fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-SRBI_EVROPE
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

srbi_evrope- 95555 - 19.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Beli Srbi


Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u 10. veku. Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom 10. veka kroz nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, "kralja Misaka, pod čijom su vladavinom živeli Sloveni", i drugom, Mješka "kralja Severa".

ONOMASTIČKI DOKAZI

Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom stupnju Corona Regnum Poloniae.

BIALI SERBOWIE

U studiji iz sredine 10. veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda. Tačnije, imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: "Pozdravljam ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine. "

POREKLO OTADžBINE

U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici, Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom, Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije otadžbine, nalazi se veliki broj serbskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti serbska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.

  • Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby.

    (S. Kozierovvski, (I) Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny Zachodniej, 1934; (II) Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939. W. Taszycki, (III) Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925. )
  • srbi_evrope- 95513 - 15.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Dunav: Radovan Damjanović


    srbi_evrope- 94449 - 29.11.2015 : Drago BG - best (2)

    Dobrodošlica kod Srba u Rumuniji


    Prije 10-tak godina sam često poslovno putovao po Rumuniji, i ono što me je iznenadilo je bilo gostoprimstvo i dobrodošlica kod Srba u Rumuniji.

    Mislim da srpska nacionalna manjina u Rumuniji i nije baš velika. Dosta Srba živi u Temišvaru. Oni vjerovatno, osim nacionalne pripadnosti i srpskog jezika i nemaju mnogo toga zajedničkog sa nama, ipak su oni odrasli i živjeli u Rumuniji, ali ono što sam doživio je da kada vide vozilo sa srpskim tablicama, uvije su tu da pomognu.

    Jednom sam ispred neke prodavnice u Temišvaru na engleskom pitao da li smijem da parkiram tu. Žena, čim je vidjela da imam srpske tablice, pozva kolegu, koji je srpskog porijekla. On odmah ode da pomjeri svoje auto da bih ja tu parkirao; ja mu objašnjavam da nema potrebe za tim, ali on neće ni da čuje nego me natjera da parkiram na njegovo mjesto. Jednom drugom prilikom sam na engleskom pitao taksistu kuda se ide za Zimboliju (granično mjesto sa Srbijom). On kad je vidjeo da vozim "Stojadina" reče mi da ga pratim i da će me on izvesti na put za to mjesto. Džabe mu objašnjavati da ne treba da troši vrijeme, ali on je bio uporan i jedno dva kilometra me vodio do puta.

    Toliko oduševljenje kod tih ljudi kada sretnu nekoga iz Srbije je baš za svaku pohvalu!
    srbi_evrope- 93309 - 13.07.2015 : Mihailo Danolović Majur, Šabac - best (1)

    O imenu Kozaci


    Slobodni konjički vojnički red Kozaka prostorno obuhvata slivove Dona, Dnjepra i Urala, a nastao je kao odgovor na agresiju Tatara, Litavaca i Poljaka u 14. i 15. veku. Kozaci su po sopstvenom predanju poreklom Srbi, ali njihovo ime se ne tumači pomoću srbskog jezika, već po nametnutom principu vladajuće nauke da se za tumačenje koristi bilo koji drugi jezik osim srbskog! Ovaj prećutno pogrešan naučni stav, proističe iz sasvim proste naučne činjenice da je srbski bio drevni ili "majka jezik" na planeti Zemlji!

    Tako je srbski imenoslov u semantici imena Kozak "obogaćen" još jednom lingvističkom inverzijom, s tatarskim kozak, "lako naoružan vojnik". Ako znamo, da na ruskom kazak znači konjanik, onda tumačenje dobija na težini, jer konj je kod starih Srba bio životinja Sunca, pa je čak dodavan kao predmetak u božanskim imenima. 1 Kako su konjanici kod starih Srba bili isključivo "plemenita roda", njihova odlika je bila nošenje perčina (kika) po božanskom primeru. Duga kosa je znači bila oznaka viših staleža, što je vremenom preraslo u narodno ime.

    Shodno navedenom, ime Kozaci treba tumačiti kao Kosaci, arij. kešara (kesara), "kos(m)ati", ime boga Nava < keša (kesa), kosa, kao atribut boga Sunca, jer kosa najbolje prenosi elektro magnetna svojstva. Otuda, kosa je simbol duše u srbskoj mitologiji, a kosmatost atribut ogranulog Sunca. Srbski mit nedri čudnovatu mitološku dlaku crvene boje, devojke sjajne kao Sunce. Ta zlatna "dlaka" daje svo znanje ovoga sveta od njegovog postanja, kada je car rascepi na dvoje! Ne samo da je kosa u mitu obeležje za svetlost Sunca, već je i zamena za čoveka:

    Šta je otkup brate?

    Ruse kose sejo!
    Seja kose odrezala,
    te je brata otkupila.

    Kod starih Srba je bilo u običaju da se prvo voće kao i prva kosa namenjuju za dušu (šišano kumstvo), pa se ne treba čuditi što je kosa u prošlosti bila statusni simbol. Potvrdu daju i vilinska imena Kosa, Kosara, Kosana¿ ili oronim Kosmaj, jer, spota ove nekadašnje srbske Svete gore vezuje se za kosu i kosmatost, bez obzira da li je u pitanju šuma Svete gore, kosa njenih posvećenika ili vrsta vinove loze.
    Vlašići (Plejade) takođe nose ime po bogu Nava, arij. vala-dža (vala-sa), vlasi (kose), "dlakavi", "kosati", oličenje sazvežđa Vlašići (Volosožari), koje "zatvara" Đurđevska zora a otvara Vidovdanska jer se u tom periodu Vlašići ne vide na nebu. Ali, Vlašići nisu samo oličenje skotnog boga već i boga Rata (Kartikeja). Otuda se u Nestorovim listinama zaklinje Volosom (= Veles). U češkim spomenicima 15. i 16. veka Veles je satana pod uticajem hrišćanstva. Njegova ptica je guska a praznik sv. Vlaho (Vlahos, Vlasij, Vlasov dan), poznatiji kao sv. Blaž (16 februar).

    Postoje li sinonimni primeri u istoriji za božansko narodno ime po kosi? Postoje. Na prvome mestu medski Hiksi koje bi trebalo zvati Perčinaši, jer je njihovo ime od arij. šik¿a (kik¿a), kika, perčin. Kod Misiraca su poznati kao heka k¿asevet, a kod Arapa pod imenom Hasaki. Verovatno po perčinu nose ime i njihovi rođaci Kasiti (asir. kašu), koji su sami sebe zvali "ljubimci Mardukovi" (Serbonovi). Jelinski pisci ih zovu Kosaji, Kisaji ili Kaspi. Ahajci iz Ilijade takođe nose pridevak "kosati", a oni su izvorno Medi ili Sarbati. Još jedan istorijski narod nosi božansko ime po kosi, a to su Hazari ili Kosari. Beli Hazari su bili plavokosi i crvenokosi ljudi, duge raspuštene kose, čije je pismo poteklo od srpskog (Marvarudi).

    Poznato je, da su Srbi do Prvog srbskog ustanka nosili perčin. Priča se, kako je Crni Đorđe usred ustanka naredio da se seku perčini, jer, skoro da ga je ubio borbi neki Turčin koji ga je dohvatio za perčin. Ova naredba, umalo nije izazvala ustanak u ustanku, koji je podignut u Šumadiji na prostoru nekadašnje Medije.

    Slobodan M. Filipović

    (1) Isto kaže i istoričar Beda za najranije anglosaksonske starešine, da su nosili pridevke po konju, naprimer "pastuv".
    srbi_evrope- 92027 - 04.01.2015 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Kako su nastali Albanci?


    Bugarska istoričarka: Albansku naciju je stvorila Austrougarska kao sredstvo pritiska na Srbiju

    ŠIPTARI NIKADA NISU POSTOJALI KAO NAROD, već ih je narodom učinio Austrougarski dvor, ujedinio različita plemena, sačinio jedan jezik i sve to potpomogao novcem kako bi amortizovali srpski pritisak i težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja od kojih se dobar deo tada nalazio pod vlašću istih Austro-Ugara.

    "MOLIM SVE SVOJE PRIJATELJE DA PAŽLJIVO PROČITAJU OVU INFORMACIJU

    Polovinom oktobra prošle godine sam obavešten da je umrla moja dobra drugarica doktor istorijskih nauka Teodora Toleva. Tog trenutka i dugo posle toga nisam mogao da dođem sebi, jer je bila ne samo moja dobra prijateljica i uopšte Srba već i izuzetna osoba i intelektualac koji je došao do otkrića izuzetnih u svojoj oblasti što je bila i tema njene doktorske disertacije značajne u svetskim okvirima a i posebno za nas Srbe.

    U godinama druženja sa njom mi je ne samo pričala, već mi je i predstavljala svoj rad koji je za mene tada, oko 2005. bio šokantan jer je potvrđivao dokumentovano sve ono za šta se smatralo da je romantični pogled srpskih nacionalista: ŠIPTARI NIKADA NISU POSTOJALI KAO NAROD, većih je narodom učinio Austro-Ugarski dvor, ujedinio različita plemena, sačinio jedan jezik i sve to potpomognuo novcem kako bi amortizovali srpski pritisak i težnju ka oslobađanju svih srpskih zemalja od kojih se dobar deo tada nalazio pod vlašću istih Austro-Ugara.

    Pasionirano sam gutao svaku Teodorinu reč i naravno širio istinu, na koju su mnogi odmahivali rukom.

    Kako je tema koju je obradila u doktoratu (dokumentovana u svakom svom detalju) sasvim suprotno gledište od zvanično važećeg "međunarodne zajednice", govori o izuzetnoj težini i važnosti informacije i poruci koju sa sobom nosi: Evropska Unija i njene vlade zajedno sa USA i NATO su gomila lažova i nitkova a posebno elite Austrije, Nemačke i Mađarske.

    Albanska nacija

    Poslednji kontakt sa mojom dragom Teodorom sam imao neposredno pre napuštanja Španije kada me je nazvala i tražila od mene neku vrstu zaštite jer je godinama osećala čudno prisustvo nekih ljudi i događaja koji je okružuju.

    Sada kada smo pred izborima, nas 99% možemo da učinimo nešto: a to je da šerujemo i raširimo istinu po Srbiji a i svetu! Razbijmo okupatore Kosova i Metohije i njihove sluge u Srbiji! Molim ozbiljne ljude, srpske patriote da rašire glas istine koji sobom nosi životno delo moje pokojne drugarice, prijateljice svih Srba u Barseloni i uopste srpskog naroda!

    Teodora je možda ubijena, tiho uklonjena zbog nas Srba i zbog istine i dokaza koji srpskom biću nedostaju kao kiseonik, hrana i voda. Molim da se svi u jednom trenutku uozbiljimo i shvatimo da u rukama imamo dijamant koji može svima da nam donese novu istinu, novu vladu, nov međunarodni položaj. Pomozite meni, pomozite sebi, pomozite našoj Srbiji, pomozite našem narodu na Kosovu! Preklinjem vas!"

    RASPAD SRBIJE I VEŠTAČKA TVOREVINA ALBANSKE NACIJE JE DOKAZANA DOKTORSKOM DISERTACIJOM!

    Rana smrt bugarske istoričarke Teodore Toleve je prekinuo jednu obećavajuću karijeru na samom početku. Naučnik i poliglota, radila je na različitim temama od genocida nad Jermenima, do rata za Špansku sukcesiju.

    Za Evropsku istoriju XIX - XX veka, njen rad u vezi albanske nacije je vrlo revolucionaran i bez ikakve sumnje biće predmet daljih istraživanja i mnogih polemika.

    U modernoj i važećoj istoriji (Stavro Skendi, Peter Bartl, George Castellan, Hans Dieter Schanderl) se podrazumeva da je albanska nacija u XIX veku već postojala na čvrst i nesumnjiv način.

    Teodora Toleva je tokom jednog istraživanja i potrage za dokumentima o međuetničkim odnosima u Otomanskoj imperiji, u carskom arhivu u Beču (haus-, hof-, und staatsarchiv) u jednom "arhivskom incidentu" - slučajnosti po njenim rečima, našla dokumente u vezi tajnih sastanaka austro-ugarskog dvora održanih 1896! Ni ona sama u tom momentu, nije mogla da zamisli da će se sledećih nekoliko godina posvetiti jednom dubokom istraživanju koje će da rezultuje njenom doktorskom disertacijom na univerzitetu u Barseloni!

    Uticaj austrougarske imperije na kreaciju albanske nacije!

    Ti sastanci se pominju u dokumentu : "Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl", ali im se ne pridaje veliki značaj. Po bugarskoj istoričarki, memorandum o četiri sastanka koja su održana pokazuje da krajem devetnaestog veka albanska nacija još nije postojala i da će Beč da učini konkretne napore da je izgradi (!!!), homogenizuje stanovništvo, promoviše jedinstvo između katoličkih i muslimanskih klanova, pomogne novinarstvo i obrazovanje naroda, izdavaštvo nacionalističkih publikacija, stvaranje jednog unificiranog književnog jezika, i tako dalje.

    Motivi Austro-Ugarske imperije su vrlo jasni: da kratkoročno ublaži pritisak Srbije i Crne Gore a dugoročno Rusije.

    Bez sumnje je gubitak Teodore ogroman gubitak za nauku a iznad svega gubitak ličnosti takve ljudske kategorije koja je bez sumnje ostavila dubok trag u svima nama koji smo imali čast i privilegiju da je poznajemo!

    http://www.semanarioserbio.com/modules.php?name=News&file=article&sid=4204

    SEMANARIO SERBIO - IN MEMORIAM: TEODORA TOLEVA
    http://www.semanarioserbio.com

    ********************************

    Prilog: Osnovne informacije o odbranjenoj doktorskoj tezi ¿ naslov, autor, univerzitet, departman, datum odbrane, mentor, članovi komisije i rezime.

    http://tesis.com.es/documentos/influencia-imperio-austrohungaro-construccion-nacional-albanesa-18961908/http://www.ub.edu/dphc/albania.htm

    Video, profesor Deretić





    srbi_evrope- 90163 - 12.05.2014 : Mihailo Danilović Majur, Šabac - best (0)

    Miodrag Milanović: Veza Rusa i Srba u ranoj istoriji (2)


    Narodi sa Boristena

    Drevni stanovnici sa obala Boristena, pra-stanovnici današnje Rusije, bili su Kelti i Kimeri. Nekoliko vekova kasnije, na ove teritorije dolaze grčka plemena: Boristeni, Halizoni, Agrikole i Kalipidi. Oni će kultivisati zemlju i civilizovati je, osnivajući kolonije i praveći pogodne luke, angažujući se u trgovini, razvijajući živi pomorski promet sa maticom. O ovim plemenima detaljan izveštaj daje Diodor sa Sicilije.

    Sarmati tj. Srbi, njihove komšije, podižu na ušću reke Boh u Boristen, drevni hram Cer, nedaleko od naselja Boristen, kome Grci daju ime Olviopolis. O čestim čarkama i borbama grčkih kolonista sa Sarmatima, pored Apijana, piše i Diodor sa Sicilije. Ipak, mnogi pojedinci i familije su opstali nakon ovih sarmatskih revolucija. Herodot navodi imena naroda što napustiše prostor uz Dnjepar, ispod pustinje Gero, preko puta Kijeva, gde sa svojim stadima lutaju nomadska plemena Skita. To su Antropofazi, Melenheleni, sa gradom Černigovom, Geloni i Budini. Ime Odina, boga-zakonodavca kod Skandinavaca, proizilazi od naziva Budina ili Vodina.

    Dolazak slovenskih plemena, u regiju Boristena, pada u prvi vek kada počinje njihovo mešanje sa starosedeocima i ostalim narodima. Kao podanici Bosforskog kraljevstva, plaćaju danak Mitridatu. U njihovom susedstvu žive plemena Alana, Ostrogota i Bugara. Sloveni podižu izuzetno značajno utvrđenje Sarkel koje će, 900. godine, osvojiti Pečenjezi o kojima piše Ditmar u svojoj Hronici. Pleme Poljana zauzelo je Malu Rusiju, odakle je krenuo njihov ubrzani marš protiv Grka. O etimologiji njihovog imena pisao je Nestor, dodavši da su poljski Kosari i Poljani, osnivači Kijeva, poreklom bili Sarmati.

    Ovo sarmatsko pleme ne treba brkati sa Poljanima naseljenim na obalama Dnjepra; oni su, starinom Sloveni, susedi srpskog plemena Drvljana (Drevljana), čije ime dolazi od reči drvo i označava stanovnike šumskih predela. Drvljani su ime dobili u Lužici, od strane tamnošnjih stanovnika. Glavni grad im je bio Drvoban na čijem pepelu je, posle sukoba Srba i Germana, nikao današnji Gerlic. Najorginalnije ime Drevljana se sačuvalo u nazivu grada, nedaleko od Lunenburga, po imenu Drawehn; nemački izvori ga beleže i kao: Drevener, Drawanen, Drewjanen. Domovina Drvljana je bio hanoverski Wendland i sam grad Hanover, današnji centar SPC za Zapadnoevropsku eparhiju. Zbornik Smilja Dabižova Vasilija iz 1344.g. navodi tri drevljanska srpska plemena koja su, 641. godine, došla u današnju Crnu Goru, u oblast Plava, pod Komovima. Ovaj zbornik pronađen je u manastiru Ćićevo kraj Andrijevice.

    Drvljani su se graničili sa kijevskom oblašću. Glavni grad, upravno i trgovačko središte, im je bio Korosten ili Novopolj. Drugo, važno središte, bio je Ovruš ili Oleg. Nestor nas izveštava i o plemenu Duljeba, pišući o etimologiji njihovog imena, navodeći dokaze tvrdnji kako je u pitanju jedno od brojnih slovenskih plemena. Živeli su u arealu reke Bug i po njoj dobili ime Bužani. 619.g. vodili su rat sa Avarskim Kaganatom. Pleme Volinjana, koje je sa Poljanima i Drvljanima učestvovalo u kasnijem nastanku ukrajinske nacije, u petom veku pre n.e. naseljavalo je obale reke Neve, odakle su se proširili na močvare Polezije, u severnom delu Volinije.

    Drevno ime Volinije bilo je Olijum. Jornand pominje i ime Ovim. Njihovo ime ne treba dovoditi u vezu sa bugarskim, kako ističe istoričar Muratori u Istoriji Italije za godinu 489. Ova oblast se nazivala Pripjat ili Tripjat, jer njome teče više od 15 reka što se ulivaju u jednu. Pleme Gota je pristiglo u ove krajeve u drugom veku, po nalogu kralja Filimera. Ulfila, gotski prvosveštenik, sa dozvolom imperatora Konstantina ΙΙ, prevodi na gotski jezik četiri Jevanđelja, godine 367. Na Pripjatu će Goti napraviti brojne prelaze preko reka, polovinu na jugu i isto toliko na severu. Zahvaljujući ovim prelazima, prešli su Pripjat, porazili pleme Spala i nesmetano nastavili svoj prodor ka Azovskom moru.

    Budini i Neuri

    Pleme Neura i Budina, indirektnih predaka današnjih Rusa, nosi sva obeležja pripadnosti slovenskom etnukumu. Herodot piše: "Neuri imaju skitske običaje. Za vreme jednog pokolenja pre Darija, morali su da napuste svoju zemlju zbog zmija. Mnogi su se gmizavci pojavljivale iz njihove zemlje, a još više ih je upadalo spolja, iz pustinje, dok nisu bili prisiljeni da napuste zemlju i nasele se među Budine. Izgleda da su svi ovi ljudi čarobnjaci jer Skiti, pa i Heleni, nastanjeni u Skitiji, pričaju da se svaki Neur jedanput godišnje pretvara u vuka a zatim ponovo dobija svoj prvobitni oblik. Mene nisu mogli u to da uvere, ali oni uporno tvrde da je to istina, pa se čak i zaklinju". Drevna, mitološka veza između vuka i natprirodnih sila poznata je i naročito zastupljena među severnim i balkanskim Indoevropljanima.

    Stoga, postoji dovoljno razloga da se, u slovenskoj jezičkoj grupi, reč volhvi (od starije *ulqusu-), volhovanije (volšebnost, čarobnjaštvo), prepozna kao korenska imenica sa značenjem rod pa bi ova, idioglotska složenica, značila vučiji rod. Na tom putu treba tražiti poreklo priča ispričanih ocu istorije u Tripolju. Vradžbinama i proročanstvima, bavili su se i kimerijski kolonisti u Kampiniji, poznati kao vešti rudari, pristigli na Apeninsko poluostrvo preko Balkana, dunavskim putem. Vuk je totemska životinja kod Srba i Slovena, božanski simulakrum kulta predaka, teriomorfna teologija drevnog srpsko-slovenskog predstavljanja božanskih epifanija, kako piše Veselin Čajkanović. (1) Zanimljivo da vuka, kao totemsko božanstvo, nalazimo i kod drevnih Ainua, prvih belih naseljenika na japanskim ostrvima. Na vuka, kao totemsku životinju, podseća i pesnik Vergilije: "Ove mi čarobne trave, u Pontu sabrane, Meris je dao sam - u Pontu golema množina ih raste. Često Merisa videh gde u šumi se krije, pretvoren travom u vuka gde duše iz grobova zove i žito posejano na polja druga premešta".

    Simbolika vuka ugrađena je u religiju, očuvana u oskudnim i slabim crtama, dok još uvek postoji autentičan memofond sa verodostojnim podacima u usmenim predanjima i folkloru. Ime Budini potiče od slovenskog apelativa biti budan u smislu spreman. Herodot izveštava o brojnom plemenu naroda veoma plavih očiju, riđe kose - podižu kuće i grade hramove od drveta. Starosedeoci su, autohtoni, zanimanjem stočari; hrane se hlebom i bave povrtlarstvom. Neuri i Budini su gostoljubivi, slave boga Dionisa i vešti su u građenju brodova i izradi oružja od metala. Šafarik je njihovo poreklo smatrao vindskim, odnosno srpskim.

    Ptolemej, u Geografiji, piše: "Opet, između Peukina i Bastarna su Kaprijani iznad kojih su Gebini i Budini". Pominje ih i Pomponije Mela, navodeći kako Budini nastanjuju drevne gradove. Budine i susedna plemena, nabraja Plinije: "Od Tafrisa se dalje protežu, naslonjeni na Auhete: Neuri kod Boristena (Dnjepra), Geloni, Tusageti, Budini, Basilide i Agatirsi plavičaste kose". Egipatske, grčke i rimske izveštaje, dopunjava Amijan Marcelin, delom Res gestae. Marcelin je bio u službi kod glavnokomandujućeg rimskog vojskovođe za jugoistok, imperatora Julijana Apostate, sa središtem u Sirmijumu, imajući vremena na pretek za upoznavanje društveno- političke situacije u tom delu Carstva. Marcelin, vojnik od dvadesete godine, rođen je oko 330.g. Prateći dugogodišnji pohod svoga cara, marljivo je beležio događaje uz prigodne komentare. Napisao je Res gestae oko 395. godine, u miru svoje rimske vile, kao poštovan i vrlo uvažen građanin. O Neurima će zabeležiti: "Među njima, Neuri borave u Sredozemlju, okrenuti susedima ka severu. Posle njih su naselja veoma srčanih Budina i Gelona; ovi, vrlo ratoborni ljudi, kad zarobe neprijatelje svoje, skidaju im kožna odela i od njih udešavaju haljine za sebe".

    Kraljevski Sarmati

    Od Kijeva se, između istočnih Karpata i Dnjepra, proteže prostor tzv. Tripoljske civilizacije, nesporno slovenske i potvrđene arheološkim nalazima gde, u prvoj polovini X veka, Porfirogenit smešta i deo srpskih plemena. Pontsko-karpatski Neuri najstariji su Sloveni ove prostrane oblasti; prema razaznatim denominacijama, tu spadaju i starosrpska plemena. Sa Tripoljem, kulturno je povezana lužička oblast, od XII veka pre naše ere, kao i Zakavkaska, preko polihromne keramike.

    Na ovom prostoru Herodot, pored Neura, pominje Kimerce i Sigine, pleme naseljeno preko Istera: "Jedini, za koje sam bio u stanju da doznam da stanuju preko Istera, jesu ljudi imenom Sigini, što se odevaju kao Međani. Konji istih, dlakavi su po celom telu i do pet prstiju dugačke dlake, mali i tupoglavi, odozdo izvinute njuške, ne mogu nositi čoveka; kad su upregnuti u kola, brzi su te se, stoga, zato i koriste. Zemlje Sigina protežu se sve do naselja Eneta na Jadranu. Kazuju da su napustili Mediju, a kako to uradiše, nisam u stanju da objasnim jer bi sve to moglo da nastane u dugom vremenskom razdoblju. Pleme tzv. kraljevskih Sarmata, po izlasku iz Azije, u III i IV veku, vlada plemenima na Tauridi, u sklopu višenacionalnog Bosforskog Kraljevstva. Jedan od najuticajnijih sarmatskih kraljeva bio je Griško Orović; njegova odlično organizovana konjica uspešno se suprostavljala rimskim trupama, kako izveštava istoričar Zosim.(2) Pod sarmatskim vladarima, ovo kraljevstvo će, kako-tako, odolevati sve do velike vojne Konstantina Velikog od 319.g. do 322. godine. Nešto kasnije, Kraljevstvo Bosfora će zadesiti građanski rat, pobuna plemena na Hersonesu. Neprijateljstva i mir će se smenjivati sve do 344.g. kada Sauromata IV, u dvoboju, pobeđuje Farnaka, vođu Hersonita. Pobeda je značila mir i pristanak pobeđenih da kralju plaćaju redovan godišnji danak.

    Na politički status nije uticao poraz od Gota iste, 344. godine. Da Goti potpuno ne poraze Sarmate, pomogao je Konstantin Veliki sa svojom vojskom od 300.000 ratnika. Sam pogled na ovu vojnu silu odvratio je Gote od same pomisli na borbu. Utehu pobeđenima donelo je republikansko uređenje na Hersonu i proglašenje zavisne republike Herson. Kasnije će, mnoge sposobne sarmatske vojskovođe, predvoditi rimske trupe: "Mnogobrojne sarmatske vođe staviće se na čelo rimskih trupa", piše Euzebije u Konstantinovom žitju. Sarmati će imati problema sa Kvadima, na reci Mart, moraće se taktički povući, prepuštajući im pljačkanje rimskih provincija.

    Sarmatima su dugo vremena vladali Melenheleni, pleme kraljevskih Sarmata, nametnuvši im svoja verovanja, običaje i umetnost. U umetnosti prevladava tzv. skitski životinjski stil; ovo ime je dobio jer mu je glavna tema bilo prikazivanje životinja: lavova, jelena, medveda, divokoza i konja. Njihov glavni grad bio je Černihov (Crnuće) udaljen oko 700 vrsta od obale Azovskog mora. O njima piše Herodot: "Jedan deo njih stanuje oko reke Don. Tu su brojniji u odnosu na one čiji je dom u regiji Severne Skitije. Osim Melenhelena, tu nema nijednog drugog naroda, jer je tamo krajolik močvaran i pustinjski. Vode Mediterana udaljene su od naroda Melenhelena čak 700 vrsta napornog marša", kazuje Herodot. Nićifor Gregora, Černihov naziva glavnim gradom crne Rusije, aludirajući na njegovo ime. Mitridat, kralj Ponta (Kraljevstvo na Bosforu), ujedinio je pleme sarmatskih Jaziga sa Alanima i Roksolanima, krenuvši u Evropu gde je vodio ratove protiv Skita i Rima 81.g. pre n.e. Jazige ili Jezici u izvorima se još imenuju jasima ili Jašvingama, dok su Alani sebe nazivali Serboima.

    Pleme Melenhelena pominje Jovan Rajić u svojoj Istoriji: "Kada je na Zapadu carevao Honorije, u njegovu zemlju su upali varvari. Ko su oni bili i kako se to zbilo, biće sada ispričano. Ranije je gotskih plemena bilo mnogo, a i sada ih je mnogo no, najveći i najznačajniji među njima, bili su Goti, Vandali, Vizigoti i Gepidi. Ranije su se, istina, nazivali Sauromatima i Melenhelenima. Neki su ta plemena imenovali Getima. Svi ti narodi, kako je rečeno, razlikuju se jedni od drugih samo po imenu, no u svemu ostalome oni su slični. Svi oni su bele puti, imaju ruse kose, visoki su i lepog izgleda; kod njih su isti zakoni i ispovedaju jednu te istu veru. Svi su arijanci i govore jednim jezikom, tzv. gotskim; kako mi je rečeno, u drevnosti su bili jedno pleme, no potom su počeli da se nazivaju na razne načine: po imenima onih koji su im bili vođe. Taj narod je, od drevnih vremena, živeo na toj strani Istra. Zatim su Gepidi zauzeli zemlju oko Sigiduna i Sirmijuma, gde oni prebivaju i u moje vreme".

    Dolazak Kosara-Hazara

    Sarmatsko pleme Kosara (Hazara), dolazi i učvršćuje se u Kaspijskom bazenu od godine 212. do 375.g. Svoja naselja proširiće duž cele Crnomorske oblasti do 552.g. kako piše Diodor sa Sicilije. Glavni gradovi postaju Astrahan i Balangiar. Iz Azije, gde im je glavni grad bio Amal, preduzimaće evropske pohode sve do osmog veka; vojno- politički će potpuno nestati do 1016. godine. O životu Kosara i njihovim običajima, između ostalog,piše arapski geograf iz devetog veka, Masudi. Njegove beleške objaviće grof Čaki u Parizu 1778.g. Naslov beleški je Izveštaj iz Amala i čuvaju se u Pariškoj biblioteci. O njima će opširnije pisati i Konstantin Porfirogenit, vizantijski kralj. Kao pokoreno stanovništvo, živeće u Aziji do XIII, XIV veka.

    Kosari iz Azije, plaćaće danak Vizantiji sve do 701. godine, kada je sa trona zbačen Justinijan II. U vazalnom odnosu prema Romjeskom carstvu ostaće do 945.g. 318. godine, sudariće se sa Hunima, na Crnom moru. Jedan deo Kosara će im se pridružiti, u grandioznom pohodu na Evropu 375.g. Tada će Kosari stići i do Srbije. Pokrajina Kosovo je po njima dobila ime. 448. godine, savez mnogih plemena, se učvršćuje krunisanjem Ele, jednog od Atilinih sinova za kosarskog kralja. Kosari će, uznemiravani od susednih plemena i iz predostrožnosti, podići, na Kavkazu, dugačak odbrambeni zid, čija će se gradnja protegnuti od 531. do 579.g. U svoj najveći evropski pohod Hazari će krenuti 627.g. Iste godine, sklopiće savez sa Iraklijem i, zajedno sa vizantijskim trupama, učestvovaće u ratu protiv Persije.

    Kosari će postati stanovnici Berzilije, današnje Litvanije. Izuzetno vojno organizovani, širiće svoja naselja, dalje na jug, od godine 624. Tek od 1320.g. Kosari će biti podanici vojvode od Litvanije, vremenom se pretopivši u Litvance. Takođe, postaju saveznici Avara i, sa velikim vojnim odredima, uz obećanu platu i udeo u pljački, učestvovaće u avarskim panevropskim pohodima. Okupiraće Poljsku i teritorije srpskih plemena Vjatića i Radimića, u zemlji Venda, kako piše Nestor. Godine 680. pleme Kosara je na vrhuncu - kontrolišu široke teritorije između Crnog i Kaspijskog mora, i šire, na sve četiri strane sveta. Na ovoj teritoriji, imaće devet pokrajinskih saveza, organizovanih u županije. Uspešna vojna na Tauridu otpočeće 683. godine; 720. godine, kada su bili na vrhuncu moći, vizantijski car Leon traži kosarsku princezu za ženu svome sinu. Od 790. do 811.g. oni će svoj uticaj proširiti na zapad, kako navodi Anonim, pisar na dvoru mađarskog kralja Bele.

    Strateški, izuzetno važnu tvrđavu Sarkel, ponovo će obnoviti na Donjecku, između 860. i 864. godine. Ovo izuzetno važno utvrđenje pašće u ruske šake 965.godine. 1224. spaliće ga i opljačkati Tatari prilikom invazije na tzv. Malu Rusiju. Pod kraljem Ivanom Vasiljevićem, Kozaci (Kosari) će obnoviti svoje domove. Kosari sa Dona i oni sa Dnjepra udružiće se u 16. veku pod zajedničkim imenom Kozaka. 858.g. Kosari primaju hrišćanstvo. Krajem IX veka, dopustiće Ugrima, njihovim vazalima, preuzimanje uprave nad Mađarskom. 896.g. za kralja je, njihovom dozvolom, izabran Arpad. Nedugo zatim, izbila je pobuna, predvođena plemenom Kabara, protiv novouspostavljenog kraljevstva. Kabari, slovensko pleme sa Kavkaza, opkolilo je naselja Kosara u tom regionu no, pobuna će biti brzo ugušena. Ovo pleme bilo je prisiljeno da se iseli i vrati u Aziju; njihova naselja preuzeli su Kosari. U Mađarskoj će se vojno- politička dominacija Kosara nastaviti sve do 948.g.

    Sarmati-Čerkezi

    Opadanje njihove moći, rastegnute na širokom geografskom prostoru, krenuće porazom i njihovom okupacijom od strane bliskog naroda, Kozaka ili Čerkeza, sve do vremena kada će se formirati kao jedinstvena nacija. Sarmati Kerketi ili Čerkezi preci su Kozaka sa Dnjepra, kako uviđa Plinije: "Sarmati, sa vrhova Kavkaza, znani su kao Kerketi sa Kubana". Strabon piše: "Više znani kao Meoti, Kerketi". Etimologija reči Kozak (Kazah) ukazuje na plemena skitskih planinaca. Po Kazasima će njihova zemlja dobiti ime Kazahstan. U Kursku će, 1282. godine, biti osnovana velika kolonija Čerkeza. Njena izgradnja koordinirana je pod palicom guvernera Kanijeva. Kozaci sa Dnjepra i iz Ukrajine biće pod vlašću Rusa do 1667. godine sa širokim pravima autonomije. On će osnovati i novi Čerkesk, grad na Dnjepru. Prvi je bio izgrađen na reci Don.

    U Poljskoj, u oblasti Zaporožja, broj stanovnika kozarskog porekla će se povećavati. U poljskoj istoriografiji uloga Kosara-Kozaka se proučava od 1515.g. Sigismund I, držeći do njihovih vojnih usluga, dodelio im je zaporošku zemlju, sam potičući njihovo naseljavanje; bili su odani, vojnici vični ratovanju i ratnim lukavstvima. 1557. godine, poljski princ Dimitrije Višnjovečki, izabran je za kozačkog atamana - velikog generala. On je, potican od Sigismunda, formirao jaku vojsku 1562. godine. Iduće leto je pregazio Vlašku, noseći se idejom da napadne Konstantinopolj i oslobodi ga turske vlasti. Armiju Kozaka, u službi Poljske, proširiće i izvrsno opremiti kralj Etijen, stupivši na presto godine 1576. Takođe, dao im je zemlju i grad Trečimirov.

    Kozaci će vršiti i jedan vid državne službe nalik miliciji, sličan službi Skita u antičkoj Grčkoj. Ovaj vid organizacije, Kozaci će preneti u svoju prestonicu na Dnjepru. Na ovoj reci sagradiće, 1572. godine, treći istoimeni grad, Čerkesk-bataj, na novoj lokaciji i nešto višem terenu, u odnosu na stari. Izgradnjom novog grada, njihovi sveštenici će prihvatiti celibat, koga su se odrekli nekoliko stoleća ranije. Uz dosta problema, nova crkva biće osvećena tek 1811.g. Iako su imali pod Rusijom široku autonomiju, Kozaci će često ispoljavati veliko nezadovoljstvo; pobune će pratiti strašna razbojništva. Velika pobuna vodiće se protiv kralja Petra Velikog. Nakon pobede nad kraljem Francuske Šarlom XII, kod Pltave 1709. godine, Petar će pobunu ugušiti do korena; glavni organizator zvani Mazepa i vinovnici će pobeći, stavivši se pod zaštitu Turske, na ostrvu Oleš. No, 1733. godine, otpadnicima će biti oprošteno i oni će se vratiti pod okrilje majčice Rusije, za vreme vladavine imperatorke Ane. U vojevanju protiv Turske, 1787. godine, ponovo se iskazuju kao nenadmašni borci; kao nagradu, dobiće ostrvo Taman 1790.g.

    Srbi sa planine Alin

    Alani (Serboi), tako su prozvani po istoimenoj planini (Alin) gde su se nalazile njihove glavne gradine. Masiv Alin, u geografskim atlasima, ima različita imena; prema nekim autorima, smatra se granicom između Azijske Skitije i Sarmatije. Al Masudi, arapski putopisac, Alane identifikuje sa Serima, spominjući kralja Es Serbira: "U svojoj moćnoj vojsci, on ima 30000 dobro naoružanih konjanika i to mu daje prednost nad njegovim susedima. Inače, cela njihova zemlja je dobro obrađena i naseljena. Moćniji su i od svojih komšija Kašaka. Kašaci, ne bi li nekako sačuvali svoju nezavisnost, morali su podići brojne zidine i citadele, od mora pa sve do duboko u kopno. Postoji dosta kontroverzi oko toga na kom moru oni žive; jedni vele da je to Mediteran, dok drugi zaključuju kako je reč o Pontu. Ja ću ovde samo da primetim kako njihova zemlja nije daleko od naroda Trebizonda".

    Za Amijana Marcelina, Alani su bili pripadnici skitske nacije. On je, u svojim knjigama, opisao njihov život, verovanja, običaje, herojska nadmetanja i kretanja, kao i dolazak Alana na Tauridu 61. godine pre Hrista. Po njemu, Neuri, Budini, Geloni, Agatirsi i Melenheleni i, uopšte, svi narodi naseljeni do reke Gang u Indiji su - Alani. Sholiast kaže: "Kako pesnik Gelan veli, njihov jezik je govor Vilka, sličan po lepoti jeziku okrutnih Sasa". O Alanima piše i A.G. Maš nazivajući ih Asima: "Posle strašnog poraza nekadašnjih stanovnika Germanije, u bici kod Varcele u Italiji oko 150.g. pre n.e. u germanske zemlje upale su horde došljaka sa Istoka. Oni su osvojili Saksoniju, približili se Holštajnu, a zatim krenuli na Dansku da bi se, na kraju, naselili u Švedskoj. To su bili, poznati u danskoj istoriji Asi, čiji je vođa bio Zigte, sin Fridulfa ili Frialofa.

    U Danskoj i Švedskoj, dobio je ime drevnog švedskog boga Odina da bi, na kraju, počeo da se predstavlja kao taj bog. U Švedskoj je bio toliko poštovan da mu je kralj Gilf predao vlast u svojoj zemlji. Njegova supruga zvala se Friga ili Freja. Zaro detaljno govori o njegovim magijskim moćima i bezbožnim delima. Njegova pojava, u ovdašnjim zemljama, vezuje se približno za 50 godinu pre n.e. Isto kao i za života, kada se izdavao za boga, on i njegova supruga su, i posle smrti, poštovani kao bogovi. Njegove figure stavljane su pored Tora. Kao simbolično obeležje, Tor je imao glavu bika. Odin je, u istom svojstvu, dobio obličje jastreba.

    Statua Frige mogla se prepoznati po ženskom liku. To je zapravo onaj Odin koji se kod nas zove Vodan. I, mada se, u ovim mestima, zadržao kratko vreme, njegov utucaj na mitologiju Venda je veoma značajan jer, ne samo što je učvrstio Radogosta nego je, sa sobom, doneo i drugo sarmatsko božanstvo u Meklenburg sam bivajući obogotvoren". Priča o ovom vojskovođi zasniva se uglavnom na tekstovima iz Ede. Zapisi uključuju drevne pesme, recitovane u svečanim prilikama. Autori pesama, o istoriji svog naroda i njegovim junacima, mogli su znati više nego latinski i grčki istoričari, u dalekim zemljama. O seobi Alana iz Podonja u Poljsku, Germaniju i Francusku, svedoče mnogi izvori. Francuski gradovi, na primer, Alanson, a, kako tvrde, i čitava oblast na Pirinejima - Katalonija (Gotoalanija) nazvani su po imenu plemena Alana. Vrlo je verovatno da je deo migranata, preko Poljske i Litvanije, stigao u Skandinaviju, što je dalo osnova za priče o seobi bogova - Asa, Alana.

    Hunska okupacija

    Izuzetno dramatično je bilo potpadanje Alana pod vlast Huna, njihovo ujedinjavanje i zajednički pohod na Evropu. Periplus Marcijana Heraklejskog, iz trećeg veka, određuje prostor koji naseljavaju Huni: "U okolini Dnjepra, iza Alana, žive takozvani Huni," piše A.F. Veljtman, ruski istoričar. Amijan opisuje Hune na osnovu gotskih legendi: "O hunskom narodu ovlaš se govori u drevnim letopisima. Huni žive iza Meotskog jezera, blizu Ledenog okeana i njihova zverstva prevazilaze svako shvatanje". Helmold piše: "Sve slovenske zemlje, koje leže na istoku i pune su bogatstva, Danci su nazivali Ostrogard ; danas ih nazivaju i Hunigard, po bivšem hunskom stanovništvu. Tamo je prestoni grad Hue". Opisavši okretnost i ratnu spretnost Huna, istakavši njihovu veštinu u baratanju lukom i nabacivanju lasa na protivnika, Amijan završava govoreći o njihovim naseljima i kolibama, lutanjima, lukavstvu i strasti prema zlatu. Marcelin, Gelone, Agatirse i Melenhelene, svrstava u Alane, ističući kako su svi plemenite krvi.

    Pre sukoba sa Hunima i sklapanja neke vrste pakta, Alani su se, na poluostrvu Kerč, sukobili sa nekim plemenima Gota. Ove sukobe su iskoristili Huni da ih teško poraze i nametnu im vlast 375.g. Neka alanska plemena, severno od Azovskog mora, kao i neka plemena Rusa i Roksolana, nisu ni osetila razmere ove katastrofe. Konstantin VII Porfirogenit, u delu O ceremonijama, opisuje kako bi se, u diplomatskoj prepisci, trebalo obraćati vladarima kavkaskog regiona, pominjući Arhonta, vladara Sarbana, naseljenih između Alanije i Sanarije. Naime, kako zaključuje F. Dvornik, neka srpska plemena su bila potisnuta od strane Huna prema Kavkazu, gde su nastavili da žive pod sopstvenom upravom, vlašću što je priznavala neku vrstu vizantijskog protektorata.

    U Vizantiji, tokom V veka, veliki uticaj imali su Alani, kako, ne bez izvesnog cinizma, piše Prokopije Cezarejski.(3) Naime, posle raspada Hunskog carstva, na Istok je došao novi alanski talas. Uticaj alanske aristokratije u vizantijskoj državi i vojsci, počeo je rasti - Odoakar je okončavao život Rimskog Carstva, osvojio je Dalmaciju, potom istočni deo Carstva,; jednom rečju, Konstantinopolj nije imao drugu opciju na raspolaganju sem da prihvati Alane. Sredinom petog veka, odlučujući uticaj u Carigradu je imao Alan Flavijus Ardabur Aspar, oslonjen na bezrezervnu podršku trupa alanske konjice. Njemu je, ovoj izbor, imao da zahvali Markijan, još više njegov naslednik Lav I (457- 474). 471. godine, Aspar i njegov sin Ardabur, oženjen drugom kćeri Lava I, su ubijeni, alanski uticaj je minimalizovan, sve do dolaska Justinijana na vlast - seljačkog sina iz unutrašnjosti Srbije. Velike osvajačke ratove, u njegovo ime, vodio je Velizar, izuzetno sposoban Alan.

    ...nastaviće se...




    Odrednice:
    (1) Veselin Čajkanović (Beograd, 28. mart/9. april 1881 - Beograd, 6. avgust 1946) je bio profesor Univerziteta u Beogradu i srpski istoričar religije.

    (2) - Zosim (grč. Ζόσιμος, druga polovina 5. veka - početak 6. veka) bio je kasnoantički odnosno vizantijski velikodostojnik, jedan od poslednjih paganskih istoričara i prvi koji je pisao nakon pada Zapadnog rimskog carstva 476. godine.

    (3) - Prokopije Cezarejski, pravnik i istoričar, živeo je i radio krajem V i početkom VI veka i bio sekretar vojskovođe Velizara. Najstarije i najznačijnije Prokopijevo delo je Istorija Justinijanovih ratova (De bellis) u osam knjiga, gde govori o ratovima koje je vodio Justinijan I.
    srbi_evrope- 90155 - 12.05.2014 : Mihailo Danilović Majur, Šabac - best (0)

    Miodrag Milanović: Veza Rusa i Srba u ranoj istoriji (1)


    Posle objave feljtona Srbi u pisanim izvorima (1-3), antropologa Miodraga Milanovića, koji nam je autor poslao a priredio CEOPOM-Istina, objavljujemo i novi feljton istog autora pod naslovom VEZE RUSA I SRBA U RANOJ ISTORIJI, u tri nastavka.

    11.05.2014. CEOPOM-Istina, za FBR priredila Biljana Diković

    Ovaj materijal nastao je kao plod primene najnovijih antropoloških metoda istraživanja, zasnovanih na paleogenetici, savremenoj disciplini koja u istraživanju porekla čoveka i njegovog istorijskog razvoja koristi DNK analize i ostala dostignuća Genetike, što samo po sebi pokazuje kompetentnost autora i zaključaka koje izvodi.

    Milanović je diplomirao 1979. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom 1976. slušao je predavanja M. Fukoa, koje je ovaj držao u Visokoj školi u Parizu i to ga je zainteresovalo za strukturalnu antropologiju, čiji je promoter bio K. Levi-Stros, što ga je usmerilo u ove oblasti. Osamdesetih godina prošlog veka učestvuje u nizu mešovitih britansko-francuskih ekspedicija u Iranu, Iraku, Nubiji. Jedno vreme bio je urednik u časopisu za popularizaciju nauke "Galaksija". Napisao je više knjiga ("Svetska blaga, izgubljena i nađena", "Istorijsko poreklo Srba", "Srpski stari vek", "Mit, magija i religija", itd) i obišao fascinantan broj arheoloških lokaliteta u svetu. Živi i radi u Beogradu.

    Srbi i Rusi pripadaju, učešćem od 38 procenata, haplogrupi (1) označenoj sa I2a1b (M423, L178). Na teritoriji Dalmacije, Hercegovine, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Srbije, nekadašnje Ilirije, ovu haplogrupu ima preko 50 procenata stanovništva. Među onima koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi prisutna je sa 38 odsto. Ova haplogrupa označavana je do 2007. godine kao I1b, a sa I2a2 od 2008. do 2010.g. Tipična je za Balkan i bazen Karpata, maksimalno učestala kod Srba, takođe prisutna približnim procentom u Rumuniji i Moldaviji. U nešto manjem procentu, prisutna je u Albaniji, severnoj Grčkoj, severoistočnoj Rumuniji, Bugarskoj, Slovačkoj, Ukrajini, Belorusiji i jugozapadnoj Rusiji.

    Grupa I2 se identifikuje, po liniji očevih potomaka, počevši od paleolita, stanovništvo zapadne, centralne i jugoistočne Evrope, raširenog od severne Španije pa do Karpata i, od Britanije do Balkana. Pretpostavlja se da je stanovništvo haplogrupa I2 poteklo iz centralne Evrope i Balkana, ili zapadne Azije, pre oko 15000 godina, razvejavši svoje gene u šest glavnih podgrupa / I2a1b1 (M26), I2a1b (M423), I22a (M233), I2a2b, I2b (L416), I2c (L596)/. Pored ove, u Evropi je preživela haplogrupa I1 zauzevši sever Evrope (Skandinavija i obala Baltika), kao i grupa N1c1 proširivši se, od istoka Finske i baltičkih zemalja, sve do teritorije Sibira. Haplogrupa R1a koja je, u dva navrata, izvršila invaziju na teritorije paleolitske Evrope, nađena je u severoistočnoj Evropi, dok je grupa E1b1b1 učestvovala u stvaranju većinske populacije zemalja Mediterana.

    Filogenetsko stablo (2) haplogrupe I2 (Y-DNA), može se ovako prikazati: M423, I2a1b (Balkan i evroazijska stepa), -L412 (Dinarske alpe), -I2a1b1-L417.5 -I2a1b1a. Ovi zajednički geni zapravo prate širenje Kukuteni-tripoljske kulture i njoj izuzetno bliske, amalgama i nastavljača, kulture Oslikane kardijum keramike. Kukuteni - tripoljska kultura nastala na teritoriji Rumunije i Ukrajine; obuhvatala je Karpate do Dnjestra i Dnjepra, rasprostrta na teritoriji od 14000 kvadratnih kilometara. Imala je neolitsko- eneolitski karakter, datirana u period od 4800.g. do 3000. godine pre n.e.

    Ova kultura razvila se u rečnim dolinama, poglavito u dolinama Pruta, Sireta i Dnjestra, obuhvatajući bazen Podunavlja i Crnog mora. Kultura oslikane keramike odnosi se na dekorativni stil oslikavanja keramike u doba neolita (5000 do 1500 g. pre naše ere). Keramika ovog kulturnog perioda, pronađena je od Jadranskog mora (Dalmacije i Albanije), preko juga Mediterana, do atlantskih obala Portugala. Ova kultura nastavljač je vinčanske, ponikle u donjem toku Dunava (vreme od 6500.g. do 5000.g. pre naše ere), gde se nalaze glavni njeni centri i nalazišta Vinča, Lepenski vir i Starčevo; odavde se ona širila u svim pravcima. Članovi ove velike kulturne grupe pripadali su sedelačkom stanovništvu, uzgajali su stoku, žitarice, živinu i bavili se lovom i ribolovom. Imali su fetišističko-totemski oblik religije. Deo vinčanske bila je i tzv. Bug-Dnjestar kultura gde su, na lokalitetima Tartarije (Rumunija) i Gradišnjice (Bugarska) otkriveni, kao i u Vinči, tragovi kasnog neolitskog proto-pisma. Na tri table, rumunski arheolog Nikola Vlasa je 1961. godine otkrio tragove piktograma sličnih pismu Sumera. Gradišnjičke table su važno svedočanstvo vinčanskog pisma nastalog oko 5000 g. pre n.e.

    Pre rasprostiranja stanovništva sa dominantnim grupama V12a1a i I2a1b, na teritorije Ilirije, Italije, Sardinije i mediteranskih obala Francuske i Španije, registrujemo dolazak ljudi haplogrupe E13 i G2 iz Tesalije (Grčka), zemljoradnika i lovaca. Oni šire Teramare kulturu datiranu u bronzano doba (1500 do 1000 godina pre n.e.). Ova kultura obuhvata deo izuzetnih tehnoloških znanja rekognisticiranih arheološkim nalazima iz centralnog dela doline reke Po u severnoj Italiji, datovanoj u srednje i kasno bronzano doba, u period od 1700. do 1150. godine p.n.e. Nosioci ove kulture su, u dva navrata, izvršili invaziju na sever Italije iz centralne Evrope (Podunavlje), s kraja kamenog i početka bronzanog doba. Pored graditeljskog i poljoprivrednog znanja, doseljenici donose i indo-evropske jezike. Nazvani su Italicima, njihova kultura je vilanovska. Vilanovska kultura sledi prethodnu kulturu Teramare, trajući do 7. veka pre n.e. Bila je dominantna u dolini reke Po i regionima Bolonje, Toskane i Kampanije, poznata kao civilizacija Etruraca-Rasena. (3)

    Kelto-italski narod haplogrupe R1b je, kako se smatra, prešao Alpe oko 1000.g. pre Hrista, osvojivši italsko poluostrvo donoseći većinu, danas domaćih, gena haplogrupa I2a1, G2a i E-V13, naročito na severnoj teritoriji. Haplogrupa I2a2, igrom slučaja je preživela, kako rekosmo, dve invazije Indoevropljana. U severnoj Nemačkoj reintegrisana je, invazijom germanskih plemena, za vreme kasnog romanskog perioda. Danas je haplogrupa I2a2 prisutna još u tragovima: populacija centralne i severne Nemačke, Beneluksa i Švedske, poseduje 10 do 15 procenata, Danska, istočna Engleska i severna Francuska od 3 do 10 procenata.

    Širenje Indoarijevaca

    Haplogrupa R1a-Z93 pripada istorijskom narodu Indo-Arijevaca. Činila su ih plemena Meda, Mitanaca, Persijanaca, Skita i Sarmata. Njeno filogenetsko stablo ovako možemo predstaviti: R1a(Y- DNA)-Z93 (rasprostire se od severoistočne Evrope do Azije), R1a1a1b2 →Z94 R1a1a1b2a →L342.2 (Srednji Istok) →L657 (od Srednjeg Istoka do Indije). Grupa R1a se odvojila tokom poslednjeg ledenog doba pre 26500 godina. Za vreme poslednjeg ledenog glacijalnog maksimuma (period od pre 26500-19000 godina), ledena kora prekrivala je veći deo Severne Amerike, severne Evrope i Azije. Poreklo R1 zavisi od raspona genetskog diverziteta, pronađenog u ovim regionima. Seobe iz Azije u Evropu su trajale pet milenijuma; prilikom svakog dolaska novog stanovništva, stizali su novi varijeteti haplogrupe R1a. Azija je tada imala znatno veću populaciju od svih drugih naseljenih delova sveta; veća populacija znači veću genetsku raznovrsnost. Mesto porekla R1a je centralna Azija, sa Iranskom visoravni kao središtem, teritorija južne Rusije i Sibira, gde je bila dominantna haplogrupa na severnom i istočnom proto-indoevropskom govornom području. Odatle je penetrirala u oblasti današnjeg Pakistana, preko Avganistana i Baludžistana, do severozapadne Indije i na Balkan, kao mesto seoba dugih pet milenijuma, evoluirajući u indoiransku, tračku, baltičku i slovensku jezičku grupu.

    Za ove grupe vezuje se Jamnička kultura (oko 3300 do 2500 godina pre naše ere; kultura je kasnog bakarnog i ranog bronzanog doba, nastala na jugoistoku, u rečnim dolinama Buga i Dnjestra i regiona uralskih planina. Po karakteru je bila nomadska sa agrokulturom razvijanom uz tokove reka. Odlikuje je prepoznatljiva gradnja kurgana (mogile, gromile, tulumi) i način sahrane. Jamna kulturi predhode dve: Kraljinska i Srednje-Stoška. Kraljinska se razvila oko petog milenijuma pre naše ere, na reci Volgi u oblasti Saratova. Pripada neolitu i bakarnom dobu, sa specifičnim tumulima (masovnim grobnicama) proporcija 30 puta 26 metara, prekrivenim kamenom. Ovom krugu pripadale su sledeće kulture: Dnjepro-Donjecka, Katakombna i Srubna. Dnjeprodonjecka traje kroz peti i četvrti milenijum, po karakteru lovačka, neolitska kultura, novog kamenog doba, rasprostrta na izuzetno velikom arealu od severnog dela Crnog i Azovskog mora, između Dnjepra i Donjecka.

    Katakombna kultura traje u rano bronzano doba od 2800 do 2200 godina pre naše ere, obuhvatajući teritoriju današnje Ukrajine. Pogrebna praksa obuhvata spaljivanje pokojnika uz uobičajenu gradnju gromila/ mogila. Ovim kulturama bliska je lužička, možda neopravdano pripisana Slovenima budući da, sem posrednih veza, nema čvrstih dokaza da je njima pripadala. Razvijena je u kasno bronzano doba (1800- 1200 g. pre n.e.), obuhvatajući prostore Crnomorskog bazena, Kaspijskog mora i Urala. Ovo je kultura Skita, Sarmata i Kimera u prvom milenijumu pre Hrista.

    Lužička kultura nastala je u kasno bronzano doba (trajanje od 1300. do 500 g. pre n.e.) na teritoriji Poljske, Češke, Slovačke, Ukrajine i istočne Nemačke, povezana sa uticajima sa severa (Skandinavija), halštatskom i Latenskom kulturom. Spaljivanje je dominantan pogrebni oblik, pepeo mrtvaca se odlaže u urne, sahranjivanje se vršilo u masovne grobnice (polja sa urnama). Pripadnici lužičke kulture bave se zemljoradnjom, stočarstvom, zanatima i lovom. Preko Alpa migrirali su u severnu Italiju. Nosioci ove kulture bili su Srbi i Raseni (Etrurci). Jerži Neustupni, arheolog, dokazuje u svojoj knjizi Preistorija sveta nemogućnost formiranja ove kulture od strane slovenskog etnosa.


    Prapostojbina Srba i Rusa

    Ekspanzija ovih naroda povezana je sa veštom izradom bronzanog oruđa i oružja, upotrebom raznih vrsta kola na točkovima i dresurom konja za razne vrste aktivnosti. Takva vrsta društvenog razvoja dovodi do stvaranja vojne aristokratije i brzih zaposedanja novih teritorija. U južno-stepskim kulturama nalazimo mesto bogatog asortimana haplogrupe R1b1b dok, šumsko-stepskim prostranstvima, dominira R1a i tipična kultura prugaste keramike. Trajala je od 2900 do 2350 g. pre nove ere, sa početkom u kasnom neolitu i trajanju kroz bakarno i bronzano doba. Naziva se još kulturom borbenih sekira; one, pored funkcije oružja, imaju statusni simbol. Grobovi su samački, nema masovnih grobnica. Migracija R1b, u centralnu i zapadnu Evropu, ostavila je prostor populaciji sa haplogrupom R1a, u južnoj stepi, za vreme trajanja Katakombne kulture; uz kulturno prožimanje, počinje proces jezičke satemizacije indoevropskih jezika. Tako, Balto-slovenska i indoiranska grupa jezika koristi iste satemske izoglose, prisutne u Katakombnoj kulturi; reč je o podeli na kentum i satemsku grupu indoevropskih jezika. U prvu spadaju italik, keltski, germanski, helenski i toharski; satemska se odnosi na baltski, slovenski, jermenski i indoiranski.

    Brojna testiranja DNA potvrdila su postojanje haplogrupe R1a1a u pripadajućim uzorcima Kulture vrpčaste keramike u Nemačkoj (2600 g. pre n.e.), toharskim mumijama (2000 g. pre n.e.) i, brojnim uzorcima uzetih iz naselja bronzanog doba nastalih u Rusiji, Sibiru, Mongoliji i Centralnoj Aziji. Danas je R1a najzastupljenija u evropskoj Rusiji (45 do 65 odsto), Poljskoj (55 odsto), Beneluksu (49 odsto), Ukrajini (43 odsto), Slovačkoj (42), Latviji (40), Litvaniji (38), Češkoj (34), Mađarskoj (32), Hrvatskoj (29), Norveškoj (27), Austriji (26), severnoistočnoj Nemačkoj (23) i Švedskoj 19 odsto. Tokom vremena, formirani su indo- evropski narodi čije stablo je podeljeno na germansku, baltičku, slovensku i indo-iransku granu.

    Osvrnimo se i na delo genetičara Anatolija Aleksejeviča Kljoseva (4); svoj obiman rad posvetio je traženju indoevropske pradomovine: "Odgovor na pitanje prapostojbine Slovena i Indoevropljana daje DNK genealogija. Pomoću nje, moguće je pratiti kretanja naroda, sledeći markere u našim DNK. Ove markere ne mogu asimilovati ili progutati drugi jezici, kulture ili narodi, kako se to dešava hiljadama godina, u okviru pojmova istorije, lingvistike, antropologije... Članovi roda R1a1 su sa Balkana, nastanjivali su Poluostrvo pre 12000 godina; posle 200 i nešto pokoljenja su izbili na istočnoevropsku ravnicu gde se, pre 4500 godina, pojavio predak savremenih Slovena roda R1a1, uključujući i autora ovoga članka.

    Pet stotina godina kasnije, pre 4000 godina, oni - Prasloveni, stigli su do južnog Urala a, 400 godina kasnije, su krenuli u Indiju, gde sada živi oko 100 miliona njihovih potomaka, članovi istrog tog roda R1a1, roda Arijevaca. Arijevaca, zato što su oni sami sebe tako nazivali, i to je zabeleženo u drevnim indijskim vedama i iranskim predanjima. Isti ti su i potomci Praslavena i njihovih najbližih srodnika. (U njih Kljosev ubraja Skite, Sarmate i Srbe.) Nikakve asimilacije haplogrupe R1a1 niti je bilo niti ima, a maltene istovetni haplotipovi se lako otkrivaju - identični su slovenskim. Još jedan talas Arijevaca, s istim haplotipovima, krenuo je iz Srednje Azije u Istočni Iran, takođe u trećem hiljaduleću pre naše ere i, postali su iranski Arijevci.

    Najzad, još jedan talas predstavnika roda R1a1 krenuo je na jug, doprevši do poluostrva Arabije, Omanskog zaliva, gde se sada nalaze Katar, Kuvajt, UAR... Tamnošnji Arapi, dobivši rezultate testiranja DNK, zaprepašteno gledaju sertifikat testiranja sa haplotipom i haplogrupom R1a1 - arijevskom, praslovenskom, indoevropskom - nazovite kako hoćete, suština ostaje ista. Ovi sertifikati određuju granice areala pohoda drevnih Arijevaca. Proračuni ukazuju na vreme tih pohoda - pre 4000 godina. Dakle, reč je o Slovenima. U daljem istraživanju ćemo imati u vidu istočne Slovene, ljude iz roda R1a1, u terminima DNK genealogije. Nauka, sve donedavno, nije znala kako da ih, u naučnim terminima, označi. Koji ih objektivan, merljiv parametar objašnjava? Zapravo, pitanje i nije tako postavljano. Na osnovu ogromne mase podataka, što ih je prikupila lingvistika, uporedna analiza jezika - to su izvesni Indoevropljani, Arijevci, došljaci sa severa (u Indiju i Iran), znaju za sneg, hladnoću, poznati su im breza, jasen, bukva, znaju za vukove, medvede, upotrebu konja. Sada je postalo poznato da su to ljudi upravo roda R1a1 kome pripada do 70 procenata stanovništva savremene Rusije. Dalje, na zapad, prema Atlantiku, udeo arijevskog roda R1a1 stalno opada i, kod žitelja Britanskih ostrva, iznosi svega 2 do 4 procenta. To smo pitanje raspravili. A Indoevropljani, ko su onda, oni?

    Seobe kreću sa Balkana

    Iz gore navedenog, neminovno sledi da su Indoevropljani - to i jeste drevni rod R1a1 - Arijevci. Onda sve ili, u svakom slučaju mnogo toga, dolazi na svoje mesto - i oko dolaska ljudi tog roda u Indiju i Iran, te širenja ljudi istog roda po čitavoj Evropi, a odatle i pojavljivanje indoevropske grupe jezika, pošto je to zapravo njihov, arijevski jezik, ili njegova narečja i pojavljivanje iranskih jezika indoevropske grupe, pošto to i jesu arijevski jezici. Tim pre što su se, kako ćemo dalje videti, iranski jezici pojavili tek posle dolaska Arijevaca u Iran, a ako ćemo tačnije - onda ne posle, već su postali rezultat dolaska Arijevaca u drugom milenijumu pre naše ere.

    Prikupio sam haplotipove 25 markera (6) roda R1a1 iz svih zemalja Evrope i za svaku zemlju ili region odredio haplotip zajedničkog pretka dotične populacije i vreme kada je taj predak živeo. Ispostavilo se da je, u gotovo čitavoj Evropi, od Islanda na severu, do Grčke na jugu, zajednički predak bio isti. Drugim rečima, potomci su svoje haplotipove, kao štafetu, prenosili sopstvenim potomcima, po pokolenjima, razilazeći se iz jednog istog istorijskog mesta, prapostojbine Praslovena, prapostojbine Indoevropljana i prapostojbine Arijevaca - ispostaviće se da je to teritorija Balkana. I to ne prosto Balkan već, konkretnije: Srbija, Kosovo, Bosna, Makedonija. To je areal rasprostiranja najstarijih haplotipova roda R1a1, doba kada je živeo naš prapredak - na njega ukazuju najstariji, najviše mutirani haplotipovi od pre 12000 godina. Tačnije, pre 12200 godina, ali to je već preterano. U arheologiji i lingvistici ne znaju za takve preciznosti, u tolikoj davnini".

    Proto-iranski jezik pripada narodu Arijevaca, pomenutog u rukopisima Rigvede i Avesti. Rigveda je nastala u kasno bronzano doba (1700- 1100 godina p.n.e.) i predstavlja kolekciju himni. Pisana je sanskritom, najstarijem indoevropskim jezikom, organizovana u deset poglavlja nazvanih mandalama. Rigveda je povezana sa kulturama Andronovo i Sinašita-Petrovac (2200 - 1600 g. p.n.e.) Bila je prva kultura bronzanog doba Indoevropljana naseljenih na zapadu Urala. Oni su uspeli, zahvaljujući primeni bornih i transportnih kola, utabati put do prostranih ravnica Centralne Azije i njenih pustinja, osvojivši rudama bogate planine Altaja.

    Sveti tekstovi zoroasterizma svoje korene imaju u Sintašta-Petrovka kulturi (2100- 1750.g. p.n.e.), Prostirala se od reke Volge i Samare, sve do severa današnjeg Kazahstana i zapadnih delova Orenburga. Pripada ranom i srednjem bronzanom dobu, sa svim karakteristikama Jamna i Katakomba kulture. Njen južni krak pretrpeo je uticaj Majkopa rasprostrtog od gornjeg toka reka Dona i Volge, Urala i teritorije Poltavka kulture, sve do Sirije. Arapski putopisac i istoričar Al Masudi, pominje planinu El Arij, između Meke i Medine, kao deo planinskog masiva Sirije. Arijevci su, za relativno kratko vreme, ovladali Centralnom Azijom, od Kaspijskog mora do Sibira i Tian Šana u Kini, organizujući velike migracije, pljačkaške napade, razvijajući, usput, trgovinu. Širili su se brzo, zahvaljujući upotrebi nekoliko vrsta kola na točkovima (od borbenih do transportnih), savršenom oružju i strateško- taktički vođenim ratovima. Zauzeli su rudarski region Baktrije-Margijane, prostora na granici Turkmenistana, Avganistana, Uzbekistana i Tadžikistana.

    Bakar je intenzivno eksploatisan na Uralu, proto Indoiranci Sinašta-Petrovka kulture, izvozili su ga, u ogromnim količinama, na Srednji Istok, Sumer i Mesopotamiju. Najveća nalazišta i resursi su bili u dolini reke Sarvaš (Sarabšan), gde su prve rudarske kolonije osnovane još u Tugaju oko 1900.g. pre n.e. gde je vađen kositar u rudnicima Karnaba i Mušistan. Kositar je bio izuzetno cenjen tokom kasnog bronzanog doba jer je od njega pravljeno raznovrsno oruđe i oružje, mnogo kvalitetnije od dotadašnjeg, načinjenog od arsenske bronze.

    Prvi naseljenici

    U 17. veku pre n.e. Arijevci su naselili donji tok reke Amu Darje. Bile su to komune farmera; radi boljih prinosa, navodnjavali su polja. U XVI veku pre Hrista, drevni utvrđeni gradovi Margijana-Baktrije su napušteni, preplavljeni migrantima sa severa. Indo-iranske migracije napredovale su ka Hindukušu, Pakistanu i Balodžistanu (jugozapadni deo Pakistana). Vek kasnije, nastaniće se na indijskom potkontinentu, na severozapadu Indije. Ove seobe potvrđene su ne samo genetskim istraživanjem već i brojnim arheološkim dokazima, artefaktima i pisanim izvorima. Uslov bez koga se ne može, uslov svih teritorijalnih zaposedanja, bile su borne kočije, izvrsno oružje i vojna aristokratija. Ona će osnovati potonje moćne države i velike gradove, poput hititske države Mitan u severnoj Siriji i jugoistočnoj Anadoliji, ili subarsku Asiriju. U tom vremenu, razvijaju se centralno azijske kultura, pod dominantnim uticajem Indo-iranaca znanih kao Andonovo vidokrug. Trajaće do 800.g. pre ne. Kultura Andonovo vidokruga, bila je u punoj rascvetalosti između 1800-1400 godine pre Hrista na prostorima zapadne Azije i Sibira, zahvatajući i okolni prostor, u izvesnoj meri. Podrazumevala je dve potkulture: Alakul (1800. - 1400.g. p.n.e.) i Fedorovo (1700. - 1300.g. p.n.e.); ove kulture odlikuje izuzetno razvijena metalurgija, izrada oruđa, oružja i brojnih umetničkih predmeta. Karakteristični su pogrebni običaji i sahrane u drvenim grobovima (podzemne prostorije tavanica poduprtih gredama), čestih u stepi južno od reke Panj (Oksus).

    Medi, Parćani i Persijanci, baštinici andronovske kulture, preseliće se na Iranski plato oko 800.g. pre n.e. Oni, koji su ostali u Centralnoj Aziji, biće zapamćeni u istoriji kao Skiti, dok su potomci Jamna kulture, naseljeni u pontsko- kaspijskoj stepi, ostali zapisani, u grčkim i rimskim pisanim izvorima, kao Sarmati. Jedno od sarmatskih plemena nosi srpsko ime. Indoiranske migracije rezultirale su visokom učestalošću haplogrupe R1a u južnoj Aziji, Iranu i indijskom potkontinentu. Najčešća frekfencija, oko 65 odsto, pronađena je u klasterima iz Kirgistana, Tadžikistana i severnog Avganistana. U Indiji i Pakistanu, R1a se kreće, u populaciji, između 15 i 50 posto, zavisno od etničke grupe, regiona i kaste; prisutnija je na severozapadu, dok je zanemariva na jugu, dravidskom govornom području. Preko 70 procenata bramanske populacije (najviša kasta hinduizma) poseduje ovu haplogrupu.

    Kad govorimo o Balkanu, nijedan deo Evrope nije doživeo toliko invazija kao on. Prvi R1a naseljenici pojavili su se oko 3200.g. pre n.e. i pripadali su kulturi vrpčaste keramike. Oni su proterali iz Podunavlja pripadnike Vinča kulture. Potom, u dva veka (16. i 15. stoleću pre naše ere) dolaze Mikenjani pa Skiti i Tračani. Oko 1200.g. pre n.e. na Balkanu su Sigini i Iliri. Sarmati prodiru, u nekoliko talasa, od prvog veka pre n.e. do četvrtog veka nove ere mešajući se sa domorodim stanovništvom. U pitanju su plemena Jaziga, Anta, Alana i Roksolana. Nakon njih dolaze Srbi, Huni, Avari i Bugari (oko 600.g.) i, najposle, Mađari. Mada, Srbi dolaze ranije, nominovani kao Iliri i delovi naroda Sarmata. Takođe i sa ranijim pridošlicama, Siginima, imaju rođačke veze. Svi ovi narodi potiču iz raznih delova evroazijske stepe, između istočne Evrope i centralne Azije, te je tome uzrok visoka stopa STR diverziteta pronađena u balkanskoj haplogrupi R1a. Zbog toga nije moguće, sa sigurnošću, pronaći etničko poreklo svakog R1a varijeteta jer je, bilo koji varijitet te haplogrupe, povezan sa nekim od brojnih plemena iz evroazijske stepe, u jednom određenom istorijskom momentu. Pogotovo se to odnosi na Srbe prvo nominovane kao Surbe, Surfe, Sorabe, Sarmate, Spore (rasejane) i, najposle - Srbe.

    Regija Boristena u današnjoj Rusiji zahvata ogroman prostor na kome je legendarni skitski kralj Kolaksaj, zajedno sa svojim sinovima, organizovao svoju vladavinu. Od starine, poznata su dva Boristena, prema Ptolemejevoj Geografiji. Herodot, otac istorije, ovaj predeo opisuje krajnje negostoljubivim, pustim, hladnim i neobično teškim za život. Ovo je teritorija gde su se potomci drevnog skitskog kralja naselili i široko rasprostrli u VII veku pre Hrista, kako piše Jornand, gotski istoričar. Njihov prvi dolazak pada u godinu 1514. pre naše ere, kako beleži Herodot.
    srbi_evrope- 89981 - 01.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Skadar: Nova knjiga Akademika Burovića


    Prije nekoliko dana izašla je iz štampe nova knjiga akademika, prof. dr Kaplana Burovića, pod naslovom SKADAR - istorija, u ćiriličnom izdanju Izdavačke kuće "Viktorija" iz Niša. Izdavač je Zvonko Stefanović, recenzent - akademik, prof. dr Radivoje Đurin Mančić, lektor ¿ prof. Milica Dinić, redaktor - Ivan Lovrenčić, korektor ¿ Ilija Vučijaković, dizajn korica - Ana B.Vukadinović i tehnički urednik - Aleksandar Resulbegović.

    Sem studije SKADAR u sastav knjige ulaze i studije "Skadarski TRIOD", "Doprinos srpsko-crnogorske i makedonske nacionalne manjine u istoriji albanskog naroda", "Skadar ima ne samo Crnogoraca, već i Srba", "Glas srpsko-crnogorske nacionalne manjine", "Srpsko-crnogorska nacionalna manjina u Albaniji sjajan primjer rodoljublja za svoju braću u matici", recenzija za knjigu "Srpska nacionalna manjina u Albaniji", članak "Protest Jugoslovenskog društva "Morača-Rozafa" i satira "Skenderbeg po drugi put među Srbima".

    U dodatku knjige nalaze se dopisi Suada Sulejmanagića "Akademik Burović i Albanci", Đ.M. "Kaplan Burović ¿ kratka biografija", Lovra Lovrenca ¿ "Ko što kaže za akademika Burovića", kao i mali rječnik objašnjenja nekih internacionalizama.

    Predgovor knjizi je napisao Ilija Vučijaković, dok se recenzija akademika, prof. dr Radivoja Đ. Mančića objavljuje na samom početku knjige.

    Knjiga je snabdjevena fotografijama Skadra u bojama, od kojih je Saborna srpska pravoslavna crkva Skadra izneta na korici. Pridodate su joj i nekoliko mapa Skadra i okoline. Knjiga ima i fotografiju autora, a posvećena je jugoslovenskom počasnom građaninu, Skadraninu, pokojnom Milanu Brajoviću, prvom presjedniku Udruženja Srbo-Crnogoraca u Albaniji MORAČA-ROZAFA, pao u borbi za slobodu i demokratiju, za elementarna ljudska prava srpsko-crnogorske nacionalne manjine u Albaniji.

    Kako se zna, studija SKADAR je napisana u zloglasnom zatvoru Albanije Burelji, godine 1973, gdje je cirkulisala u rukopisu od ćelije do ćelije, a štampana je po prvi put u nekoliko uzastopnih brojeva beogradskog portala KORENI, počev od 22.juna do 27.jula 2010. Zatim je preštampana u djelu Radovana B.Milića SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA- Akademik Burović disident Br. 1, Slovenske Konjice 2011, za koju je autoru dodjeljena zlatna medalja SRPSKA KRUNA i proglašen za SRPSKOG VITEZA.

    Preko studije SKADAR, koja ima ne samo strogo naučni, istorijski karakter, već i filološki, etimološki, struka ova u kojoj se Akademik Burović afirmisao kao poseban specijalista, on nam otkriva drevnu prošlost Skadra, još od Pelazga, Tračana, Slovena, Grka, Ilira, Kelta, Rimljana, svakakvih varvara, Albanaca i Turaka, koji su osvajali njegove teritorije sabljom a uvlačili se i kao uljezi, živjeli po pećinama i gradili kolibe na palisadima, udarali tvrde, kamene temelje tvrđavi i okovali je u beton i gvožđe, zajedno sa mladom Gojkovicom, poznatom iz folklora, a koja ne moli za sebe, već za svoje dojenče.

    Tvrđava Skadra je prelazila iz ruke u ruke, najšće opljačkana, spaljivana, sravnjena i sa zemljom, pretvorena u prah i pepeo, pa opet vaskrsla kao ptica feniks, bilježeći kulture ovih prolaznika i prenoseći ih od jednih na druge. Skadar je multivjekovna prestonica srpsko-crnogorskih kraljeva, bedem njihove i narodne rezistencije, pa i arhiva nacionalnog mementa, ponos i gordost opstajanja kroz burnu svoju prošlost, kakvu nije imao nijedan drugi grad ni Balkana, niti Evrope i svijeta.

    Brojne studije, obimom kraće, ali svojim smislom značajnije, posvjećuju se srpsko-crnogorskom narodu, koji je branio ovaj grad od turskih osvajača 1479. godine i oslobodio ga 1913. godine. Kako Akademik Burović piše: Jedan ga Danilo predao Turcima, a drugi ga oslobodio. Posebno se autor bavi aktuelnom srpsko-crnogorskom nacionalnom manjinom, njihovom borbom za preživljavanje i njihovim istrajavanjem da ostanu Srbi ili Crnogorci, pa i kao ljudi, a u vekovnom i krvavom bitisanju sa svakojakim okupatorima, od kojih su ovi posljednji bili najdivljiji, najkriminalniji i najkrvaviji.

    O posebnom značaju ovog djela, akademik Srbskog učenog društva Mančić, u njegovoj recenziji pod naslovom "Zahvalnica Akademiku profesoru dr Kaplanu Buroviću", između ostalog piše: "Zahvalan sam akademiku Buroviću što utire put procesu uzdizanja Skadra do nivoa svetske multietničke prestonice ovozemaljske civilizacije... Objavljivanjem ovog Burovićevog rada nauka dobija značajno delo kojim se otvaraju putevi mira i harmoničnog razvoja centralnog Balkana".

    Ništa manje treba da budemo zahvalni i g. Miroslavu Đorđeviću iz Niša za njegovo svestrano duševno, fizičko i materijalno, finansijsko angažovanje oko objavljivanja ovog tako značajnog djela ne samo za autora, već i za sav srpski narod, u ovim teškim godinama njegove rasparčanosti, ojađenosti i bijede, preko svega nedužno svijetski sataniziranog falsifikatima, lažima i klevetama, kao i sâm autor, akademik, prof. dr Kaplan Burović.

    Autor: Aleksandar STANISLAVLjEVIĆ
    srbi_evrope- 89015 - 27.02.2014 : Maki Makai Srbija - best (0)

    Ko su Albanci?


    Turska administracija nije se trudila da porobljenom narodu na Balkanu objašnjava zašto proteruje jedan narod, a doseljava drugi.

    Nove generacije Srba, posle viševekovne vladavine Turaka na Balkanu nisu više pamtile kako su sa današnje albanske teritorije iseljeni Srbi, Cincari i Grci, a naseljeni Albanci, nekadašnji švedski i nemački protivnici, Vendi. Albanci nisu Iliri.

    Etnološka istraživanja običaja jednog naroda ne mogu bez poniranja u jezik tog naroda da tačno odrede prošlost tog naroda. Kao što čovek pri rođenju ne daje sam sebi ime, tako isto jedan narod ne može da sam sebe nazove nekim imenom.

    O periodu naseljavanja Šveđana na Skandinaviju govori švedska spisateljka Moa Martinsson u knjizi "Drottning grågyllene" - "Plavo-zlatna kraljica". (zastava švedske je plavo-žuta) Ona priča da se se u njihovom narodu sačuvale legende o naseljavanju na Skandinaviju i da je to bilo u početkom gvozdenog doba. Na Skandinaviji su Šveđani i Norvežani zatekli neki drugi narod koji nije znao za gvožđe. Šveđani su krili tehnologiju dobijanja gvoždja. Radnici koji su topili gvožđe krili su se duboko u šumu, a žene su čuvale stražu. Domoroci su špijunirali došljake da bi saznali tajnu, a Šveđani su svojim susedima objasnili da njima gvožđe daje veštica.

    Ako na švedskom kažete da nešto potiče od veštice, odnosno da ona nešto daje, onda ćete upotrebiti reči:
  • häxa ur. (izgovor: heksa ur)
  • häxa - vestica

    svedski: häxa ur - od veštice = šiptarski: hekur - gvožđe (x = k)

    Nema ni jednog evropskog jezika u kome se gvozdje naziva rečju: hekur.

    Naziv gvožđa - hekur i svedoči o tome da je Pra-albanski narod u vreme početka upotrebe gvožđa bio na Skandinaviji i da je živeo zajedno sa švedskim i norveškim narodom bez većih problema sve do početka širenja hrišćanstva koje je počelo u osmom veku. Narednih 300 godina hrišćanstvo stagnira tako da se u jedanaestom veku proces hristijanizacije obnavlja. Činjenica da se hrišćanstvo nije u narodu utvrdilo za tri veka navodi na to da postoji deo naroda koji ne govori istim jezikom, ali nema mogućnosti da na svoj jezik prevede crkvene knjige. Narod koji se odupire hrišćanstvu od strane Šveđana i Nemaca, nazivan je recju: Vend, Vendi.

    Ovom švedskom rečju vänd i nemačkom: vend pozivan je nepokršteni narod na okretanje, na primanje hrišćanstava.

  • vänder/ vände/ vänt/ vänd/ vända(glagol) - okretati; menjati se

    Iz knjige "Tajna srpskog jezika kod Hiperborejaca"
  • srbi_evrope- 88357 - 26.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Najstariji narod u Poljskoj, Kašubi, pričaju srpskim jezikom!


    Kada kao turista dođete u Gdanjsk i okolinu, ne treba da znate poljski da bi ste se sporazumevali sa lokalnim stanovništvom. Ovde većinu žitelja čine Kašubi, stari slovenski narod, koji odlično razume srpski. Doktor slavistike Dušan Pažđerski je čovek za kog se danas govori da je prvi svetu otkrio ovaj novi narod.

  • Došao sam 1999. godine iz Novog Sada u Poljsku da doktoriram i upoznao sam ljude koji odlično razumeju srpski jezik. To me je privuklo da istražujem i otkrijem da su Kašubi autohtoni slovenski narod, koji živi na najlepšim obalama Baltičkog mora. U svom rečniku imaju fond srpske govorne tradicije. Uostalom, Kašubi na jugu Baltika, imaju Srpsko selo i Srpsko jezero - otkrio nam je svoju tajnu vezu sa ovim narodom dr Dušan Pažđerski, koji za sebe kaže da je Novosađanin.

    Njegova istraživanja su pokazala da su Kašubi ostatak srednjovekovnog naroda Pomorjana, koji je na prostore pokrajine Pomeranije došao pre Poljaka.

    Kašubi su bili pomorci, koji su poslovali sa Bokeljima. Prilikom podele interesnih sfera na Versajskoj konferenciji njihova oblast Pomerenija ili Kašuba je dodeljena Poljskoj. Za vreme Drugog svetskog rata Kašubi su jedini imali organizovani partizanski pokret. Danas ih u Poljskoj ima više od 5. 000.

  • Moje analize su pokazale da se oko 51. 000 ljudi u Poljskoj izjasnilo da govore kašupskim jezikom. Smatra se da osoba koje su poreklom Kašubi u Poljskoj ima oko 300. 000. Kašubi nemaju status naroda, već regionalne etničke zajednice. Njihov jezik kao orginalna baština ima status nacionalnog. Oni su sačuvali svoje etničke osobine, jer vekovima žive izolovano. Osnovali su grad Gdanjsk. Uvek su imali veze sa srpskim narodom. Jedna od prestonica kašupskih knezova u srednjem veku zvala se Beograd. Taj grad, nažalost, više ne postoji - otkriva nam dr Pažđerski.

    kasubi-2Kašubi su, kažu sami Poljaci, jedini pravi zapadnoslovenski narod. Religiozniji su od Poljaka. Natalitet im je prilično visok, iako su podvrgnuti asimilaciji i emigraciji. Bave se poljoprivredom i ribarstvom. Najveće poljske fabrike za preradu ribe i najbolji poljski primorski turistički centri su na Kašubima.

  • Po mentalitetu su slični Slovencima. Vredni su, preduzetni, ali su gostoljubi kao Srbi. Njihova narodna nošnja liči na našu. Odlikuje je narodni vez, koji imaju srpske košulje, kecelje i dolame. Uz to, imaju veliko razumevanje za srpsku istoriju. Jedan od najvećih kašupskih pesnika Stanislav Pestka je za vreme krize oko Kosmeta, preveo i objavio pesmu Stefana Lazarevića "Reči na mramornom stubu na Kosovu". A, prvi naučno uređeni kašupsko-poljski rečnik Stefana Ramulta, koji je 1893. godine izdala Poljska akademija nauka iz Krakova, recenzenti su uporedili sa "Srpskim rječnikom" Vuka Karadžića - kazuje Dušan Pažđerski, inače, veliki prijatelj Kašuba.

    Naš sagovornik prećutkuje da u toj vezi Kašuba i Srba sam najviše doprineo. Pažđerski živi u gradiću Vejherovu sa Kašubama. Prvi je o ovom narodu napisao stručne radove, a u Beogradu je, u izdavačkom preduzeću "Alma" otvorio Kašupsku biblioteku. Uz pomoć Projekta Rastko 2004. godine otvorio je prvu kašupsku internet biblioteku i time ovaj narod predstavio kao svoje naučno otkriće. Za taj doprinos narod Kašubi je dr Dušana Pažđerskog nagradio Medaljom Stolema, koju je 2006. godine dobio i poljski premijer Donald Tusku, koji je i sam Kašub.

  • Moji planovi su da otvorim prvu katedru kašubistike na Gdanjskom univerzitetu i da pripremimo Prvu međunarodnu konferenciju o Kašubi, kako bi ceo svet upoznao ovaj narod. Kako sam na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu u goste doveo izdavača Jaroslava Elvarta, prvog Kašuba koji je posetio Srbiju, palniram da dovedem još nekoliko važnih predstavnika ovog naroda - poverio nam se dr Dušan Pažđerski.

    Sredinom maju ove godine je sa grupom studenata prvi put u posetu Srbiji došla i mala grupa Kašuba. Delegaciju je vodili jedini kašupski izdavač i ugledni poljoprivrednik, inače suvlasnik jedine kašupske privatne televizije. Istovremeno je održana bibliotečka konferencija u gradu Vejherovu, na kojoj su učestvovali predstavnici dve srpske biblioteke, iz Čačka i Novog Sada.

    Za sledeću godinu, sa kulturnim centrom iz jedne kašupske opštine planiraju se susreti na kojima bi bila razmatrana manjinska prava u Srbiji i Poljskoj, što Kašube to posebno zanima.

    Poljski Srbin

    Dr Dušan Pažđerski je rođen u Zenici 1967. godine u porodici Leha Pažđerskog, profesora poljskog jezika. Na rođenju je dobio ime Vladislav.

    Studirao je slavistiku u Beogradu, radio u novosadskom Radiju 100 i Matici srpskoj. Otišao je u Poljsku da izučava poljsko-srpski rečnik biljaka. Radi na univerzitetu Gdanjsk, predaje gramatiku srpskog i poljskog jezika.

    Istražuje tajne kašupskog jezika. Objavio je "Antologija kašupske narodne pripovetke", a radi prvi kašupsko-srpski rečnik.
  • srbi_evrope- 87910 - 31.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Konstantina Dragaš Paleolog


    560 godina od herojske smrti Konstantina Dragaša Paleologa: Kosovski zavet za čuvara Carigrada. Godišnjica herojske smrti poslednjeg pravog rimskog cara. Turci ove godine naglašeno slave pad prestonice Vizantije. Zapad izdao pravoslavne hrišćane u boju protiv Turaka.

    Hrišćanski svet je 2013. godine slavio veliki jubilej, 17 vekova od kada je rimski imperator Konstantin doneo Milanski edikt. Pravoslavni su slavili više, jer je utemeljivač "Drugog Rima" - Konstantinopolja ili Carigrada, za njih svetac. Zapadni hrišćani smatraju da on to zvanje nije zaslužio, iako je 313. do tada proganjano hrišćanstvo učinio ravnopravnom verom.

    Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa, iako se 2013. navršilo 560 godina od njegove herojske smrti u odbrani Carigrada.

  • Konstantin, po majci Srbin, bio je formalno zaista poslednji rimski vladar "naslednik Avgusta i Konstantina". Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane - kaže prof. dr Radivoj Radić.

    Na kruni poslednjeg rimskog cara je srpski krst sa 4 ocila!

    Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći moćnog velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore - sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.

  • Romejske carice su bile politički veoma uticajne, a to je naročito važilo za Jelenu Dragaš. Ona je bila savetnik, a neki savremenici kažu i savladar Konstantina. On u titularno vladarsko ime unosi i njeno prezime Dragaš. Taj čin ima politički kontekst i naglašava njegovo srpsko poreklo. Moguće je da je to bio daleki odjek Dušanove ideje o srpsko-romejskoj državi - kaže prof. dr Radić.

    STRAH OD BESMRTNOG CARA

    Legenda nastala posle pada Carigrada kaže da car Konstnatin Dragaš Paleolog nije poginuo već se pretvorio u kamen dok ne dođe vreme da se trijumfalno vrati kroz Zlatnu kapiju Carigrada. Koliko je ovo verovanje bilo jako govori činjenica da su sujeverni Turci vekovima držali zazidan taj prolaz u zidinama. Kad je ser Tomas Poj, tadašnji ambasador Engleske na Porti, pokušao u 17. veku da uzme neke antičke statue sa Zlatne kapije, umalo je linčovan jer su sujeverni Turci mislili da će oživeti Konstantina. U 18. veku turski stražari su uhapsili poslanstvo koje je nosilo egipatsku mumiju u Francusku, jer su mislili da je reč o Konstantinovom telu. Mumija im je oduzeta, za svaki slučaj.

    Odnosi zapadnog i istoćnog hrišćanstva u vreme pada Carigrada su razlog zbog koga Evropa ne želi da se seća 1453. godine.

  • Nije uobičajeno svečarski se podsećati teških poraza, sem onih koji za pojedine narode simbolički zrače kao istorijsko-mitska uporišta nacionalnog identiteta, kao, na primer, Termopili za Grke, Masada za Jevreje ili Kosovo polje za Srbe. Uza svu svoju sudbonosnu dalekosežnost, pad Carigrada među pravoslavnima takav oreol iz niza razloga nije stekao. S druge strane, katolički Zapad je na "izmatičku" Vizantiju dosledno gledao s odbojnošću, pa i neprijateljstvom, tako da njenu istoriju, uključujući i pad u osmanlijske ruke, ne doživljava kao deo svoje istorije. Uostalom, dovoljno je setiti se strašnog krstaškog razaranja Carigrada 1204. godine, s kojim se po okrutnosti može uporediti jedino osvajanje sultana Mehmeda 1453. godine - kaže prof. dr Darko Tanasković.

    S druge strane, u Turskoj se dugo i temeljno pripremala proslava jubileja 560 godina osvajanja Konstantinopolja. Snimljen je i najskuplji turski film "Fetih (osvajač) 1453" koji je u neosmanskom duhu prikazao pad Carigrada i ostvario rekordnu gledanost u Turskoj.

  • Turci, naravno, neoosmanistićki naglašeno slave pad Carigrada kao veliku pobedu svojih predaka čiju nadmoć na Balkanu u savremenim okolnostima i formama žele da obnove. Evropa je zaboravila da je Istanbul nekada bio Konstantinopolj, a "Bizant" je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Indikativno je da i jedan Semjuel Hantington u poznatoj knjizi "Sudar civilizacija", pravoslavlje, zajedno s islamom, smešta u istočnu hemisferu suprotstavljenu zapadnohrišćanskoj. Nedavno je kod nas neko duhovito primetio da se granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila s Bosfora na Drinu, u ćemu su dobrim delom i koreni srpskih problema s Evropom - kaže dr Tanasković.

    Vodeći srpski istorićari smatraju da bi Srbi morali da se podsete vremena pada Carigrada, zbog politićkog konteksta događaja.

  • Romejsko carstvo, siromašno, dekadentno i podeljeno, našlo se u škripcu između agresivnog islamskog istoka i papskog zapada. Zapad je obećavao pomoć, ali samo ako se prihvati crkvena unija, pokatoličavanje. Međutim, čak i kad je car Jovan, prethodnik Konstantina Dragaša, prihvatio uniju, pomoć nije stigla. Na očajničke Konstantinove pozive, papa ne pokreće krstaški rat već šalje kardinala da pokrštava - kaže dr Radić.

    Praktični znaćaj Carigrada bio je ogroman jer je kontrolisao Bosfor, spona Evrope i Azije. Iako je Konstantinov grad bio praktično sve što je ostalo od Romejskog carstva, njegovo osvajanje donosilo je osvajaču ne samo veliku materijalnu korist, ve jo veću moralnu pobedu, jer je bio simbol imperije. Zato je odgovor Konstantina Dragaša na ponudu Mehmeda Osvajača za predaju grada glasio:

  • Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.

    Istoričari smatraju da podvig samožrtvovanja nije slučajan već deo kodeksa usađenog vaspitanjem pod uticajem snažne ličnosti majke Jelene Dragaš, koja je na "purpurnom dvoru" obnovila mit o svetoj žrtvi.

    Nalik spartanskom kralju Leonidi ili srpskom knezu Lazaru, poslednji romejski car se svesno žrtvovao. Svedočanstva preživelih u bici su identićna: Konstantin Dragaš je 29. maja 1453. na mestu gde su janičari provalili kapiju skinuo purpurni ogrtač i ostale carske oznake i kao običan vojnik pao u odbrani Carigrada.

    Skidanje vladarskih obeležja unelo je veliku zabunu među Turke koji su uzaludno tražili telo poslednjeg rimskog cara, da bi trijumfovali nad njim. Tako je stvorena legenda o "besmrtnom caru" koji će se jednog dana vratiti kroz Zlatnu kapiju na carigradskim zidnama i povratiti slavu Konstantinopolja.
  • srbi_evrope- 87423 - 30.11.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Kelti, Druidi i Srbi


    Poreklo i veza sa starim civilizacijama

    Druidi i keltska mitologija

    Druidi su opisani na više mesta, a posebno detaljno u "Komentarima o galskom ratu", gde Cezar, između ostalog, piše: "Druidi, kako se nazivaju njihovi sveštenici, povezani su sa svim što se tiče religije. Oni se staraju o prinošenju žrtava, nastupaju kao savetnici u svim verskim pitanjima i uživaju veliko poštovanje. Oni donose odluke u skoro svim političkim i privatnim parnicama, a ako se desi zločin ili neko počini ubistvo, ukoliko nastane sukob oko nasledstva ili granica, oni su ti koji presuđuju i određuju odštetu i kaznu. Ako pojedinac ili narod ne postupi prema njihovim presudama, biva isključen iz učestvovanja u prinošenju žrtava. To je najveća moguća kazna za koju Gali znaju. Oni koji su na ovaj način izopšteni, tretiraju se kao bogohulnici i zločinci i svi im se sklanjaju s puta izbegavajući da ih sretnu i govore s njima, ili da budu "zaraženi" ličnim kontaktom; oni ne mogu da traže svoje pravo na sudu niti da dobiju državnu službu.

    Vođa druida je čovek koji ima apsolutnu vlast nad svima. Kada on umre, bira se novi: ako je jedan od druida posebno viđen, on nastupa dalje kao njegov naslednik; ako je više jednako vrednih, odluka se donosi glasanjem druida, a ponekad i na osnovu duela. Svake godine u isto vreme sveštenstvo održava sudske procese na svetom mestu u zemlji Karnuterna (smatra se da se ta oblast nalazila u središtu Galije). Ovamo dolaze iz cele zemlje oni koji žele da razreše svoje sporove ili da im se sudi. Smatra se da je učenje druida nastalo u Britaniji i odatle se raširilo na Galiju. Još uvek je uobičajeno da oni koji žele da temeljnije studiraju odlaze tamo."

    "Pod normalnim uslovima, druidi ne idu u rat i uopšte ne plaćaju porez. Ove značajne privilegije privlače mnoge mlade ljude na studije, a ima dosta i onih koje šalju roditelji i rođaci. Priča se da vreme koriste učeći štivo napamet. Zato nije neuobičajeno da neko studira i po dvadeset godina. Dok Gali, inače, u javnim i privatnim dokumentima često koriste grčki, druidi smatraju da je zapisivanje svetog znanja u sukobu sa njihovom religijom. Njihova poznata doktrina je da čovekova duša ne nestaje, već se nakon smrti seli u drugog; oni smatraju da će ova misao dati ljudima hrabrosti, jer nema razloga da se boje smrti. Inače, sa velikom temeljitošću proučavaju zvezde i njihovo kretanje, raspravljaju o veličini univerzuma i Zemlje, biću života, moći besmrtnih bogova uopšte i specifičnoj nadležnosti pojedinih bogova i o svemu tome podučavaju omladinu"

    Nešto kasnije Cezar nastavlja: "U svih galskih naroda religija ima nadređenu ulogu. Zbog toga oni koji su pogođeni bolešću ili su u ratu ili se na neki drugi način nalaze u opasnosti, prinose ljudske žrtve ili daju obećanje da će prineti žrtvu. U vezi sa žrtvama koriste druidsku pomoć, pošto Gali smatraju da se besmrtni bogovi ne mogu umilostiviti bez davanja života za život, kao i da žrtvu iste vrste takođe treba da prinese samo društvo. Na nekim mestima prave kolosalne figure čiji su udovi ispleteni od vrbovog pruća i napunjeni živim ljudima; onda pod njima zapale vatru i žrtve tako stradaju u plamenu. Smaknuća lopova i pljačkaša ili drugih prestupnika smatraju se za najugodnije žrtve besmrtnim bogovima, a ako nema dovoljno takvih ne preza se ni od smaknuća nevinih."

    I Strabona su zanimali druidi: "Generalno govoreći, među galskim narodima postoje tri vrste ljudi koji su izuzetno poštovani: bardi, vati i druidi. Bardi su pevači i pesnici, vati vračevi i prirodni filozofi, dok druidi uz prirodnu filozofiju proučavaju i filozofiju morala. Smatra se da su druidi od svih najpravičniji i zbog toga im je dato da odlučuju ne samo u privatnim već i u javnim sporovima; čak su u ranijim vremenima odlučivali u ratnim prilikama i uspevali da protivnike već spremne za borbu odgovore od rata; njima je posebno u slučajevima ubistva prepušteno donošenje presude..."

    Strabon piše da su Kelti ranije žrtvovali osuđenike: "Međutim Rimljani su ukinuli ove običaje, kao i sve što je u vezi sa žrtvovanjem i vračanjem a što je u suprotnosti sa našim običajima. Kelti su imali običaj da čoveku osuđenom na smrt zabodu sablju u leđa i da na osnovu načina njegove samrtničke borbe predskazuju budućnost."

    Plinije daje živopisnu sliku verskog rituala prinošenja žrtvenog bika: "Oni imaju ime za imelu koja znači "ono što sve leči". Pošto su obavili pripreme za prinošenje žrtve i gozbu pod drvećem, privedu dva bela bika, kojima su rogovi po prvi put zavezani. Druid koji je obučen u belu nošnju penje se na drvo i odseče imelu zlatnim srpom, a ostali, koji takođe imaju bele ogrtače, prihvate je. Posle ovoga ubiju žrtvenu životinju, istovremeno moleći Boga da im blagoslovi poklon. Oni veruju da imela uzeta u piću čini neplodne plodnim i da je protivotrov svim otrovima."

    Plinije navodi da druidi poznaju svojstva raznih biljaka. On, na primer, piše o jednoj posebnoj biljci: "Biljka se zove selago. Bere se bez upotrebe gvožđa i to tako da desna ruka klizne kroz levi rukav tunike, kao da je to čin krađe. Nošnja mora biti bela, stopala bosa i čista, a pre nego što se ubere treba da se žrtvuju vino i hleb. Druidi u Galiji kažu da se biljka nosi kao amajlija protiv svih vrsta zala i da njen dim leči očne bolesti.
    Takođe koriste biljku močvaricu koju zovu samolus; ona se bere nakon posta levom rukom i štiti od kravljih bolesti. Ali oni koji je beru ne smeju gledati iza sebe niti igde odložiti biljku osim korito za piće."

    Osim toga, Plinije pripoveda i o specijalnoj vrsti zmijskih jaja kojih ima u Galiji: "Takođe postoji i druga vrsta jaja koja su poznata u galskim provincijama, ali Grci ih ne poznaju.

    Leti se bezbroj zmija sklupča u klupko i drži na okupu uz pomoć pljuvačke i sekreta iz njihovih tela. To se zove anguinum. Druidi kažu da ono što pišteće zmije izbace u vazduh treba uhvatiti u ogrtač koji ne sme dohvatiti zemlju a zatim brzo pobeći na konju, jer će zmije progoniti čoveka sve dok ih vodeni tok ne zaustavi. Kažu da to treba proveriti tako što će se videti dali su otplivale u smeru suprotnom od rečne struje... Kako su vračevi navikli da svoje radnje obavijaju velom tajni, propisuju da se zmijska jaja smeju uzeti samo tačno određenog dana u mesecu, kao da je ljudima zadano da im mesec i zmije određuju vreme događaja."

    Sveta mesta

    Više antičkih pisaca navodi da su se keltski verski rituali izvodili u prirodi, u zabačenim šumarcima. I izvori i jezera imali su važnu ulogu kada su želeli da komuniciraju sa višim silama. Jezera i rečni tokovi takođe su se koristili za žrtvovanje dragocenih predmeta bogovima.

    Strabon o tome piše: "...Kao Posidonije, i mnogi drugi rekoše da je zemlja Galija bogata zlatom i, pošto je stanovništvo bilo bogojažljivo i živelo umereno, blago se moglo naći na više raznih mesta u keltskom područiju, posebno nepovredivost jezera pružaše zaštitu blagu. Ali kada Rimljani zauzeše ovo područje, prodadoše jezera na javnoj aukciji."

    Ovde se može navesti važno nalazište na britanskim jezerima - na Anglsiju, valizijskom ostrvu na kome su druidi imali svoje važno odredište - na kojima je za vreme II svetskog rata pronađeno mnogo oružja, kao i vozilo na dva točka, robovski lanci, kotlovi i komad bronze sa latenskom dekoracijom. Smatra se da je tu prinošena žrtva u periodu pre rimskog osvajanja Anglsija 61. godine n.e.

    Priroda, sveti šumarci-ŠbĆLUGOVI, rečni tokovi i jezera su, inače, činili okvir verskog života i rituala Kelta. Stvarnih hramova očigledno, uz izuzetak određenih lokaliteta na kojima su imali blizak kontakt sa sredozemnom kulturom, nisu imali. Međutim, u južnoj Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj pronađeni su tragovi nekoliko stotina tzv. četvrtastih svetilišta. To su velika pravougaona ograđena područja, ponekad sa ostacima manjih građevina. Ranije se smatralo da su to ostaci fortifikacija ali su u mnogim od ovih ograđenih područja pronađeni šahtovi, dubine do 40m, koji se ne mogu objasniti postojanjem šahtova za odlaganje đubreta. Verovatnije je da su to bili bunari koji su imali kultnu funkciju pošto su u jednom od njih pronađena dva jelena izdeljana od drveta, a u drugom stvarni jelenski rogovi i pored njih različite organske materije kao što su meso i krv.

    Bogovi i boginje - značaj životinja

    Cezar piše o keltskim bogovima u "Komentarima o galskom ratu": "Merkur je bog kojeg najviše obožavaju. Njegovih statua je najviše i smatraju da je on pronašao sve zanate; on je pokazivač pravca i zaštitnik na putu, on ima najveću moć kada je u zarađivanju novca i vođenju trgovine reč. Posle njega dolaze Apolon, Mars, Jupiter i Minerva. O njima Gali uglavnom imaju iste predstave kao i drugi narodi: Apolon leči bolesti, Minerva uči ljude zanatstvu i umetnosti, Jupiter vlada bogovima, Mars odlučuje u ratu."

    U keltskoj mitologiji, životinje imaju jak simbolički karakter. Najrasprostranjenije životinje u keltskoj mitologiji su jelen i konj. Jelen je, osim kod Kelta, bio važna životinja i kod naroda u mnogo ranijem periodu. Ova lepa i dostojanstvena životinja bila je povezana sa predstavljanjem plodnosti i ponovnog rođenja, jer jeleni svake godine gube rogove da bi im na čudnovat način opet izrasli, još veći i lepši od predhodnih.

    Osim jelena, i konj je imao centralno mesto. Konj nije bio samo važna životinja u vođenju ratova, za rad i vuču već ga je, kao i jelena, obavijala magična aura. U starijim keltskim grobnicama kneževa i kneginja nađeni su konjska oprema i konjska kola položeni u grobnicu zajedno sa pokojnikom (ali ne i sam konj, što je suprotno običaju koji se sreće na istoku, kod Skita, koji je, nesumnjivo, direktno ili indirektno, uticao na Kelte).

    Jedan od dokaza centralnog značaja konja, koji je najvredniji pažnje, jeste neuobičajeni prikaz istog koji se danas može naći kod Ufingtona u južnoj Engleskoj - lep i očišćen prikaz konja, 110m dug, napravljen tako da kad se sa površine uklone buseni trave, na videlo izađe beli krečnjak ispod njih. Slika potiče iz I veka pre n.e.

    Dva bitna božanstva povezana sa jelenom i konjem su bog Kernunos, predstavljen kao rogato božanstvo, i boginja Epona, najčešće predstavljana na kobili u pratnji ždrebeta:

  • Kernunos je bio vrlo poštovan i njegovi prikazi su bili jako rasprostranjeni u keltskom svetu. Kao rogati bog, povezivan je sa rogatim životinjama muškog pola. Sve što se zna o Kernunosu kao i o Eponi zasniva se uglavnom na arheološkim nalazima. Često je predstavljan kao zmija sa rogovima. Povezuje se sa plodnošću kao i sa materijalnom dobiti.

  • >Epona je, kao i Kernunos, zauzimala jedno od centralnih mesta u keltskoj religiji. Ona je zaštitnica konja, magaraca i mazgi. Posebno je bila poštovana kao boginja plodnosti. Takođe se smatra da su ona i njeni konji predstavljali vodiče duša u život posle smrti.
  • srbi_evrope- 86533 - 26.08.2013 : Basil Chulev Skopje - best (0)

    Bajka o trećem Rimu


    Izum "slavenskog" Bajke
    (Od Monaha Fome na "Južne-Slavije")

    Nakon pada Berlinskog zida i sljedeći relativne emancipacije mnogih evropskih naroda, koji su izišli ispod "željezne zavjese" 20 veka (zbog "Hladnog rata"), nametanje prisilne istorije od strane bivših i sadašnjih carstva u posljednja nekoliko stoljeća doživljava ozbiljnu recesiju. Bez cenzure istočnog bloka, mnogi evropski narodi počeli su ponovo graditi i otkrivati svoje vlastite istorije, a time i zajedničku evropsku istoriju. U posljednjih nekoliko godina znanstvenici iz Češke, Hrvatske, Makedonije, Poljske, Rusije, Slovenije, itd. , kao i iz zapadnih zemljama poput Italije, Engleske, Kanade, Holandije, Meksika, Njemačke, SAD-a i drugih, iznjedrio se veliki broj znanstvenih studija i istraživanja koji su doprinijeli za brže ozdravljenje i uklanjanje politički-iskrivljene evropske povijesti.

    Napokon, dugo opstruirana Istorijska Revizija je pristupila uklanjanju izmišljene "seobe naroda", fantastične bajke "slavenske mitske domovine iza Karpata", kao i uklanjanje apsurdne lingvističke podjele na "Centum" i "Satem" jezike - započeo je.

    Da bi se razumjelo zašto je i kako je sve to moguće, ovdje su neke od uzroka i posljedica Evropske falsifikovane istorije. Počevši s jednom bajkom:

    Bajka o "Trećem Rimu"

    Bajka o "Slavenima koji su došli iza Karpata" vuče svoje korjene iz još jedne, starije bajke - bajke o gradu Moskvi kao "Trećeg Rima" (ili "drugi Konsantinopol").

    U desetljećima nakon pada Carigrada pod tursku okupaciju u 1453, i turske poplave preko Makedonije i makedonskog poluotoka, dogodilo se drugi masovni egzodus stanovništva, sličan onome nakon rimske okupacije u 2. veku prije naše ere. Tad se stvorio drugi talas emigracije prema severu, mnogih makedonskih zajednica i plemena. U tim novim zahtjevima, gubljenje i nedostatak vjerskog centra poput Konsantinopola (Carigrad), crkveni kler je došao na ideju za promoviranje Moskve kao "Treći Rim" (ili "Novi Novi Rim"). Začet u Tveru, za vreme vladavine kneza Borisa Tverskog, gde je monah Foma napisao "Pohvalu Pobožnog Kneza Borisa Aleksandrovića", ideja za promoviranje Moskvi kao "Treći Rim" spremno je bila prihvaćena po svim crkvenim krugovima diljem tadašnjih novoosnovanih ruskim knježevstvima: Kijevskog, Moskovskog , P'skovskog i Novgorodskog. Konkretne korake za realizaciju ove ideje napravljeni su za vreme vladavine kneza Ivana III iz Rusije, koji je time što se udao za Sofiju Palćologus, nećakinju Konstantina (Constantine) XI Palćologusa, posljednjeg cara iz Konsantinopola (Carigrada). Ivan III je kroz ovaj brak dobio zakonsko pravo kao nasljednik Istočnog Rimskog Carstva.

    Nakon te pravne intervencije, početna ideja monaha Fome je prvi put javno promovirana i objavljena u Panagjurskom (javnom) pismu sastavljenom od strane drugog ruskog monaha, Filofeja iz P'skova, 1510, za njegovog božanskog sina Velikog Princa iz Moskve Ivana III Vasiljevića. Iz pisma je on (Ivan Knez) izjavio: "Oba Rima su pala Treći stoji i neće biti četvrtog. Niko ne može zamijeniti naše krišćansko kraljevstvo...!" S ovom "obznanom" lažni temelji za stvaranje do tada još nepostojećih "Slavena" su postavljeni.

    Filofej i Crkva u pismu Ivana III Vasilevića prepoznaju "treći Rim" u Moskvi. Oni također dodaju i druge izmišljene "činjenice", kako bi bajka bila ljepša, kao što su izmišljene genealogije i prividna bliskost Ivana III Vasilevića sa rimskim carevima. On je navodno došao "kroz 15 generacija unatrag od genetske linije rimskog cara Avgusta," čime se "dokazuje" da je on bio nasljednik Istočnog Rimskog Carstva ne samo zbog svog braka sa Sofijom Palćologus ali i kroz krvnom srodstvu. Oni također spominju da se "čak i Moskva nalazi na sedam brežuljaka, kao Rim..."
    srbi_evrope- 86196 - 31.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Albanija: Srpska istorija prepuštena vremenu


    31. jul 2013.

    Na pojedinim hramovima u gradu Sard bile su doskora sačuvane i ktitorske ploče na slovenosrpskom jeziku, ali su u doba komunizma one nestale

    Stare srpske građevine oko Skadra, koje su obišli naši etnolozi, u jadnom stanju. Srbi tamo imaju po dva imena: jedno srpsko i drugo albansko...

    Obišli smo Skadar i okolinu u Albaniji, kratko tragali za sudbinom srpskog življa, spomenika, običaja, prikupljali podatke za projekat Srpske akademije nauka i umetnosti "Položaj srpske nacionalne manjine u susednim zemljama".

    Tu, u Skadru i oko njega, sada živi veliki broj Srba, gotovo polovina ukupnog stanovništva. Priličan je broj i pravoslavnih Albanaca koji održavaju naš običaj krsne slave, iz čega bi se moglo zaključiti da su to poarbanašeni Srbi. Videli smo uglavnom ruševine starih srpskih crkva, grobalja, zaključili da su potrebna multidisciplinarna naučna istraživanja ovih prostora koje treba da obave naši stručnjaci.

  • U sećanju nam je ostala prelepa reka Bojana, upečatljiva skadarska tvrđava, sasvim običan grad Skadar, predusretljivost ljudi iz Udruženja Srba u tom gradu i njihovog predsednika Pavla Brajovića, pojava da Srbi tamo imaju po dva imena: jedno srpsko i drugo albansko. Oni su nam ispričali da u Albaniji ima i Srba katolika, Srba muslimana, Srba pravoslavaca, kao i Srba Crnogoraca. Svi zajedno nastoje da budu jedna čvrsta zajednica Srba kao nacionalne manjine u Albaniji, uvereni da samo tako ujedinjeni mogu ostvarivati prava koja im pripadaju - kaže etnolog iz Užica Bosa Rosić.

    Videli su užički etnolozi mnoge stare srpske građevine u tom području, uglavnom urušene i u jadnom stanju. Najpre su išli u Vrake, ravnicu koja se pruža pored Skadarskog jezera sve do ispod Prokletija, kroz sela Dobrač, Golem, Grilj, Omara, Borič, Kamenice. Taj kraj je od davnina srpski, toponimi i legende takođe, podno Prokletija su bili letnjikovci Nemanjića, stari Balšića dvori, davnašnji manastiri i crkve. Sad su tu samo zidine i ruine.

  • Srpske crkve koje su stolećima nekako odolevale, uglavnom su srušene krajem šezdesetih godina prošlog veka, u doba režima Envera Hodže, ili su pretvorene u domove kulture. Nekad je uz crkvu Svete Trojice u Vrakama (srušena 1966) bilo manje srpsko groblje, a danas su ovde samo dva spomenika, i to oborena. Jedan je bez natpisa, a na drugom piše: "Ovde je poranjen Milovan Martinović sa sinom svojim Jovanom". Crkveno imanje i svešteničku kuću otkupila su dva Malisora. Postoji i veće hrišćansko groblje u tom mestu, a na njemu se prezimena na spomenicima ne završavaju na "ić" nego na "q". Istina, pored puta u Vrakama pre 12 godina sagrađena je nova crkva Svete Trojice, i to uz veliku pomoć tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla - ističe naša sagovornica.

    Videli su naši istraživači i selo Raškule, gde je nekad bila crkva Svetog Đorđa, zadužbina Nemanjića, koja je sva u ruševinama. Nju su, napominje Bosa Rosić, katolici prisvojili i ogradili, napravili mali amfiteatar u kome drže mise. U dolini reke Bojane stoje ruinirani ostaci crkve zadužbine Jelene Anžujske, a u Lješu je očuvani mauzolej Skenderbega, junaka ovenčanog sa 26 pobeda nad Turcima između 1444. i 1467. godine. U stvari Srbina Đurađa Kastriotovića (od majke Vojisave sa Cetinja i oca Jovana iz Makedonije) koji je na volšeban način postao Skenderbeg, albanski junak. U mestu Šenđin stara srpska crkva Svetog Đorđa, kako se sećaju meštani, porušena je, naočigled vernika, 1966. godine.

  • Sama skadarska tvrđava je veoma uređena i konzervirana po svetskim standardima, sa muzejskom postavkom i ostalim sadržajima. Prvo nam je, naravno, pokazano mesto gde je mlada Gojkovica bila uzidana, ali tu se sa strane nalaze stihovi na albanskom jeziku u kojima se navodi da je to bila Albanka i da su Albanci Skadar zidali. Na naše čuđenje, pratioci nam s osmehom odgovoriše da to nema veze i da se zna ko je Skadar zidao. Znamo mi, ali zašto turisti, kojih je ovde sve više, da pamte tu pogrešnu informaciju, zapitali smo se. I tako, porušena srpska istorija svuda je bila vidljiva u tom delu Albanije, a nedostatak naučnih saznanja kod nas o tome zahteva obimnije i svestranije istraživanje - zaključuje Bosa Rosić.

    Izvor: Politika
  • srbi_evrope- 85893 - 13.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srbi - najstarije ime svih Slovena (2)


    27. - O.c., I,97.,8.

    Evo sada i na srpskom ovog veoma značajnog Šafarikovog zaključka:

    "OBA (tj. naroda: ILIRSKI SRBI SA BALKANA i LUŽIČKI SRBI, koji su u prošlosti obitavali na teritoriji cele danas germanske teritorije!) dakle: OBA TA NARODA NASLEDILA SU SVOJA IMENA IZ PRADAVNIH VREMENA, KADA SU SVA DANAŠNjA SLOVENSKA PLEMENA BILA UJEDINjENA POD ZAJEDNIČKIM IMENOM SRBI I KADA SU GOVORILA JOŠ JEDNIM OPŠTIM, ZAJEDNIČKIM JEZIKOM, IZ KOG SE, POSTEPENO, PRILIKOM MNOGIH KRETANjA, KROZ DUGO VREME, RAZVILO DVANAEST RAZLIČITIH GOVORA KOLIKO SE ONI MOGU ODREDITI. "UPOREDIMO LI, KAŽE DOBROVSKI, DVA NAJVERODOSTOJNIJA SVEDOKA O SLOVENIMA U VI veku, naime JORNANDA i PROKOPIJA KONSTATUJEMO SA SIGURNOŠĆU, DA SU VINDI I SRBI BILA DVA IMENA JEDNOG ISTOG NARODNOG STABLA".

    Posle gornjega, Šafarik nastavlja:28

    "AKO UZMEMO U OBZIR... IME SRB, TIME POČINjE ZA NAS JEDAN NOV, DALEK I SIGURAN PUT U ISTRAŽIVANjU POREKLA I NAJSTARIJIH SEDIŠTA DANAŠNjIH SLOVENA JER IMAMO DVA SIGURNA IMENA TOG PRASTAROG NARODA. STRANO IME VINDEN, ili VENDEN i DOMAĆE I OPŠTE POZNATO IME... SRBI".

    28. - O.c" I,98.

    Da bi potvrdio naučnost ovakvog svog tvrđenja, Šafarik podvlači i u nastavku, da on "ZASNIVA OVA SVOJA IZLAGANjA NA ISTINI - (Warheit), a ne na verovatnosti (Wahrscheinlichkeit), kao kada se radi o kasnom, opštem nazivu "SLOVEN". Jer, kada se radi o Srbima, odn. O SRPSKOM IMENU, ON PODVLAČI, DA SE NALAZI NA "ČVRSTOJ ISTORIJSKOJ PODLOZI" (... auf festem historischen Boden... ").

    Od stote strane svojih "Starožitnosti slavjanskih", Šafarik nastavlja izlaganje svojim kategoričnim stilom:

  • "TEK KADA NAJSTARIJA SEDIŠTA I ISTORIJA VENDA ili SRBA ČIJA SLOVENSKA PRIPADNOST NE PODLEŽE NIKAKVOJ SUMNjI, BUDU ISTORIJSKI ISPITANA, ODREĐENA I SA SIGURNOŠĆU USTANOVLjENA TEK ĆE ONDA ISTRAŽIVAČKI POGLED SMETI DA PADNE I NA DRUGE NARODE, DA SE USTANOVI POSTOJANjE VINDIJSKOG, odn: SRPSKOG NARODA U STAROJ SKITIJI I SARMATIJI, ili u DRUGIM EVROPSKIM ZEMLjAMA; TADA ĆE GRAĐEVINA NAŠIH STARINA BITI ČVRSTA I NEOBORIVA".

    Uvek u tomu i svojih "Starožitnosti", 29 Šafarik citira najstarija svedočanstva o Srbima. U samom početku on postavlja pitanje:

  • "Zašto se srpsko ime tako malo javlja do VI veka? Pa odmah nastavlja da su ih GRCI I RIMLjANI, NEMAJUĆI RAŠČIŠĆENE POJMOVE, ČAS MEŠALI SA SKITIMA, A ČAS SA SARMATIMA. Nešto kasnije, na stranicama istoga dela, Šafarik dolazi do zaključka, DA IME SRBA KOD PLINIJA PTOLEMEJA i PROKOPIJA PREDSTAVLjA IME SVIH SLOVENA. 30

    Što se tiče obaveštenja Vibiusa Sekvestra:

    "Albis Germaniae Suevos a Cervetiis (al.cod.Servitiis) dividit..."
    "Reka Elba (Alba) u Germaniji deli Sveve od SRBA..." 31

    29. - O.c.,pp.: 165.- 181.
    30. - O.c"p.l70.
    31. -Vibius Sequester, De fluminibus, fontibus, lacubus, gentibus, etc., s.v. Albis; V. Serbi in; Anton's Versuch über die alten Slawen, II, 111.-112.; V. Engel, Geschichte von Serbien, pp,. 150.-157. (mit Dobrowsky).

    - Šafarik ga smatra iznad svega značajnim, zato, što nam on stvara potpuno ubeđenje, da se pod CERVECII NE PODRAZUMEVA NI JEDAN DRUGI NAROD OSIM SRBA32 NA ELBI. U vezi s tim, naći ćemo sledeći kratak komentar:

    "Vibije Sekvestor, koji je pisao u Italiji, ili u Galiji, prednjim obaveštenjem spominje DVA NAJSTARIJA NARODA S OBE STRANE REKE ELBE, bliži zove SVEVI, a dalji, s druge strane - SRBI". 33

    "JOŠ U TO DOBA, podvlači Šafarik u nastavku, tj. u vreme Vibija Sekvestra, latinskog geografa, za koga se misli, da je živeo između
    V i VII veka, JOŠ UVEK SU SE SVI SLOVENI U DANAŠNjOJ NEMAČKOJ NAZIVALI. - SRBIMA čiji deo su predstavljali i Ljutice i Bodrići. Ovo uverenje potvrđuje nam, između ostalih i Konstantin Porfirogenit, tj. uverenje, da su svi ti narodi poticali od Belo-Srba, KOJE JE BAJERSKI GEOGRAF NAZVAO ZERVIANI.

    32. - U vezi s pisanjem Seuvicii i Cervstii, odn. Cervecii, Šafarik objašnjava, da su u srednjem veku pisci, koji su pisali na latinskom, menjali kod stranih imena B u U, UU, ili Nj, pa su pisali: VULGARI, umesto BUGARI: ZERUIANI, umesto SERBIANI. Isti ti pisci stavljali su C umesto S i 3, kao: CIEURISTI, umesto SRBIŠTE: PRUCI, PRUCIA, umesto PRUSI, PRUSIA
    33. - SUEBI, SUEVI... često izobličavalje za naziv SRBI.

    Sve napred rečeno Šafarik potvrđuje još i beleškom, u kojoj kaže, kako je:

    "Kruse našao ime Cervecii na njegovoj karti stare Germanije, gde je ranije bila zemlja SERBIŠTE, odn. u blizini grada ZERBST, srpskog SRBIŠTA"

    ***

    U istom tom prvom tomu svojih "Starožitnosti", Šafarik raspravlja o postanku srpskog imena 34, pa piše:

    "IME SRBIN SPADA U NAJSTARIJE I NAJNEJASNIJE IME NARODA".

    34. - O.c.,t.I"p.l74.

    Dalje doznajemo na istom mestu, da Dobrovski, uprkos njegovom savesnom izučavanju, ne smatra, da je našao pravo objašnjenje. Ipak mu se učinilo, da to ime dolazi od jedne kavkaske reči, koja znači "voda", što bi odgovaralo, po Dobrovskom, i starom srpskom imenu Vend, budući, da se izvesni gradovi i sela, čiji nazivi su nastali od tog imena, nalaze pored vode. Naime, "SRB" u izvesnim orijentalnim jezicima označava tekuću vodu.

    Međutim, da bi izneo sopstveno mišljenje o poreklu imena SRB, SRBIN, SIRBIN, SORB, SURB, SJARB itd., mišljenje, koje bi bilo dokumentovanije, Šafarik smatra najsigurnijim istorijski put, pa zato otpočinje s najstarijim oblicima srpskog imena, koje iznosi od strane 174.-181. Evo, kako to po njemu teče:

    "Kod Plinija SERBI. Kod Ptolomeja SERBI i SIRBI (Σερβοι), a u nekim kodeksima i Σιρβι.
    Kod Prokopija SPORI, umesto SORBI.
    Kod Vibiusa Sekvestra SERVECII ilu - po nekim rukopisima - CERVECII,
    kod Fredegara SURBII.
    U Hronici Moissiac - SIURBI In contin. Ann.Lauriss.od Einhard-a SUURBI.
    Kod Alfreda. SURPE i SUFE.
    Kod Bajerskog Geografa i kod Regina SURBI.
    U Hronici Šleskoj kod Sommerberg-a - SURBIENSIS Provinicia.
    U jednom starom dokumentu od g. 1136. - SVURBELAND a Biterolf ponavlja dva puta SURBEN.

    U Grimovim "Nemačkim junačkim pričama" (Grimm, 'Deutsche Heldensage'), takođe dva puta SURBEN,

    Ajnhard Rudolf i Prudencius Trocen kod Adama Bremenskog i kod Helmholda - SORABI.

    Kod Kadlubeka - SORBIENZIS (oblast), a u drevnom dokumentu od 873. g. SAROVE (oblast). Boguhval piše: SORB (muž, vir)

    Y 'Mater Verborum', y glosama, tj. Tumačenjima i objašnjenjima biskupa. Solomona, stoji SIRBI.

    Šafarik smatra, da u objašnjenju:

    "...SARMATI...SRBI tada nazivani.", tj.
    "...SARMATAE... SIRBI tum dicti.-

    prepisivač Vacerad ništa nije dodao, već da je tako bio napisao prvobitni autor.35

    Ovo objašnjenje naš slavista odmah proširuje, pišući:

    "Vacerad je napisao ZIRBI uz naziv SARMATA i SARABEITE". 36

    35. - Codex. Mus. Boh., p.303., c;2.,3.
    36. - Ib.,p.302.,c.2.,p.471.,l.

    Dalje doznajemo, da je Sigebert Gembl zapisao SIRBIA.

    Kod Konstantina Porfirogenita stoji SERBLI (Σερβλοι), kad govori o SRBIMA NA DUNAVU i SERBII (Σερβιοι), kad je reč o SRBIMA iza Karpata. SERBIA (τα Σερβια), grad SRBICA u današnjoj Makedoniji. Autentičan dokument iz 949. g. označava kao CIERTVI grad ZERBEN, ili SERBEN.

    U dokumentu o osnivanju biskupije u Brandenburgu od 940. g., nalazi se ime CIERVISTI, kao oznaka jedne oblasti, koja je 1161. g. u drugom jednom dokumentu bila zapisana kao CERVISTI, a 975. g. Kirkusti, u kodeksu S. Mauric. Kiruisti, 1003. g. ZERBISTE, kod Dithmara Merseb.
    ZIRUUISTI, za glavni grad oblasti, današnji ZERBST.

    Drugo jedno mesto u oblasti današnjeg Lajpciga (stare srpske Ljubice), u jednom svedočanstvu od 1147. g., označeno je kao ZEVIRIZKE,1196. g. kao CHEREWIST, a 961.r. ZURBICI, danas ZÖRBIG. Kod Ditmara ZURBIZI, i CURBIZI, a u Annal. Saxo - ZURBIKE. Ima jedno mesto, koje se u nekim svedočanstvima, kao, npr. u jednom od 1144.g. zove ZORBOWECH, u drugim SORBEK.
    Kod Ditmara i Annal. Saxo - ZRIBENZ, danas SCHRENZ (Šrenc) - naziv jednog grada. Godine 1040, spominje se oblast ZURBA 1064. g. ime SEREBEZ, što je danas ŠRABIC (SCHRABITZ); Kedrin piše SERBII - Σερβιοι. Zonara Jovan i Ana

    Komnena beleže SERBI - Σερβοι ; oboje su iz XII veka.
    U jednom minhenskom rukopisu iz HI veka, stoji ZERUIANI, umesto SERBIANI. U glosama Čeha Vacerada, 1102. g., zapisano je ZIERBI, umesto SRBI. Kosmas piše ZRIBIA, ZRIBIN, umesto SRIBIA, SRBIN. Nestor je po rukopisu, iz 1377. g. pisao SEREB i SERB (oba oblika u kolektivnom značenju).

    U srpskim spomenicima iz HII i XIV veka nalaze se sledeći oblici: SRB', SR'B'L, SR'BIN, SR'BLIN, SRBLI (množ.), SR'BSKIJH (pridev).
    Dalimil upotrebljava oblik SRBOVE.

    Današnji Srbi na Dunavu (Šafarik, kako znamo piše u prošlom veku) kažu: SRB SRBIN, SRBLjIN, SRBLjAK, itd. Gornjo-lužički i Donjo-lužički SRBI pak kažu.SERB, SERBJO (pl.).

    U Rusiji i Poljskoj nalazimo, kako u Srednjem Veku, tako još i danas (dakle, u prošlom stoleću, u Šafarikovo doba) sledeće forme srpskog imena: SERBŠČIZNA, SIERBČIZNA, SEREPČIZNA SIERPČIZNA... Ovaj poslednji naziv se odnosio na nagradu za usluge prestolu, kako to stoji u litvanskom ustavu, od1529. g. Bjeloski je upotrebljavao oblike: SERBOVIE, SERVIA u godini 1597. Blazovski 1611. g. piše SERBOVIE, SERBIN, SERBI (ah. pl.), itd.

    Po SRBIMA se zovu STARA SELA U RUSIJI: SERBEN, SERBIGAL (kraj srpskih naselja), SERBINO u petrovgradskoj guverniji. SIERBI u oblasti Minska. SERBOVKIJ u Černigovu. SERBI i SERBINOVKA u Volinijenu.

    U Poljskoj se pak nalaze - SERBENTINIE, SERBENTINI, SERBENTIČKI, u vojvodstvu Augustovo (UPOREDI S OVIM, PIŠE ŠAFARIK, ILIRSKO SRBENDA, AUGMENATIV OD CPB).37

    Dalje se u Poljskoj nalazi SERBINOV, pa SJERBOVICE u oblasti Krakova.
    U zapadnoj Galiciji nalazi se latinski iskvareni oblik od SRBI, koji glasi SERVI i SERVIANO.

    37. - B. u ovoj studiji poglavlje: "Srpsko ime u Vedama u obliku SRBINDA"

    Pri svemu napred navedenom, moramo da razlikujemo domaći izgovor od stranog.
    Među samim Slovenima pak dva su načina izgovaranja srpskog imena. Nestor piše SEREB 38, a u Beloj Rusiji zvala se jedna vrsta dažbina SEREBŠČINA i SEREBOŽI. S ovim se slažu mnogi strani izvori, kao i savremeni lužički izrazi, koji imaju "E" u korenu. Južni (balkanski) SRBI - međutim - oduvek izgovaraju i pišu SRB, SRBLjI, bez "E", kao i Boemi (tj. Česi). Međutim, u oblicima Grka, Latina i Germana razlika je mnogo veća, jer oni pišu:
    SIRVI, SERBI, SPORI, SORBI, SERVECII, SURBII, SIURBI, SUURBI. SURPE, SURFE, SURBI, SURBEN, SORABI, SOAVI, SERBLI, CIERTVI, SERBII, ZURBICI, CURBIZI, ili KURBIZI, SARBI, KIRRUSTI, SORBEK, ZRIBIA, itd.

    38. - Izd. Timkovski, str.3.; a u "Sofiskij Vremenik", izd. Strojev, upisano je u 1.3., kao "SERB".

    Slovensko "S" u prethodnim primerima nije samo "3",: ZIRBI, ZERUIANI, već i "C": CERVETII, CIERTVI, CURBIZI, pa jednom čak i KIRKUSTI, pošto su Nemci vrlo rano izjednačili "S" s njihovim oštrim "Z", ili "TZ", tj. "3" - "T3", što se do dana današnjega nalazi u imenima mesta, koja potiču od Srba po današnjoj Nemačkoj: ZERBST, ZERBIH (ZÖRBIG), ZERBEN, itd.. Zamena "B" sa "V" je jasna i česta, a isto tako i zamena "B"u SRB sa "P", pa čak i "F" (v. gore SURFE) - naravno, uvek kod Nemaca.

    Uz sve to, Nemci dodaju vokale: e, i, ie, o, u, uu, iu, ispred "R", npr.: SERBI, SIRBI, CIERVISTI, SORABI, SURPE, SIURBI itd, a nekada isto to čine iza "R", kao u ZRIBENC, umesto SRBEN, ZRIBIA, ZRIBIN ili pak sa obe strane: SEREBEZ, itd.

    Posle ovih silnih raznovrsnih oblika srpskog imena, koje nam je ostavio veliki Šafarik gotovo kao zaveštanje, mi nećemo više da se vraćamo na ostale njegove brojne primere, smatrajući da ih je i ovoliko dovoljno za svakoga, ko želi da ga pravilno shvati, prihvati i nastavi da po njemu radi.

    U nastavku svoga izlaganja, Šafarik - odviše ogorčen na nemogućnost stranaca, da pravilno prenesu srpsko ime u svoj jezik - piše:

  • "Ein so URALTER, in der Heimat tief eingewurzetel, bei denFremden ungewöhnlicher Name kann seinen Ursprung und seine Bedeutung am natürlichten nur in seiner Heimat gefunden haben";

    Dakle, Šafarikovo je čvrsto ubeđenje, da:

  • "JEDNO TAKO PRASTARO I U ZAVIČAJU DUBOKO UKORENjENO IME, A ZA STRANCE NEOBIČNO, MOGLO JE DA VODI SVOJE POREKLO I DA IMA NAJPRIRODNIJE ZNAČENjE SAMO NA SVOM OTADžBINSKOM TLU"

    ***

    S obzirom, da Šafarik jasno dokazuje, da je srpsko ime domaće i najstarije među imenima svih današnjih slovenskih ogranaka, iz toga se neminovno nameće zaključak, DA SU SRBI S NjIHOVIM KARAKTERISTIČNIM, PRADAVNIM IMENOM I S NjIHOVIM JEZIKOM - TAKOĐE NAJSTARIJI.

    To potvrđuje i zapis Bavarskog Geografa, sačuvan u Minhenskom Arhivu, po kome su svi Sloveni proizišli od prvobitnog SRSPSKOG STABLA. Drugim rečima, do stvaranja današnjih slovenskih ogranaka, došlo je razjedinjavanjem prvobitnog Srpstva, a to razjedinjavanje izazvala je ogromnost prostranstava, po kojima su Srbi od davnina obitavali, velika rastojanja i - u zemaljskim razmerama - beskrajne udaljenosti. Stoga je - uz Šafarikovo - i Daničićevo rezonovanje logično, u svojoj jednostavnosti genijalno i apsolutno prihvatljivo.

    I premda smo Daničićev zaključak prikazali u odeljku o Konstantinu Porfirogenitu, mi ćemo ovde ponoviti iz njega ono najbitnije, budući, da to - u neku ruku - predstavlja produžetak Šafarikove misli. Jer - Daničić ovako umuje:

  • "Ili se Srbi preseliše na Balkan mnogo prije VII vijeka. i tad sve, što kaže Porfirogenit samo je izmišljotina... "

  • "Ili se Srbi preseliše onoga vijeka sa sjevera. na jug, ali ovdje, našavši već naseljene Srbe, s njima se pomiješaše... izgubivši svoj jezik a našavši njihov... "

    Prema tome, i Daničić nam pruža putokaz, pomoću koga može da se brani teza o starosti srpskog jezika i o davnini njihovog boravka u Evropi...

    A ako srpski jezik potiče od pradavne prošlosti, to nas navodi na pomisao, da je on samonikao i kao takav već je u prvobitnim periodima svoga rađanja morao biti samotvoren... sazrevajući skupa s ljudima, koji su ga bogatili, ulepšavali i krasili, udahnjujući mu svoj duh, svoju dušu i srce... Srpski jezik još nije stavljen pod lupu "lingvističke paleografije", ali - kada istraživaoci, koji ga poznaju kao svoj materinski jezik, budu to jednoga dana učinili, otkriće se, kako je Miloš Milojević voleo da kaže - stvari nečuvene... Ustanoviće se onda, na koji način je Šafarik analizirao srpsko ime, da bi mogao da ustvrdi, da je ono DOMAĆE i NAJSTARIJE, TOLIKO STARO, DA MU SE ZNAČENjE GUBI U TAMI NAJUDALjENIJE PROŠLOSTI...

    Sa žalošću ćemo ovde da napustimo Šafarikove grandiozne "Starožitnosti slavjanske", iz kojih ne iznesmo više na videlo dana od mrvica mrvica, ili - po mudrosti "Ilijade" - tek "senku dima". Jednog dana Srpska Akademija Nauka će morati da podvrgne to delo, koje je samo za sebe čitava jedna škola, dalekosežnom ispitivanju, a nagrada za takvo duboko izučavanje neće izostati!

    Neka nam ove reči posluže kao prelaz od velikog Šafarika ka jednom eminentnom srpskom piscu velike učenosti i širokih horizonata, čije delo želimo da uzidamo u večni hram, posvećen prošlosti Srba, koja se gubi u tami preistorijskih vremena.
  • srbi_evrope- 85891 - 13.07.2013 : Mihajlo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srbi - najstarije ime svih Slovena (1)


    STAROST I PRIORITET SRPSKOG IMENA

    Na strani 66-oj svog zajedničkog dela "O poreklu Slovena", Surovjecki i Šafarik su saglasni u tome, da sve dotle, dok i najmanje istorijsko svetlo može da padne na Slovene, sve ukazuje na to, DA SU ONI VEĆ U PRADAVNO, PREISTORIJSKO DOBA BILI VRLO BROJNI, DA SU SE SASTOJALI OD MNOGIH PLEMENA, KOJA SU NOSILA RAZLIČITE NAZIVE, ALI JE IME SRB - KAO SVEOPŠTE (GESAMTNAME) I ZAJEDNIČKO IME ZA SVA PLEMENA, OZNAČAVALO I ZAJEDNIČKO (oni preciziraju: indijsko) POREKLO. U svakom slučaju, tvrde autori - nesumnjivi autoriteti na polju slavistike - ime SRB, SRBIN, STARIJE JE NEGO SLOVEN.

    Kako taj njihov tekst smatramo veoma značjanim, mi ga ovde citiramo i u originalu:

  • "... dass der Name SERB als Gesamtname für alle Stämmederselben windischen (indischen) Abkunft alter sei, als Slawen...',

    što doslovno znači:

  • "... da je ime SRB kao sveopšte ime za sva plemena vindijskog (indijskog) porekla starije, nego (ime) SLOVEN... "

    "Ovo uverenje, nastavlja Surovjecki, što je Šafarik, sređujući njegovo delo prihvatio i odobrio, izazivaju u meni značajni razlozi, odn. ono, što su nam, uprkos svemu, predali Grci i Rimljani, označivši tim imenom više naroda, ne misleći uopšte na njihovo slovensko poreklo.

    Ko će, npr. ,razlaže dalje Surovjecki, da se prevari, ne prepoznajući u
    Srbima Sarmatije Slovene?

    Tu ih nalazi Plinije. 6

  • "A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, SERBI...",
    tj.


  • "... (počev od Azovskog Mora.) žive Meotici, Vali, Serbi... ".

    6. - Plin.,VI, 7.

    Kasnije i Ptolemej ostavlja svoju vest:

    "Inter Ceraunios montes et Rha Fluvium Orinei, et Vali, et Serbi..."
    (U rukopisima stoji Seboi i Sirboi, odn. u grčkom originalu Σερβοι, Σιρβοι).

    Srbi, dakle, koje Ptolomej spominje, obitavali su između Keraunskih Planina, odn. krajnjeg severnog dela Kavkaza i Volge, a na današnjoj
    reci Serba, ili kako Tatari izgovaraju - Sarpa.

    Nasuprot našoj usamljenosti u zemlji, gde se srpski jezik ne poznaje, nadamo se, da će sutra istraživaoci Srbije biti brojni i okupljeni oko jedne ustanove, iza koje će se nalaziti Srpska Država. Podvlačimo ovo zato, što neće biti ni malo lako da se ispravljaju vekovne, pa čak i hiljadugodišnje greške, tim pre, što se, kako i Šafarik i Surovjecki tvrde, ne radi samo o Srbima, već o Slovenima uopšte...

    S tim u vezi je i jedan - izgleda nam - još teži problem, a taj je, da se greške isprave na međunarodnom nivou, u svim školskim udžbenicima, studentskim priručnicima i osobito po enciklopedijama, natrunjenim, što se Srba i Slovena tiče - svim mogućim tedencijama i falsifikovanjima istine. Za to će biti potreban predan, požrtvovan i dug rad solidne i brojne ekipe jezično - geografsko - arheološko - istorijskih stručnjaka, čiji materinski jezik mora da bude srpski, ili neki od slovenskih jezika. Biće neophodno, da se te rasprave objavljuju bar na najvažnijim živim jezicima... Biće veoma teško, da se predložene izmene izvrše...

    Eto, prema tome, još jednog velikog zadatka koji se postavlja pred obnovljenu Milojevićevu velikosrpsku Autohtonističku Školu.

    Vraćajući se Surovjeckom i Šafariku, nalazimo nastavak njihovog tumačenja o spomenu srpskog imena u prethrišćansko doba.

    Tako, kažu u daljem izlaganju njih dvojica, Plinije ide od Meotskog Mora prema istoku, spominjući Srbe, kako to izlazi i iz Ptolemeja, što je retko svedočanstvo ovim krajevima. Međutim, Mela u ovoj oblasti ne poznaje Srbe, već Sarmate. A ni Peutingerova karta (Tabula Peutingeriana)7 ih ne obeležava.
    Međutim, moramo da naglasimo, da u VI veku po Hristu, Prokopije ovde - samo na širem planu - stavlja svoje Ante, odn. tačno u onim oblastima, gde su Plinije i Ptolemej lokalizovali antičke Srbe. U prilog Plinija i Ptolemeja prilažemo kopiju Ptolemejeve karte, na kojoj je - na jugozapadu - prema Azovskom Moru - obeleženo mesto SURABA, dok se na istoku, između Kavkaza, Kaspijskog Jezera i Volge, nalazi oznaka za narod SERBI.

    Ta dva naziva - na povelikom odstojanju jedan od drugoga - nesumnjivo ukazuju na nešto, što je odmah očigledno, a to je, da su oba naziva jezički proistekla iz istog korena i da uvek označavaju bilo narod SRBA, BILO PAK MESTA PO NjIMA NAZVANA.

    7. - Peutinger (Conrad), naučnik, koji se osobito bavio izučavanjem antičke kulture i spomenika. Rođen je u Augsburgu, 1493. g. On je osobito poznat po karti rimskog carstva, koja nosi njegovo ime - Tabula Peutingeriana. Jedni smatraju, da je ta karta izrađena 393. g. u Carigradu, za vreme Teodosija Velikog. Neki pak tvrde, da ona potiče iz 222. g., a neki - iz 161. g.

    Ako bismo se upustili u razmatranje podataka Surovjeckog i Šafarika o raznim srpskim plemenima u njihovom delu, za to bi nam bilo potrebno veoma mnogo prostora u ovoj knjizi, pa ćemo taj deo da ostavimo za jednu drugu priliku. Ipak, ne želimo da mimoiđemo neke njihove napomene o Budinima.8 Oni kažu, da je za njih znao Herodot u V v. pre Hrista, kako to vrlo lepo raščlanjuje i dokazuje Osolinski. Budin je, tvrde oni, pravo slovensko ime, baš kao Srbin, Slavin, Rutin, Volin, itd., a glavni argument za njihovu slovensku pripadnost jesu još i danas BROJNA GEOGRAFSKA IMENA. Samo u Mađarskoj, nastavljaju oba autora, ima trideset imena od istog korena, od čega i Budin, nemačko Ofen (Ofen); k tome dodajemo brojne nazive po Srbiji i Bugarskoj, označena u rukopisima kao bodin, a kod vizantijskih pisaca Βυσινη. Tu spada i nekadašnje vladarsko sedište u Hercegovini, BUDINjE...

    8. - O.s.,r.67.,b8.

    Surovjecki tvrdi još nešto interesantno, što takođe želimo da podvučemo. To je, da je većina bogova Budina bila indijskog porekla, na što on dodaje još jednu Herodotovu napomenu:

    "..εδνοσ ... γλαυφου τε παυ ισχυρωσ εστι φαι πυρρυ "

    što se potpuno slaže s Prokopijem, koji za Srbe kaže, da su PLAVOOKI, SNAŽNI, PUTI NE JAKO BELE I KOSE NE PLAVE, ŽUTE VEĆ CRVENKASTE, RIĐE - υπερυδροσ, lat. SUBRUFUS, SVEDOČANSTVO JE NESUMNjIVO AUTENTIČNO I VRLO INTERESANTNO.

    Pređemo li sada na Šafarikovo delo "Slavjanske starožitnosti": (Slawische Alterthümer), ili "Slovenske starine", najpre ćemo ostati nemi pred mnoštvom građe, čiji nam svaki detalj izgleda neizrecivo značajan. Mišljenja smo, da će nazivi Šafarikovih poglavlja prvoga toma, koje ćemo ovde navesti, biti vrlo rečita pretstava jednog epohalnog istraživačkog napora, koji u sebi ima džinovske veličine.

    "Arhitektura" Šafarikove knjige je veoma komplikovana, s paragrafima, tačkama i podtačkama, s navodima na svim indoevropskim jezicima, s registrom imena svih slovenskih naroda i s vrlo brižljivo izrađenim indeksom - čije svako obaveštenje predstavlja ozbiljan naučni rad.

    Evo, na koji način je Šafarik razvio svoju temu:

    On je - najpre - posle predgovora, posvetio 26 strana dokazima o - da tako kažemo - autohtonosti Slovena uopšte u Evropi. Svakako, s tim u vezi, treba da se napiše posebna studija. Uopšte, Šafarikovo delo9 TREBA DA RAZRAĐUJE CELA JEDNA USTANOVA, JEDAN INSTITUT, PARAGRAF PO PARAGRAF, STRANU PO STRANU.

    9. - I band, Leipzig, 1843.; II Band, Leipzig, 1844.

    Druga njegova glava od 35 strana posvećena je prvobitnim imenima Slovena: VINDI i SRBI.

    U trećoj, počev od 64. strane, Šafarik iznosi najstarija svedočanstva o Vindima, ili Srbima.

    Na sledećih 87 stranica, on tretira najpre problem najstarijih svedočanstava o Srbima, u okviru čega piše o:

  • "PLEMENIMA SLOVENA U ZEMLjI VINDA, ILI SRBA".

    Nakon toga, na pune 42 strane, naći ćemo mnoštvo zanimljivosti o DUNAVSKIM SLOVENIMA, dakle, opet o SRBIMA i o JADRANSKIM VENETIMA, što je isto ime kao i Vendi, Venedi, Vinidi, kojima su označavani Srbi sa Baltičkog Mora.
    Od 265.- 485. stranice piše o ostalim slovenskim narodima: Rusima, Poljacima, Česima, Prusima, itd., da bi se na kraju knjige bavio zemljom PRASLOVENA, njenom geografijom, planinama, rekama, jezerima, morima, gradovima, mitologijom i drugim praslovenskim tradicijama i starinama, da bi na samom kraju knjige priključio nešto značajno, što je iziskivalo mnogo znanja i sigurnosti pri radu: HRONOLOŠKI PREGLED SVESLOVENSKE ISTORIJE. Osobito zainteresovanim istraživaocima da još kažemo, da drugi Šafarikov tom sadrži pri kraju jednu listu svih slovenskih plemena - do danas sačuvanih, ili već izbledelih i izgubljenih imena; ta lista - sama za sebe - predstavlja jedan važan dokument.Da se sada vratimo na, kako Šafarik kaže:

    "SERBEN, DER URALTE, URSPRUNGLICHE,EINHEIMISCHE GESAMTNAME ALLER SLAWEN..."

    "SRBI - PRASTARO, PRVOBITNO, DOMAĆE OPŠTE IME SVIH SLOVENA.."10

    10. - Tom I, str. 65.-69. i 92.-100.

    Spomenuvši Plinija, Ptolemeja i Prokopija u vezi s imenom Srbin, on im još dodaje, upravo kao i Surovjecki - ime Vibija Sekvestra 11 s napomenom:

    "U osobitom značenju postoji ime:

    a) SEVERNIH, ili RUSKIH SRBA, koje bajerski geograf naziva ZERUIANI i za koje Konstantin i Nestor Časni Kijevski (866.-949.) smatraju, da su prvobitno bili veoma prošireni, a najviše ih je bilo tamo, gde su bili smešteni Bužani, tj. na reci Bugu, a odatle prema istoku, u susedstvu Dregovića.12

    b) ILIRSKI, ili JUŽNI SRBI..O njihovim sedištima Šafarik govori dosta opširno, pa dodaje:

  • "Srbija u užem značenju se zvala oblast na Bosni, Drini, zatim Raška, porečje Moravske i Kolubare:13

    v) MAJSENSKI i LUŽIČKI SRBI, koje spominje Vibije Sekvester (oko 550. g.) i Fredegar (630. )14

    g) SRBENLAND, SAROVA, ZURBA, SVURBELAND sa osam provincija, prostirala se oko reke SALE još oko 800. g. po Hristu.

    d) Posebna oblasg bila je SRBIŠTE, pogrešno pisana kao CIER - VISTI ili ZERBIŠTE, između Ruge i ELBE, oko mesta ZERBST, sve do 949. g.16 .

    11. - Šafarik, o.c., paragraf 9., tačka 1.- 4.
    12. - Šafarik, o.c., paragraf 28., tačka 3.
    13. - Šafarik, o.c., paragraf 32., tačka 1.
    14. - Šafarik, o.c., paragraf 44., tačka 8.,
    15. - Šafarik, o.c., paragraf 44., tačka 10.
    16. - Šafarik, o.c., paragraf 44., tačka 10.

    Prokopije, nastavlja dalje Šafarik, naziva u VI veku Srbe SPOROI i kaže, da je najveći deo zemalja s one strane Istra, tj. Dunava, pod njihovom vlašću. Tu Šafarik spominje Dobrovskog i saopštava, da je taj "otac slavistike" do kraja života zadržao čvrsto i zasnovano uverenje, da SPOROI predstavlja grčku izmišljotinu za SRBE, tim pre, što osim Prokopija niko drugi to ime nigde ne spominje. 17

    Pri tome, Šafarik Dobrovskoga karakteriše kao "oštroumnog" naučnika, čime pridaje i veći značaj njegovom tumačenju. U istom smislu, nastavlja pisac dalje, ime Srbin tumači i Engel u svojoj istoriji o Srbima.18 Schlötzer ce priključuje Dobrovskom svojim mišljenjem po kom treba imati razvijenu maštu, da bi se po svedočanstvima na grčkom jeziku došlo do imena nekog starog naroda.
    Šafarik baš upravo tako piše:

  • "...einen alten Namen der Nation... "


    tj.


  • "...staro ime nacije...", tj. srpske.

    17. - Prokopije je gornje tvrđenje izneo u svojoj III knjizi "Istorije njegovog vremena", gl. 14., gde govori o Gotima. Prokopije se kao istoričar ceni zbog njegove tačnosti, objektivnosti i interesovanja za događaje. Međutim, Šafarik kao lingvista NE DELI TO MIŠLjENjE...

    18. - O.s.,r. 157.

    No slavisti Šafariku nije bio dovoljan samo prethodni zaključak, pa on dodaje:

    "Možda u "Sporoi" i stoji, piše on doslovno - "unutra" SRBI, jer kad Grk čuje tu glasovnu skupinu, koju mu je nemoguće da izgovori, lako je mogao da uobrazi (einbilden), da čuje nešto kao SPORI.19 "

    19. - O.s.,1,r.95.

    Na istom mestu Šafarik iznosi, da se ime SRBI do njegovog vremena, a mi dodajemo - i do našeg, zadržalo kod nekih slovenskih naroda, kao kod Srba na donjem Dunavu i Savi, pa u nekadašnjoj Iliriji na Balkanu, zatim u Gornjoj i Donjoj Lužici, DOK JE U PROŠLOSTI OZNAČAVALO SVE SLOVENSKE NARODE, ili - u najmanju ruku - NjIHOV NAJVEĆI DEO, PA JE KAO TAKVO DOPIRALO DO NAJUDALjENIJIH VREMENA.

    Dalje, naš slavista konstatuje, da je jedno tako ČISTO IME, KOJE SE LAKO PREPOZNAJE KAO SLOVENSKO 20, STRANCIMA BILO TEŠKO ZA IZGOVOR.

  • "Postoje dva važna svedočanstva, nastavlja on dalje, o proširenosti srpskog imena, KOJA DATIRAJU IZ IX i H veka.

    Ponajpre, srpsko ime se nalazi u popisu Slovena jednog Geografa iz IX veka u MINHENSKOM RUKOPISU. Te Srbe Konstantin Porfirogenit spominje kao BELE, tj. VELIKE SRBE, iza Turske (kako je on nazivao Mađarsku), u BOJKI. Ti SRBI su bili SLOBODNI SRBI, nasuprot CRNIM SRBIMA u ruskim stepama, koji su bili potčinjeni, imajući kao susede DRVLjANE, DREGOVIĆE i KRIVIĆE

    "Iz navedenogje jasno, zaključuje Šafarik,KOLIKO JE BILO PROŠIRENO IME SRBI".

    20. - O.s.,Tom1,r.90.

    U stvari, ono, što je zapisao Konstantin Porfirogenit, potvrdio je i bajerski geograf, zabeleživši:

  • "Ist das Land der ZERUIANI (d. h. SRBLJANI), so gross, dass alle slawische Volker daraus gingen",


    a to znači:


  • "ZEMLjA ZERUIANA (Šafarik precizira: SRBLjANA) JE TAKO VELIKA, DA SU SVI SLOVENSKI NARODI IZ NjE POTEKLI".

    Autor smatra, da je ovo svedočanstvo utoliko vrednije, što ono POTVRĐUJE, DA SE SRPSKO IME STVARNO PROTEZALO OD ODRE I ELBE, PA PREKO SREDNjE EVROPE DO DUNAVA I PREKO DUNAVA "

    U Minhenskom Arhivu, koji nosi naziv Hormayr's Archiv, od 1827. g., ovo svedočanstvo je zapisano pod brojem 49., na latinskom jeziku:
    "Zerviani, quod tantum est Regnum, ut ex eo cunctae gentes Slavorum exortae sint et originem, sicut affimiant, ducant".

    Radi se o istom svedočanstvu, uz neznatnu varijantu:
    "Zerviani, čije je carstvo toliko, da su iz njega proistekla sva slovenska plemena i od njega vode porekla, kako tvrde".

    "Jasno je, zaključuje Šafarik, da je ovaj dokument utoliko značajniji, što potiče od jednog Nemca. Drugo, on se nesumnjivo odnosi na VELIKE
    SRPSKE ZEMLjE S OBE STRANE VISLE, PA OD ODRE DO GORNjE VOLGE. Značaj istog svedočanstva je još i u tome, što je jasno, da ga je
    geograf primio lično od Srba upravo sa tog prostora."

    S prethodnim su u skladu, nastavlja Šafarik svoja razmatranja, i druga svedočanstva, npr., biskupa Salomona (umro 920. g.), koji je sačinio
    jedan etimološki rečnik, nazvan MATER VERBORUM, odn., MAJKA REČI, koji je formulisao, da su Srbi BILI STANOVNICI STARE SARMATIJE NA SLEDEĆI NAČIN:

    "SARMATAE ... SIRBI TUM DICTI ... ID EST QUASI SIRBUTIU"
    tj.: "SARMATI... koji su se tada zvali SIRBI... to je kao SIRBUTIU"21.

    21. - Cod.Mus.Boh., p. 303., 3.

    Čeh Vacerad, koji je 1102. g. prepisao "Mater Verborum", na mnogim mestima je - uz navedene nazive dao tumačenja i na češkom.
    Kod naziva SARMAT REDOVNO OBJAŠNjENjE MU JE SRBIN, čime pokazuje, da su Ptolemejevi SARMATI U STVARNOSTI BILI SRBI.
    Tako u jednoj prilici uz "SARMAT" piše doslovno sledeće:

    "SARMATAE RORULI ZIRBI" 22

    22. - Cod.Mus.Bohemiae, p. 471. c. 1.

    Na jednom trećem mestu 23 kopista "Mater Verborum", SALOMON, iz VIII i IX veka po Hristu, naziva jednog lutalicu, koji se predstavljao kao kaluđer iz SARABATIE (tj. Sarmatije) SRBINOM, na sledeći način:

    "SARABATIAE PROPRIE CURRENTES, VEL SIBI VIVENTES ZIRBI"
    što će reći: "IZ SARMATIJE STVARNO LUTAJUĆI I SAMI ZA SEBE ŽIVEĆI - SIRBI (tj. SRBI)... "

    23. - Cod. Mus. Bohemiae, p. 302.,2.

    Neiscrpni Šafarik nastavlja dalje 24, da se u Dalimilovoj Hronici u stihovima nepoznatog autora, iz oko 1300. g., koja je, što je neoporecivo, tvrdi on (tj. Šafarik), rađena na osnovu mnogo starijih izvora - u toj Hronici dakle, spominje se ime SRBIN, u njegovom najširem značenju; kako je Hronika u stihovima, navodimo dva stiha s primerom, koji ovde privlači našu najveću pažnju:

    "W SRBSKEM GAZYKU GEST ZEME, GJZ CHARVATI GEST GME"

    24. - Slaw. Alterh., I.s'.

    Zatim nam Šafarik saopštava, da je gornja dva stiha jedan nemački prevodilac iz XIV veka preveo na sledeći način:

    "Ezu Winden ist ein Gegend, die ist Gravacia genent".
    Ili isto to na srpskom: "U SRBA SE NALAZI OBLAST, KOJA SE ZOVE HRVATSKA".

    "Ta hrvatska zemlja u zemlji Srba, nastavlja Šafarik u stvari je Bela Hrvatska Konstantina Porfirogenita".

    "U našem gornjem primeru izraz "v serbskem" preveden je, precizira Šafarik, s istom rečju širokog značenja - Vinden".

    "Ime "SRB" je - i po Dobrovskom nastavlja Šafarik, STARIJE I OPŠTE IME SLOVENSKOG NARODA Ono je po njemu, tj. po Dobrovskom, uz "VINDEN", glavno ime istog, odn. srpskog naroda."

    "Naziv SRB, obaveštava nas pisac dalje, u skladu je s upotrebom istog imena kod Prokopija, kao i kod pisaca XV, i XVI veka, koji uvek s razlogom - prevode "VIND" sa "SRB".

    Uostalom, navedimo ovde tačno Šafarikov tekst:

    "... Wind ubersetzt, nicht ohne Grund durch SRB, dem Gebrauche URALTER Zeit folgend..." 25

    što znači: "VIND PREVEDENO - HE BEZ RAZLOGA - CA SRB, SLEDEĆI UPOTREBU PRASTARIH VREMENA.. "

    25. - O.c.,I.,98. ,,

    Šafarik zatim još jednom navodi Dobrovskog, koji je, na dole citiranom mestu, doslovno rekao: "TIM IMENIMA ZVALI SU SE SVI SLOVENSKI NARODI, PRE NEGO ŠTO SE UOPŠTE POJAVILO IME SLOVEN". 26

    26. - Dobrowsky, Wiener Jahrbuch der Lit., 1827., XXXVII, S. 1.- 28. .

    Kako Šafariku - u neprekidnom traženju dokumentacije - nikada nije dosta, on u vezi s prethodnim upućuje na:

  • Kuthenische Chronik bei "Weleslawje", Vorrede, XLV, 12,15.:
  • Placel, "Hist; zidovska" (Jüdische Geschichte), auf. S. 447.;
  • Buchholzer, im Register, unter dem Worte SRBI.

    Ha istom mestu Šafarik iskazuje svoju misao, koja predstavlja srž njegovog rada i čitave njegove bogate dokumentacije, a koju ćemo mi ovde - zbog njenog značaja - da najpre navedemo onako, kako smo je prepisali iz nemačkog originala, odnosno iz prevoda njegovih "Starožitnosti", koji
    nam je jedino bio, dostupan: 27

  • "Beide erbten ihren Namen aus jenen URALTEN ZEITEN, WO ALLE JETZIGEN SLAWISCHEN STAMME UNTER DEM GEMEINSAMEN NAMEN DER SERBEN VEREINT, NOCH EINE ALLGEMEINE SPRACHE REDETEN, WORAUS NACH UND NACH, BEI DEN VIELFALTIGEN ZUGEN IM LANGEN VERLAUFE DER ZEIT, ZWOLF VERSCHIEDENE MUNDARTEN SOWEIT SICH DIESELBEN BESTIMMEN LASSEN HERVORGINGEN VERGLEICHEN WIR, sagt Dobrowsky, DIE BEIDEN GLAUWURDIGSTEN ZEUGEN UBER DIE SLAWEN DER VIJAHRHUNDERT, NAMLICH JORNANDES UND PROKOPIOS, SO ERSEHEN WIR MIT SICHERHEIT, DASS WINDEN UND SERBEN DIE BEIDEN HAUPTNAMEN EINES UND DESSELBEN VOLKSSTAMMES SIND".
  • srbi_evrope- 85611 - 26.06.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Zašto se krije da su srpski geni stari 12.000 godina?




    Umesto da se suoče sa otkrićima dr Kljosova, profesora sa Harvarda, i da ih, ako imaju naučne argument demantuju ili prihvate, srpski istoričari ćute ignorišući ona naučna otkrića koja se ne uklapaju u interese stranih mentora.

    Negde između 1113. i 1118. godine, u ruskom manastiru Vidubickij nastao je iz više različitih izvora letopis "Povest minulih leta". Autorom je dugo smatran monah Nestor, po kome je ova hronika i dobila svoje drugo ime. "Nestorova hronika" počinje sa:

    Evo povesti minulih leta:
    Otkud je pošla Ruska zemlja,
    Ko u Kijevu poče prvi da knezuje i
    Otkad je postala Ruska zemlja

    Odmah posle toga, autor daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.

    Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u ruskim školama učilo kako su oni došli "sa one strane Karpata". Za njih su "one strane Karpata" ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove "sa one strane Karpata" treba da glase "sa ove strane Karpata". Taj deo ovde nikada nije shvaćen.

    U međuvremenu se pojavila jedna mlada nauka - genetika. Ona istražuje poreklo pojedinaca, a samim tim može da istražuje i poreklo celih naroda. Kako je to jednostavnije i jeftinije, za uzorak se uzima muški Y hromozom i preko njega se utvrđuje poreklo muških predaka.

    Određeni gen se, naime, prenosi isključivo sa oca na sina i to skoro bez ikakvih izmena. Ovo "skoro bez izmena" znači da do mutacija, ipak, dolazi, ali polako. Prve se statistički pojavljuju posle 40 godina, odnosno posle dve generacije, ali su zanemarljive. One nešto značajnije nastaju posle prosečno 450 godina. Ta promena naučnicima pokazuje starost jednog od markera (delova gena koji mutira), jer što je više registrovanih promena, to je veća i vremenska razdaljina od prvog zajedničkog pretka (onog od koga su potekli svi ispitani potomci).

    Srbi Arijevci

    U dinarskim predelima bivše Jugoslavije primećena je velika učestalost gena koji je, zbog svog nalazišta, među laicima poneo ime "ilirski". Stručnjaci su mu, međutim, dali dosta suvoparan naziv I2a2-dinarik (ovo se zove haplo grupa, skraćeno hpg). Na osnovu ovog laičkog naziva ("Ilirski gen"), muftija Zukorlić se zaleteo i počeo da tvrdi kako su Bosanci naslednici Ilira, jer je na njihovom području ova hpg najzastupljenija.

    Posle toga se otkrilo da je isti taj I2a2 u istoj meri zastupljen i u Ukrajini. Nordvejd, najveći današnji stručnjak za hpg I2a2 utvrdio je, na osnovu postojećih mutacija, da je ukrajinski rođak stariji od ovog našeg. Po njemu se prvi nosilac I2a2 na ove prostore doselio pre otprilike 2. 600 godina. Znači: ništa od Ilira koji bi nosili ovu haplo grupu.

    Anatolij Kljosov

    Doktor nauka Anatolij Aleksejevič Kljosov je predsednik naučne konsultantske uprave Međunarodnog geneološkog biroa i profesor biologije na Harvardskom univerzitetu. Najveći je živi stručnjak za hpg R1a1 koja je tipična za sve Slovene. Ova haplo grupa je u većoj ili manjoj meri zastupljena među svim slovenskim narodima, ali u značajnoj meri i među najvišim kastama u Indiji.

    Na osnovu postojećih mutacija, koje je veoma studiozno proučavao, Kljosov je došao do zaključka da svi Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa Balkana, već iz današnje Srbije i Bosne. Starost naših primeraka R1a1 je - 12. 000 godina. Od tada smo, znači, mi na ovim prostorima.

    Starost primeraka R1a1 kod najviših indijskih kasta je daleko mlađa - negde oko 3. 850 godina, što odgovara vremenu dolaska Arijevaca na te prostore. Kljosov dalje zaključuje da su Arijevci, u stvari, Sloveni koji su sa područja Srbije stigli do Indije.

    Koristeći najnovija naučna saznanja iz genetike, profesor Kljosov zaključuje da su se pre oko 4. 800 godina Praevropljani iz Podunavlja podelili. Oni koji su pošli na istok postali su kasnije Sloveni, oni koji su krenuli na zapad postali su govornici takozvanog Kentum jezika, nekada zajedničkog indoevropskog govornog područja.

    Ovaj metod je omogućio da se ubedljivo pokaže kako nisu "indoevropski jezici" prvobitni, već praslovenski, arijevski, tvrdi Kljosov, i nastavlja u istom stilu:

    "Indoevropski jezici" - taj eufemizam je svojevremeno nastao usled neshvatanja šta to povezuje sanskrit i njegove varijante, s jedne strane, i evropske jezike, s druge. Sada je to postalo sasvim jasno. Arijevski jezici predstavljaju osnov i evropskih jezika, i sanskrita, i "indoevropskih" iranskih jezika. Na Dnjepru, Donu i reci Ural nisu živeli "narodi koji su govorili na iranskim jezicima". Sloveni su tamo živeli, prasloveni, arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj jezik doneli u Indiju, Iran, Avganistan".

    Vinčanci prvi

    Ako je R1a1 osnovna slovenska haplog rupa, za očekivati je da su pra-sloveni imali istu tu haplog rupu. A ako su prasloveni postojali pre 10. 000 godina, dakle daleko pre nego što su nastali indoevropski jezici, kako smatra današnja nauka, onda znači da su se ovi jezici razvili iz slovenskog prajezika, smatra Kljosov.

    Ovaj njegov stav naizgled je u koliziji sa dosadašnjim teorijama, koje je prva postavila Marija Gimbutaš uvodeći kategoriju Staroevropljana koje su pokorili Indoevropljani. U suštini, Marija Gimbutaš je govorila o nosiocima kurgan kulture, a tek su kasniji istoričari ove "Kurgance" zamenili Indoevropljanima konfrontirajući ih sa Staroevropljanima.

    Ako se prihvati mogućnost da su i jedni i drugi imali isto kulturološko poreklo i sličan jezik, ali dva različita oblika društvenog organizovanja nastala specifičnim potrebama u različitim okruženjima, vidi se da Kljosov ne demantuje Mariju Gimbutaš, već je dopunjuje.

    Kljosovljeva saznanja imaju uporište i u radovima jednog od najvećih lingvista prošlog veka, Svetislava Bilbije, koji je koristeći svoja poznavanja različitih slovenskih jezika uspeo da prevede Zlatne pločice iz Pirga pisane na etrurskom jeziku. Do tada se smatralo da etrurski ne spada u indoevropske jezike, već da je ostatak staroevropskog.

    Istovremeno je Bilbija dokazao da su Etrurci koristili slova prvi put upotrebljena u Vinčanskoj kulturi. Profesor dr Radivoje Pešić je bio prvi koji je tvrdio da je pismenost nastala na prostorima Srbije mnogo pre sumerskog alfabeta i da su simboli pronađeni na mestu neolitskih naselja iz Vinčanske kulture u stvari prva slova koja su ljudi u Postpotopnoj istoriji koristili.

    Ovim dokazima kompletna svetska istorija pada u vodu. Srbi, po tome, ne samo što se nisu doselili u 7. veku na ove prostore, nego su, šta više, preci onih istih Arijevaca u čije je ime Hitler ubijao milione Slovena. Doktor Pešić, koji je tvrdio da je celokupna svetska kultura ne samo potekla iz Vinče, već da ju je po svetu raširio isti narod koji ovde i dan-danas živi, ovim posthumno dobija čvrstu naučnu potporu.

    Isto kao i kod otkrića profesora Pešića, koji je svoju naučnu karijeru morao da nastavi u inostranstvu, na univerzitetu u Padovi koji je najmerodavniji za istraživanje Etruraca, jer je u tadašnjoj Jugoslaviji bio proganjan od vladajuće kvazi-naučne elite, tako se u domaćoj javnosti ne pridaje nikakav značaj ni poslednjim radovima dr Kljosova. Otkrića i jednog i drugog ovde se guraju pod tepih, jer se ne uklapaju u sliku istorije onih koji preko sumnjivih donacija finansiraju rad članova SANU.

    Posle 200 pokolenja

    Po Kljosovljevim zaključcima nosioci R1a1 na Balkanu su živeli još pre nekih 12. 000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4. 500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.

    Pola milenijuma kasnije ovi prasloveni stižu do južnog Urala, a 400 godina kasnije kreću na Indiju, gde danas živi oko 100 miliona njihovih potomaka.

    Jedna grupa tih balkanskih Praslovena uputila se na Bliski istok, gde se takođe i danas nalaze nosioci hpg R1a1. Starost njihovih gena Kljosov datira na 4. 000 godina.
    srbi_evrope- 85609 - 25.06.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Nemačka: Srbi su postavili kamen temeljac današnje civilizacije


    Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3.000 godina pre Hrista. On takođe u pećini kod mesta Mas-d- Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao iklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu.

    Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista. Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: "Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije". On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa našom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima. Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva.

    Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven. I "Kineski dvorski dnevnik", koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije. Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera.

    Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije. Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja. Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od šestog veka n.e., nekoliko hiljada godina posle Srba. O tome Safarik pise: "Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku.".

    Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla. Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova. Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2.000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi. Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se "Bela Srbija", a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica. Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi.

    Po Iliji Živančeviću Dušanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže: "Sloveni su ostalim narodina dali reč." I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4.500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba "mračne praistorije". On nije usamljen u tvrdnji da su grči i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

    Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod - Grke ili Jeline. Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili "varvarskim" jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

    Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano Preusen). Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije.

    Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst - Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali "Severna Semiramida". Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod: "Carska se ne poriče".

    Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu "Starožitnosti" piše: "Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti". On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: "Govori srpski da te ceo svet razume". Za srpski jezik Šafarik kaže da je: "Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda". A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu: "Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano".

    Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj. Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik - jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope.

    Podunavlje, prva srpska postojbina

    Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke.

    Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indo-evropska i u njoj ima najviše elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao "Hristovo Jevanđelje", Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.

    Draško Šćekić u svojoj knjizi "Sorabi - istina o srpstvu od iskone" iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7.500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508. godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta piše ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3.200 a Egipcani 3.000 godina pre Hrista, Rimljani od 743. godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776. godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara. Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21. Maja 6857. godine.

    Dušanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora. Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija - Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani.

    U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj.

    U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena. Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar.

    To prema sadašnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi "Civilizacija Germana i Vikinga" izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica. Za mnoge istrazivače ostali su "misteriozan" narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti "misteriozni" narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši pretci, Srbi.

    Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj "Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije" u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1,700.000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka. Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954. godine kada je počeo da objavljuje prevode "Velesove knjige", koja pretstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja. Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova potsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s-desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski.

    Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2.000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja.

    Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi - srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.

    Prema istraživanjima dr. Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije.

    U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji. Nas književnik Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje. Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina "ilirskih i dačkih careva" traje od 248. do 392. godine nove ere.

    Srbi u severozapadnoj Evropi

    Za Hrvate se govori da se to ime pominje prvi put od šestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su živeli po planinskim predelima, hrbatima, slično današnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji "Seoba Hrvata" piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu i Šafariku, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. Ruski istoričar Nikola Durnov kaže: "Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate". On u "Ruskom Straniku" opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U "Varšavskom dnevniku" general Gurka pisao je 1880. godine: "Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatoličeni narod".

    Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takođe datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini.

    Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi da su: "...Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: "Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik".

    Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti među plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima.

    Najstarije srpsko poreklo

    Napred je navedeno da su haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naučnim teorijama nastanak ljudskih naselja određuje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenom raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog, ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizašao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.

    Veliki je broj naučnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slažu da su seobe Srba iz Indije započele pre šest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr. Nenad Đorđević, koji u svojoj obimnoj studiji "Istorija Srba" dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu.

    Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su seobe za zapad započele pre petnaest hiljada godina. Dokaz tome su mnogobrojne reči u sanskritskom jeziku, istog značenja kao i na srpskom, a zabeležene su pre više od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleška je reč Serbh što ima značenje rodbine, semena i kolena. I u današnjim jezicima, indijskom i srpskom ima mnogo reči istovetnog značenja. Evo nekih:

    agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - četa; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuća; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinaest; tada - tada; vrt - vrt; vicur - veče; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - živi.

    U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identična srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Postoji istovetnost i mnogih drugih reči kao: guvno, hlad, stoka, goveče, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako još. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su običaji, koji su veoma slični kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unošenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, društveno i državno uređenje i mnogi drugi.

    Čak su kod Srba bili sačuvani i običaji spaljivanja mrtvih. Reči župa i župan u srpskom i kod Indusa imaju značenje udruženja ili zadruge, a u sanskritskom znače povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih društvenih jedinica, opština, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik društva, sačuvanih u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih staništa, koja su ostala do dana današnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radžastan i jos mnoga druga.
    srbi_evrope- 85567 - 23.06.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Skavuni i njihove izvorske vile


    "La cara Serbia, antica nostra patria": srpska naselja na jugu Italije

    Piše: Miodrag Mihajlović

    "Krv stiska, a voda deli", govorili su profesoru Risti Kovačeviću stanovnici devet naselja na jugu Italije, gde se još početkom veka, na Danteovom jeziku moglo čuti ponešto o Kraljeviću Marku - taman dovoljno da se postavi teza o tome da je Al Kapone starinom Srbin.

    Rečeno - umalo dogođeno: "Drumovi će poželjet Turaka, al' Turaka više biti neće!"

    Da nije bilo Turaka ne bi bilo ni Srba na jugu Italije.

    Po najslobodnijim zaključivanjima (kada se čovek zablene u pučinu, nebo i u tepsiju kao Aganlija i kompanija, pa pohvata nekoliko zvezda u onu tepsiju) moglo bi se reći da u tom slučaju ne bi bilo ni Al Kaponea, jer je morao neki srpski gen, od naših naočitih predaka, da zaluta u siromašnu familiju Korleone i izluči takvog raskošnog tipa. Po najstarijim zapisima, Srbi iz Crne Gore, srpske Dalmacije i ostalih srpskih zemalja, su posle Kosovske bitke u XIV veku, pobegli su sa nešto Arbanasa, predvođeni Skenderbegom i naselili se u pokrajinu Molize, u Južnoj Italiji, tačno naspram, kako piše u starim knjigama, "našeg srpskog Dubrovnika".

    Imali su postojbinu, srpske zemlje, koje su za vedrih noći gledali preko mora i imali su domovinu Italiju, kojoj su služili zalažući i glavu za njenu slobodu, ali kao Srbi.

    I ne samo da su oni sami sebe zvali Srbima, već su ih i Italijani prihvatili i zapisali kao Srbe.

    Devet naselja gde se seče badnjak

    U pokrajini Molize, u XIV veku bilo je devet srpskih naselja. Do XIX veka tri naselja su uspela da savladaju sve izazove i prepreke vremena, da zadrže svest da su Srbi, da sačuvaju svoje poreklo samim tim da sačuvaju srpski jezik i običaje od kojih istraživači kao najau-tentičniji ističu "nalaganje božijeg badnjaka kao zavjet". Ostalih šest naselja su izgubili jezik, zaboravili srpski, savladali jezik svoje nove domovine Italije, ali i bez obzira na to imali u glavi istetovirano svoje poreklo - Srbi.

    Naseljavali su Cerifelo (njega već nije bilo u XIX veku), Palatu, Tavenu, Akvavivu, San Feliče, Montemiro, San Đakomo, Ripaldu i San Bjaze. Srpski jezik se, po podacima iz 1885. godine, sačuvao samo u Akvaviva Kolekroće, u San Feliće i u Montemiro.

    Broj stanovnika se kretao od 3000 do 5000, zavisno od istraživača.

    Ovim Srbima su se bavili nemački, italijanski i normalno i jedan naš istraživač. Najpreciznije su ih obradili italijanski lingvista i državni savetnik kraljevine Italije, gospodin Askoli, zatim pisac Tomaso Vitale i naš energični i uporni i temeljni profesor Rista Kovačić, koji je od 1884. godine boravio u Molizu i svoje izveštaje o Srbima u Južnoj Italiji objavio 1885. godine u "Glasniku Srpskoga učenog društva" (knjiga 62; štampanog u Beogradu u štampariji Srbije a prodavanog u knjižnici V. Va-ložića).

    Državni savetnik Kraljevine Italije i lingvista gospodin Askoli je pisao: u "Politecnico di Milano" februara 1867. godine:

    "Slovenski jezik moliških kolonija srpski je, tj. onaj što se govori s malijem varijacijama u Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji itd."

    "Srpske kolonije u Molizu živo ljube svoj srpski jezik i svoju srpsku narodnost, ali u isto doba ljube također i otadžbinu italjansku. I među mučenicima za slobodu Italije živom se svjetlošću blista jedan Srbin iz Acljuaviva Collecroce; a to je: Nikola Neri, koji je umro godine 1799. na gubilištu, zajedno sa Paganom, Karafom, Karaćolom i dosta ih je još slavnih italijanskih patriota. A taj je slavni italo-srbin (Nikola Neri) imao običaj, opraštajući se sa svojim mještanima koje je često pohodio, preporučivati: "Nemojte 'zgubit naš jezik"! I kad sam ja pohodio Akvavivu (oktobra 1864.) živjela je još onda Nikolina udovica i dočekala me je na vratima svoje kuće načinom i riječima tako, da me je zanijela u srpsku legendu."

    "Ovim Srbima u Molizu Italija bi se mogla koristovati da joj pomognu sklopiti novih saveza, civilnih i političkih sa Srbima što su s druge strane Jadranskog mora."

    Ovo dopunjuje monsinjor Tria koji kaže da je utvrđeno srpsko poreklo Palate, a u San Đakomu se još i u XIX veku slavio dolazak Srba u to mesto. Spominje se da je kolonija San Bjaze srpskog porekla (knjiga: Bullettino delle Sentenze broj 3, 1810. god. str. 46-47.) i da je prvi poziv i dolazak, valjda da bi se osvežila krv, usledio 1509. godine od vlastelina Đirolama Karafe koji se onda lako za preseljenje dogovorio sa srpskim kolonijama.

    U kolonijama je Italija dala Srbima, po tome se vidi da im je bilo važno da zadrže Srbe, ustupak da 50 godina budu oslobođeni svakog nameta.

    U italijanskoj pokrajini Molize, u četrnaestom veku bilo je devet srpskih naselja: Cerifelo, Palata, Tavena, Akvaviva, San Feliče, Montemiro, San Đakomo, Ripalda i San Bjaze. Srpski jezik sačuvao se, prema podacima s kraja prošlog veka u tri naselja: Akvaviva, San Feliče i Montemiro. San Đakomo je slavio dan dolaska Srba u ove krajeve. A zapisano je da su San Bjaze preplavili srpski kolonisti, koje su naselili obećanjima da će pedeset godina biti oslobođeni poreza. Osim u provinciji Molize, Srbi su živeli u Abrucu, Avelinu, Pulji, Kalabriji. U Kijeti jedno veliko mesto zvalo se po Srbima Schiavi d' Abruzzo (Abručki Srbi). Mesto Polkarino bilo je čisto srpsko, po popisima iz 1591. A u crkvi u Baočju bio je srmom ukrašen oltar - dar srpskog kralja Milutina

    Na mamuzi italijanske čizme

    Putokaz za našeg istraživača g. Ristu Kovačića, Srba u Južnoj Italiji, bio je dubrovački plemić Medo Pucić koji je 1856. godine u listu L' Osservatore dalmata, koji je izlazio u Zadru, izdao svoju prepisku sa Srbinom iz Moliza Ivanom de Rubetisom, u Italiji zvanim Đovani de Rubetis.

    De Rubetis je bio ključni čovek za održavanje i davanje transfuzije srpstvu u Južnoj Italiji. Lingvista i senator Askoli ga opisuje kao čoveka velikog znanja, pametnog, domišljatog, rodom iz Akvaviva Kolekroće koji je pisao pesme ("pjeva jezikom Danteovim u jeziku Kraljevića Marka"). Na italijanski je preveo, kako g. Kovačić piše, "Pošto je bio veliki prijatelj s našim nezaboravnim pjesnikom iz srpskog Dubrovnika, Medom Pucićem, lijepu kitu njegovih pjesama". Izašla su dva izdanja. U listu Campobasso, 1863. godine, štampana je de Rubetisova pesma "Imarturi di Montelfalcone e Caccavone". Povučen svim što je pročitao i predanjem o Srbima u Južnoj Italiji, profesor Rista Kovačić je, da bi se i uverio, a i nošen onim zanosom otkrića svojih u stranom svetu, uradio najjednostavniji potez, otputovao je u Pokrajinu Molize.

    "La cara Serbia, antica nostra patria!" (draga Srbija, naša praotadžbina) - rekao je u Larinu advokat Anđeo Veta (i na italijanskom i na srpskom) i, normalno, srpski običaj, dohvatio i izljubio profesora Kovačića. Bitno je da je stara porodica Veta, iako aktivna u javnom životu, sačuvala i jezik i srpske običaje. Ćerka Anđela Vete se zvala Natalija iz odanosti prema "prekrasnoj kraljici Srbije - graziosissima Regina di Serbia". U Larinu su kraljevi do kraljeva, na zidu, slike Veličanstva Kralja i Kraljice Italije i Veličanstva kralja Milana i kraljice Natalije.

    Oduševljenju profesora Kovačića nije bilo kraja, tako da je porodica Veta morala da delegira svaki čas novoga člana da bi nekako ukrotili i umorili oduševljenje i euforiju gosta iz praotadžbine. Sledeći na redu je bio brat Anđela Veta, Eriko, "indžinir" po čijem nacrtu se gradila palata u Larinu.

    Pošto je Larin očigledno bilo malo mesto, Vete su preuzele akciju da istraživača, neumornog, oduševljenog i dobrodušnog Kovačića izmore putem konjem do Akvavive. Jahao je jedno tri sata. U Akvavivi su ga ugostile Vete koje su se sada potpuno pomirile sa sudbinom i primile na sebe obavezu gošćenja neumornog i, naravno, oduševljenog zemljaka. Inače, iz kuće Veta bio je jedan veoma učen biskup ili vladika, to Kovačić nije uspeo tačno da odgonetne. Ostavio im je veliku biblioteku, a u salonu, normalno, uz slike kralja Umberta i kraljice Margarite i kralja Milana i kraljice Natalije.

    Čuveni pesnik, prevodilac i čovek čija je životna misija bila podsećanje zemljaka na prapostojbinu Srbiju i ugrađivanje srpskih reči i predanja u njihove italijanske rečenice Ivan (Đovani de Rubetis) u godinama ali krepak, pokazao je profesoru Risti Kovačiću jednu fotografiju. Naime, on je pobožno čuvao malu fotografiju kralja Milana koju mu je poslao Medo Pucić, plemić iz "srpskog Dubrovnika"; iz "Biograda, kad je bio u gradu kao nastavnik dok je njegovo veličanstvo učilo."

    Starica Antonija, 87. godina, ne vidi, čuje svaku drugu reč ali bistrog uma porazgovarala je sa Kovačićem.

  • Bog pomagaj dobra starice!
  • Segdar ti pomoga', sunce moje!
  • Kako si?
  • Dušo moja, kako Bog hoć'.
  • Je li ti drago što dođoh da se porazgovorimo?
  • Krv stiska, voda dili.
  • Lijepo li je starice što ste sačuvali svoj jezik?
  • Grijeh je, sunce moje, 'zgubit naš jezik; mamo ga zabit amo kad umrem!
  • Pjevate li kad je svadba?
  • Ja ne pivam viš' ka sam stara; mladi pivaju.
  • Pjevala si kad si bila mlada.
  • I pivala i igrala!
  • Kaži mi koju od pjesama što si pjevala.
  • Sunce moje! Ostarila, zabila.
  • Nijesi, starice zabila sve, vidim ja, molim kaži!
  • Blaženica ti dala lipo zdravlje! Evo:

    Srce mi uze,
    Ne gledaš suze,
    Hoćeš da umrem!
    Zdol zemlje biću,
    Donićeš sviću;
    Što mi to oće?
    Za sviću 'nada
    Daj oko sada
    Dok svitlost viđu!


    Kovačić posle pesama i druženja sa narodom ponovo prelazi u nadležnost Veta i višeg društvenog sloja, tako da upoznaje gospodina doktora Kjavara, unuka po majci slavnog naučnika, junaka, Srbina i italijanskog patriote Nikole Nerija. O Neriju, koji je završio na gubilištu, pisao je Anđelo Veto, 1866. godine. Napisao je Nerijevu biografiju na italijanskom jeziku koja je štampana (između ostalih biografija u "krasnovijencu vrlo patriotski napisanih biografija") u tri velike knjige: Biografie e ritratti degli uomini illustri della provincia di Molise, Campobasso, 1866.

    Profesor medicine u Napulju

    Nikola Neri je predavao medicinu na Napuljskom univerzitetu. Svojoj braći je neprestano poručivao:

  • "Nemojte 'zgubit naš jezik!"

    U čuvenoj Koletinoj istoriji je među najslavnijim mučenicima za slobodu Italije.

    Put se nastavljao dalje. Opet obilazak naroda i karakteristična srpska scena u južnoj Italiji. Naime, vodič Kovačićev je rekao da kaže jednoj starici pjesme skavune jer zna i italijanskih. Kovačić je odmah reagovao.

  • Zašto rekoste skavune?

  • Obično su nas Italijani zvali Schiavoni, Skavuni pa je prešlo u običaj i u dijelu naših da se tako zovu.

  • A bi li starica razumjela bila, da ste rekli Slave mjesto Skavune?

  • Bi, jer svi znamo da nijesmo Skavuni, Skhiavoni nego Slavi.

  • Dobro ali koji Sloveni? Sloveni Rusi ili Sloveni Poljaci, Sloveni Česi, Sloveni Srbi, Sloveni Hrvati, Sloveni Slovenci, Sloveni Bugari?

  • Sloveni Srbi (Slavi Serbi) Mi smo Srbi!.

  • Ali vas gospodin Miklošić u prvome dijelu svoje gramatike (Beč 1879.) zove Hrvatima: "Zu diesen (Chorvaten) kommen auch die Chorvaten Unter italiens".

  • Po čemu - upita me i vidjeh, e mu nikako nije bilo po ćudi jer mu se patriotska duša sjeća koliko je zla po Italiji učinjeno pod imenom hrvatskim.

  • Čast gospodinu Miklošiću ali mi smo Srbi!

  • I nikako drugo nego Srbi, jer se osjećate tima, jer predanja dokazuju da ste to, i istorija, a imamo dokumenta, e su vam se i stari zvali Srbi.

    Vete su zadovoljne razboritošću Kovačića, bile ekspeditivne i odmah su ga poslale na put u Palatu.

  • I mi Palaćani smo srpskoga porekla - Anche noi siamo, di origine Slava. I moje je prezime srpsko - rekao je Kovačiću grado-načelnik Palate, Angelo Michele Berchicci. Prezime je izvedeno od Brkić.

    Onda je društvo "odličnijih građana" pozvalo Kovačića u čitaonicu Casino d "Unione" di Palata, gde je bilo nekoliko zdra-vica, dosta oduševljenja, među-sobnog i ljubljenja.

    Na zdravicu "plemenitoj Srbiji" Kovačić je odgovorio zdravicom:

  • Vječnoj bratskoj ljubavi dvaju naroda koji grle Jadransko more, italijanskog i srpskog."

    Onda su se grlili.

    Onda je Kovačić, verovatno sutradan, dao da se naštampa 500 slika Vuka Karadžića i 500 slika Branka Radičevića i poslao porodicama da zakucaju na zidiće. To je primljeno sa radošću, a još srećniji je bio Kovačić:

    "Te sam tako eto krasno srpske kuće u Molizu okitio i sa ta dva srpska velikana o kojima sam do sada pisao."

    U Ankoni se opet bavio slikama, samo sada kralja Milana i kraljice Natalije, i to poslao u Molize.

    Zahvalili su mu se.

    A priča sa slikama, nije kolekcionarska, već mnogo ozbiljnija.

    I onaj deo Srba koji je izgubio (zauvek) fonetsku kopču sa svojim zavičajem, kao slamku hvatao se za likovni dokaz, ne samo porekla već više svesti o svom poreklu. Tako da su na zidovima pored slika talijanskih veličanstava kralja Umberta i kraljice Margarite držali i slike kralja Milana i kraljice Natalije, a između, a možda i na drugim zidovima slike duhovne zrelosti srpskog naroda oličene u Njegošu, Vuku Karadžiću, i Branku Radičeviću.

    Gospodin Kovačić, izveštač iz 1885. godine piše, kako su mu meštani rekli da će u Akvavivi da bude napravljeno šetalište koje bi se zvalo imenom srpske kraljice Natalije, kojoj su mnogi zahvalni pošto je pomogla mnoge postradale italijanske porodice na Iskiji.

    Od pesama koje su stari ljudi pamtili i tako prenosili s kolena na koleno, i svojim potomcima koji su već bili počeli da se poitalijanjuju, ubacivali barem poneki stih ili reč ili melodiju ili okrajak običaja, jednog naroda, i jezika koji je u tom kraju polako bivao na samrti. Kovačić je zabeležio, a postoji predanje da je usmeno predanje jače od pisane reči i da znači vitalnost i budućnost, zabeležio je nekoliko različitih narodnih pesama. Antonija Matasa, osamdeset i sedam godina stara, mu je otpevala:

    Draga drugo, homo u ružic.
    Draga drugo ne moremo doć...
    'Nako da bi sušilo se src'
    Na onom Ivanu junać'
    Kako suši stina na mormor'...
    Sedam godišt kako se ne znad'
    Ne - u život', ne - ne u život'...
    Čula Mara zvonice konjić',
    Pita brižno: što su na konjić'?
    No su konjić' Ivana junać'.


    Antonija Matasa je Kovačiću, uprkos svojim godinama, jer nije uspela ni ona da se reši njegove upornosti, rekla i pastirsku pesmu:

    Gredahu sam po put' -
    Ljeljuljkaj!
    Vidahu nu divojk' -
    Ljeljujkaj!
    Kud greš, lipa divojk'? -
    Ljeljujkaj!
    Ni rič ta re n' umaš'-
    Ljeljujkaj!
    Sa j' moja, riči čudo! -
    Ljeljujkaj!


    A onda su i Antonija Matasa (87) i Konćeta (Veta) Silvestri (82) udruženim snagama rekle:

    Zašto je srce tvoje
    Tvrđe do vile s brda,
    Kakno ti stina tvrda?
    Zašto ni kako moje?
    Biću zdol' zemlje crne,
    Ti š do me plaka' nada;
    Sada se smiluj, sada,
    D' onuda nišć' ne vrne.
    Paka toga - reče pop -
    Šonole! šonole!
    Lipu divojk' zagračen -
    Šonole! Šonole!


    SRPSKA SMRT ZA ITALIJANSKU OTADžBINU

    Sudbina Srbina, poreklom, Nikole Nerija je tesno povezana sa talentom vojevanja Napoleona Bonaparte i njegovim temeljnim i pedantnim komadanjem Italije. Bonaparta 26. marta 1796. godine (tri godine pre pogubljenja Nikole Nerija) ulazi u Nicu a zatim vodi svoju politiku organizovanja okupiranja Italije, tako da joj otcepljuje deo po deo. Sa Austrijom komada 1798. godine, izgleda sa velikim zadovoljstvom, staru Republiku Veneciju. Rim se predaje 10. februara 1798. godine. Rimska republika se proglašava 15. februara, stvaraju je francuski komesari Donu i Monž. Papa Pije VI biva odveden u Francusku, gde 1799. godine i umire, u Valansu. Rimljanima kontrola Francuza postaje sve teža i dočekuju sa radošću napolitanske trupe. Napolitanci ne uspevaju da razbiju Francuze, ali Rim ponovo postaje francuski, od 13. decembra 1798. godine. Francuzi gone Napolitance do Napulja, a Ferdinanda IV primoravaju da se, 23. decembra, povuče na Siciliju. Napulj kapitulira 10. januara 1799. godine. Potom je pod zaštitom Francuza. Napolitanske patriote, u koje spada i naš Nikola Neri, kao i njegov prijatelj koji je uspeo da pobegne sa gubilišta, Amodi Rićardo obrazuju Partenopensku Republiku. U tom galijamatijsu cepanja Italije italijanski patrioti kojima se, eto, priključuje i naš čovek, pokušavaju da organizuju neku vrstu pokreta otpora. Ovaj sled događaja je i uzrok smrti Nikole Nerija, Srbina, profesora medicine na Napuljskom univerzitetu.

    Kad vilje tuču z repom

    Od narodnih predanja zapamćene su, normalno vile, kako ih zovu vilje. I starica Antonija priča:

  • Kad vilje tuču s glavom, umreš; kad tuču z repom, ne umreš. Kad tuču z repom boli - ruke, noge leđa.

  • A jesu li kad tebe tukle vilje?

  • Jesu. Jeno vod sa pola na vod. Bihu mala, pa nisam rekla: hvala Bog! Sam htila napunit vode, smutila sam fundić. Bila za po naguvno, nisam mogla. Ma dola vaze moja sestra u naruča. Pa je dole Ćirka e me dala mazat - ka bile vili - e mi prol.

    Osim u Molizu Srba je bilo i drugim krajevima Južne Italije: u Abrucu, oblast Kijtska (Abruzzo citeriore, provincia di Chieti); u Terra di Levoro oblast Avelinska; u Puljama; u Bazilikati, i u Kalabrijama.

    U Kijetskoj oblasti je bilo veliko mesto po imenu Schiavi d Abruzzo (Abručki Srbi). Kovačić piše da je to zabeleženo u službenom imeniku Italije i na velikoj vojničkoj karti. Abruc je bilo mesto po predanju srpsko i govorilo se da ima dosta sačuvanih srpskih osobina. Kovačić je pronašao da je "zvanični broj duša te naseobine bio 3845."

    Po knjizi "Storia della regia citta di Ariano e sua diocesi, opera di Tomaso Vitale patrizio di detta citta e giureconsulto... Roma MDCCXCIV, nella stamperia Salomoni", pisca Tomasa Vitalea, Srbi su živeli i u mestu Polcarino de Schiavoni, (1884. se zvalo Villanova).Vitali pominje da je Polkarino bio čisto srpski 1584. i 1591. godine i zapisuje bitan događaj iz 1584, kada je umro dotadašnji paroh koji je bio Srbin. Biskup u Arijanu, Diomede Karafa, imenuje za novog paroha Italijana, iz Napulja, Balsama. Polkarinjani te 1584. godine nisu hteli za svog paroha Italijana nego sveštenika narodnošću Srbina ili Dalmatinca (ecclesiastico di nazione Schiavone o Dalmatino) "kako su ga imali od starog doba" (siccome trovavasene in antico possesso). Ovo je zabeleženo i čuva se u biskupovoj arhivi. Posredovanjem barona, grada Arijana, Pavla Malćerbe, 1596. godine Polkarinjani su dobili paroha kakvog su i tražili po imenu Giovanni Bigotta. O Pulju (Puglie), se jasno saznaje kada se otputuje u Bari u crkvu sv. Nikole gde je bio srebrni oltar koji je darovao srpski kralj Uroš. O tom oltaru je pisano 1525. godine u knjizi Descrittione di tutta Italia di F. Landro Alberti. Kralj Uroš je još priložio i ikonu na kojoj je slika sveca, zatim Uroševa i kraljice Jelene.

    Fratar R. P. F. Girolamo Marafioti je u svojim beleškama sačuvao da su naseo-bine bile "vjere pravoslavne. Služe ili čate u crkvi na svome jeziku, koji je mnogo drukčiji od latinskog i grčkog."

    Kovačić pretpostavlja da je to bio srpski ili staroslovenski jezik.

    "Ovim svršujem izvještaj našem Učenom Društvu o srpskim naseobinama u Molizu u Južnoj Italiji. (...) A hoću li biti srećan, da mi društvo pomože obići i druge strane Južne Italije, po kojima je bilo i po kojima valjda još ima naseobina srpskih, da i o njima jedan izvještaj pošljem? Nadam se da hoće."
  • srbi_evrope- 85369 - 07.06.2013 : Dragan B. Sokolac - best (2)

    Zemlja Srba - Srbinova zemlja


    Postoje razne teorije o značenju riječi Evropa, koju do sada niko nije uspio da objasni.

    Naš istoričar Jovan Deretić tvrdi da se ime Evropa i njeno značenje zadržalo u francuskom jeziku. Naime, na francuskom jeziku riječ Evropa se izgovara kao "L Erop", gdje "L" predstavlja član za vlastitu imenicu. Druga riječ za Srbina je "Ero", a ta riječ je korijen riječi "Erop". P je skraćen oblik za patriu (zemlja), pa je jasno i značenje imena Evrope. U korjenu riječi je naziv za Srbina i zemlju - "Srbinova zemlja", "Zemlja Srba".
    srbi_evrope- 84515 - 21.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Ko su Vlasi a ko Rumuni(2. deo)


    Autor: Ilija Petrović, Vaseljenska TV

    Rumuni

    Po shvatanju Henrika Barića, čim se "prizna" da je arbanaški jezik nastao od tračkog, moći će se valjano nastaviti rasprava o kolevci rumunskog naroda. A dotle, kaže on, "dok je u nauci dominirala hipoteza o ilirskom poreklu Arbanasa, opšte je mišljenje bilo: da se rumunski jezik suštastveno formirao u latinskoj jezičkoj oblasti južno od Dunava u kontaktu s Arbanasima na ilirskom tlu. Sporno je bilo i ostalo: da li je i koliko je u formiranju rumunskog jezika imao udela i romanski elemenat severno od Dunava, ako se, kako neki istorici i lingvisti misle, u toj oblasti održao, bilo i u manjim skupinama, romanski živalj i posle definitivne evakuacije pod Aurelijem 271 godine...

    Ma koliko se mišljenja razilazila, ima jedno u čemu se slažu svi: da su ti eventualno "zaostali delovi romanskog življa", "koji su se povukli u brda" bili vekovima odvojeni od romanskog stanovništva južno od Dunava. Kada bi teorija dakoromanskog kontinuiteta bila tačna, neosporivo jedinstvo svih današnjih rumunskih dijalekata s ove i s one strane Dunava moralo bi se objašnjavati potpuno naporednim razvitkom, u što nije lako verovati. Sada, kada je učenje o tračkom karakteru arbanaskog jezika, kako mislim, izvedeno na čisto, obnoviće se neminovno pokušaji da se taj naporedni razvitak objasni istovetnošću supstrata (prvobitnog jezika obeju romanskih zajednica zamenjenog jezikom onih koji su na njega uticali - IP), jer su Dačani, po Strabonovu svedočanstvu, srodni Tračanima (Henruk Barić, Lingvističke studije, Sarajevo 1954, str. 29-30).

    Očigledno je da Barićeva teorija o tračkoj prirodi arbanaškog jezika nije preživela, barem prema sadašnjem stanju arbanaške "nauke", odnosno "nauke" onih koji arbanlogiju grade na lažnim postavkama porfirogenitske istorije, danas u temeljima nordijske škole. Uistinu, Dačani su, kako to Strabon kaže, mogli biti Tračani, ali ni u kom slučaju nisu mogli biti Arbanasi, jer ih tada nije ni bilo na prostoru koji danas zauzimaju; oni su se na ondašnjoj Srpskoj Zemlji, u današnjoj srednjoj Arbaniji, pojavili tek u drugoj polovini 11. veka!

    S ovim poslednjim "neobazrivo" se slaže i sam Barić, konstatacijom da "u prilog južnodunavskog porekla "dakorumunskog" dijalekta, a protiv njegovog razvitka u oblastima Trajanove Dakije govore i toponomastička ispitivanja, koja kod pristalica teorije o naporednom razvitku rumunskog jezika severno i južno od Dunava stoje u centru pokušaja da se ta teorija dokaže lingvističkim sredstvima.

    Jasno je da su u vreme seobe naroda uništeni gradovi u Dakiji, ali imena reka, koja se kud i kamo lakše održavaju, imaju slovenski fonetski lik" (H. Barić, Isto, str. 32). U Barićevom razmišljanju o "slovenskom fonetskom liku" rumunske makrohidronimije nedostaje samo zaključak da su Tračani bili Sloveni, odnosno Srbi, da su toj etničkoj grupaciji pripadali i Dačani, te da je besmisleno svako domišljanje o arbanaškim uticajima na formiranje "dakorumunskog" dijalekta.

    Nastankom rumunskog naroda bavio se i rumunski istoričar Š. Stefanesku, koji kaže da "spominjanje u vizantijskom izvoru iz 11. veka - koji se, međutim, odnosio na događaje od 976. godine naše ere - Vlaha na Balkanu (ime kojim su stranci nazivali Rumune u srednjem veku, - Rumuni su sami sebe nazivali, izgleda, celo vreme Rumunima) pa i činjenica da se posle toga ovakva spominjanja umnožavaju, dobijajući poseban značaj u odnosu na zabeleške iz 7-11 veka o severo-dunavskom rumunskom stanovništvu: Blasi u hronici Anonimnog Notara kralja Bele (za početak X veka), Volohi iz stare stare ruske hronike (za kraj 9. veka) i Tara Balak iz Jermenske geografije (za VIII-IX vek). Pošto je Vlah opšti termin koji je korišćen od Germana i Slovena za nazivanje romanskih naroda, poslednje citirane zabeleške ne mogu služiti za utvrđivanje momenta okončanja rumunske etnogeneze. Kao finalna tačka ovog procesa mogao bi se smatrati momenat kada su bile asimilirane poslednje grupe Slovena" (Istorija rumunskog naroda, Novi Sad 1979, str. 106).

    Stefaneskuova misao, makar koliko bila "zbunjena" i uslovljena rečju "izgleda", otkriva da su na području današnje Rumunije, pre današnjih Rumuna, živeli Sloveni, koje su, u skladu s istom tom mišlju, vremenom asimilovali oni koji se uobičajeno nazivaju Vlasi, odnosno romanizovani Dačani i Tračani; misao je nedovršena, jer joj nedostaje zaključak da su to bili Srbi.

    Da je tako potvrđuje sam Stefanesku navodom da je "bojarsko posedovanje zemljišta, pre pojave nezavisnih rumunskih država, nazivano "ocină" (očina) ili "baştină" (baština)", te da su se "u 14-15. veku, obaveze seljaka prema vlasniku zemljišta i prema vladaru sastojale u nametu dajdii u Transilvaniji... i u radovima ili službama. Katkad se ovome pridodavala i treća kategorija, porezi (podani). Službe (poloz podvod) su se sastojale u raznim prevozima... seljaci su bili obavezni da obezbede kosidbu sena (senoosiad) i njegov prenos (senovoz), kao i seču drva (drev) za feudalni posed" (Isto, str. 119. i 121).

    Zapravo, podatak da je pre stvaranja nezavisnih rumunskih država tamo u opticaju bio srpski jezik, nedvosmisleno kazuje da su tamo živeli Srbi, a rumunska etnogeneza zaključena je asimilovanjem poslednje grupe Slovena, odnosno Srba. Ne kaže se kad se ovo poslednje desilo, ali to je manje bitno; bitno je da se to desilo.

    Sa tim u vezi, Deretić piše da se "Rumunija danas ne ubraja među slovenske zemlje, zato što njen zvanični jezik pripada grupi latinskih jezika. Pa i pored toga Rumuni etnički pripadaju serbiskoj rasi, bar osamdeset posto, a ostalo je mešavina raznih rasa i naroda. Pre rumejskog (rimskog - IP) osvajanja, na prostoru Rumunije se nalazila država Dačka. Dačani su jedno serbisko pleme čija je prestolnica bila u Sarbigetuši, jednoj tvrđavi na bregu Gradište. Posle osvajanja jednog dela Dakije i njene prestolnice, Trajan je uspostavio rumsku (rimsku - IP) Provinkiju Dakiju 107. godine. n. e.

    U toj novoj pokrajini Trajan je naselio seobare iz istočnog dela Carevine, ne iz Italije. Serbi u toj Provinkiji Dakiji morali su da govore rumejski, odnosno latinski jezik. Što znači da su bili postali Vlasi. Car Aurelijan je povukao, između 271. i 276. godine, sve romansko stanovništvo iz Dakije, pa i jedan deo serbiskih Vlaha, i napustio Dakiju, koju je bilo mnogo teško braniti. Na prostoru bivše Provinkije Dakije ostalo je samo nešto malo serbiskih Vlaha. Drugi deo tih istih Vlaha preseljen je u zemlje južno od Dunava, sve do Tesalije. Od desetog do trinaestog veka nastaju u Dakiji kneževine sa stanovništvom koje je govorilo serbiski i jedan dialekt latinskog jezika. Potom se pojavljuju kao veće kneževine Vlaška i Moldavija. U tim kneževinama je preovlađivao serbiski jezik, koji je ujedno bio i crkveni jezik, sve do kraja osamnaestog veka.

    Tada su u Vlaškoj došli na vlast Grci Fanarioti (Grci koji su u Turskoj bili na visokim položajima i imali velik uticaj na carigradsku Patrijaršiju - IP) i oni su ukinuli serbiski jezik u Vlaškoj crkvi. Upotreba srbice kao pisma zadržala se u Vlaškoj i Moldaviji sve do dolaska nove nemačke dinastije Hohencolern-Sigmaringen 1866 godine. Rumunizacija i navodna latinizacija Vlaške i Moldavije počinje od 1833 godine pod uticajem Fruške (Francuske - IP) i nju su vodili vlaški pariski studenti" (Jovan Deretić, Serbi, narod i rasa : Nova Vulgata, Čikago 1996, str. 360-361).

    Rumunski istoričari vele da su Geto-Dačani "predstavnici severnih Tračana" (Istorija rumunskog naroda, 43), a ni Enciklopedija Jugoslavije ne odstupa mnogo od tog stava; ona kaže da su Dačani "antički narod tračkog porekla", te da se "njihova oblast, Dakija, prostirala između Karpata, Tise, Dunava i Dnjestra". Prvi put pominju se sredinom 4. veka pre Hrista, a vek i po kasnije stvorili su snažan savez sa Getima. Kad su osvojili Dakiju, Rimljani su tamo naselili brojne koloniste iz ilirskih krajeva (Enciklopedija Jugoslavije, knjiga 3, 355).

    Kod Strabona čitamo da je "jezik Dačana i Geta isti. Istina je, Geti su Grcima poznatiji, jer češće prelaze s jedne obale Istra (Dunava - IP) na drugu".

    Pozivajući se na pisca rimske istorije Diona Kasiusa (150-235), italijanski istoričar, arheolog i gramatičar Frano Marija Apendini (1768-1837) veli da "oni koji žive s one strane Dunava zovu se Dačani, ili su Geti, ili Tračani", te da su "poreklom od onih, koji su nekada nastanjivali Rodope... Rod Sarmata i Skita istog je porekla s Tračanima, Makedoncima, Ilirima, Mižanima, Dačanima, Getima, što je sigurno", a jezik trački "najstariji je, prvobitni i matični. Smatra se, nema sumnje, taj jezik je isti onaj, kojim su se služili Tračani, Iliri, Skiti, Dačani, Geti, Sarmati, Kelto-Skiti i drugi narodi antičkog doba", što je italijanski istoričar Sebastiano Dolči (1699-1777) - "ne samo na osnovu istorije, no i na osnovu pisane reči i svedočanstava na tim jezicima već dokazao".

    Prema zapisu književnika i istoričara umetnosti Milana Kašanina (1895-1981), vizantijski letopisac Jovan Zonara (XI/XII vek), čija se hronika završava sa 1128. godinom, "identifikovavši Srbe sa Dačanima" svedoči da "kada je car Trajan zavojštio na Dačane ili Srbe, Srbi su mu davali žestok otpor. Ali najzad, videći da se vojska Trajanova približava njegovu dvoru, srpski poglavica je uputio poslanstvo caru sa izjavom da mu se predaje i da je gotov da ispuni sve njegove želje; izišao je pred njega i poklonio mu se do zemlje. Proslaviv pobedu, car Trajan se vratio u Italiju, vodeći sa sobom razoružane i vezane srpske poglavare.

    Međutim, vladalac srpski, po imenu Dekeval, ne držeći se sporazuma, odmetne se od cara, na šta ovaj ponovo zavojšti na njega. Načinivši na Dunavu most "kako nije moguće ispričati ga, nego samo čuditi mu se", car Trajan, s velikom vojskom prešav Dunav, pobedi Srbe; tad se sav srpski narod pokloni Rimljanima, a poglavica Dekeval se ubije. Tom prilikom, car Trajan pronađe i skrovište toga srpskog vladara, koji je po nepoznatim i strašnim mestima sakrio zlato i srebro i drugo blago, preko kojeg je stavio mramorne ploče" (Milan Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, Beograd 1975, 374).

    Baveći se "geografijom i hronologijom opštejugoslovenske jezičke zajednice", Ivan Popović tvrdi da su se preci današnjih Južnih Slovena, "koristeći prevoje i klance usečene u masiv Karpata, rasuli prema jugu uglavnom u tri pravca", tako da su jedni "kroz Dakiju (današnju Rumuniju) došli do ušća Dunava. Proces je počeo možda još u 1. ili 2. v. naše ere, a u 6. veku već vizantiski pisci teritoriju Rumunije nazivaju Sklovinija, tj. slovenska zemlja)... U 9. veku... ni u Dakiji, današnjoj Rumuniji... nije bilo Rumuna" (Ivan Popović, Istorija srpskohrvatskog jezika, Novi Sad 1955, 13. i 15).

    A prema izvornom tumačenju rumunskih istoričara i lingvista (Istorija rumunskog naroda, str. 106), "ukorak sa formiranjem rumunskog naroda i u istom teritorijalnom okviru, stvoren je rumunski jezik, pod uslovima koji se razlikuju od onih pod kojima su se razvijali neolatinski jezici na zapadu". (Aha, rumunski narod i rumunski jezik razvijaju se "ukorak", što znači da Rumuni nisu bili oduvek!) Po takvom "različnom" shvatanju, biće da je jedino "rumunski jezik direktno nastavio narodni latinski jezik, čiju je gramatičku strukturu i glavni fond reči sačuvao". Ono što za celu ovu konstrukciju može biti posebno interesantno, jeste samo konstatacija da je "pored latinskog fonda, rumunski jezik sačuvao elemente i iz dačko-getskog idioma", bez upuštanja u bilo kakvo objašnjenje ko bi mogli biti Geti i Dačani.

    Možda na tome mestu nije ni bilo potrebno reći ko su Geti i Dačani, jer je rumunski istoričar J. Nestor prethodno objasnio da se "na karpatsko-balkanskom području formiraju... plemenski savezi poznati u istorijskoj pismenoj tradiciji kao getski (Herodot, Tucidid), pa docnije i dački", na nivou iste one kulture koju su "Kelti razvijali na zapadu Evrope" (Isto, str. 38).

    Koliko su Rumuni nesigurni u svoje poreklo, pokazuje i čitav niz "plemensko-etničkih" konstrukcija u istorijskoj nauci. Tako, na primer, njihovi istoričari reći će da su getska i dačka kultura slične keltskoj iz zapadne Evrope, da su one "efekat asimilacije od autohtonog fonda uticaja sredozemne civilizacije koju su Grci prenosili", ali to još uvek ne predstavlja "prelaz na novu društveno-ekonomsku i kulturnu epohu". I reći će da je "povlačenje Geto-Dačana (u 6. i 7. veku pre Hrista - IP) na brda i visoravni, ali i duž Dunava, dovelo do samo povremenog odvajanja Geta- od onih sa Karpata. Zato nije podesno smatrati prve južnim, a ostale severnim Tračanima. I reći će da se Skitima ne može "pripisati uloga pokretača prelaska getsko-dačkog društva na višu etapu drugog železnog doba", iako grčki istoričar Tukidid (454 - oko 396. pre Hrista) potvrđuje Herodotov zapis koji se odnosi na poslednju dekadu 5. veka pre Hrista, da su severno od Balkanske planine i u Dobrudži "živeli uglavnom Geti (različiti od "Tračana") i... da su oni bili susedi Skita".

    I reći će da nije sigurno jesu li "Grci neposredno odredili skok koji su Geto-Dačani učinili u drugom železnom dobu", te da je na širokoj karpatsko-balkanskoj površini formirana kultura "tračko-getsko-dačkog karaktera, paralelna i ravna, ali različita od one koju su Kelti stvarali na zapadu Evrope".

    I reći će da možda ponajveći rodovi "tadašnje Evrope, Kelti (Gali) i Geto-Dačani stupaju u dodir, vrše uzajamni kulturni uticaj i sukobljavaju se počev od druge polovine IV veka pre naše ere, kada široki migracioni i osvajački pokret Kelta obuhvata Panoniju do Jadrana pa je, sudarivši se sa dačkim blokom iz Karpata, prinuđen u najvećem delu da ga obilazi, ali uz određene infiltracije na periferiji. Najjača infiltracija vrši se na severozapadnoj Dakiji- gde se Kelti grupišu još od IV veka pre naše ere, spajajući se, mešajući se sa Dačanima- Sem transilvanske visoravni - gde se o keltsko-dačkom zajedničkom životu, u čijem su okviru Kelti potpuno bili asimilirani, može govoriti negde do kraja III veka pre naše ere, a mestimično i kasnije - keltski elementi prodiru samo sporadično unutar getsko-dačkog bloka. U Olteniji (oblasti koja se prostire istočno od Đerdapa, prema reci Olt - IP), skordijski Kelti sa područja Save prodiru tokom II-I veka pre naše ere, mešaju se sa tamošnjim Dačanima, pa se takođe i oni asimiliraju.

    Na taj način getsko-dačka kultura asimilira niz elemenata keltske kulture, uključujući ih u svoj tradicionalni fond- Zajednički život i mešanje Dačana sa Keltima predstavlja istorijski proces velikog značaja.

    Okolnost što su se Kelti tako jako i relativno dugotrajno infiltrirali, a, izgleda vršili i vojnu i političku dominaciju u severozapadnom delu severno-dunavske regije, objašnjava zašto se društveni i kulturni razvoj tamošnje dačke mase sinhronizuje sa razvitkom Geto-Dačana iz južnih i jugoistočnih, vankarpatskih oblasti, da bi kao rezerva getsko-dačkog, severno-dunavskog bloka intervenisao - takođe kasnije, ali kao odlučujući faktor - u vojnom i političkom životu bloka. Ovaj ogranak Geto-Dačana ispoljava se na taj način, počev od oko 200. godine pre naše ere, pod novim imenom Dačana (verovatno po nazivu jednog plemena, koje je igralo rukovodeću ulogu u njihovom plemenskom savezu)". Znajući isto to, ali mnogo ranije, rimski istoričar Gnej Trog Pompej (1. vek) mogao je reći da su "Daciquoque suboles Getarum sun", odnosno Dačani su deo getskog potomstva (Isto, str. 38-41).

    Sa svoje strane, rumunski istoričar R. Vulpe zaključiće da su "na teritoriji Rumunije od davnih vremena živeli Geti i Dačani", da je to stanovništvo govorilo "istim jezikom, imalo isto tračansko poreklo i istu kulturu". I reći će da jedino po čemu su se Geti i Dačani razlikovali od Tračana - bilo je mesto na kome su živeli!

    Naravno, Vulpe ne objašnjava ko su bili Tračani, niti bi mu to bilo "dobro" zbog rumunske starine; samo se zadovoljava navođenjem Herodotovih reči da su "Tračani bili najbrojniji od svih rodova, posle Hindusa" i da bi, "ako bi imali jedno jedino rukovodstvo i jedinstvenu svest, bili bi nepobedivi i daleko najjači među svim narodima". Kad tome doda da su jednu grupu takvih Tračana činili Misijci i Frigijci iz Male Azije, "sami Tračani (Thraces) sa Balkanskog poluostrva... a treću, Geto-Dačani", on samo može da konstatuje da se razlike između ovih triju grupa zapažaju samo "u dijalektima, u religioznim tendencijama, običajima i kulturnim orijentacijama" (Isto, 42-43). Kaže tako, i konstatuje da su "na teritoriji Rumunije od davnih vremena živeli Geti i Dačani", da je to stanovništvo govorilo "istim jezikom, imalo isto tračansko poreklo i istu kulturu". Što će reći: bio je to uistinu jedan isti narod, nazivan trima plemenskim imenima (Dačani, Geti, Tračani), ali se Vulpe ne usuđuje da kaže koji bi to narod odista bio: srpski!

    Da bi stvar što više pojednostavio, Vulpe kazuje da su oko Dunava živeli "lokalni Geto-Tračani" (Isto, str. 44), te da su oko 335. godine pre Hrista, na donjem toku reke Isker, negde ispod današnje Oltenije, živeli "Tribali, tračko stanovništvo", koje je "ranije odbilo da uđe u sastav tračke kraljevine" (Isto, str. 45); biće da je i njima na čelu stajao kralj Sirm (- Sirb - Srb), isti onaj koga je, po Plutarhovom pisanju (oko 45-125), pobedio Aleksandar 3. Makedonski (356-323. pre Hrista).

    A kad su Rimljani osvojili Dakiju, "intenzivnom romanizacijom, do koje je kasnije (ne kaže kada - IP) došlo u ovoj provinciji, postavljeni su čvrsti temelji rumunskog naroda, koji je u istoj meri nasledio kako osobine getsko-dačkog roda, tako i visoke vrednosti koje je Rim ostavio ovde" (Isto, str. 66). Ta nova geopolitička činjenica bila je Šafariku razlog da kaže kako je "vlaški jezik postojao kao glavni jezik već krajem 5. veka (490-500 g.) i da se ovim jezikom govorilo u jednom delu Dakije i Mezije". I pored toga, on "sa sigurnošću tvrdi" da su u vreme "kada se ovaj jezik razvio iz mešavine rimskog sa drugim jezicima u Dakiji, ljudi slovenskog porekla, bilo pod kojim imenom, činili ne mali deo stanovništva ove provincije (J. P. Šafarik, Isto, 91).

    Zanimljivo je da rumunski autori počinju istoriju svoga jezika i svoga naroda tek od vremena kad su se na njihovoj današnjoj zemlji pojavili Rimljani i tamo "zaveli" latinski jezik. Taj čin morao se desiti tek kad je počelo latinizovanje zatečenog stanovništva, o kome isti ti istoričari govore vrlo stidljivo. Tek iz konstatacije da su u rumunskom jeziku sačuvani elementi iz dačkogetskog idioma može se zaključiti da su Rimljani tamo zatekli nekakvo stanovništvo, te da je ono bilo dačko-getsko, koje je budućem rumunskom jeziku predalo izvesna obeležja svoga jezika.

    Po tumačenju rumunskih istoričara, i dačko-getsko stanovništvo bilo je nekakva mešavina, ali oni ne kazuju da su Geti isto što i Kelti, a svojim čitaocima duguju i objašnjenje ko su Dačani. Da su samo kazali da su Kelti vojnički red u srpskom narodu, te da su Dačani jedno srpsko pleme, sve bi bilo jasno: Rimljani su na današnjem rumunskom tlu zatekli Srbe, a tokom nešto više od podrug veka uspeli su da ih latinizuju, odnosno romanizuju. Po logici stvari, to romanizovano stanovništvo zadržalo je velik broj elemenata svog jezika ("idiom", ili govor, dijalekt) i njih je docniji rumunski jezik jednostavno prihvatio kao sopstveni jezički izraz. (U knjizi Stanka Vojvodića Toponimi slovenskog porekla u Rumuniji, Kikinda 2005, popisano je preko 3.800 takvih pojmova, a u Rečniku slavizama u rumunskom jeziku, Kikinda 2008, daje se više od 10.300 odrednica).

    Biće da je to rumunskim istoričarima i lingvistima jasno, ali se njima ne dopada da Srbi budu igde pomenuti; Bugari mogu, ali Srbi ne, uprkos činjenici "da se u Dakiji ne konstatuje nikakva protobugarska "kolonizacija", pa ni prisustvo nekih garnizona (vizantijske) Carevine". Pominjanje nepostojeće "protobugarske kolonizacije" bilo im je potrebno ne bi li se na bilo koji način, ali bez Srba, odgovorilo na pitanje otkud u Dakiji liturgija na staroslovenskom jeziku.

    Pa kažu: "Teško je danas tačno utvrditi da li je u ono vreme i - eventualno - na koji način, liturgija na staroslovenskom jeziku (sastavljena prevodom na slovensko-bugarski jezik svetih knjiga od strane Metodija i Ćirila, rasturena naročito od njegovih učenika u slovenskim zemljama posle polovine 9. veka) prodirala u redove stanovništva Dakije". A pošto je to "teško", onda je logično i njihovo domišljanje da "postojeći podaci pre govore o produženju prethodne situacije, sa hrišćanstvom koje je u Dakiji sačuvalo svoj izvorni karakter" (Isto, str. 103), nego što će prihvatiti kao nesumnjivo da je velikomoravski knez Rastislav (842-871) zatražio od vizantijskog cara "da mu pošalje kakvog "episkopa i učitelja" koji bi moravskom narodu objašnjavao hrišćansku veru na razumljivom, slovenskom jeziku".

    Ćirilo i Metodije, "učeni i ugledni ljudi, već iskusni u poslovima ove vrste", poslati su u rečenu misiju "kao Solunjani, a Solunjani svi čisto govore slovenski" (Svetozar Nikolić, Staroslovenski jezik I : Pravopis - Glasovi - Oblici, Beograd 1981, str. 8-10). I samo zahvaljujući činjenici da je stanovništvo u Dakiji, i u vreme solunske braće i kasnije, opstajalo kao slovensko, makar i delimično romanizovano, moglo se desiti da liturgija na staroslovenskom jeziku i hrišćanska vera prodru među njih "na razumljivom, slovenskom jeziku". (Prokopije Ivačković, u svetu Petar, Srbin iz Bavaništa, od 1874. do 1879. patrijarh srpski, bio je pre toga, od 1873, kao arhiepiskop sibinjski i mitropolit romanski, poglavar Rumunske pravoslavne crkve, one koja se iz Karlovačke mitropolije izdvojila 1868. godine).

    Povrh svega rečenog, zašto ne pretpostaviti da rumunskim istoričarima nije bilo poznato ono što je Ravenski Anonimus (iz 7. veka) napisao u svojoj Kosmografiji. Postojale su, tvrdi on, tri Srbije: jedna do Grčke (uključujući i staru Maćedoniju), koja se naziva Ilirskom Srbijom; druga Srbija, otadžbina Sarmata, nalazila u Sarmatiji, dok je treća Srbija bila Dakija, otadžbina antičkih Dačana.

    I, kada se zna sve to, da su Vlasi iz istočne Srbije stariji od današnjih Rumuna u Rumuniji, postaje razumljivo što "neko" u toj susednoj zemlji, koja predstavlja deo nekadašnje Srpske Zemlje i čiji su današnji stanovnici u najvećem delu potomci nekadašnjih Srba, ulazi u otvoreni rat za uništenje srpskog etnosa. Isto onako kako to već decenijama rade katolički Hrvati a bivši Srbi u Hrvatskoj, katolički ili islamski Šiptari a bivši Srbi po Kosovu i Metohiji, crnogorstvujući Crnogorci a bivši Srbi u Crnoj Gori, islamski Bošnjaci a bivši Srbi u Bosni, islamski Bošnjaci a bivši Srbi u Raškoj, vojvođaneri u Vojvodini Srpskoj, zvali se oni sada Srbi ili Madžari, sve sa ciljem da, kao zlosrećni preobraćenici u hrvatstvo, bošnjaštvo, crnogorstvo, šiptarstvo ili vojvođanerstvo habzburško ili ugarsko, dokažu i sebi i drugima svoju spremnost da do kraja učestvuju u zatiranju svih tragova o sopstvenom poreklu.
    srbi_evrope- 84513 - 21.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Ko su Vlasi a ko Rumuni (1. deo)


    Piše: Ilija Petrović, Vaseljenska TV

    Vlasi

    Za hrvatskog lingvistu Petra Skoka (1881-1956), mada i sam uz svoj osnovni zaključak stavlja upitnik, Vlah je praslovenska posuđenica iz gotskog walhs, staronemačkog walah, walh, i novonemačkog welsch, iz kojih su nastali i nazivi engleskih pokrajina Wales i Cornwall. On kaže da su Germani svoje pomenute izraze napravili prema imenu keltskog plemena Volcae, a dovodi ih u etimološku vezu sa srpskom rečju vlas, jer su Kelti imali veliku kosu. "U slavenske jezike došla je po svoj prilici iz balkansko-gotskoga na donjem Dunavu, gdje se Slaveni prvi put između 4. i 5. vijeka upoznavaju s Romanima na donjodunavskom limesu" (P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika III, Zagreb 1972, strana 608).

    Sve bi to moglo biti tako, da su se Slaveni zaista tada prvi put sreli sa Romanima, i to na donjem Dunavu, ali šta reći za srpsku postojbinu u Podunavlju i srpsku starinu na mnogim stranama, naročito na donjem Dunavu, kraju u kome pre 4. veka i nije bilo drugih plemena osim srpskih.

    Mimo "prvenstvenog" tumačenja da je Vlah isto što i Rumun, Italijan ili Cincar, Skok konstatuje (P. Skok, Isto, str. 606-607), isto kao i Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, knjiga 2, Beograd 1962, str. 716) da se taj naziv najčešće odnosi na Srbe:

  • za Mlečane, to je svaki Sloven koji je došao na mletačku teritoriju, ali i suprotnost između starosedelaca i doseljenika;

  • za Hrvate, to je svaki pravoslavni Srbin koji je iz Turske došao u Vojnu granicu, ali i suprotnost između katolika i pravoslavaca;

  • za muslimane u Bosni, to je svaki pravoslavac, ali i suprotnost između pravoslavaca i muslimana;

  • za travničke muslimane, to je svaki katolik;

  • za muslimane na Kosovu i Metohiji, to je risjanin - Srbin;

  • za ostrvljane (u Jadranskom moru), to je svaki stanovnik sa kopna, čak i ako je katolik;

  • za hrvatske starince u Podravini, to je svaki katolik koji govori kao Srbin, odnosno štokavski;

  • u Dubrovniku, to je svaki Hercegovac bez obzira na veru;

  • u Istri, za hrvatske starosedeoce to su i doseljeni Hrvati;

  • po Srbiji, čak i pre dolaska Turaka, to je pokretno stanovništvo, odnosno nomadski stočari.

    U svakom slučaju, pojmom vlah, često pogrdno, označava se svaki stranac na određenom prostoru, svaki čovek iz drugoga kraja, bez obzira na veru; toga je značenja i nemačka reč welsch.

    Za Vlahe se zanimao i Pavel Jozef Šafarik (1795-1861), pitajući se, između ostalog, i na koji je narod mislio letopisac Nestor Časni, Kijevski (kraj 11 - početak 12. veka) kad ih je pod tim imenom pomenuo u svom letopisu: "Ako pođemo za poreklom reči Vlah, naćićemo da je ista identična sa rečima Välche (Velše), Vallon, Galle, Galate, Kelte, Celte i otuda značenje Kelti. Još danas, kod slovenskog življa u Ilirikumu nose ime stari vlah, Stara Vlaška, dva okruga, jedan na mestu graničenja Dalmacije, Hrvatske i Bosne, a drugi u sred Srbije i Bosne na Ibru, na gornjoj Moravi i Drini, koje im je ostalo od keltskih Skordiska, koji su nekada naseljavali oba predela" (P. J. Šafarik, O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom, Novi Sad 1998, str. 105). O tome svedoči antički pisac Strabon (64. pre Hrista - 24. po Hristu).

    U vezi sa tim, hrvatski istoričar Ferdo Šišić (1869-1940) kazuje da od početka 12. veka pa sve do Mohačke bitke (1526), na području od Drave do mora najbrojniji među "strancima" bili su Vlasi (Valachi, Vlachi, Olahi), zvani i Maurovlachi, odnosno Morovlachi (Morlachi ili Mrtvovlasi i Nigri Latini). "Nema sumnje da su oni porijeklom bili Romani, i to bilo izravni potomci rimskih naseljenika, bilo poromanjeni Tračani, i da su postali negdje južno od planine Balkana u današnjim makedonskim i tesalskim planinama. Otuda su se sve više širili prema sjeveru i tako ušli u čisto slavenske oblasti, gdje su najprije govorili oba jezika, a zatim su se vremenom - u 14. i 15. stoljeću - sasvim poslavenili, i to neke skupine prije, a neke kasnije.

    Car Dušan ih u "Zakoniku" jasno razlikuje od Srba, Arbanasa i Grka, a u Hrvatskoj se prvi put spominju u prvoj polovici 14. (upravo 1322). Vlasi su se bavili ponajviše prenošenjem robe na konjima i mazgama... i stočarstvom, provodeći nestalan život, ljeti na planinskim pasištima, po katunima, a zimi bliže prisojnoj morskoj obali... Stoga je ime Vlah od 14. do 15. stoljeća u prvom redu značilo stočara, dakle je obilježavalo najprije zanimanje ili socijalni položaj, a ne tuđu narodnost. Hrvatska bijaše puna Vlaha od Neretve (istini za volju, tamo Hrvatske i ne beše - IP) do Gvozda (Petrove gore - IP), naročito oko Cetine, Zrmanje i Like; vjere bijahu najvećim dijelom katoličke, a tek iznimno grčkoistočne (Vlachi schismatici)" (F. Šišić, Pregled povijesti hrvatskoga naroda, Zagreb 1962, str. 242-243).

    U celoj ovoj Šišićevoj priči može biti sumnjivo što "poromanjene Tračane" nije nazvao Srbima, makar i poromanjenim, utoliko pre što je za Srbe iskoristio naziv Traces, odnosno Tračani, te da su "Srbi - Rasciani, Traces - od kraja 14. st. živjeli u južnom Srijemu kamo su izmakli ispred Turaka" (F. Šišić, Isto, 242). I dalje: u "današnjim makedonskim i tesalskim planinama" živeli su Srbi, pa se mora postaviti pitanje kako to da su se, u severnim "čisto slavenskim oblastima", odnosno na Srpskoj Zemlji, isti ti Srbi poslavenili a nisu i dalje ostali ono što su bili i pre: Srbi.

    Logografi, Herodotovi prethodnici (Herodot iz Halikarnasa, "otac istorije" 484-oko 425 pre Hrista), pod Trakijom su podrazumevali čitavu Evropu i sve zemlje severno od Grčke. Mojsije Horenski (IV vek) nešto je precizniji kad kaže da "zemlja Tračana leži istočno od Dalmacije kod Sarmatije; i Trakija ima pet manjih provincija i jednu veliku u kojoj je pet slovenskih rodova...ima i brda, reke, gradove, mora i ostrva, a kao glavni grad srećni Konstantinopolj". O tim tračkim oblastima i slovenskim plemenima govore i romejski, ili vizantijski, monasi Georgije Kedrin (11. vek) i Teofan Ispovednik (oko 750-817) (P. J. Šafarik, O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom, Novi Sad 1998, str. 5. i 98).

    Po prilici, jedno od najbližih srbskih plemena koje su Grci upoznali bili su Raščani, ili Rašani, oko reke Marice, u kraju u kome se još krajem 19. veka nalazile razvaline grada Rasa. U nemogućnosti da izgovore suglasnike š i č, oni su tim novim komšijama, pošto su im na početak reči dodali nepotrebna slova, dali ime Thrakoi. Ovakvo izobličavanje stranih reči nije bilo neobično za Grke, tako da su mnogi učeni ljudi odavno konstatovali da u grčkom načinu pisanja tuđih imena postoji izvesna neizbežna nestabilnost i nepouzdanost. Grčke greške potom su preuzimali i Rimljani (Olga Luković Pjanović, Srbi- narod najstariji I, Beograd 1990, str. 317).

    I vizantijski (romejski) izvori s početka 15. veka Srbe nazivaju Tračanima.

    U svojoj knjizi O poreklu i sedištima starih Ilira, Poljak Kazimir Šulc (kraj 18. i prva polovina 19. veka) kaže da se Trakija nalazi "istočno od Dalmacije, nedaleko od Sarmatije i sastoji se od pet malih i jedne velike oblasti, u kojima obitava sedam slovenskih plemena... Ilirsko-tračka plemena ne samo da su bila i ostala u svojim sedištima- (i) ne samo da su sačuvala jezik, veru i slobodu na neki način (zbog rimskih napada na Helm, odnosno Balkan - IP), već su se još u petom veku nazivali Slovenima" (prema: O. Luković Pjanović, Tom I 106). Za Ilire i Tračane on kaže da su jedno, ne samo zbog toga što su živeli na jedinstvenom prostoru, već i zbog toga što su bili jedno i po jeziku, običajima, uređenju i verovanjima.

    Ili, kako to definiše Strabon, "Iliri i Tračani nisu mogli da budu tuđi jedni drugima ni na kakav način, jer su oba roda istoga porekla, a osim toga imaju iste običaje i uređenje i poštuju iste bogove". Oslanjajući se i na druge izvore koji su izjednačavali Ilire i Tračane, Šulc je morao konstatovati da "izgleda uistinu, da su nazivi Tračanin i Ilir dva imena jednog istog roda, čije su ime drukčije upotrebljavali Grci, a drukčije Rimljani. Naime, celu severnu zemlju u kojoj su živeli Tračani i Iliri, stari su nazivali Trakijom, dok su tu istu zemlju drugi kasnije nazivali Ilirijom".

    Henrik Barić (1888-1957), arbanolog, katolički Srbin iz Dubrovnika, smatra da su Tračani bili naseljeni i na ilirskoj teritoriji (Enciklopedija Jugoslavije knjiga 1, 512), polazeći pri tome od stava da su Arbanasi tračkog porekla i da su se oni iz svojih staništa pomerali u Ilirik, pre svega u Dardaniju i Peoniju.

    Petar Skok veli da "ilirske paralele smijemo tražiti izvan Illyricuma u Makedoniji i u Thraciji (Moesiji)", što znači da su Trakija i Mezija isto (P. Skok, Studije iz ilirske toponomastike, Arhiv za arbanašku starinu, Beograd 1923, str 5)

    Rumunski istoričar R. Vulpe zna da su "na teritoriji Rumunije od davnih vremena živeli Geti i Dačani", da je to stanovništvo govorilo "istim jezikom, imalo isto tračansko poreklo i istu kulturu". I reći će da, jedino po čemu su se Geti i Dačani razlikovali od Tračana, bilo je mesto na kome su živeli (Istorija rumunskog naroda, str. 44).

    Gregor (Řehoř, Žehož) Dankovski (1784-1857), profesor grčkog jezika i bibliotekar kraljevske biblioteke u Presburgu (Bratislavi), veli da su "Geti bili Sloveni i da su pripadali rodu Tračana, govoreći s njima isti jezik". Ovu poslednju tvrdnju on zasniva na pisanju grčkog istoričara Teofilakta Simokate (oko 570-640) o Mavrikijevoj vladavini (582-602) da su "Sloveni zacelo Geti. Naime, Getima su se zvali nekada... Geti su od svih Tračana najhrabriji i najpravedniji... (Oni su) jednojezični sa Tračanima" (prema: O. Luković Pjanović, Isto I, 31-32).

    Jovan Rajić (1726-1801) potvrđuje da madžarski istoričar Mikloš Ištvanfi (1538-1615) naziva Srbe Tračanima; on i za despota Đurđa Brankovića (oko 1375-1456) veli da je Tračanin.

    Hrvatski istoričar Milan Šuflaj (1879-1931), nimalo srpski raspoložen, sasvim proizvoljno izjednačuje Vlahe sa Rumunima, pa kaže da je "slovenska najezda na Balkan rastepla (rasturila - IP) slojeve Rumunja ili Vlaha, potisla ih duboko na jug u Tesaliju i na zapad pred vrata dalmatinskih primorskih gradova. Jaki odjeli Rumunja vidljivi su u srednjem vijeku, kao južni nastavak dugačke dalmatinske zone Morlaka ili Morovlaha, na tlu istočne Zete ili Crne Gore, pače na najsjevernijem zavoju Drina", odnosno Drima (Milan Šuflay, Ppovijest sjevernih Arbanasa, Arhiv za arbansku starinu, jezik i etimologiju, Beograd 1924, str. 198).

    I Jovan Cvijić (1865-1927), antropogeograf, pokušava da odgovori na pitanje ko su Vlasi, ali on sopstvenu nesigurnost iskazuje konstatacijama da se "u srednjevekovnim srpskim spomenicima često pominju Vlasi u planinskim oblastima, jugozapadno od Šumadije i u okolini Prizrena, oko Bileće u Hercegovini, Donji Vlasi u blizini Drobnjaka i t. d.", te da "nije moguće uvek sa sigurnošću odlučiti da li se ovo ime Vlasi odnosilo samo na prave Aromune ili i na srpske stočare, pošto je u Srednjem Veku ime Vlah (Vlasi) izgubilo svoje etnografsko značenje i njime su nazivani stočari bez obzira na narodnost" (Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje : Osnove antropogeografije, Beograd 1922, str. 260-261).

    Mnogo su komplikovanija i, utoliko "učevnija", tumačenja kojima nas obasipa istoričar i orijentalist (osmanist) Branislav Đurđev (1908-1993), "žaleći" što čitaoca time opterećuje, "ali je proces toliko komplikovan" da ne može uvek objašnjavati na koju kategoriju misli:

    "Malo je zapleteno kod mene pisanje reči vlah, odnosno Vlah. Kad hoću da označim etničko obeležje, kad govorim o neslaviziranim balkanskim Romanima, pišem reč velikim slovom; kad spominjem srednjovekovne slavizirane, odnosno serbizirane stočare, koji se u našim i turskim srednjovekovnim izvorima nazivaju vlasima, pišem reč malim slovima, kad hoću da izrazim da su stočari prešli uveliko na zemljoradnju, da su u našem srednjem veku već gotovo izjednačeni sa meropsima (zavisnim seljacima, kmetovima - IP) i kod Turaka da drže rajinsku zemlju i daju neke rajinske dažbine, a da su ipak očuvali vlaška prava, pišem reč u navodnicima. Kad je u pitanju pridev ne može se izraziti razlika pisanjem velikog i malog slova, nego samo navodnicima" (Branislav Đurđev, Postanak i razvitak brdskih, crnogorskih i hercegovačkih plemena, Titograd/Podgorica 1984, str. 85).

    Ovu "nauku", naročito onaj njen deo koji se ne piše velikim slovom, na razumljiv jezik "preveo" je istoričar Miloš Blagojević (1930-2012). Tako, na primer, od njega možemo naučiti da su "zavisni stočari - Vlasi... bili dužni da (vladaru) daju konje i, što je bitno, da prema važećim propisima šalju određen broj opremljenih vojnika". Prema feudalcima, "kao isključivo stočari, Vlasi su imali drugačije obaveze od seljaka i zanatlija. Izvršavali su ih dvojako: davanjem velikog desetka od stoke i davanjem malog desetka uz obavljanje raznih poslova za gospodara. Veliki desetak, pod kojim se podrazumevala stvarna desetina stoke, bio je znatno ređi i davali su ga tzv. Vlasi poklonici, koji su, pored toga, u jesen davali pokrove (pokrivače), a na proleće po dva "brava jalova". Druge obaveze od njih nisu tražene. Vlasi pod malim desetkom, što je bio najčešći slučaj, davali su gospodaru po dve ovce godišnje, jednu sa jagnjetom.

    Kategorija Vlaha vojnika bila je godišnje dužna da daje po jedan pokrov crveni ili okroju (komad gotove tkanine). Vojnici su, osim toga, čuvali i napajali pastuhe (ždrepce) i prevozili robu za gospodara. U slučaju preke potrebe ("u zlo vreme") vojnici su bili dužni da oružjem štite stoku svojih gospodara na pašnjacima, a uz to su obavljali vojnu službu, čija sadržina nije dovoljno poznata" (Miloš Blagojević, Srbija u doba Nemanjića - Od kneževine do carstva: 1168-1371, Beograd 1989, 48-50). Po pretpostavci, Vlasi vojnici morali su biti vezani za određeno boravište, jer bi se inače moralo postaviti pitanje kako bi, kao nomadski stočari, mogli ispunjavati vojničke obaveze.

    Za razliku od vojnika, siromašni Vlasi (ubozi) nisu davali gotove tkanine, ali su zato morali da u tkaninu prerade vunu koju bi im poslao gospodar. Vlaška domaćinstva (kletišta; klet je srpska reč i njom se označava mala kuća, koliba u vinogradu, izba, vajat) ponajviše su držala ovce i konje. "Vlaška stoka se prehranjivala pretežno na pašnjacima, letnjim i zimskim. (Postojanje zimskih pašnjaka podrazumeva činjenicu da se takvi Vlasi nisu mnogo selili, naročito ne u zimskim uslovima - IP). Najbolja paša nalazila se na letnjim ispašama (planinama) na nadmorskoj visini od hiljadu i nešto više metara... Pošto se vlaška stoka najvećim delom napasala na pašnjacima, morala je tokom godine da prevaljuje znatna rastojanja u potrazi za pašom (tzv. seobno stočarstvo). Zato je bila prilagođena životu pod teškim uslovima i kretanju po planinskim i vrletnim terenima, lako pokretljiva, otporna na sve vremenske uslove" (M. Blagojević, Isto, str. 120-121).

    Priču o Vlasima upotpunjuje i Josif Konstantin Jireček (1854-1918), unuk Šafarikov. Pošto konstatuje da su stočarski proizvodi izvoženi na Primorje "za snabdevanje morskih lađa", piše da se "oštro razlikuje stočarska privreda planinskih pastira od privrede najmljenih pastira na velikim imanjima ili zemljoradničkim dobrima" (K. Jireček, Istorija Srba : Prva knjiga do 1537. godine, Politička istorija, Beograd 1952, str. 283). Pozivajući se na žičku povelju (oko 1220), Jireček još kaže da se "pastiri zovu Vlasi, a težaci zemaljski ljudi, isto onako kao i u Zakoniku Stefana Dušana ljudi zemljeni...

    Drukčije je u 14. veku. Tada su svi pastiri (izuzevši Arbanasi) važili kao Vlasi, a naprotiv svi težaci kao Srbi... Pastiri su svagda više očuvali ličnu slobodu kretanja, dok su težaci uvek bili većma vezani za zemlju. Zakon je, posle 1300, zabranjivao stupanje težaka u pastire- Ova društvena razlika postojala je još oko 1500, kada (jedan putnik) razlikuje u Srbiji divlje i ratoborne Rasijane (Rasciani) u Podunavlju i Posavlju od Vlaha (Valachi) genus agreste hominum (narod divljih, surovih ljudi) u planini, koji su bogati samo u stadima" (K. Jireček, Jovan Radonić, Istorija Srba : Druga knjiga, Kulturna istorija, Beograd 1952, str. 96-97).

    Ono što je neobično u Jirečkovoj priči, jeste zapis da su "svi Vlasi, bez izuzetka, prvobitno bili, po svoj prilici (kurziv IP), neposredni podanici kralja, pa su tek poklonom vladara postali svojina manastira, a možda i vlastele" (K. Jireček, J. Radonić, Isto, str. 97).

    I može biti čudno što Jireček ne zapaža grešku u svom razmišljanju kad se bavi Srbima-težacima, Vlasima-pastirima i nedopustivom prelasku težaka u pastire, odnosno Srba u Vlahe! Ako je bilo pokušaja takvog prelaska (a bilo ih je, jer da ih nije bilo ne bi bilo ni potrebe da se oni zabranjuju), to nesumnjivo mora značiti da su i Jirečkovi Vlasi bili Srbi, samo što nisu bili težaci nego pastiri. Ne može biti drukčije, jer bi bilo neverovatno da se u srpskim krajevima (u krajevima u kojima su živeli Srbi), samo Srbi nisu bavili stočarstvom.

    Vlasima se, mada tek uzgredno, bavi i srpski lingvista Mitar Pešikan (1927-1996). Pošto najpre kaže da su Srbi, doseljavajući se na Balkan (čak i u jednu "opustelu pokrajinu" koju vizantijski, odnosno romejski car Konstantin Porfirogenit - 905-959 - "izričito... naziva Srbija" - M. Pešikan, Zetsko-humsko-raška imena na početku turskoga doba, Onomatološki prilozi knjiga III SANU, Beograd 1984, str. 34), tamo zatekli "dve grupe starinačkog stanovništva": Vlahe, "tada romansko stanovništvo", i Arbanase, on "otkriva" da su ovi drugi odoleli pritiscima i asimilaciji i "sačuvali posebnost, i narodnosnu i jezičku", dok su se oni prvi "tokom vekova stopili sa Srbima":

    "U tome kao da se ponovilo ono što se ranije dogodilo, te možemo reći da su Vlasi sa slavizacijom po drugi put promenili jezik, jer u njima možemo uglavnom videti produžetak nekadašnjih balkanskih starosedelaca koji su podlegli romanizaciji... Jezička asimilacija Vlaha na srpskom prostoru išla je brže nego gašenje njihove etnografsko-socijalne posebnosti, jer se na temelju njihovih narodnosnih (etno-jezičkih) zajednica konstituisao jedan društveni stalež, stalež stočara i njihovih zajednica (katuna), koji se u srpski feudalni sistem integrisao na poseban način, različit od staleža pretežnih ratara (kod Jirečka: težaka - IP), koji se razvio uglavnom na temelju naseobina doseljenih Srba. Tako se nasleđeni narodnosni nazivi upotrebljavaju kao staleški termini: stočari su (kad nisu Arbanasi) nazivaju Vlasima, a ratari (pored grcizma "meropsi") Srb(lj)ima.

    Nije, ipak, realno misliti da je to razlikovanje značilo nekakvu strogu segregaciju. U poveljama se ponavlja vladarska naredba: "Srbin da se ne ženi u Vlasjeh", ali to nije čuvanje etničkih posebnosti, nego nastojanje feudalaca da spreče bežanje kmetova sa zemlje, jer se odmah dodaje: "ako se oženi, da ju vede u merophe", a uz to da i potomstvo mora ostati ratarsko. Ovde je, pak, bitno da je takvih pojava bilo, čim se preduzimaju mere da se spreče i da se održi staleški poredak kad nisu blagovremeno sprečene; zanimljivo je i to da nema recipročne zabrane (da se Vlah ne ženi u Srba).

    Po svoj prilici su stočarski feudalni nameti bili nešto snošljiviji nego ratarski, te otuda težnja da se pređe iz ratarskog u stočarski stalež; a ako je tih pokušaja bilo, oni sigurno nisu bili uvek neuspešni. I sa dolaskom Turaka vlaški položaj bio je nešto povoljniji nego ljudi na seoskim spahilucima, te su sigurno pojedine ratarske naseobine nastojale da se uključe u Vlahe, u vlaški zakon. Uostalom, činjenica da je među banjskim katunima jedan blgarski donekle svedoči da stočarski život nije bio "monopolski" vezan za balkanske starince.

    S druge strane, i u ratarskim, srpskim selima sigurno je bilo ljudi starinačkog porekla... (kao i da) u mnogim selima ima pridošlica- Sve ove momente... lingvisti treba da imaju na umu kad razmišljaju na koji je način proces jezičke asimilacije tako temeljno sproveden, i to spontano, jer se nigde u spomenicima ne vidi da je bilo ma kakvog pritiska da se prihvati srpski jezik. On se po svoj prilici nametnuo kao jezik znatno brojnijeg stanovništva, a tok asimilacije svakako je bio olakšan i ubrzan pojavama mešanja, kao i odsustvom verskih i drugih ukorenjenih prepreka za dodire i mešanje. - S druge strane, snagom običajne tradicije zajednica, odnos Srblji-Vlasi nije se sveo na puku podelu rada i različiti vid feudalne podložnosti, nego su zadržane i pojedine etnografske odlike, tako da ove grupe nisu mogle biti ni čisto socijalne, niti narodnosne, nego etnografsko-socijalne kategorije" (M. Pešikan, Isto, str. 23-24).

    Uz razumljiv polazni stav da su Srbi (a ne Sloveni koji su se, kako to tvrdi Konstantin Porfirogenit, naselili u "opustelu pokrajinu" zvanu Srbija!) u krajevima južno od Dunava zatekli Vlahe i Arbanase (u čemu kao da se ponajviše oslanja na saznanja uticajnog lingviste Pavla Ivića - 1924-1999 - da su se Vlasi graničili u istočnoj Srbiji s Arbanasima, jer i on je učio istu školu), Pešikan ne beži od činjenice da su Vlasi u Srbiji potomci nekadašnjih starosedelačkih balkanskih stočara koji su svojevremeno podlegli romanizaciji. Previđajući Ivićevo saznanje da su Porfirogenitovi Sloveni iz 6. ili 7. veka samo brojno ojačali zatečena "slovenska" plemena, zapravo srpska, Pešikanu nije ni moglo biti dato da zaključi kako su pridošlice, u dodiru sa Vlasima, romanizovanim Srbima, ali i doprinosom neromanizovanog starinačkog srpskog sveta, uspeli da iste te Vlahe spontano vrate izvornom jeziku, srpskom, utoliko pre što nije bilo ni verskih ni etnografskih prepreka za tako nešto.

    U nedoumici kako da izađe iz protivrečnosti između zvaničnih stavova o Slovenima iz 6. i 7. veka i nesumnjive činjenice da su se stočarski Vlasi, za tu priliku nazvani balkanski starinci, bez ikakvih pritisaka vraćali svojim izvorima, Pešikan priznaje da stočarstvo nije bio njihov monopol; druga je stvar što on samo Bugare, uz Vlahe, preporučuje kao stočare, a Srbima takvo "zadovoljstvo" ne dopušta.

    Na sam kraj ovog kratkog pregleda uvrstićemo i nekoliko redaka koje je o Vlasima (i o Morlacima) ispisao Jovan Deretić (1939), obnovitelj srpske istorijske škole:

    "Poreklo imena Morlak objasnio je, još u jedanaestom veku, pop Dukljanin. Morlah je skraćeni oblik od Mauro Vlah. Srbi iz Dačke Srbije, koji nisu bili pod vlašću Rimske Imperije, nazivali su Srbe unutar Imperije Valasima ili Vlasima, zato što su, pored srpskog jezika govorili i latinski jezik koji je bio zvanični jezik države u kojoj su živeli. Vlasi i Morlaci su dva naziva istog značenja i najtačnije objašnjenje ovih imena jeste - rimski Srbi. U srednjem veku svi su Srbi nazivani Vlasima ili Morlacima od strane doseljenih naroda, pogotovu što se nije znalo koji su rimski a koji dački Srbi. Među njima nije postojala nikakva razlika i pored toga što su u srednjovekovnoj Srbiji rimski Srbi bili u ogromnoj većini. Činjenica je da su Hrvati, koji su doseljenici, nazivali Srbe starosedeoce Vlasima i Morlacima, kao što još i danas čine. Oni to upotrebljavaju kao neko uvredljivo ime za Srbe, a ne znaju da je to više kompliment nego uvreda, pošto je u svakom slučaju bolje biti rimski građanin nego varvarin (Jovan Deretić, Zapadna Srbija, Čikago 1993, str. 119-120).
  • srbi_evrope- 84415 - 17.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Ivan Grozni je potomak Nemanjića


    U ruskoj monumentalnoj, u ilustrovanoj ili iluminisanoj istoriji sveta pod imenom "Letopisni licevoj svod" ("Letopisna lična zbirka" ili "Letopisni ilustrovani svod"), unikatno rađen za prvog ruskog cara, Ivana IV Vasiljeviča, posebna celina i velika pažnja posvećena je Srbima, Svetom Savi i Kosovskom boju.

    "Ova pažnja pokazuje rusku državnu zahvalnost jer se kao carstvo utemeljilo prvo na prepisima Zakonopravila Svetog Save, koje je potom i dobilo štampani oblik uz neznatne promene pod nazivom Kormčaja knjiga (Knjiga kormarenja (uprave), koja se posrbljeno zove Krmčija), ali i pokazuje i carsku ljubav Ivana IV, kome je Teodosijevo "Žitije Svetog Save" bila knjiga detinjstva, što pokazuje i njegov veoma prilježan odnos prema svom poreklu, koje je srpsko, u jednom delu i nemanjićko", kaže za "Novosti" Milovan Vitezović, koji je priredio raskošnu i dragocenu knjigu "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", a koju je objavio Zavod za udžbenike, u prevodu Miljenke Vitezović sa starog ruskog jezika.

    Za postojanje ovog veličanstvenog dela, najvećeg književnog poduhvata u 16. veku u Rusiji i Evropi, Vitezović je saznao 1976. godine na velikom internacionalnom naučnom skupu "Sveti Sava ¿ istorija i predanje", održanom u SANU. Da u toj istoriji postoje iluminacije iz života Svetog Save, iskazao je profesor Sreten Petković u saopštenju "Sveti Sava u starom ruskom i rumunskom slikarstvu".

    "Kako je Sveti Sava, njegov život i delo, veliko moje interesovanje, ja sam od tada raznim vezama pokušavao da prvo saznam obim koji on zauzima u ruskom letopisu i bio naivno uveren da mogu da dođem do kopija tih strana. Saznao sam dosta, najviše od moskovskog profesora i akademika, grofa Nikite Tolstoja. Ali do uvida u original se nije moglo doći, jer je ovaj književni spomenik pod najvećom zaštitom, recimo, kao kod nas Miroslavljevo jevanđelje", kaže nam Vitezović.

    Tek u ovom veku ovo rukopisno delo dobija štampane oblike u 20 tomova i to staranjem samog predsednika Vladimira Putina. Tada je u Moskvi napravljeno preduzeće "Akteon" sa zadatkom da na najvišem tehnološkom nivou i najvećom zaštitom preduzme izdavanje ovog letopisa koje još traje.

    "Direktor "Akteona", gospodin Harasovič, odmah je ustupio prava koje sam tražio za Zavod za udžbenike, da se iz letopisa izdvoje srpske strane i ovde objave. Tako se došlo do prava, a priređivanje je trajalo više od dve godine", objašnjava naš sagovornik.

    Srbi u ruskom carskom zborniku imaju brojne, hronološki složene strane iz svoje istorije do vremena Ivana IV, u jarkim minijaturama. Te strane počinju rodoslovom vladara od prednemanjićkog perioda i završavaju se Kosovskim bojem. Imaju osamdesetak listova sa oko 160 minijatura. Samom Kosovskom boju, po Vitezovićevim rečima, pripada deset slika, što govori o velikom istorijskom značaju ovog događaja u ruskim i svetskim istorijskim poimanjima i posle veka i po takozvane istorijske distance.

    "Slike nas sadržajem upućuju na to da je epska svest Srba o događajima Kosovskog boja sasvim istorijska, u šta smo krajem 19. i tokom 20. veka sumnjali. Po ovom sudeći, nepravedno", smatra Vitezović." Životopis Svetog Save dat je u sto jednoj slici, što je svakako najveći likovni opus posvećen ovom našem svetitelju, i verovatno jedan od najobimnijih posvećenih duhovnim junacima u ovom letopisu. Velika zastupljenost Svetog Save upućuje na veličinu njegovog svetiteljskog kulta u Rusiji u vreme nastanka carskog letopisa."

    Dosledno negovanje kulta Svetog Save Srpskog u Rusiji je zastupljeno od kraja 13. veka do vremena Oktobarske revolucije. Kult je bio pri vrhuncu u doba nastajanja ruskog carstva, a prvi car, Ivan IV ili Ivan Grozni (Strašni, Silni, Veličanstveni) imao je velikih i državnih i ličnih razloga. Njegova majka bila je Jelena Glinska, a baka po majci - Ana Glinska, u devojaštvu Jakšić, kći Stefana Jakšića (jednog od braće Jakšića iz epske pesme "Dioba Jakšića", gospodara Beograda, Banata i Podunavlja). Ana Glinska je iz svog srpskog roda donela veliku obrazovanost i pobožnost, i odrasla je u poštovanju dva kulta: Svetog Save i Svetog cara Lazara. To poštovanje je prenosila svojoj deci, naročito Jeleni. Sa druge strane, preko oca Vasilija III Ivanoviča, preci Ivana Groznog sežu do srpske loze Nemanjića.

    O obrazovanju mladog Ivana Groznog, kako objašnjava Vitezović, brinula se njegova baka Ana. Ona ga je upoznala sa srpskim duhovnim i državnim nasleđem, sa duhovnim i državotvornim učenjem Svetog Save, sa uzdizanjem svete loze Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Dušana Silnog, ali i sa propasti srpskog carstva i potresnom sudbinom kneza Lazara. Knjiga njegovog obrazovanja bila je "Žitije Svetog Save", koje je iz Hilandara doneo njegovom ocu na podarje svetogorac Isaija. O tome je sa ushićenjem svedočio u poznim godinama: "A kako je Sveti Sava ostavio oca, majku, braću, rođake i prijatelje, zajedno sa celim carstvom i vlastelom i poneo krst Hristov i kakve je on monaške podvige izvršavao! A kako su otac njegov Nemanja, to jest Simeon, i majka njegova ostavili carstvo i zamenili purpurnu odeću monaškom i kako su zbog toga zadobili zemaljsku utehu i radost!"

    Odmah po krunisanju, Ivan Grozni je nastavio gradnju carskog Kremlja i započeo živopisanja Arhanđelskog sabora.

    U naosu ovog hrama predstavljeni su svi dotadašnji ruski vladari, u sjaju i odeždama. Ipak, po njegovoj volji, na nosećem severnom stubu, da svakome ko ulazi u sabor prvo padne u oči, osvanula je freska koja nije u vladarskom sjaju već u monaškim odeždama. Na fresci su predstavljeni svetogorski monasi Sveti Sava i Sveti Simeon, "serbski čudotvorci". Nešto dalje, ali na počasnom mestu, prikazan je i Sveti knez Lazar Serbski. Ivan Grozni se još u kneževskom vremenu stavio pod zaštitu Svetog Save i verovao je da je to vreme njegovim čudima preživeo. Na vrhu severnog oltarskog stuba Arhanđelskog sabora postoji još jedna freska Svetog Save, tako da je srpski svetitelj jedini u ovom zdanju predstavljen sa dva živopisa, što je izraz velike carske počasti.

    Iluminacije

    Život srpskog sveca u ruskom carskom letopisu ispripovedan je i oslikan po Teodosijevom "Žitiju Svetog Save".

    Ispripovedan je, po Vitezovićevim rečima, u svedenim i dostojanstvenim rečenicama, intoniranim kao besedne posvete. Slike, iako minijature, daleko su "rečitije". U svakoj se nalaze po dve, tri ili čak četiri epizode iz Savinog života. Ove knjižne iluminacije rađene su u tehnici akvarela direktno na hartiji (hartija je bila carskog kvaliteta što je delu omogućilo carsku trajnost).

    Svi oslikani ambijenti Savinog svetovnog i monaškog života i arhipastirskog stolovanja od Rasa do Svete Gore, ambijenti njegovih manastira Studenice, Hilandara, Žiče, Mileševe, ambijenti gradova njegovih audijencija Soluna, Carigrada, Jerusalima, Kaira, Trnova, ambijenti njegovih hodočašća svetim mestima, svi imaju ruski izgled i ruski karakter.
    srbi_evrope- 84407 - 16.04.2013 : Mahailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Preci Rumuna i Moldavaca su Srbi (2. dio)


    Geografski nazivi u Rumuniji su na srpskom jeziku

    Geografska imena, na svakom području, potiču iz jezika starosedelaca. To je nepobitna činjenica, a ona u Rumuniji su uvek iz srpskog, s tim što su mnoga skrvnavljena latinskim dodacima, ili prevodima na neki pojam iz romanskih jezika. Zato je Sava Tekelija pravilno primetio, da je rumunski jezik sklop srpskih i latinskih reči. A da su, recimo, geografska imena pojmovi iz srpskog jezika - malo oskrvnavljeni latinizmom, možemo se uveriti na imenu jednog od najprivlačnijih rumunskih izletišta u Karpatima - Izvorul Reče. Nema spora, da se to mesto nekad zvalo "Izvor Hladni", ili "Hladni Izvor".

    Srpska reč "izvor" je dograđena latinskim nastavkom "ul" i ona odzvanja kao nesrpska, ili neslovenska. Profesor dr Relja Novaković je posebnu pažnju posvetio geografskim nazivima u današnjoj Rumuniji. Koristio je najstarije geografske karte i zapise antičkih i srednjevekovnih istoričara i hroničara. Nalazi, da su se Karpati u Srednjem veku zvali "Montes Serrorum", ili "Serorum montes", što je značilo "Srpske planine". Uverava da se to ne bi moglo desiti, da su Srbi samo prešli Karpate na putu do Balkana - prolaznici ne ostavljaju geografska imena. Dr Novaković je našao stotine srpskih geografskih imena u Rumuniji, od kojih ćemo neke navesti:

    Andra, Brigadir, Budisav, Branište, Bukova, Boka, Cigania, Červeni, Dobrota, Desa, Dobra, Gura Padina, Gradištea, Gola, Golia, Gostavac, Ikona, Iskreni, Izvorul de Žos, Kozia, Kula, Kriva, Krasna, Livadea, Lipovanu, Lipia, Matica, Marica, Mika, Mura, Novaci, Okna, Orli, Odaja, Popović, Palanka, Pogana, Piperi, Rudo, Rakovica, Rakita, Radovan, Serbanešti, Srbi, Selence, Stojna, Sara, Suhoja, Slatina, Tisa, Troica, Taja, Trgovište, Teslia, Ub, Vajda, Vede, Zanoga, Zagor, Zlata, Žilava, itd.(1)

    Rumunski filolozi su izdvojili nešto više od 100 reči, pa za njih kažu da su iz dačkog jezika - koji, po njima, nije slovenski (srpski). To je malo verovatno. Jer, da je postojao neslovenski jezik, onda bi u današnjem rumunskom jeziku bilo tih 25% neslovenskih reči - koliko ima srpskih.

    Istorijski izvori o Dačanima

    Savremeni francuski istoričar, Frensis Kont, kao i ostali istoričari, piše da su Sloveni stigli iz prapostojbine na Dunav i Balkan u 6. i 7. stoleću, ali ne objašnjava zašto su Rimljani pisali da su Sloveni živeli na Balkanu i u Rumuniji (uz Crno more) u prvim vekovima Nove ere. Pogledajmo to i u njegovoj knjizi:

    "Tokom prvih stoleća nove ere, Rimljani svedoče o dodirima (neposrednim i posrednim) sa Slovenima na istočnim granicama Carstva; od Severnog do Crnog mora, od Germanije do Trakije, duž celog Dunava".(2)

    Jasno, ako su Sloveni živeli duž celog Dunava, onda je ovde reč o današnjoj Rumuniji, kroz koju Dunav protiče u većoj dužini, nego i u jednoj drugoj zemlji. Ovaj rimski dokument svedoči, da su Dačani jedno od slovenskih (srpskih) plemena.

    I prof. dr Relja Novaković, pišući o građanskom ratu u Vizantiji, u 4. stoleću posle Hrista, citira stara dokumenta o teritoriji Rumunije, gde su, u 4. stoleću, živeli Srbi. Reč je o građanskom ratu u Istočnom Rimskom Carstvu (Vizantiji).U opisu borbi između cara Likinija i cara Konstantina Velikog, stanovnici današnje Rumunije se spominju kao Srbi i kao pristalice cara Likinija. Majerov leksikon iz 1905. godine (Mayers Konversations Lexikon) za Likinija kaže - da je bio "Dačanin iz nižeg staleža".(3)

    Potvrdu o Rumuniji kao srpskoj (slovenskoj) zemlji, ostavio je, nesmotreno, i austrijski istoričar Konstantin Jireček, zadužen (od austrijskih vlasti) da svojim delom dokaže seobu Slovena iz ruskih stepa na Balkan i Srednju Evropu. Omakla mu se istina (u samo dve rečenice) - kad govori o 6. stoleću posle Hrista i o antičkim stanovnicima Balkana:

    1) "Stoga se htelo zabaviti Slovene u njihovoj rođenoj zemlji, u današnjoj Vlaškoj"(4) i

    2) "Od južnih plemena, znatni behu Dasareti u planinskom kraju, sve do Ohridskog jezera, a pored njih Ptolomejevi Albani - sa varoši Albanopolj..."(5)

    O slovenskoj Vlaškoj je sve jasno, a skoro i o slovenskom Balkanu. Jer, da Srbi (Sloveni) nisu živeli na njegovom jugu u antičko doba, onda ovaj grad, u tom predelu (Albanopolj), ne bi mogao imati slovensku (srpsku) reč u svom nazivu - "polje". Tako se izgovaralo ime spomenutog grada, mada većina istoričara i lingvista tvrdi, da to "polje" dolazi od grčke reči "polis" - što znači "grad" ili "grad državu". No, Srbi (Sloveni) su to, nepromenjeno, izgovarali kao "polje" - i u slučaju ostalih naselja na Balkanu, u Rumuniji, Moldaviji, Pridnjestrovlju, Rusiji: Skop'lje, Sevastopolj', Jenopolje, Vr'polje, Prokup'lje, Konstantinopolj', Prijepolje, Tripolje, Uskop-lje (usko polje)...

    Srpski istoričar Ćorović prećutkuje Slovene u Rumuniji

    O narodu na današnjem području Rumunije, u vreme Vizantije, detaljno je pisao srpski istoričar, dr Vladimir Ćorović. U pitanju su vizantijski ratovi od 6. do 9. stoleća protiv Obra i Slovena. Ćorović ne nalazi o Rumunima ni reči u tadašnjim grčkim dokumentima. A kad ta dokumenta spominju Dačane (po zvaničnoj istoriji neslovenske pretke Rumuna), onda ih obeležavaju kao "slovenske Dačane", ali se dr Ćorović ne osvrće na ovu činjenicu. Valjda, pod utiskom zvanične istorije, da Rumunija ne može biti prapostojbina Slovena, on ne komentariše vizantijske zapise - da su Dačani Sloveni.(6) Dr Ćorović ovako opisuje tadašnje prilike na tlu Rumunije:

    "Vizantijska vojska, puna nepoverenja prema novom vrhovnom zapovedniku, nije htela sad da prodire dublje u opasne slovenske krajeve i da uopšte ostaje na levoj obali Dunava".(7)

    Da su, recimo, Dačani (preci današnjih Rumuna) bili nešto drugo, a ne Sloveni, ne bi se njihove zemlje mogle obeležavati kao "slovenski krajevi".

    Pišući o 6. i 7. stoleću, srpski istoričar, dr Ćorović, navodi značajan zapis vizantijskog cara Lava: Taktika i izvod iz njega o Slovenima u Rumuniji:

    "U Taktici cara Lava, to se mesto jasnije označava: da je njihova (slovenska, SJ) zemlja s one strane Dunava".

    I kao što to biva, ova vizantijska tvrdnja, da je na levoj obali Dunava slovenska zemlja, ne slaže se s tvrdnjama u zvaničnoj istoriji, da su Sloveni samo prolazili Vlaškom (Rumunijom), pa dr Ćorović dodaje (pomažući zvaničnu istoriju) da su tu Sloveni "na tuđem tlu".(8)

    Ovaj kratki komentar, da Vlaška (Rumunija) nije slovenska zemlja, demantovao je sam dr Ćorović - u istoj knjizi. O borbi Vizantinaca i Slovena u Rumuniji, piše da je to zemlja Slovena - "dačanskih Slovena". Pogledajmo:

    "Prisk je, posle prvog uspeha, nastavio ratovanje. Njegove čete idu za Slovenima - duboko u njihovu unutrašnjost u današnjoj Vlaškoj. Sloveni se povlače u okolne šume i ritove, gde su nameravali navući neprijateljsku vojsku, neveštu tom terenu, i sasvim je satrati- Car je želeo, da sva ta akcija ne ostane na polovnim merama i stoga naredi, da vojska prezimi na slovenskom području, kako bi odmah s proleća mogla početi ponovo čišćenje i leve obale Dunava".

    Kako se vidi, nema spomena da su Sloveni u Vlaškoj na "tuđoj zemlji", kako je prethodno tvrdio dr V. Ćorović. Tu svoju tvrdnju će opovrći i u opisu ovih bitaka pošto su se u njih umešali i Obri:

    "Jasno je, prema tome, ma koliko, inače, vesti bile nejasne, da su slovenska naselja, i to ne samo ona na zapadu, oko Save, nego i ona u Dakiji, bila u izvesnoj meri zavisna od Obra; samo su ova istočna, zbog udaljenosti od glavnih obrijskih središta na području između Dunava i Tise, bila umnogom slobodnija. Primetili smo, uostalom, već ranije da je kagan baš tim dačkim Slovenima slao poslanstva sa zahtevom da mu plaćaju danak i da ih je, kada su oni odbijali, prisiljavao na to".(9)

    Da je Rumunija bila zaista iskonska slovenska (srpska) zemlja, dr Ćorović to ne može da prikrije, jer mora da se koristi vizantijskim podacima, a u njima piše:

    "Obri su, prema tome, smatrali sebe gospodarima područja na kojem su živeli Sloveni i ponašali su se, u taj mah, kao pozvani da uzmu na sebe dužnost njihovih zaštitnika... Kagan je žrtvovao istočne, dačke Slovene, dozvoljavajući Romejima da u borbi protiv njih mogu prelaziti Dunav".(10)

    Evo još jedne potvrde da, na današnjoj teritoriji Rumunije, nije bilo drugog stanovništva osim slovenskog (srpskog):

    "Sloveni su, verovatno, prebegavali i prelazili na vizantijsko područje još i zato da bi izbegli surovosti obrijske vlasti, koja je bila vrlo teška".(11)

    Ovde je najzanimljivije to što istoričari ne objašnjavaju otkud u vizantijskim dokumentima tvrdnja da su Dačani - Sloveni. Oni tu etničku odrednicu prepisuju u svoja dela, ali je ne objašnjavaju. Tvrde (suprotno tom podatku), da su Sloveni samo prešli preko današnje Rumunije, a da su Dačani ostali u njoj, dok su se Sloveni naselili na Balkanu. A to što u dokumentima piše, da su i Dačani slovensko pleme - kao da se ne tiče jugoslovenskih istoričara.

    Istoričari se nisu bavili ni odgonetanjem imena "Vlasi", pa danas grupe stanovnika u Srbiji pod tim imenom smatraju nacionalnom manjinom u odnosu na srpsku naciju! Malo koja je reč bila vezana za srpski etnikum kao reč "Vlasi". Istoričari su bežali od te odrednice za Srbe, pa su "Vlahe" pretvarali i u "vlahe" - podvlačeći da je to naziv za stočare u srednjevekovnoj Srbiji. Ima tu neke opravdanosti, jer je srpski (slovenski) bog Voloh (Vlah) bio zaštitnik pastira. Ali, istoričari ne objašnjavaju tako jednostavnu činjenicu - svaki Srbin stočar je pod zaštitom boga Vlaha (Voloha, Volosa, itd), a stočarstvo je bilo najrasprostranjenija privredna grana u pred-industrijskom dobu.

    Evropski narodi su Srbe zvali Vlasima - tako često kao i Ilirima, Rašanima, ili, kako su to najčešće činili Mađari - Racima.

    Austrija je (1630), život i organizaciju Srba u Vojnoj Krajini, regulisala Vlaškim ustavom (Srpskim ustavom) - na latinskom: Statuta Valahorum.

    Da su Austrijanci Vlahe smatrali za Srbe, posebno ako su se još služili srpskim jezikom, svedoči savetnik austrijske carice Marije Terezije (18. stoleće) Johan Hristif baron Bartenštajn.(12) Austrijski grof Bartenštajn piše i o Srbima u današnjoj Transilvaniji, u Rumuniji, ili Erdelju - kako ovaj kraj zovu Mađari. Po caričinom savetniku, ovde su sredinom 18. stoleća živeli samo Srbi - bez Mađara i Rumuna. Govorili su srpskim jezikom. On te Srbe zove Vlasima i kaže da su većina pravoslavni, a deo je priznao papu za poglavara - pounijatio se, ili, kako Bartenštajn piše, oni su "sjedinjeni" (s Rimokatoličkom crkvom).

    Ukratko, Bartenštajn navodi podatke o stanovništvu Transilvanije iz poreskih knjiga i kaže, da je tu 135.000 poreskih domaćinstava, od kojih su 85.000 pravoslavni Srbi. S obzirom da su tada porodice bile brojnije, nego danas, a da je stanovništvo bilo malobrojnije u 18. stoleću, nego u dvadesetom, možemo samo pretpostaviti koliko je Srba bilo u tih 135.000 domaćinstava.(13)

    Nažalost, danas se potomci tih stanovnika u Transilvaniji ubrajaju u Mađare - govore mađarski i svi su katolici. Njih je dva miliona i imaju politički zahtev za autonomijom u Rumuniji. Zanimljivo je, da ti Srbi nisu asimilovani u Rumune, nego u Mađare. Odluku o tome je doneo Vatikan i Austrija u 18. stoleću, verovatno da bi povećali stanovništvo s rimokatoličkom verom, jer da su ih porumunili - imali bi, iako ne Srbe, ipak, nezgodno pravoslavno stanovništvo. I ono bi ometalo - rimokatoličko širenje ka Ukrajini, Belorusiji, Jermeniji, Gruziji i Rusiji.

    Jurisdukcija srpske pravoslavne crkve do 1864. i 1919.

    Dačani (Rumuni i Moldavci) su pokršteni na srpskom jeziku, jer u vreme prihvatanja Hrišćanstva u Vizantiji (od 4. stoleća), nije bilo rumunskog jezika i njegove moldavske varijante. U ove dve pokrajine, ispovedana je vera na srpskom jeziku do sredine 19. stoleća, kad je Srpska pravoslavna crkva imala nadležnost nad pravoslavnim crkvama u Rumuniji. O tome je pisao istoričar Ljubivoje Cerović, istraživač istorije Srba u Vojnoj Krajini - u Austriji. Opisuje izdvajanje Rumuna iz Srpske pravoslavne crkve i uspostavljanje Rumunske pravoslavne crkve:

    "Na osnovama privilegija iz 1690. godine (Srba u Habsburškoj Monarhiji /Austriji/, objavljene 1630, SJ), Patrijarh Srpski, Arsenije Treći Čarnojević, pristupio je reorganizaciji Srpske pravoslavne crkve u Habsburškoj Monarhiji (Austriji), pod čijom su se ingerencijom nalazili, osim Srba, i Rumuni, Grci i Cincari. Do 1706. godine, sedište Patrijarha se nalazilo u Sentandreji, u Mađarskoj. Posle izbora prvog Mitropolita Isaije Đakovića, 1708, sedište Mitorpolije je premešteno u Krušedol, da bi se, od 1713. do 1919, sedište nalazilo u Karlovcima (Sremskim Karlovcima, SJ). Drugom polovinom 18. veka, Karlovačka mitropolija je zahvatala područje od Jadrana do Bukovine, od Save i Dunava do Gornje Ugarske.

    U njenim okvirima su se nalazile eparhije: Gornjekarlovačka, Pakračka, Sremska (arhidijeceza), Bačka, Budimska, Aradska, Temišvarska, Vršačka, Erdeljska i Bukovinska. Borba Rumuna za nacionalnu emancipaciju se oogledala i kroz nastojanja rumunske jerarhije, da se izdvoji iz sastava Karlovačke mitorpolije. Ova borba je dostigla kulminaciju 1848. godine, kada je Rumunska pravoslavna crkva proklamovala izdavajanje iz sastava Karlovačke mitorpolije, što tada nije bilo ostvareno.

    To je učinjeno tek carskim dekretom 1864. godine, kada se rumunska Sibinjska mitropolija izdvojila iz sastava srpske Karlovačke mitorpolije. Carskim reskriptom iz 1868, došlo je do podele parohija i manastira, što je dovelo do mnogih nesporazuma između dveju crkava. Kada je ostvareno konačno razdvajanje crkava, nastupio je period saradnje među Srbima i Rumunima. Nekoliko eparhija Karlovačke mitropolije, u celini ili delimično, nalazilo se na tlu današnje Rumunije (posle podele, SJ):

    Temišvarska eparhija je zahvatala severni Banat, prema Morišu, Tisi i Erdelju. Ona se prvi put pominje 1608. godine, u vreme vladavine Turaka. Posle njihovoga isterivanja i uključivanja Banata u sastav Austrije, sve do 1919, Temišvarska eparhija se nalazila u sastavu srpske Karlovačke mitropolije. Posle uključivanja većih delova Temišvarske i Vršačke eparhije u sastav Kraljevine Rumunije, uspostavljena je današnja Temišvarska eparhija, čije se ingerencije odnose na sve srpske pravoslavne crkvene opštine u Rumuniji.

    Vršačka eparhija je zahvatala Južni Banat. Prvi pomen ove eparhije je iz vremena Banatskog ustanka 1594. Posle isterivanja Turaka i uspostavljanja austrijske vlasti 1718. godine, sedište eparhije se nalazilo u Karansebešu, a od 1741. do 1919, u Vršcu. Ova Eparhija se uvek nalazila u sastavu Karlovačke mitropolije. Prilikom razdvajanja crkava, 1864, iz sastava Vršačke eparhije je izdvojen istočni deo, koji je, kao Karansebeška eparhija, uključen u sastav Sibinjske mitropolije. Delovi Vršačke eparhije, koji su se 1919. našli u Rumuniji, priključeni su Temišvarskoj eparhiji.

    Aradska eparhija je imala nadležnost na području severno od Moriša i u Krišani, odnosno Pokrišju. Nastavljala je tradicije Jenopoljske eparhije iz vremena pre dolaska Turaka. Obnovljena je kao Jenopoljsko-aradska eparhija posle Velike seobe 1690. godine. Do 1864, nalazila se u sastavu Karlovačke mitropolije, da bi se, posle razdvajanja srpskog i rumunskog dela, našla u sastavu Sibinjske mitropolije.

    Erdeljska eparhija je bila u sastavu srpske Karlovačke mitorpolije od 1716. do razdvajanja crkava.

    Bukovinska eparhija se, takođe, nalazila u sastavu srpske Karlovačke mitropolije.

    Erdeljska i Bukovinska eparhija su bile u Karlovačkoj mitropoliji i, zajedno sa Aradskom i Karansebeškom eparhijom, uključene su u sastav rumunske Sibinjske mitropolije - 1864. godine".(14)

    LITERATURA:

    (1) Dr prof. Relja Novaković, Karpatski i likijski Srbi, IPA "Miroslav", Beograd, 1997, str.159-163.

    (2) Frensis Kont, Sloveni, Beograd, "Filip Višnjić", 1986.

    (3) Dr. prof. Relja Novaković Srbin rimski car, IPA "Miroslav", Beograd, 1999, str. 48.

    (4) Konstantin Jireček, Istorija Srba, Prva knjiga, IRA "Prosveta", 1988, str. 50.

    (5) Isto, str. 10.

    (6) Vladimir Ćorović, Istorija Srba, Niš "ZOGRAF", 2001, videti strane: 19, 23, 25.i 26.

    (7) Isto, str. 26.

    (8) Isto, str. 19.

    (9) Isto, str. 23.

    (10) Isto, str. 25-26

    (11) Isto, str. 29.

    (12) Johan Hristif baron Bartenštajn: Kratak izveštajo stanju rasejanog mnogobrojnog Ilirskog naroda po Carskim i Kraljevskim nasledničkim zemljama, Štamparija Jermenskog manastira, Beč, 1866.

    (13) Isto, str. 15, 18, 19, 43, 45, 47, XXIII.

    (14) Prof. dr Ljubivoje Cerović: "Srbi u Rumuniji od ranog Srednjeg veka do današnjeg vremena", Beograd, Ministarstvo Republike Srbije za veze sa Srbima izvan Srbije", 1997, str. 34-37.
    srbi_evrope- 84363 - 15.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Preci Rumuna i Moldavaca su Srbi (1a)


    Mnogi izvori o Srbima (Slovenima), kako antički tako i kasniji, zanemarivani su od strane zvaničnih istoričara - nisu iscrpnije izučavani. Zato se napadno u zvaničnoj istoriografiji Evrope isticalo, da su Sloveni nepismeni i nepokršteni do 9. stoleća. To je namerno činjeno u zapadnoevorpskim državama. Čudno je da su to prihvatili, kao temeljnu naučnu istinu, slovenski intelektualci. Posebno je neshvatljivo, da su tako postupali i Rusi, mada im je država, u 18. i 19. stoleću, bila svetska sila.

    Mogli su (bez straha od Zapada) ukloniti nametnute falsifikate. Srpski intelektualci su, među njima: Miloš S. Milojević i Sima Lukin Lazić, u drugoj polovini 19. stoleća, pisali protiv zvanične istorije, ali su njihova dela uklonjena i više se nisu pojavljivala - objavljena su tek krajem 20. stoleća. Austrougarska je, zbog osporavanja nemačkog tumačenja slovenske istorije (u knjigama Sime Lukina Lazića i dr Miloša S. Milojevića) zapretila Srbiji sankcijama i uskraćivanjem kredita, a pretila je i oružjem, pa se Srbija povinovala i preuzela u obrazovni sistem istoriju Slovena - kakvu su diktirali iz Beča i Berlina.

    Školski i univerzitetski udžbenici sadrže, i danas, odrednice iz falsifikovane istorije Slovena. To se osporava na naučnim skupovima, ali sredstva javnog informisanja, u većini evropskih država, izbegavaju da to objavljuju. Evo nekoliko radova s tih skupova.

    Među njima je najviše pažnje izazvao referat italijanskog istoričara, Đankarla Tomacoli Ticijana i koautora, bugarskog lingviste - P. P. Serafimova. Oni su, na Međunarodnom kongresu: "Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura", Sankt Peterburg (12-14. maj 2008), naveli - da su falsifikati o Srbima (Slovenima) i Grcima dosegli vreme trećeg milenijuma pre Nove ere. Uveravli su ostale istoričare, da Minojska kultura na Kritu nije grčka - nego je slovenska. Naravno, i Ticijano robuje davnom uputstvu iz Vatikana, da se srpsko ime (gde se god pojavljuje u istorijskim izvorima) zameni slovenskim, ali to ne umanjuje značaj njegovog dela. On i Serafimov su, uz druge lingviste u Evropi, pomoću slovenskih jezika, pročitali linearno A i B pismo, pa su sve zapise s Krita rastumačili. Zaključili su, da su Sloveni u paleolitu prisutni u svim delovima Evrope. Tumače, da su se stari toponimi u Jugoistočnoj Evropi smatrali neslovenskim, a istina je, da se mogu čitati samo pomoću slovenskih jezika.

    Po Ticijanu i Serafimovu, Sloveni su: i Iliri, i Tračani, i Skiti- i da su se naselili na Kritu u trećem milenijumu pre Nove ere. Tamo su stvorili Minojsku državu i u njoj su bili većinsko stanovništvo. Pismenost je bila već uobičajena na Kritu i ona se vezuje za pismo iz Vinče i pismo iz Lepenskog vira - oba su nalazišta ovih pisama u Srbiji. Ticijano odbija svaku mogućnost, da je na Kritu bila grčka kultura, jer istorijski izvori upućuju na činjenicu, da su se Grci doselili na Balkan tek u 7. ili 8. stoleću pre Nove ere. Znači, da su Grci samo nasledili slovensku pismenost i slovensko državno ustrojstvo s Krita. Na osnovu ovog rada, jasno je, da je i čuveni Trojanski rat bio pre dolaska Grka na Balkan i da je, najverovatnije, to rat među srpskim (slovenskim) državama. Ne može se tvrditi, da su u njemu učestvovali pripadnici savremenih evropskih nacija (Englezi, Nemci, Francuzi, Španci, Italijani-), jer su ovi narodi nacionalno stasavali u stolećima posle Rimske Imperije, kad im se formirao i jezik - na bazi latinskog.(1)

    Istovetne zaključke o staroj slovenskoj pismenosti, iznosi i ruski filolog Genadij S. Grinjevič. Tvrdi, da su Sloveni naseljavali levu i desnu obalu srednjeg i donjeg Dunava i da su "omogućili zoru Civilizacije". Kaže, da je slovensko slogovno pismo najstarije na svetu i da potiče iz Vinče u Srbiji - iz vremena 5.000 godina pre Hrista. Iako je radio nezavisno od Ticijana i Serafimova, zaključio je o Minojskoj kulturi ono što i oni. Grinjevič nalazi slovensko pismo i slovenski jezik na Kritu (od 20. do 12. stoleća pre Hrista) i u Etruriji (Italiji) od 8. do 2. stoleća pre Hrista. Zaključuje, da su rune (nađene u mnogim krajevima Evrope) slovensko pismo i da se čitaju (samo) pomoću slovenskih jezika.

    Tekstovi na runama potiču od 4. do 10. stoleća posle Hrista i njih je pročitao Genadij S. Grinjevič, što je detaljno objasnio u knjizi: "Praslovenska pismenost i rezultati dekodiranja". Šteta je što sadržaj ove knjige ne nalazi mesta u školskim i univerzitetskim knjigama. A u njoj, između ostalog, piše da je slovensko pismo najstarije na svetu i da je nađeno u Evropi, Aziji i na zapadnim obalama Amerike! Grinjevič sugeriše, da su i drugi narodi, širom sveta, koristili slovensko pismo. Prebacuje ruskom caru Petru Velikom, što je, oduševljen (iz nekog nepoznatog razloga) učenim ljudima u Zapadnoj Evropi, mnoge pozvao u Rusiju.

    Ti stranci su, tvrdi Grinjevič, stvorili u Rusiji svojevrsnu "istorijsku piramidu", u kojoj su, pored ostalog, uklonili predstavu o runama - kao slovenskom pismu. "Naučno" su tumačili da su rune pismo nepoznatog naroda i izumrlog jezika, a onda su se "dosetili", da su to samo mistični simboli - stvoreni radi okultnih obreda. Tako je nemačka Nacional-socijalistička partija Adolfa Hitlera verovala u ove zaključke "učenih Zapadnjaka", pa je preuzela jedan simbol iz runa, kukasti krst, kojeg su članovi partije pretvorili u simbol Nemačke, verujući da on državi daruje mističnu moć. Naravno, "učeni" Nemci u Rusiji su tumačili i to, da su rune pismo starogrčkog jezika, naročito tekstovi iz Sibira i Mongolije!

    Svakako, oni to nisu uspeli pročitati pomoću staro-grčkog, ali je to tumačenje opstajalo u lingvistici i istoriji. U vreme carice Katarine Druge, nemački naučnici su precizirali, da su rune u Sibiru i Mongoliji pripadale "nepoznatom istočnom narodu". Odmakli su se od grčkog jezika, jer je bilo logično, da se starogrčki može čitati. Carica Katarina je naslutila istinu i s pravom je tvrdila, da je, na nepoznat način, izgubljena veza između savremene i antičke slovenske pismenosti, nagoveštavajući obavezu učenih, da uzroke tome treba da otkriju. Grinjevič je skrenuo pažnju da Zapadnoevropljani zaziru od tragova slovenske pismenosti u iskonu, pa nikada, za hiljadu godina, nisu pokušali čitanje runa pomoću slovenskih jezika. Činili su to pomoću latinskog, grčkog, hebrejskog, ali su, što je prirodno, bili neuspešni.(2)

    Grinjeviča sledi i ruski akademik Oleg Nikolajevič Trubačov. U svom delu: "Etnogeneza i kultura starih Slovena - lingvistička istraživanja", navodi da su Balkan i Podunavlje prapostojbina svih današnjih Slovena. Suprotno zvaničnoj istoriografiji, Trubačov tvrdi da su, s Balkana i iz Podunavlja, Sloveni (neznano u

    kojem davnom vremenu) naselili zapadne, istočne i severne krajeve Evrope i da je srpski jezik osnova svim slovenskim jezicima.(3)

    Srednjovekovna romanizacija Srba

    Ako proveravamo tvrdnju Trubačova o matici svih Slovena u Podunavlju, susrećemo se sa, naizgled, nesavladivom preprekom, jer od leve obale donjeg toka Dunava, pa do severnih karpatskih planina se prostiru dve romanske nacije - Rumuni i Moldavci. Teško je poverovati, da je njihova današnja zemlja bila deo prapostojbine Slovena, kad tu, danas, ne živi nijedan slovenski narod.

    Pored toga, nema istorijskih tragova o nekakvom ranijem progonu Srba (Slovena), pa doseljavanju novog stanovništva s romanskih teritorija - recimo, iz Italije, Francuske, ili Španije. Otkud romanski narod na slovenskoj zemlji, to nam ruski akademik Trubačov ne objašnjava. No, antički i srednjevekovni izvori, nedvosmisleno upućuju na zaključak, da su preci današnjih Rumuna i Moldavaca bili Srbi (Sloveni). Te izvore je predstavio u svojoj knjizi "Karpatski i likijski Srbi" ("The Carpatian and Lycian Serbs"), na srpskom i engleskom jeziku, prof. dr Relja Novaković. Knjiga je nagrađena na Međunarodnom salonu knjiga u Novom Sadu, u Srbiji (1997).

    Dodeljena joj je nagrada "Laza Kostić". Prof. dr Novaković ne postavlja nove teze o istoriji Srba. Ne trudi se ni da nas uveri u istinitost navoda o Srbima u Turskoj, Rumuniji i Italiji pre Hrista. Koristi samo istorijski potvrđene činjenice i dodaje geografska imena, zapisana u starim kartama. Naprosto, iznosi samo priloge za istoriju Srba - od drugog milenijuma pre Hrista do 14. stoleća Nove ere. Vremenski raspon o istoriji Srba (Slovena) zapanjuje, jer smo naučeni da su Srbi na istorijskoj pozornici evropske civilizacije tek u šestom i sedmom stoleću prvog milenijuma.

    Profesor Relja Novaković nas, jednostavno, oslobađa svih vremenskih ograda i, pouzdanom analizom, širi vidike srpskog iskona. Ređa činjenice. A one vrve i neosporive su. I neizbrisive su, jer su mnoge uklesane u granitne ploče u Iraku, Maloj Aziji, Balkanu i Etruriji (Severnoj Italiji). Uz ove kamene zapise nepoznatih hroničara, ostale istorijske pomene o Srbima (Slovenima) ostavili su nam takvi autoriteti antike i srednjeg veka, kakvi su: Herodot, Strabon, Plinije, Ptolomej, Marcelin, Dion Kasije, Apijan iz Aleksandrije, Jovan Zonara, vizantijski car Porfirogenit, tzv. Bavarski geograf i mnogi drugi. Ovi izvori o srpskoj davnini nisu izgubili naučnu verifikaciju do naših dana. Na njih su se pozivali mnogi slavisti novijeg vremena u zapadnoevropskim zemljama - posebno u Francuskoj (Siprijan Rober, Ami Bue), Pavel Jozef Šafarik, Jan Kolar i Konstantin Jiriček iz Austrougarske, ali i naš savremenik Kolin Ronfru, profesor s Kembridža.

    U ovoj knjizi, profesor dr Relja Novaković iscrpno navodi i srpske izvore o davnoj srpskoj prošlosti i ustanovljava da oni sadrže ono što su o Srbima (Slovenima) svedočili rimski i grčki istoričari i kartografi. Primećuje, da je prava šteta što su ih naši istoričari zapostavljali, mada su sačuvani u mnogim prvoslavnim manastirima. Da su ova svedočanstva bila pravovremeno korišćena, onda bi radovi srpskih i hrvatskih istoričara bili mnogo utemeljeniji, primećuje profesor dr Relja Novaković. Međutim, nekima od njih odaje priznanje, jer su, mada su se bavili istraživanjem sudbine srpskog naroda (kao posledicom nadmetanja velikih sila na Balkanu), početak razvojnog luka srpske (slovenske) kulture stavljali u praistoriju. S obzirom na to, da se pisac opredelio za

    utvrđivanje grupe indoevropskih naroda kojoj su pripadali i Srbi, ili kojoj su bili najbliži, morao je da izučava i srpski jezik, i srpsko pismo, antropologiju, etnologiju, srpsko paganstvo i srpsko hrišćanstvo. Tako je i uočio srpske (slovenske) tragove na ogromnom geografskom prostranstvu i to u vremenu koje izmiče tačnom određenju. Mada je u naslovu pomenuta samo teritorija današnje Rumunije i srpska kraljevina Likija (Lika) u Maloj Aziji, u knjizi se obrađuju srpske naseobine ili države od Velike Britanije do Indije. Svakako, prisustvo Srba (Slovena) na dva kontinenta izaziva sumnju, ali samo dok se ne pročitaju izvori u Karpatskim i likijskim Srbima.

    Mnogo pre prof. dr Relje Novakovića, "Bavarski geograf" i Pavle Šafarik su ostavili beleške - da su Srbi bili mnogoljudan i moćan narod, od kojeg su postali svi današnji Sloveni!

    Profesor dr Novaković je svoje delo podredio činjenicama, prikupljenim kroz milenijume i s velikog područja, pokazavši pravo metodološko majstorstvo, jer je istraživanja sažeo na samo 190 strana dvojezičnog izdanja (na srpskom i engleskom).

    Novakovićevo delo, Karpatski i likijski Srbi - prilozi za istoriju Srba od drugog milenijuma pre Hrista do 14-og veka, odgovara na mnoga pitanja i objašnjava nedoumice, ali nameće i nove. Ako se osvrnemo na karpatske Srbe, slobodni smo da konstatujemo, da budućim istoričarima ostaje, da prošire ova istraživanja, koristeći interdisciplinarnu metodu. Drevnost Srba na ovom području je potvrdio i Konstantin Jiriček, koji je napisao, da je današnja teritorija Rumunije "matična zemlja" Srba (Slovena), iako je svoje delo o istoriji Srba protkao zaključkom, da su se Srbi na Dunav i na Balkan doselili tek u šestom i sedmom stoleću posle Hrista.

    Mada profesor dr Novaković ne kritikuje (čak i ne spominje) zaključke savremene istoriografije o (navodnom) dolasku Slovena na područje oko donjeg Dunava u sedmom stoleću, on će ovome suprotstaviti vizantijske izvore, koji su više nego jasni. Po svojoj navici, profesor Novaković samo upućuje na dokumenta i istorijske događaje. Opisuje šta se dešavalo u 4. stoleću nove ere (360-363). Tad je vladao rimski car Justinijan Drugi. Hroničar u Carigradu Marcelin naziva Karpate Srpskim planinama.

    Pre toga (308-324), što je još dragocenije za potvrdu starosedelaštva Srba (Slovena) u Rumuniji i Moldaviji, u vreme borbi među rimskim carevima Konstantinom Velikim i Likinijem, spominju se Srbi u Karpatima i na donjem toku Dunava - na toj teritoriji su danas Rumunija i Moldavija. A Dion Kasije u Rimskoj istoriji beleži, da je Likinije bio Srbin i da je zatražio pomoć od karpatskih Srba! Pored ovoga, prof. dr Novaković navodi toponime i hidronime u Rumuniji, koji su čisto srpski: Snagov, Severin, Deva, Trgovište, Pogana, Brašov, Izvorul Reče (Izvor Hladni) i mnoga druga.

    Neosporno je da geografski nazivi i imena naselja nisu mogli da se preuzmu iz jezika naroda koji je samo protutnjao preko jedne teritorije, kako se najčešće tvrdi, da su to učinili Srbi preko Rumunije - na putu do Balkanskog poluostrva. Ovim podacima o Srbima u četvrtom stoleću u Rumuniji, treba samo pridodati činjenicu da su stanovnici Rumunije primili hrišćanstvo na srpskom jeziku i da su u administraciji u Srednjem veku upotrebljavali srpski jezik, pa otvoriti pitanje porekla današnjih stanovnika Rumunije i Moldavije. Posebno, zato što je savremeni rumunski jezik prve svoje tragove ostavio tek u 17. stoleću i što još danas sadrži veliki procenat srpskih reči.

    Da ne bi staništa Srba u Rumuniji u četvrtom stoleću bila tumačena mogućnošću - da su Srbi dolazili na Karpate iz "prapostojbine" u Ukrajini, pa se tu zadržavali do svog naseljavanja na Balkan - u 6. i 7. stoleću, prof. Novaković navodi istorijska dokumenta o istim takvim (srpskim) naseobinama u Srbiji i to, opet, u četvrtom stoleću. U pitanju su vizantijski zapisi o biskupu Niketi u Remezijani (Beloj Palanci, u Srbiji), koji je širio hrišćanstvo među "divljim Srbima".

    Prof. dr Relja Novaković utvrđuje, da su u Rumuniji Srbi poštovali boga Dagona (pola čovek pola riba) i da je car Likinije bio protivnik hrišćanske vere, pa da je, zbog toga, protiv njega zaratio car Konstantin Veliki. Isto božanstvo je kod naroda u Mesopotamiji. A u Mesopotamiji (Irak), antički kartografi su ubeležili geografska imena na srpskom, od kojih su se neka zadržala: Baba, Piran, Risan, Berana, Bihać, Bar, Debar, Lim, Bari, Bojan, Kolar, Kotur i druga.

    Tek iz Male Azije, stižu iznenađenja. U predgrčkoj državi Likiji (Liki), otkriveni su spomenici s natpisima na srpskom (slovenskom) jeziku. Taj lokalitet su istraživali američki arheolozi, pa nema bojazni, da je u pitanju neobjektivnost. Glavni grad te države bio je Srb. A grad s tim imenom, imamo danas u Liki, u Republici Srpskoj Krajini. Druga država na teritoriji današnje Turske, koja je, nesumnjivo, bila srpska, zvala se Lidija, a glavni grad joj je bio Sard.(4)

    Prof. dr Novaković je spomenuo srpske tragove u Italiji, Zapadnoj Evropi, pa i na Britanskim ostrvima. Knjiga je izazovna i preko potrebna, ali se na srpske (slovenske) tragove, u Maloj Aziji i u drugim krajevima Evrope, na ovom mestu, nećemo osvrtati. Zanima nas antičko i srednjevekovno stanovništvo Rumunije i Moldavije - njegova etnička pripadnost, na koju upućuje prethodni jezik u ovim pokrajinama, korišćen pre nego što je, u Rumuniji i Moldaviji, stvorena varijanta današnjeg romanskog jezika.

    Na osnovu srdnjevekovnih jezičkih podataka u Moldaviji i Rumuniji, nameće se zaključak da su rumunska i moldavska nacija stvorene od Srba (Slovena). Učinjeno je to državnim inžinjeringom Rimske Imperije, Rimokatoličke i Protestanske crkve, Habsburške Monarhije (Austrije), Nemačke, Francuske- Stanovništvo Rumunije i Moldavije je, tako, svrstano u romansku grupu naroda. U toj grupi su još: Italijani, Portugalci, Španci, Valonci i Francuzi. Današnja nauka, ove evropske narode, shvata (etnički) srodnim. Druge dve grupe su Germani i Sloveni.

    Znači, sličnost jezika: Italijana, Španaca, Portugalaca, Francuza, Valonaca, Moldavaca i Rumuna, omogućila je zaključak o njihovoj srodnosti, pa su svrstani u istu grupu - romansku.

    Pri ovom razvrstavanju, etničke odlike tih naroda nisu uzimane u obzir. Ni činjenica da su delovi tih naroda (i celi narodi), u određenom vremenu, govorili jezikom koji nije u srodstvu s njihovim današnjim jezikom (naprimer, Nemci u severnom i istočnom delu države, govorili su, do 19. stoleća, varijantom slovenskog jezika). Ako uzmemo u obzir - da jezik opredeljuje nacionalnu pripadnost, onda današnji Nemci nisu istog nacionalnog, ili rasnog porekla - jer, ne tako davno, preci dve grupe su govorili različite jezike, pa nisu pripadali istoj naciji.

    Da bi ova evropska enigma o jezicima i nacijama bila jasnija, uzećemo hipotetičan primer prelaska naroda s jednog jezika na drugi. Tako, ako bi bilo koji evropski narod odlučio (ili bio prisiljen) da koristi jezik nekog od afričkih plemena, ne znači da bi taj evropski narod (zbog novog jezika) bio uvršten u Afrikance. Jer, rasno

    ne pripada Afrikancima. Ovaj očigledan primer, da nacija (i rasa) ne prati (obavezno) određenu vrstu (savremenog) jezika, primorava nas - da preispitamo čistotu današnjih evropskih grupa naroda: Romane, Germane i Slovene. U našem slučaju, ako su preci današnjih Rumuna govorili srpskim (slovenskim) jezikom, po kojem pravilu su mogli da budu uvršteni u romansku grupu naroda? Ako je tako nešto nemoguće (menjanje etnikuma) na primeru kad evropski narod preuzima afrički jezik, zašto je to moguće kad slovenski narod preuzima romanski jezik?

    U Evropi su narodi bili primoravani (državnom prisilom i autoritetom crkve), da se odriču svog jezika i da prihvataju tuđi - pa su smatrani drugim narodom. Stvaranje "rumunske nacije" i "moldavske nacije", uslovljeno je:

    1. promenom jezika - govorili su srpskim, a onda im je nametnut jezik stvoren mešavinom srpskog i latinskog i

    2. prećutkivanjem da u antičkim i srednjevekovnim dokumentima piše, da su stanovnici današnje Rumunije i Moldavije - Slovenski Dačani, ili Dački Sloveni.

    Jezik Dačana

    Rimska i vizantijska (grčka) državna dokumenta obiluju podacima o Dačanima. Pesnici, istoričari i hroničari Rima i Vizantije su, takođe, ostavili podatke o Dačanima. Nikome od njih nije padalo na pamet - da nas uverava, da su antički ili srednjevekovni stanovnici Rumunije i Moldavije bili srodni Rimljanima, ili Latinima. Bilo bi besmisleno tako nešto i pretpostaviti, jer je rumunska teritorija udaljena od Apeninskog poluostrva, pa to nije omogućavalo srodnost Dačana i Rimljana. Rimljani su osvojili Dakiju u prvom veku posle Hrista. Zahvaljujući rimskom pesniku Ovidiju, znamo da latinski i dački jezik nisu imali dodirne tačke.

    Ovidije je prognan iz Rima na rumunsku crnomorsku obalu. Nije ostavio određenije (danas razumljive) podatke o domorodačkom narodu, ali je obavestio, da mu jezik Rimljani ne razumeju. On ne zove narod u današnjoj Rumuniji Dačanima, nego Getima, Sarmatima, Pontima i Tračanima (danas znamo da su se ta imena odnosila na Slovene). U istoriji, poznati Bavarski Geograf, takođe, zove Slovenima ove grupe naroda: Goti (Geti), Sorabi, Skiti, pa potvrđuje, da je razumljivo što Ovidije nije razumeo slovenski (srpski) jezik Gota i Skita.(5) Pogledajmo Ovidijevo svedočenje o jeziku na rumunskoj obali Crnog mora, u pismu prijatelju:

    "Ja, rimski pesnik - oprostite muze! Vrlo često sam prisiljen da govorim sarmatski- Oko sebe čujem da se govori gotovo samo skitski i trački i čini mi se da mogu da pišem na getski način. Veruj mi, bojim se da ne čitaš u mome rukopisu pontske reči, pomešane s latinskim".(6)

    Vidimo da, u prvom stoleću Nove ere, jezik na teritoriji današnje Rumunije ne pripada grupi latinskih jezika. Ako sledimo pravila pri primanju hrišćanstva - kad je u pitanju Patrijaršija u Carigradu, znamo da su narodi pokrštavani na svom jeziku. Rusi su pokršteni na ruskom, Gruzijci na gruzijskom, Jermeni na jermenskom, Grci na grčkom, Arapi na arapskom jeziku, itd. Stanovnici današnje Rumunije i Moldavije su pokršteni na srpskom jeziku. Nije moguće da je neki izuzetak u pitanju, pa da ovo stanovništvo ne bude pokršteno na svom jeziku, nego na stranom - srpskom. Da to nije bio njihov jezik, ne bi se održao u crkvi i državnoj administraciji kroz Srednji vek, a u nekim crkvama Rumunije i Moldavije i do danas. Srpski jezik se održao, mada ova teritorija, tada, nije pripadala okolnim slovenskim državama: Srbiji, Rusiji, Bugarskoj. Sve do sredine 18. stoleća, Srpska pravoslavna crkva štampa knjige i za stanovnike Rumunije i, nema spora, da to čini na tadašnjem srpskom jeziku i ćiriličnom azbukom. O tome piše prof. Vera Milosavljević:

    "Kada je polovinom 18. veka, u Veneciji, ponovo dozvoljeno štampanje knjiga za potrebe naroda u Bosni, Srbiji, Bugarskoj i Vlaškoj, i to na žnjihovim dijalektima- i žilirskim slovima- (dakle ćirilicom), štamparu, koji je bio Grk, postavljen je uslov da za slagače i ostalo tehničko osoblje, može angažovati samo mletačke podanike. Srpskim monasima, dakle, nije više dozvoljeno da u Veneciji sami štampaju svoje knjige".(7)
    srbi_evrope- 84354 - 15.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ruski istoričar Ivan Taskinov dokazuje da su u Sibiru živeli Srbi


    Sa ruskog preveo Željko Tomić

    U knjizi savremenog ruskog istorićara Ivana Taškinova "Slovena. Severni - istok "(Tomsk.2012, godine) istražuje detaljno istoriju migracije stanovništva u Sibiru i u njoj je obrađena hipoteza da je Sibir bio prvobitni centar kulture i etnogenetski lonac sveta. Hipoteza "sibirskih predaka indo-evropskih naroda", kako piše Taškinov prvi je obrađena u NS Novgorodova u njegovim knjigama "Tomsk Lukomorie" i "Sibirska domovina."

    Prema ovoj hipotezi Sibir je praistorijska Indija (Indija Superior, Gornja Indija), zemlja koja se u antićkim izvorima zove Semirečje (Hapta-hindu), Gornji Indija (Indija Superior), zemlja Isedonians (essedonov, Essendonia, platnene haljine) Serika, Tartara i Sibiru (zemlja reka i moćvara). Samo Po Taškinovu, Sibir je domovina Slovena, država koja je takođe poznata kao stanje Skita i Huna gospodstvovashih kada se iz Sibira tokom najezde Huna u Evropi primetila pojava plemenskim Sabirs (Savirs).

    Potom Tashkinov navodi iz Volge, koji je u davna vremena zvala reka Pa, i gde su živeli Sabirs, koji su prema Taškinovu takođe nazivani Srbi, koji su svoju zemlju zvali Raška, Rasija, možda se ranije tako zvala njihova državam oni su govorili kako Srb, Srbije, Serika (Sibir).

    Prema Tashkinov severni Srbi su živeli na severu, u Sibiru, u zemlji reka i moćvara u Gornjem Indiji (Indija Superior), u Serik (Serbike) i samo Srbi (šire - Sloveni) su najstariji stanovnici Sibira. Čak je i sam Ptolomej (150 n.e.), rekao da Srbi žive između planina i reke Ra (današnja Volga).

    Serica, zemlja Sera, je ime kojim su stari grćko-rimski autori nazivali zemlju u istoćnoj Aziji. Ptolomej i Plinije Stariji daju prilićno detaljan opis Serike. Serika je bila gusto naseljena i ogromna zemlja. Po Ptolomeju, Serika je omeđena Azijatskom Skitijom (Scithi) koja se nalazi istoćno od Urala (Imaum)) i Indiji (Indija e) na zapadu, terra incognita u severo-istoku, ćin (Sinae) i Kinom na istoku, i Indiji (South) na jugu.

    Poznata reka Rig, kako piše Taškinov, je bila zapadno od sibirskih reka Ob, Irtiš, Tobol, Jenisej, Tom, Čhuljim, Vah.

    Poreklo ljudi Huriti, odnosno njegovog plemena Sibur, Tashkinov izvodi iz Sibira i navodi podatke iz knjige G.I.Pelih "Poreklo Selkupa" (Tomsk, Tomsk državni univerzitet, 1972), koja dokazuje srodstvo Selkupa i Šumerca kako A.M. Maloletko koji je u svojim "starim narodima Sibira" (Tomsk, Tomsk dršavni univerzitet, Tomovi 1, 2, 3, 4, 5) dokazuju jedinstvenost jezićke i kulturne veze između naroda drevnog Istoka i drevnih naroda Sibira.

    Prema hipotezi Taškinova Srbi su živeli u Gornjoj Indiji - Sibir i verovali su u Koliada, boga sunca. U eri invazije hordi divlje planinske zemlje (Tatarstan - planinska zemlja, Tatri - planine, Saiano-Altaj), Srbi su bili primorani da napuste svoju domovinu - Serik (drevna Indija, original), i krenuli su na zapad i tako stigli i do Balkana.

    Samo prema Ivanu Taškinova u Sibiru i severnim regionima Urala i regionu Urala, postoje narodi koji su potomci Srba-komi-zirians i Komi-Perm.

    Ime Zirians se etimolo¿ki ne raspoznaje, a reć perm je iz finskog jezika "Pere A Maa" i znači "zadnja strana" ili "Zirian Perjema" što znači nasleđeno zemljište, odnosno "permsko r aa rma" - sinonim "zirjanin", sirja - okraina, otuda reć Permi i Zirjani - sinonimi, Istraživaćki lingvisti. Zirjani i Permi sami sebe nazivaju Komi. Litkin G.S., pozivajuči se na Bogojavljenje iz života sv. Stefana Permskoga, naziva Ziriane Sirianami ili Serianami. U Viatkoj zemlji je postojala Serianska parohija u Slobodskom okrugu. Ime za Serjan (Zirians) je dato rusima.

    U tom smislu, Zirjanov (Seriane) je zastareli ruski naziv za Kome. Samo-ime naroda: Komi, Komi Morte (Komi ljudi) Voitir Komi (Komi ljudi).

    Poreklo etnonima Komi se izvodi od reke Kame, dakle, izraz na Komi-Mort ("Komi ćovek, ćovek") doslovno znaći "život na Kama reke" (ponovo lađar).

    Sveti Stefan Permski krstitelj Zirians koristiti več postoječi scenario za drevni Perm. U pisanju bio vrlo slićan starom indijskom pismu (brahmi), dok je više od 30% Zirian Komi Komi-a Perm (Kama reka mornara) su oznaćeni haplogroup R1A.
    srbi_evrope- 83488 - 10.03.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    LA GRANDE ENCYCLOPEDIE: O starosti Srba (2)


    Na ovom mestu ćemo se malo udaljiti od "Velike enciklopedije", da bismo upozorili čitaoce na jedan članak "Arhiva za slovensku literaturu, umetnost i nauku" 8, gde ćemo naći jedan potresan članak o odnarođavanju drevnog srpskog plemena Kašuba, sa obala Baltičkog mora, tekst koji ćemo ovde da citiramo, teška je optužba brutalne i bezobzirne germanizacije. Članak počinje rečima:

    Die Kaschuben - ein Zweig des grossen slavischen Volksstammes, bewohnten in den ältestcn Zeiten9 die ganze Ebene längs der Ostsee, zwischen der Oder und Weichsel, bis an die Netze und Warthe.10 Schon mit der Einführung des Christenthums kamen die ersten Anfänge fremder Sprache und fremder Sitte in das Land...

    Zuvor sind sie niemandem unterthan gewesen und haben geherrscht... nach ihrem eigenen Willen... ... aber, die deutschen Beamten aus allen Kräften darnach strebten, die alten Einwohner in der Kultur immer niehr sinken zu lassen, um dann das geistig und materiell verarmte Volk leich ter germanisieren zu können. Deshalb verfahren auch die weltlichen Behörden nicht weniger hart gegen die slavischen Seelsorger als das geistliche Oberhaupt... Die unmittelbare Folge davon ist, dass die katholische Seelsorger deutscher Zunge nicht nur bei der geistlichen, sondern auch der weltlichen Behörde allein Gunst und überall den Vorzug haben...

    ..in den Kreisen Lauenburg, Bütow, Stolpe, Rummelsburg und Neu-Stettin, wo wenigstens 40.000 Kaschuben wohnen, sowie im Danziger Regierungs-Department, wo die Deutschen hochstens den VIERTEN THEIL DER BEVOLKERUNG AUSMACHEN, giebt es in den Schul seminarien eben so wenig einen Lehrer für die slawische Sprache, wie an dem Klerikalseminarium in Pelplin, oder an den betreffenden Gymnasien... Wahrend nun so in der Jugend jeder Keim des Besseren ungepflegt abstirbt, während sogar jedes von selbst envachte edlere Gefühl erstickt wird, lässt man auch das ... Alter nicht unberührt von dem zersetzenden Einflusse...

    So also geht man noch heutigen Tages mit allen Waffen darauf los, die überreste der alten Bewohner der Kaschubei auszurotten, indem man sie, wenn auch nicht mehr körperlich, so doch wenigstens geistig tödtet. Und eine solche Erscheinung im XIX Jahrhundert! Man erwiedere nür nicht, der Zweck des Staates gebiete es mit Notwendigkeit! Welcher Zweck ist erhaben genug, um die Barbarei eines Nationalmordes zu rechtfertigen? Welcher Zweck gross genug, um ein soches Mittel zu heiligen? Aber, man glaubt ja sogar schon, das Werk vollbracht zu haben; mit Wonnegefühl rufen uns deutsche Zeitschriften und Broschüren entgegen: "Sie sind germanisiert! "

    8. Jahrbuch für slavische Literator, Kunst und Wissenschaft, I. Jahrg., 4. Heft, 1843.
    9. Geschichte des Herzogthums Pommern, von Sell. Berlin, 1819. und Geschichte von Pommern von Kanngisser. Greifswalde, 1824.

    10. Geschichte Polens, von Cromer (B. 1,1.); von Bandtkie (162.)

    Naš citat je podugačak stoga, što sve, što je u njemu izloženo, neverovatno podseća na ono, što se događa sa srpskim narodom na Balkanu danas, gde se u XX veku primenjuje do tančina potpuno isti germanski sistem istrebljivanja, koji je sproveden i u odnosu na severne Srbe. Uostalom, o tome je s toliko istančanosti pisao Ilija M. Živančević, no na žalost, i njegovo delo, kao i toliko drugih, pisanih u istom duhu, na neki čudan način je ostalo u mraku. Evo sada na srpskom jeziku prethodnog teksta, potpisanog samo inicijalima C. F., dok je autor u samom početku sam sebe nazvao "Jednim Kašubom" (von einem Kaschuben):

    "Kašubi - ogranak velikog slovenskog stabla, naseljavali su u najstarijim vremenima celu niziju duž Baltičkog mora, između Odre i Visle, sve do Nece i Varte. Već sa uvođenjem hrišćanstva, pojavili su se i prvi počeci stranog jezika i stranih običaja u (njihovoj) zemlji... Pre toga, oni nisu bili nikome potčinjeni i gospodovali su ... po svojoj sopstvenoj volji...... ali, nemački službenici nastojali su svim silama, da u pogledu kulture stare stanovnike potiskuju sve niže, da bi potom - duhovno i materijalno osiromašeni narod mogli da lakše germanizuju. Zbog toga i službene vlasti ne postupaju ni malo manje okrutno protiv slovenskih dušebrižnika, od verskog starešine... Neposredna posledica toga je bila, da su katolički dušebrižnici nemačkog jezika imali svuda prednost i imali samo oni naklonost, ne samo kod verskih, već i kod državnih vlasti... U okruzima Lauenburga, Bitova, Stolpa, Rumelburga i Novog Štetina, gde je živelo najmanje 40.000 Kašuba, isto tako kao i u Danciškom okrugu, gde su Nemci predstavljali najviše četvrti deo stanovništva, u školskim seminarima nema ni jednog učitelja za slovenski jezik, upravo kao ni u bogoslovskom seminaru u Pelpinu, ili u odgovarajućim gimnazijama... Dok se tako kod omladine ne neguje nikakva klica nečega boljeg, dok se ugušuje čak i svaki plemenitiji osećaj nastao sam od sebe... dotle se ni starost ne ostavlja nedotaknuta od razornih uticaja...

    Tako se nastoji još i danas svim mogućim sredstvima, da se istrebe ostaci Kašuba na takav način, da se ne ubijaju više fizički, već duhovno. I to se vrši u HIH veku! Koji cilj je dovoljno veliki, da bi mogao takvo jedno sredstvo da osvešta? Ali, već se veruje, da je delo potpuno izvršeno nemački časopisi i brošure već nam dovikuju s osećanjem naslade: "Vi ste germanizovani!"

    A između onih severnih Srba i Srba na Balkanu, veze su bile tesne i sezale su do najdavnijih vremena, što - pored drugih autora - potvrđuje i navedena francuska "Velika Enciklopedija". O davnim Slovenima (Odeljak I, Etnografija) u njoj nalazimo sledeće značajne pojedinosti, koje predstavljaju gledanje i učenje nauke, pre nego što je ona upala u mrežu germanskih političkih tendencija:

    ''U toku svih proteklih perioda (Au cours de tous les ages passes), doline Visle i Odre bile su u vezi s dunavskom oblašću i pod njenim uticajem su zavisile od Centralne Evrope. U doba prvog gvozdenog doba, tzv. Halštatske epohe... jedan narod se polako i postepeno širio - skupa sa zemljoradnjom - kroz stare šume, počev od Dunava, pa duž njegovih pritoka sa severo-zapada, prema istočnoj Češkoj, prema Lužičkoj Srbiji; isti taj narod se nastanio u gornjoj ravnici oko Odre, u niziji oko Visle, do Baltičkog mora s jedne strane i do Dnjestra, na drugoj... Tragovi, koje je taj narod ostavio - osobito od Dunava do Češke, pa oko Odre, Visle i oko Baltičkog mora, istovetni su s putom, kojim se kretala trgovina ćilibarom, odnošenim - kao još i danas - iz Baltičkih oblasti prema jugu Evrope. Uz to, postoje takođe arheološki dokazi o vezi i trgovačkoj razmeni između tog istog naroda i severne Italije. A u grobovima između Odre i Visle nađeni su predmeti izrađeni u Etruriji i u Rimu. OVAJ NAROD, kaže pisac članka "Velike Encikloledije", MOGAO SAM DA IDENTIFIKUJEM SA STARIM VENDIMA U vreme, koje je prethodilo neposredno hrišćanskoj eri, kao i u početku hrišćanskog doba, taj narod je bio delimično pobeđen od Germana, međutim, postoje dokazi, da je on svoju egzistenciju nastavio sve do VIII veka po Hristu, tj. do hristijanizacije oblasti oko Baltičkog mora. Njegovo permanentno postojanje dokazano je u Češkoj, a isto tako i njegov boravak od davnih vremena na jugo-zapadu, sve do Dnjepra.''

    Sve činjenice su, dakle, saglasne u tome, da je onaj "misteriozni" narod, o kome je pisao Patrik Lut u svome delu, citiranom odmah u početku ovoga poglavlja, bio stari srpski narod, za koji Siprijan Rober tvrdi, da je bio na obalama Baltičkog mora pre, nego što je Mojsije izdao Zakon na Gori Sinajskoj... Po piscu članka iz "Velike francuske Enciklopedije", dominantni rasni karakter tih Vendo - Srba održao se sve do našeg vremena, što on tvrdi na osnovu antropoloških ispitivanja... Pa se stoga moramo čuditi jednom inače poetskom odlomku antropologa Pitara, koji u svojoj, napred citiranoj knjizi, a na str. 312. piše:

    "... les Serbes de Lusace ne sont guere plus aujourd'hui qu'une relique anthropologique. Semnons, Venedes, Serbes, tribus primitives qui vous installerent jadis sur ce territoire... que reste-t-il de vous? Mais, au fait, qui etiez-vous? Et combien comptiez-vous d'adherents, jusqu'au moment ou Henri l'Oiseleur crea la marche des Sorades? De la nation puissante des Slaves (elle parait avoir ete reellement tres forte!) qui ont vecu pendant des siecles sur l'Elbe moyen et inferieur, il ne reste plus qu'un debris insignifiant (dit Niederle). Mais, la puissance de cette nation etait exactement de quelle qualite. Etait-elle due a la valeur guerriere et dominatrice de quelques-uns?"

    Pitar, dakle, jasno zna, da je taj tajanstveni narod bio srpski narod, koji se tek vrlo kasno prozvao i slovenskim. On je takođe dobro znao, da su ti drevni Srbi bili vrlo brojni, pa zato i kaže u navedenom tekstu:

    "... Lužički Srbi su danas samo jedan antropološki ostatak Semnoni, Vendi, Srbi, vi prvobitna plemena, koja su se nekada nastanila u toj oblasti... šta je ostalo od vas?... Ali, u stvari, ko ste vi bili?! I koliki vas je broj bio do časa, kada je Henrih Ptičar napravio pohod Srba? Od moćne clovencke nacije (izgleda, da je ona ctvapno bila veoma jaka!), koja je živela vekovima na srednjoj i donjoj Elbi, ostao je samo jedan beznačajan deo (kaže Niderle). No moć toga naroda, kakve vrste je ona bila? Da li je ona bila zasnovana na ratničkim vrednostima i na moći nekolicine?"

    A poslednje izdanje ruske enciklopedije, koja nosi naziv "Boljšaja Sovjetskaja Enciklopedija" donosi pod naslovom "SERBSKIJ RUBEŽ", dodajući u zagradi "SORBSKIJ RUBEŽ", tj. "SRPSKA ili SORBSKA GRANICA" doslovno sledeći tekst:

    "SRPSKA GRANICA - linija, koju je uspostavio Karlo Veliki (IH vek) protiv Polabskih Slovena. Ta SRPSKA GRANICA pružala se od saksonske granice (od donjeg toka reke Elbe, stare srpske Labe), pa dolinom reke Elbe, reke Sale, Češkom Gorom prema srednjem toku reke Dunava, do Istočne, ili Panonske oblasti. Osnovne tačke uporišta te granice bile su: Bardovik, Šezelj, Magdeburg, Hale, Erfurt, Halštat, Forhajm, Regensburg i Lorh. No ta mesta bila su isto toliko utvrđenja, koliko i tačke pogranične trgovine sa Slovenima. Docnije su mnoga utvrđenja SRPSKE GRANICE postala predstraže nemačke agresije na zemlje Polabskih Slovena. "

    Premda se u prethodnom citatu uporedo upotrebljavaju nazivi SRBIN i SLOVEN, ipak je jasno, da se tu radi o SRBIMA, pa je i SRPSKA, ili SORBSKA GRANICA po njima i nazvana. No trebalo je ugušiti istinu! Trebalo je zbrisati i SRPSKU GRANICU, pa i sam njen naziv, kao i mirne stare srpske zemljoradnike, vezane kroz dugo vreme za majku i hraniteljku zemlju, te "Velika Enciklopedija" i kaže za te prvobitne naseljenike severne Evrope (u odeljku II - Istorija Slovena):

    "On admet generalement qu'ils n'etaient pas un peuple guerrier, mais agriculteur... ",
    tj.:

    "Opšte je mišljenje, da oni nisu bili ratnički narod već zemljoradnici... ",

    koji su bili kroz veoma dugi vremenski period mirni sve dotle, dok se nisu pojavili napadači Germani... Nema sumnje, napadači su već samim tim, što su se pojavljivali u tom svojstvu, bili naoružani i spremni na osvajanja, te im je bilo lako razleteti se od dobra do dobra i od sela do sela, harajući, razarajući, osvajajući... To su radili najpre Germani, a kasnije Mađari i Bugari - da spomenemo ovde samo one osvajače, koji su u Evropi ostali, pa Siprijan Rober s pravom piše:11

    "La science allemande s'efforce en vain de nous presenter les Slaves comme des intrus en Europe. Les Slaves sont des intrus en Europe tout comme les Grecs, et ils y etaient avant les Goths, ces peres des Allemands. On peut meme dire que l'Allemagne ne s'est constituee que par le demembrement des royaumes slaves, puisqu 'au temps de Charlemagne, tout ce qui, au-dela du Rhin, n'etait pas Franc, etait Slavie (Serbie); L'Autriche actuelle ne renfermait alors que des Slaves, et en PRUSSE, JUSQU'AU SEIZIEME SIECLE, L'INTRUS, C'ETAIT LE GERMAIN, QUI NE SUBSISTAIT QUE COMME VASSAL DE POLOGNE. "

    "Nemačka nauka se uzalud trudi, da nam predstavi Slovene kao uljeze u Evropi. Sloveni su evropski uljezi KAO I GRCI I ONI SU U NjOJ BILI PRE GOTA, TIH NEMAČKIH PREDAKA. MOŽE ČAK DA SE KAŽE, DA JE NEMAČKA ZASNOVANA NA RASPARČAVANjU SLOVENSKIH (SRPSKIH) KRALjEVSTAVA JER JOŠ U DOBA KARLA VELIKOG, SVE ŠTO S ONE STRANE RAJNE NIJE BILO FRANAČKO, BILO JE SLOVENSKO (SRPSKO). SADAŠNjA AUSTRIJA BILA JE NASTANjENA SAMO SLOVENIMA A U PRUSKOJ, SVE DO ŠESNAESTOG VEKA ULjEZ JE BIO GERMANIN, KOJI JE POSTOJAO SAMO KAO POTČINjEN POLjACIMA "

    11. Surrien Robert, "Les Slaves de Turquie", c. 7.

    Na žalost, nemačka nauka se nije uzalud trudila. Predani branilac Srba, odn. Slovenstva (u savremenom smislu) - Siprijan Rober - je umro, a Nemci su uspeli da pokopaju istinu i da s raznim slovenskim neprijateljima sprovedu u delo ceo jedan novi sistem satiranja "nekada silno rasprostranjenog srpskog naroda". Pa možemo samo da poželimo, da Proviđenje bude sklono Srbima i celoj slovenskoj rasi, kako ne bi opet neki indiferentni evropski pisac ponovio ono, što piše u "Larusu HH veka":

    "Par rapport a l'etat de choses qui existait au moyen- age, le domaine du slave... s'est reduit considerablement en Europe centrale, ou la race germanique a extermine ou refoule diverses populations (Polabes, Obodrites, etc.). dont la langue a disparu. "

    "U odnosu na stanje, koje je postojalo u srednjem veku, prostor slovenskog (jezika)... znatno se smanjio u centralnoj Evropi, gde je germanska rasa uništila, ili odagnala različita plemena (Polabljane, Obodrite, i td), čiji jezik je nestao. "

    Ili još nešto iz "Larusa XX veka", gde se u članku o Slovenima - između ostaloga - nalazi i sledeće:

    "Dans la suite les Slaves se sont trouves ... partages entre deux mondes: le latin et le byzantin, ce qui a accelere leur dissociation. Naturellement portes a l'anarchie, ILS N'ONT PENDANT DES SIECLES, RIEN EDIFIE DE DURABLE, et n'ont pu resister ni au germanisme a l'Ouest, ni aux Tatars a l'Est, ni aux Ottomans au Sud. En Allemagne leurs nombreuses tribus ont disparu des le HII. siecle. En Boheme, le germanisme les a domine de bonne heure. Dans les Balkans, ils sont tombes sous le joug turc au XIV. siecle. En Pologne, apres plusieurs siecles d'anarchie, ils ont connu. une breve periode d'equilibre, pour retomber dans le desordre. A l'Est, ils n'ont secoue la tutelle mongole apres deux cents ans, que pour subir une autocratie germano-moscovite, sur les roines de laquelle s'est etablie, au XX. siecle, la "dictature du proletariat.''

    "Kasnije - Sloveni su se našli... podeljeni između dva sveta: latinskog i vizantijskog, što je ubrzalo njihovo razjedinjavanje. Prirodno skloni ka anarhiji oni - u toku vekova. - NISU STVORILI NIŠTA TRAJNO, a nisu mogli da se odupru ni Germanima na zapadu, ni Tatarima na istoku, niti pak Turcima na jugu. U Nemačkoj su njihova brojna plemena nestala već u XII veku. U Češkoj ih je rano savladala germanizacija. Na Balkanu su pali pod turski jaram u XIV veku. U Poljskoj, posle više vekova anarhije, upoznali su jedan kratak period ravnoteže, da bi ponovo zapali u nered. Na istoku, stresli su mongolsku vlast posle dve stotine godina, ali zato, da bi se podvrgli germansko - moskovskoj autokratiji, a u HH veku "diktaturi proletarijata".

    Nema dugo, kako je pisac ovih redaka prisustvovao u velikoj dvorani u Parizu, zvanoj "Mutualite" predavanju jednog katoličkog sveštenika, koji je slovenske pripadnike pravoslavne vere - gotovo zapenušan od besa - nazvao jereticima: "Heretiques orthodoxes"... Priznajem, da sam se osećala nelagodno - kao pred nekim sudijom inkvizicije...

    Izgleda, da se od Bonifacija do danas u tom smislu nije ništa izmenilo. Jeretici nemaju pravo da postoje, a Rusija će biti spašena (po istom onom svešteniku), tek kada se pokrsti, pređe u katoličanstvo i prizna papu. A tako nekako izlazi i po slavnom Larusu - i to XX veka...
    srbi_evrope- 83487 - 10.03.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    LA GRANDE ENCYCLOPEDIE: O starosti Srba (1)


    U Ženevi je 1976. g. štampano jedno zanimljivo delo, čiji je autor Patrik Lut (Patrick Louth), a naslov "Civilizacija Germana i Vikinga" (La civilisation des Germains et Vikings).1 Ha strani 11. pisac konstatuje:

    "Oko 2000.g. pre Hrista, skandinavski prostor je dostigao jedan drugi talas naroda, koji je DOŠAO IZ PODUNAVSKIH RAVNICA Ti osvajači doneli su sobom običaj individualnog pokapanja mrtvih, u čijim grobovima se nalaze borbene sekire od bronze i posude u obliku zvona, ukrašene obrubom. Ko su bili ti ljudi?... Ne samo, da nam se ono, što se tu dogodilo između 2500. i 400. g. pre Hrista ostaje potpuno nepoznato u lingvističkom pogledu, već nam je još uvek nemoguće, da odredimo uzroke konsonantskih mutacija (suglasničkih promena) iz kojih je proizišao primitivni germanski jezik. "

    1. Edition "Famot".

    Mi u gornjem tekstu vidimo tri stvari:

    1. - Skandinavski prostor je nastanio narod, koji je tu stigao iz PODUNAVSKIH RAVNICA.

    2. - Nemogućnost najelementarnijih razrešenja u odnosu na lingvističke probleme i jezik tog
    "misterioznog" naroda.

    3. - Kasnija pojava prvobitnog germanskog jezika, nastalog konsonantskim mutacijama na
    teritoriji nastanjenoj od istog tog "misterioznog naroda." Jozef Kostrževski, poljski naučnik, u svome delu "Poreklo poljske civilizacije, njena preistorija i protoistorija"2, odmah u početku tvrdi, da se na osnovu arheoloških nalaza može zaključiti, da počev od 2000 g. pre Hrista, pa do njegovih dana nije bilo nekih velikih etnoloških promena na celom prostoru oko Baltičkog mora.3

    2. Presse Universitaire de France, 1949. g.
    3. Kostrževski ovde misli na rasni tip, koji je uglavnom ostao isti, uprkos prisilne germanizacije i nametanja nemačkog jezika.

    Drugi jedan Švajcarac, Eugene Pittard, u svojoj značajnoj antropološkoj studiji - između ostaloga - piše4
    "...un fait dont l'interet n'echappera a personne... ... la cote sud-ouest de la Norvege et la cote nord-est de l'Ecosse, apparaissent peuplees par la meme race... II est certain que ces hommes representent un pourcentage imposant de la masse totale... Ces hommes, que Gray considere comme appartenant a la race dinarique, apportent une etrange exeption. S'ils appartiennent reellement a ce'beau groupe humain, dont le siege principal est aujourd'hui la cote orientale de la Mer Adriatique, il faudra savoir comnient s'est effectue le fractionnement que nous constatons aujourd'hui. Et la question se pose aussitot de savoir quel etait l'habitat initial de cette race?

    Nous sommes encore trop ignorants au sujet des caracteres anthropologiques des populations les plus anciennes de la peninsule des Balkans, pour tenter de nous representer et la date, et le lieu precis d'apparition de ces brachycephales de grande taille. Si nous devons considerer un jour que, la ou nous les trouvons, ils sont chez eux; qu'ils sont en toute certitude les AUTOCHTONES de leur habitat actuel, nous n'aurons pas acheve notre tache. Il faudra chercher a se representer comment ils sont parvenus dans le Nord-Ouesteuropeen?"


    4. Pittar Eugene, "Les races et l'histoire" (Introduction ethnologique a l'histoire); Bibl. "L'evolution de l'humanite", La Renaissance du Livre str. 270. i 271.

    Evo, šta nam antropolog Pitar kaže u prethodnom tekstu:

    "...jedna zanimljiva činjenica nikome neće umaći... jugozapadna obala Norveške i severoistočna obala Škotske nastanjene su ljudima iste rase... Sigurno je, da ti ljudi predstavljaju značajan procenat celokupne mase (stanovništva)... Ti ljudi, koje Grej smatra pripadnicima dinarske rase, čine čudan izuzetak Ako oni stvarno pripadaju toj lepoj ljudskoj grupi, čije glavno sedište je danas istočna obala Jadranskog mora, treba znati, kako je došlo do odvajanja, koje konstatujemo danas. A odmah se postavlja i pitanje, koje je bilo prvobitno boravište ove rase? Mi smo još uvek velike neznalice u odnosu na antropološki karakter najstarijeg stanovništva Balkanskog poluostrva, a da bismo mogli da pokušamo da zamislimo kako vreme, tako isto i tačno mesto pojave ovih brahikefalnih (ljudi) visokog stasa. Ako jednoga. dana treba da smatramo, da su oni tamo, gde ih nalazimo, kod njih, tj. starosedeoci s potpunom sigurnošću na njihovim današnjim sedištima, time naš trud neće biti završen. Jer, trebaće istražiti, kako su se našli na evropskom severo-zapadu?"

    Pitar u nastavku piše, da zahvaljujući najnovijim istraživanjima, kretanje tih Dinaraca može da se prati preko Venecije i Centralne Evrope. Po njegovom mišljenju, njihov put je nađen još iz bronzanog perioda, a taj put je išao kroz Nemačku i kroz Šlezvig (Šlesku), pa sve do Švedske i Norveške. A jedna druga grupa je istovremeno prešla moreuz Kale, nastanivši Britansko ostrvlje. Malo po malo, ona je zauzela i severoistok Škotske...
    Na str. 276. Pitar nas obaveštava, da se tragovi istovremene civilizacije, a i istovetne nalaze i po nizijama Rusije, kao i svuda oko Crnoga i Egejskog mora.

    * * *
    Na 278. str. Pitar govori u nedoumici kaže, da o poreklu Slovena postoje veoma suprotna mišljenja (les idees les plus contradictoires): dok jedni smatraju da su se oni pojavili i došli iz oblasti, koje se nalaze istočno do Kaspijskog jezera, dotle drugi naučnici tvrde, da su se proširili sa donjeg Dunava... S tim zaključcima Pitar dovodi u vezu Niderleovo tvrđenje, da je savremena "arijevska" rasa, upravo njen najveći deo, obitavao u neolitsko doba u celoj oblasti, koja se pružala od Baltičkog do starog Aralo - Kaspijskog mora, da je u svojoj sveukupnosti govorila istim jezikom, kao i da je njena glavna masa predstavljala jedan jedinstveni antropološki skup... Od Pitarovog izlaganja do onoga, što je pisao treći jedan Švajcarac - Adolf Pikte5 nema ni jedan korak. Na str. 9. svoga dole citiranog dela, on govori o istom tom "arijevskom" narodu, koji:

    "...etendait ses rameaux depuis l'Inde jusqu'aux limites extremes de l'Europe a l'Occident, et formait, d'un bout a l'autre, comme une longue chaine de peuples sortis d 'un meme sang... Ce qui est certain, c'est que, des l'aurore des temps historiques, nous trouvons ce peuple primitif disperse deja sur un espace immense, et divise en un grand nombre de nations diverses dont la plupart ont
    oublie leur origine... "

    ''C ' est ce peuple inconnu a toute tradition, mais revele en quelque sorte par la science philologique, que nous nous proposons comme sujet d'etude..."

    "...je pružao svoje ogranke od Indije do krajnjih granica zapadne Evrope, sačinjavajući, od jednog kraja do drugog dug lanac naroda, nastalih od iste krvi... Ono što je sigurno, to je, da od samog početka istorijskog vremena, mi nalazimo taj prvobitni narod već rasut na jednom ogromnom prostoru i izdeljen na veliki broj nacija, od kojih je većina zaboravila svoje poreklo... "

    "Taj narod nepoznat bilo kakvoj tradiciji, ali čije postojanjeje - u neku ruku - obelodanjeno filološkom naukom, mi želimo da uzmemo kao predmet studije... "

    5. A.Pictet, "Les origines indo-europeennes ou les Aryas primitifs'', Essai de Paleontologie linguistique, Deuxiemme edition revue et augmentee, Tome premier, pp. 8,9,13. Annee 1877., Paris.

    Na žalost, na ovog dobronamernog istraživaoca mogu se primeniti poznate pesnikove reči:

    "Mnogo hteo, mnogo započeo, Čas samrtni njega je omeo..."

    Međutim, nadovežemo li na sve odlomke švajcarskih pisaca citirane napred - rezime naučnih rezultata sa područja antropologije i lingvistike, štampan u francuskoj Velikoj enciklopediji, biće nam jasno, da je taj brojni i nadaleko rasprostrti narod još od preistorijskog vremena, bio SRPSKI NAROD, OD KOGA SU, KAKO SE VIDI IZ CELE OVE STUDIJE, NASTALI SVI DANAŠNjI SLOVENSKI NARODI, KOJI SU JOŠ UVEK I BROJNI I VRLO RASPROSTRANjENI, UPRKOS SVIM ISTORIJSKIM POTRESIMA I PROMENAMA, BESOMUČNIM UNIŠTAVANjIMA I ODNAROĐAVANjIMA! ŠTO SE PAK JEZIKA TIČE, NjEGOVA JEDINSTVENOST U PRASTARIH I TOLIKO RASPROSTRANjENIH SRBA, POTVRĐENA JE I U NAŠE DOBA OD NAJVEĆIH LINGVISTIČKIH AUTORITETA. Istina - oni ne govore izričito o srpskom jeziku, već o "Slovenskom, staro - slovenskom", itd., međutim, u toku čitave ove studije je jasno, da se radi o srpskom jeziku, u prilog čemu ima veliki broj svedočanstava. Ti autoriteti su francuski lingvisti Meje i Vajan,6 koji zaključuju

    "Le slave continue SANS RUPTURE l'indo-europeen; ON N'Y APERCOIT PAS DE CES CRISES BRUSQUES QUI ONT DONNE AU GREC, A L' ITALIQUE (et surtout au LATIN), AU CELTIQUE, AU GERMANIQUE LEUR ASPECT CARACTERISTIQUE. LE SLAVE EST UNE LANGUE INDO-EUROPEENNE, faconnee par un long usage... mais, qui a conserve un ASPECT GENERAL ARCHAIQUE... L'unite linguistique du slave est evidente. Aujourd'hui encore elle apparait partout aupremier coup d'oeil; et, si on examine les fonnes anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si grandes, qu 'elles approchent souvent de l 'identite. PAREILLE UNITE NE COMPORTE QU'UNE EXPUCATION. L'EXISTANCE a une certaine date d 'une LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE, AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE.''

    "SLOVENSKI JEZIK NASTAVLjA - BEZ PREKIDA - INDO-EVROPSKI, U NjEMU CE HE ZAPAŽAJU NAGLE KRIZE, KOJE SU DALE GRČKOM, ITALSKOM (A OSOBITO LATINSKOM), KELTSKOM I GERMANSKOM NjIHOV KARAKTERISTIČAN IZGLED. SLOVENSKI JE JEDAN INDO-EVROPSKI JEZIK, OBLIKOVAN DUGOM UPOTREBOM... ALI, KOJI JE SAČUVAO OPŠTI IZGLED ARHAIČNOSTI... LINGVISTIČKO JEDINSTVO SLOVENSKOG JE OČIGLEDNO. OHO SE JOŠ DANAS ZAPAŽA NA PRVI POGLED. A KADA SE ISPITUJU STARI OBLICI SLOVENSKIH JEZIKA SLIČNOSTI SU TOLIKO VELIKE, DA CE ČESTO PRIBLIŽAVAJU ISTOVETNOSTIMA. SLIČNO JEDINSTVO IMA SAMO JEDNO OBJAŠNjENjE - POSTOJANjE U IZVESNO DOBA JEDNOG JEDINSTVENOG JEZIKA UPOTREBLjAVANOG OD JEDNOG NARODA KOJI JE POSEDOVAO CBECT O CBOME JEDINSTVU. "

    6. A. Meillet, Seconde edition revue et augmentee du "Slave Commun", avec le concours de A. Vaillant, Paris, Ed. Honore Champion, 1965.

    CBE ČINjENICE I CBA SVEDOČANSTVA SABRANA U OVOJ STUDIJI SLAŽU SE U TOME, DA JE TAJ PRVOBITNI, RASPROSTRANjENI, JEDINSTVENI I JEDNOJEZIČNI NAROD BIO SRPSKI NAROD KOJI JE KACHO, TEK U ŠESTOM VEKU PO HRISTOVOM ROĐENjU OTPOČEO DA CE NAZIVA SLOVENSKIM NARODOM. U ISTOJ OVOJ STUDIJI TAKOĐE IMA DOSTA DOKUMENATA O TOME, DA JE MEĐU SLOVENSKIM JEZICIMA PRVOBITNI I JEZIK S NAJVIŠE ARHAIZAMA - SRPSKI JEZIK!

    U "Reviji slovenskih studija"7 potvrđuju se Meje-Vajanovi zaključci, uz konstataciju, da su uslovi za studij slovenskih jezika povoljniji od onih, koji se odnose, npr. na grčki, ili germanski. Uz to, na istom mestu ćemo naći ponavljanje o jedinstvenosti - kako slovenskog jezika, tako isto i naroda, koji se njim služio:

    "On traitera le slave... somme la langue sensiblement une, d'une NATION AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE... Le slave commun s'est brise a son tour en DIALECTES QUI ONT CONSERVE LONG TEMPS LES MEMES TENDANCES.''

    "PROUČAVAĆEMO SLOVENSKI KAO JEZIK OČITO JEDINSTVEN, JEDINSTVENOG NARODA, KOJI JE IMAO CBECT O CBOME JEDINSTVU ...Zajednički slovenski se najzad izdelio NA DIJALEKTE.KOJI SU DUGO BPEMEHA SAČUVALI ISTE TEŽNjE "

    7. W. Revue des Etudes Slaves, VI, pp. 165-174.

    Uočavamo u prednjem tvrđenju nazivanje slovenskih jezika samo DIJALEKTIMA jednog prvobitnog, sveopšteg i jedinstvenog jezika cele rase. U poglavlju o Siprijanu Roberu smo pak videli, da on taj prvobitni slovenski jezik naziva "LANGUE MERE", tj. "JEZIK MAJKA'', KOJIM JE GOVORILO "PLEME - MAJKA'', IZ KOG SU POTEKLI SVI DANAŠNjI SLOVENSKI NARODI, A TO PLEME, TAJ PRVOBITNI SLOVENSKI NAROD I NjEGOV JEZIK BIO JE - PO ROBEROVOM IZUČAVANjU - SRPSKI NAROD I NjEGOV JEZIK. Ovaj pak zaključak može da se dovede u vezu sa zaključcima svih onih autora, koji su tvrdili, da su se Sloveni razišli iz Podunavlja.

    U Francuskoj je to gledište bilo usvojeno od brojnih naučnika, pre nego što je prevladalo tendenciozno učenje germanske berlinsko - bečke škole. Pravo je čudo, u kolikoj meri su Nemci uspeli da nametnu svoja gledanja, orijentisana isključivo u smislu njihove germanske politike i njihovih teritorijalnih i drugih interesa! Trebalo je dovesti ceo kulturni svet u zabludu i učiniti, da se zaboravi, da su oni na najnečovečnije načine osvajali oblasti, po kojima su se Srbi kao starosedeoci bavili zemljoradnjom, snažno vezani uz "MAJKU - ZEMLjU", što je očito iz izvesnih naziva nekih srpskih plemena! Jasno je, da se u ovom slučaju radi o prostoru stare Germanije, današnje Nemačke. A otkuda Srbi na severu Evrope? Odgovor na to pitanje dalo je više pisaca, no mi ćemo ovde da navedemo samo tvrđenje u naslovu spomenute Velike francuske enciklopedije, izdanje na prelazu između deventaestog i našeg veka. U odseku "Sloveni, I. etnografija" (Slaves. I Ethnographie), naići ćemo na sledeće tvrđenje:

    "De tous les faits resulte clairement que les Slaves de race s'identifient plus ou moins avec le type dominant chez les Slaves de langue du Sud. Et cette gradation dans la proportion de plus en plus elevee des representants de ce type, au fur et a mesure qu'on se rapproche du centre danubien, CORROBORE LES DONNEES ARCHEOLOGIQUES QUI NOUS MONTRENT CE CENTRE COMME CELUI MEME DES SLAVES. LA LINGUISTIQUE, L'HISTOIRE MEME PARLERONT AUSSI DANS LE MEME SENS, QUAND ON VOUDRA LES INTERROGER SANS PARTI PRIS. On a deja vu quel role considerable (v.Italie, Grece, Bulgarie) a joue des l'aurore de l'histoire, avant et depuis, dans les premiers siecles de notre ere, l'element slave dans le centre, dans la peninsule Balkanique, dans le Nord de l'Italie. AUSSI LOIN EN ARRIERE QUE NOUS PUISSIONS REMONTER, NOUS CONSTATONS SA PRESENCE DANS LES PAYS QU'OCCUPENT ENCORE LES SERBES... CEN 'EST DONC PAS SANS RAISON QUON A DONNE LE SERBE COMME LE TYPE DU SLAVE DE RACE... DE PLUS, L'ELEMENT COMMUN QUE LES SLAVES RENFERMENT SE RETROUVE EN GRECE, EN ITALIE, EN FRANCE, EN ALLEMAGNE... ON PEUT DIRE AUSSI QUE PAR LE SANG UN TRES GRAND NOMBRE D 'ALLEMANDS SONT PLUS SLAVES QUE LES GRANDS-RUSSES..."

    "Iz svih ovih činjenica jasno proizlazi, da se rasni Sloven manje-više identifikuje s pretežnim tipom kod Slovena južnog (slovenskog) jezika. Predstavnici ovoga tipa proporcionalno su sve brojniji, ukoliko se približimo DUNAVSKOM CENTRU, A TO ODGOVARA I ARHEOLOŠKIM NALAZIMA, KOJI NAM POKAZUJU UPRAVO TAJ CENTAR KAO SLOVENSKI. LINGVISTIKA, PA ČAK I ISTORIJA ĆE GOVORITI U ISTOM TOM SMISLU, KADA BUDEMO HTELI DA IH ISPITUJEMO BEZ PRISTRASNOSTI. Već smo videli, kakvu značajnu ulogu (vidi: Italija, Grčka, Bugarska) je, u praskozorje istorije, igrao slovenski elemenat, isto tako kao i pre, i u početku naše ere: u centru (Evrope), na Balkanskom poluostrvu, na severu Italije.

    TOLIKO DALEKO U PROŠLOSTI, DOKLE MOŽEMO DA DOPREMO, KONSTATUJEMO PRISUSTVO SLOVENA U ZEMLjI, KOJU JOŠ UVEK NASTANjUJU SRBI... Dakle, s razlogom se ukazuje na Srbina kao na tip rasnog Slovena... Štaviše, zajednička karakteristika, koja odlikuje Slovene, nalazi se u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj... Može takođe da se kaže, da je po krvi jedan vrlo veliki broj Nemaca više slovenski, negoli Veliko - Rusi... "

    Idi na stranu - |1|2|