fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-SRBI_PRIJE_6V
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

srbi_prije_6v- 100363 - 06.05.2017 : Мihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Intervju: Istoričar Radovan Damjanović


srbi_prije_6v- 100361 - 06.05.2017 : Мihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Velimir Marković: Srpski Olimp i mitologija


srbi_prije_6v- 100359 - 06.05.2017 : Мihailo Danilovic Majur,sabac - best (0)

Akademik, filolog i književnik Ranka Kuić: O keltskoj poeziji


srbi_prije_6v- 92153 - 16.01.2015 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Senzacionalno otkriće: Srpski knez Borna osnivač hrvatske države!


Da li ste znali da je jedan Srbin osnovao Hrvatsku državu?

Nedavnim odustajanjem Nemačke od germansko-nordijske istorijske škole, na osnovu koje se pišu naši udžbenici istorije duže od jednog veka, otvara se prostor raznim manipulacijama i prekrajanju istorije. Ovo decenijama već rade pojedine države, što može imati dalekosežne posledice na "balkansko bure baruta".

Konstantin VII Porfirogenit, vizantijski vladar (913-959), čija je vladavina sa političkog aspekta beznačajna, navodno je autor spisa O upravljanju državom (De administrando imperio) u kojem je opisao i mnoge narode sa kojima je vizantijsko carstvo dolazilo u dodir. Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole.

Na našim prostorima Porfirogenit je mlako osporavan, najviše zbog činjenice da je u X veku opisivao događaje iz VI i VII veka. Padom zapadne istorijske škole, proučavanjem srpskih istorijskih knjiga pre Berlinskog kongresa, analizom najnovijih naučnih otkrića na našim prostorima u podunavlju i detaljnom obradom dela antičkih istoričara, srpski istoričari mogu napokon postaviti temelje prave srpske istorije.

Ovo je priča o Borni, knezu timočko-kučevskom koji se smatra osnivačem Hrvatske države.

Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili "legati Abodritorum ac Bornć, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant" (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli).

Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduscum, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana.

Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog.

Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već "dux Dalmatić". U trećoj godini ustanka (821. ) Borna postaje "dux Dalmatić atque Liburnić", dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

Borna je umro 821. godine, a za njegovog naslednika postavljen je njegov sinovac Vladislav. "Interea Borna, dux Dalmatić atque Liburnić, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est. " (U međuvremenu umro je Borna, knez Dalmacije i Liburnije, i po želji naroda, kao i saglasnošću cara, njegov sinovac po imenu Vladislav postavljen je za njegovog naslednika).

Posle sloma ustanka 822. godine, Ljudevit je napustio svoj glavni grad Sisak i prebegao Srbima. (Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatić optinere dicitur, fugiendo se contulit). Ne zna se gde je tačno Ljudevit pobegao, ali se zna da je 923. godine pobegao kod Borninog ujaka Ljudemisla u Dalmaciju. Ljudemisl je i sam imao titulu kneza. Krajem 923. godine Ljudemisl je pogubio Ljudevita.

Ljudevit Posavski ustankom je pokušao da stvori zajedničku državu Južnih Slovena. Takva država stvorena je 1100 godina kasnije. U nju je Srbija ušla kao pobednik u Velikom ratu, plaćenu ogromnim žrtvama, a izašla sa granicama iz 1912. godine.
srbi_prije_6v- 91020 - 02.08.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

Arheolog Dr. Đorđe Janković


srbi_prije_6v- 87883 - 29.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Zabranjena arheologija (3)


Poznato je da upravo sada arheolozi iz Albanije vrše istra­ži­va­nja na teritoriji Kosova i Me­to­hije. Koji je cilj njihovog ba­vlje­nja tamo i kada se mogu datirati prvi nalazi koje svedoče o pri­sus­t­vu Albanaca na ovoj teritoriji?

Ne samo da rade već su se, koliko znam, preselili u Prištinu i osnovali institut. Nagađam da im je cilj da dokažu da su tamo autohtoni, te tako potvrde austorougarske teze Konstantina Jiričeka i anglosaksonske teze Noela Malkolma i drugih. Imam utisak da su, po uputstvima sa Zapada, krenuli da dokazuju da su oni na Metohiji, Kosovu i na Južnoj Moravi oko Vranja potomci preistorijskih i antičkih Dardanaca, a da će Albance u Albaniji da proglase za neko epirsko latinizirano stanovništvo. Ako ste primetili, posle 2. svetskog rata, kod nas su "bežali" samo muslimani iz Albanije, a nikada pravoslavni Srbi i Albanci ili rimokatolici. To takozvano bežanje od diktature Envera Hodže bilo je organizovano od režima obe zemlje. I sada je NATO naselio muslimane iz Albanije, pre svega u Prištinu. Nemoguće je dokazati albansko prisustvo kod nas arheološkim činjenicama, i na Kosovu i u Metohiji, ali znamo šta znači zapadna propaganda uz domaću podršku. Kod nas nema arheoloških nalaza Albanaca. Govori se o albanskim kulama koje su ovi podizali, ali takve postoje i u Plavu, i u Trebinju, i u Kratovu, Bugarskoj. Znam za jedno groblje iz 11. stoleća na Vojuši, koje može da se pripiše etničkim Albancima. Iz poznog srednjeg veka, ima grnčarije koja se može pripisati etničkim Albancima u Albaniji. Mislim da neki ulomci grnčarije iz grada Svača, u Crnoj Gori između Ulcinja i Skadra, pripadaju etničkim Albancima iz 16. stoleća. Imajte na umu da su oni planinsko-stočarsko stanovništvo, polunomadsko, pljačkaške privrede, a takve kulture ostavljaju malo svojih materijalnih tragova.

Da li su savremeni Albanci na­sled­nici Ilira?

Ne. Njihovi preci su došli sredinom 11. stoleća. Albance je sa Ilirima povezala zapadna propaganda, u nastojanju da spreči naš povratak na more. Srbi su potomci Ilira sa Dinarskog prostora.

Po obodima Kosova Polja, ka­že­te, nalazili su se vladarski dvorovi srpskih kraljeva zabeleženi još u 11. stoleću. Poznato je da ih je bilo i u ostalim našim krajevima. Takođe se u pisanim izvorima pominju i utvrđeni srednjovekovni gradovi. Koliko su takvi loka­li­teti istraženi i zašto nije ostalo potpunije očuvano nijedno takvo mesto?

Dvorci postoje negde sakriveni pod zemljom, dok se gradovi uglavnom još vide. Davno su započeta istraživanja Novog Brda, relativno obimna, ali beznačajna za veličinu tog najvećeg srpskog grada u srednjem veku. Bilo je i nekih malih probnih iskopavanja na drugim gradovima, ali se može slobodno zaključiti da nisu istraženi. Oni gradovi koji su na nepristupačnim mestima ili daleko od naselja uobičajeno su sačuvani. Ali tamo gde su smešteni uz albanska naselja, zidovi su im često počupani iz temelja. Albanci, kao doseljenici, prirodno nemaju nikakva predanja ni sećanja, ni poštovanja za takva mesta, pa su ih koristili kao majdane kamena.

Ali u Pomorju, zahvaljujući klimi i drugim okolnostima, do danas stoje dvorci i to pod krovom, a malo ko zna za njih. Manastir Podlastva je smešten u dvorcu cara Dušana, manastir Podostrog je u dvoru Stefana Dečanskog, a Stanjevići su dvor despota Đurđa, zajedno sa pridvorskom crkvom; ima ih još. To što se za njih ne zna "zasluga" je arhitekata, jer ih oni ne smatraju za arheološke objekte, uprkos Evropskoj konvenciji o zaštiti arheološkog nasleđa. Milentija kod Aleksandrovca je dvorac kneza Lazara sa pridvorskom crkvom, a obližnji Koznik je knežev zamak, no njegovo se istraživanje sprečava da se ne bi otkrile greške tumača njegove prošlosti.

U naučnoj literaturi koja obrađuje školstvo i obrazovanje Srba u srednjem veku vrlo stidljivo se govori, na nivou hipoteze, da su se Srbi obrazovali u latinskim školama i na vizantijskim i evrop­skim univerzitetima, a još manje se govori o postojanju istih na te­ri­toriji Stare Srbije. Ipak, poznato je da su sentence "sedam grčkih mudraca" prikazane na podu kupatila u Nerodimlju iz 6. veka, a da su na živopisu Bogorodice Lje­vi­ške iz doba kralja Milutina sačuvani likovi Platona i Sibile što dokazuje da je i Srbima bilo poznato kulturno nasleđe Evrope. Kakvo je Vaše saznanje o tome?

I ne samo to, u Bogorodici Ljeviškoj je prikazan sveti Nikola kao dete u školi. Naravno da su postojale škole, gde se uglavnom sticalo ono osnovno znanje - pisanje i računanje. Znanja o Platonu ili Aristotelu su ipak bila namenjena krugu odabranih, eliti u pozitivnom značenju. U sticanju znanja, Srbi su bili okrenuti Vizantiji, i zato su bili u prednosti u odnosu na narode Srednje i Zapadne Evrope. Arheološka svedočanstva o školama su svuda retka. Mogle bi se rekonstruisati biblioteke koje su nekada postojale kod nas, i preko njih, kakvim su znanjima nekada raspolagali, ali to je posao za neku nacionalnu ustanovu, a u Srbiji takvih nemamo.

Postoje li radovi iz oblasti kognitivne arheologije koji se od­nose na srednjovekovne Srbe i kako ih opisuju?

Nažalost, skoro da ih nema osim mojih tekstova, a ni sam nisam dovoljno napisao - to je ona zabranjena zona. Pisano je o arheologiji doba XIV-XV stoleća, pa i X-XIII stoleća, ali neutralno; ustanovi se šta je nađeno i to se datuje, a u Bosni se i pripiše "Slavenima". Povezivanje arheološke građe sa političkim zbivanjima u srednjem veku je retko, jer da su takve analize sprovedene, bilo bi odmah očigledno da nema nikakvih kulturnih granica između Despotovine, Hercegovine i Bosne u XV stoleću, na primer. Arheološki je uočljiv kult predaka, čuvanje predanja, ne samo onih starozavetnih, već i apostolskih. Postoje opisi Srba od strane savremenika iz X-XII stoleća i mlađa. Upadljivo je isticanje stočarstva i ratobornosti. Bugarin Konstantin Filozof, biograf despota Stefana, piše da su Srbi mudri i oštroumni, ali su u pisanju nemarni i neće da poslušaju dobar savet.

Vaša monografija "Srpsko po­morje od VII do X stoleća" je arheološko viđenje prošlosti jednog dela nekadašnje srpske države, Pomorja, dakle, oblasti od ušća Drima do ušća Cetine. Na neki način, knjiga je i odgovor na brojne naučno neutemeljene publikacije o navodnoj posebnosti Crne Gore u odnosu na Srbe i Srbiju u srednjem veku. O čemu je tu zapravo reč?

S jedne strane je bilo i moguće, i potrebno da se srede podaci iz Zete ili Dioklitije, kojih ima više raspoloživih nego za druge delove srednjovekovne Srbije. Zeta, kao i Trebinje, imali su jedno vreme ulogu prestonih mesta Srbije, zbog svog položaja uz more i pomorskih veza sa Vizantijom i Italijom. Kasnije je ulogu posrednika sa zapadom preuzeo Dubrovnik. S druge strane, rimokatolička politika je, i pod Venecijom i pod Austrougarskom, nastojala da latinizuje primorje, kao i u rimsko doba, kao što, uostalom, to rade i danas. Zato im je potrebno da dokažu, kao i na Kosovu i Metohiji, da su tu Nemanjići stigli kao okupatori. I za jednu i za drugu stranu, ključni dokazi nalaze se u crkvama. Pre više od 110 godina Mladen Crnogorčević je sakupio i objavio u arheološkom časopisu Starinar iz 1902. godine, arheološke podatke i predanja o manastiru Arhanđela Mihaila na Prevlaci, nekad zvanom Ilovica, u kome je bilo sedište Zetske episkopije, i gde su kaluđere otrovali Latini da bi zatrli manastir i dokopali se njegovih imanja. Onda je don Ivo Stijepčević objavio studiju da bi dokazao da je tamo bio rimokatolički manastir, u koji su pravoslavni naknadno smestili sedište Zetske episkopije, to jest da su manastir oteli rimokatolicima. To je prihvatila istoriografija, i otuda u Istoriji srpskog naroda i Istoriji Crne Gore možete naći stav da se manastir ugasio sam od sebe, a da se zetski mitropolit povukao ka turskoj granici, valjda sa navodno tuđeg, latinskog tla, što je apsurdno. Posle prvih iskopavanja 1956-1957, manastirska zemlja je nacionalizovana, a to izvanredno važno istorijsko mesto je preimenovano u "Ostrvo cvijeća". Prilikom izgradnje turističkih objekata u ime "viših ciljeva" uništavani su rimski objekti. Kada sam na Prevlaci počeo reviziona iskopavanja 1997. godine, pokazalo se ne samo da je Crnogorčević bio u pravu, već i da je to s pravom bio najugledniji manastir kod Srba, sa opipljivom crkvom iz III stoleća, a koji je bio pust od arapske najezde 866. godine do obnove u vreme svetog Save, kao i da je za Kotor, tada rimokatolički, bio izvor građevinskog materijala pre obnove. Ishodi istraživanja su bili prikazani na izložbi otvorenoj u Muzeju grada Beograda, zatim u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, u Herceg Novom i Trebinju. Ta otkrića su pala u nezgodan trenutak za stvaranje crnogorske nacije, tako da je napisana jedna knjižica kojom su ponovljeni stavovi Stijepčevića. U mojoj knjizi o Pomorju su izložene sve meni tada raspoložive činjenice; knjiga je tehnički daleko od savršene, ali je na jednom mestu sakupljen najveći deo otkrivene arheološke građe i povezan u slovesnu celinu, sa tumačenjem niza pojava iz prošlosti oko kojih postoje nedoumice ili sporenja, kao što je početak srednjovekovnog prisustva Srba u Pomorju, takozvani Romani, zatim Crvena Hrvatska. Iz zaborava su se pojavile naša prošlost i kultura, crkve i manastiri VII stoleća, dvorci srpskih kneževa, stara država. Od objavljivanja knjige je prošlo pet godina, a nastavak iskopavanja je pokazao da su temelje crkve obnovljene u doba svetog Save, sagradili Srbi u vreme cara Iraklija u VII stoleću. To je najveća istražena crkva tog doba i potpuno menja sliku o takozvanom "mračnom" srednjem veku kod Srba. To je i tada bio manastir, veliki, dakle i središte kulture, pismenosti, mesto odakle su išli misionari u druge slovenske zemlje, sve do Rusije. Pored toga, otkrili smo i grobove naglo umrlih kaluđera sredinom XV stoleća; bilo je tu gvozdenih vrhova strela među kostima, ali tek predstojeća antropološka i hemijska analiza treba da pokaže da li su otrovani ili pobijeni.

U sticanju znanja, Srbi su bili okrenuti Vizantiji, i zato su bili u prednosti u odnosu na narode Srednje i Zapadne Evrope. Arheološka svedočanstva o školama su svuda retka. Mogle bi se rekonstruisati biblioteke koje su nekada postojale kod nas, i preko njih, kakvim su znanjima nekada raspolagali, ali to je posao za neku nacionalnu ustanovu, a u Srbiji takvih nemamo

Značajan prostor ste posve­ti­li Komani-Kroja kulturi. Kakva je to kultura?

To je srednjovekovna kultura koja je jedno vreme služila kao dokaz da su Albanci potomci Ilira, koji su se pred Slovenima povukli u planinske predele. Međutim, kada se pažljivo prouči, vidi se da je nastala i trajala samo u 8. i 9. stoleću, i da nikako nije autohtona. Ona se širila između Ohridskog i Skadarskog jezera. Na osnovu srodnosti sa prostorima Panonije, Bugarske i stepa Istočne Evrope, zaključio sam da je reč o kulturi Crvenih Hrvata, koji su se tu doselili oko 800. godine, a nestala je po bugarskom osvajanju današnje Albanije, jer je deo stanovništva otišao za Hrvatsku u Dalmaciji, a deo se utopio u domaće Slovene, pretežno Srbe.

U knjizi ste, takođe, objavili fotografiju malog tipara kneza Strojimira, iz sredine 9. veka, koji je Ministarstvo kulture Srbije kupilo na aukciji u Minhenu, 11. jula 2006. godine. Pečat ima kru­žno natpisno polje oko patri­jar­šij­skog krsta. Kakav je značaj ovog nalaza za naše kul­tur­no nasleđe?
Za razliku od naših suseda Bugara i Hrvata, koji svedočanstva o svojim srednjovekovnim državama prikupljaju sistematskim istraživanjem i iskopavanjem, mi do takvih dokaza dolazimo slučajno. Tako je krstionica iz doba kneza Višeslava, koja se danas nalazi u Splitu, kod nas zaboravljena, a zapis na krčagu iz Čečana slučajno je spašen. Takav je slučaj i sa malim tiparom kneza Strojimira, koji je po svoj prilici neki Nemac za vreme okupacije u I ili II svetskom ratu opljačkao u Srbiji, možda iz njegovog groba u nekoj crkvi. Taj tipar je služio za pečatanje ličnih pisama kneza Strojimira, koji je živeo oko treće četvrtine IX stoleća. On je bio otac Klonimira i deda kneza Časlava, koji je obnovio Srbiju posle bugarske okupacije. Posle krstionice iz doba kneza Višeslava, ovo je prvi predmet sa nedvosmislenim imenom srpskog kneza, i to jedini u ličnoj upotrebi, što je materijalni dokaz da su odgovarajući podaci iz dela vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogeneta tačni. To više nije neki imaginarni knez iz nekih događaja od pre 1125. godina, imena sačuvanog u prepisu iz XVI stoleća, već stvarna ličnost; možemo da opipamo predmet koji je on tada nosio uz sebe i koristio ga. To je kao da imamo sačuvan njegov potpis na nekom dokumentu. Posredno, dokazuje da su i ostala zbivanja njegovog vremena istinita u nekom vidu. Tipar pokazuje da se knez Strojimir služio prilikom pisanja pisama grčkim jezikom, a svakako je znao i latinski jezik, kao jezik sveštenosluženja. Kod nas se obično misli, da ne kažem propagira, da je Srbija pokrštena posle kneževine Velike Moravske odnosno današnje Češke, posle Bugarske, i kao dokaz se navode hrišćanska imena sinova Strojimirove braće, Petra i Stefana. To naravno nema nikakvog smisla, jer Strojimirovi potomci nose slovenska imena. Međutim, neki naši naučnici kao da imaju ugrađen čip koji im nalaže da Srbe prikažu što zaostalijim.

Na kraju knjige ste dali opštu sliku istorije Srbije u Pomorju, kao i položaj Crkve u to doba. Molim Vas, opišite nam ukratko kako je društvo tada izgledalo.
Obična mala država tog vremena, ali slovenskog ustrojstva, dakle bez upotrebe novca i svih onih državnih i bankarskih manipulacija vezanih za novac. Slika društva postoji u pisanim izvorima o susednim državama, ali se kod nas ona zanemaruje i piše se samo o političkim zbivanjima. Nisam istoričar i nisam se bavio tim pitanjima, pa mogu reći samo svoj utisak. Idealno gledano, na čelu države je bio knez, uz sebe je imao nekoliko "ministara", "vladu". Uz njega je na dvoru stalno episkop ili sveštenik na visokom položaju. Pod takvom upravom je bila vojska i poreska služba. Narodom su neposredno upravljali župani. To je sve zajedno delovalo po nekom domaćinskom načelu. Postoje dvorci, tvrđave, sela, male i velike crkve, isposnice koji se razlikuju kao građevine, ali je u njima jedno te isto glineno kuhinjsko posuđe, i za sada nije pronađeno, recimo, gleđosano stono posuđe, kao kod Bugara. Znam za samo jedan deo gleđosane vizantijske posude, iz duboke unutrašnjosti, iz Ljutića kod Pljevalja. Brojni nalazi amfora ukazuju na uvoz vina ili ulja iz Vizantije; izvozilo se verovatno srebro i drugi metali. Srbi su se u privredi oslanjali pretežno na stočarstvo, i otuda laka pokretljivost i ratnički karakter.

"Kultura polja sa urnama" koja se širi iz Panonije i zahvata veće delove Evrope, mogla bi se tu­ma­čiti prisustvom stanovništva indoevropskog porekla. Šta po­dra­zumevamo pod "Indoevropljanima"?

Indoevropljani su filološka konstrukcija. Zapažena je srodnost jezika od Evrope preko Irana do Indije, kao i podudarnost religioznih shvatanja. Arheološki pitanje Indoevropljana nije rešeno, verujem opet iz političkih razloga. Naime, dovoljno bi bilo ustanoviti šta je to jednako u Evropi i Indiji i to onda pripisati Indoevropljanima, ako su postojali. "Kultura polja sa urnama" je zapravo posledica postepeno izgrađenog religioznog shvatanja, koje se naglo raširilo negde oko 2.000 godina pre Hrista. Ljudi su zaključili da je telo grešno i da se može po smrti očistiti spaljivanjem; pepeo pokojnika je stavljan u urne, a one su sahranjivane u tlo, zajedno sa posudama u kojima je bila hrana za dušu umrle osobe. Možda su neki pripadnici ove kulture otišli za Indiju, kao što su morem stigli do Egipta i Palestine, i tamo postoje takva groblja. Mislim da treba računati sa nekim još starijim seobama iz Podunavlja na istok, jer stepe Evroazije omogućavaju brzo prelaženje velikih rastojanja. Potom su se neki od tih iseljenika vraćali nazad. Dakle, skloniji sam stavu da je poreklo Indoevropljana u Podunavlju, istočnom Mediteranu i Iranu, koji su otišli u Indiju, a potom se neki od njih vratili.

Da li se način sahranjivanja u toj kulturi poklapa sa slovenskim načinom sahranjivanja u antici i ranom srednjem veku?

Da, ukoliko se misli na sam čin spaljivanja tela pokojnika. Sloveni su se u Evropi najduže držali tog obreda. Čak postoje isti oblici grobova kao u bronzanom dobu Podunavlja, kružni i izduženi, u vidu rake. Međutim, u vreme smene era, Sloveni su prestali da stavljaju hranu u grobove. Umesto toga se pojavljuje trizna, običaj da se umrlom priredi posmrtna gozba, a da se svedočanstva o njoj stave u grob, u vidu ostataka hrane i delova polomljenog posuđa u kome je spremana ili doneta hrana.

Možemo li da kažemo da je u Po­dunavlju ključ slovenstva?
Da, nesumnjivo, postojbina Slovena je Podunavlje. Sloveni nisu fizički jednorodni, nisu potekli od jednog plemena, ali su svi slovesni, govore, nisu nemi, i svesni su Boga. To shvatanje se raširilo iz Podunavlja, kao i ljudi. Oni koji su otišli na zapad asimilirani su od tamošnjeg stanovništva, a drugi su naknadnim iseljavanjem u Poljsku i Rusiju, u vreme rimske najezde na Ilire, konačno obrazovali Zapadne i Istočne Slovene.

Mogu li se slovenski arheološki nalazi u Panoniji jasno razli­ko­vati od sarmatskih?

Kulturne razlike između Slovena i Sarmata su velike i nesporne. Nešto su manje u Panoniji, jer su i Iliri Banata sahranjivali pokojnike, kao i Sarmati. Ali Sarmati su nomadi, koji ne podižu kuće, već žive u kolima i na konjima, nemaju naselja, gradove, utvrđenja. Ne obrađuju zemlju, nemaju grnčarske, drvodeljske i tkačke radionice, itd. Tacit, početom II stoleća piše za Venede, to jest Slovene, da misli da su oni Germani, a ne Sarmati, zato što podižu kuće. Problem mešanja Slovena i Sarmata iskrsao je iz jednog drevnog i jednog novog povoda. Nekada je Ptolomej sav prostor između Crnog i Baltičkog mora nazvao Velikom Sarmatijom, što je zavelo mnoge kasnije pisce da Slovene povezuju sa Sarmatima, iako nije poznato da su Sarmati ikada prodrli dublje u šumske predele Rusije, a kamoli do Baltika i Poljske. Nov povod leži u pokušajima mađarskih naučnika da dokažu da su oni naslednici nomada koji su stalno živeli u Potisju, pa tako i Sarmata. Zato sva nalazišta rimskog doba pripisuju Sarmatima. U tome se oslanjaju na odsustvo rimskih podataka o drugim narodima, iako oni beleže samo one koji su ih napadali i sa kojima su imali klijentske odnose. Iste nalaze koje mađarski arheolozi pripisuju Sarmatima, rumunski arheolozi pripisuju Dačanima. Zapravo je reč, u ukupnom Potisju do rimske granice na Dunavu, o razdvojenim Slovenima i Sarmatima, koje možemo razlikovati.

Doskora smo bili jedina slovenska zemlja koja doslovno ne proučava slovensku prošlost. Kakva je situacija danas? Da li se ta pra­ksa promenila?
Daleko od toga, sada je možda još gore. Mojim mlađim kolegama, ako se bave "zabranjenom arheologijom", kao što su gromile ili Sloveni Panonije, uskraćuju se stručna zvanja, sprečavaju istraživački projekti, odbrane magistarskih i doktorskih teza, čak i diplomske teze. Niko više ne diplomira na oblasti srednjovekovne arheologije. To je sada zabranjena oblast na Filozofskom fakultetu, a nekada davno ja sam mogao da diplomiram sa slovenskom temom. Stvar se promenila utoliko što su sada slovenske teme nepoželjne u Evropskoj zajednici, Ukrajina i Belorusija nemaju novca da finansiraju takva istraživanja, dok se Rusija još snalazi.

Arheologija je egzaktna nauka, ali poznavaoci kažu da ima i svoju sakralnu dimenziju. Da li možete da date svoj sud, u kom su periodu svog postojanja Srbi dostigli in­te­lektualni i etički "zlatni vek"?
Odgovor na ovo pitanje ne mogu da potkrepim pouzdanim arheološkim činjenicama, ali pokušaću: Arapin Masudi je u X stoleću prepisao stariji podatak da su Srbi osobeni i posebno poštovani od ostalih Slovena. Delimičan odgovor zašto je tako bilo, jeste ratnička priroda Srba i rano pokrštavanje, jer su Srbi prvi hrišćanski narod među Slovenima. Aleksandar Loma je kroz analizu mita o Kosovskom boju došao do zaključka da je postojalo neko Prakosovo, da su knez Lazar i njegovi ratnici imali pred sobom neku davnu bitku, recimo iz Mahabharate, i viziju da će postati božiji ratnici. To se i desilo. Neka takva predanja možemo naći i u pesmama koje je sakupio Miloš Milojević u XIX stoleću. Ali, u doba Kosovske bitke, pojavljuju se kod Srba neobični nadgrobni spomenici, koji bude sećanja na neka iskonska vremena. Na primer, u Svetom Nikoli u Kuršumliji nalazi se jedan spomenik u vidu preklada, a drugi u vidu ribe, kakav je nedavno otkriven i kod Sjenice. Ima ih još sličnih ribi, ali bez prikazanih škrga i očiju. U Leskovcu se uz muzej nalazi nadgrobni spomenik u vidu zmaja, na kome piše da je tu sahranjen arhanđeo Mihailo, što je ostalo nerastumačeno. Tu je i drugi spomenik sa glavom nekakve životinje. Posle Kosovskog boja, pojavljuje se niz nadgrobnih spomenika u vidu velikih kamenih krstova, koji deluju kao podražavanje onog krstobraženog znamenja pobede na Kosovu, danas nestalog, sa stihovima despota Stefana Lazarevića. Ali na ovim krstačama je prikazano oružje - koplje, mač, luk i strele, dakle atributi koji ne idu sa hrišćanskim krstom već svedoče o tu sahranjenim (Hristovim) ratnicima. Na nizu mramornih spomenika s kraja XIV i iz prve polovine XV stoleća prikazuju se davni obredi, kao mrtvačko kolo, lov na jelena, slava, odlazak pokojnika na konju i tome slično. Vidimo na osnovu nadgrobnih spomenika da se nešto desilo u biću srpskog naroda u vreme Kosovskog boja, da se probudilo nešto iz iskoni, iz vremena pre hrišćanstva, što nas je dovelo u stanje da sa knezom Lazarom na čelu uradimo ono što treba. Namerno kažem "mi", a ne oni iz prošlosti. To nam je omogućilo da opstanemo pod turskom okupacijom i da se oslobodimo. Dakle, srpski "zvezdani" trenuci bi bili oni kada smo se borili za slobodu, za čojstvo i junaštvo. To je što se tiče etike. Intelektualno, ako ostavim po strani naše velike naučnike novog doba, ukazao bih da smo posle turskog ropstva mi najbrže stigli Zapadnu Evropu, i zato u nama vide opasnost. U poznom srednjem veku, mi smo nepokolebivo čuvali pravoslavlje, za razliku od Vizantije. Sveti Sava prevodi sa grčkog Zakonopravilo na svetlo slovenskog jezika. I tako daje i svim ostalim slovenskim narodima prvi zakonik, koji oni korste kao osnovu svojih zakonika. Da spomenem još da je zapaženo da u Rusiju hrišćanstvo prvo stiže na latinskom jeziku, iz našeg primorja, možda iz manastira Ilovice. Mislim da smo sličnu ulogu imali i u prethodnim epohama, ali to tek treba da se istraži. Smatram na osnovu onoga što znam o srpskoj prošlosti i mitu, da smo narod sa zadatim putem, i da ćemo nestati ako ga napustimo, mada verujem, a i nadam se, da nam je suđeno da istrajemo.

Idu li Srbi, po Vašem mišljenju, istorijski u regresiju?
Izvestan divlji instinkt koji posedujemo, čuva nas od obmana navodno civilizovanog sveta. Setite se samo one dobre atmosfere i narodne solidarnosti u vreme bombardovanja, a i u vreme rata, mada je to bilo daleko od onog u 1. svetskom ratu.

Da, regresije ima - naš su balast oni koji se trude da unište sve što je zdravo u srpskom narodu, pre svega selo. Nesumnjivo je da kulturno propadamo, kao i pod turskom i komunističkom okupacijom. Ali doći će vreme za novu Kosovsku bitku, koja se neće odvijati materijalnim oružjem, već intelektom, samospoznajom. Ko zna ko je, opstaće; ili kao što je napisao sveti Sava, ako znaš Zakonopravilo, znaćeš ko si. Zato nam i napadaju samosvest, ukidaju ćirilicu, zamenjuju narodnu melodiju, skrivaju gusle i epske pesme, podmeću engleski jezik i grbove, lažne ikone. Štetu vidim u tome što bismo mogli da uradimo daleko više za opšte dobro da nemamo ovako nazadnu vlast.

Vaš rad se pojedincima u stru­čnoj javnosti nije dopao i imali ste zbog toga mnogo neprijatnosti. Koliko mogu da vidim, Vi hrabro idete napred i ne posustajete.

Istraživačke projekte prepuštam mlađima, po zakonima prirode. Na meni je dužnost da objavim sva svoja istraživanja, jer neposredni istraživač uvek može najbolje da prikaže građu koju je otkrio, što neće biti lako.
srbi_prije_6v- 87882 - 29.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Zabranjena arheologija (2)


Matični srpski prostor je dinarski, između Ibra, Jadrana, Kupe i Posavine. Od početka srednjeg veka, možda i pre, Srbi su prisutni i na istoku, u Pomoravlju, Timoku, planinskom Banatu, a na jugu u Podrimlju do Povardarja i u današnjoj Albaniji

Istraživali ste mnoge crkve i manastire na teritoriji Bosne i Hercegovine i pokušali da argu­men­tovano ukažete na falsifikovanja njihovog porekla, starosti i konfesionalne pripadnosti. Da li se danas, osim Vas, neko od srp­skih stručnjaka i zvaničnih insti­tu­cija ozbiljno i kontinuirano bavi razotkrivanjem fal­si­fi­kata i sprečavanjem zatiranja dokaza o prisustvu Srba na ne­ka­daš­njim zapadnim teritori­­­­­­­­­­­jama?

Nažalost, sva takva delatnost je svedena na pojedince, i to pre svega u Republici Srpskoj, a i oni uzmiču, da ne bi ostali bez radnog mesta. To nije nikakav sistematski rad, već naučna radoznalost ili sticaj okolnosti. Jednostavno, činjenice same izlaze na svetlo dana, ne mogu se beskonačno sakrivati. U Bijeljini su u temeljima jedne džamije nađeni nadgrobni spomenici sa ćiriličnim natpisima, iz kojih se vidi da je tu negde u srednjem veku postojao pravoslavni manastir i još najmanje dve crkve. Ali vlastima nije palo na pamet da finansiraju njihovo pronalaženje. Znali smo da rušimo džamije, a ne umemo da pronađemo svoje crkve, što ukazuje na one usađene komplekse u vreme komunizma. U Kijevcima kod Gradiške je Milan Đurđević otkrio starodrevnu crkvu, možda i manastir, i pomenuti ćirilični natpis iz 1301. godine! To otkriće iz osnova menja predstavu o Bosni, bogumilima, te zemlji donetoj na opancima. Bilo bi prirodno da se oko tog otkrića okupe najumniji srpski naučnici svih odgovarajućih struka sa raznih strana, da se uključe strani naučnici, da država sve to finansira, ali ništa od toga. Nedavno sam bio kod crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Šipovljanima kod Drvara, koja je obnovljena na mestu crkve iz antičkog doba, kao što su i crkve manastira Tvrdoša kod Trebinja ili Ilovice na Prevlaci kod Tivta. To nisu sitnice, to su važni podaci, koji će jednog dana promeniti sadašnju zvaničnu istoriju Evrope, a kada će to biti zavisi umnogome i od naših vlasti.

Možemo li da konstatujemo da je srednjovekovna prošlost Srba na teritoriji Balkana os­ta­la i dalje misterija i zbog čega?

Za mene više nije misterija, a bila je do otkrića gromila i iskopavanja u manastirima Tvrdošu i Ilovici. To su ključna otkrića koja su mi otvorila oči. Ove istine će dospeti do javnosti, ali pitanje je kada. Veliki trud se ulaže da se to što više odloži, ali je neminovnost.

Vraćamo se na Vaše prvo pitanje. Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u 18. i 19. stoleću.

Arheološki, po mojim istraživanjima, Srbi su potomci onih Ilira koji su nastanjivali područje između Ibra, Jadrana, Kupe i Save. Oni nastaju iz Cetinske kulture, koja se obrazovala u prvoj polovini 2. milenijuma pre Hrista


Danas smo svedoci pojave da se pomoću društvenog inženjeringa stvaraju nove države i nacije sa tendencijom da prerastu u narod. Naivno je pretpostaviti da ne postoji i obratni proces rušenja i zatiranja kolektivnog sećanja malih naroda koji se ne uklapaju u savremenu sliku sveta. Kako samo veoma stari narodi imaju mito­lo­giju iznedrenu iz kolektivnog arhetipa, istoriju, folklor i dr., a samim tim i ma­te­ri­jalne dokaze svog postojanja kroz dugi vremenski period, nisu retke ni namerne devastacije istorijskih objekata i arheoloških nalazišta na našoj teritoriji. Vi ste radili is­tra­živanja na Kosovu i Metohiji. Sa čim ste se susretali tamo?

Kosovo i Metohija su posebno napadan deo našeg bića, i ne slučajno. Mit o Kosovskoj bici nas, kako je to pokazao Aleksandar Loma, povezuje sa Mahabharatom i Indijom; dodao bih da to nije samo mit, već usud, zadatak koji treba da sprovedemo da bismo se spasli, kao narod sa ličnošću. Eto jedne strane odgovora na Vaše pitanje - istražiti to mitsko, predanje, ono što je suštinski deo našeg bića, bez koga možemo da nestanemo. Ukazaću na neke arheološke primere, jer se danas i ne može učiniti više. Počeću sa bazilikom datiranom na IV-VI stoleća pod Pančićevim vrhom na Kopaoniku; sledi bifurkacija kod Nerodimlja, razvođe Balkanskog poluostrva, gde su naši dvorci, a iznad je vrh Ljuboten sa 2.500m visine, na kome se slavio Sveti Ilija; zatim Metohija sa svojim prastarim manastirima i crkvama; te postojbina cara svetog Justinijana Velikog, slovenskog imena Upravda, sa grobovima njegovih roditelja, njegovim dvorcem...

Druga strana odgovora jeste zaštita arheološkog nasleđa. U Jugoslaviji je u vreme socijalizma zaveden nesretni sistem kojim je arheološko nasleđe podeljeno na nepokretno koje je predato u nadležnost zavodima za zaštitu spomenika kulture, i pokretno, koje je predato muzejima, ali zavodi imaju vlast nad muzejima. To je osnovni uzrok propadanja arheoloških nalazišta, uz primitivan zakon, neprimeren evropskim standardima. Iako je, recimo, poznato da je na Kosovu bilo najmanje pet dvoraca, kao i da su tamo izuzetno značajna druga istorijska mesta, nije uložen ni dinar da se sve to otkrije i istraži. Ponegde se radilo simbolično, kao na Novom Brdu, ali bilo bi važnije da se istraži neki dvorac ili prestonica. Na tome su radili nekompetentni stručnjaci, sa ciljem da ostvare dnevnice, a ne da bi se utvrdila istina o nekom pitanju, kao uostalom i mnogi danas. I dok su, navodno, tražili grobove učesnika Kosovske bitke, oko Gračanice su prilikom kopanja drenažnog kanala raskopavane ljudske kosti i po njima se gazilo. Tamo je septička jama napravljena u groblju iz 11. stoleća. Danas na gradu Zvečanu teško može da se pronađe ruševina crkve Svetog Đorđa, u kojoj se Nemanja molio pred bitku kod Pantina, toliko je zarasla u korov. Trebali reći da bi tu crkvu. neka druga država odavno obnovila! Jedan naš vrlo ugledni naučnik je iz albanske literature preuzeo podatak da je tvrđava Petrič kod Uroševca, na kojoj nikada nije bio, domorodačka (po njima albanska) tvrđava 6. stoleća, iako je to srpsko istorijsko mesto. Tu je kraljević Dušan zarobio svog oca Stefana Dečanskog. Groblja 10. do 11. stoleća su opredeljivana u nekakav rani srednji vek, i pripisivana nekakvim Slovenima, a ne Srbima, jer su se autori, iako nisu bili članovi komunističke partije, samokritički stideli srpskog imena.

Profesor Relja Novaković je sam istraživao Kosovo i Metohiju, i sa ruševina grada Čečana, koje su Albanci uništili posle 2. svetskog rata, otkupio neke izvanredno važne nalaze, a ostalo je prodato u Italiju. Tako je slučajno spasao ulomak krčaga sa najstarijim glagoljskim zapisom na tlu bivše Jugoslavije, svedočanstvo načina plaćanja poreza kod Slovena, dakle arheološki dokument od izvanrednog značaja za sve Slovene i svu Evropu, onu kojoj je stalo do znanja o poreklu sopstvene kulture. Koliko ljudi kod nas danas zna za taj nalaz iz Čečana?

Na drugoj strani, i Albanci rade svoje, to je uglavnom pljačka grobova u srušenim crkvama i drugih arheoloških nalazišta, što je opšta pojava u bivšim socijalističkim zemljama. Kada su Albanci pravili rovove na Gradini u Velikom Trnovu kod Bujanovca, nađene predmete su odneli u Prištinu, a objavila ih je Edi Šukriu u austrijskom časopisu. Ima i naivnog falsifikovanja činjenica. Recimo, otkopali su ruševine crkve na Novom Brdu i datovali je u 12. stoleće, da bi je proglasili za svoju crkvu iz vremena pre nego što su Nemanjići, navodno, okupirali Kosovo. To je besmislica, ali tako pokušavaju da propagandnim službama i medijima daju građu za falsifikovanje prošlosti.

Mnogo više zabrinjava činjenica da Albanci rimokatolici pokušavaju da naše prednemanjićko nasleđe prisvoje i zamene svojim. Pre više od dvadeset godina, bio sam kod tadašnjeg episkopa Pavla u Prizrenu. On mi je tada ukazao na manastir Vinču, Binču, po kome se zove Binačka Morava. Za taj manastir nije čuo ni sveštenik koji je bio sa mnom, iako je rođen 50 kilometara dalje, a služba zaštite i nauka nisu imale nikakve podatke; sada je srušen. Kada sam otišao tamo, zatekao sam manastirčić sa dragocenim živopisom po značaju i lepoti, iz 16. stoleća, kroz čiju su portu Albanci napravili seoski drum. Ali sam u blizini video i moderan rimokatolički manastir. A stvar je u tome da se Vinča kao mesto spominje u Skopskoj episkopiji, u povelji cara Vasilija iz 1019. godine, a danas postoji sedište rimokatoličke biskupije u Skoplju, koja obuhvata Kosovo. Drugim rečima, oni nastoje da uspostave svoj kontinuitet na našem tlu, da jednog dana kažu kako tu imaju svoj manastir od 11. stoleća, među svojim narodom, koji su im Srbi uzeli pod Nemanjom.

Šta arheologija može da kaže o prednemanjićkom prisustvu Srba u današnjoj Severnoj Albaniji i Zapadnoj Makedoniji?

Vrlo malo. Postoje u Makedoniji nalazi iz grada Bargale - Bregalnice, istočno od Štipa, koji se mogu povezati sa Srbima iz 6. stoleća. Takođe, poznato je postojanje neobjavljenih nalaza slovenske i srpske grnčarije iz 6 do 7. stoleća iz antičkog Skoplja.

Zapadno od Skoplja se, inače, nalazio grad Sobri. Neki primerci nakita sa Prespe i još nekih nalazišta povezani su sa severnim srpskim prostorima iz 9. do 10. stoleća. Iz Albanije ima više podataka, ali su neujednačeni i, često, nepouzdani. Neki broševi iz 6. do 7. stoleća, pronađeni u okolini Skadra, u Lješu i Kroji, potiču iz šire oblasti oko Đerdapa. Sa nekoliko nalazišta je objavljena grnčarija koja odgovara onoj nađenoj u predelima Raške i dalje na zapadu u 9. i 10. stoleću. Ima i nakita koji uopšteno odgovara prostorima Samuilove države, pa i Srbima. Još više govore nazivi arheoloških nalazišta, recimo "Kaljaja e Bodinet", to jest "Bodinova tvrđava", koja se nalazi u blizini Ohridskog jezera u Albaniji i jasno svedoči gde je nekada bila južna srpska granica.

Na osnovu definisanja gromila kao srpske kulturne osobenosti, razdvojio sam po prvi put Srbe od ostalih Slovena i suseda, i pomoću toga rekonstruisao deo srpske istorije...
srbi_prije_6v- 87881 - 29.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Zabranjena arheologija (1)


Piše: Đorđe Janković

Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u 18. i 19. stoleću...

Dr Đorđe Janković jedan je od retkih stručnjaka za srednjovekovnu arheologiju kod nas. Utemeljivač je ranovizantijske, ranoslovenske i ranohrišćanske arheologije u Srbiji. Rad je započeo 1971. godine u Muzeju Krajine u Negotinu, a od 1977. do 1978. bio je zaposlen u Arheološkom institutu u Beogradu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, karijeru je započeo kao asistent za srednjovekovnu arheologiju. Magistrirao je 1977. godine sa radom Obala Dunava između Sipa i ušća Timoka u periodu 6. do 12. veka. Deset godina kasnije, doktorirao je sa temom Stanovništvo Balkana u 6. i početkom 7. stoleća. U zva­nje docenta izabran je 1988, a šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju je postao 1997. Bio je rukovodilac mnogih arheoloških istraživanja i ima veliko iskustvo u radu na terenu. Autor je velikog broja naučnih radova i publikacija.

Rad dr. Jankovića je izazvao mnoga neslaganja i polemike u javnosti. Danas kada je u penziji više ne možeda da "truje" studente, ali ima više vremena da piše.

Sredinom 20. veka, u stručnoj jav­nosti Amerike pojavio se pojam "for­bidden archeology" (zabranjena ar­he­o­logija) koji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se re­zul­ta­ti nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Ova fil­tra­cija znanja objašnjavana je na vi­še načina: sitno-sopstveničkim in­teresima, konzervativnom pri­ro­dom ljudskog uma, ali i geo­stra­teš­kim i političkim potrebama ve­likih sila. Da li u našoj struč­noj javnosti postoji "zabranjena arhe­ologija"?

Arheologija je u najužoj zoni interesovanja onih političara koji stvaraju sadašnji i budući svet, dakle velikih sila. Njihov je interes da potčinjeni narodi ne misle svojom glavom. Tako je danas, tako je bilo i u dalekoj prošlosti. Da budem sasvim određen, danas se nameće ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena. Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadno-evropskim. Zato su pravljene velike izložbe o Galima od 3. do 1. stoleća i o Germanima u doba Velike seobe naroda, koji su, kao i Rimsko carstvo, navodno objedinjavali Evropu, a zapravo su je rušili. Pošto je grčka kultura, ne samo starija, već uzvišenija od rimske, potrebna im je kao navodna postojbina Evrope. Ali, budući da su Grci pravoslavan narod, a i da su Zapadnoevropljani uništili Vizantiju, uvedena je tvrdnja po kojoj Grci nisu bili jedan narod u predrimsko doba, uprkos jednom grčkom jeziku, kao, recimo, u Arheološkom muzeju u Lajdenu. Dakle, nameću stav da današnji Grci nisu potomci onih davnih, a da je Vizantija bila neka zaostala država. Tako je i sa Slovenima.

Balkanske zemlje su možda naj­kon­trolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga. Lepo se vidi kako se odnos prema srednjovekovnoj arheologiji menjao posle 1948, pa posle pada Rankovića, pa posle 2000. godine. Slično se dešavalo i sa drugim oblastima arheologije. Velika otkrića u preistoriji, kao što je kultura Lepenskog vira, umesto da se razrade i prošire, obustavljena su; čovečanstvo i mi smo ostali bez spoznaje dela svoje prošlosti, a Srbija, pored ostalog, i bez prihoda ostvarenog turizmom.

Ta "zabranjena arheologija" kod nas deluje preko partijsko-klanovskog sistema. Nekada je KPJ sprečavala na razne načine proučavanje srednjovekovne arheologije. Na primer, bojkotovani su međunarodni kongresi Saveza za slovensku arheologiju, a kada je došao red na Jugoslaviju da ga organizuje, nije održan. U stručnom pogledu, to se odražavalo kroz skrivanje podataka o slovenskim nalazima, u njihovom pogrešnom pripisivanju Vizantiji, nefinansiranju istraživanja. Izvršioci ovakve partijske volje bili su, recimo, Vladimir Kondić u Srbiji i Boško Babić u Makedoniji. Danas se arheološka istraživanja u Srbiji kontrolišu i na teoretskom i na praktičnom nivou, preko svojevrsnih "komesara". O tome šta sme da se istražuje na terenu odlučuju Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheološkog instituta, dok se na Filozofskom fakultetu Aleksandar Palavestra, Staša Babić i drugi, trude da odgovore studente od terenskih istraživanja i srednjovekovne arheologije. Oni nastoje da našu arheologiju što više provincijalizuju, da arheološke kulture našeg tla svedu na neke sporedne pojave u prošlosti Evrope. Na svakoga ko pokuša da izađe iz ovih zadatih okvira, obrušavaju se timski.

Čovekov odnos prema kulturi sopstvenog naroda može da bude do­sta različit. Kod Roma­no­ger­ma­na, ovaj odnos je određen naročitom psihologijom, koja se može nazvati egocentričnom. Čini mi se da po­re­klo i istorija Slovena nisu omi­lje­ne teme u globalnom svetu. Ako je suditi po naučno-popularnim emi­si­jama koje su namenjene obrazo­va­nju široke javnosti − Sloveni ne postoje! Zašto je ova tema i kod nas potcenjena?

Tačno, ali imajte na umu da gledamo pretežno (dobre) emisije Bi­bisija, kao i drugih zapadnih programa, a njima bavljenje Slovenima nije u interesu. Zašto bi se Slovenima i bavili? Problem je u nama, našoj vlasti, našoj samoproklamovanoj eliti.

Na Vaše pitanje se ne može da­ti jednostavan odgovor. Najpre, dok su se drugi bavili arheologijom, mi smo ratovali sa Turcima i Nemcima. Nekada se smatralo da su Srbi potomci Ilira, da su Sloveni narod davnog porekla. Zatim je nastupila, takozvana, kritička istoriografija u službi Zapada, i Sloveni su postepeno postali "mlad" narod, čime su data opravdanja Austrougarskoj, a zatim Nemačkoj, i na kraju Britaniji i Americi da nas "civilizuju". Naravno, to nije samo naša sudbina. Onda je usledila era Kominterne sa potrebom da se Srbi sputaju u svakom pogledu. Na nju se nadovezuje sukob sa Informbiroom, kao izgovor za borbu protiv svega ruskog, a onda i slovenskog. Malo je nedostajalo da ruski jezik bude izbačen iz nastave, što je danas skoro ostvareno. Malo po malo, brisali su nam ćirilicu i mi smo polako sticali kompleks niže vrednosti, i počeli da se stidimo što smo Sloveni. Sve to, ishod je dugotrajne propagande sa Zapada, koja traje preko sto godina, uz učešće naših vajnih intelektualaca, koji su se prodali za poneku dnevnicu i tapšanje na nekom međunarodnom skupu. I tako smo zašli u zonu patologije.

Potrebni su novi ljudi, odlučni investitori i istraživači, koji će istrajati i ustanoviti ko su Srbi i koji će otkriveno objaviti. Tvrdim da neće imati čega da se stide, naprotiv. Dakle, nije to potcenjena tema, već nekada zabranjena, a sada već ugrađena u kompleks niže vrednosti naše elite, potreba za gospodarom koji će im, za ujedenog bližnjeg, dati neki otpadak kao nagradu, na šta će oni uzvratiti srećnim mahanjem repom. Svaka ozbiljno napravljena emisija o dobu pre Nemanjića neminovno bi nametnula pitanje porekla Srba, a onda bi smo lako došli i do preistorije našeg tla.

Balkanske zemlje su možda najkontrolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga.

O poreklu Srba i njihovoj ma­ti­čnoj teritoriji postoji više teo­rija. Kada i gde, prema vašim saznanjima, započinje istorija srpskog naroda?

Prvo moramo da odredimo pojam naroda, da odredimo njegove arheološke osobine, a onda da ga ispratimo u prošlost koliko je to moguće. Moramo imati na umu da se narodi vremenom menjaju, da upijaju u sebe druge narode, dok se njihovi pripadnici utapaju u inorodne narode. Srpsko ime vidi se kao samonaziv indo-iranskog ili indijskog porekla, što ukazuje na doba obrazovanja Indoevropljana. Te veze potvrđuju toponimi, neki mitovi, religiozna shvatanja i drugo. Arheološki, po mojim istraživanjima, Srbi su potomci onih Ilira koji su nastanjivali područje između Ibra, Jadrana, Kupe i Save. Oni nastaju iz Cetinske kulture, koja se obrazovala u prvoj polovini 2. milenijuma pre Hrista. Od tada do danas na tom prostoru živi stanovništvo manje više isto po antropološkom tipu, a i kulturno, takozvanog dinarskog antropološkog tipa. Međutim, to je doneta kultura, što znači da su njeni nosioci negde živeli pre toga. Toponimi sa srpskim imenom danas se mogu naći od Irana do Indije. Maglovito se nazire jedna starija epoha Slovena i Srba koju treba povezati sa neolitom Male Azije i Jugoistočne Evrope, kome nasuprot stoji prosečno mlađi neolit Srednje i Zapadne Evrope, sa osobinama koje se dugo mogu pratiti kod Germana, kao što je izgled kuće (a ona odražava porodicu). Još dublju i maglovitiju prošlost nailazimo kod Srba i danas u vidu sećanja na potop, inače zapamćen u Starom svetu, u Iranu, Indiji, Izraelu. To su predanja o alkama na vrhovima naših planina, za koje su nekada bili vezivani brodovi. Na drugoj strani, neke prirodne nauke sada nezavisno istražuju gene, krvne grupe i slično, i dolaze do zanimljivih otkrića, uprkos otporu koji se kod nas pruža pre svega iz kruga arheologa i antropologa povezanih sa nemačkom naukom.

Danas se na Porfirogenetovom delu "O upravljanju carstvom" te­me­lje svi školski i univer­zi­tet­ski programi, iako postoje an­tič­ki i srednjovekovni spisi ko­ji o poreklu Srba govore drugačije. Sa­vre­mena arheologija, antro­po­lo­gija i genetika su dokazale jasne protivrečnosti u teoriji o Velikoj seobi naroda. Budući da ste Vi prvi u Jugoistočnoj Evropi odre­di­li arheološke osobine Slovena i Srba iz doba pre Nemanjića i dokazali prisustvo Slovena, odnosno Srba, u rano-vizantijskim utvr­đe­nim mestima, mislim da ste naj­poz­vaniji da kažete da li je došlo vreme da se naučne pretpostavke utvrđene nakon Berlinskog kon­gre­sa 1878. godine zamene savremenijim i kako da se to uredi.

Naglasio bih da je pre mene Irma Čremošnik istraživala tada najstarija slovenska naselja i groblja iz 4. do 7. stoleća, zapravo srpska, u Podrinju, ali su njena otkrića zanemarena. U Bugarskoj je Živka Vžarova započela istraživanje Slovena 6. do 7. stoleća, ali je posle nje, sovjetskog đaka, stao rad na proučavanju slovenskog porekla stanovništva Bugarske.

Naravno da je došlo vreme da se promene ne samo pretpostavke, već i da se objave činjenice koje su utvrđene u poslednje dve decenije i da se ugrade u udžbenike. Da imamo svoju državu, to bi bilo jednostavno, kao i u svakoj drugoj državi koja nova naučna otkrića ugrađuje u školski i obrazovni program, da bi od toga privreda i celo društvo imali korist. Bilo bi prirodno, ako postoje otkrića koja bitno menjaju predstavu o prošlosti, da se ona javno razmotre, da se utvrdi njihova vrednost, da se istraživanja nastave ili prošire u potrebnom pravcu, a onda da se uključe u obrazovanje, kulturu, nauku i turističku ponudu. To kod nas nije moguće u sadašnjim okolnostima. Preostaju samo privatne inicijative, a za njihovu uspešnost potreban je novac. Dakle, potrebni su slobodni investitori, koji će finansirati različite vidove utvrđivanja činjenica, počev od terenskih istraživanja, a zatim naučne i stručne publikacije, televizijske emisije, strip, internet i slično. Mnogo toga mogu da urade mladi. Pošto je veliki pritisak stranaka među zaposlenima, kao i među onima koji traže posao, vlada strah od zameranja komesarima. Preostaje nada da će se kad-tad primeniti standardi Evropske zajednice i na Srbiju, i da će onda biti omogućena veća sloboda delovanja.

U našoj javnosti srednjovekovna Srbija prednemanjićkog perioda, sinonim je za prilično mračno i varvarsko doba, što je veoma čudno zbog toga što se teritorijalno nalazila između dva civilizacijski veoma razvijena konglo­me­ra­ta naroda: Vizantije i Zapadnog rimskog carstva. Činjenica je da je samo narod sa veoma razvijenom sopstvenom kulturom mogao da odo­li ovako snažnom stranom uticaju, a da se potpuno ne asimiluje. Kako vidite srpski etnički prostor tokom srednjeg veka, a naročito njegove zapadne predele?

Kontinuitet se pouzdano može pratiti od Cetinske kulture. Kartiranjem arheoloških podataka vidimo da za njom na istom prostoru slede Iliri, zatim rimska provincija Dalmacija, onda srpska ranosrednjovekovna kultura i rasprostiranje takozvanih stećaka, od kojih su neki sa ćiriličnim natpisima - sve sa istim stanovništvom. Dakle, matični srpski prostor je dinarski, između Ibra, Jadrana, Kupe i Posavine. Od početka srednjeg veka, možda i pre, Srbi su prisutni i na istoku, u Pomoravlju, Timoku, planinskom Banatu, a na jugu u Podrimlju do Povardarja i u današnjoj Albaniji, ali su tu izmešani sa drugim Slovenima. Na zapadu je bilo naseljenih drugih Slovena izgleda već u poznom 6. stoleću, u primorju od Splita na severozapad, u Ravnim Kotarima i u Istri. Franci su potom naselili malobrojne Guduščane u Lici, Hrvate između Cetine i Rijeke i takođe malobrojne Licike u Neretvi, posle 800. godine. To stanje se manje-više održalo do naših dana, kada smo pretrpeli najveće gubitke. U srednjovekovnu Hrvatsku bile su uključene neke zapadne srpske oblasti, u uobičajenim zbivanjima tog vremena, kao što je i Hrvatska bivala uključena u Srbiju. Posle mongolsko-tatarske najezde 1241−1242. godine, kopnena Hrvatska je zapustela, i Srbi su ponovo preovladali u oblasti Knina, kao pre doseljenja Hrvata. Iako nema odgovarajućih istraživanja, ipak arheološke činjenice izlaze na svetlo dana, uprkos falsifikatima. Nedavno je otkriven ćirilični natpis u Kijevcima kod Gradiške, datovan u 1301. godinu, dakle, svedočanstvo o pravoslavnoj crkvi iz doba kralja Dragutina. Time je otvorena mogućnost da se dokaže da su sva predanja o kralju Dragutinu kao ktitoru naših manastira u Bosni tačna. Na crkvi Krupe na Vrbasu vidi se da je iz 13. stoleća, pa su tačna i predanja o starini manastira Krupe, Krke i Dragovića u Dalmaciji, a ne zaboravimo ni Rmanj na Uni. Šta bi tek sve znali da neko iz Srbije, poreklom odande, finansira tamo arheološka istraživanja?! U istoriji i udžbeniku srednjovekovne istorije Hrvatske Nade Klaić, piše da je njihova granica bila do Une. Ne može biti sumnje da su Srbi od početka nastanjivali Pounje, a i neke zapadnije predele.

Vršili ste iskopavanja obred­nih humki − gromila, u okolini Kni­na i Grahova, a potom objavili i prvu arheološku monografiju o pro­šlosti Srba u ranom srednjem veku: "Srpske gromile" (Beograd, 1998.), koja je napravila veliku uzbunu - više u političkoj nego u stru­čnoj javnosti. O čemu je, za­pra­vo, ovde reč i šta Vam najviše zameraju?

Mada sam uveren da bih i bez toga isto prošao, najviše im je smetalo ono "Srpske" u naslovu knjige. Reč je o tome da sam ne samo otkrio, već i objavio, ono što su vodeći arheolozi u Jugoslaviji odavno znali, da postoje srednjovekovni slovenski tumuli, odnosno humke, gromile. Na osnovu definisanja gromila kao srpske kulturne osobenosti, razdvojio sam po prvi put Srbe od ostalih Slovena i suseda, i pomoću toga rekonstruisao deo srpske istorije. Gromile su svedočanstva obavljenih pogrebnih obreda; to su obično sasvim male humke, koje sadrže obredno stanište u koje je pre sahrane bio položen pokojnik, a posle je na istom mestu napravljen spomenik, sobrašica, gde su održavani pomeni. One se lako raspoznaju na terenu, i bez iskopavanja, tako da je jednostavno odrediti prostor na kome se šire, a samim tim i prostor gde su živeli Srbi koji su ih podizali. Terenska istraživanja su trajala više godina, i o njima sam priredio izložbu, koja je bila prikazana u Beogradu, Novom Sadu, Bijeljini, Kninu, itd. Potom sam o gromilama referisao na kongresu Saveza slovenske arheologije u Novgorodu 1996. godine. Jedini koji su stavili primedbe na moj referat su bili Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheo­loškog instituta u Beogradu. Ka­da se pojavila knjiga, koju nisam mogao da objavim redovnim putem, Arheološki institut je dopisom, potpisanim od strane direktora Miloja Vasića, tražio od Filozofskog fakulteta da tu knjigu zabrani za upotrebu studentima, jer "truje srpski narod"! Održana je javna rasprava o knjizi na Filozofskom fakultetu, koju je organizovao dr Miloš Jevtić, a učestvovali su akademik Ljubomir Maksimović, dr Miloje Vasić i dr Marko Popović, inače inicijator akcije da se knjiga zabrani. Na kraju je akademik Milutin Garašanin zaključio da su moja otkrića preuranjena, a M. Vasić, nezvanično, da je to bila promocija knjige. Mislim da je ono što im je najviše smetalo bila činjenica da se neko usudio da objavi knjigu bez njihove recenzije, odnosno dozvole za objavljivanje. Jedan muzikanat sa Filozofskog fakulteta mi je zamerio što sam spomenuo da su istraživanja obavljana u toku NATO blokade, što je korisno znati, da bi se identifikovao njihov pokrovitelj.

Nije problem u tome što oni drugačije misle, to je opšte ljudsko pravo, već što u odsustvu drugačijih činjenica ili zbog sopstvene nesposobnosti i nemoći, idu da me tužakaju u Nemačku, i to ne da sam nešto pogrešio u metodologiji ili prikazivanju i tumačenju činjenica, već da sam nacionalista i fašista. To je ružno i pokazuje o kakvim se ličnostima radi, a to su nastavnici na Filozofskom fakultetu. U akademskoj sredini, bilo bi prirodno da se kroz objavljene tekstove povede rasprava, ili na nekom naučnom ili stručnom skupu, i da se na taj način dođe do istine. Ovako se sve svodi na klevetu i mobing - u podlosti nema budućnosti.
srbi_prije_6v- 87739 - 22.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Badnjak - Božić - Svarožić


srbi_prije_6v- 87451 - 02.12.2013 : Mihailo Danilović Majur, Šabac - best (1)

Drvo života


Vekovima je deda Svarog posmatrao iz svoje nebeske Svarge to plavo, beskonačno i dosadno prostranstvo koje je bilo bez ikakvog života. Tada je on svojim magičnim prstima stvorio Zemlju i na njoj posadio Rajsko drvo. To drvo je raslo po celom svetu i bilo je prvi znak života na Zemlji.

Kora drveta je bila zlatna, celo stablo je bilo od zlata kao i plodovi. Slatki mirisi drveta su privukli cvrkut svih vrsta ptica kao i zujanje vrednih pčela, a iz korena su tekli med i mleko sa dvanaest izvora. U samom srcu Rajskog drveta bio je sakriven život i ono najvrednije, besmrtnost. Pod to drvo pristigoše i razne zveri. Od njega nastaše prvi ljudi koji su sebe nazivali plemenom drveta.

Danas je običaj u Ukrajini da se pri rođenju deteta posadi drvo ili uradi vez na peškiru sa motivima drveta ili cveta, kao odraz nečeg Božanskog. Drvo simbolizuje plodnost a narodna poslovica kaže: "Gde je koren, tu će rasti i grana". Koren kao podzemni deo drveta predstavlja svet mrtvih, svet predaka. Taj svet se zove Nav, a stablo drveta predstavlja svet živih i naziva se Jav, dok razgranati deo drveta predstavlja svet bogova i budućnost ljudi, koji žive po zakonu istine i taj svet se zove Prav.

Svarog

Bog-tvorac univerzuma, najstariji i najmudriji deda Svarog, predstavnik je svih bogova. On - kao nebeski kovač koji je stvorio svet i Zemlji podario raznolike životinje kao i prve ljude, bio je prisutan u svakom predmetu, u svakom živom biću. Stvaranjem života i nastankom prvih ljudi, na Zemlji se stvorilo i porodično stablo. Svarog je bio zaštitnik braka i porodice kao i darovatelj znanja i jezika. Kao majstor svih zanata, Svarog je prikazan sa sekirom u rukama od zlata, ili sa čekićem u svojoj nebeskoj kovačnici.

Lada

Lada je po predanju Svarogova žena, majka bogova koju su svi Sloveni poštovali i slavili. Kako priča kaže, u Kijevu je postojao hram posvećen boginji Ladi čiji je kip bio ukrašen draguljima a odeća izvezena zlatim nitima. U naručju je držala svoju ćerku Lelju i svog sina Polelja koji su simbolizovali vodu i vatru kao dva izvora života. Lada se najviše pominjala tokom svadbenih obreda gde su joj prinosili darove kao zahvalnost boginji koja će budućim supružnicima zaštititi brak. Isto tako, Lada je devojkama dala najlepše osobine kao što su: lepota, ljubav, nežnost, vernost, plodnost i sposobnost za podizanje dece.

Jarilo

Mladi bog prolećnog sunca, vegetacije, ljubavi, plodnosti i rata. Jarilovo ime se često vezivalo za hrabrost, snagu i borbenost, tako da su božanstva plodnosti često bila prikazana sa mačem u ruci.

Sloveni su Jarila veoma poštovali i oni koji su bili rođeni tokom njegovih praznika, dobijali su imena: Jarun, Jaropolk, Jaromir, Jaroslav, Jarognev, kao i mnoga druga.

Dažbog

Dažbog ili Dajbog - Bog letnjeg sunca, sin Svarogov, smatra se pretkom Rusa i Ukrajinaca. Njegovo ime potiče od stare slovenske reci dažd, i bog, u značenju "Bog koji daruje". Iako se Dažbogu pripisuju osobine koje stoje u vezi sa nebom i suncem, njegovo ime je pominjano tokom obredne berbe raži i pšenice u cilju boljeg prinosa.

Perun

Bog munje, zaštitnik ratnika, darovatelj ljudske snage i hrabrosti, najstariji Svarogov sin.

Hramovi posvećeni Perunu nalazili su se u Kijevu, Novgorodu i ostalim ruskim gradovima toga vremena.

Pokrštavanjem Rusa 988 godine, drveni kip sa srebrnom glavom i zlatnim brkovima je bačen u Dnjepar po nalogu kneza Vladimira. Čak i posle primanja hrišćanstva, mnoga mesta su postajala sveta i bila su posvećena svim drevnim Bogovima toga vremena U znak zahvalnosti, narod je Perunu prinosio darove kao što su - vepar, petao, bik, medovina. Njegovi simboli su - hrast, bekovina, paprat, sekira, strela, konj.

Stribog

Bog vetra, oluje, vremenske pogode i nepogode i verni Perunov brat koji mu uvek pristiže u pomoć. Stribog nije bio poštovan samo zbog svoje preke naravi već, kada je bio miran i zadovoljan i vreme je bilo mirno i blago. U prošlosti, pa i dan danas, Stribogovo ime se često pominje kod moreplovaca i zemljoradnika u molitvama a za lepo vreme, da jednima podari mirno more a drugima da ne uništi useve. Za razliku od moreplovaca i zemljoradnika, Stribogovi vetrovi su drugima bili pravi božiji dar, kao na primer mlinarima koji su priželjkivali vetrove jer bez njih vetrenjače ne bi pokretale mlin, ili muzičari i pojci kojima je vetar kao izvor kreativne melodije bio inspiracija za buduće stvaralaštvo.
U kijevskom hramu bogova, Stribog je bio opisan kao ratnik sa kacigom i oklopom, sa lukom i strelom u rukama.

Mokoš

Boginja žetve, plodnosti, zaštitnica žena, porodice, materinstva, dece, zdravlja, i večita zaštitnica prirode. Kao takva, Mokoš je uživala veliko poštovanje od strane ljudi a posebno poštovanje su joj pružale žene. Po predanju, Mokoš je bila predstavljena kao velika prelja koja je uz pomoć preslice, vretena i kudelje, nitima prela sudbinu ljudi. Kada je reč o imenu boginje Mokoš, veruje se da potiče od jednog cveta maka. U Ukrajini, mak je bio simbol plodnosti, prosperiteta i kao hrana za um. Mak je jedan od glavnih sastojak u ceremonijalnoj hrani, te se često koristi u kolačima, pitama itd. Žene su imale običaj da u znak poštovanja prema Mokoši vezu peškire sa njenim prikazom, uz pratnju dva konjanika sa leve i desne strane. Dan koji je posvećen boginji Mokoš je bio petak i na taj dan žene nisu šile, prale odeću, tkale, jer su vodile računa da ne uvrede njihovu zaštitnicu koja je toliko brinula o njima.

Veles

Snažan Bog koji brine o svim oblastima ljudskog života. Pokrovitelj mudrosti, vidovitosti, tajnih znanja, prosperiteta i plodnosti. On sprovodi duše do Svarogovih pašnjaka (Raj, toplije krajeve) povezujući svet živih sa svetom pokojnika. Zaštitnik je trgovaca, zanatlija, bogatstva i životinja. Veles je poznat ne samo kao čuvar životinja na Zemlji nego i kao pastir stada nebeskih oblaka. Velesa simbolizuju ili prate razne životinje: medved, bik, konj, zmija. Deca rođena u decembru i februaru dobijala su imena po Velesu. Neka od njih su: Veleslav, Velemir, Velesik.

Svetovid

Svarogov sin, božanstvo nebeske svetlosti, svetosti i duhovna suština oca Svaroga.

Svetovidov kip je prikazan kao četvorougaoni stub koji simboliše četiri strane sveta: sever, istok, jug i zapad. Isto tako, na ovom kipu predstavljena su i četiri slovenska božanstva: Perun, Dažbog, Mokoš i Lada.

Na kipu su prikazani gornji, srednji i donji svet kao njihovo trojstvo i drvo života. Atributima Svetovida možemo pripisati sve simbole koji se nalaze na njegovoj statui. Na isti način Mokoš je prikazana sa rogom izobilja u ruci, Lada je prikazana sa vencem, Dažbog sa točkom (solarnim simbolom), Perun sa mačem i vojnim konjem. Svetovidov hram u Arkoni bio je smešten na obali Baltičkog mora, na strmom bregu ostrva Rujan i okružen nepristupačnim terenom koji je štitio hram od uljeza - krstaša. Bio je to jedan od najveličanstvenijih hramova drevne Evrope.
srbi_prije_6v- 87437 - 01.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Domagoj Nikolić: Jedinstveni narod i zemlja Slavena


Napisao: Domagoj Nikolić

Bjesomučna propaganda nam stalno puni glavu o tome kako smo u ovu našu zemlju došli u stoljeću sedmom i kako nikakve veze nemamo s narodom koji je ovdje živio prije toga. To je, prije svega, krivo, a nakon svega, ključno pitanje naše slobode.

Ako ne znamo tko smo, ni kako smo dospjeli tu gdje jesmo, onda se ne možemo izvući iz stanja porobljenosti i bratoubilaštva koje stalno žare naši porobljivači. Dakle, budući smo izgubili par hiljada godina na međusobno ubijanje, satiranje i izluđivanje, nemamo više vremena za gubljenje. Stvari postavljamo na svoje mjesto čime gradimo osnovu za slobodarsko djelovanje:

1) Naša genetika je u ogromnom djelu prisutna na našem području od prije famoznog sedmog stoljeća. Oko 30% naše genetike je tu najmanje 12,000 godina, zatim sličan dio od 3-5 stoljeća prije Krista i tako dalje. Nema nikakvog genetskog dokaza o nekakvoj masovnoj seobi u 7. stoljeću niti postoji suštinska genetička razlika između takozvanih etničkih skupina koje su sada zaokružene na lažan način.

2) Ne postoji narodna predaja koja govori o našem dolasku niti o nekakvoj pradomovini iz koje smo došli. S druge strane, postoje predaje o pradavnoj prošlosti, zatim o ilirskim kraljevima, kraljici Teuti, rimskim carevima i dalje.

3) Ne postoji ni antropološka ni etnološka razlika između Ilira i slavenskog življa. Naše narodne nošnje su identične ilirskima: kape, šubarem, jačerme, kumparani, opanci, dalmatike, sve je to identično ilirskom načinu odijevanja. Građa i stas, narodni običaji, vjerovanja, sve je također isto ili vrlo slično. Ne postoji takve razlika između takozvanih etničkih skupina ili naroda na Balkanu, postoji većinom religijska razlika, ali su tako manifestirane različitosti i dalje površinske.

4) Ne postoje arheološki dokazi o masovnom dolasku u 7. stoljeću. Ne postoji nikakav diskontinuitet u odnosu na prethodna razdoblja. Na primjer, srednjovjekovni način pokapanja u gomilama identičan je ilirskom - pretpovijesnom.

5) Ni jedan od naših izvora i povjesničara ne govori o našem dolasku prije 19. stoljeća kad je ta predstava nametnuta. Dukljanin priča o dolasku Gota i Bugara koji govore istim jezikom kao i mi. Dakle, Vinko Pribojević, Andrija Kačić Miošić, Mavro Orbin, Juraj Križanić, Dukljanin i drugi se slažu da na je na ovom prostoru postojao i postoji kontinuitet. Mi smo jedni narod koji vlastite izvore o sebi drži nepouzdanima i to samo zato što se ne slažu s intrerpretacijama naših zavojevača. To je stalni izvor podjela i užasa.

6) Naši susjedi, osobito Talijani, stalno nas zovu Ilirima ili Slavima. Vidi starije talijanske rječnike, vidi kod Enza Betizze, itd. Posebno je zanimljivo da je papinski zavod Svetog Jeronima (koji je također naši, inače je čitava stvar apsurdna) bio nazvan slavenskim, pa ilirskim i tek onda hrvatskim imenom i to kada je trebalo uništiti istinu o našem slavenskom kontinuitetu i narodnom jedinstvu u 19. stoljeću. Marmont ustanovljava Ilirske provincije, Marija Tereza ima 'Ilirsku kancelariju' itd.

7) Papa Ivan X priznaje na drugom splitskom saboru da su Dalmatinci primili kršćanstvo u apostolsko vrijeme, čime ostvaruju pravo na misu na narodnom jeziku, dakle slavenskom. Dakle, samo se nama dozvoljava misa na narodnom jeziku, a za to nema nikakve logike ako ta misa nije bila prisutna od prapočetka kršćanstva.

8) Ogromna većina, gotovo svi toponimi su slavenski, a među onima koji to nisu, najveći dio je jezično krivo interpretiran zbog toga što je porijeklo riječi u našem jeziku pogrešno shvaćeno, opet zbog podmetnute priče o našem navodnom dolasku.

9) Grčki i rimski panteon rastumačivi su isključivo preko slavenskog ključa. Slav između ostalog znači ključ (slavina), kao i sclavus, clavus - ključ. Dakle, upotrebljava se svaki ključ osim onog pravog.

10) Postoji kontinuitet naše kulture od vinčanske, preko eturske pa sve do danas. Etursko pismo slično je vinčanskom, a jezik je naš, slavenski! Dakle, mi Slaveni nismo došli u Europu, nego smo iz nje tjerani i iz nje stalno potiskivani, kao na primjer iz Njemačke, Austrije, Madžarske, Rumunjske, Italije, Grčke i tako dalje.

Samo na gornjim osnovama možemo na razložan način interpretirati povijest ovih krajeva i Europe u cjelini. Pričom o dolasku Slavena, i to raznih, našem narodu je slomljena kičma, jer, ako smo tikva bez korijena, onda nam ova zemlja ne pripada, na nju nemamo pravo, nalazimo se na tuđem i moramo tuđinu služiti. Čim pristanemo na takvu sliku o sebi, svaki užas koji nas zadesi je samo logička progresija te podvale.

Istina je posve drugačija: mi smo jedan narod, svi balkanski Slaveni su jedan jedinstveni narod i ovo je naša zemlja na na koju imamo svo pravo i odgovornost. Bez prihvaćanja samog sebe nećemo vlastitu slobodu i blagostanje. Od našeg jedinstva toga ovisi stabilnost, sudbina te ispravna prošlost i budućnost Europe i svijeta.

Drugi fatalni udarac koji smo primili je podvala o našem pokrštavanju o čemu će biti više riječi u idućem članku.
srbi_prije_6v- 86036 - 23.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Slobodan Jarčević: O Ilijadi


srbi_prije_6v- 82511 - 12.02.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Ptolomej: Srbi od Indije do Antlatika (2)


Što se tiče geografskih imena u Italiji, koja otpočinju skupom SRB- njih ima dosta, a da ne govorimo o svemu onome, što je napisao Jan Kolar, o čemu je dosta iscrpan izveštaj doneo "Archiv für die Slawische Sprache",12 pod naslovom: "Der Einfluss des Slawischen auf das Italienische", "Uticaj slovenskog na talijanski". Međutim, da se radi o uticaju srpskog jezika, jasno je iz sadržaja (istovetnost glasova, korena, završetaka; sličnost deminutiva, augmentativa, pasivni oblik, imena gradova, ostala geografska imena)... I to je predmet za jednu veoma veliku studiju, koja ne bi obuhvatila samo savremeni talijanski, već osobito period starog latinskog jezika! Jer - da se radi već o tom davnom vremenu i da se ne radi o "Slovenima" u današnjem smislu reči, već o antičkim Srbima, to Kolar jasno stavlja do znanja na kraju na sledeći način:

"... Nestor, Boguchwal, Dalemil u.A. bestätigen das austrücklich, und überdies so, dass Letzterer die Sitze der Slawen nicht nur nach Ober-, sondern auch nach Mittelitalien, bis nach Rom, ausdehnt, wenn er im I. Cap. so spricht:

"Mezi jinymi SRBOWE
Otdut kdez bydle R'ekowé
Podle more sie usadichu
Az do R'ima se rozplodichu."

12. April, ili maj 1843. g., str. 252-256.

Kolar odmah daje i nemački prevod gornjih stihova:

"Unter den andern die SERBEN
Von da, wo wohnten die Griechen,
(bis) an das Meer sich festsetzten,
bis nach Rom sich auszersameten."

Mit einem Worte, Geschichte und Geographie, Sprache und Gewohnheiten und tausend andere Gründe und Umstände bestätigen es als unumstösslich, dass schon in uralter Zeit, VOR DEN RÖMERN UND CELTEN NICHT NUR IN GANZ OBERITALIEN, IM VENEZIANISCHEN UND LOMBARDISCHEN, SONDERN AUCH IM HELVETISCHEN, IN TYROL, IN EINEM TEILE VON BAIERN, IN RHÄTIEN UND IN NORIKUM WENDO - SLAWEN WOHNTEN, UND DAS DER BAUM DES ITALIENISCHEN LEBENS SEINE WURZEL IN SLAWISCHEM BODEN HAT."

"Nestor, Boguhval, Dalemil i dr. izrazito potvrđuju, a poslednji štaviše proširuje sedišta Slovena ne samo prema Gornjoj, već i prema Srednjoj Italiji, do Rima, kada u (zbirci) u gl. I ovako kaže:

"Među ostalima SRBI
odande, gde življahu Grci,
Učvrstiše se do mora,
razmnoživši se do Rima."

Jednom rečju, nastavlja Jan Kolar, istorija, geografija, jezik, običaji i hiljadu drugih prilika i razloga potvrđuju nepobitno, da. su Vendo-Sloveni živeli JOŠ U NAJDAVNIJIM VREMENIMA - PRE RIMLjANA I KELTA - NE SAMO U CELOJ GORNjOJ ITALIJI, VENECIJANSKOJ I LOMBARDIJSKOJ OBLASTI, VEĆ I U HELVETSKOJ, TIROLSKOJ, U JEDNOM DELU BAVARSKE, U RECIJI I U NORIKUMU. TAKO DRVO TALIJANSKOG ŽIVOTA IMA
SVOJE KORENE U SLOVENSKOM TLU."

Kolar, dakle, nije mogao da izbegne da ne spomene Srbe, jer mu nije bilo dopušteno da menja citat. No ipak, da bi srpsko ime bacio u zasenak, on je pokraj njega u nemačkom prevodu stavio u zagradi "tj. Sloveni"... Te tako ti "Sloveni" progutaše mnogu istinu o Srbima, kao što se ona danas gubi u "jugoslovenstvu".

Analizirati samo Jana Kolara, to nameće posebnu studiju, koja treba da baci još jače svetlo na osnovnu ideju ove knjige. I ta studija jednog dana mora da se uradi, da bi istina o srpskom narodu bila što potpunija i što svestranije obuhvaćena.

U istom ovom smislu treba da se prostudira toponimija Španije, Portugalije... Ptolomej je zapisao u oblasti Hispania Tarraconensis mesto SARABIS, Σαραβιζ... Što se tiče same Grčke - to je tek pozamašan predmet. Strpljivim istraživanjem kod samog Ptolomeja, pa konsultovanjem starih geografskih karata, otkriće se isto ono, što se jasno vidi prilikom upoređenja srpskog i grčkog jezika (o čemu je više govora u glavi o Platonovom dijalogu "Kratil").

A gde je tek stara Persija, današnji Iran? I tamo - još i danas, uprkos svim izmenama, upravo kao i u samoj Indiji - ne samo da ima imena od osnove srpskoga imena, nego i mnoštvo drugih naziva, čije objašnjenje ima nekog smisla jedino sa stanovišta jezika srpskog naroda! A Rumunija? Gde se još u prošlom veku pisalo ćirilicom! Na starim kartama, čak i brojna romanizovana geografska imena, lako se prepoznaju kao srpska! Taj posao još nije ni otpočet i on mora da se obuhvati budućim studijama. Pa gde je Nemačka? A gde su tek sve slovenske zemlje, po kojima je "srpska geografska arhiva'' zastupljena odveć često i odveć rečito? Pa onda Bugarska, a da ne govorimo o Albaniji, gde je još pre oko 170 godina više od polovine stanovništva govorilo srpskim jezikom i nosilo srpska imena! Ni Engleska u tom smislu nije izučena, a ni Francuska, a to se - osobito u odnosu na te dve zemlje - mora uraditi zbog problema "Kelti i Srbi". Jer nazivi razasuti po svim tim zemljama, nikako se ne mogu smatrati slučajem: SORBI u Italiji, SARBAZ, SARBIŠER i što-šta drugo u Iranu, SORBHOG u Indiji, SERBKA u UKRAJINI, SARBINOVO u Poljskoj, SERBAN - VODA u Rumuniji, SERBIJA u Grčkoj, SERBIN na Sardiniji, SORBIODUNUM u Engleskoj... tek samo bez nekog plana poređani toponimi rečito govore o nečemu u prošlosti, o čemu se nije dovoljno mislilo, što se nikada nije proučavalo... Danas možemo samo da zamislimo ogromnost knjige, koja će sadržavati samo toponimiju i hidronimiju onih prostranstava, na koja je mislio Pikte, tražeći po njima svoj "tajanstveni" narod, nekada razgranat od Indije do krajnjeg zapada Evrope...
Nije slučaj ni još jedan Ptolomejev zapis, koji se ponavlja i kod Stefana Vizantijskog

"SISIRBA, pars Ephesi, a SISYRBE Amazone. Gentile SISYRBITES",
tj.
"SISIRBA", deo Efeza, po SISIRBI Amazonki. Pleme SISIRBITES "

U Turskoj se još od antičkih vremena, kada Turska nije ni postojala, nalazi reka SARBAT, koja se uliva u zaliv grada Smirne... A otkuda ova reka u Maloj Aziji, otkuda je "Amazonka" Sisirba? Redovi koje ovde ispisujemo predstavljaju tek samo nagoveštaj PRAPOČETKA jednog još nikada završenog posla! Doduše, Milojević je s najvećim interesom i savesnošću proučavao ovu "srpsku geografsku arhivu", počev od "Kitaja" (Kine), pa preko Indije, Male Azije, severne Afrike, Španije, dotakavši se ponaosob najvećeg broja evropskih država... No on nije stigao, da jezički analizira ime po ime i reč po reč. A mlada generacija, na koju je Miloš Milojević računao da nastavi to delo, sva je pala na bojnom polju. Međutim, u davnoj prošlosti nije bilo tako, jer Srbi - starosedeoci po čitavoj Evropi, koji su živeli mirno i bavili se zemljoradnjom, stočarstvom i drugim korisnim zanimanjima, u to daleko doba nisu ni imali potrebe da ratuju. O tome govore Šafarik i Surovjecki. Oni su se latili oružja tek onda, kada su se pojavili došljaci, koji su počeli da zauzimaju njihove zemlje... Šafarik samo tim fenomenom tumači nestanak i propast tolikih srpskih zemalja.


Nenaviknuti da napadaju i uzimaju tuđe, oni su od napadača brzo bili dovedeni u beznadežan položaj... No upuštanje još u ovaj problem bi nas odvelo odviše daleko, pa ćemo još jednom da se vratimo Ptolomeju i njegovim kartama sveta, kako ga je on upoznao i zamišljao. U njegovoj knjizi II, gl. 15., gde je obrađivao Donju Panoniju - "Pannonia Inferior", spomenuo je i zapisao mesto Σερβιτιον-SERBITION, SERBICION; biće da je i to bila neka nestala SRBICA, ako nije SRBAC, ime koje se često ponavlja. U istom izdanju nalazi se - u belešci ispod teksta - malo poduži komentar, u kome se prikazuju razni oblici tog imena, što je posledica - kao i uvek - "grčke i rimske nestabilnosti u pisanju tuđih imena", kako je to formulisalo profesor Milan Budimir. Tako je kodeks H onaj, koji donosi navedeni oblik. Međutim, Kodeks D piše ERBINON - 'Ερβινον, a ostali SERBINON Σερβινον.

U Rimskom pak Kodeksu, Sodeh Romanus-SR:

"In CR ad marginem adscriptum: " εκτουτου οιμαι και Σερβοι λεγονται ..."
Lib.8.,7. Σερβιτιον praebet E, Σερβεντιον X, Serbinon coddices plurimi."

Dakle, Kodeks D donosi gornje ime kao ERBINON, a ostali kao SERBINON.

"U Rimskom Kodeksu je sa strane napisano: "Odatle, mislim, nazivaju se i SERBOI..."

Knj. 8., 7. daje SERBITIONE, a H SERBENTION, a više Kodeksa SERBINON..."

Ovaj slavni SERBICION u Donjoj Panoniji (da ne govorimo o drugim imenima, koja je u istoj oblasti obeležio Ptolomej, kao npr.: VALINA, SIROTA, itd.) nesumnjivo podvlači zasnovanost tvrđenja Siprijana Robera, da je Dunav "praslovenska reka", da je SRBICA u Makedoniji prethrišćanska, a takođe i tačnost primedbe profesora Pavla Ivića, u njegovom delu "Srpski narod i njegovo ime", da je SRB u Lici takođe iz antičkog vremena. Uostalom, samo ime LIKA je pradavno srpsko, pa je i to jedan od imperativa, koji nalaže, da se cela srpska istorija preispita i proveri, kako bi se izbrisala sva tendenciozna i politizirana "učenja", kojima nema mesta u pravoj nauci. Na žalost, nekako je uobičajeno, da - ako se iznosi istina o Srbima, onda se to više ne zove "pravom naukom", međutim, krnje li se na bilo koji način srpski interesi, onda to pozdravljajju svi novodošli po drevnim srpskim zemljama u Evropi, gde su Srbi mirno provodili svoj vek sve dok se nisu pojavili stranci koji su svuda razarali srpska ognjišta! A da ne govorimo o svima onima, koje je germansko učenje u tolikoj meri zaslepilo, da više ne mogu da usmere svoju misao ni u jednom pravcu, sa kog bi se sagledala jedina prava istina o starosedeocima Evrope! ...

A tek istina o Srbima STAROSEDEOCIMA BALKANA! Kakva li je teška i neoprostiva zabluda pripisivanje svega što se tiče Srba - drugima, koji su se na to poluostrvo ugurali na razne načine mnogo kasnije! Treba samo proučiti, kako su se Grci odnosili prema "Pelazgima", od kojih se svemu naučili i od kojih su sve uzeli, da bi im onda na najraznovrsnije načine, pa i prevarama, onemogućavali opstanak i goli život. Ti tajanstveni "Pelazgi" su imali boga "OGEN", "DIVOVE", boginju "VESTU", njihova svetišta su se nalazila u DODONI, u kasnijoj grčkoj ELEUZINI, na ostrvu SAMOTRAKE, čime se diči grčka istorija! No pogledamo li samo, šta o tim starosedeocima samo jednog dela Evrope kaže jedan od prošlovekovnih priručnika, biće nam jasno, da je ono, što se danas događa, samo tek nastavljanje nečega, što je počelo "Trojanskim ratom", gde su se došljaci borili protiv predaka istih onih, koji su na Kosovu, mnogo kasnije, pali svi do jednog, boreći se protiv nečoveštva novih osvajača našeg kontinenta. A nečoveštvom diše samo onaj, koji otima! Pohlepa i gramzivost nikada nisu bili svojstvo Srbina, a u tome i jeste tajna psihologije srpskog čoveka. Tajna njegove mudrosti, koja katkada izbija snagom vulkana. Čudesni temperament Srbinov izrastao je iz hiljada godina mira po slobodnim prostorima bez granica, te je stoga u Srbinovoj duši sve bezgranično: i bol, i radost, i vernost, i vera, i čovekoljublje... ono nerazumljivo srpsko čovekoljublje, katkada samoubistveno. Kroz hiljade godina neuznemiravan - Srbin je naučio da se divi prirodi, da je voli, da je na svoj način oživljava, stvarajući najlepšu poeziju sveta... A onda su došli drugi i sasekli sve zlatne niti mirnoga postojanja. Kelti, Grci, Rimljani, Germani - svi su se oni pojavili kasno. Svi su oni zatekli neke "misteriozne starosedeoce..." A kako je to teklo?
Navedimo na ovom mestu mali odlomak iz sažetog "Sveukupnog rečnika istorije i geografije''13 - "Dictionnaire universel d'Histoire et de Geographie":

" Pelasges, Pelasgi, habitants primitifs de la Grece et de l'Italie... Arrives au Danube, franchirent ce fleuve et penetrerent dans la peninsule balkanique, les autres remonterent le long de la Save, qui les conduisit dans l'Italie septentrionale. De la deux branches de Pelasges: 1'une orientale en Grece, l'autre occidentale, en Italie. On place leur arrivee 2.000 ans av.J.-C.; mais, il est probable qu'il y eut plusieurs emigrations... les Troyens etaient Pelasges... les Sabins de l'Italie n'etaient sans doute que la fraction la plus ancienne de la grande masse pelasgique...

Presque partout les Pelasges, au bout d'un certain temps, furent vaincus, chasses et reduits a un etat d'inferiorite par des races nouvellement survenues: en Grece, la race dorienne deposseda les Pelasges... Plus tard, les Grecs, en s'etablissant dans l'Italie meridionale, qui prit d'eux le nom de Grande-Grece, leur enlevent leurs plus belles provinces. Les Pelasges qui survecurent a toutes ces revolutions, les uns formaient une masse d'esclaves, ou serfs attaches a la glebe... les autres se condensaient dans un coin du pays qu'ils avaient jadis possede en entier... ou se refugiaient dans les montagnes... quelques-uns emigraient et cherchaient une nouvelle patrie, surtout dans des iles: ainsi Lemnos, la Samothrace, la Sardaigne se remplirent de Pelasges... L'agriculture, la metallurgie, l'architecture leur etaient familieres... la construction cyclopeenne... caracterise l'epoque pelasgique... "

"Pelazgi, prvobitni stanovnici Grčke i Italije... Stigavši na Dunav, prešli su ovu reku i prodrli na Balkansko poluostrvo, dok su se drugi peli uz Savu, koja ih je odvela u severnu Italiju. Otuda postoje dve grane Pelazga: jedna istočna, u Grčkoj, druga zapadna, u Italiji. Njihov dolazak se stavlja u 2.000, g. pre Hrista; ali, moguće je, da je bilo više njihovih seoba... Trojanci su bili Pelazgi... SABINI U ITALIJI BILI SU - BEZ SUMNjE - NAJSTARIJI OGRANAK VELIKE MASE PELAZGA..

Pelazgi su skoro svuda, posle izvesnog vremena, bili pobeđeni, isterani, svedeni na stupanj inferiornosti od novodošlih rasa: u Grčkoj su Dorani lišili Pelazge svih dobara... Kasnije, kada su se Grci ustoličili u Južnoj Italiji, koja se po njima nazvala Velika Grčka,14 oni su od Pelazga uzeli najlepše oblasti. Pelazgi, koji su preživeli sve ove prevrate, pretvorili su se u masu robova, ili u zavisne kmetove, vezane uz zemlju... a drugi su se zbili u nekom kutu zemlje, KOJU SU NEKADA POSEDOVALI U POTPUNOSTI, ili su pak ODBEGLI U PLANINE: Neki su se opet odselili i tražili novu otadžbinu, osobito po ostrvima: tako Lemnos, Samotračko ostrvo, Sardinija behu napunjeni Pelazgima... Zemljoradnja, metalurgija, arhitektura, bila su njihova bliska zanimanja... pelazgijsku epohu karakterišu kiklopske građevine..."

13. Par M.-N. Bouillet, Paris, Hachette, 1772.

14. Neverovatno je zanimljivo tvrđenje R. B. u vezi "s Velikom Grčkom", koja je - po njenom tumačenju - "Manja Grecia" a ne "VELIKA", jer bi u tom slučaj i Talijani upotrebljavali izraz - ne "MANjA", kako tačno izgovaraju, već "Grande".

Ovaj francuski tekst predstavlja - bez sumnje - rezime svega, što je u ovoj studiji izneto o antičkim Srbima, ali je - kako rekosmo, to ujedno i opis početka jednog "gvozdenog doba", koje još uvek traje. Drugim rečima, nekadašnja zavera došljaka protiv antičkih Srba, danas je zavera protiv Slovenstva, najpre izdeljenog verom, a zatim silom i krvlju podvrgnutog internacionalizmu, kroz koji sledi pretvaranje u jednu bezobličnu masu... A sve sa svrhom njihovog uništenja. Treba biti slep kod očiju i to ne videti! Bezuman kod uma, pa to ne shvatiti! Kada se poubijaju i nasilno uklone najbolji sinovi jednog naroda... s obezglavljenom trupinom kurjaka, kako narod kaže: "I zec može da se igra!" Tako je danas srpski autohtoni narod u tragičnoj situaciji na svome sopstvenom pradavnom tlu!

Walter Wüst, koji je tako savesno obradio srpsko ime na osnovu vedskih himni, zaključio je, da je ono od najdavnijih vremena vezano za obe Sarmatije (evropsku i azijsku), uz Kavkaske planine i čitavo "Okokavkazje", a zatim UZ STEPE OKO CRNOG MORA. Međutim, kao predstavnik germanske škole, koji je znao, da su i Nemačka i Austrija stvorene na raskomadanom srpskom telu, nije ni pomislio, da uzme u obzir i Balkansko poluostrvo, da bi i na njemu našao dokaze za svoju tezu, inače izvanredno dobro postavljenu i branjenu. A baš tu - na Balkanu, a na osnovu višestrukih dokaza, prikazanih u raznim odeljcima ove studije, leži evropska kolevka srpskog naroda... Pa ako na tom istom Balkanu razni toponimi imaju značaja za Bugare, koji su srpski naučili tek pošto su vatrom i ognjem prisvojili srpske zemlje, zašto oni ne bi imali istu važnost i za Srbe, koji su - po svim pravilima i po svakom normalnom rasuđivanju - na tom poluostrvu kod kuće?! To je sigurno jedna velika tema, a rad na njoj imaće dalekosežne posledice!

A da su Srbi na Balkanu punopravni vlasnici svojih ognjišta i svojih zemalja, neka nam to potvrdi - posle napomena na osnovu Ptolomejevih karata - Đura Daničić, koji je dosta toga napisao, ali ipak nije sve zapisao:

SRBANI - ime sela u Istri.
SRBAC - mesto na utoku Vrbasa u Savu.
SRBANIN - prezime, ili nadimak stanovnika sela Lovske u pakračkom okrugu.
SRBARIJA - ime naselja u staroj srpskoj državi.
SRBAR - naselje u Istri, zabeleženo još u HIII veku.
SRBARICA - zaselak u bujskom kotaru, u Istri.
SRBAT - prezime u okolini Bedne u hrvatskom Zagorju.
SRBAVCI - mesto u staroj srpskoj državi.
SRBERA - ime lokve u Istri.
SRBICA - selo u staroj srpskoj državi.
SRBIJA - zemlja.
SRBIJA - ime grada u staroj srpskoj državi.
SRBINA - mesto u Crnoj Gori.
SRBIN - Kami - selo u Crnoj Gori.
SRBINOVIĆ - prezime u Lici.
SRBINOV Lug - ime zemljištu.
SRBINjAK - zaselak u Istri.
SRBIŠTE - ime uvale na ostrvu Sestrunju u zadarskom kotaru, koje čakavci zovu SRBIŠČE.
SRBLjANI - geografsko ime, zaselak u Istri; ime mahali sela Jezera u Bosni.
SRBLjANIN - čovek iz Srba u Lici.
SRB - selo u donjolapačkom kotoru u Hrvatskoj.
SRB - u srednjem veku glavno mesto unske župe, koja se prostirala oko vrela Une do utoka Unca.
SRB - brdo kod mesta SRB.
SRBOTINA - ime sela u fočanskom kotoru u Bosni.
SRBICA - selo u skopljanskom pašaluku od neko 300 kuća, između kojih su oko 40
hrišćanske, a ostale su ljudi zakona turskoga, ALI GOVORE SRPSKI. (Ova
beleška je uzeta iz Vuka, jer je u Daničića nema.)

Ostavimo li toponimiju i hidronimiju i pređemo li na druge izvedenice od imena SRB, naći ćemo u Daničićevom "Rječniku" sledeće:

SRB - pripadnik naroda i mesto u Lici.
SRBA - žensko lično ime.
SRBAN - vrsta biljke.
SRBAC - vrsta trave.
SRBADIJA
SRBALjSKI
SRBALjSTVO - isto što i SRPSTVO.
SRBAČICA - ime biljke.
SRBEKANjA - augmentativ od SRBIN.
SRBELj - SRBLjI
SRBEN - muško ime.
SRBENDA - augmentativ od SRB.(To je onaj augmentativ o kome je Wüst napisao celu
raspravu, a da nije znao, da je to augmentativ od SRB!)
SRBENDIĆ - prezime ili nadimak jednog sakupljača narodnih pesama.
SRBENICA PARICA - nakit djevojački u SRPKINjA.
SRBEŠČICA - biljka.
SRBETKA - prezime, ili nadimak.
SRBEZAN, SRBEZNA, SRBEZNO - SLOBODAN, NEZAVISAN, JAK, NEPLAŠLjIV.
SRBIČKI - pridev od SRBICA.
SRBIJANAC
SRBIJANKA
SRBIJANSKI
SRBIN
SRBINSTVO - SRPSTVO
SRBINj - SRBIN
SRBITI - činiti nekoga SRBINOM
SRBLIJA - SRBIJA
SRBLIN - prezime.
SRBLjAČKI - što pripada SRBLjACIMA.
SRBLjAK - SRB
SRBLjAK - SRPSKA crkvena knjiga, u kojoj je sabrana služba i žitija SRPSKIH svetaca.
SRBLjANIN - čovek iz Srba u Lici.
SRBLjENjE - SRBITI
SRBLjI - SRPSKI
SRBLjIN - SRB, SRBALj, SRBIN.
SRBLjI - isto što i srpska zemlja.
SRBLjIN - prezime.
SRBLjIN - ime biljke.
SRBO - hipokoristikon od SRBIN.
SRBOBRAN - ime mesta u Bačkoj.
SRBORIT - vrsta lepila za krov; složenica od SRBO, da se pokaže, da je proizvod SRPSKI a ne tuđi.
SRBOSLOVENSKI - isto što i SRPSKI
SRBOVANjE - imenica od SRBOVATI.
SRBOVATI - ŽIVETI NA SRPSKI NAČIN.
SRBOVLAH - selo u krajinskom okrugu u Srbiji.
SRBOŽDER - veliki neprijatelj SRBA.
SRBULjA - stara SRPSKA crkvena knjiga, rukom pisana i štampana, u kojoj jezik nije pomešan s ruskim.
SRBULjICA - deminutiv od SRBULjA. Vuk ima još nekoliko reči, koje Daničić nije uneo:
SRBADIJA - SERBORUM NATIO; gens SERBI.
SRBEKANjA - augmenativ od SRB.
SRBINjSKI
SRBLjAK - Vuk ovde ne misli na knjigu "SRBLjAK", već na narodnu poeziju, navodeći iz nje
dva deseterca:

"Ovaki je adet u SRBLjAKA,
U SRBLjAKA, dobrije junaka!"

SRBLjANIN - ovaj naziv u Vuka ne odnosi se samo na čoveka iz SRBA u Lici; to je jasno iz sledećeg narodnog deseterca:

"Ajde sada, care SRBLjANINE!"

Koji narod i kojim jezikom može ovako da se igra i nadigrava, stvarajući reč za rečju, koja je uvek puna smisla, miline, ili snage? Ovo, što SRBIN može da uradi sa svojim narodnim imenom, nije moguće čak ni jednom drugom slovenskom narodu!

Stvarno, kada srpski jezik otpočne kako treba da se izučava, otkriće se stvari nečuvene! Jer - ni Daničić, a ni Vuk nisu sabrali sve toponime i hidronime od osnove SRB- po Balkanu. To nije ni bila svrha njihovog istraživanja, ali zato to TREBA DA BUDE PREDMET jedne posebne studije, kako bi se konačno definitivno obelodanilo, na čemu su sazdane Grčka, Bugarska, Albanija, a na čemu Rumunija, Mađarska, Austrija, Nemačka! A u zapadnoj Evropi, uprkos svim izmenama gospodara i imena, još uvek ima obilje jasnih tragova nekadašnjeg srpskog boravka - sve do obala Atlantika, uključujući tu i Veliku Britaniju.
srbi_prije_6v- 82509 - 12.02.2013 : Mihajlo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Ptolomej: Srbi od Indije do Antlatika (1)


Ptolomej:Srbi od Indije do Atlantika
CLAUDIUS PTOLEMAEUS I SRPSKA "GEOGRAFSKA ARHIVA" OD INDIJE DO ATLANTIKA

Ovim odeljkom naše studije želimo da pobliže razmotrimo tvrđenje Adolfa Piktea (Adolphe Pictet):

"On peut conclure avec certitude a l'existence prehistorique
d' un peuple..."1

"Ce qui est certain, c'est que, des l'aurore des temps historiques, nous trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un espace
immense... Il faut partir du fait incontestable de cette dispersion deja br> accomplie plus de deux mille ans avant notre ere; car, a cette epoque... cette race etendait ses rameaux depuis l'Inde jusqu'aux limites extremes de l'Europe..."2

1. Les origines indo-europeennes, Paris, 1877., Tome premier, p.12.
2. Idem,p.8.,9.

Evo, y čemu ce sastoji Pikteovo tvrđenje:

"Može se zaključiti sa sigurnošću da je postojao jedan preistorijski narod... čist u svome početku od svake mešavine i dosta brojan, da posluži kao osnova mnoštva ljudskih grupa, koje su iz njega proizišle... "

"Ono što je sigurno, to je, da mi već u zoru istorijske epohe nalazimo ovaj prvobitni narod već rasut na jednom ogromnom prostoru... Treba poći od neoporecive činjenice, da se to razilaženje dogodilo više od dve hiljade godina pre naše ere; jer, u to doba... ta rasa je pružala svoje grane od Indije do krajnjih granica Evrope... "

Pikte je postavio sebi kao cilj da otkrije, koji je to prvobitni narod i tako silno razgranat živeo na tolikom prostoru, ali sudbina mu nije bila sklona i on je umro, a da svoj životni cilj nije ostvario. Pikteov naučni rad je međutim mogao izaći na veliki put istine i to bi se sigurno bilo dogodilo, da je on dobro poznavao bar neki od slovenskih jezika, ili - kako reče Abel Ovelak - onaj, koji u neku ruku daje ključ za ostale i od koga se može imati najviše koristi, a to je, slažu se i on, i Siprijan Rober, i Ami Bue srpski jezik. Drugim rečima taj pradavni, preistorijski, brojni i silno rasprostranjeni narod od Indije do krajnjih granica Evrope, bio je nema sumnje - srpski narod.

Možemo li mi to danas da dokažemo nečim konkretnim? Smatramo da je to moguće, ponajpre - zahvaljujući jednoj specijalnoj ARHIVI koju su Srbi OD NAJDAVNIJIH VREMENA OSTAVLjALI SVUDA GDE SU ŽIVELI, a to su RAZNA GEOGRAFSKA IMENA. Vladimir Georgijev je rekao za vreme prvog kongresa "Trakologije" 3

"Seule la toponymie et en particulier l'hydronymie qui d'ordinaire est tres stable, sont en etat de fournir des indications plus sures quant a l'appartenance ethnique d'une population ayant vecu a une epoque reculee et pour laquelle d'autres informations manquent...

La plupart de ces noms sont attestes depuis 2500-3000 ans et se sont conserves jusqu'a present... Ces noms de lieux sont apparus a une epoque tres reculee..."

"Samo toponimija i - osobito - hidronimija, koja je obično veoma stabilna, mogu da daju sigurnija obaveštenja o etničkoj pripadnosti jednog naroda, koji je živeo u davno vreme i o kome nedostaju ostala obaveštenja..."

"Većina ovih imena potvrđena su, ima već dve i po do tri hiljade godina i sačuvala su se do danas... Ta imena mesta su se pojavila u jedno veoma davno vreme..."

3. Primus Congressus Studiorum Thracicorum, Thracia II., Serdicae 1974., p. 17. in: "La Thracologie: etat actuel".

Jasno je iz oba velika toma raporta sa "Kongresa o trakologiji", da Bugari pripisuju - tako izgleda - sve što se odnosi na stare Srbe, u čije zemlje su oni upali kao napadači i osvajači, sebi u zaslugu. Jer - na tom Kongresu teme su tretirane na način, koji treba da posluži Bugarima kao neka naučna afirmacija u svetu, dok su svi bugarski govornici i vešto i svesno mimoilazili Srbe, čak i onda, kada je o njima trebalo govoriti. Zato smatramo, da se nameće hitna potreba, da se ceo taj raport - inače veoma brižljivo pripremljen - kritički preispita i koriguje. Na taj način bi se u neku ruku izvršio zadatak predstavnika Srpske akademije nauka na tom kongresu, koji je - tako bar po raportu izgleda - sedeo potpuno pasivno, pustivši Bugare, da pred strancima, koji najverovatnije pojma nemaju ni o srpskom, a ni o bugarskom jeziku, razlažu stvari prema njihovim tendencijama.

Ovo naše poglavlje će u neku ruku predstavljati početak postavljanja, antiteze tom bugarskom kongresu, time, što ćemo njim pokušati da otrgnemo od zaborava PRADAVNU SRPSKU GEOGRAFSKU ARHIVU U SMISLU PIKTEOVE POSTAVKE - OD INDIJE DO ATLANTIKA. Pri tome ćemo uzeti u obzir samo toponime i hidronime stvorene od korena srpskog narodnog imena - SRB, a sve druge nazive, koji - kako kaže Milojević - imaju smisla samo sa stanovišta srpskog jezika - ostavljamo za posebnu studiju, čiji će obim daleko nadilaziti ovu.

Da bi bilo jasno, koliki posao čeka još srpsku nauku, prilažemo u nastavku kopiju Ptolomejevog teksta i njegovog latinskog prevoda, sve uzeto iz Šafarikovih "Starožitnosti". Tu je samo ono, što je Ptolomej pribeležio, ali tome se moraju priključiti sve karte koje je studirao Miloš Milojević, iz kojih je sabrao na hiljade srpskih geografskih imena u Aziji, Evropi i Africi!

Posle ovog teksta dodajemo geografske karte, od kojih su dve prve Ptolomejeve (Azijska i Evropska Sarmatija i deo Indije), dok su sledeće četiri mlađeg datuma, ali sadrže još uvek prilično neizmenjenu toponimiju. Osobito privlačimo pažnju na prošlovekovnu kartu jednog dela Grčke, gde je još uvek obeleženo mesto na Halkidici, preko koga je Kserks preveo svojih milion i sedam stotina hiljada vojnika, tako da se još od njegovih vremena (V vek pre Hrista), to mesto zove PREVLAKA. A narod onoga kraja taj Kserksov prelaz još uvek naziva PREVLAKOM.

Što se tiče reke RAŠKE, ili RASE, Srbi su ostavili za sobom jednu reku s tim imenom i u Indiji, a postoji jedna Raška i u Nemačkoj, koju su Nemci prekrstili u RAKSA. Mi ćemo se na ime te reke vratiti u drugom tomu ovoga dela, koji će biti posvećen SRPSKOM NARODU U VEDAMA... Jer, postoji jedna vedska himna "Rekama", među kojima je na prvom mestu opevana "RASA", "RAŠA". "RASINA", "RAŠKA"... i to na neobično romantičan i poetski način, onako, kako bismo mi i danas pevali svim srpskim "RASIMA"!

Što se tiče Šafarikovih "Starožitnosti", privlačim pažnju budućih srpskih istraživalaca, da je on na kraju tog svog monumentalnog dela priključio jedan "aneks", koji sadrži sve grčko - rimske citate o antičkim Srbima. Doduše, Šafarik kaže "Slovenima", no mi za taj period ne možemo da usvojimo ime Sloven, koje se javilo mnogo kasnije da bi postalo u neku ruku "službeni istorijski naziv" otprilike u VI veku. Upozoravamo takođe, da Šafarik u toj svojoj velikoj studiji - od oko 700 strana (u dva toma), u prvom tomu posvećuje više od stotinu strana samo "opštem, domaćem i najstarijem slovenskom imenu - SRBIN."

Antičkim tekstovima Šafarik je priključio i srednjevekovne i opet samo one, koji najčešće govore o starosti Srba. Da se samo taj materijal savesno izuči, potreban je više nego jedan život i stotine istraživalaca, podržavanih od jednog državnog aparata. Kada to vidimo - svu tu građu - tek onda ćemo moći potpuno shvatiti, kako na tom području još ništa nije urađeno! Tako se mora stvarno "otpočeti od početka", budući, da je učenje o Srbima zasnovano na netačnim osnovama. U stvari - izgleda nam - biće teže iz stvorenog haosa izdvojiti istinu i saopštiti je svetu, nego da nikada ništa o Srbima nije bilo rečeno. Za ispravljanje ovakvih "krivih Drina" treba mnogo volje, upornosti, istrajnosti, izdržljivosti - a iznad svega veliki zanos i duboka težnja, da se i preko najtrnovitijih staza dopre do mnogohiljadugodišnjeg oltara istine o srpskom narodu, uz sve naše samoodricanje i predanost u traženju pravde, pratilje istine!

U času, kada sam počela da ispisujem ove strane, stiglo mi je pismo iz zavičaja (danas, 15. maja Leta Gospodnjeg 1982., ili - kako na pismu piše: "7.488 godina po stvorenju sveta.").

Autor pisma mi poručuje:

"... tako je došlo vreme da se povežemo sa svih strana i iz svih oblasti. I ja smatram, da treba osnovati jednu moćnu instituciju za proučavanje srpskoga porekla i srpskog jezika, jer osećam, da smo mi SORABI (Sabraća, Saplemenici i Saljudi) PRANAROD Evrope, u najmanju ruku, a i azijskog i afričkog kontinenta. - možda. "

Pa s najvećom ustreptalošću prelazim na dokumenat, kojim se srpska nauka još nikada nije valjano pozabavila:

* * *


Jasno je, da će ono, što će biti u nastavku izneseno, biti tek samo kap u neiscrpnom okeanu! Pa i tu kap ćemo da smanjimo time, što ćemo uzeti u obzir samo ona imena, gde je srpsko ime potpuno jasno, a koliko ih tek ima, koja iziskuju razna filološka objašnjenja. Dodamo li k tome druge toponime, koji se mogu osvrnuti na "Odlomke iz srpske istorije" Miloša S. Milojevića, shvatićemo, da je potrebna cela jedna ekipa lingvista, geografa, etnologa i arheologa, da samo takvu jednu studiju napravi.

No uprkos ovakvoj veoma velikoj redukciji, ipak ćemo se uveriti, da ćemo na karti preći ceo onaj veliki geografski prostor, o kome je s toliko sigurnosti i vere govorio Pikte.

Da pođemo, dakle, od Indije. Ponajpre, na severu Indije. Po kodeksu Venetus 516 /R/ naći ćemo sledeće nazive:4

"India extra Gangem",
Indija s one strane Ganga,

SABRANA (mesto), Σαρβανα
SORBANUS (reka), Σωρβανον
SARABUS (reka), Σαραβον


"India intra Gangem",
Indija s ove strane Ganga:

SARBAN (mesto), Σαρβανα
SORBAE (oblast), Σωρβα
SARABI (reka), Σαραβι
SIBRIUM (mesto), Σιβριομ
SABRARAE (oblast), Σαρβαρα

4. Claudii Ptolemei viri Alexandrini, Geographiae opus novissime traductione e Graecorum archetypis, 1513.

Da naglasimo, da po Wüst-y, izostavljamo priličan broj imena, u kojima je suglasnik "B" ispao, te tako početni slogovi tih naziva glase: SAR-, SER-, SIR-, SOR-, SUR... Taj sveukupan posao apsolutno mora da se uradi kao posebna i detaljna studija! S druge strane, ima takođe slučajeva, u kojima je izostavljeno "R", pa se na taj način dobilo: SAB-, SEB-, SIB-, SOB-, SUB-... Ima pak i takvih imena mesta i reka, u kojima je izvršena metateza između -R- i -B-, pa se onda dobilo, npr.: SOBORIDEN, SEBRIDE, itd.

U azijskoj SARMATIJI, ime koje po Wüst-ovoj interpretariji takođe potiče od korena RB-, SARB- (što je za lingvistiku jedan vrlo prost problem, budući, da labijali vrlo lako mogu da budu zamenjeni jedan drugim, navedena je u Ptolomejevoj karti, kao "Sarmatiae Asiaticae Situs:

SURUBA (mesto SURUBA), Σουρουβα

I ovde izostavljamo mesta, kao npr. SERAKA, SURANI i sl. Dalje, kao mesto evropske Sarmatije - Sarmatiae Europae Situs, Ptolomej navodi:

SARBACUM, Σαρβακον

Zatim ćemo naći jedno mesto u Hirkaniji (jugoistočna obala Kaspijskog jezera, znači s azijske strane, Hircaniae Situs:
SORBA Σορβα

Sima Lukin-Lazić i Miloš S. Milojević su pronašli u jednoj kopiji Ptolomejevih karti, koju ja nisam imala u rukama, reku u Mesopotamiji, po imenu SRBICA. Međutim, Stefan Vizantijski, koji se sigurno služio, kako drugim antičkim izvorima, tako isto i Ptolomejem, jasno beleži sledeće ime, istovremeno ga lokalizujući:

"Συρβανη νησοζ, εν τω Ευφρατη ... το εθνικον Συρβανοζ,
fortasse Συρβανωιοζ, fortasse Συρβανοοζ. "5

5. Stefan Vizantijski bio je grčki gramatičar, rođen u Carigradu; živeo je drugoj polovini V veka po Hristu. S obzirom na vreme u kome je radio, možemo da zaključimo, da je on posedovao dela mnogih antičkih pisaca, za nas danas potpuno izgubljena. Poznato delo mu je "Etnika" i jedan "Geografski i istorijski rečnik", dragocen za izučavanje prethrišćanskog vremena. Na žalost, iz tog rečnika su sačuvani samo izvodi iz Justinijanovog vremena. Mi smo se služili izdanjem: Stephani Byzantini Gentilia per epitomen de urbibus, Lugduni Batavorum, 1688.

C obzirom, da istoričari govore o pradavnoj srpskoj državi upravo između Tigra i Eufrata, svedočanstvo Stefana Vizantijskog je veoma značajno, a ono glasi:

"SIRBANE, ostrvo Eufrata... narod SIRBANOS, možda SIRBANIOIOS, možda SIRBANOOS "

Izvesno je, da tamo, gde se nalaze ostrvo i narod s istim imenom, da tu može da teče i reka, čije ime se ne razlikuje od prethodnih. Uz to, sve što je Sima Lukin-Lazić tvrdio u svojoj istoriji, od reči do reči je tačno. Sasvim je moguće, objašnjivo i lako shvatljivo, da je on pri silnom mnoštvu svedočanstava, propustio da jednom od njih navede izvor.


Ime spomenutog mesopotamskog jezera donosi i Thesaurus Graecae Linguae. Isti taj leksikon potvrđuje i svedočanstvo Strabonove "Geografije", iz koje smo prepisali celu rečenicu:6

"Σιρβηζ (Σιρβιζ), o, Sirbes,fl. Lycia antiauius."
"O Ξανθοζ ποταμοζ, ον Σιρβην εκαλουν οι προτερον."

Dakle:

"Sirbes, reka u Likiji, starije ime";
Strabon pak piše:
"Reka Ksantos, KOJU SU PRE ZVALI SIRBIS"...

6. Strabon, IV, p.665.

Budući, da je i Ksantos antički naziv, koliko li je tek bilo staro ime SIRBIS? Koliko znamo, o tome još nije pisano s potrebnom pažnjom, a još manje su se raniji srpski istoričari bavili jezerom Serbonis. Za to jezero, tvrdi Deretić (u tomu I), da je dobilo ime oko 1400 g. pre Hrista po u njemu potopljenoj srpskoj vojsci. Međutim, postoji i suprotno mišljenje, da bi to ime dolazilo po srpskoj pobedničkoj vojsci, ali mi u tu diskusiju ovde i za sada ne možemo da ulazimo, pa ćemo samo da prikažemo, šta o jezeru Serbonis piše Diodor Sicilijski (knj. I, gl. 30.):

"Na polovini puta između Sirije (duboke Sirije, a to je sirijska dolina između
Libana i Antilibana) i jednog mesta, koje Diodor označava kao Coele, nalazi se jedno jezero, čija je širina neznatna, ali čija je dubina čudnovata. Njegova dužina je otprilike 200 stadija. (više od 36 km). Zove se SERBONIS. Oni, koji ga ne poznaju, a približe se njegovim obalama, naći će se u potpuno nepredviđenoj opasnosti. "

A evo objašnjenja:

Vodeno korito ovoga jezera veoma je usko i dosta nalik na dugu traku, uokvirenu širokim pribrežjem. Čim podnevni vetar otpočne da duva, to obalno pribrežje bude prekriveno gomilama peska, u čijoj sredini se više ne vidi vodena linija. Tako se površina jezera stopi ujedno s terenom koji ga okružava i kako više pogledom ona ne može da se razlikuje, cele vojske, čije vođe ovo mesto nisu poznavale, nestale su, udaljivši se sa pravoga puta. Uistinu, pesak po kome se lako gazi, najpre je pod nogama podatljiv, a onda, odjednom, kao da neka kobna sila otpočne da ga pokreće, malo po malo nestaje pod teškim koracima sve dotle, dok se opasnost ne shvati; međutim, tražeći da joj se umakne i da se ljudi međusobno pomognu, oni najednom uvide, da im je svaka mogućnost bega i spasa nemoguća. Čovek, naime, koji utone u ovakvu močvaru, ne može da pliva, budući, da brlog, koji ga pritiska, onemogućava svaki pokret tela; s druge strane, nemoguće mu je i da se oslobodi ovakvog vrtloga, jer nema nigde nijednog čvrstog oslonca, na koji bi mogao da stane. Mešavinom peska i vode stvara se tako jedna nova sredina, koja ne dozvoljava niti da se hoda, a niti da se pliva. Tako oni koji ovim putem krenu, bivaju izgubljeni, ne uspevajući da se prihvate bilo čega, što bi moglo da ih spase, jer pesak sa obala klizi skupa s njima u svakom trenutku, čim ga se domognu. Ova opasna mesta dobila su zbog njihove takve prirode ime BARATHRES, tj. "provalije", što im savršeno odgovara," završava Diodor Sicilijski ovaj svoj upečatljiv opis, iz kog je potpuno shvatljivo, kako su u tome jezeru, dok ono još nije bilo isušeno (kao u Herodotovo doba), mogle da se utope cele vojske. Grci su ime toga čudnovatog jezera pisali: ili Σερβωνιζ, ili Σιρβωνιζ, λιμνη. Herodot ga je spomenuo dva puta: II, gl.6; i knj. III, gl .5. Naziv jezera SERBONIS se nalazi jednom i u Aristotela (Retorika, II, 1218.). U Herodotovo doba (peti vek pre Hrista) to jezero je već bilo isušeno, ali su mu se obale videle...

Ne tako daleko od jezera Serbonis, odn. u istom delu sveta, na Sinajskom poluostrvu, nalazi se SERBAL GEBEL. Koliko je poznato, nije istraživanjem utvrđeno, od kada se SERBAL GEBEL tako naziva. Ovde neizbežno mislimo na put Aleksandra Velikog u Egipat, o kom je uspomenu sačuvao Talmud, spomenuvši narod, koji je u Kananu izišao pred njega i tražio zaštitu na njegovom materinskom jeziku... Ostaje da se ustanovi, da li je isti taj narod nadenuo ime planini. Ovde ćemo međutim, sledeći Aleksandra, da se udaljimo od njegovog krajnjeg cilja putovanja, koji je bio Egipat, pa ćemo na Ptolomejevoj karti u Mauritaniji Cezarejskoj7 (Mauritaniae Caesariensis Situs), da nađemo mesto pod nazivom SERBETOS (SERBETIS, Σερβετοζ). Pažljivi čitalac će se setiti Miloša Milojevića i Sime Lukin-Lazića, koji su opisali, kada su se Srbi našli u severnoj Africi, odakle su onda prešli na Ibersko, Apeninsko i Balkansko poluostrvo - naravno - uvek delimično i u grupama...

7. Mauritanija, ili Mauretanija je staroafrička oblast između Numidije na istoku, Atlantika na zapadu i Sredozemnog mora na severu. Prema jugu su njene granice bile dosta nejasne. Za vreme rimskog cara Klaudija - (neposredno pred Hristovo rođenje), Mauritanija je postala rimskom provincijom i tad je njen istočni deo nazvan "Mauritanija Cezarejska".

Kada smo već u severnoj Africi, spomenućemo jedno mesto, koje je Ptolomej označio kao SABRATA (SABRATA, Σαβρατα); ovakvo jedno ime ne može da bude samo slučaj. Ono je zabeleženo u Ptolomejevom indeksu pod "Afrika", a nalazilo se zapadno od Leptis Magna oko tri stotine kilometara. Već sam oblik ovoga naziva trebalo bi da potakne srpskog naučnika, da se njime pozabavi!

Vratimo li se crnomorskim obalama, uvek sledeći Ptolomeja (V, 6.), a i prema belešci "Tezaurusa" (Thesaurus Graecae Linguae), naći ćemo mesto SARBANISSA, (SARBANISSA), Σαρβανισσα označeno kao: Locus Ponti Polemoniaci.8 Izgleda sasvim verovatno, da je Grk Ptolomej srpsko "C" u navedenom imenu zamenio sa dva "SS", pa se to mesto moglo zvati SRBANICA, ili prosto SRBICA, kao i ona u Makedoniji. Ona se nalazila u istočnom delu južne crnomorske obale.8

8. Pole Moniacus bila je južna obala Crnoga mora, između nekadašnje reke Termodonta i Kolhide.

Izgleda, da su u ta davna vremena, kada nisu postojale granice u savremenom smislu, Sredozemno i Crno more bili kao dva velika jezera, oko kojih su kružili drevni Srbi u punoj slobodi, tražeći sebi uvek prijatnija boravišta. Tako Plinije spominje mesto na ušću reke Don:9

"...ultimoque in ostio Cimmerium, quod antea SERBERION vocabantur..."
"...na kraju ušća nalazi se Cimerium, koji se nekada zvao SERBERION... "

9. Plinius, VI, 6.

Komentator Plinijevog teksta kaže u belešci, da se to naselje prozvalo "verovatno po narodu Srbi..."

I još jedna primedba u vezi sa Serberionom. Plinije, koji je rođen 23. g. po Hristu (poginuo 79.), pišući o SERBERIONU upotrebljava - kao i Strabon za reku SIRBIS - reč "nekada", tj. taj grad se danas zove Cimerium, ali se NEKADA zvao SERBERION. On ne kaže kada, ali je jasno, budući, da je on živeo na prelazu iz prethrišćanske u hrišćansku epohu, da je to bilo davno - u antičko doba... Ostaje otvoren problem datiranja; to iziskuje rad čitave jedne ekipe, budući, da se svi elementi, iz svih područja, moraju dovesti u sklad: istorijski, arheološki, lingvistički, etnografski...

Plinije je takođe ostavio poznato svedočanstvo:

"A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi..."
Ustvari:
"...počev od Azovskog mora borave Meotici, Vali, Serbi... "

Jedan vek posle Plinija o istim tim Srbima ostavlja svoju vest Ptolomej:10

"ΜεταΞα οε των Κεραυνιων ορεων και τωυ 'Πα ποταμον"
"Ορινεοι και Ουαλοι και Σερβοι..."

10. Claudii Ptolemaei Geographia, Parisiis, Firmin Didot, MDCCCCI, Lib.V., sar. 8., 13.

Prevodilac na latinski piše:

"Inter Ceraunios11 autem montes et Rha fluvium Orinei et Vali et Serbi...",

dok bi ista ta rečenica na srpskom glasila:

"Između Keraunskih planina i reke Ra (Volga) žive Orinei, Vali, Serbi..."

11. Primedba R. B.: "SERBANOS".

A to je ona grupa Srba, koju Wüst dovodi direktno u vezu sa imenom SRBINDA. Plinijev komentator misli na iste Srbe, ali s njima u vezi govori najpre o naselju na ušću Dona u Azovsko more, SERBERION...

Na Krimu (Chersonesus Turica) Plinije spominje SARBAKON, tj. SARBACON, Σαρβακον.
Pouzdani Stefan Vizantijski nas iznenađuje lokalizovanjem mesta SIBERUS u Iliriji. Evo, kako to glasi kod njega

"SYBERUS, urbs Illyridis. Gentile: SYBERIUS, SYBEREUS, SYBERITES."
"SIBERUS, ilirski grad. Plemenski (naziv): SIBERIUS, SIBEREUS, SIBERITES"

Na području balkanskih srpskih zemalja, dakle, ponavlja se u jedno davno vreme ime SIBIRA! No to nije sve! Isti taj Stefan Vizantijski kaže:

"SYBRIDAE, Erechteidis tribus. Localia ex Sybridis, in Sybridis. "
"SIBRIDE, erehtejevo pleme. Mesno: iz SIBRIDE, u SIBRIDI... "

Zacelo se u ovom imenu radi o metatezi između "B" i "R". Tim pre, što se radi o veoma starom plemenu... Erehtej je, naime, bio legendarni osnivač Atine posle potopa... A Herodot donosi u vezi s Atinom i Atikom dve stvari:

- da je narod Atine i Atike bio pelazgijski;
- da je jedan Tračanin u razgovoru s jednim Atinjaninom, tvrdio, da su oni u prošlosti bili braća iste krvi...

Evo još nečega, što uopšte nije bilo obrađivano! Uprkos zbrci, uprkos moru uništenih dokumenata - izgleda nam - ostali su ipak elementi, pomoću kojih se može doći do prave istine! Ovde se spominju SIBRIDE, prvobitno pleme posle potopa... A drugi pisci govore o "Slovenima" u Vavilonu, koji su - prilikom podele jezika - već govorili svojim jezikom! Još ništa srpska nauka nije uradila, da bar pokuša da rasvetli tamu preistorijskih vremena! Najlakše od svega je bilo: "Srbi su došli na Balkan u VII veku!" Ali se niko osim Milojevića i Sime Lukin - Lazića nije upitao: "Gde su oni bili pre toga? Od kada se javlja njihovo ime? A od kada postoji srpski jezik? Šta se sve događalo pre Grka na Balkanu? Otkuda srpska imena po celoj Grčkoj i po Egejskom Moru?" Stvarno se još ništa nije uradilo, tako, da srpskoj istoriji, lingvistici i etnografiji nedostaju početak i sredina, i kraj, tj. sve od VII veka pa do danas - tu se već tolike decenije vrtimo sve po istom krugu!
srbi_prije_6v- 81737 - 19.01.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

Anatolij Kljosov: Rusi uče da su se Sloveni doselili sa Balkana, Srbi tvrde sa Karpata


subota, 19. januar 2013. godine

Beograd - Povodom objavljivanja "Završnog dokumenta" Međunarodne naučne konferencije "Na izvorištu kulture i nauke", 17. januara, u beogradskom Aeroklubu održana je konferencija za novinare. Prisutnima su se obratili prof. dr pravnih nauka sa moskovskog univerziteta Božidar Mitrović, istoričar umetnosti, kustos Muzeja primenjene umetnosti Dušan Milovanović, mr fizike Dragoljub Antić i arheolog prof. dr Radmilo Petrović koji su ukazali na značajne naučne teorije i zaključke sa prošlogodišnjeg skupa. Najavljen je i zbornik radova sa ovog naučnog događaja od oko 750 strana, čija je izrada u završnoj fazi.

Naučna konferencija je održana četiri meseca ranije, tri septembarska dana (od 21. do 23. prošle godine) u Beogradu, Vinči, Lepenskom Viru, Donjem Milanovcu. Organizatori ovog skupa su bili Regionalna društvena organizacija "Objedinjenje Srba" iz Moskve, Udruženje za očuvanje i negovanje vinčanske kulture "Vinčanski neolit", Udruženje "Milutin Milanković", Društvena organizacija za zaštitu azbuke "Ćirilica" i "KoloVenija" iz Beograda. Sa 64 rada iz zemlje i inostranstva učestvovalo je 12 akademika iz 7 akademija nauka različitih zemalja, 11 univerzitetskih profesora, 9 doktora nauka, 12 magistara i oko 20 istraživača raznih profesija. Najpoznatiji učesnici su prof. dr Anatolij Kljosov, vodeći svetski naučnik u oblasti genealogije, bivši profesor moskovskog državnog univerziteta "Lomonosov", Harvardskog univerziteta, italijanski istoričar i lingvista Đankarlo Ticijani Tomecoli, vizantolog prof. Radmilo Petrović, prof. dr pravnih nauka sa moskovskog univerziteta Božidar Mitrović, ujedno i jedan organizatora ovog skupa. Kao prateće manifestacije su bile organizovane izložba savremenih umetničkih dela i arheološkog materijala u galeriji "Progres", organizovanje narodnog kola u Knez Mihailovoj, pevanje predačkih pesama na Kalemegdanu, koje su oslikale javnosti društveni život prvih naroda sa ovih prostora.

Posebnost i zanimljivost ove naučne konferencije je u tome što se došlo do novih otkrića o civilizaciji na Balkanskom poluostrvu. Postojeće naučne teorije o nastanku civilizacije na prostoru Mesopotamije i dolasku Slovena sa Karpata na Balkansko poluostrvo su opovrgnute dokazima savremenih naučnih disciplina. Prof. dr Anatolij Kljosov je genetičkim analizama DNK ukazao na činjenice - genetički materijal pokazuje da bela rasa, evropska, potiče sa Balkanskog poluostrva, odakle se širi na ostale strane sveta. Ova teorija se upravo poklopila sa lingvističkim istraživanjima na Kritu, koje je objavio gospodin Tomacoli, ukazujući na lingvističku teoriju kontinuiteta po kojoj su se jezici razvijali iz jednog korena, a ne kao što je dosadašnja nauka tvrdila da je svaki narod stvarao svoj jezik. Sekcija za jezik i pismo je imala preko 25 radova iz svoje oblasti, u kojima su detaljno i argumentovano izvedeni zaključci o razvoju pisma i jezika i potrebi naših predaka za izražavanjem uopšte, a posebno umetničkim, kroz pesme. I arheologija je sa svoje strane potvrdila ove nove naučne teze, argumentujući ih nalazištima u Vinči na dubini od 6-7 metara, koji ukazuju na prvobitnost civilizacije upravo na ovim prostorima. Pomoću različitih naučnih disciplina naučnici raznih zemalja su izveli iste zaključke - na tlu Balkanskog poluostrva je nastala prva civilizacija, i to pre oko 12.000 godina. Ovo ukazuje na potrebu novog preispitivanja već ustanovljenih naučnih teorija o postanku civilizacije.

Jedan od kurioziteta priznatih naučnih istina je izneo dr Kljosov, navodeći da se u ruskim školama uči da su se Sloveni doselili u Rusiju sa prostora Balkanskog poluostrva negde otprilike u VII veku, dok se u srpskim školama uči upravo suprotno, da su Sloveni doseljeni sa Karpata na Balkansko poluostrvo u isto vreme.

Mogućnost utvrđivanja novih naučnih istina je izazvala kod nas i negativne reakcije. Dekan Filozofskog fakulteta Miloš Arsenijević je pokušao da otkaže gostovanje naučnika iz Italije, Rusije, Nemačke, SAD, Srbije u svečanoj sali Rektorata Univerziteta u Beogradu, ali, srećom, rektor, Senat i Rektorat Univerziteta su ga odbili. U jednim beogradskim novinama se pojavio tekst u kome Filozofski fakultet i SANU proglašavaju ovu konferenciju "nenaučnom" i ograđuju se od nje, a jedan beogradski časopis objavljuje dva teksta u istom tonu. Učesnici, priznati naučnici u svetu, nenaviknuti na ovakav tretman, zatražili su objašnjenje. Ispostavilo se da u SANU niko nije ni na kakv način ocenjivao ovaj događaj. Tako je, osim rečitog ćutanja vodećih beogradskih medija i medijske blokade, napravljena šteta - ne naučnicima, već nauci, pa i Srbiji, koja u novim naučnim saznanjima može da prosperira, pre svega turistički i ekonomski. Ljudski je možda razumljiva potreba naših stručnjaka da bojkotuju i negiraju nova naučna saznanja. Na to ih navodi potreba za grčevitim čuvanjem stečenih pozicija koje im garantuju mir i bezbednu korist. Takođe je objašnjiva i vekovna naučna zabluda, s obzirom na činjenicu da je bila zaodenuta potrebom Rimskog carstva za okupiranjem ovih prostora i aspiracijom ove kulture, upravo zato što je znala za njen značaj i povoljan geografski i klimatski položaj.

Ipak, neke činjenice pokazuju da se nešto menja i da će spomenute negativne reakcije u najmanju ruku biti usamljene, a zatim i u velikom zakašnjenju u odnosu na nova otkrića i dokaze ukoliko ne prepoznaju vrednost tih promena. U prilog tome govore podaci da je spomenuta izložba u beogradskoj galeriji "Progres" pod nazivom "Prenosioci vatre" imala oko 15.000 posetilaca, da će se preseliti u Rusiju gde se očekuje veliki uspeh, da je najavljena mogućnost održavanja redovne godišnje kulturno-umetnički-naučne manifestacije upravo na ovim prostorima koji nedvosmisleno potvrđuju da je ovde bila kolevka civilizacije. Univerzitet u Beogradu, Ministarstvo kulture i informisanja, znatiželjni građani su pokazali da imaju sluha za ove vrednosti. Možda će u godini obeležavanja sedam vekova Milanskog edikta, koji je simbol verske tolerancije, i ostale državne institucije podržati, pre svega želju za naučnom istinom, a zatim otškrinuti vrata turističkom, ekonomskom i svakom mogućem prosperitetu koji iz toga proističe.

(Vesna Arsić-NSPM)
srbi_prije_6v- 80229 - 06.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Antička Srbija; Antička Makedonija


srbi_prije_6v- 80081 - 01.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)


Izvodi iz teksta: Iran, Zemlja Arijevaca


Piše: Vesna Pešić za časopis NIN

Davno, vrlo davno, između dva perioda glasijacije, postojala je jedna zemlja u kojoj su živeli ljudi koji su sebe smatrali sinovima Božjim, svetlosnim ljudima i međusobno se oslovljavali sa Airya (Arijevac), što znači plemenit. Zbog obilja zelenila, vode i životinja ova zemlja je podsećala na rajski vrt. Međutim, nailazio je novi period glasijacije i sinovi Božji su bili prinuđeni da napuste svoju domovinu.

Ovako svoj putopis po Iranu započinje mladi Dejan Spasojević, prevodilac sa persijskog jezika. A šta se dalje događalo sa Arijevcima, o tome nas obaveštavaju najdrevniji indo-iranski spisi za koje zna naša civilizacija, Vede i Aveste. Iz njih čitamo da je oličenje zla, Ahriman, u tu rajsku zemlju (Airyana vaejo), koja će mnogo kasnije po sećanjima njenih potomaka biti predstavljana specifičnim šarama na iranskim tepisima (a i na srpskim ćilimima), pustio sneg, led i hladnoću kao posledicu laži. To je uzrokovalo seobe Arijevaca i njihovo grananje od kojih će kasnije nastati nekoliko naroda. Arijevci su, međutim, poneli sećanje na svoj primordijalni zavičaj i drevna znanja koja će kroz religiju i zakon utemeljivati u svojim novim domovinama. Hiljadama godina kasnije, jedna grana ovog naroda daće svojoj zemlji ime Iran.

Put potomaka kroz vreme i prostor, od zlatnog ka mračnom dobu predstavljao je istovremeno i udaljavanje od vertikalne duhovne zakonitosti u kojoj je čovek prošlosti živeo, kadar da se suoči i savlada zagonetke života. Poremećaji koji su usledili prekrili su zaboravom ranu arijevsku civilizaciju i isključili njen značaj za razvoj potonjih civilizacija, ali će im se ona doduše suprotstavljati, obnavljanjem zapostavljenih zakonitosti. Jedna od njih je svakako današnji Iran koji već 2500 godine uspeva da sačuva svoju zemlju u njenim granicama, dok su se najveće svetske imperije i carstva poput Otomanskog, Britanskog, Vizantije, Grčke, Rima i mnogih drugih, u međuvremenu raspadala. Svakako da zasluga za to pripada iranskom narodu, potomcima Arijevaca, koji danas kao i u vreme Herodota, slovi za najgostoljubiviji narod na svetu, a poštovanjem tradicije u kojoj se zadržala sakralna arijevska budnost suprotstavlja se sledbenicima tame, u naše doba oličenim u idealima kapitalističkog društva, koje materijalno stavlja iznad duhovnog. Recimo i da je iranski narod uspeo da sačuva kategoriju porodice kao centralne duhovne i socijalne institucije, bez koje je svaka budućnost jalova. To uvažavanje porodice kao društvene organizacije proističe iz ubeđenja da je jedino Bog gospodar koji ne deli, ne razlikuje, ne potčinjava u laži, već uzdiže u istini. Ovo dramatično uverenje tekovina je arijevske civilizacije koja ga je preko svojih potomaka Iranaca, Indijaca, Slovena, utkala kao doprinos univerzalnoj civilizaciji. (Razaranje slovenske porodice, pak, trajalo je stolećima i poslednjih osamdesetak godina slovenski svet živi na njenim razvalinama.)

Iran - zemlja večnosti, danas je savremena država koju gotovo na svakom koraku obavezuje po neki zalog prošlosti, bilo da je reč o monumentalnim arheološkim spomenicima, bilo da se radi o pisanoj reči. Taj trezor neprocenjive vrednosti seže od 7. veka pre Hrista i osnivanja prve države Medije, preko ujedinjenja pod Kirom u 6. veku pre Hrista i stvaranja prve persijske države, koja će u vreme Darija (521-486. pre Hrista) doživeti svoje zlatno doba. Umetnost dinastije Ahemenida (539-331. pre Hrista) daće najveličanstvenije spomenike autohtone umetnosti u Persepolisu, Suzi, koje će mnogo vekova kasnije, u epohi dinastije Sasanida (227-641) doživeti svoju renesansu. Poput mnogih drevnih, bogatih civilizacija Persija će neprestano biti izložena divljanju brojnih stihija sa željom da se njeno blago razgrabi i identitet uništi. Ali, ni odbacivanje istorijskih činjenica, ni promena geografije, ni uvođenje novih društvenih sistema, ne mogu savladati prošlost i izvore. Tako će Persija voditi ratove sa Grčkom, sve do pobede Aleksandra Makedonskog, (331. pre Hrista) kada će za kratko jelenistička država Seleukida uspostaviti svoju vlast. Plemena Parsa potom, osnovaće moćnu Parćansku državu (250. pre Hrista-226. naše ere), a vlast dinastije Sasanida i renesansu Persije (226-652) smeniće osvajanja Arabljana koji će doneti uticaj arapske kulture. Od 9. veka Persijom su vladale razne muslimanske dinastije (Taharidi, Safaridi, Bujidi...), od 10-13. veka Turci Seldžuci, a od 13-15. veka Mongoli. Ni novije doba nije donelo predaha jednoj od najstarijih civilizacija sveta, jer će u 18. veku Ruska carevina od Persije oteti pokrajine u oblasti Kaspijskog jezera i Kavkaza, a u 19. veku kada su otkriveni izvori nafte, pretenzije Velike Britanije i Rusije sukobiće svoje interese što će dovesti do podele Persije na dve interesne sfere severnu ¿ rusku i južnu ¿ britansku. Za sve to vreme, u Persiji će se iznedriti i biti ponuđeni svetu neki od najvećih umetnika poput Firdusija, Hajjama, Nizamija, Rumija... Arijevski uticaj pohranjen u kolektivnom nesvesnom njenih današnjih potomaka, sigurno je bio jedan od podsticaja Islamske revolucije da se odbrani tradicija i današnji Iran sa uvođenjem metafizičkih relacija u politiku odgovori na profane i svom biću strane ideje kapitalizma, demokratije, liberalizma itd. Svojim položajem i sudbinom u ovom trenutku, Iranci znaju da su, kao i mnogo puta pre toga, obavezani kao nosioci jedne od najdrevnih civilizacija, na jedinstvo i uvažavanje zanemarenih principa opstanka minulih civilizacija, kao i princip da pravi duhovni i materijalni preporod može nastati jedino iz energije i religije koja je u njima akumulirana.


Listajući stranice iranske istorije, koja je neverovatan doprinos svetskoj baštini, prosto je nemoguće ne zanemariti nedavni slučaj filma Olivera Stona "Aleksandar", u kome "mirotvorna" akcija osvajanja Persije od Strane Aleksandra Makedonskog, nijednog trenutka nije ni slikom ni rečju pomenula spaljivanje tadašnje prestonice Persepelisa do njenih temelja. Na ovaj podatak podseća publiku u Narodnom muzeju, prilikom Dana iranske kulture i gospodin Oliver Tomić, istoričar umetnosti. Ako izuzmemo umetničku koncepciju režisera ovog filma, podrazumevajući da o nekakvoj istorijskoj neobavešenosti ne može biti govora, ostaje da se konstatuje kako vreme smenjivanja koncepcija ujedno znači i vreme preotimanja tekovina, pa time i filsifikovanja istorije. A zapravo u Persiji po prvi put u istoriji imamo primer ratnog sukoba Istoka i Zapada. Sa strane Zapada je Grčka oličena u republici, egalitarizmu, demokratiji i sekularizmu a nasuprot njoj je Istok, odnosno Persijska monarhija sa hijerarhijom u kojoj je na nivou države uspostavljena monoteistička religija. Ishod ovog rata je poznat, kao što je poznato da to nije poslednji put kada je Zapad hteo da baci na kolena Istok. I danas smo svedoci, a nažalost i primer takvih pokušaja. Međutim, Zapad ne poznaje duh Istoka koji ne podnosi poniženje i pad. Potomci starih civilizacija, čak i ako nekada izgleda da posustaju, ipak su u saglasnosti sa prirodnim tokom kretanja u zakonitostima harmonije iz koje su nicali i kroz koju su trajali, verovatno neprimetne za zapadno oko modernog tehnološkog instrumentarija. Tako svi pokušaji religija i ideologija koji su težili otuđivanju ovog sveta, njegovom usitnjavanju, deobama, seobama kako bi ga jednostavnije materijalno i duhovno pokorili u ime nekih novih imperija, nisu ga mogli odvojiti od njegovog porekla i nasleđa u kojem su pohranjena znanja kroz vreme, sve do ponovnog sakralnog buđenja i obnavljanja. Jedino taj svet mogao bi da reši duhovnu i materijalnu bedu kojoj Zapad hrli bez obzira na njegov fascinantan razvoj. "Uistinu, Zapad se mora okrenuti Istoku, jer i sunce izlazi na Istoku.

Sva prava su zadržana © Izdavačka Kuća "Pešić i Sinovi"
srbi_prije_6v- 79587 - 16.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Obnova države Srbije: Svevladovići i Svetimirovići


srbi_prije_6v- 79585 - 16.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Pavlova pećina


srbi_prije_6v- 79583 - 16.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Srbi i Grci


srbi_prije_6v- 79582 - 16.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Podunavlje i arijevski pohod


srbi_prije_6v- 79557 - 15.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Ko smo: civilizacija Vinča


srbi_prije_6v- 79531 - 14.11.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

Minovski Krit pripada srbskoj kulturi


Piše prof. Jovan I. Deretić

Kada sam završio rukopis prvog toma Istorije Srba, u Francuskoj 1972. godine, u njemu je bio obuhvaćen Minovski Krit kao deo srbske istorije i srbske kulture. To sam uradio posle obimnog i podrobnog istraživanja starog Krita. Čak je i more između Krita i Atika nazivano Sarbsko more, i od tog naziva ostalo je danas ime Saronski zaliv. Niko od Srba u to vreme nije mogao da u to poveruje. Pošto su vremenom dolazili novi dokazi, moja postavka je bivala sve jača. Na Prvom Petrogradskom kongresu bio sam prijatno iznenađennalazom jednog italijanskog naučnika Dr Đankarla Tomecolija (Dr. Giancarlo Tomezzoli) koji je doneo i prikazao jedan natpis sa Minovskog Krita, nastaroj srbici, i na srbskom jeziku.

Tomecoli započinje svoju analizu navođenjem tvrdnje italijanskog lingviste, tvorca tzv. paleolitske teorije kontinuiteta, Maria Alineija, koji na str. 134 citiranog rada kaže da: "teza o kasnom dolasku Slovena na Balkan mora biti zamenjena scenarijom o kontinuitetu Slovena od vremena paleolita, a demografski rast i geografska ekspanzija moraju biti objašnjeni izuzetnim uspehom, kontinuitetom i stabilnošću neolitskih kultura u jugoistočnoj Evropi"

Od formiranih slogova, kako je pokazano na donjoj slici, Tomecoli dolazi do natpisa prepoznatljivog slovenskim jezicima, tako da njegovo dešifrovanje natpisa na pečatu rezultuje rečenicom:



AREJU STARIJEM SINU POŠTENOG AJAKA



Natpis sa zlatnog pečata iz Mavro Spelio (gore Tomecolijeva skica, dole po Edgaru Džonu Forsdajku), koji Đankarlo Tomecoli tumači srbskim jezikom. Gore je prikazan tekst u razvijenoj formi (prethodna strana, gornji red) sa odgovarajućim ekvivalentnim znacima linearnog B pisma i glasovnim vrednostima. Tomecoli je u Petrogradu ovaj jezik nazvao slovenskim, iz razumljivih razloga, ali u vreme Minovskog Krita nije bilo nikakvih Slovena niti slovenskog jezika.

Dr. Đankarlo Tomecoli konstatuje da je natpis na ovom pečatu sličan natpisu iz Ezerova u Trakiji (citira tvrdnje V. Georgijeva), što svedoči o srodnosti Krićana sa Tračanima/Slovenima, odnosno njihovo serbo-raško poreklo. Kao potporu svom istraživanju i dobijenom rezultatu, on takođe navodi rezultate novijih genetičarskih istraživanja, prema kojima su današnji Makedonci sličniji Krićanima nego ostalim Grcima.

Kada je Dr. Tomecoli pročitao natpis na Prvom kongresu u Petrogradu, kao zaključak je naveo: "Ovo je dokaz da su Sloveni bili prisutni na Kritu 1500 godina pre Hrista". A naši "učeni" profesori još uvek sele Slovene iz močvara na švapski "Balkan" u sedmom veku. Kakva bruka i sramota!

Kod Diodora imamo podatak da je prvo ime Krita bilo Idea. Na Kritu se nalazila jedna sveta planina koja se zvala Ida. To ime za svetu planinu imamo i kod Srba u Maloj Aziji. Diodor kaže da je na Krit došao bog Amon (vrhovni bog Misira i Afrike) i oženio se Getom, te dao ostrvunjeno ime - Kreta. Znači da je Kreta bila iz srbskog ratničkog staleža Geta. Ne treba smetnuti s uma da su stanovnioci maloazijske Like kod kojih smo našli čuveni srbski zakonik bili poreklom sa Krita.

Dakle, 38 godina kasnije, otkako sam ja prikazao Krit kao deo srbske kulture, jedan eminentni strani naučnik donosi materijalne dokaze moje postavke. Radi se o vrlo krupnim naučnim otkrićima jer se kultura antičke Grčke napajala i inspirisala kritskom.
srbi_prije_6v- 79510 - 14.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Drugi deo nove istorije: Gost Prof. Đankarlo Tomecoli


Na italijanskom jeziku se njegovo ime piše Giancarlo-Tomezzoli.

srbi_prije_6v- 79507 - 14.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Nova istorija u Vinči: Prof. Anatolij Kljosovo


srbi_prije_6v- 78899 - 06.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Senzacionalno otkriće: Vinčanci su imali novac


Metropola najveće kulture stare 7.500 godina, u praistoriji Evrope, Vinča, bila je mnogo veća nego što se do sada verovalo, otkrili su geolozi tokom nedavnih istraživanja. Stručnjaci preduzeća "Geoalfa" i Rudarsko-geološkog fakulteta do ovog saznanja su došli kada su pozvani su da utvrde, kako se mogu spasti ostaci središta civilizacije na lokalitetu koje danas ugrožava klizište izazvano vodom iz 17 okolnih septičkih jama.

  • Nažalost, reč je o prvim geološkim istraživanjima Vinče od njenog otkrića pre više od veka - kaže prof dr Slobodan Knežević s Rudarsko-geološkog fakulteta.

  • Bušenja su odmah opovrgla dosadašnje pretpostavke o tlu na kome je bila podignuta praistorijska metropola. Vinča je bila mnogo veća od današnjeg lokaliteta, a njen centar se nalazio u sadašnjem koritu Dunava.
  • Geolozi naglašavaju da je veliki propust što nisu bili pozvani ranije da rade s arheolozima, jer bi odmah bilo jasno da prvo naselje u Vinči nije nalazilo na uzvišenju kao današnji lokalitet - kaže prof dr Knežević.

    Prema rečima našeg sagovornika, Vinča je podignuta u prirodnoj uvali između dva brega koji su štitili kuće od vetra. Nastala je ne na lesnom tlu uz reku, kao što se mislio do sada, već na sedimentima iz vremena Panonskog mora.

  • Tragova praistorijskih rečnih sedimenata nema ni na području arheološkog lokaliteta, ni na obali, ni u današnjem Dunavu - otkriva prof Knežević.

  • Pretpostavljamo da se korito reke nalazilo nekoliko stotina metara dalje i da je kasnije skrenulo i uništilo centar Vinče. Zamislite kakav su to kultura i grad bili, ako se otkriće kuća sa periferije smatraju svetskim otkrićem bez presedana.

    Arheolozi su na lokalitetu pronašli narukvice od praistorijskih školjki koje su smatrane nakitom, dok ih geolozi nisu malo bolje zgledali i otkrili da je reč o vrsti spondilus, koja nikada nije živela ni u Dunavu ni u Crnom moru, već od najbližih u Egejskom ili Jonskom.

  • Ova školjka se nalazi na celom prostoru vinčanske kulture širom centralne Evrope i logična je teorija kolege arheologa Dragana Jankovića da je spondilus bio moneta ove civilizacije - kaže dr Knežević.

  • To uopšte nije teško pretpostaviti, ako se setimo da su Vinčanci trgovali širom Evrope, uvozili su opsidijan - vulkansko staklo iz Erdelja, a prodavali dragocenu crvenu boju od cinabarita s Avale u Grčkoj. Baš oni su stvorili modernu poljoprivredu đubrenjem tla, a zahvaljujući tome ljudi su prestali da se seljakaju u potrazi za hranom i postali su sedelačka civilizacija. Najnovija geološka i arheološka otkrića u Vinči biće javnosti predstavljena na skupu u Prirodnjačkom muzeju u ponedeljak.

    NAJSTARIJI GRAĐEVINCI I METALCI

    GEOLOZI su otkrili da je materijal od koga su Vinčanci pravili kuće i keramiku nije bila obična glina.

  • To je bila mešavina lesa i veoma mekane gline kakva može da se nađe samo na lokalitetu između Slanaca i Velikog sela - kaže prof dr Knežavić.

  • To dokazuje da su imali razvijene tehnologije, pa ne čudi što su i prvi topili metale i pravili boje od minerala izvađenih u rudnicima na Avali. Kasnije kulture kao što su Kelti, Rimljani i Sasi samo su nastavili da proširuju njihova okna.
  • srbi_prije_6v- 78835 - 05.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Aleksandar Veliki


    srbi_prije_6v- 78779 - 04.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Biblijski Srbi: Jovan I. Deretić


    srbi_prije_6v- 78739 - 03.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Arijevci - Srbi


    srbi_prije_6v- 78737 - 03.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Srbi kroz istoriju, zablude i laži


    srbi_prije_6v- 72510 - 10.08.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Jovan Deretić: Izmišljeno doseljavanje Srba





    Idi na stranu - |1|2|