fix
Logo
fix
Nalazite se na Rat1992-SRDJAN_ALEKSIC
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

srdjan_aleksic- 95148 - 10.02.2016 : Djordjo Australia - best (4)

Kolektivno slijepilo!


O pokojniku sve najljepše! Počivaj u miru!

Evo, prođoše godine. Srbi ne naučiše ništa. Ako ne znaju da povezu i slože sličice kako bi sagledali mozaik, zašto se ne upitaju zbog čega muslimanima godi priča o pok. Srđanu? Naravno, pitam se zašto je to imponovalo i dobilo podršku "žute" oligarhije i Borisa Tadića u Srbiji?

Potrebno je bilo navući luđačku košulju srpskom narodu i vikajući "genocidnom" narodu pokazati prstom! Zašto niste kao Srđan? Isprerurali su priču koja oslikava i dokazuje krvoločnost!?

Ja, Đorđo Suvajlo, divim se srpskom narodu Trebinja i njegovom političkom rukovodstvu u tom ratnom vremenu. Zašto? Dozvolili su Srđanovom drugu, muslimanu Alenu da se januara 1993. godine slobodno šeta gradom i usput na pijaci zarađuje na švercovanoj robi. To je pobjeda, to je istina, ova priča je potrebna svima u BiH kao lijek. Ovom pričom, možda, bi mogli dalje?! U isto vrijeme na potezu od Mostara, Konjica, Tarčina, Sarajeva pa do Visokog, Kaknja, Zenice... ovakvih priča nije bilo. Zašto? Svi smo pohapšeni maja-juna 1992. i odvedeni u koncentracione logore. Od pocetka do kraja 1335 dana, i ja cu vikati, vikati...

Hvala g. Željko!
srdjan_aleksic- 95079 - 05.02.2016 : Namik Obradović Sarajevo - best (0)

Ulica Srđana Aleksića u Sarajevu


Na dan pogibije Srđana Aleksića tj. na petnestu godišnjicu 27. 01. 2008. godine ulica na Otoci u Sarajevu ispred tramvajske baze - remize GRAS-a (Gradskog Saobraćajnog) koja se proteže do prodajnog centra ATOM pa nalijevo, je dobila ime Ulica Srđana Aleksića. Pored toga je postuhmno odlikovan poveljom Helsinškog komiteta za ljudska prava BiH.

Nominovan je posthumno za najviše priznanje BiH - ORDEN SLOBODE 2008 godine.

(1. Orden slobode dodjeljuje se za posebne zasluge u ostvarivanju slobode i ljudskih prava, za razvijanje razumijevanja i povjerenja među građanima i narodima, kao i za zasluge u izgradnji demokratskih odnosa. )

Predstavnici RS još nisu dali svoj pristanak da se to odlikovanje posthumno dodijeli pokojnom Srđanu Aleksiću - a kada će i da li će - još se ne zna.
srdjan_aleksic- 95017 - 03.02.2016 : Miner Vogosca Vogošća - best (4)

Srđan Aleksić


Čitao sam sve što sam našao o tom (pokojnom) Srđanu. Volio bih da saznam, ako je moguće od očevidaca šta se zaista desilo tada. Ima tu mnogo kontraverzi, a što je već postalo NORMALA u našem rodu. A to koriste mnogi a pogotovo Ameri i njihove sluge (iz nasih krajeva).

Volio bih da i iz Federacije dođe neko priznanje i da neka ulica dobije naziv po Srđanu, a i da mu odaju zvanično priznanje. Koštunica mu odade priznanje. Što se ne javi "taj" što mu Srđan spasi život. Vijerovatno ne smije od Naseronje Orića.

I ja sam pomogao nekoliko familija i nikad nisam dobio ništa, ni jedno obično hvala i želju za zdravlje.
srdjan_aleksic- 94983 - 30.01.2016 : Željko Tomić Sokolac - best (5)

Srđan Aleksić


Mnogo je toga napisano o Srđanu Aleksiću, i to iz raznih perspektiva. Neki ga obožavaju, obraćaju mu se kao Bogu, dok ga neki pljuju i na vidjelo iznose njegov prljavi veš...

Lično mislim da nije toliko bitno što je Srđan bio "tatin sin", prodavač farmerki, narkoman ili čak dezerter VRS. A vjerujem da je bio mnogo od ovoga što je ovdje pomenuto.

Isto tako, nije toliko ni bitno što je stao u odbranu čovjeka. Nije čak bitno ni što je taj čovjek bio musliman.. . Na ovom forumu ima mnogo takvih svjedočenja onih koji su rizikovali svoj život da spasu pripadnika druge nacionalnosti. Čak je i moja malenkost u par navrata dolazila u životnu opasnost jer sam pokušavao da pomognem pripadnicima druge nacionalnosti...

Međutim, očigledno je da se u slučaj pogibije Srđana Aleksića uplela muslimanska politika, pa od svega toga prave herojstvo, čak i film snimaju na tu temu. Još je veća tragedija ako je Koštunica pokojnom Srđanu Aleksiću dodijelio nekakav orden za to, pa mi se čini da je to događaj bez presedana u istoriji. Poznata su mi imena bar hiljade mladih ljudi koji su pali u ratu štiteći svoje drugove, sela, gradove, Republiku Srpsku.. .. Za mnoge od njih se danas ne zna ni gdje su sahranjeni, a kamo li da im neko dodijeli orden za ono što su uradili.

Samo Bog zna ko smo bili, On će nam suditi!

srdjan_aleksic- 94945 - 26.01.2016 : Amer Arslanagić Trebinje - best (3)

Dan uoči 23 godine od smrti Srđana Aleksića


Žalosno je, veoma žalosno, i nakon cijele 23 godine od smrti/pogibije Srđana Aleksića da se toliko želi zaobići istina i izokrenuti sve ono što je vezano za Njegovo ime.

Ogorčeni zbog ličnih životnih iskustava, javljaju se demoralisani i duhovno poraženi izopćenici sa nekim čudnovatim fikcijama i opisima događanja na trebinjskoj pijaci tog turobnog januarskog dana 1993. godine.

Tako, nailazeći na komentare pune neistine, blaćenja, bljuvotina, proizvoljnih zaključaka, samo se dolazi do zaključka koliko su ti pojedinci (a na žalost i velike grupe ljudi) zatucani u tom svom ograničenom poimanju ljudskosti i onoga što im je, kao pripadnicima ljudske vrste, pokazao i u amanet ostavio Srđan Aleksić.

Sjećajući se Njegovog lika, ubjeđen sam da bi, da se kojim slučajem može pojaviti i vidjeti sve ovo što se o Njemu priča, prepričava i naglaba, svim tim jadnim bezdušnicima, ali i onim koji su se usudili to Njegovo urođeno ljudsko osjećanje za bližnjega svoga prenijeti u neke etničke, nacionalne i torovske visine, britko i kratko odgovorio i labrnje im začepio.

Činjenice su jedno, a ova pusta laprdanja, kojih je, žalosti, u izobilju na ovom a i drugim mjestima, su sasvim nešto drugo. Ja samo znam da bi Srđan isto učinio i da su se ološi okomile i na Njegovog Bora, ili Peđu, ili Baneta. Ali, eto, sudbina je htjela da to bude Alen, pa su stvari, po prirodi zakržljalih ljudskih osobitosti u poganim vremenima, prevedene u gotovo životinjske.

A danas, iz prikrajka debelog 23 godine, još jasnije se vidi slika Trebinja i širokog okruženja, te nije zgoreg još jednom ponoviti: Pisale se istorije po volji moćnika ili ne, ostaje Srđanovo djelo daleko, daleko iznad ovozemaljskog Trebinja da svijetli i opominje.

srdjan_aleksic- 94923 - 25.01.2016 : Zivorad Glisic Njemacka - best (1)

Komentar o mom komentaru


Pročitah komentar povodom moga viđenja o Srđanu Aleksiću. Nisam mogao da povjerujem da dotična osoba ima toliko prljavog da odgovara:

  • diktaturom mišljenja
  • kriminalno mijenja moje ime


    moja preporuka za tu osobu je da odmah ode kod psihijatra, jer joj posle ni Bog ne može pomoći. Ima da definitivno završi u Foči.

    Živorad Glišić
  • srdjan_aleksic- 94601 - 19.12.2015 : Zivorad Glisic Njemacka - best (1)

    Pogibija Srđana Aleksića


    Godinama čitam sve što je napisano o Srđanu Aleksiću kao plemenitom Mladiću koji je stao u odbranu svoga sugrađanina. I gle čuda sada čitam sve negativno na Vašem portalu, pa sam počeo da razmišljam i da analiziram prvo pozitivne napise počev o njegovoj pogibiji izjavu dotičnog Glavovića, njegovih Drugova iz Trebinja nekoliko izjava njegovog oca Radeta i dalje sva priznanja o dodjeli imena ulica u različitim gradovima.

    Danas čitam negativne komentare koji se svi razlikuju: jedan poznaje dvije grupe hašišara, drugi kaže on se sa njima sukobio, dok treći ipak kaže da su to bila lica u uniformi a jedan ide toliko daleko da otac Rade voli novac i pravi biznis sa pogibijom sina.

    Ne znam kako sve to da nazovem nisam naucnik ali kazu da postoji zakon vjerovatnoce i logike, moram da konstatujem da po logici ostajem da vjerujem prvoj pozitivnoj varijanti. I zakon pozitivne energije mi daje za pravo da je Srdjan bio cestit maldic koji je ucino pozitivnu stvar.

    Sa postovanjem
    Z. Glišić

    RE: Pogibija Srđana Aleksića



    Živorade (ili bolje reći Mirsade),

    pod velikim sam ubjeđenjem da si ovaj članak pisao sa predrasudama, tj. da si i prije nego što si naišao na ovaj protal imao nekih drugih motiva da se odlučiš koju stranu da zauzmeš. Neka ti je Bog na pomoći!
    srdjan_aleksic- 93485 - 13.08.2015 : Zero Flyer Beograd - best (5)

    Hvala za portal


    Ovo mi je prvi post na ovom portalu, iako već dugo vremena čitam sve Pšto je ovdje napisano i drago mi je da postoji jedan takav entuzijasta koji se trudi da izgura istinu ma kakva ona bila.

    Naročito su me dotakla svedočenja ljudi sa ratišta, iz mesta za koja nikada do sad nisam čuo, gde su se sretali sa suprotnih strana, a danas to potvrdjuju posle mnogo godina i čak polemišu o tome. Neverovatno!

    Kako god, odlučio sam da se javim i samo primetim, da u cilju istine ne proglašavate ljude narkomanima ma kakva da je istina. Zašto to kažem? Priznajem da nisam znao sve ovo u vezi Srđana, i sklon sam da poverujem da je istina upravo ovakva kakva je iznesena ovde, jer sam za više od četiri decenije svog života prilično dobro naučio da razlikujem laž od istine, ali bi svakako voleo da čujem još nečije mišljenje u vezi tog slučaja.

    Indikativno je da tu stvari nisu čiste. Naime, ako su Srđan i njegovo društvo pušilo hašiš i nisu radili ništa drugo, mislim na teže narkotike, onda je glupo nazivati ih narkomanima, jer se od hašIša / trave ne postaje narkoman. Dakle, to što neko ne zna ništa o tome i olako deli etikete, samo umanjuje verodostojnost njegove priče, pogotovo deo gde kaže da je švercovao jer je bio narkoman i trebao mu je novac za drogu. Dakle, taj neko nije mogao da zna za šta je njemu trebao novac, pogotovu što u sledećem postu čovek kaže da je Srđanov otac voleo novac i bio egocentričan. Ja bi pre poverovao da je to radio pre svega zbog novca, jer gotovo da nema čoveka koji novac kao takav ne voli. Pitanje je samo ko je dokle spreman da ide i kakve su mu moralne kočnice.

    Nemojte da shvatite ovaj post zlonamerno, cilj mi je da samo upozorim kako to izgleda nekom sa strane, a to bi trebalo da je važno ako želite da neko ozbiljan prihvati istinu. Šminkanje priče je ozbiljnim ljudima kontraproduktivno, a to je upravo populacija koju, verujem, !Željko želi da dosegne.

    Pozdrav još jednom i hvala!
    srdjan_aleksic- 92293 - 01.02.2015 : Zlatan Delić Sarajevo - best (2)

    Srđan Aleksić


    Prije svega da kažem - o mrtvima sve najbolje ! Nekako barem tu postoji konsenzus među većinom ljudi između tri naroda u BiH. Kad čovjeka više nema to je konačna kategorija i tu nema povratka. Svakome želim da poživi što je moguće duže i dobije priliku da ostvari svoj puni potencijal. Ljudski život nije na cijeni danas nigdje, pa ne treba da nas čudi što nam se ružne stvari dešavaju na svim poljima života, a da bi neko cijenio naš život, moramo i mi tuđi. Duboko vjerujem da postoji nešto što se zove poravnanje, i da neka kosmička pravda postoji, samo je pitanje, da li smo uvijek u stanju da je prepoznamo kao takvu.

    Što se Srđana Aleksića tiče, ovdje se svašta nešto pomiješalo. Ko brani vlastima RS da proslave svoje heroje, podignu im spomenike, prave pomene, boračkoj populaciji pojačaju finansijski status ? Niko ! Šta ima Srđan Aleksić sa tim ? Šta imaju oni koji ga se sjećaju sa tim ? Pravo je čudo kako su neki ljudi u stanju da na sve načine izbjegnu opravdanu kritiku vlasti i sve okrenu na međunacionalni spin !

    Srđan Aleksić je jedna vrsta simbola, a simboli se obično idealizuju, i pridaje im se neka vrsta svetačkog statusa. Tako je bilo prije rata sa herojima NOB-a, a tako je i danas. Onda je čak istoričarima bilo zabranjeno da istražuju pozadinu tih ličnosti, dok danas niko nikome ne brani da napravi istragu, privatnu ili javnu, dokumentarni film ili nešto treće i argumentovano izloži svoje viđenje neke ličnosti. Ko vam gospodo to brani ? Niko !

    Konačno, vrlo je vjerovatno, da u pisanju mojih prethodnika o Srđanu koji je imao i ljudske slabosti, ima istine, ali to ne umanjuje činjenicu da je ovaj dečko izgubio život, a da je neko ostao živ druge nacionalnosti, pa makar to bilo pod najsumnjivijim okolnostima ovog svijeta, pa je zato postao simbol i to naše grižnje savjesti, mnogih od nas. Srbi i muslimani su itekako pomagali jedni drugima u ratu, daleko više nego što se zna, i smije da se zna, a daleko manje nego što je trebalo, nakon 45 godina relativno korektnog i harmoničnog života zajedno. Odatle i grižnja savjesti koju simbolizuje pokojni Srđan Bog da mu dušu prosti.

    Moguće je i da Srđanov otac traži neku vrstu medijske pažnje, možda i nešto više, i to je ljudska slabost, ali siguran sam da bi volio da ima sina, a da niko na svijetu ne zna za njega.

    U tom smislu je Srđan simbol našeg posvemašnjeg moralnog posrnuća svih nas i Srba i muslimana i ja mogu razumjeti da se neko može ljutiti zbog toga, i da mu Srđan može smetati. Međutim kako starim sve više shvatam da nam valja svima Bogu na istinu, i mada nemam tuđu krv i suze na rukama, ipak imam grižnju savjesti da nisam pomogao koliko sam mogao u ratu da nam se zajednička nesreća ublaži. Ponekad je lijepa riječ utjehe bila dovoljna, a nekamoli nešto više. Falilo mi je, a falilo je i većini nas mnogo zrelosti i čojstva, a to izgleda dolazi sa godinama i iskustvom, ne svima, ali većini dolazi.

    Takođe razumijem da je neko ljut i što se od Srđana pravi neka vrsta političkog projekta. To nije lijepo, ali nije ni prvi, a ni posljednji slučaj instrumentalizacije ljudske nesreće u političke svrhe. I to treba razumjeti, i nadam se da je ljutnja ovdje na politički projekat Srđan Aleksić, a ne na simbol Srđan Aleksić.

    RE: Srđan Aleksić



    Zlatane,

    lijepo napisan članak, ali moram priznati da ti je filozofija toliko glupa da ni malo dijete ne bi povjerovalo u ove tvoje "argumente".

    Kao prvo, Srbi imaju toliko velikih heroja da ne moraju da od narkomana I lokalnih prodavaoca farmerki prave junake. Tipičan primjer za to je i pomalo zaboravljeni Boro Radić, koji je pomogao na desetine muslimana u Vogošći. Lično sam bio prisutan kada je u par navrata prebacio u muslimansko Sarajevo nekoliko osoba, kako žena tako i odraslih ljudi. I sve je to uradio bez i jedne pare i dinara, isklučivo zbog toga što su oni imali želju da odu kod svojih. Uradio je to za svakog muslimana koji ga je zamolio za to, uglavnom preko njegove žene koju je on u šali zvao "Bula".

    Ne vjerujem da postoji ovakav primjer na muslimanskoj strani.

    Međutim, ono što muslimanima smeta u vezi Bore Radića jeste to što je bio i veliki junak, borac bez premca, istinski Srbin... Drugim riječima, nije politički podoban vama muslimanima.

    Kao drugo, tom vašem Glavoviću ni u kom trenutku nije bio ugrožen život, čak niko nije pokušao ni da ga udari a kamo li ubije. I zbog čega onda širiti takve laži? Meni se sve čini da vaša politika pada na malim stvarima, da je zasnovana na lažima koje će vas jednog dana dobro udariti po glavi. Na ovakav način ništa ne dobijate, samo otvarate Srbima oči da vam više ništa ne vjeruju.

    Neko napisa da je ovo velika laž, poput "Srebreničkog masakra". Sada vidim da jeste.
    srdjan_aleksic- 92291 - 01.02.2015 : Zeljko Tomic Sokolac - best (10)

    Bajka o Srđanu Aleksiću


    Nikako mi ne izlazi iz glave ona priča o Srđanu Aleksiću, u koju potpuno vjerujem, mada ću jednog dana otićI I u Trebinje da sve to, onako u mom stilu, još jednom preispitam.

    Međutim, već na osnovu ove priče, vidi se jasno da Srđan Aleksić, sitni švercer na lokalnoj pijaci, ili možda narkoman koji je igrom slučaja došao u sukob sa osobom koja nije čak ni bila pripadnik VRS. U svakom slučaju nije branio muslimana Alena Glavovića, već upao u tuču sa ološem poput njega. Može se takođe naslutiti da mu Alen nije bio ni prijatelj, kako je neko već ranije pisao na ovoj stranici, već je kog njega bio zaposlen kao radnik na prodaji švercovane robe. Konačno, "ubistvo Srđana Aleksića" nije bilo nikakvo ubistvo već nesretan slučaj, i da je bilo kakvog sudskog procesa to bi se vjerovatno i dokazalo...

    Ono što je još strašnije, je činjenica da su sami Srbi nakon rata od Srđana napravili heroja. On je od srpskih vlasti u Beogradu dobio ulicu, a u Podgorici bulevar. Ipak, vrhunac srama je to što ga je najveći anti-srbin u zadnjih 50 godina, predsjednik Srbije Boris Tadić, odlikovao ordenom "Miloša Obilića".

    Žalosno je samo to što je na hiljade srpskih junaka zaslužilo taj orden a nisu ga dobili. To govori mnogo i o nama, ali i o našim neprijateljima koji nam čak diktiraju i kakve junake treba da imamo. To govori i o tome da smo okupirani, posramljeni, poniženi.

    Čujem i to da su Srđanu Aleksiću podigli spomenik u Trebinju! Sramotno je samo to što se protiv toga niko ne buni. Sramotno je i to što takve spomenike nemaju oni koji su ih doista zaslužili. Primjera radi, na jednom njemačkom kanalu sam saznao da je Vlada Srbije planirala da povodom obilježavanja stogodišnjice Prvog svjetskog rata na Kalemegdanu postavi spomenik Gavrilu Principu. Međutim, tome se usprotivila Austrija i Vučićeva vlada je odustala od te inicijative.

    Tragično je i to da mi Srbi ne znamo ni istinu o događajima koji su se desili za vrijeme našeg života, pa kako onda možemo da vjerujemo u istoriju koji su nam drugi pisali o događajima od prije nekoliko stotina godina. Tipični primjeri za ovo su doseljavanje Slovena na Balkan i Kosovska bitka!

    Žalosno, da gore ne može biti!
    srdjan_aleksic- 92289 - 01.02.2015 : RALE Srbija - best (5)

    Istina o Srđanu Aleksiću


    Pročitao sam komentar o Srđanu Aleksiću, pa dozvolite da Vam ispričam istinu o događaju u vezi sa njim, koju svi Trebinjci znaju, ali ćute. Nema drugog načina, bar za sada, sem da širimo istinu o ovom događaju.

    Srđan je bio moj sugrađanin, družio se sa bratom od mog dobrog druga Harisa Glavovića, komšijom Alenom Glavovićem, momkom duge, plave i uvijek neuredne, kose. Oni su bili malo stariji od nas, ali svi smo ih odlično poznavali. Zvali smo ih "hašišari". Cijelo njihovo društvo je pušilo hašiš, i zbog toga su često upadali u razne probleme, u smislu da su radili razne stvari kako bi obezbjedili novac za kupovinu droge.

    Kada je počeo rat, Srđan i njegova ekipa su bili raspoređeni na vojne položaje prema granici sa Republikom Hrvatskom, kod Dubrovnika. Pošto su stalno "duvali" i pravili probleme na liniji, njima je oduzeto oružje i oni su udaljeni odatle, tj. izbačeni iz rezervnog sastava vojske. Svi su se složili da im tu nije mjesto. Onda su oni "gluvarili", ili kako danas kažu, "blejali" po gradu.

    U to vrijeme je postojala i suparnička ekipa "hašišara", sa kojom su bili u sukobu, a sve oko raznih opijata. Tog dana kad je Srđan "poginuo", sreli su se na pijaci Srđan i jedan momak iz suparničke ekipe. Niko od njih nije bio u vojnoj uniformi, niti je imao oružje. Došlo je do svađe, a povod za to je bio hašiš. Tada je Alen došao i držao stranu Srđanu, i sva priča oko Alenovog spasavanja je čista laž, jer nije ga ni trebalo spasavati. U toj je svađi spomenut sa riječima:

  • "I šta će ti ovaj musliman u tvojoj ekipi?"

    Na ovo je Srđan odgovorio: "Pusti čovjeka, šta ima veze što je musliman, drug mi je!"

    I onda se svađa nastavila, do momenta kad je prerasla u gurkanje. Momak sa kojim se Srđan svađao je onda pesnicom udario Srđana koji je pao, i nezgodno udario glavom o ivicu trotoara, i na licu mjesta ostao mrtav. Bio je to nesrećan slučaj! Nije bilo ni najmanje namjere da ga ubije! Na isti način je poginuo i bivši direktor trebinjske gimnazije, cuveni Pinjo, kada je jedan roditelj, zbog toga što je on, direktor, njegovog sina vratio iz škole i poslao kući da se uljudno obuče, a ne da dolazi u bermudama, duge kose, neobrijan, itd, zasreo ga je pedesetak metara od škole, posvađali su se i udario je direktora koji je nezgodno pao i glavom udario o ivičnjak i na licu mjesta umro. I ovaj događaj je okarakterisan kao nesrećan slučaj sa smrtnim ishodom. Kažem stvar je potpuno ista, ali po nesretnom direktoru ne nazvaše čak ni školu, a kamo li nesto veće.

    Posle mnogo godina, neki ljudi iz Sarajeva su ponudili Radu Aleksiću, Srđanovom ocu, prije svega pare, pa onda i medijsku pažnju, samo da se ovaj slučaj "lažno" predstavi svjetskoj javnosti, po kome će se kasnije i film snimiti, gdje se šalje jasna poruka: "Postojao je jedan dobar Srbin, ali, eto, i on je mrtav!".

    Moram se malo posvetiti i Srđanovom ocu, koji je inače poznat u gradu na Trebišnjici kao čovjek koji mnogo voli pare, i pati od toga da je u centru pažnje. A ovo mu je obećavalo obje stvari! I onda je jasno zašto je prihvatio da se ovakva laž pusti u etar! Ona je bila pogodna za razno-razne profitere, koji će kasnije dobro zaraditi na čitavom ovom PROJEKTU, isfinansiranom iz Danske, Švedske, Norveške, parama nekadašnjih Trebinjaca, koji su tamo ispraćeni iz Trebinja od sugrađana Srba i Hrvata koji su ostali da brane svoj grad. A otišli su po nalogu - komšija nam je sa suzama u očima donio nalog koji je potpisao Alija Izetbegović, na kome je pisalo da moraju da odu iz Trebinja svi muslimani, da ih u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj čekaju stanovi, poslovi, auta, a oni koji ne odu biće smatrani neprijateljima, što će se odraziti na njihovu rodbinu koja je stanovala širom BiH, a on je imao dosta rodbine u Sarajevu. Samo je rekao: "Moram ići iz Trebinja".

    Inače, Trebinje je bilo možda i jedini grad u kome nije bilo međuetničkih sukoba, svi su zajedno branili grad od Hrvatske vojske, i kao takav je bio loš primjer za one koji su osmislili taj prokleti rat. Mnogo hrabrih, čestitih, poštenih, ispravnih momaka iz grada podno Leotara je dalo život za svoj grad, u njegovoj odbrani, na prvim borbenim linijama, ali se niko njih nije sjetio, da po njima neka ulica dobije ime, ili bar neki trg, prolaz...

    Kad je bila premijera filma posvećenog Srđanu Aleksiću, Trebinjci su jasno rekli da je to čista laž, prije svega zbog toga što je on predstavljen kao vojnik, pa onda zbog uniformi vojnika Vojske Republike Srpske, koje su nosili ljudi koji su navodno "ubili" Srđana, pa onda i zbog mnogih drugih, ali sada manje bitnih stvari. I Boračka organizacija RS je protestvovala iz istih razloga. Ni jedna laž nije trajala dovijeka, pa neće ni ova!

    Ovo sam vam napisao bez ikakve skrivene namjere, sve u svrhu širenja istine o ovom događaju! Sve najbolje i veliki pozdrav!
  • srdjan_aleksic- 92265 - 30.01.2015 : Dr Miroljub Petrović Beograd - best (8)

    Da li je laž o 'junaštvu' Srđana Aleksića veća od laži o 'genocidu' u Srebrenici?


    Godine 1992. i 1993. bile su naročito teške za hercegovačke Srbe. U leto 1992. srpska vojska, u okviru armije SR Jugoslavije, povukla se iz Hercegovine po naređenju Slobodana Miloševića, a pod velikim pritiskom međunarodne zajednice. Usledila je velika ofanziva brojnijeg i bolje naoružanog neprijatelja -Hrvatskog Zbora narodne garde - koji se veoma približio i samom Trebinju. Na drugim delovima hercegovačkog fronta muslimanski bojovnici činili su stravične zločine nad srpskim civilima. Nedostatak boraca u srpskim redovima osećao se na svakom koraku.

    Podstaknut jezivim vestima iz Hercegovine, u avgustu 1992. seo sam u autobus koji je iz Podgorice vozio za Trebinje i otišao da se kao dobrovoljac prijavim u trebinjsku kasarnu. Kada sam došao na ulaz u kasarnu zatekao sam jeziv prizor - prednji zidovi kasarne bili su potpuno oblepljeni stotinama i stotinama umrlica poginulih srpskih boraca. To me nije pokolebalo, i ušao sam u kancelariju dežurnog oficira. Pored mene je bio komandant jedne hercegovačke jedinice, koji me je upoznao u autobusu i saznao da sam dobrovoljac, i koji je gajio nadu da će dežurni oficir dopustiti da budem deo njegove jedinice.

    Kada sam se predstavio, dežurni oficir je smireno odbio zahtev mog nesuđenog komandanta koji je došao sa mnom, i rekao: "Komandant hercegovačkog korpusa je naredio da se svi dobrovoljci odmah šalju u Cerovac. " Kada je dežurni oficir izgovorio reč "Cerovac", nekoliko prisutnih vojnika u njegovoj kancelariji je sa nevericom uzviknulo: "Cerovac?!!!" i pognulo glave. Stekao sam utisak kao da me vode na klanje.

    Ni to me nije pokolebalo, iako mi nije bilo prijatno. Odveden sam do magacina gde sam uzeo naoružanje i odmah sam malim džipom bio prevezen u Cerovac - selo udaljeno 16 kilometara od Trebinja.

    Kada sam došao u Cerovac, oko 20 časova, odmah sam bio raspoređen na prvu liniju fronta na kojoj se nalazilo već trojica boraca. Još dve ovakve male grupice su postojale nedaleko od nas. Samo nas četvorica na ovom delu prve linije fronta? To je bilo prvo iznenađenje. Odmah je usledilo i drugo kada sam se upoznao sa borcima - dvojica od njih su bili bosanski muslimani. Dakle, dva Srbina i dva muslimana na ovom delu prve linije fronta. Mislio sam da sanjam, da se neko šali sa mnom. Ubrzo sam od ovog Srbina saznao da momentalno nema dovoljno srpskih boraca u Hercegovini i da je odlučeno da se mobilišu i vojno sposobni muslimani.

    Sledeće, još veće iznenađenje, je bilo kada sam saznao da naša jedinica u Cerovcu broji samo 50 boraca, od kojih su polovina bili mobilisani muslimani. Sa takvim ljudstvom trebalo je da štitimo nekoliko kilometara fronta protiv Hrvatskog Zbora narodne garde koji nas je svakodnevno zasipao garanatama i samo se čekao trenutak kada će krenuti u pešadijski napad i zauzimanje Trebinja.

    Bio sam šokiran. Pokušavao sam da ohrabrim borce sa pričama da uskoro dolaze novi dobrovoljci iz Srbije, Crne Gore i Rusije, da treba još samo malo da izdržimo. Selo je bilo napušteno od stanovnika, a kad je moj saborac Srbin čuo da sam poreklom iz plemena Kuča, Crna Gora, doneo mi je stare i pokvarene gusle koje je našao u jednoj napuštenoj kući u kojoj je spavao. Uspeo sam nekako da osposobim gusle i pevao sam uz njih u svakom pogodnom trenutku da bih ohrabrio borce. Smišljao sam nove guslarske pesme u kojima sam spominjao imena mojih drugova boraca i veličao njihovu odlučnost i junaštvo. Ali, stanje je bilo više nego teško.

    Iz razgovora sa hercegovačkim borcima saznao sam da je veliki broj vojno sposobnih Srba napustio Hercegovinu da ne bi bio mobilisan na ratište. U šali su nazivali beogradsku Knez Mihajlovu ulicu - "Hercegovačkom ulicom" - jer je bila puna Hercegovaca koji su pobegli sa ratišta.

    Međutim, pored Hercegovaca koji su bili na ratišu i onih koji su pobegli sa ratišta, postojala je još jedna grupa Hercegovaca (ako ih uopšte možemo zvati "Hercegovcima" i "Srbima"). U pitanju su bili ljudi koji su se slobodno šetali po Trebinju i drugim hercegovačkim gradovima i bavili "biznisom", odnosno švercom. Jedan od njih bio je Srđan Aleksić, vojno sposobni mladić od 26 godina, koji je na trebinjskim ulicama prodavao švercovane farmerke i drugu robu. Ovaj švercer NIJE PROVEO NIJEDAN DAN NA RATIŠTU. Slična je situacija bila i sa njegovim ocem, vojno sposobnim čovekom, koji je obavljao u opštini Trebinje "važne državne poslove" i takođe bio pošteđen odlaska na ratište.

    Tragičan događaj se desio u januaru 1993. kada je Srđan Aleksić prodavao svoju robu na ulicama Trebinja. Posao mu je očigledno dobro išao jer je zaposlio lokalnog muslimana - Alena Glavovića, da radi za njega na tezgi. Srđan je na kratko otišao da obavi neki posao i ostavio Alena samog pored robe, a nekoliko trenutaka nakon toga naišla je manja grupa srpskih boraca koja je zatekla vojno sposobnog mladića kako prodaje švercovanu robu. Ne znamo kakve su misli, u tom trenutku, prošle kroz glavu ovih srpskih boraca, ali možemo da pretpostavimo: "Dok mi ratujemo i krv prolivamo, ove bitange se bave švercom. "

    Ogorčeni prizorom, borci su prišli tezgi i hteli da uzmu po komad farmerica za sebe - "besplatno". Kad već ne mogu da spreče šverc u Trebinju i da se osvete dezerterima, mislili su da mogu da im zaplene manji deo robe. Međutim, Alen Glavović se žestoko suprostavio nameri boraca da uzmu nešto robe i došlo je do verbalnog sukoba. U tom trenutku je naišao Srđan Aleksić i još žešće se suprostavio borcima u njihovoj nameri da mu oduzmu deo robe.

    Dakle, SRĐAN ALEKSIĆ JE SKOČIO DA BRANI SVOJU ROBU, A NE ALENA GLAVOVIĆA.

    Došlo je do guranja i natezanja, a zatim i tuče između Srđana i jednog od boraca. Tom prilikom Srđan je zadobio udarac rukom u lice, od kojeg je pao, udario glavom u beton, i više nikada nije ustao.

    Ova verzija tragičnog događaja potvrđena je od strane trebinjskog ogranka Udruženja boraca Republike Srpske. Nakon završetka rata, u Trebinju je napravljen spomenik na kojem su upisana imena poginulih boraca, a NIGDE U VOJNOJ EVIDENCIJI NIJE BILO IMENA SRĐANA ALEKSIĆA - jer on nikada nije učestvovao u odbrani Hercegovine, potvrđeno nam je iz Udruženja boraca.

    Nakon ovog tragičnog događaja, Alen Glavović je pobegao kući, a vest o ovom događaju došla je do medija u Sarajevu pod kontrolom vođa bosanskih muslimana. U skladu sa prethodnim izveštavanjem i satanizacijom Srba, odmah je objavljena vest kako je "srpski junak Srđan Aleksić poginuo na ulicama Trebinja braneći svog komšiju muslimana od razularene rulje pijanih i divljih četničkih razbojnika".

    Srđanov otac Rade je u čitulji svom sinu napisao da je Srđan poginuo "ispunjavajući ljudsku dužnost".

    Antisrpska medijska mašinerija iskoristila je ovaj događaj kao nijedan do tada. Nakon završetka rata i okupacije Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, skoro svi mediji u srpskim zemljama, sada pod kontrolom stranaca, krenuli su u neviđeno veličanje "junaštva" Srđana Aleksića, a njihov primer su ubrzo sledili instrumentalizovani "srpski" političari koji su počeli da se utrkuju ko će pre ulicama, trgovima i bulevarima da dodeli ime Srđana Aleksića. U Novom Sadu i Pančevu postoji prolaz koji nosi ime Srđana Aleksića. Odlukom Skupštine Beograda od oktobra prošle godine Srđan Aleksić je dobio ulicu i u Beogradu. Na bulevaru u Podgorici, koji nosi ime Srđana Aleksića, zasađen je hrast koji su zasadili Srđanov otac Rade i potpredsednik Socijaldemokratske partije Crne Gore Rifat Rastoder.

    Kao vrhunac, Srđana Aleksića je pre dve godine tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić posthumno odlikovao zlatnom medaljom "Miloš Obilić" za "ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva".

    Ali, tu nije kraj. Nedavno je snimljen film "Krugovi" čiji su režiser, scenaristi i glumci "Srbi", a finansijeri Nemci, Francuzi, Hrvati i Slovenci (koji su označeni kao koproducenti filma). Film je odmah dobio velika priznanja, i u okupiranoj Srbiji i u svetu, a razlog je jednostavan - film govori o "genocidnim Srbima" i "junaštvu srpskog mladića koji je branio komšiju muslimana od Srba". Pogađate, film je snimljen po lažnom scenariju "junaštva" Srđana Aleksića. U pitanju je ista anti-srpska bljuvotina kao i film "Grbavica" u kojem glavne uloge takođe igraju "Srbi", a koji je takođe nosilac brojnih međunarodnih priznanja (i drugih teških bolesti). Film "Krugovi" je čak postao srpski kandidat za američkog Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja za 2013. godinu.

    Borci Republike Srpske su žestoko protestvovali protiv prikazivanja ovog filma u Bosni i Hercegovini, ali i pored toga film je prikazan na beogradskom FEST-u 2013, u Sarajevu i drugim gradovima širom bivše Jugoslavije i sveta.

    U zadnjih nekoliko vekova bili smo šokirani stepenom mržnje i terora koju su prema pravoslavnim Srbima ispoljavala njihova pokatoličena i islamizirana braća. Mržlja i teror prema Srbima se nastavlja nesmanjenom žestinom -ovoga puta od strane evropeiziranih Srba koji zajedno sa islamiziranim i pokatoličenim Srbima, uz pomoć međunarodnih terorista, krvoločno kidišu na preostale Srbe koje nisu pobili ili preveli u svoju "veru".

    Ovakva količina laži i mržnje u medijima i kinematografiji, koja je uperena protiv preostalih Srba (setimo se i skaradnog filma Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda") nedvosmisleno podseća na sve ono što se dešavalo pred Prvi i Drugi svetski rat kada su Srbi bili žestoko satanizovani jer nisu hteli da prihvate okupaciju - najpre Austro-ugarske, a zatim nacističke Nemačke. Mnogi su se ponadali da su stravične laži, kao one vezane za Markale i Srebrenicu, deo prošlosti, ali jasno je da neprijatelj ne miruje.

    U isto vreme, ove stravične laži mogu da nas ohrabre, jer očigledno je da su Srbi još uvek živ i nepokoren narod, čim naši neprijatelji i krvnici ne prestaju da nas vređaju i kleveću nesmanjenom žestinom. Očigledno da oni vide da Srbin jeste pao, ali da još uvek diše i skuplja snagu da se podigne i pruži novi otpor, kao što je to činio mnogo puta u istoriji.

    Na kraju da spomenemo reči čuvenog profesora Enrika Josifa koji je pre nekoliko godina u jednoj besedi rekao: "Ja drhtim pred sudbinom onih koji su ovako strašno oklevetali srpski narod. "
    srdjan_aleksic- 15958 - 14.11.2007 : Fikro Prevljak Hrasnica - best (0)

    Srđan Aleksić


    Srđana Aleksića, vojnika Vojske Republike Srpske, ubila je grupa mladića koja je nasrnula njegovog poznanika, Bošnjaka iz Trebinja. On je stao u odbranu istog. Podlegao je od povreda 27. januara, 1993. godine.

    Srđanov otac Rade tada je napisao čitulju u kojoj je naveo:

    "Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost. "

    Srđan Aleksić je imao 26 godina kada je nastradao. Bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem.

    Od svojih poznanika Trebinjaca nisam čuo ništa o ovom događaju.

    Što i nije toliko važno, pokazanim čojstvom i junaštvom Srđan je veći od svih spomenika i riječi koji bi mu neko posvetio. Ali je važno koliko mjesta u našim srcima i molitvama ima za Srđana Aleksića.

    Idi na stranu - |1|2|