petao. Najčešće, ovu ritualnu radnju obavlja domaćica kuće, koja drži petla za noge, tri puta sa njim opisuje krug u vazduhu, potom ga spušta na panj i odseca mu glavu jednim udarcem sekire, izgovarajući: "Nek ide (nesreća) na njegovu glavu". Narod je zaboravio božanstvo kome je posvećena ova ritualna radnja, ali, na to božanstvo upućuju ona tri kruga u u vazduhu asocirajući na tri Sunca.

Simbolika petla ne iscrpljuje se samo solarnim značenjem. Petao, kao ptica, takođe simboliše vest, najavu, objavu, saznanje.

Sve ovo nam gotovo nameće ideju da je "ded" sa stećka prvobitno bio u vezi sa Suncem, a njegova starost, njegova brada i knjiga nam sugerišu njegovu naročitu mudrost i znanje, pa samim tim i moguću vezu sa Velesom, jer podsetimo se, Veles je zaštitnik epske poezije, znanja, pa knjiga u njegovim rukama ne mora da bude psaltir, već mitska VELESOVA KNjIGA. Kažemo "mitska" jer o toj knjizi je sačuvan mit, po kome bi ona sadržavala znanje (mythos i epos) o paganskim slovenskim Bogovima. Ima indicija da je pronađen deo te knjige na drvenim tablicama19 koje potiču iz devetog veka nove ere, ali, mi ćemo se uzdržati od komentara tog nalaza, sve dok se ne dokaže njegova puna autentičnost (dok logos ne kaže svoje).

Da li nam petao sa "dedovskog" stećka poručuje da treba da se probudimo i setimo se da se današnja Hercegovina, kolevka stećaka, do dubokog srednje veka nazivala PAGANIJA? Na teritoriji te "Paganije" do dana današnjeg se sačuvalo mnogo geografskih pojmova čija se imena mogu dovesti u vezu sa imenima slovenskih paganskih božanstava. O mnogim takvim geografskim pojmovima smo već govorili. Šta više, najveća gustina takvih geografskih pojmova je upravo na tlu današnje Hercegovine, nekadašnje Paganije. Taj naziv se sigurno nije održao tako dugo zbog duboke privrženosti njenih tadašnjih stanovnika hrišćanstvu.

Veles i Badnjak

Kratak članak o badnjaku objavio je Čajkanović 1928.god. "Badnjak je cerova glavnja, koja se na Badnji dan, obično u jutro, pre Sunca, seče po strogom propisu (sekirom se sme udariti samo jednom ili tri puta; mora pasti na istočnu stranu, ne sme se zadržati ni na kakvom drvetu pored sebe), i na vrlo svečan način se unosi u kuću (posipa se žitom, vinom, maže medom, kiti se lovorikom, dočekuje dobrodošlicom) i naloži se na ognjištu.

Badnjak mora jedno od čeljadi čuvati dok se ne "obeseli" t. j. dok ne pregori. Kad se to desi, uzme se gornji kraj u ruke (na kojima moraju biti rukavice), obnese se oko košnica, pa potom ugasi i ostavi na kakvu mladu šljivu ili jabuku. Badnjaka može biti dva ili tri (badnjaci i njihova deca).- Badnjak je božanstvo, nešto kao demon vegetacije, koje se ritualno spaljuje, da bi opet oživelo (motiv o božanstvu koje umire i radnja se u isti mah.)........ Da badnjak predstavlja božanstvo bilja i plodnosti, koje umire i rađa se u isti mah, o tome je sačuvano najpotpunije svedočanstvo u dvema starinskim pesmama od Kolede, (Vuk, pjesme 190 i 191) i u prvoj i u drugoj koleđani Boga mole

..."Za staroga, za badnjaka
Za mladoga, za Božića..."

Mi smo ovu pesmu već upoznali kada smo govorili o Koledu, pretpostavljajući da Koledo predstavlja mlado Sunce, koje se rađa na Božić.

Ko bi mogao da bude to staro božanstvo, Bog koga predstavlja badnjak? Pa zar smo uzalud ispričali sve o Velesu kao STARCU U BUNDI, Velesu kao starom Suncu, Velesu kao božanstvu plodnosti, Velesu koji umire na zimsku kratkodnevicu, Velesu kao prvom slovenskom svetom kralju, Velesu kao ocu DUHA VEGETACIJE? I naravno, mi znamo da su Sloveni spaljivali svoje mrtve, pa onaj ko je umro treba da bude spaljen, baš kao i badnjak. I znamo da je cer vrsta hrasta (quercus cerris), te da je hrast posvećen sunčanim Bogovima. Šta tu može da bude nejasno u pogledu identiteta rečenog badnjaka? Ništa. Sve je jasno. Badnjak to je Veles, staro Sunce, koje umire da bi se rodilo novo Sunce, Koledo.

Mogli smo da pričamo još mnogo o badnjaku, o njemu je napisano mnogo. Pomenuo ga je čak i Džems Džordž Frejzer u svojoj knjizi ZLATNA GRANA, i on u vezi sa duhom vegetacije i plodnosti. Ali, zašto da pišemo ponovo ono što je već dobro poznato: Badnje veče kod južnih Slovena je jasan praznik mrtvih, praznik umrlog Velesa i svih naših umrlih (slovenskih) predaka. Na praznik se ritualno ponavlja pogrebni ritual spaljivanja Velesa, daje se "podušje" njemu i precima, u uglovima soba se ostavljaju orasi, plod drveta mrtvih, jede se strogo posna hrana, na podu koji je zastrt slamom, a slama može biti shvaćena kao mrtvo telo žita. U kuću se ne pušta niko ko nije član porodice, atmosfera je svečana i tiha. Vrše se brojni rituali predskazivanja, obraćamo se Velesu i precima, da nam daju obećanje buduće plodnosti i blagostanja.

To što se danas svi ovi rituali obavljaju "zaogrnuti" tankim i sasvim prozirnim plaštom hrišćanstva, jasno nam govori da je hrišćanstvo sve to prihvatilo zato što je slovenski narod veoma konzervativan i nije hteo ili nije smeo da se odrekne nečega što je smatrao najvažnijim i najsvetijim.

U Ukrajini, Veles se smatra božanstvom sudbine. Na Balkanu, sudbinu ljudi određuju TRI SUĐAJE, ali i USUD20 , muški lik iz istoimene srpske narodne bajke. Na našu žalost, ta bajka ne daje nikakav iole precizan opis Usuda, ne nudi nikakve podatke o tome da li je on star ili mlad, da li ima bradu ili nema, nema podataka niti o konjima, niti o guslama, pa ne možemo sa sigurnošću da ga povežemo sa Velesom, kao, uostalom, ni sa bilo kojim drugim božanstvom.

Napomene

1. Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pentelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU i Interprint Beograd, 1998 (str. 85).
2. Svetlana M. Tolstoj i Ljubinko Radenković, Slovenska mitologija - enciklopedijski rečnik, Zepter book world, Beograd, 2001 (sr. 68).
3. Sreten Petrović, Srpska mitologija u verovanjima, običajima i ritualu, Narodna knjiga / Alfa Neven, Beograd, 2004 (str. 423).
4. Ista knjiga, str. 410.
5. Ime VELIZAR je i danas sačuvano kao lično ime među Srbima.
6. Špiro Kulišić, Petar Ž. Petrović, Nikola Pentelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU i Interprint Beograd, 1998.
7. Lapot, običaj ritualnog ubijanja staraca. Sačuvao se ponegde i ponekad (u vreme gladi) na Balkanu do devetnaestog veka.
8. Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Nolit, Beograd, 1969 (knjiga II, pesma br. 28, str. 85).
9. Do sada smo najčešće nalazili da solarna božanstva imaju po dvanaest vojvoda, kao dvanaest meseci solarne godine. Božanstva drugog reda izgleda imaju uz sebe po 30 ratnika, što sugeriše da imaju svoj mesec u godini. Već smo videli da Morana, boginja smrti ima svoj mesec, da veoma verovatno Velesov sin (Jarilo?) takođe ima svoj mesec.
10. Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Nolit, Beograd, 1969 (knjiga II, pesma br. 83. str. 314.)
11. Narodne pesme poznaju i POJEZDU, pominju ga kao gospodara grada Golupca, na Dunavu, u Đerdapskoj klisuri, dakle na istoku Srbije, što se opet uklapa u našu koncepciju.
12. Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Državna štamparija Beograd, 1929 (knjiga III, pesma br. 6, str. .22).
13. Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Nolit, Beograd, 1969 (knjiga II, pesma 39. str. 142).
14. Narodne pripovjetke, uredio dr Branko Magarašević, Prosvijeta, Zagreb, 1961 (str. 136).
15. Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, SANU i Srpska književna zadruga, Beograd 1985 (str. 285).
16. A. N. Afanasjev, Sabrane ruske bajke, Jugoslavija, Beograd, 1982 (bajka br. 220, str. 1058, knjiga V)
srednji_vijek- 80307 - 09.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Slovenski bogovi na Balkanu(1)


Veles

Prema Srpskom mitološkom rečniku 1 "Veles je Bog-zaštitnik stoke kod istočnih i severnih Slovena, u paganska vremena, sa kojim se dovodi u vezu naziv brda i zaseoka Veles u zapadnoj Srbiji, selo Velesnica na Dunavu i selo Velestovo u Crnoj Gori. Na izvesne analogije sa Velesom ukazuje i narodno verovanje da je Sveti Sava zaštitnik stoke (vlasovdan)".

Prema enciklopedijskom rečniku "Slovenska mitologija"2 Veles je takođe definisan kao Bog-zaštitnik stoke, pokrovitelj domaćih životinja. Sa dolaskom hrišćanstva, njegove atribute su preuzeli različiti sveci, čije je ime sazvučno njegovom imenu, kao što su sveti Vasilije kod pravoslavnih hrišćana a sveti Blasio (Blaž) ili Sveti Vlaho kod katoličkih hrišćana. Neke od njegovih atributa su preuzeli i Sveti Sava i Sveti Nikola. U istoj knjizi pominje se i veza Velesova sa svetom mrtvih, ali i njegova veza sa MEDVEDOM, preko koga se tumači i poreklo njegovog imena (Vlasi = kosmati). Pominje se podatak iz ''Slova o polku Igorovu'', da je mitski ruski pesnik Bojan "unuče Velesovo", iz čega se može zaključiti da je Veles bio pokrovitelj poezije, možda i muzike. (Zbog veze sa medvedom, narod ga je zamišljao kao DEDU u bundi).

Velesovo ime beleže i istorijski dokumenti. ''Povest vremenih let'', dokument koji beleži istorijski sporazum Rusa sa Grcima iz 907. god. imenuje Velesa, kao božanstvo u koje se Rusi zaklinju. Tu se njegovo ime pominje u vezi sa ZLATOM.

Znamo da se na Balkanu, na početku žetve, PRVI snop na njivi, obavezno izdvaja, posebno vezuje i označava kao DED, da bi na kraju žetve, od tog snopa ispletena "Bogu brada". Ove rituale obavezno vrši mlada ženska osoba (obredno čista) i ona mora, odneti "božju bradu" kući domaćina, ne osvrćući se i ne govoreći. "Bogu brada" se čuva preko zime, zrna sa nje se koriste za početak naredne setve, ili za mešenje obrednih hlebova. Balkanski Sloveni su zaboravili ime božanstva kome je posvećena, dok su Rusi sačuvali sećanje na to ime, jer takvu bradu nazivaju "Volosova bradica"

Eto, vidite, ako narod shvata Velesa kao dedu u bundi, ako taj deda ima bradu i u vezi je sa zlatom, njega smo pretpostavili kao staro Sunce, Sunce na zalasku ili zimsko Sunce, trećeg člana sunčanog trojstva (Trojana ili Triglava).

Tragovi Velesa na geografskim pojmovima Balkana

Kada tražimo tragove ovog božanstva na geografskim pojmovima Balkana, nećemo imati veliki posao. Taj posao je, veoma detaljno, odradio Prof. Sreten Petrović, davši u svojoj knjizi3 veoma detaljne karte ovakvih toponima i oronima (oko pedeset takvih geografskih pojmova), od kojih su najpoznatiji grad Veles u Makedoniji, planina Velež u Hercegovini (ranije Veleš). Na tu knjigu i kartu upućujemo zainteresovane čitaoce, ali, ne možemo a da ne konstatujemo da su geografski pojmovi sa Velesovim imenom veoma bliski sa geografskim pojmovima koji čuvaju ime Vida i Trojana ili Triglava, kao i imena Daboga i -Rsa (Koleda). Ono što je veoma važno, a što je pomenuti autor takođe uočio, je povezanost imena Velesa sa imenom VLAHA, balkanskih starosedelaca, koji su se po tradiciji bavili STOČARSTVOM. On je načinio i detaljnu kartu 4 imena geografskih pojmova koji se mogu dovesti u vezu sa Vlasima. Ko su Vlasi?

Veles i Vlasi

Prema Enciklopediji Leksikografskog Zavoda Jugoslavije iz 1971. god. kada su Sloveni došli na Balkan, u šestom veku, oni su tako nazivali AUTOHTONO STANOVNIŠTVO. Koliko se zna, to autohtono stanovništvo pretstavljala su različita plemena Tračana i Ilira, a verovatno i ostaci Tribala. Dačani su bili tračko pleme sa leve obale Dunava, na desnoj su bili Tribali, Besi, Remi, Velizari 5, svi oni su bili Tračani, tu su bili i Dardanci, kao ilirsko pleme itd.

Tračani i Iliri su bili pokoreni najpre od Grka, potom od Rimljana. Neposredno pred dolazak Slovena, u toku je bila njihova hristijanizacija, koja se odvijala sa različitim uspehom, prema lokalitetu, ali i sa različitim pristupom i prilično konfuzno.

Na primer, u četvrtom veku nove ere u okolini Singidunuma i Sirmijuma bili su centri Arijanske jeresi, čak je i Arije lično neko vreme proveo tu. Ursacije, episkop singidunumski (čije ime ima veze sa medvedom jer URSUS na Latinskom jeziku znači medved) je takođe bio arijanac. Niški episkop je takođe bio jeretik, mada ne Arijanac. Remesijana, sadašnja Bela Palanka imala je znamenitog episkopa Niketu, (ili Nikitu), koji je propovedao na latinskom jeziku, bio pod patronatom Rima i rimskog pape. On je sprovodio i hristijanizaciju i romanizaciju, šireći latinski jezik. Sa druge strane, episkopija u Serdici (Sredac, današnja Sofija), imala je episkopa koji je propovedao na Grčkom jeziku, ali nije bio mnogo efikasan u širenju hrišćanstva i grčkog jezika među autohtonim stanovništvom. Izgleda da je baš Niketa iz Remesijane odigrao bitnu ulogu u formiranju etnosa Vlaha-Crnovunaca (Karakačana), jer je među stočarima, tačnije ovčarima Stare planine i susednih planina, proširio latinski jezik, kao crkveni, te ih stimulisao i da u svoj jezik ubace mnogo romanskih latinskih reči, tvoreći tako AROMUNSKI jezik, kojim i danas mnogi od Vlaha govore. Međutim, kada je Niketa umro, Remezijana je ubrzo potpala pod Grčki uticaj, nedugo zatim banuo je Atila Hunski, popalio i opljačkao naselja i crkve, pobio sveštenstvo, čime je praktično zaustavio hristijanizaciju, za nekoliko stotina godina. Poverenje lokalnog stanovništva u svog novog Boga, koji nije mogao da ih zaštiti od Atiline surovosti, naglo je bilo poljuljano, što je odmah načinilo mesta za stare, paganske kultove, kako starosedelaca tako i novodošavših Slovena.

Autohtono stanovništvo Balkana je u vreme dolaska Slovena već imalo veliku krizu i nacionalnog i verskog identiteta, izmoreno viševekovnim smenama zavojevača, kako ratničkih, svetovnih tako i duhovnih. Neki su bili hrišćani, neki pravoverni, neki jeretici, neki se vraćali svojim paganskim korenima. Dolazak Slovena je to vraćanje samo pospešio, došlo je do potpunog stapanja paganskih kultova starosedelaca i došljaka, a po svemu sudeći, ti kultovi su i pre stapanja bili veoma slični. Sloveni su starosedeoce nazvali Vlasima, jer su bili stočari, ovčari, i samim tim štićenici boga Velesa. Ovo važi i za Vlahe iz Vlaške (današnja Rumunija), i za Karakačane "crnovunce" sa Stare Planine i za Maurovlahe ("Morlaki") iz zaleđa Dalmacije i Istre. Pridev "crni" (mavros - mavros na grčkom jeziku znači crn, kara - kara na turskom jeziku znači crn) ne znači da je reč o ljudima crne kose i očiju. Vlasi su u glavnom smeđi, pridev "crni" znači da su, iz nekih razloga, gajili uglavnom crne ovce.

Da li su Vlasi sami sebe smatrali štićenicima Boga Velesa, ne zna se pouzdano. Međutim, obzirom da su od najranijih vremena dolazili u kontakt sa Slovenima, koji su od davnina naseljavali istočne i jugoistočne padine Karpata, to uopšte nije nemoguće. Naprotiv, imena tračkih Bogova i kraljeva često su slična imenima slovenskih Bogova. Ime tračkog kralja Pirina, (koji je ratovao sa Aleksandrom Makedonskim, po kome je nazvana Pirinska Makedonija) gotovo je isto kao ime Peruna. Ime tračkog božanstva Resa (iz Ilijade) slično je imenu Hrsa, (ili -Rsa), što je drugo ime Koleda. Tračko božanstvo Darzalas, ima u rukama rog kao i slovenski Dabog, a njegovo ime liči na srpsku reč držalac, sa značenjem nekoga ko drži, vlada. Semela je tračka Boginja, čije ime veoma liči na srpsku reč ZEMLjA. Već smo rekli da je tračko božanstvo EROT četvoroglavo kao i slovenski VID. Istorijska je činjenica da se najveći broj Vlaha stopio sa Slovenima. Sličnost imena Vlaha i Velesa, i podudarnost Velesove božanske kompetencije sa zanimanjem Vlaha, je takođe činjenica, svako može da je tumači kako mu odgovara.

Da bi "zamešateljstvo" bilo još veće, Vlasima su Germani zvali Kelte (Welsch), ali tek pošto su Kelti otišli sa Balkana. I danas se deo keltskog korpusa naziva Velšanima, Velšani smatraju da vode poreklo od naroda koji se zvao Kum(b)ri, a mi znamo da je kum(b)rija (u Srpskom i Hrvatskom jeziku) vrsta divlje golubice, te da na Balkanu ima mnogo toponima koji imaju ime po toj ptici (Kumbara, Kumbrovec, Kumbor). Same Velšane za sve ovo uopšte nije briga, jer, Robert Grejvz, najpoznatiji istraživač grčkog i keltskog mita, i sam Velšanin, nigde i nikada nije pomenuo sličnost imena svog naroda sa imenom jednog drugog balkanskog naroda, niti sa imenom starog slovenskog božanstva Velesa.

Ovde treba napomenuti da pleme Paštrovića u Crnoj Gori sebe smatra autohtonim, tvrde da su imali povlastice još od rimskih careva. Možda je njihovo prezime nekada bilo Pastirovići, što ih opet dovodi u vezu sa Velesom i Vlasima. Bjelopavlići takođe sebe smatraju delimično autohtonim, po ženskoj liniji, jer je njihov predak Beli Pavle oženio kćerku lokalnog poglavice Lužana, koji su autohtoni, pa su tako nastali Bjelopavlići. Slične legende postoje i u pirotskom kraju, gde su se pojedini osnivači porodica ženili "rimskim" ženama. Goranci, slovensko pleme sa Kosova, takođe sebe smatraju autohtonim na Balkanu.

Narodne junačke pesme spominju vlaškog vojvodu Mirču, koji je istorijska ličnost, čija je supruga bila pripadnica slovenskog naroda. Možemo da zapazimo da je njegovo ime izvorno slovensko, da, i ako je nesporno bio hrišćanin, nije biblijsko. Do dana današnjeg, Vlasi na Balkanu u najvećem broju nose izvorno slovenska ili hrišćanska imena.

Veles i sedam Vlašića

Prema srpskom shvatanju neba, "Vlašići" su grupa zvezda, u sazvežđu Bika. Golim okom, viljivo je 6-7 zvezda u toj grupaciji. Nauka ove zvezde zna pod imenom PLEJADE. Srbi su im dali i imena: Mika i Mioka, Raka i Raoka, Orisav i Borisav i sedmi Milisav (ili: Vole i Voleta, Rale i Raleta, Mile i Mileta i sedmi Pržožak). Mi ćemo zapaziti da su sva imena muška. Po narodnom verovanju, ove zvezde se ne vide na nebu od Đurđevdana do Vidovdana. "Đurđevska zora Vlašiće zatvara, vidovdanska zora Vlašiće otvara." Prema Srpskom mitološkom rečniku 6, "kod Srba se veruje da su Vlasci (Vlašići) duše umrle dece, što bi moglo upućivati na litvansku reč veles (pl.fem.) u značenju imagines mortuorum."

Ako su Vlašići u vezi sa Velesom, i predstavljaju duše umrle dece, a ima ih sedam na broju, mi ne možemo a da se opet ne setimo Roberta Grejvsa i njegovog tumačenja običaja vezanih za vladavinu svetog kralja, o čemu smo već govorili, i sedam dečaka koji su umrli umesto tog svetog kralja.

Već smo pomenuli, da je u vreme vladavine matricentrične religijske koncepcije, najvišu duhovnu vlast u plemenu imala velika sveštenica. Velika sveštenica je imala zadatak da molitvom i ritualom od Velike Boginje izmoli plodnost zemlje, ljudi i stoke. Na tom visokom položaju, njen kredibilitet joj je obezbeđivala sopstvena plodnost, a da bi bila plodna, ona je morala da ima seksualnog partnera, po mogućstvu što snažnijeg i što plodnijeg. Taj partner, ritualno biran na takmičenjima, bio je SVETI KRALj. U početku, rekli smo, njegova vladavina je trajala samo godinu dana, da bi po isteku te godine sveti kralj bio ritualno žrtvovan i izabran novi. Kasnije, umesto svetog kralja su bila žrtvovana DECA (dečaci), a još kasnije JARIĆI. Ali, ni tako vladavina svetog kralja nije mogla trajati duže od isteka VELIKE GODINE (vreme poklapanja godišnjeg solarnog i lunarnog ciklusa, koje iznosi 7-8 godina). Dakle, broj žrtvovane dece je morao biti SEDAM ili manji, umesto jednog svetog kralja, koji je, po isteku osme godine, bio žrtvovan lično. Već smo pomenuli da nam arheološko nalazište u Lepenskom viru na Dunavu potvrđuje ovu koncepciju. Ovo nalazište datirano je na oko sedam hiljada godina pre nove ere, u vreme neolita. Pomenuli smo, takođe, da se dešavalo da sveti kralj, pre isteka svoje vladavine pobegne iz plemena sa grupom muškaraca. Takva grupa, predvođena svetim kraljem, bavila se ratovanjem i pljačkom. Odbegli sveti kraljevi često su postajali začetnici patricentrične religijske prakse. Sve smo to ispričali u vezi Cara Trojana i njegovih kozjih ušiju.

Ako su Vlašići nebeski prikaz žrtvovane dece (njih sedam), a njihovo ime na Balkanu sugeriše vezu sa Velesom, da li Velesa možemo da zamislimo kao prvog slovenskog svetog kralja, koji je nakon sedam žrtvovanih dečaka, sedam Vlašića, pobegao, proglasio se sveštenikom Sunca, ogrnuo se medveđom kožom i počeo da okuplja vernike oko nove religijske koncepcije? Da li je stekao slavu heroja ubivši medveda i ogrnuvši se njegovom kožom, kao dokazom svoje velike snage? Da li je to MEĐEDOVIĆ, iz istoimene srpske narodne bajke iz zbirke Vuka Karadžića, sin medveda i žene, biće ogromne snage koje čupa stoletne hrastove iz korena? Ako je vladao sve do svoje starosti, stekao BRADU i ako je njegova vladavina bila obeležena plodnošću zemlje i stoke, nije ni čudo što ga se narod seća kao "dede u bundi", onoga "sa bradom", onoga ko donosi plodnost stoke, Velesa. Moguće je da je na kraju ipak ritualno bio ubijen u skladu sa starim običajem LAPOT 7, kada su starci ritualno ubijani, udarcem tupim predmetom preko pogače stavljene na glavu. I sve se to sasvim lepo uklapa sa našom idejom o Velesu kao starom Suncu, Suncu koje donosi plodnost i umire na kratkodnevicu.

Pogledajmo ponovo zbručanskog idola. Na strani suprotnoj od lika sa prstenom (Koleda), a sa desne strane lika sa rogom (izobilja) u ruci, nalazi se lik za čijim pojasom je mač, a pored mača stoji konj. Ispod ovog lika nalazi se ženski lik sa kopljem u desnoj ruci, a ispod tog lika nalazi se glava bradatog muškarca. Mi smo, za gornji lik, lik koji ima konja i mač, pretpostavili da krije VELESA. Zašto?

Tragovi Velesa u narodnoj poeziji

Odgovor na to pitanje potražili smo najpre u srpskim narodnim pesmama. Pogledajmo najpre pesmu ŽENIDBA DUŠANOVA 8.

Pesma počinje pričom kako je srpski car Stjepan (Stefan Dušan), isprosio kćer "kralja latinskoga" iz Leđana "grada latinskoga". Otac mlade neveste moli ga da ne vodi u svatove dvojicu VOJINOVIĆA, Vukašina i Petrašina, Careve nećake, jer su pijanice i kavgadžije, pa će kao takvi pokvariti veselje. Car kreće po nevestu u pratnji DVANAEST hiljada svatova, bez dvojice sestrića.Čuvši ovo, dvojica nepoželjnih svatova brinu, slute nekakvu prevaru od strane leđanskog kralja, šalju u svatove svog najmlađeg brata, Miloša, prerušenog u "vlaško čobanče". Nama je u ovom trenutku najinteresantniji deo pesme u kome braća opremaju Miloša, da nezvan ode na svadbu ujaku:

Dadoše mu koplje ubojito
I mač zelen STAROGA Vojina.
Petrašin mu izvede kulaša,
Međedinom svega opšivena,
Da kulaša Care ne poznade.
Ljepo su ga braća sjetovala:
"Kad Milošu dostigneš svatove,
Pitaće te ko si i otkud si,
Ti se kaži zemlje KaraVLAŠKE..."

Stari bard nam pokazuje konja, mač i koplje STAROGA Vojina, a sve te tri stvari vidimo na liku zbručanskog idola. Konj kulaš je konj boje zemlje, opšiven je MEĐEDINOM, što je Velesov atribut. Sin starog Vojina treba da se predstavi svatovima da je iz zemlje KaraVLAŠKE, kako bi smo bili sigurni da je sve to u vezi sa Velesom. Da sve bude još jasnije, Miloš je predstavljen kao čobanin, koji na planini čuva ovce sa svojih trideset čobana:

Pita njega trideset čobana:
"O Milošu, naša poglavice..."

Da li Miloševih trideset čobana sugerišu na trideset dana u mesecu koji je posvećen Milošu, Velesovom sinu? Jer, čobani i njihove ovce su svakako pod zaštitom Velesa (Starog Vojina) 9, starog Sunca.

Ima još jedna pesma, koja može da predstavlja ostatak mita o Velesu. To je pesma SMRT VOJVODE PRIJEZDE 10, takođe iz zbirke Vuka Karadžića:

Često idu knjige za knjigama
Od koga li, kome li dolaze?
Od Memeda, od cara turskoga,
A dolaze do Stalaća grada,
Do Prijezde, vojvode stalaćke.
"O Prijezda, vojvodo stalaćka,
Pošlji meni doi tri dobra tvoja:
Prvo dobro - sablju navaliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe:
Drugo dobro - Ždrala, konja tvoga,
Koji konjic može preletjeti,
Zasobice i do dva bedema;
Treće dobro - tvoju ljubu vjernu."

Prijezda, naravno, odbija da sultanu pošalje svoja dobra, svestan da to znači rat. On se uzda u svoje junaštvo, tvrde zidine grada Stalaća i svojih šezdeset (5x12) vojvoda. Opsada počinje. Gospođa JELICA, Prijezdina verna ljuba, upozorava svog supruga da Turci mogu da osvoje Stalać tako što će iskopati lagum ispod reke Morave. I ako Prijezda to smatra nemogućim, njene slutnje se obistinjuju, Turci dolaze u podrume Stalaća i "papučama piju vino ladno", spremaju se za konačan obračun.

Onda skoči vojvoda Prijezda,
Te na gradu otvori kapiju,
Pa na Turke juriš učiniše,
Te se biše i sekoše s Turci.
Dok pogibe šezdeset vojvoda,
Nji šezdeset, iljade Turaka;
Tad se vrati vojvoda Prijezda,
Pa za sobom zatvori kapiju,
Pa potrže sablju navaliju,
Ždralu konju odsiječe glavu:
"Jao Ždrale, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše."
Prebi britku sablju navaliju:
"Navalijo, moja desna ruko,
Ta neka te turski car ne paše."
Pa otiđe u gospodske dvore,
Pa gospođu privati za ruku:
"O Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il- Turčinu biti ljuba verna?"
Suze roni JELICA gospođa:
"Volim s tobom časno poginuti,
Neg- ljubiti na sramotu Turke;
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti."
Uzeše se oboje za ruke,
Pak odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
"Morava nas voda od-ranila,
Nek Morava voda i sa-rani"....

Na samom početku pesme vidimo dva dobra Prijezdina, konja i mač. Mač je očigledno specijalan, jer seče drvlje, kamenje i gvožđe. Konj je takođe čudotvoran, jer preleće po dva bedema utvrđenog grada. Oba ova simbola vidimo i na idolu iz Zbruča, koji smo pretpostavili da predstavlja Velesa. Supruga Prijezdina je gospođa JELICA, a mi smo već videli da se često u srpskim narodnim pesmama ovo ime javlja kao ime supruge junaka iza kojih se kriju solarna božanstva. Tako reći, svi čudesni junaci imaju supruge koje se tako zovu. Pa šta, rećićete. Gde vidimo da je Prijezda star? Nigde nema ovog njegovog atributa, pesma ne pominje ni bradu ni starost, a ni "međedinu". Odakle nam pravo da za ovoga junaka utvrdimo da zamenjuje Velesa? Odgovor je sadržan u njegovom imenu PRIJEZDA, onaj ko je prijezdio, prišao (prijahao) svome cilju, onaj koji je na zalasku i UMIRE.

Kada o imenu Prijezde razmislimo na ovaj način, shvatićemo da bi mlado Sunce, Koledo, moglo biti onaj ko je pojezdio, počeo da jezdi, dakle POJEZDA 11. Pojezdu pominju i narodne pesme kako gospodara grada Golupca, na Dunavu, na istoku Srbije. Položaj grada Golupca podržava našu tezu. Analogno ovome, Sunce u punoj snazi, Dabog, bio bi onaj koji jezdi, JEZDA. Ovo poslednje ime se očuvalo među Srbima do današnjeg dana.

Tako nam ove dve pesme nude iste božanske atribute koje vidimo na zbručanskom idolu i to na liku za koga smo pretpostavili da predstavlja Velesa, staro Sunce, Sunce koje umire, a imena junaka iz pesama koji te atribute poseduju, (Stari Vojin i Prijezda) osnažuju našu hipotezu. Ali, prva pesma nam daruje još nešto: daruje nam mladog junaka Miloša, sina starog Vojina, kroz koga je stari Vojin ponovo mlad i snažan. Kao da se stari Vojin reinkarnirao u mladoga Miloša, svog sina, te njegovi atributi opet imaju svoju punu snagu. Šta bi to moglo da znači? Da li se stari Vojin (Veles) svake godine ponovo obnavlja kroz svog mladoga sina, Miloša? Da li je on tako istovremeno i mlad i star, i STAR i NOV, baš kao Starina Novak, koji opet ima svog sina "dijete Grujicu", koji ga odmenjuje u junaštvu? Zašto nam je Starina Novak sumnjiv kao ličnost koja u narodnoj poeziji čuva sećanje na Velesa? Povod za tu sumnju daje nam njegovo ime kao i opis u pesmi ŽENIDBA GRUJICE NOVAKOVIĆA 12.

------------------------------
No eto ti Staroga Novaka,
Na njemu je strašno odijelo;
Na njemu je kožuh od MEĐEDA
Na glavi mu kapa vučetina,
A za kapom krilo od sokola;
Oči su mu dvije kupe vina,
Trepavice od utine krilo,
I on nosi sablju starokovnu
------------------------------
Bre, koliko Novak podvikuje,
Sve sa gore lišće otpadaše,
A sa zemlje trava polijeće;
Podvikuje posestrimu VILU:
"Bog t- ubio, vilo posestrimo,
Nijesi l- mi božju vjeru dala
Da se meni u nevolji nađeš?
---------------------------------

Starina Novak nosi kožuh od medveda, a mi smo već videli da je medved teriomorfni lik Velesov. Sokola smo već upoznali kao atribut sunčanog Boga. Tu je i "sablja starokovna". Snaga njegovog glasa je božanska, od njegovog glasa opada lišće sa drveća i čupa se trava iz zemlje. Velesu i dolikuje takav glas, obzirom da se i pevanje i poezija dovode u vezu sa njim, o čemu će ubrzo posebno biti govora. Njemu je vila posestrima i pomaže mu u nevolji. Očigledno, reč je o božanskom starcu Velesu, starom Suncu.

Narodne junačke pesme nisu saglasne u pogledu područja na kome je živeo i radio Starina Novak, hajduk. Neke pesme pominju "goru Romaniju" (Bosna) a druge Staru planinu (istočna Srbija) kao i Kačaničku klisuru (granica Kosova i Crne Gore). U Sokobanji, postoji brdo Tatomirov grad, na kome je, prema Feliksu Kanicu, do kraja devetnaestog veka, bilo ostataka neke prastare fortifikacije, a Tatomir jeste jedan od sinova Starine Novaka, prema narodnim pesmama. Istoričari su pokušali da nađu istorijsku ličnost koja bi mogla biti dotični Starina Novak, pronašli su Novaka Karaljuka iz Bosne i Novaka Debeljaka, takođe iz Bosne, ali ni jedan od njih nije na sebe mogao da primi svu snagu i moć staroga junaka. Veoma je moguće da se moć starine u medveđem kožuhu stvarno prostirala od Bosne do Stare planine, ali samo ako se iza njega sakrio VELES, koga su naravno poštovali Sloveni, naši preci, od Bosne do Bugarske, a sasvim sigurno i šire. Obzirom da je Veles bio Bog-zaštitnik stoke, sigurno je da se za njegovo ime morala vezivati predstava o obilju hrane, a samim tim nije neobično ako ga je narod zamišljao kao "debelog" Velesa. I uz sve to, Starina Novak ima svog mladog sina Grujicu, junaka nežne, gotovo devojačke lepote, koji je spreman da starog oca u svakom trenutku odmeni u junaštvu.


Ako je to tako, eto nama opet svetoga kralja, i to onakvog kako ga je shvatio Džems Džordž Frejzer i o tome napisao svoje delo ZLATNA GRANA, u kome je svetoga kralja jasno poistovetio sa DUHOM VEGETACIJE. Na ovu ideju ćemo se kasnije vratiti, kada budemo govorili o deci sunčanog Boga. Sada, pokušaćemo da tu ideju iskoristimo kako bi pronašli "ljubu" Velesovu. Jer, srpska narodna poezija na mnogo mesta pominje Miloša, kao Miloša Vojinovića i kao MILOŠA OBILIĆA, ili MILOŠA KOBILIĆA, ili MILOŠA KOBILOVIĆA, koji ovo prezime veoma verovatno nosi po majci, kako bi nauka rekla, matrilinearno (po ocu se zove Vojinović). Ko je Miloševa majka, jasno nam saopštava sestra Leke kapetana 13 u istoimenoj pesmi iz zbirke Vuka Karadžića. Ona kaže, obraćajući se svom bratu:

"Šta s- video, šta si smilovao,
A na tome vojvodi Milošu,
Đe je viđen kao snažan junak?
Jesi l- čuo đe pričaju ljudi,
Da j- Miloša KOBILA rodila,
A nekaka sura BEDEVIJA,
Bedevija što ždrijebi ždrale?
Našli su ga jutrom u erđeli,
Kobila ga sisom odojila,
Stoga snažan, stoga visok jeste."


Narodne pesme opisuju Miloša kao mladog junaka, lepog nežnog lica, (sličan opis ima već pomenuti "dijete Grujica") koji uz to još i lepo peva. To je onaj isti Miloš Obilić koji u bici na Kosovu ubija turskog sultana Murata i GINE NA VIDOVDAN, upravo onda kada Sunce prestaje da bude mlado. Sve ovo što smo sada rekli veoma liči na JARILA, staro slovensko božanstvo mladog žita, vegetacije, koji takođe umire na Vidovdan. Ali, mi sada ne tražimo Jarila, mi tražimo Miloševu (Jarilovu?) majku, kobilu, Bedeviju. Ta Bedevija "ždrijebi ždrale", a mi smo se već upoznali sa konjem Ždralom, vojvode Prijezde. Ovo naravno shvatamo samo kao igru simbolima, jer, potsetimo se, slovenska mitologija je sačuvana samo u fragmentima.

Ali, prateći tako simbole, došli smo do ideje da je supruga Velesova neko moćno žensko božanstvo koje ima svoj teriomorfni (životinjski) lik kobile, BeDEVije. Da li nam ime kobile indirektno saopštava i ime Velesove božanske supruge?
srednji_vijek- 78519 - 27.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Kako je Srbija ušla u Evropu za vrijeme Stefana


Pojava Stefana Nemanje prelom je između početka i celine, između ćutanja vekova i poruka istorije. On je učvrstio i proširio granice Srbije, a vladarsku vlast postavio na novim temeljima i u materijalnom i u duhovnom smislu.



Sjajno doba srpske istorije otpočeli su Nemanja i njegovi sinovi Sava i Stefan Prvovenčani. Dve trećine 12. veka, sve do pojave velikog župana Stefana Nemanje, izgleda kao da je Srbija ćutala, ili tek tiho zborila. Podaci iz tog doba samo su delimični i posredni, vesti nedorečene, nepovezane.

Međutim, u jednoj generaciji, skoro iznenada, ni iz čega, kao luča u tami, u raškim brdima izranja novo doba. Dolaskom na vlast Stefana Nemanje oko 1166. godine, prvi put pišu se dela koja će dopreti do nas. Od tih godina možemo da osluškujemo najpre slabe i retke, pa sve jače i duže, istinite glasove vremena. Možemo da posmatramo i građevine tog doba - makar oštećene, naziremo likove - doduše izgrebane i kišom isprane, nalazimo grobove - iako najčešće davno opljačkane.

"I čineći Bog svakojako na bolje ljudima postavi me za velikog župana"

Stefan Nemanja svoj dolazak na vlast u Rasu nije dugovao vizantijskom caru, koji je zvanično bio suveren Srbije, nego ju je zadobio u borbi - i to uprkos vizantijskoj podršci njegovom bratu Tihomiru. Nemanja je bio župan Toplice (danas Kuršumlija) u vizantijskom susedstvu. Car Manojlo podario mu je i dvorsku titulu, kao i jednu naslednu oblast.

U žitiju svog oca, Stefan Nemanjić opisuje da se Nemanja, kad su ga braća na prevaru zarobila i okovala, oslobodio zahvaljujući molitvama svetom Đorđu. U bici kod Patina - Zvečana (Kosovo) 1168. godine, Nemanja je porazio braću i osigurao vlast. Tihomir, raniji veliki župan, udavio se u reci Sitnici. Nakon pobede, Nemanja je izgradio manastir Đurđeve stupove, u znak zahvalnosti svom zaštitniku svetom Đorđu. Ali, trebalo je još mnogo napora i borbe da Srbija postane samostalna država.

"Kad se sunce proveze kroz sazvežđe Raka, prođe sazvežđe Lava, kad vrelina Sirijusa poče da popušta i tamne senke jeseni stadoše da se naziru, tada car krenu na zapad i ulogori se kod Filipolja." Ovako vizantijski hroničar, koji je nesumnjivo imao i želju da se bavi književnošću, piše o pohodu vizantijskog cara Manojla I Komnina protiv srpskog velikog župana, negde oko 1172. godine.

Nemanja je iskoristio priliku da se pridruži antivizantijskoj koaliciji u kojoj su učestvovali Mlečani, Ugari i Nemci. Rat je otpočeo povoljno. Nemanjini ratnici ušli su u primorje, zauzeli Skadar i Kotor, napali Omiš.

Pojavili su se i u dolini Morave i uznemiravali romejske postaje i putnike na putu Beograd - Carigrad. davnašnji cilj - rodna Duklja - Nemanji je već bio skoro nadohvat kad se iznenada sve preokrenulo. Mletačku vojsku napala je kuga i naterala je na povlačenje.

Nekoliko meseci kasnije iznenada je umro ugarski kralj - Nemanjin saveznik, a prestola u Ugarskoj domogao se vizantijski štićenik. Veliki župan ostao je sasvim sam pred vizantijskim trupama.


Kao i raniji vladari Srbije, veliki župan procenio je da je bolje pokoriti se nego se upustiti u bezizglednu borbu protiv carske vojske. Dok se s konopcem o vratu, gologlav i bosonog, pružajući mač u znak pokornosti približavao caru, Nemanja nije mogao znati da li će se održati na prestolu župana i kakva će mu biti sudbina.

Car Manojlo i poveo je Nemanju sa sobom u Carigrad gde je ovaj morao da prođe još jedno poniženje - u carskom trijumfalnom ulasku u grad ušao je kao talac. ipak, car se prema Nemanji poneo velikodušno: zvanje velikog župana nije mu oduzeto, i kao gost mogao je do mile volje da razgleda veličanstveni grad i carske dvorce. Retor Evstatije Solunski navodi da ga je "zadivio čovek ovaj, kome nije stas onaj koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i izgledom naočit".

"I obnovih svoju dedovinu i utvrdih Božijom pomoći"

Nakon što mu je oprošteno i kad se kao pokorni vazal vratio iz Carigrada u Srbiju, Stefan Nemanja više nije ni pomišljao na novu pobunu. Posvetio se učvršćivanju unutrašnje vlasti, progonu jeretika i gradnji zadužbina. Kao veran vazal slao je caru pomoćne trupe. Sve se, međutim, promenilo kad je car Manojlo i Komnin iznenada umro 1180. godine.

U Vizantiji su nastali nemiri. Susedi su iskoristili slabljenje Carstva kako bi proširili svoje posede i ostvarili punu nezavisnost. Prvi je bio mađarski kralj Bela III. Stefan Prvovenčani opisuje kako su "prepodobni sveti Simeon i ugarski kralj razrušili i opustošili do kraja" grad Sredac. Zatim se Bela iII vratio kući. Nemanja je sa svojim ratnicima nastavio. U tekstovima Stefana Prvovenčanog, jedinog našeg srednjovekovnog pisca koji je bio vladar i ratnik, ali nije bio kaluđer, na trenutke zasvetlucaju odlomci koji svedoče o ratobornosti i nasilnosti tog doba.


"Pođe sa svojom silom na grad Pernik i ovaj razruši silom svojom i opustoši ga, i grad Stob, i grad Zemun, i grad Velbužd- i grad Skoplje, i grad Leški, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni-

A zemlje njihove i bogatstva njihova i slavu njihovu pretvori u bogatstvo i u slavu svoga otačestva i u slavu velmoža i ljudi svojih." Da kralj Stefan nije preterao, svedoče hroničari Trećeg krstaškog rata koji su šest godina kasnije prošli kroz Beograd, Braničevo, Niš, Serdiku i videli samo pustoš i ruine.

Posle pohoda na sever, Nemanja je okrenuo konje na jug. Sa žarom se bacio na gradove primorja. "Povrati Diokliju i Dalmaciju, otačestvo i rođenje svoje, istinitu svoju dedovinu, koju je nasiljem držao rod grčki i gradove u njoj sazidane od ruku njihovih-"

Nemanja je osvojio Skadar, Ulcinj, Bar, odnosno čitavu Duklju. Njegov nećak, knez Mihailo, potomak stare dukljanske dinastije morao je da se ukloni. Zabeleženo je da je Mihailova žena, kneginja Desislava, u pratnji arhiepiskopa barskog Grgura i druge vlastele, pobegla 1189. godine u Dubrovnik, gde je predala dva broda. Nemanja je za namesnika u Duklji postavio svog najstarijeg sina Vukana koji se pominje u jednom dokumentu već 1197. godine, uz kotorskog kneza Bogdana i druge vlasteline kao "kralj" Duklje, Dalmacije, Travunije i Toplice.

Posle osvajanja Duklje i primorja, Stefan Nemanja i njegova braća kneževi Miroslav i Stracimir više godina bezuspešno su opsedali Dubrovnik koji je tada priznavao zvaničnu vlast Normana sa Sicilije. godine 1184. pod zidine su dovukli i opsadne sprave, ali grad nisu osvojili. Stoga su na kraju sklopili mirovni ugovor (27. septembra 1186) kojim su potvrđene ranije granice između Dubrovnika i Srbije i garantovana ranija prava trgovine Dubrovčana po celoj zemlji, a posebno na trgu u Drijevima. Srbi, posebno Zahumljani, dobili su pravo da slobodno dolaze u Dubrovnik i da trguju.

"I trudovima svojim ispravljao je stado svoje u veru istinitu-"


U mnogobrojnim ratovima Nemanja je značajno proširio dotadašnje granice: na severu, oblasti između Zapadne i Velike Morave (Lepenica), na istoku Dubočica i kraj oko Vranja, na jugu Kosovo i Lab, Hvosno, oblast oko reke Drim, a na jugu, Zetu, kao i Hum i Trebinje. Nemanjino doba označava i razdoblje brzog procvata srpske srednjovekovne kulture.

Gradi se i obnavlja niz manastira: crkve Sv. Nikole u Toplici, Sv. Đorđa u Rasu (Đurđevi stupovi), Đurđevi stupovi u Budimlji, Sveti Petar u Bijelom Polju, Bogorodica Bistrička, Studenica, kao i večno živi Hilandar. Srbija postaje privlačno središte najboljih umetnika iz čitavog kraja, a posebno vizantijskog sveta. Sve ovo omogućeno je postepenim razvojem raznih privrednih grana, posebno poljoprivrede, zanatstva, rudarstva i trgovine.

Sveti Sava zapisao je da jednom, kad je Nemanja lovio na "pustom lovištu zverova, izvoli mu se da na tom pustom mestu sagradi manastir, kod rečice Studenice". Veruje se da je manastir Studenica građen u razdoblju 1183-1196. godine.

Nemanja je izabrao mesto u šumovitom planinskom predelu ispod planine Radočela, na zelenom, prostranom i tihom proplanku. Njegov drugi sin, Stefan Prvovenčani zabeležio je kako se Nemanja, "molitve čineći iz dubine srca, veselom dušom truđaše o hramu Presvete, starajući se da brzo bude svršen". Graditelji su bili i sa Istoka i sa Zapada što je dalo jedinstvenu kombinaciju vizantijske i romanske arhitekture, svežinu novine i snagu originalnosti. Studenica i danas stoji i pleni sve posetioce poput mramorne suze, skamenjene molitve među bregovima.

Iz "Hilandarske povelje" Stefana Nemanje
(izvodi)

"U početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih, i dade im vlast nad svakom tvarju svojom, i postavi jedne carevima, druge knezovima, one gospodarima, i svakome dade da pase stado svoje i da ga čuva od svakoga zla koje bi naišlo na njega. I zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima i svaki narod razdeliv, i zakon davši, i običaje ustanovi, i gospodare nad njima po običaju i po zakonu postavi svojom premudrošću.

A tada po mnogoj njegovoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da ovladaju ovom zemljom srpskom, i čineći Bog svakojako na bolje ljudima, i ne želeći ljudsku pogibelj, postavi me za velikog župana, nazvanog na svetom krštenju Stefan Nemanja.

I obnovih svoju dedovinu i utvrdih Božjom pomoći i svojom mudrošću datom mi od Boga, i uzdigoh svoju palu dedovinu-"

(1198. godina) Nemanja podržava učvršćivanje i razvoj crkve koja, s druge strane, postaje njegov glavni oslonac za dalje učvršćivanje dinastije i države, kako spolja, tako možda još više kad se radi o unutrašnjim otporima u pojedinim oblastima ili župama. Stefan Prvovenčani pripoveda da se brojna jeres pojavila u Srbiji i da je Stefan Nemanja sazvao sabor na kome je doneo odluku da se pokrene borba protiv "babuna", kako su ih tada zvali u Srbiji. Veruje se da se radilo o bogumilima. Ova u suštini ideološka borba u ono doba podrazumevala je spaljivanje, oduzimanje zemlje, proterivanje i sečenje jezika. Kao i u svakom drugom poslu, i ovde se Nemanja pokazao kao uspešan vladar. Stefan beleži: "I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se ona ne pominje nikako u državi njegovoj-"


Poslednje veliko ratovanje Stefana Nemanje bilo je u vreme Trećeg krstaškog rata kad je njegova vojska iskoristila ulazak nemačkih krstaša u vizantijske zemlje. Još prethodne godine, čim je saznao za pripreme pohoda, veliki župan poslao je svoje izaslanike na dvor nemačkog cara kako bi obezbedio savezništvo.

Loza Nemanjića U Nišu, 1189. godine, car Fridrih Barbarosa susreo se sa Stefanom Nemanjom i njegovom braćom koji su u to vreme ponovo rušili i palili po vizantijskim zemljama. Srbi su po zimi pratili krstaše sve do Trajanove kapije (današnja Bugarska).

U nastavku pohoda, Nemanjina vojska razorila je gradove od Serdike do Prizrena. Zatim su Srbi zauzeli Skoplje, Prizren kao i krajeve Gornji i Donji Polog. Međutim, Vizantinci su u poslednjem trenutku uspeli da smire odnose s krstašima, da sklope mir i da, na kraju, bez borbe prebace veliku krstašku vojsku u Malu Aziju. Ovim su Nemanjini planovi dalje udružene borbe protiv Carigrada pali u vodu.

"I iznenada ostavih vladavinu moju"

Srbija se našla u sličnom položaju kao u vreme Drugog krstaškog rata, pola decenije ranije, kad je car Manojlo, čim je krstaška vojska nestala s vidika, krenuo da pokori pobunjenu Srbiju (1149. godine). Prvi korak cara Isaka II Anđela nakon odlaska vojske Fridriha Barbarose bio je da krene na Nemanjinu državu.

U kasnu jesen 1190. godine došlo je do žestoke borbe na reci Moravi između srpske i vizantijske vojske, najvećeg otvorenog sukoba još od bitke na Tari 1150. godine. Ratnike su predvodili car Isak II i veliki župan Stefan Nemanja. nevični frontalnim sudarima, Srbi su, uz velike žrtve, bili poraženi. Nemanja je morao da sklopi mir s carem, kao i da vrati neke od poseda koje je prethodno osvojio.

Međutim, i pored poraza na Moravi, mirovni ugovor s Vizantijom pokazao je da su godine neumornih napora i borbe dale plodove. Jer, tim ugovorom izričito je priznata samostalnost Srbije. Od tog doba veliki župan postao je samodržac jer je njegova vlast postala nezavisna od cara, odnosno bila je Božija volja, kako su to kasnije Nemanja i njegov sin Stefan Prvovenčani s ponosom zabeležili u dve "Hilandarske povelje".

Nemanja je zadržao najveći deo poseda koje je ranije zauzeo, a, kao poseban dokaz međusobnog mira, priznanja i poštovanja, uspostavljene su rodbinske veze između dve vladarske porodice. Car Isak II dao je svoju nećaku Jevdokiju za ženu Nemanjinom srednjem sinu Stefanu koji je počašćen i visokom titulom sevastokratora. Bilo je to svojevrsno međunarodno priznanje ojačane uloge srpske države. Ugled Nemanjića time je znatno porastao u očima njihovih savremenika.

Nemanjin ugovor s Dubrovnikom
(izvodi)

"U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin. Godine Gospodnje hiljadu sto osamdeset i šeste- u gradu Dubrovniku, u dvoru gospodina preslavnog kralja Vilhelma-

Došao je župan Neudalj- sin Vidošev od strane velikog župana Nemanje i njegovog brata kneza Stracimira i kneza Miroslava. Saslušavši njihov govor, nadbiskup, komornik, knez s plemićima i pukom sklopili su mir na ovaj način: to jest da se ostave u miru i da se više nikad ne spominju sva zla koja su u prošlo vreme bila obostrano počinjena između Dubrovčana i Slovena i tog spora za vinograde, galije, strelce, ljude, životinje i sve stvari do dana današnjeg, uz uslov da Dubrovčani sačuvaju baštinu koju su od starine posedovali od svojih dedova i pradedova. I da Dubrovčani slobodno prolaze po čitavoj njihovoj zemlji- Nadalje neka i Sloveni budu u Dubrovniku sigurni i neka im Dubrovčani ne nanose nikakvo zlo na kopnu ili na moru, i neka ih ne zarobljuju bez presude-

Jaz veli župan kunem se i podpisah
Jaz knez Miroslav, kunem se i podpisah"


Dobivši samostalnost, orodivši se s carem, utvrdivši proširene granice Srbije između Drine, Morave, Šar-planine, Bojane i Neretve, Nemanja je znao da se njegov zadatak na zemlji, u otačestvu, približio kraju.

Predao je vlast sinu Stefanu (Prvovenčanom) 1196. godine i zamonašio se. "Razdavši sve svoje imanje ništima, iziđe od vladavine svoje i dece svoje i žene svoje i učini sebe udeoničarem neiskazanoga, i časnog, i svetoanđeoskog, i apostolskog obraza, maloga i velikog. I bi mu narečeno ime gospodin Simeon".

Monah Simeon ostao je neko vreme u svom manastiru Studenici, a zatim je, na poziv sina Save, "meseca oktobra, osmi dan" 6706. godine po vizantijskom kalendaru, to jest 1197. godine, otišao u Svetu goru.

Najznačajniji Simeonov čin kao i njegovog sina Save bilo je osnivanje manastira Hilandara koji nije bilo sasvim jednostavno sagraditi. Trebalo je obezbediti novac, savladati otpor monaha iz grčkog manastira Vatopeda zainteresovanih da Simeon i Sava ostanu kod njih. Trebalo je, najzad, dobiti podršku zajednice Svete gore, kao i carsku podršku.

Sava je stoga otišao u Carigrad kako bi obezbedio da Stefanov tast, car Aleksije III izda odgovarajuću povelju - hrisovulju.

U njoj se kaže: "carstvo mi ne odbivši to traženje- dade prečasnim monasima, gospodinu Simeonu, pređašnjem velikom županu, i njegovom sinu, gospodinu Savi, ovo zlatopečatano slovo- i daruje im ovim dopuštenjem, da ih ukrase kako god hoće i da ih vaspostave u manastir nikom nepodložan- nego samostalan, svojevlastan i samoupravan-"

Simeon je za prvog igumana manastira odredio kaluđera Mojsija.

U srednjovekovnim srpskim hagiografijama posebno važan deo posvećen je prizorima smrti glavnog junaka. To je sasvim razumljivo imajući u vidu značaj koji je srednjovekovni čovek davao onozemaljskom životu.

Život je samo priprema za drugi svet, a životi svetih koji su prikazani u hagiografijama treba da pokažu šta su uzori življenja i umiranja.

"Onaj koga se svi bojahu ubog leži na zemlji, a kamen mu pod glavom"

Prikaz smrti Simeona 1199. godine, koji je napisao sveti Sava, pun je uzvišene tuge koja se meša sa osećanjem ponosa zbog Božijeg puta na kome se našao njegov otac. Poslednjeg dana Simeon moli Savu da ga položi na rasu koja je spremljena za njegov pogreb i da ga "spremi potpuno na sveti način, kao što ću i u grobu ležati. I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod, da me uzme odavde."

Sava mu je ispunio sve želje naglašavajući da "onaj koga se svi bojahu i od koga treptahu sve zemlje, taj je izgledao kao jedan od tuđinaca, ubog, rasom obavijen, gde leži na zemlji, a kamen mu pod glavom, i svi mu se klanjaju, a on skrušeno moli od sviju proštenja i blagoslova".

Osam godina kasnije Sava je dobio poslanicu od svoje braće koji ga mole da donese iz Hilandara časne mošti Simeona ne bi li se prosvetilo otačestvo srpsko. Sava im je odgovorio: "otvorih grob blaženoga starca i nađoh telo njegovo časno celo i nepovređeno, koje je bilo tu u grobu osam godina-"

Mošti svetog Simeona prenete su u njegovu zadužbinu Studenicu 1207. godine. Proglašenje monaha Simeona za sveca, prozvanog Mirotočivi (jer je iz njegovog groba u Studenici teklo miro), bio je jedan od ključnih trenutaka srednjovekovne srpske istorije, možda čak i značajniji od proglašavanja kraljevine ili arhiepiskopije.

Ono je imalo za cilj da uzdigne Srbiju i njenu dinastiju proglašenjem sopstvenog, nacionalnog vladara - svetitelja. Država Nemanjića time je dobila svetog pokrovitelja ispunivši jedan od uslova koji su, prema merilima vremena, bili potrebni za pristup u zajednicu istorijskih i prosvećenih naroda.

Od Nemanjinog doba, kako je pomalo idealizovano napisao Miloš Crnjanski, "slika Srpstva na Balkanu puna je reda našeg divnog neimarstva, zelenih i modrih, nadzemaljskih svetlosti našeg crkvenog slikarstva, treptavih plamenova žižaka kraj kojih bdiju u noći pisci crnorisci, učenici belog Hilandara, veličanstvenih pojava srednjovekovnih ktitora, vladara prosvetitelja i svetitelja, čije ruke dopiru do Sirije i Sinaja dižući bolnice i ostavljajući trag jedne svetle, srednjovekovne srpske kulture".

Loza Nemanjića
srednji_vijek- 68480 - 11.04.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (1)

Istorija Srednjeg veka (1)


Reforme Dioklecijana i Konstantina

Prvi zadatak bio je da se oslabe namesnici provincija. Iskustvo je pokazalo da jaki namesnici sanjaju o samostalnosti. Carstvo je podeljeno na četiri dela, sa dva avgusta i dva cezara na čelu, koji su imali svoje pomoćnike - prefekte. Svaki cezar je trebalo da zameni avgusta na prestolu posle njegove smrti. Kasnije, pod Konstantinom vlast je ponovo prešla u ruke jednog cara, pri čemu su četiri dela na koje je Carstvo bilo podeljeno dobila naziv prefekture. Prefekture su se delile na 12, kasnije 14 dijeceza, sa vikarima na čelu. Karakteristično je da vikari nisu bili potčinjeni prefektima već mimo njih neposredno caru. Dijeceze su se sastojale od provincija, u svakoj provinciji postojali su municipiji, pojedini gradovi sa okruzima, koji su nosili naziv pagi. Pagus je termin koji se u Srednjem veku koristi kao oznaka za administrativni okrug. Vojna vlast je odvojena od civilne, naročito na granicama gde su postavljene posebne vojne vlasti, tkzv. duces. Kasnije, pod Konstantinom u pojedinim provincijama i prefekturama ustanovljene su dužnosti vojnih starešina (magistri militum).

Prvi dvoru je obrazovan jedan stalni savet u čiju je nadležnost prešlo rešavanje svih pitanja u Carstvu. Ovaj savet poznat je pod nazivom constitorium principis. Kancelar sa titulom comes et questor sacri palatii bavio se stvaranjem novih zakona i izdavao carska naređenja. Ministarstvo carskih imanja, na čelu sa comes rerum privatarum upravljao je carskom zemljom i carevom imovinom. Ministar finansija sa titulom comes sacrarum largitionum - upravljao je blagajnom Carstva. Postojala je i neka vrsta ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova kome se na čelu nalazio magister officiorum. On je vršio policijski nadzor širom Carstva uz pomoć specijalnih agenata poznatim pod imenom curiosi.

Formirana je i brojna birokratija, novi vladajući sloj u Carstvu koji je konkurisao starom vladajućem sloju magnata-zemljoposednika. Da bi car imponovao svojim podanicima, zaveden je raskošan ceremonijal, car počinje da se oblači u raskošna odela i stavlja na glavu dijademu i nosi titulu dominus, dok je stanovništvo nazivano subiecti.

Od vremena Konstantina velikog hrišćanstvo postaje priznata religija na istoj ravni sa paganstvom (Milanski edikt 313. godine), a potom i jedina državna religija. Karakter same crkve počinje da se menja, od religije siromašnih postaje religija u čijoj crkvenoj organizaciji vladaju bogataši. Uvodi se episkopski položaj i čitava hijerarhija a ideologija sve više osveštava postojanje robovlasničkog društva.

Vojska kasne rimske države sastoji se od comitatenses-a, odabranih odreda razmeštenih u unutrašnjosti zemlje, dok su se drugi odredi razmeštali po pograničnim oblastima i nazivani su limitanei. Ukinuta je pretorijanska garda i formirani su palatini, koji su stajali pod neposrednom komandom dvora. Povećani su vojni rashodi i pojačan broj legija, ali su one ujedno i usitnjene, sa 5 hiljada na između 1 i 2 hiljade vojnika. Varvari se primaju u vojsku pod sledećim uslovima: ako su postajali federati, ili saveznici. Ti vojni odredi raspoređivani su mahom na kantonovanje na teritoriji Carstva. Drugi oblik vojne službe jesu oni koji su se predali, tkzv. dedititii. Oni su smatrani za pobeđene neprijatelje i dobijali su parcele u pograničnim oblastima.

U vezi sa prelazom čitave zemlje na odnose naturalne privrede morao se dati naturalni karakter i državnom gazdinstvu. Vojska se izdržavala od namirnica koje im je stanovništvo neposredno dostavljalo. Sastavljeni su posebni obroci za vojnike (annona), koji su se sastojali od hleba, mesa, soli, vina, maslinovog ulja i sirćeta. Slično je bilo i sa činovništvom, ali su oni pored obroka dobijali i određene količine odeće, srebra, posuđa, čak i ljubavnice. Dioklecijan je 297. godine izvršio poresku reformu, po kojoj je utvrđeno ubiranje poreza u naturalnom obliku. Izvršen je popis stanovništva i porez je moralo da plaća stanovništvo čitavog carstva, sa izuzetkom grada Rima. U vreme Konstantina uveden je porez na teret trgovaca i zanatlija koji se naziva lustralis collatio. Njega je ukinuo vizantijski car Anastasije (491-518).

Velika seoba naroda (IV - VII vek)


Germanske najezde

U IV veku granica rimskog carstva nije razdvajala čisto rimski od čisto varvarskog sveta. Još od poslednjeg veka pre Hrista Rimljani i varvari su uticali jedni na druge. Od IV veka bilo je unajmljenih germanskih odreda u rimskoj vojsci, i germanski regruti su imali veliku ulogu u legijama i pomoćnim jedinicama. Mnogi visoki rimski oficiri bili su germanske krvi.

Nezavisni keltski narodi bili su slabi ostaci jedne moćne rase. Za proteklih pet vekova pre Hrista Kelti su vladali prostranim zemljama koje su se prostirale od centralne Nemačke i Balkana do obala Atlantika. Razvili su veoma naprednu civilizaciju, bili vešti u obradi metala i majstori za izradu metalnih proizvoda. Najranija poznata otadžbina germanskih naroda bile su oblasti koje okružuju zapadni deo Baltičkog mora i severnu Nemačku od reke Odre na istok. Odatle su se oni postepeno širili preko centralne Evrope. Istočno krilo germanskih naroda prošlo je kroz zemlje današnje Poljske i Ukrajine, osvajajući stepe severno od Crnog moga. Na donjoj Rajni su živeli Franci, dok su u gornjem toku živeli Alamani. Markomani su bili u današnjoj Češkoj, dok su Vandali i Gepidi držali ugarsku ravnicu. Odatle do Dona prostirale su se zemlje Gota. Iza Franaka u SZ Nemačkoj obitavali su Saksonci, dok su Angli i Jiti zauzimali poluostrvo Jitland.

Tokom IV veka germanski narodi su opsedali granice Carstva. Na SZ, Angli i Saksonci svojim brodovima su opsedali britanske obale. Rim je zato imenovao komandanta saksonske obale da se bori protiv njih. Duž istočne obale podignute su tvrđave, a jedna legija je povučena iz Velsa. Na donjoj Rajni Franci su držali obe strane granice, ali u različitim službama, a isto je bilo i na gornjem toku. Vizigoti su živeli na donjem Dunavu, dok su se Ostrogoti nalazili od Dnjestra do Dona. Oko 370. godine mongolski narod, Huni, prodiru preko Alana na ostrogotske države, koje su izložene napadima.

Germani se u IV veku lako odlučuju za ratovanje, kao način života. Pljačkaška pustošenja preko rimske granice donosila su ujedno i zadovoljstvo i korist. Germani nisu želeli da pokore Rimsko carstvo, oni su jednostavno želeli da uzmu udeo u bogatstvu.

Velika seoba naroda počela je u prvoj polovini IV veka i trajala je od druge polovine IV veka do druge polovine VI veka. Tada su brojni germanski narodi došli u Rimsko Carstvo a u Evropski deo Rimskog Carstva došla su slovenska plemena. Udarna snaga trajala je oko 200 godina, to je bio sudar 2 civilizacije. Prvi su upali Goti.

Goti

(Izvor je Jordanes (VI vek), on je bio u rodovskim vezama sa ostrogotskom porodicom Amala. Bio je vladarski notar pa je prešao u crkvenu službu i postao episkop. Više ima podataka o Ostrogotima nego o Vizigotima. Počeo je da se bavi istorijom "De origine actibusque Gothorum" - "O poreklu i delima Gota" u XII knjiga. Pišući istoriju sluzio se Kasiodorovom istorijom Gota (koji je bio u službi Teodoriha) a to delo se očuvalo samo u Jordanesovoj istoriji. Kod Jordanesa ima i legendarnih izveštaja ali i istorijskih činjenica. Jordanesovo drugo delo je "De regnorum et temporum succesiorum" - kratka istorija sveta, nevešta kompilacija starih istoričara. )

Goti su živeli u donjem toku reke Visle, danas severna Nemačka, delom u Poljskoj, ostrvo Gotland i u S Skandinaviji. Počeli su da se kreću prema SE u drugoj polovini II veku naše ere. Dok su bili na N nema podataka o njima. Vesti tek iz III, a naročito iz IV veka. Goti su prešli do reka Prut, Dnjestar, Dnjepar, Bug i usput su se podelili na one koji su išli na zapad i one koji su išli na istok. Razmestili su se u zaleđu Crnog mora - na zapadu-zapadni Goti, na istoku - istočni Goti. Zatekli su kraj kultivisaniji od njihovog, topliji i plodniji, dobro razvijenu zemljoradnju. Na obali C. mora bile su prvo grčke, a posle rimske kolonije gde su dolazili karavani iz Rusije. Tu su živeli Sarmati, Skiti koje su Goti pokorili uključujući i neka germanska plemena. Kroz III vek živeli su održavajući veze sa Carstvom koje je moralo da im ustupi Dakiju jer su se Goti približili rimskoj granici na Dunavu. Rim polako od III veka napušta sve teritorije preko Dunava.

U vreme Konstantina, Goti sklapaju ugovor po kome dobijaju status federata. Konstantinu treba vojska i Goti obećavaju 40 000 vojnika. Goti su bili već sasvim blizu rimske granice koja ih je privlačila zbog pljačke. U to vreme 70-tih godina IV veka kroz "Vrata Naroda" nadiru Huni, surov narod iz Azije. Hunska konjica uništava sve pred sobom. Prvi su na udaru Ostrogoti koji se suprotstavljaju 375. g. Hunima. Huni ih pobeđuju i na bojnom polju Herman Arih, njihov kralj ostaje mrtav. Ostrogoti su uključeni u Hunski plemenski savez i Huni ih vuku sa sobom u osvajanja.

Idi na stranu - |1|2|