fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-SLOVENSKA_MITOLOGIJA
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

slovenska_mitologija- 84503 - 20.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Slovenska mitologija: Luj Leže (1)


Naslov originala: Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901
Preveo na srpski Rad. Agatonović, 1904

Luj Leže (1843-1924), francuski lingvista i istoričar, daje veliki doprinos izučavanju slovenske mitologije. Legende, priče, pesme o postanku vasione, o bogovima, o izuzetnim ljudima sa božanskim osobinama čine svaku mitologiju, pa i slovensku. Te legende su (racionalne ili iracionalne sadržine), u stvari, jedna prerušena i preinačena istorija Slovena.


Internet-izdanje
Producent pokrovitelj:
TIA Janus, Beograd
2002.
Urednik: Dejan Ajdačić
Izvršni producent: Zoran Stefanović
Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja
Tehnička priprema: Nenad Petrović
Korektura: Nedeljko Ilić i Nenad Petrović

Štampano izdanje
Izdavač: IRO Grafos, Beograd
1984
Biblioteka "Horizonti"
Urednik i recenzent: Vito Marković
Korice: Voja Milić
Grafička oprema Miša Popović
Korektor i lektor: Divna Klančnik
Tiraž: 4000 primeraka
Štampa: ŠRO Napredak, Aranđelovac



SADRŽAJ

Luj Leže: Slovenska mitologija - Uvod

Glava prva: Izvori za slovensku mitologiju

  • Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike: Kozmina,
  • Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari: Adam Bremenski,
  • Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog,
  • vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.
  • I Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja
  • II Strani hroničari
  • III Likorezni spomenici - jezik

    Glava druga: Vrhovni bog

    Glava treća: Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena Perun i Svetovid
  • Perun
  • Svetovid - (Svantovit)

    Još nešto o otkriću idola u Zbruču

    Glava četvrta

    Volos u Rusiji i Veles u Češkoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. - Dažbog. - Simargl. - Mokoš. - Svarog, Svarožić - Suarasici. - Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska predanja

  • Volos - Veles
  • Horz
  • Dažbog
  • Simargl
  • Mokoš
  • Svarog - Svarožić - Suarazici
  • Stribog
  • Trajan - Trojan

    Glava peta: Mlada božanstva

    Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. - Bezimena božanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domaći bogovi. -

  • Triglav
  • Jula
  • Radigast - Radgost
  • Podaga
  • Pripegala
  • Crnobog (Crni bog)
  • Bezimena božanstva
  • Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav
  • Boginje
  • Domaći bogovi

    Glava šesta

    Božanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod Čeha i Poljaka.

  • Vile
  • Rusaljke

    Glava sedma

    Kultus. - Žrtve. - Žrtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete šume. - Izvori. - Vračari. - Proroštva.

    Glava osma

    Život na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedočanstva. - Nav, bog Nija. - Raj. - Način sahranjivanja. - Groblja, pogrebne svečanosti. - Kultus precima u Rusiji.

    DODATAK

    Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid
    Snimci kipova
    Neke primedbe o slovenskim idolima
    Miodrag B. Šijaković: Varijacije na temu slovenski mit
    Napomene
    Luj Leže
    Slovenska mitologija


    Uvod

    Ima prilično vremena, kako je moja pažnja prvi put bila skrenuta na slovensku mitologiju. Kad sam god. 1865. otpočeo svoja istraživanja o preobraćanju Slovena u hrišćanstvo, morao sam se zapitati: kakvi behu religiozni pojmovi neznabožačkih Slovena? Pa sam im tada u svome delcetu o Ćirilu i Metodiju(1) i posvetio dvadesetak strana. U to vreme one behu dosta nove; ali se i oslanjahu jednim delom na dokumente, koji se tada smatrahu za autentične, a koji su od tada već oglašeni za lažne. U god. 1880. pok. doajen Lihtenberger učinio mi je čast molbom svojom, da mu za njegovu Encyclopédie des sciences religieuses dam jedan rezime iz slovenske mitologije. To beše za mene prilika, da se ponovo vratim na proučavanja, koja uostalom nisam gubio iz vida. Moj prevod Nestorove Hronike, kojoj bejah posvetio toliko godina, jednako me je podsećao na ta delikatna pitanja.

    Članak iz Enciklopedije verskih nauka, znatno proširen i prerađen, ponovo je štampan u Revue de l'Histoire des Religions. Odatle je zasebno odštampan i pušten u svet pod imenom: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Pariz, Leroux, 1882). Odštampana u vrlo malom broju primeraka, ova je knjižica odavno iscrpljena. Ponovo je štampana u drugoj svesci mojih Nouvelles études slaves.(2)
    Pišući ovaj rezime, ja sam pre svega pomišljao, da zadovoljim radoznalost francuske publike, kojoj su slovenska dela nepristupna, i koja uopšte ne zna, u kojim bi nemačkim knjigama mogli naći ozbiljnih podataka o ovim teškim pitanjima. Tako se desi, da sam ja učinio uslugu i samim Slovenima, kojima je jedan takav kritički rezime zaista oskudevao. G. Stojan Novaković, tada ministar prosvete u Srbiji, jedan od naših najspremnijih drugova, preveo je to moje delce, i odštampao u Prosvetnom Glasniku, br. 1. god. 1883. Ovaj je prevod preštampan u listu Slovinac, koji tada izlazaše u Dubrovniku. S druge strane, odlični slavista, g. Polivka učinio mi je čast svojim prevodom na češki moje Esquisse u Sbornik Slovanský, koji je uređivao pok. V. Edvard Jelinek, god. 1883 (br. 8 i 9). On je svome prevodu dodao interesantne beleščice. Docnije je, trudom g. Gornickog, profesora gimnazije u Penzi, izašlo i jedno rusko izdanje u Filologičeskіe zapisk''і (Voronež', 1898).

    Uz to i najodlučnije slaviste Ralston u Athenaeum (8. april, 1882) Jagić u Archiv fur slav. Philol. (t. VI, str. 318) Beaudouin de Courtenay u Žurnal' Min. Nar. Prosvі''ščen (mart, 1882) behu primili taj moj skromni pokušaj s takvom simpatijom, koja me je nagnala, da ga se ponovo latim i proširim. Na žalost potrebe mojih lekcija na Collčge de France dugo su morale moju pažnju odvlačiti na druge predmete. Prva je dužnost profesora da obučava. On nema prava dalje razvijati naučne probleme sve dok ne zadovolji prve potrebe svojih učenika.
    Tek 1895. god. mogao sam posvetiti dva semestra izlaganju slovenske mitologije. Ove lekcije brižljivo pregledane, štampane su kao rasprave od 1896. god. u Revue de l' Histoire des Religions. Tri najvažnije lekcije zasebno su odštampane. (Pokušaj o Perunu i sv. Iliji; o Svetovidu i bogovima na svršetak vid, o caru Trajanu u slovenskoj Mitologiji.)(3) Dve su čitane i u Akademiji Natpisa, koja se zainteresovala za novine u ovim studijama.

    Prikupljajući u ovu jednu knjigu sve te radove dugog strpljenja, ne krijem, da vidim sve čime oskudevaju, da bi se podigao jedan definitivan monument... Taj monument nije još niko podigao; i ja sumnjam da će on ikada moći i postojati. Ni najmanje se ne možemo nadati, da ćemo za Slovene imati onakve radove, kakve je u našem veku imala mitologija: Indusa, Grka, Latina, Kelta ili Germana. Građa je vrlo retka, a pisani ili nemi spomenici ni po koju cenu se ne bi mogli zameniti hipotezama.

    II

    Od kada je mladi ruski naučnik Kajsarov objavio u Getingenu 1803. svoje delo: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,(4) izašlo je na svet mnogo radova o slovenskoj mitologiji. Ovo delo privuče pažnju Dobrovskog, koji mu posveti jednu kritičku studiju u jednoj svesci raznovrsne sadržine Slavin-a (drugo izd. str. 263. i dalje). Ni sam Dobrovski nije bio verziran u tom pitanju; ali onim kritičkim okom, koje ga karakteriše, on je i Kajsarova i njegove naslednike stavio na oprezu od kakve varljive tendencije ljudske lenosti. "Savetujem budućim mitolozima, veli on, da se ne oslanjaju na poznije pisce, već da uza svaki članak navode najstarije spomenike."

    Na žalost, mi imamo vrlo malo ovih starih spomenika. Što se mene tiče, mislim, da sam svuda sledovao savetu ovoga prvosveštenika slavistike. Smatrao sam za dužnost da ponovo pročitam u originalu sve latinske, grčke ili slovenske pisane spomenike, koji se odnose na predmet ovih studija. Držim, da sam uzgred otkrio i nekoliko detalja, koji mojim prethodnicima behu umakli. Pa sam tako isto sebi dopustio da iznesem i nekoliko novih hipoteza.

    Osim studije o Kajsarovu, Dobrovski nije imao prilike, da se bavi slovenskom mitologijom. Ona je morala privući pažnju Šafarikovu. Osim njegovih radova o Rusaljkama, Svarogu, i, na žalost, rasprave o Crnobogu bamberškom, koja je ponovo štampana u III sv. celokupnih dela njegovih Sebrane spisy (Prag, 1865.), on je sastavio indeks mitoloških slovenskih imena, koja se nalaze u dodacima II sv. Slovanske Starožitnosti (drugo izd. Prag, 1863). Ovaj indeks beše program za jednu slovensku mitologiju, koju nije napisao. Tu se nalazi dosta imena, koja se danas moraju izbrisati iz mitološkog reda, i vratiti u oblast mašte (Karus, Karevit, Krodo, Polel) ili folklora (Koščej, Hasterman, Vesna itd.).

    God. 1842. Hanuš je objavio u Lavovu (Lembergu) svoju knjigu Die Wissenschaft des Slawischen Mythus. Danas se ovo delo ne bi moglo upotrebiti bez opasnosti. Toliko isto se može reći i o Hanušovim radovima na češkom koji se odnose na mitologiju (ipak treba izuzeti Bajeslovný Kalendár, koji je pre repertoar folklora.). Uostalom svi radovi ovoga perioda su unakaženi upotrebom lažnih dokumenata.

    Sreznjevski je u Harkovu u Rusiji objavio 1846. svoju vrlo poučnu raspravu o svetilištima i crkvenim obredima neznabožačkih Slovena.

    U člancima koje je dao Rigerovom Slovnik-u Naučný (češka enciklopedija) i Pregledu praškog muzeja, Karlo Jaromir Erben pružio je znatnu građu za izučavanje slovenske mitologije. On je pomišljao da ih pribere u jedno delo, što bi izvesno bilo vrlo korisno, ali i to delo ne bi imalo onaj apsolutno kritički i određeni karakter. Smrt mu nije dopustila da izvrši ovo preduzeće. Osim toga što je upotrebljavao lažna dokumenta, Erben je namerno pomešao mitologiju i folklor. Tako je on 1866. čitao u Kralj. Naučnom Društvu u Pragu, i objavio u Časopis Českého Musea (iste god. str. 35) jedan rad o Kosmogoniji neznabožačkih Slovena, po pesmama galicijskih Rutena. Ovaj je rad, sećam se, napravio mnogo larme o mitološkom svetu. U stvari on nas nije mogao poučiti ničemu ni slovenskom ni novom. Pesme i galicijske legende, kojima se Erben služio, jesu čista pozajmica iz lažnih - apokrifnih knjiga, tj. iz hrišćanske književnosti.
    Da bi i slovenska mitologija odlučno ušla u oblast nauke, trebalo je prvo očistiti njen teren od lažne građe, koja se na njemu nagomilavala. Napreci kritike poslednjih godina su najzad dopustili, da se ostvari i ova prethodna pogodba. Bez sumnje oblast slovenske mitologije postala je na taj način vrlo uzana; ali zna se bar odakle se mora poći, - ako se uvek ne zna, kuda se ide.
    Veliko rusko Afanasijevo delo: Vozrenіe Slavјаn'' na prirodu (3. sv. Moskva, 1866. do 69.) još i danas je jedan najdragoceniji repertoar; ali pisac hoće sve da navrati na mitološke teorije u korist vremena u kome piše, i mitologija se tu davi u folkloru.Š5Ć Uostalom on je vrlo malo kritičan.

    Ozbiljno treba biti rezervisan i pri knjizi pok. Kotljarevskog. Pogrebni običaji neznabožačkih Slovena (Moskva, 1868). Ovo sam delo čitao nekada u društvu sa svojim pok. prijateljem Bergenjem (Bergaigne). On beše vrlo oduševljen, pa mi predlagaše, da ga zajednički prevedemo. Uprkos sveg mog poštovanja prema uspomeni Bergenjevoj i Kotljarevskog, koji mi behu dragoceni prijatelji, držim, da mogu reći, da bi taj naš rad bio uzaludan. Od dve stotine strana koje ta sveska sadržiŠ6Ć, danas se mogu zadržati jedva pedeset. Kotljarevski se koristio lažnim spomenicima, - i ma da se on branio, - arapski spomenici koje je on citirao, izgledaju mi, da se mnogo manje odnose na Slovene u Rusiji, nego na Varjage, tj. na skandinavske useljenike.

    U knjizi Faminčina (Famintsyne, Famincyne): Božestva drevnih' Slavјаn'' (Petrograd, 1884.) nema ni deset strana, koje se mogu upotrebiti.
    U svojoj zaista strogoj kritici o ovom delu (Archiv, t. IX, str. 168.) g. Jagić je dao pametnih saveta svima mitolozima.(7) Naročito ih je stavljao na oprezu od zloupotrebe folklora, i protivu strasti, da se svuda vide sami mitosi. Primećivaše, da što se više svuda gleda mitologija, izaziva se reakcija skepticizma, da i naučni deo ceo izgubi svoju vrednost. Odličan muzikolog Faminčin ne beše ni najmanje spreman za proučavanje slovenske mitologije, još manje za uporedno izučavanje ove mitologije u njenim odnosima prema mitologijama indoevropskih naroda.(8)

    Kao primer reakcije skepticizma, navešću jedan zanimljiv članak Kipričnikova, u Žurnalu Min. Nar. Prosvі''ščen (septembar, 1885). Posle ovog pokušaja koji svu slovensku mitologiju stavlja na dvadesetak potpuno nevrednih strana, izgleda, da njemu ne ostaje ništa drugo, do odreći se sviju istraživanja o predmetu koji nas zanima. Pa ipak nije baš tako.

    God. 1870. na ono nekoliko žurnih strana koje napisa za Rigerovu Češku Enciklopediju (Slovnyk naučný, t. VIII str. 603 - Prag.), Erben veli:
    "Slovenska mitologija je jedna najteža grana slavistike; o njoj se mnogo pisalo; ali osim nekoliko dobrih članaka o pojedinim pitanjima, još se jednako očekuje jedan određeni rad u celini." Nekoliko godina kasnije pisaše Krek u Archiv fur sl. Philologie: "Što se tiče slovenske mitologije do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje ne odgovaraju utrošenom vremenu. Niko bolje to stanje ne može shvatiti nego onaj koji bi preduzeo da odbaci sve ono što pripada haosu protivrečnih hipoteza osnovanih najčešće na rasuđivanju ili na a priori." (god. 1876. str. 134)

    Ove rezultate, koje je tako teško dobiti, Krek je preduzeo sabiti u izvestan broj strana svoga lepog dela: Einleitung in die slavischen Literaturgeschichte, II izd. (Graz, 1887. str. 378. do 440.) Na jeziku pristupačnom većini učenih ljudi one pružaju jedan kratki zbijeni rezime, skoro potpun i dovoljno jasan o onome, što nam izvori kažu o slovenskoj mitologiji. U ovom rezimeu beleške su često puta mnogo duže nego li tekst na koji se odnosi. Čitalac, neuk ovim studijama, reskirao bi da se u njima potpuno izgubi. Potpuno pravedno ceneći i ovo lepo delo, ja mislim, da ono nije ni malo građe iscrplo, i da u jednoj francuski ispisanoj knjizi, ili bar po načinu francuskom, ima mesta sasvim drukčije raditi.

    Knjiga g. Kreka naročito je upravljena slovenskim čitaocima; toga radi on izostavlja mnoštvo sitnica, za koje pretpostavlja da su poznate, i koje će malo čitalaca i pokušavati tražiti po originalnim spomenicima. On još prima uz to i neke spomenike, koji su danas oglašeni za apokrifne.

    Po mome mišljenju jedno potpuno i jasno delo o slovenskoj mitologiji mora iscrpsti osnovne pisane spomenike, otresajući ih najpre od svih fantastičnih veza i zbližavanja sa drugim spomenicima, ili oslobođavajući ih besposlenih hipoteza i zbrke folklora slovenskog, germanskog ili čak indoevropskog.
    Mišljah, da sam takav rad našao u knjizi H. Mbchal-a: Nákres slovanského bajeslovi. (Skica iz slovenske mitologije), koja je štampana u Pragu 1891. god.
    "Pokušaji o mitologiji, govoraše g. Mahal u svome predgovoru, većinom su rastureni po raznim slovenskim zbirkama, nigde nema jednog rada u celini. Za nj se oseća potreba. Stoga sam se rešio, da prikupim glavna fakta iz slovenske mitologije u jednu celinu, koja će predstavljati rezime svih legendarnih ideja slovenskog naroda."(9)

    Na žalost, od dve stotine dvadeset strana ove knjige, samo šezdeset njih govori o slovenskoj mitologiji. Ostatak je posvećen folkloru, legendama koje prouzrokuju meteorološke pojave, kosmogoničkim pričama, ličnostima ili tradicijama, koje doista postoje kod Slovena, ali su došle u njih iz hrišćanskog predanja ili iz stranih legendi. Na taj način on počinje jednom glavom o kosmogoničkim idejama Slovena, koje se vezuju za hrišćanske legende i apokrifne knjige. Treba još videti ono o Rahmanima, Perhtu, Luciji (Rachmanes, Perchta), svetačkim danima: Ponedeoniku, Sredi i Petku.

    Ceo ovaj deo pozajmljen iz folklora zaslužuje doista da se prevede. Slovenski je folklor beskonačan; njegovom izučavanju posvećeni su zasebni listovi: u Češkoj (Český Lid), u Poljskoj (Wista), u Rusiji (Živaја Starina), u Hrvatskoj (Zbornik za narodni život), u Bugarskoj (Sbornik' za narodni umotvorniја), u Srbiji lepo uređivani "Karadžić". Prikupiti i rezimirati sve što je do sada izašlo o folkloristici, trebalo bi ne znam koliko tucadi svezaka.

    Pored sveg plemenitog i korisnog truda Mahalovog, ipak mi je bilo nemogućno ići za njim na tako prostranom i rđavo ograničenom zemljištu.Š10Ć
    Pored ovih specijalnih radova, moram spomenuti, kao veoma pomoćne mi i korisne radove g. Jagića, Briknera, Maretića, koji su objavljeni u Archiv fur slav. Phil., pa radove Aleksandra Veselovskog, koji su izašli u Izvi''stіја Petrogradske Akademije Nauka. Ovi radovi i mnogi drugi rastureni po najrazličnijim zbirkama biće spomenuti u svoje vreme i na svome mestu.
    Meni se čini, da je prostor slovenske mitologije jedino obeležen i ograničen pisanim i nemim spomenicima - ako ih ima, - koji se odnose na neznabožačku periodu istorijskoga života Slovena; ako još ove pisane ili neme spomenike može objasniti ili dopuniti kakvo narodno predanje, ja se i na nj pozivam (npr. predanje o kultusu kućnim bogovima, o pojmovima o onom drugom svetu). Ali ne smatram, da je folklor nerazdvojni i bitni deo mitologije. Od toga se ja unapred ograđujem, jer bi bilo vrlo dugo istraživati u kojoj je meri on mogao biti izmenjen hrišćanskim legendama, pozajmicama od susednih naroda (Grka i Arbanasa kod južnih Slovena; Finaca, Varjaga, Tatara, kod Rusa; Nemaca kod Čeha ili Poljaka). Ni po koju cenu ne želim ponovo otpočeti koliko korisnom toliko i opasnom Afanasijevom knjigom.

    Ako sam iz principa odbacio folklor - osim u izvesnim jasnim obeleženim slučajevima, - ja sam isto tako iz opreznosti ili skepticizma, kao što će se videti, odlučno odbacio i litvansku mitologiju, o kojoj ja ne znam ništa. Namerno odbacujem sve teorije, sve sisteme; prenebregavam sve veze, - ma koliko one bile privlačne, - sa mitologijom istočnih naroda, klasičnoga ili germanskoga sveta. Prikupljam rasturene odlomke po pisanim spomenicima, sa kojima su me zbližili i sprijateljili više od tridesetak godina revnosnoga izučavanja; no ne tvrdim da ću ih i sistematski grupisati.

    Ovakva kakva je, ova će knjiga popuniti jednu prazninu u našoj naučnoj literaturi, ako smem reći - evropskoj naučnoj literaturi. Simpatija s kojom su moje slovenske kolege prihvatili pokušaje koji su joj prethodili, dopušta mi, da se nadam, da će oni isto tako učiniti i prema ovoj knjizi. Oni će u njoj naći nekih sitnica kojih nema ni u jednom ranijem delu, a pored toga i izvestan broj hipoteza ili tumačenja koje ja ne namećem, ali za koje na se uzimam potpunu odgovornost. Sadržina tih strana biće izvesno za mnoge čitaoce ne Slovene jedno otkriće; one će učiniti, uveren sam, da iz naših knjiga, iz naših repertoara potpuno iščeznu sve greške, koje su ih do sada kvarile, i koje se jednako ponavljaju. Ovaj će pokušaj možda uliti učenijima i veštijima od mene želju, da još dublje proniknu u ova delikatna istraživanja. No na žalost, sve dokle budemo osećali jaku oskudicu u pisanim i nemim spomenicima neznabožačkog vremena, biće nam vrlo teško postaviti slovensku mitologiju na istu nogu, na kojoj stoje mitologije ostalih indoevropskih naroda.
    Maja, 1901. god.
  • slovenska_mitologija- 84504 - 20.04.2013 : Mihajlo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Slovenska mitologija: Luj Leže (2)


    Glava prva: Izvori za slovensku mitologiju

    Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike Kozmina, Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari:Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog, vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.

    Dosta su mnogobrojni izvori za slovensku mitologiju; ali ni jedan nam ne daje dovoljan broj podataka ni mogućnosti, da dobijemo potpunu sliku o celini ove mitologije. No pri svemu tome, oni nam rasvetljavaju prirodu izvesnog broja božanstava, način kojim su obožavana - kultus, obrede i praznoverice neznabožačkih Slovena.

    Nemamo nemih spomenika o ovom kultusu, ili bar nemamo takvih, da bi bili neosporne autentičnosti. Oni koji su dugo smatrani za dosta verne, kao idoli u Prilvicu, Lav u Bambergu, danas su oglašeni za lažne. Nekoliko nejasnih odlomaka u hramu u Arkoni, na ostrvu Rujnu, jedan - malo sumnjiv - idol pronađen u Galiciji, nekoliko vajarskih radova do danas sačuvanih u danciškom muzeju, koji nisu možda ni slovenski ni mitološki, - to je sve što nam je ostalo o onom tako bogatom slovenskom kultusu, čije su idole i hramove tako rado opisivali: Adam Bremenski, Helmold, Saks Gramatik, Titmar, biografi Otona Bamberškog i ruska Nestorova hronika.(11) Nemamo nikakvog pisanog slovenskog spomenika (teksta) iz neznabožačkog doba. Pesme i narodne priče, čije se poreklo gubi u tami onoga vremena, izmenjale su se postepeno pod uticajem hrišćanskih ideja ili stranih književnosti.

    Glavni pisani spomenici, koji se odnose na mitologiju, jesu delo hrišćanskih sveštenika, delom slovenskih, kao što je pisac Ruske hronike, najčešće stranih, a što je još gore, nemačkih sveštenika. Nadahnuti najdubljom mržnjom protivu slovenskog paganizma, oni se na nj osvrću samo kad hoće da istaknu "sramne" neznabožačke obrede, i u duši svojoj da opravdaju uništenje idola i rušenje njihovih svetilišta.(12)

    Pisane spomenike, koji se odnose na slovensku mitologiju, treba tražiti:
    1) U prvobitnim hronikama slovenskih zemalja koje su pisane u narodu;
    2) U latinskim, nemačkim ili danskim hronikama, kao: Titmara, Adama Bremenskog, Saksa Gramatika, Knitlinge Sage (Knytlinga Saga), ili u nemačkim hagiografima (napr. u biografa Otona Bamberškog);
    3) U vizantijskim pisanim spomenicima: Prokopa, Konstantina Porfirogenita, koji daju samo kratke podatke;
    4) U arapskim pisanim spomenicima (Massoudi-a, Ibn Fozlan-a) koji su vrlo nejasni, te ih treba najozbiljnije kontrolisati; jer treba najpre rešiti, da li oni, govoreći o tome, podrazumevaju Slovene stare Rusije, ili skandinavske Varjage (Normane);
    5) U današnjoj folkloristici, u crkvenim obredima, pričama ili pesmama, ukoliko ti podaci potvrđuju rukopise;
    6) U teološkim spisima srednjega veka koji ciljaju na neznabožačke obrede, koje je crkva zabranjivala;
    7) Najzad u jeziku, koji svojim najstarijim pa i današnjim oblicima svedoči i o prošlim vekovima, i koji nam naročito svojom toponomastikom dopušta iznaći, ili bar nagađati: o mestima na kojima se vršio obred. On nam još kazuje i kakve su ideje vezane za lica, idole, razne obrede i događaje iz verskoga života neznabožačkih Slovena.

    I - Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja

    Za poznavanje prvobitne Rusije Nestorova Hronika sadrži jedan neocenjivi dokumenat. Ovaj hroničar pisaše krajem XI i početkom XII veka. Rusija je bila zvanično u hrišćanstvo preobraćena 988. g. Stoga je ovaj analista mogao tada poznavati sinove prvih Hrišćana i pribrati tačne podatke o kultusu njihovih predaka. On nam, više-manje, pruža tačne pojedinosti o Perunu i Velesu, o Dažbogu, Stribogu, Mokošu, Simarglu. Ako su i neka imena izopačena klasičnim uspomenama, ima ih i koja su apsolutno izvan svake sumnje, i čije je postojanje utvrđeno i drugim pisanim spomenicima. On nam daje o ovim idolima, više-manje, detaljne podatke, o žrtvama njima prinašanim, o žrecima, Rusalijama (neznabožački praznici), i daćama. I Novgorodska Hronika potvrđuje izvesne tekstove Nestorove Hronike.

    Jedan nastavljač prvobitne hronike (rukopis zvan ipatski), govoreći pod god. 1114. o bogu Svarogu, udaljuje se dosta od svoga predmeta, pa umeće tu boga sunca Dažboga, Egipćane, itd. U ovom stavu kao i u imenima izvesnih božanstava, pomenutih u osnovnoj hronici, nije teško ne naći stranačkih utecaja.
    Podaci koje daju ruske hronike dopunjuju se nekim dokumentima srednjovekovne književnosti, zbornicima ili raznim religioznim zbirkama prevoda vizantijskih pisanih spomenika, koji imenima slovenskih božanstava, ili onih koji se bar tako zovu, tumače imena jelinskih bogova. Crkvene propovedi čine samo nejasne aluzije na neznabožačke verske obrede. Odlomak epske poezije pod imenom: "Slovo o polku Igorovu" sadrži nekoliko takvih mitoloških aluzija. Priznajem, da su one vrlo sumnjive. Je li mogućno da se jednom hrišćaninu srednjeg veka, jednom prosvećenom čoveku, svešteniku, dopalo da izaziva neznabožačke uspomene, da priziva vetrove, unuke Stribogove, da u dva maha poziva jednog ruskog kneza, unuka Dažbogovog, da izjednačuje sunce sa velikim bogom Horzom, govoreći da knez Višeslav pretiče hod Horzin? Priznajem da mi ova huljenja na veru, pod perom jednog hrišćanina srednjeg veka, izgledaju vrlo neverovatna.(13)

    Češki hroničar Kozma iz Praga (XII vek), otac češke istorije, priča svojim, čas književnim a čas prostačkim latinskim jezikom, doživljaje čeških legendarnih kneževa: Kroka, Ljubuše, Pšemisla, Neklana, Hostivida, itd. Ali je vrlo rezervisan u svemu što se tiče slovenske mitologije. I kad ipak mora učiniti kakvu aluziju na bogove neznabožačkog vremena, Kozma im daje klasična imena:(14) "Ergo litate diis vestris asinum ut sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et ipse Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Može li se iz ovog stava zaključiti, da su Česi obožavali Peruna (Jupitera), Svetovida (Marsa), jednu boginju rata, i jednoga boga pakla, čija imena i postojanje uostalom ništa nam ne dokazuje? Na drugom mestu (knj. II, 8) Kozma veli, da je kneginja Teta naučila narod obožavati Oreade Driade, Hamadriade, pa dodaje, - što je tačnije, - sicut el hactenus multi villani velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit, idola surda et muta rogat et orat.(15) Iz ovog stava jasno se vidi, da su Česi obožavali idole. Na žalost odavde ne vidimo ni imena tih idola. Drugi jedan, ne manje interesantan, spomenik spomenusmo u početku III glave. On nabraja neznabožačke obrede koje je ukinuo knez Bretislav II, žrece, vrače koje progna, i to je sve.(16)

    Dalimilova stihovna hronika, koja je dušu svoju pozajmila iz Kozmine hronike, takođe ne dodaje ničega pozitivnog onim tako tamnim podacima svog prototipa. Ipak, pošto je ona napisana na češkom jeziku, pruža nam neke pojedinosti, kojih nema u latinskoj frazeologiji njenoga duhovnog oca (prototipa). Tako ona kaže, da stari Česi zvahu nav stan mrtvaca:

    "Potom Kroh jide do navi"
    (zatim Krok ode u nav).

    Ako se malo ispravi tekst na izvestan način, ona će nam kazati (II, stih 6) da se Čeh (Cech) odselio iz Hrvatske u Češku, noseći na svojim leđima sve svoje pretke (dědky své), tj. svoje kućne bogove (penates).

    Pulkavina hronika (XIV v.) takođe postala iz Kozmine, potpuno ćuti o veri neznabožačkih Čeha. Sadrži nekoliko dosta tamnih aluzija na kultus brandeburških Slovena: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika et Saxonika gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola".(17) I malo dalje (oko god. 1153), otkriva nam, da je u Brandeburgu postojao jedan idol sa tri glave,(18) i njega su obožavali Sloveni i Saksonci.

    Gallus-ova hronika(19) (prva godina XII veka), koja uostalom i nije poljskog porekla, navlaš obilazi neznabožačko doba. Sve što nam kazuje o Poljacima pre hrišćanstva jeste: da su bili poligamiste: "Istorum gesta quorum memoriam oblivio vetustatis abolevit et quos error et ydolatria defoedavit, memorare negligamus".(20) Na drugom mestu (knj. II, glava XLII), on upoređuje neznabožačke Pruse sa zverovima.

    Hronika učitelja Vićentija ne manje mrzi i izbegava neznabožačke stvari, te na njih ni najmanje ne podseća.

    Prvi hroničar, ili bolje istorik poljski u srednjem veku, koji se bavio verom neznabožačkih Slovena, jeste arhiepiskop Dlugoš, ili Longinus, koji je pisao pri kraju XV veka (od 1455 - 1481) svoju Historia Poloniae. U ovo vreme u pravoj Poljskoj beše već nekoliko vekova potpuno nestalo paganizma, i poslednjih godina vrlo se malo važnosti pridavalo Dlugoševim podacima o starim božanstvima njegove zemlje. Nedavno se g. R. Br'ckner(21) trudio, da, što se tiče slovenske mitologije, oživi Dlugoša. Dlugoš voli poljsku domovinu. Ne propušta ništa što se tiče začetka njenoga života. Samo, kako je on prepunjen klasičnom mitologijom, trudi se da iznađe svoje bogove kod starih Poljaka, i najzad ih nalazi šest.(22) Izjednačuje Jupitera sa Yeszaom, Marsa sa Liadom, Venusa sa Dzydzilelya-om, Plutona sa Nijom, Dijanu sa Dzevana-om, Cereru sa Marzanom. On zna i za boga vremena (temperies) koji se zvao Pogoda, boga života Zywie; tvrdi da je u Gnjeznu bio i jedan hram prvoga reda: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat congressus." Očigledno su na nj mnogo uticale i hrišćanske ideje. Pošto je Gnjezno, kao katolička mitropolija, sedište primasa, on bi hteo, da je ono igralo istu ulogu i u neznabožačko vreme. On govori o hramovima, idolima, sveštenicima, svetim drvetima, žrtvama (čak i u ljudima), godišnjim svetkovinama, od kojih su se neke, uprkos hrišćanstvu, sačuvale i do danas, a jedna se i zove Stado. Na njemu se vidi uticaj klasičkih i hrišćanskih uspomena; uzima za imena pojedinih božanstava oblike, koji se ponavljaju u ovom ili onom narodnom refrenu. No pri svemu tome, s obzirom na siromaštvo slovenskih izvora kod zapadnih naroda, njegova svedodžba nije sasvim za odbacivanje. Ako je identičnost Plutona i nije sporna, nije manje istina, da je ta nyja srodna sa nav-om kod Čeha, što nam pomaže da je bolje rastumačimo.

    Brikner je još našao(23) nekoliko podataka u jednoj zbirci crkvenih beseda na poljsko-latinskom jeziku, sačuvanih u petrogradskoj biblioteci. On je tu zbirku skoro objavio; tiče se naročito naših mitskih bića. Jedan od tih podataka objašnjava nam i Dlugoševe zablude.

    Idi na stranu - |1|2|