fix
Logo
fix
Nalazite se na Rat1992-RSK
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

rsk- 100657 - 31.05.2017 : Zeljo Poskoci Doboj - best (2)

Vukovar '91: Zauzimanje naselja 6.proleterske


Nakon zadnje velike ofanzive 16. 10. 1991. godine, komanda se odlučuje na drugu taktiku tako da elitne jedinice zajedno sa nama prebacuju na zapadni dio Sajmišta, tj. Cvjetno Naselje, ul. Otokara Kersovanija, 1. maja, Minimarket, 6. proleterske.

Išlo se na fingirane napade tako da razvučemo njihove snage jer se pretpostavljalo da ne raspolažu većim snagama. Na našem pravcu napada išla je TO Vukovar i rezervisti, dobrovoljci oni na minimarket a mi na naselje 6. proleterske. Moja četa podjeljena u BG u desetinama ja sam bio u paru sa Slobom i nosio sam samo pumpericu sa puno patrona, te bombi bez svog PM da se lakše krećem jer okretnost i brzina znače život. Otvorili smo vatru da otkrijemo njihove položaje a nas par smo se prikradali da rješimo te položaje, već sam prije razvukao zolju i držao je zakočenu. Vidio sam da se puca sa malog prozora od špajiza, opalio sam bez puno nišanjenja i pogodio 20 cm ispod prozora. Slobo i ja smo odmah zasuli kuću bombama, te otvorili paljbu po svim otvorima na kući a to su uradili i naši preostali.

Čekali smo 5 minuta da krenemo u čišćenje te kuće. Pucao sam pumpericom po svim sobama, onako sa boka. Čim sam zakoračio na vrata, naišli smo na njihove čaure, krvave zavoje, međutim izvukli su se u kuće sa druge strane ulice, tako je to išlo u vukovaru, opet borba za sledeću kuću.

Odjednom pade bomba kraj nas i rikošetira se od zida i kroz ulazna vrata izlazi i eksplodira. Bila je to bomba koju su zvali "pijani ustaša". Promjenili smo položaj jer smo znali da će još da ih doleti. Ušli smo u jednu ljetnu kuhinju gdje sam ja punio pumpericu a Slobo i Miki naizmjenice pucali tromblone. Dovučen je naš PAT koji je otvorio vatru po kućama preko puta ulice, a i ostatak čete se poredao po kućama i tukli smo nemilice. PAT će nas pokrivati a mi idemo u juriš. Moja BG, poručnik je rekao ako zauzmemo tu kuću da su gotovi pošto major Tešić kaže da je minimarket pao i da se oni moraju povući ka Desnoj Supoderici i dalje ka gradu.

Prekrstio sam se, ubacio metak u cjev i čekao komandu. Ostatak će nas pokrivati, a mi moramo pretrčati nekih 30-ak metara čistine bez ikakvog zaklona. Dat je znak i jurnuli smo. Strah je trajao tri sekunde i onda osjećaj smirenosti. Zenge su otvorile vatru na nas, ali iz kuća 50-ak metara dalje a ne iz ove koju smo očistili. Slobo, Miki i ja, opet klasično bombe, brzo pucanje, brzo kretanje, moja desetina nije imala nastradalih, a 2. vod je imao jednog poginulog i tri ranjena.

Opet smo imali problema sa bombama iz pijanih ustaša. One su nas usporavale jer padale su sa krovova i aktivirale se u vazduhu. Do kraja dana smo uspjeli da očistimo naselje i povežemo se sa našim kod minimarketa.
rsk- 100649 - 28.05.2017 : Zeljo Poskoci Doboj - best (0)

Pohod na Vukovar


Nakon velikih, i nažalost bezuspješnih, ofanziva, komanda Gardijske brigade odlučuje prebaciti špic probijanja na naselje 6. proleterske, Minimarket, Desna Supoderica. Mi smo imali prvi napad na Novu Ulicu, domaća TO i dobrovoljci SRS takođe su učestvovali ali bez podrške JNA ne bi pomjerili Zenge jer nas pesto smo krenuli u napad na njih plus naši tenkovi, PAT-ovi, artiljerija, sravnili smo sve sa zemljom.

Zenge su držale špic u tom naselju, mini-market. Gardijska sa nama sa majorom Tešićem smo zauzeli naselje 6. proleterske i Desnu Supodericu.

Kao što vidite, istina je ovo što pričaju ova dva vojnika zng i srs. iz ove priče. Vukovar je najveća bitka ratova u bivšoj Jugi. Šteta što ne mogu da sve ispričam, izvinite i razumite me.
rsk- 100639 - 27.05.2017 : Razvigor Srbija - best (2)

Oslobodjenje Vukovara 1991.


Hvala puno svima koji su pisali o Vukovaru, voleo bih da nastave da pišu. "Neba Bak" i Zeljo svoja sećanja na borbe i saborce, a Vitez Koja da nastavi citat iz knjige Karlovica, ako nije završio.

Vukovar je izuzetno bitna priča za srpsku istoriju. Mnogo toga nosi samo jedna rečenica koju je napisao "Neba Bak" i koja glasi: "Ekipa je bila da se smrzneš..." Onda on nastavlja nabrajanje članova ekipe.

Zašto je to bitna rečenica? Nakon skoro 47 godina komunističke okupacije Srbije, u početku građanskog rata u SFRJ, na bojno polje stupaju srpski ratnici pod srpskim obeležjima i zastavama koji otvoreno za sebe govore da su četnici. Odlaze u Vukovar, u taj pakao na zemlji, gde se ne zna šta se dešava i ko tu stvarno protiv koga ratuje. Oni malobrojni staju ispred raspomaljenih ustaša, a za leđima su im komunističke ubice KOS-a, koji samo gledaju koga će od Srba da ubiju sa leđa, kao što su to radili 1941. u ustanku. Ti momci dobrovoljci u Vukovaru su bili avangarda Srbije i Srpstva, što su kasnije dokazali po mnogim ratištima Republike Srpske gde su nastavili da ginu i prolivaju krv u odbrani Srbije i svete pravoslavне vere. Bez obzira kakav je ko od njih lično bio, oni su bili spremni na žrtvu i to im se mora večno zapamtiti.

Voleo bih da i "Neba Bak" i Zeljo nastave priče o konkretnim akcijama, po mogućnosti sa datumima i pre svega o podvizima svojih poginulih drugova, kao što možemo da pročitamo u ovoj knjizi gde Marko Ljuboja govori o podvizima svojih mrtvih drugova. Te junake ne smemo zaboraviti.

Tesko je i pretpostaviti koliko je neizvodljivo u urbanoj borbi nožem likvidirati protivničkog stražara, kao što se to desilo kad su naši zauzeli taj čuveni položaj Minimarket? To je neverovatno delo, a to je uradio izvesni Mićko Vukovarac, kako ga naziva Marko Ljuboja u knjizi.

Treba pomenuti velikog junaka iz Niša Dragana Mladenovića zvanog Gale, koji je poginuo na Moševačkom brdu 1994. a bio je i u Vukovaru. Bješe to veliki junak.
rsk- 100635 - 26.05.2017 : Neba Bak Srbija - best (2)

Moja borba za Vukovar


Nekima na ovom forumu baš smeta nečija borba i prošlost. Za informaciju, pošto vidim da pojedinci ništa ne znaju, pa čak i ne pročitaju moje tekstove do kraja, a potom nostavljaju replike na moje tekstove, mogu reći da svaki događaj mogu da potkrepim nekom pričom.

Kao što sam i naveo u mom prethodnom postu, ko zna okolinu i teritoriju, zna gde su se nalazili minobacači od moje kuće levo, tj. iza komande TO Vukovar, i tu je bilo kukuruzno polje.

Mnogo se polemike podigne oko nekog nevažnog faktora, bolje da pisci pišu o borbama, o ratu, a ne o vođenju tuđe politike, a ima mnogo učesnika koji pišu svašta, samo ne o borbama. Ja nisam neki pisac, kao što ovde ima učesnika koji, kao da su ne znam ni ja koje škole završili i kojima skidam kapu, ali se ipak trudim koliko mogu, da opišem i prenesem svoje doživljaje kroz sećnja, a ima ih mnogo, koja naviru u datim trenucima da od ushićenja i samog prisećanja i zaboravim. Jeste da mi teško ide, ali šta ću, dosta imam za opisati, i kad se ukaže prilika uskočim na forum i opišem događaje koliko mi dozvoljavaju prilike.

Hotel "Dunav" je oslobođen u potpunosti, kao što sam opisao, 16. novembra, prvi je zastavu na isti okačio kapetan Beli, tj. Fetahović Redžep, a ne Safet kao što sam prošli put napisao. Momak je muslimanske veroispovesti, rodom iz Bara, prekršten i učestvovao u borbama rame uz rame sa nama Srbima, a kasnije i na Vogošćanskom ratištu pod mojom komandom.

Groblje isto, kao što sam opisao, prošli smo ga, tu je recimo pokojni Crvenko, snajperom vređao ustaše, jer je na groblju bila česma ili bunar, ne sećam se tačno, gde su se snabdevali vodom, jer kako smo bili obavešteni nisu u tom periodu imali gde da uzimaju vodu. Jednom prilikom sam sa pokojnim Crvenkom i Kujom i sam učestvovao na sačekuši, ali su već tad ustaše postavili duž njihove putanje kretanja do vode, neke limove, podizali zidove noću i još mnogo toga, samo da se zaštite od Crvenkovog snajpera. Tog dana je Crvenko baš bio raspoložen, reče:
  • "Sacekajte čas, odmah se vraćam.
    Prišunjao se on lepo njima što je bliže mogao, Kuja ga je pokrivao njegovim snajperom, dok sam ja gledao svojim očima šta se dešava. Crvewnko je opalio zoljom po njima na mestu gde je čžesma-bunar, gde je u tom trenutku bio nekakav kamion kojim su došli po vodu, i baš ih je bilo poprilično. Posle zolje tu je ostala čistina, kamionče je odletelo u stranu, ršum je napravio. Crvenko se vratio, uzeo snajper, ali nažalost u tom periodu koje smo proveli nigde nikog da se pojavi, znali su za jadac.

    Inače, pokojni Crvenko i Kuja su bili bokseri niškog "Radnicčog", pod rukovodstvom vojvode Vakića. Oni su svoje žene doveli na ratište, koje su rame uz rame išle sa nama, a za to postoje snimci na Youtube, i mogu vam reći da su bile istinski heroji, kao i njihovi pokojni muževi. Laka im crna zemlja, strašni junaci su bili, kao i mnogo naših četnika koji su položili svoje živote za Srbstvo.

    Evo prenosim tekst koji je objavljen pre tacno 5 casova:PAŽNJA!OVOG TRENUTKA DOBIJAM OBAVEŠTENJE IZ PRIŠTINE, OD ADMINISTRATIVNOG RADNIKA HOTELA GRAND, INAČE DRŽAVLJANA SAUDIJSKE ARABIJE, KOJI JE U NIŠU ZAVRŠIO MEDICINSKI FAKULTET, MOJ PRIJATELJ, KOJI KAŽE:KAMENICA NA GOČU, GDE JE CENTAR ŽANDARMERIJE, VRŠI SE SONDAŽA TERENA, PRISUTNO OKO 20 VOZILA UGLAVNOM PINCGAUERA I MERCEDESA(TERENACA). OKO 100 AMERIČKIH VOJNIKA, U NAŠIM UNIFORMAMA I TABLICAMA NA VOZILA! OČEKUJE SE NAPAD MUDZAHEDINA IZ OKOLINE NOVOG PAZARA. Ne daj Boze da se zarati, ali, nesto se sprema, sto se kaze ko rat voleo, dabogba mu u kuci bio. Opet kazem, ali na muci se poznaju junaci, i dragi moji, videcemo ko je u pravu, a cvrsto stojim iza svojih reci, kako u dosadasnjem pisanju, tako i sad, mnogi sa ovog foruma, rata nisu videli, VEC SAMO U SVOJIM GLAVAMA, a i ne daj Boze, opet kazem, prvi ce da uhvate maglu. Ko razume , shvatice. Pozdrav draga moja braco Srbi, ali kad kazem Srbi, to i mislim, jer ima i takvih, koji se ovde predstavljaju kao n
  • rsk- 100615 - 23.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (2)

    Iz knjige hrvatskog vojnika (4)


    Nastavljamo dalje razgovarati o " doktorovoj kući" jer su je gotovo isti dan izgubili nakon što su je osvojili i naši su opet u nju uletjeli. Tada su se u toj kući pomiješali naši i njihovi i ponovo je Mare sa svojom skupinom osvojio kuću. Tada sam i ja pokušao spriječiti njihovo napredovanje iz kuće preko puta, odakle smo nemilosrdno tukli po njima.

    Na toj kući iz koje smo pucali po njima bila je izvješena hrvatska zastava, a u njoj sam boravio 3 dana. Desetak bombi koje su bačene na tu kuću upravo je Mare bacio, ali, na moju sreću, nijedna nije uspjela učiniti nikakvu štetu niti ikoga od nas ubiti jer nije mogao pogoditi prozor od granja koje mu je smetalo izmedju tih dviju kuća. Imao je namjeru ispaliti tromblon na mjesto odakle smo ih tukli vatrom, ali zbog granja i žestine naše vatre nije uspio ni to. Inače bi ispalio " zolju" ali nije mogao zbog zatvorenog prostora u kojem se nalazio. Jer prvo što vojnik o ručnim raketnim bacačima nauči jeste da ih ne ispaljuje u zatvorenom prostoru, darem što se tiče istočnih inačica tog oružja. Strašno ih je živcirala naša zastava, pa je njihov mitraljezac Joja ispucao bezbroj rafala nebi li je skinuo i uništio. Kad bi je i uspio skinuti, mi bismo je ponovo objesili iako je već bila potpuno podrapana. Pričao mi je da je, nakon što su zauzeli tu " doktorovu kuću" bio pod strašnom vatrom upravo iz kuće u kojoj smo bili i djelovali moji suborci i ja. Na to mu ja u šali govorim kako mogu zhvaliti Bigu što ga nisam pogodio. Ja mu pokušavam objasniti da nisam samo ja pucao jer su tu bile još dvije kuće koje su držali naši suborci i svi smo pucali po njima, ali njemu je zanimljivije da samo mene okrivi kako sam ga htio ubiti. Naravno, uz stalno bockanje: " Eto kakvi smo, mi ujke, čede nas spašavaju, a ujke bi čede u jamu" Činjenica je i to da sam imao namjeru ubiti bilo koga tko bi se od njih pojavio, pa tako i njega. Žalio sam se na tromblone koji su neprestano padali po nama i kako su nam oni bili najveća opasnost. Objasnio sam mu dvije situacije u kojima me je pogodio " tromblon" . Tako sam konačno i ja dočekao svojih " pet minuta" kako bih ga zezao da nije ništa bolji od mene što se tiče želje da me ubije. Saznao sam da su Kinez , Mare i njihovi suborci ispalili i bacili oko 24 sanduka bombi i tromblona zajedno, a da je od njegovih ljudi on bio najveći potrošač tromblona, tih opasnih projektila, za pješaštvo.
    Razgovaramo o još nekoliko situacija u kojima smo bili blizu jedan drugome.

    Kuće sa druge strane Prvomajske prema školi, iz kojih smo pucali po šešeljevcima, Mare i njegova skupina zapalili su napalmom te nas tako iz njih istjeravali. Nisu ni imali drugog izbora jer smo mi znali da se na tim kućama prelama bitka pa su bacali zapaljive smjese u kuće iz kojih smo mi nemilosrdno tukli po njima.

    Prepoznali smo kako smo se borili i na još jednom položaju, a to je bilo na križanju Markovićeve i Prvomajske. Bio sam u jednoj kući u kojoj sam zauzeo položaj nakon što su iz cvijetnog naselja namjeravali izbiti na Prvomajsku. Pričao sam mu kako sam pucao na neke njihove vojnike na pedesetak metara udaljenosti i da su bili iza nekog zida. Objašnjavam kako su bila dvojica četnika sa kacigama i jedan sa smećkasom četničkom šubaricom koji je stalno provirivao iza tog zida. Govorim mu kako sam se ljutio na sebe jer ga nikako nisam mogao pogoditi zbog toga što je mijenjao svoje pozicije iza tog zida dužine možda desetak metara. Osim mene pucao je i moj suborac Marko Rogić koji je cijelo vrijeme bio sa mnom.

  • Takodjer, Mare mi je ponovio da je glavni planer četničkog napada prema našim položajima bio upravo zapovjednik Milan Lančužanin - Kameni, domaći Srbin koji nije bio aktivna vojna osoba, a čiji plan su u početku oficiri JNA ignorirali. Na neki način se taj plan pokazao presudnim za zauzimanje tog cijelog prostora koji smo držali pod kontrolom. To je kasnije dovelo do toga da je neprijatelju bio otvoren put u centar grada, što je značilo konačni slom našeg otpora.

    Razgovaram s njime o tome kako nam katkad nije ništa bilo jasno jer su oni znali granatirati i usred svog napada pa su njihove mine pogadjale i jedne i druge. Dok o tom raspravljanju, on me iznenadjuje izjavom da je njihov glavni topnik iz Titove garde bio musliman, oficir JNA, i da je zbog toga često pucao i po jednim i po drugim. Mare misli da je njemu, ustvari bilo svejedno tko gine.

    Upravo na svim pravcima napada na kojima se ja borim i povlačim djeluje Mare sa svojom grupom i ponovno na nekoliko pozicija prepoznajemo trenutke kad smo pucali jedan na drugoga.

    Sve što usporedjujemo i analiziramo preklapa se i pričamo iste dogadjaje samo sa suprotnih strana. Cijelo vrijeme ratujemo jedan protiv drugoga i on me prati u mojim pravcima povlačenja prema centru grada pokušavajući me ubiti, kao što i ja želim u svom povlačenju ubiti što više neprijatelja, pa tako i njega. Mare je u tom napredovanju prvo ranjen 6. na 7. studenog kad je od eksplozije imao traumu glave, pri čemu mu je puknuo bubnjić. Drugi put je ranjen kod Milovog brda od minobacačke mine, kad su ga pogodila dva gelera u desnu nogu, a treći put je teže ranjen snajperom u lijevu ruku, i to u blizini mog smjera povlačenja, prije nego što ćemo se mi povući preko rijeke Vuke kod " farbare".

    Dok razgovaramo o svemu, Mare me pita:
  • Da li se sećaš kad smo vas zvali da se predate?
  • Pa zvali ste nas stalno! Čak jednom kad smi išli u neki napad koji nije uspio, vi ste nas zvali da se predamo!
  • Pa nismo mogli verovati da još uvek želite napadati, pa smo mislili da nam prilazite da nam se predate! ¿ smješka se Mare.
  • Ma nije nam padalo na pamet da se predamo, pogotovo što smo znali da ste Šešeljevi četnici! Eto, koji apsurd, kad me na kraju dva Šešeljevca spasila!
  • Pa cela je moja jedinica bila apsolutno protiv bilo kakvih zločina, pogotovo što su na čelu te jedinice bili Kameni i Kinez, a ja bih vas prihvatio u toku predajena Prvomajskoj. Koja je to kontradikcija svega; da ste se predali nama ništa vam se nebi dogodilo, a vi hoćete JNA i tamo vas dočeka Štuka sa svojim mesarima!
  • Dobro, na sreću, meni je Štuka ipak bio od koristi! Stvarno je to nevjerojatno da me odlučio spasiti!
  • Ma rekao sam ti već, psihopata se igrao Boga s tobom!

  • Znao sam da je sve o čemu govorimo potpuno neshvatljivo, ali sam svjestan da cjela ova nevjerovatna priča izmedju mene i njega toliko neobična, gotovo nerealna, da me ništa više ne može iznenaditi, čak ni to da bi Šešeljevi četnici pod vodstvom kamenog sigurno poštivali sve ratne običaje. Jasno je i da razgovaraju dva vojnika koji su prekaljeni ratnici i o svemu tome mogu razgovarati na potpuno drugačiji način nego " obični" ljudi.

  • Iz naših razgovora i analiza o tome šta se dogadjalo zaključujem da ni oni nisu mogli nigdje probiti niti napredovati dok nas nisu potisnuli sa Prvomajske ulice. Zaključili smo da smo se i jedani i drugi potpuno potrošili zbog velikih gubitaka i neprestanog ratovanja.

  • Mi smo imali oko pedeset poginulih i sedamdeset ranjenih, a njihovi gubici su na tom dijelu bojišta bili petnaest mrtvih i tridesetak ranjenih. To su veliki gubici za tako mali prostor i bojišnicu na kojoj smo ratovali. Prostor gje je najveći broj ljudi poginuo bio je izmedju " doktorove kuće" , " Minimarketa", Prvomajske i Osnovne škole II. Kongresa. To je mogao biti prostor veličine dvjesto puta dvjesto metara.

  • Znam da na tom prostoru za koji smo ratovali nije bilo zločina niti je bilo vremena da to netko čini; ratovali su s obje strane ratnici koji su željeli pobijediti u ratu.

  • Kroz cijeli razgovor i analizu koju vodimo osjećam s njegove strane poštovanje naših boraca i vojnika, a u nekoliko navrata mi odaje priznanje kako smo se dobro borili tih dvadesetak dana. Priznaje mi da im je bilo teško i da su tek po uzimanju naših položaja osjetili da je bitka za Vukovar gotova. Bez obzira na to koliko mi nije drago, sada, s odmakom od toliko godina, morao sam mu priznati da su nam napravili veliki nered, i da se nisam mogao načuditi njihovoj želji za ratovanjem i koliko su bili spremni ginuti. Rekao sam mu da smo ponekad mislili da su ih nečim drogirali, na što se on samo nasmijao i potpuno demantirao bilo kakvu mogućnost takve motivacije vojnika.
  • Pričao je i o tome kako su glavni teret borbe nosili stalno isti ljudi i da je s njihove strane bilo jako puno onih koji su izbjegavali direktne borbe. Uvijek je to prisutno, na svim stranama i u svim bitkama, jer i mi smo imali glavnu snagu koja je nosila veći teret, zbog prevelikih gubitaka i stalnog povlačenja nismo se mogli " izvlačiti" od borbi. Moram priznati da je motivacija kod naših ljudi bila izrazito visoka pa je i to bio razlog što nismo imali problema da ljudi koji su odlučili ostati u gradu sudjeluju u borbama i obrani.
  • rsk- 100610 - 22.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (3)

    Iz knjige hrvatskog vojnika (3)


    Svi smo kasnije jeli samo ta sledovanja!

  • Pa istina je da je zadnjih 10, 15 dana bilo gotovo nemoguća logistička potpora u gradu jer su mnogi koji su se brinuli i dostavljali bilo šta kroz grad izginuli od granata! Na svoje oči sam vidio kad je tako jedan čovjek koji je dostavljao hranu na položaje poginuo od granate! Možda na 20 metara od mene, Mare!

  • Pa ja nemam takav osećaj, da su toliko padale granate po gradu!
  • Ma Prvomajska je bila nešto drugo jer smo tamo bili preblizu, ali zato su tamo radili ovi manji kalibri, to i sam znaš!
  • Mi smo dobijali i od svojih i od vaših!
  • Dodaje Mare, na što mu ja uzvraćam pitanjem:
  • Misliš da mi nismo? ¿ pa se obojica nasmijasmo. Mare nema osjećaj o količini granatiranja grada jer na Prvomajskoj nije bilo teške artiljerije zbog blizine izmedju njih i nas, pa je i logično to što mi govori.
  • Vraćam se na moje spašavanje i prisjećanje nečega što sam zapamtio za cijeli život, što me je uvijek sa čudnim osjećajem vraćalo na tu noć:
  • Uvijek razmišljam o onome što si mi rekao onu noć, kako si ti Srbin koji vjeruje u Boga, kad sam te pitao zašto me spašavaš!
  • Ma vidi, Vilime, ja sam imao 22 godine i bio sam klinac kao i ti, ali znao sam dobro šta se u ratu sme, a šta ne sme! Znao sam dobro da tu postoje neke ženevske konvencije i prava o zarobljenicima! Drugo, tu je bila i moja verska crta koja mi nije dozvoljavala da svoju dušu ukaljam grehom!
  • Ma sjećam se dobro kako si mi pričao o časti srpske vojske u prvom svjetskom ratu!
  • Sav sam bio u pričama o srpskom vojniku koji hrabro gine i časno vojuje, a pogotovo inspirisan i nadahnut prvim svetskim ratom, sećam se! - pa još dodaje:
  • Nikako nisam smeo niti hteo bilo kakav zločin počiniti niti sudelovati u njemu!
  • Znaš, ja sam u jednom trenutku pomislio da se možda vi svi sa mnom dobro sprdate! Kao i ono, vi me spašavate pa me onda opet date njima na mučenje! Ali to je bio samo jedan trenutak moga pesimizma jer mi je sve ono bilo užasno velika muka"
  • Ma šta ti je! Pa znaš kako si se ti dobro držao! Ti nijednog trena nisi pokazao strah!

    Što misli o predaji neprijatelju, najbolje mi je opisao u jednom detalju sa sarajevskog ratišta na kojem je teško ranjen:

    Što misli o predaji neprijatelju, najbolje mi je opisao u jednom detalju sa sarajevskog ratišta na kojem je teško ranjen:

  • Bio sam na jednom položaju u Sarajevu teško ranjen i ostao u okruženju, a muslimani me okružili! Znao sam da im neću doći živ u ruke. " Kokarda" na čelu, srpski grb na desnoj ruci i na levoj strani grudi sa malo većim belim orlovima a uniforma maskirna! Mislim da bi me totalno izmasakrirali da su me zarobili! ¿ malo zastajkuje pa nastavlja:
  • Držao sam dve bombe u ruci, izvukao osigurače i čekao da mi pridju kako bi ih aktivirao da i njih što više povedem sa sobom! Srećom, Gospod je hteo da me muslimani ne nadju u toj medji, a bilo je to dobro i za mene i za njih! - malo kroz smeh nastavlja.
  • Mada to oni i ne znaju! - pojačava smeh.
  • Pa kako si se izvukao?
  • Na kraju su došli naši i jakom efikasnim vatrom izvukli me iz okruženja! Zato se tebi divim što si prošao kao zarobljenik!

    ******

  • Nikad nisam mogao zamisliti da je neki četnik u stanju spasiti nekoga, a pogotovo Hrvata!

  • To što sam ja po opredelenju četnik ne znači da odobravam zločine! Ja sam srpski nacionalista i ako bih mogao, rado bih živeo u Srbiji sa drugačijim i prirodnim granicama, ali sada to ima i svoju drugu stranu! - nastavljam i dalje objašnjavati:

  • Ljudi u Srbiji ne mogu verovati zbog agresivne propagande, da postoji neko ko je spreman poginuti za Srbiju bez razmišljanja. Jedno sam vreme razmišljao o tome kako bi bilo lepo napraviti junačko deolo i poginuti kao vojnik.

  • Bio sam na jednom položaju u Sarajevu teško ranjen i ostao u okruženju, a muslimani me okružili! Znao sam da im neću doći živ u ruke. " Kokarda" na čelu, srpski grb na desnoj ruci i na levoj strani grudi sa malo većim belim orlovima a uniforma maskirna! Mislim da bi me totalno izmasakrirali da su me zarobili! ¿ malo zastajkuje pa nastavlja:
  • Držao sam dve bombe u ruci, izvukao osigurače i čekao da mi pridju kako bi ih aktivirao da i njih što više povedem sa sobom! Srećom, Gospod je hteo da me muslimani ne nadju u toj medji, a bilo je to dobro i za mene i za njih! - malo kroz smeh nastavlja.
  • Mada to oni i ne znaju! - pojačava smeh.
  • Pa kako si se izvukao?
  • Na kraju su došli naši i jakom efikasnim vatrom izvukli me iz okruženja! Zato se tebi divim što si prošao kao zarobljenik!

    ******

  • Nikad nisam mogao zamisliti da je neki četnik u stanju spasiti nekoga, a pogotovo Hrvata!

  • To što sam ja po opredelenju četnik ne znači da odobravam zločine! Ja sam srpski nacionalista i ako bih mogao, rado bih živeo u Srbiji sa drugačijim i prirodnim granicama, ali sada to ima i svoju drugu stranu! - nastavljam i dalje objašnjavati:

  • Ljudi u Srbiji ne mogu verovati zbog agresivne propagande, da postoji neko ko je spreman poginuti za Srbiju bez razmišljanja. Jedno sam vreme razmišljao o tome kako bi bilo lepo napraviti junačko deolo i poginuti kao vojnik.

    Razgovor nastavljamo o zločinu i mržnji pa mi objašnjava nešto što me dovelo u nevjericu.

  • Sećam se Sove, jednog od naših najboljih vojnika, ali jednom je uradio nešto što me je razočaralo i razbesnilo. Ubili smo jednog vašeg snajperistu, pogodili smo krov te kuće tromblonom. Taj vaš vojnik je imao mnoge rane od gelera po telu, bio je trenutno mrtav od tog pogotka. Sova ga je mrtvog dovukao na ukicu, podigao pušku i uperio je u tog mrtvog Hrvatskog vojnika. Prišao sam mu i proderao se: " Da li si ti puko, poludeo, šta?!" U tom trenutku to je značilo više od pitanja, značilo je da je on psihički popustio kao vojnik i da se uplašio, a pogotovo zato što sam ga gledao prezrivo. Sve je to Sova osetio.

  • Ljudi u navali adrenalina i nekad iz nekog straha znaju postupiti kao što ne bi nikada!

  • Kod njega je bilo nešto drugo. Te večeri smo se vratili u isturenu komandu na Cvetnom naselju i dok smo se mi spremali na počinak, on mi poče pričati i opravdavati se što se u njemu dogodilo. Pa mi kaže: " Znaš Mare, ja sam do vas ovde došao kroz njive i minska polja, a pobegao sam sa obale Drave ¿ sa streljanja!" Pitam ga: " Kako, Sovo, sa streljanja?" On mi samo kratko kaže: " mare, u Osijeku postoji jedan komandant grada i po njegovom naredjenju do sada je ubijeno ili streljano oko 200 Srba".

  • Jel ti pričao još neke detalje o tome?

  • Više ga nisam ispitivao, na žalost! Ni sam ne znam zašto sam sumnjao u njegovu priču, ali sam razmišljao o tome da je možda i istina što mi reče. Čak ga nisam pitao ni za roditelje koji su verovatno ostali u Osijeku! Jedino što sam rekao, da nikad više tako nešto ne pokuša, a njegov odgovor je bio da neće i na tome se sve završilo! Do kraja bitke za Vukovar više nije nešto slično uradio. Shvatio sam da on psihički nije popustio, nego je u njemu prevelika mržnja.
  • rsk- 100607 - 22.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (3)

    Iz knjige hrvatskog vojnika (2)


  • Znaš, da se nije dogodio takav zločin prema vama, naša pobeda na Vukovaru bila bi historijska, bez obzira na to što smo bili nadmoćniji u lakoj artiljeriji od vas! - dodaje još nešto: - ali vi ste imali daleko bolje pešadijsko naoružanje od nas! To me malo iznenadilo pa mu pokušavam pojasniti da mi nismo mogli ni pružiti jači otpor s obzirom na odnos snaga na cijelom vukovarskom bojištu, iako je on mislio na područje gdje su se naše postrojbe borile jedne protiv drugih.

  • Pa nas je u Vukovaru bilo možda do dvije i po tisuće u najjače vrijeme, nije to neka snaga za obranu! - ubacujem se.
  • Brate Vilime, mi smo jednu veliku pobedu pretvorili u poraz! Našu bitku za Vukovar će srpska deca pamtiti samo po Ovčari i zločinu, jer niko ne pamti kako mi je tada pričao danas pokojni Vukovarčanin, da su Hrvati do 01. 10. '91. pobili 300 Srba, što u Veslačkom klubu što na drugim mestima. Kasnije ću u specijalnom sudu saznati da je broj postradalih poimenično na temelju dosad prikupljenih dokaza, oko 160 Srba. Nešto kasnije ću doći do informacije da je 167 Srba pobijeno pre bilo kakvih ratnih dešavanja u Vukovaru. Ti kažeš da ćeš pisati knjigu o stradanju tvog naroda i već oplakuješ svoj narod na Ovčari što ja cenim i poštujem. Ima li iko ko je pisao i zabeležio bol i patnju tih Srba koji su odvedeni u Veslački klub i kako su oni molili za život ili kako su oni jaukali u mukama? Da li je neko u Srbiji ili u Hrvatskoj napravio ozbiljnu istragu ili namerava pokrenuti postupak? Slušao sam od Vukovarčana da su im tela zakopana u stare vukovarske grobove dok je drugi deo tih žrtava isečen i bačen u Dunav. Kad i ako se utvrdi broj tih mučenika, hoće li im iko podići spomenik kod Veslačkog kluba kao nevinim žrtvama? I tebi ovo pričam drugi put, no ti mi ne veruješ, kao ni za Osijek, a ja ti kažem da su tog krvnika, koji je bio glavni u zločinu, tvoji čak u gepeku izveli iz Vukovara i odveli za Zagreb. Još sam ti pokušao objasniti ostrašćenost Srba u Vukovaru koji su pustili bradu i stavili kokardu, koje ti zoveš četnicima a mnogo puta ti ponovih: Četnik se postaje na frontu i nige drugde.

  • Ne znam, Mare, glupo je da ti bilo šta kažem na to nemam pojma da se tako nešto dogodilo! Ne vjerujem da je to moguće! ¿ malo sam iznenadjen i nisam pametan što da mu kažem jer mi ta informacija zvuči jako ružno i ne želim da je to istina. Nakon toga vraćamo se na borbe na Prvomajskoj, pa Mare kaže:

  • Vi ste se tamo odlično borili, nismo vam dugo ništa mogli! Mnogo ste nam vojnika pobili, i to dobrih boraca! Poginuo komandir Joja dok smo pokušavali da zauzmemo " Kongres školu", Oko 4. novembra, to je onaj isti koji je držao mitraljeskom vatrom doktorovu kuću i sve ispred nje!
  • Čekaj malo, tamo su nam poginuli ljudi koji su " fićekom" krenuli prema minimarketu, a izašli su iz " doktorove kuće" !
  • E tako je, on je ubio tu četvoricu vaših vojnika ispred doktorove kuće!
  • Pa meni nije bilo jasno zašto su se vozili autom na takvoj borbenoj liniji kakva je bila naša! Jer tamo gdje smo se mi borili i 10, 15 metara izmedju nas i vas bilo je sigurno udaljenosti, tako da nije čudo ¿to se ginulo! ¿ dodajem na to.
  • Ako se sećaš, Joja ti je onaj što vam je rušio zastavu na kući preko puta doktorove, a vi ste je sve vreme ponovo postavljali!
    Koliko god čudno zvučalo, ipak mi je zanimljivo slušati svog neprijatelja o tome kako je bilo na drugoj strani i kako je to kod njih izgledalo, pa i dalje sa zanimanjem slušam sve što mi priča.

  • Samo znam, ujko da ste nam mnogo dobrih boraca pobili u borbama! Moje celo odelenje sa Prvomajske je mrtvo, mislim na najuži deo, okosnicu odelenja. Ja sam poslednji preživeli, doduše sačetiri rane, ali opet živ!

    U meni se javlja čudna mješavina osjećaja dok slušam o tim njegovim mrtvim suborcima. Ni sam ne znam bih li trebao biti sretan zbog toga što su moji neprijatelji mrtvi ili bih, dok slušam Mareta, trebao suosjećati s njim. Jer slušajući njega, dok mi to govori oči u oči, svim svojim osjećajima, iskreno osijećam ono što se očekuje da čovjek osjeća prema svom neprijatelju. Mare i dalje nastavlja dok ga pažljivo slušam.
  • Istina da oni nisu svi poginuli u Vukovaru, ali su daljne ratovanje i ranjavanja bila fatalna. Pslednji je umro Džo, 2004. godine. Umro je od mrcvarenja istražitelja kako bi ga slomili i optužili zajedno s nama. Privodili su ga na ispitivanje 12 puta, i na kraju, izrnjavani organizam je podlegao.
  • Saznajem od Mareta kako je i on, dok je bio u zatvoru Klisa kod Novog Sada od ruba deka napravio omču za slučaj da ga počnu tući i mučiti jer nije htio biti svjedok pokajnik koji je trebao optuživati druge ljude za zločin. Bio je spreman oduzeti si život jer ne bi mogao podnijeti da ga tuku zbog nečega što nije učinio i pogotovo da mu to rade njegovi. Srećom, nije nikad dobio ni jedan udarac tijekom istrage pa je i ta omča ostala neupotrebljena.
  • Mare i dalje želi pričati o svojim suborcima pa nastavlja:
  • Niko od tih momaka, osim Džoa i Pirketa, nije imao više od 25 godina. Sad su svi pod zemljom. Ginuli su noseći Srbiju u srcu, a niko danas u Srbiji ne zna za njih. To su: Sova, Mićko Snajper, Damir, koji je imao 19 godina, Kurir, Džo, Vuk, Pirke. Jedino za Plavog ne znam ništa, da li je mrtav ili živ. Znao sam na ratištu trojicu ili četvoricu koji su se zvali Pirke, ali ovaj koga ste vi ubili bio je poseban.
  • Kako misliš poseban? -ubacujem se ja.
  • On je negde od 25. oktobra do 4. ili 5. novembra, odlazio noću u vaše redove! Napunim mu ruksag bombama, on se izuje i uzme samo pištolj i tako trži noću vaša skrovišta. Kurir i ja odemo i popnemo se na " siporeks hangar" i gledamo gde se vidi svetlost od eksplozije bombi. I tako do 2- 3 sata ujutro, dok se ne vrati na našu stranu.
  • Čuo sam za to, kod nas se pričalo o tome mada nisam vjerovao! On je iz tvoga odjeljenja?
  • Jeste, o njega sam se mnogo ogrešio. Negde 4. ili 5. novembra on se nije vratio, a ja sam pred borcima pričao kako ne mogu da verujem da je Pirke dezertirao, pobegao iz Vukovara kao " p.. . 2", a ni jednom nisam pomislio da je možda poginuo, to nisam uzimao ni kao mogućnost.
  • Ma dobro, to je samo znak koliko si imao povjerenja u njegove sposobnosti.
  • I još sam mu na predzadnje ubacivanje i odlasku na vašu teritoriju dok sam mu punio ranac bombama rekao: " Pirke, ja ovo ne bih imao hrabrosti da radim". On me pogledao i reče s osmehom: " Stvarno Mare?" Ja odgovorih: " Stvarno"! Video sam da mu je bilo drago što odajem poštovanje njegovoj hrabrosti. Mada tebi moram sad priznati: ja stvarno nisam imao smelosti da činim što i on.
  • Šta se dogodilo s njim?
  • Našli smo ga negde 10. ili 11. novembra na 20 metara od ulice koja razdvaja Milovo brdo od naselja Boško Buha bez pola glave! Ja nisam prilazio lešu. Video sam ga s neki 10 metara, a i drago mi je zbog toga, jer sad ga pamtim po njegovom zadnjem osmehu. Ovi moji su ga detaljno pregledali i kazali su mi da je uzrok smrti bio hitac iz neposredne blizine.
  • Znam da je negde u naselju Boško Buha noću ubijen jedan vaš, ali znam da su jedan ili dva naša poginula u tom okršaju. Znali smo da se netko od vaših ubacuje pa ga je netko dočekao ili u okršaju ubio!

  • Da ne poveruješ! On je od " siporeks hangara" u Cvetnom naselju, gde sam ga ja ispratio oko 22 sata, otišao na vašu teritoriju skoro dvesto metara.
  • Ponovo iskazuje žaljenje što ga je u jednom trenutku smatrao dezerterom pa ponavlja:
  • Tako se ja ogreši o toga hrbrog vojnika, mnogo!
  • A šta je s ostalim dijelom vaše postrojbe?
  • Jojino odelenje se raspalo posle njegove pogibije dok je napadao " Kongres školu " i pola je pridodato mom odelenju. Mićo Vukovarac, koji je rešio Minimarket tako što je hladnim oružjem ubio vaša dva stražara, poginu je u okršaju njegove grupe sa vašima dok su zauzimali Minimarket. Znam da je u tom okršaju još vaših 7 poginulo, mi smo potom zauzeli taj važan položaj, a njegova se grupa potom raspala.
  • Uz doktorovu kuću taj položaj je bio presudan za vaše dalje napredovanje i teško nam je palo to gubljenje Minimarketa, gotovo zbog 9 poginulih! - ubacujem se, a Mare nastavlja sa pričom o svojim borcima:
  • U proširenom sastavu mog odelenja bilo je pojedinaca i grupa koje su se izvanredno borile, kao grupa sa Banjice iz Beograda, grupa Srba iz okoline Vukovara i iz samoga grada, grupa iz Zemuna, momci iz Novog Sada i okoline, Grupa sa juga Srbije koju sam posebno poštovao zbog upornosti i hrabrosti.
  • Vidim da je i kod vas bilo ljudi sa svih strana, slično je i kod nas bilo ! Recimo, ti što su izginuli kod " Minimarketa" bili su iz Čakovca, sa nama su se još borili policajci iz Vinkovaca, pa jedna ekipa dobrovoljaca iz Našica koja je bila strašna, moja ekipa iz Zagreba se sa domaćim Vukovarcima borila oko doktorove kuće! E zanimljivo je da je kapetan Ceca ranjen u borbama baš oko doktorove kuće, geler mu se zaustavio u srčanom mišiću, imao je težak bol u grudima ali je ipak ostao do kraja pada Vukovara, skoro mese dana, i danas je 70 % vojni invalid.
  • Od moje grupe iz Zagreba svi su uglavnom invalidi od 50 % na dalje zbog rnjavanja, S tim da imamo jednog 100 % invalida, Borisa Trifunovskoga ( koji je danas nepokretanjer je dobio geler u kičmu ). - kratko dodajem kako bih mu pokazao koliko smo i mi postradali na Prvomajskoj, pa ga pitam nešto o Kinezu:
  • Kakav je Kinez bio kao zapovjednik? Pitam to zato što se sjećam njegovog autoriteta one večeri kad ste me spašavali!
  • Kinez je znalački prenosio naredjenja od Kamenog i veoma precizno sa nama, komandirima odelenja zamišljene akcije primenjivao na terenu. Hrabar čovek i pravi ratnik, ali onda protiv vas nisi ni mogao drugačije nego samo hrabro i mudro! Pružali ste žestok otpor!
  • Ma bilo bi to još žešće da smo mi imali municije i granata ali mi smo bilo potpuno bez ičega! Ja sam zadnjih tjedan dana imao samo 3 okvira municije! A zadnje dane je veliki problem bilo i gladovanje!
  • Čudno je što mi to kažeš, jer sam u zgradi preko puta dvorca Eltza video oko 40 sanduka punih municije i mi smo se tu snabdeli raznim vrstama i kalibrima municije. Kažeš i da si gladovao, ali u podnožju naselja Boško Buha, sa strane Vuke .. . oni podrumi koji liće na pećine, jel znaš?
  • Ne znam, ne sjećam se da sam to vidio!
  • E, tu vam je u jednom od tih podruma bio ceo kamion porcija američkih NATO-vih jednodnevnih sledovanja za vojnike!
  • Ne, zaista nemam pojma o tome!
  • Izgleda da se vama pozadina totalno raspala.
  • rsk- 100603 - 22.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (3)

    Iz knjige hrvatskog vojnika (1)


    Kao što sami i obećao, delovi poglavlja u kojem razgovaraju:
    Vilim Karlović pripadnik ZNG iz Zagreba i Marko Ljuboja dobrovoljac SRS iz Beograda i pripadnik odreda Leva Supoderica. Sve vezano za Vukovar i borbe u njemu.

    Marko me odlučio počastiti večerom u jednom dobrom restoranu koji ima dobru srpsku kuhinju. Čekajućo večeru počeli smo razgovarati o svemu što se dogodilo one noći kada su me spasili. Nakon svih godina konačno smo imali priliku o tome razgovarati oči u oči. Imao sam strahovitu potrebu ponovno mu zahvaliti i pokazati koliko mi je drago što me spasio, ali njegov odgovor bio je onakav kakav je možda i očekivan za čovjeka koji vjeruje u Boga.

    Znaš, Vilime, ja bih bio nasrećniji da te nikada nisam upoznao! Tvojim spašavanjem bio sam mnogo drag Gospodu. Voleo bih da te nisam upoznao na ovaj način, da mi nisi morao vratiti uslugu!

  • Ma moja usluga je nemjerljiva tvojim djelom mog spašavanja!- Odgovaram mu, ali on nastavlja:- Ne sme da se traži plata kod Gospoda za dobro delo! Da te nisam morao zvati na svedočenje, imao bih više Božije milosti! I znaš, nisam te ja spasao, ja sam ti samo bio orudje u Božijim rukama!

  • Bog je odabrao zbog nekog razloga da to budeš ti, on uvjek djeluje kroz ljude ali je iz nekog razloga poslao onog momka iz kuće da ode po tebe!

  • Kojeg momka? Nije niko došao po mene!
  • Kako nije? Pa zar nije netko iz kuće došao po tebe?
  • Ma jok bre! Tamo su bacali neke bombe i bančili, moj vojnik Plavi je došao i preneo mi da se tamo neko žali na njih. Pre toga on je sve vreme sa mnom i otišao je na deset minuta da to izvidi, tako sam ja dobio informaciju od njega, a on je potom otišao na Cetno naselje.
  • Pa, šta si ti, brate, slučajo došao u tu kuću?
  • Tako nekako. Da su oni bili tiši ti danas ne bi pričao sa mnom! Sećaš li se onog svog pogleda kad sam ušao u onu sobu i video te onako izrezanog s rupom na čelu? Kao da si mi pogledom govorio spasi me!
  • Vjeruj mi, Marko, da sam upravo to i mislio! Ali doslovno tako, mislio sam: "Daj me spasi odavde, izbavi me od ovog mučenja!"
  • Ma video sam ja u tom pogledu da ne smem dozvoliti da ovog čoveka ubiju! Rekao sam sebi: "Mare moraš ga spasiti od ovih krvoloka!"

  • Ali ti si se brzo vratio nakon 3-4 minute, s Kinezom.
  • Ma da, odmah tamo gde sam provalio u šupicu da uzmem cipele bila je komanda! Jel se sećaš?
  • Ma znam ali ne mogu se sad sjetiti gdje je to točno bilo. Sjećam se šupice, dvorišta i kuće u njemu!

  • E, odmah je tu iza bila komanda! Tu je Kinez večerao sa Kamenim, Radićem i još nekim oficirima! Ja tu udjem i odmah Kinezu kažem: " Eno Kinez, tamo u onoj kući one pijane budale uhvatile nekog mladog ustašu i hoće da ga kolju, već su celog isekli!" On mi kaže da će odmah samo da završi večeru, a ja mu opet ponovim:" Ma neće biti vremena, moramo odmah jer samo što ga nisu ubili!" Kinez na to prekine Večeru, uze svoj "PM" iz hodnika i odmah krene za mnom.

  • Ali kad ste upali u kuću ništa mi nije bilo jasno!- ubacujem se nakratko dok smo dobivali predjelo.

  • Ma Kinez je poludeo, počeo je psovati na njih! Ništa ja ne bih mogao da nije njega bilo! Kinez se baš jako zauzeo za tebe, bio je spreman pucati na njih!Časno je ratovao na Prvomajskoj i nije trpeo ničiju nedisciplinu, a kamoli zločin!
  • Čekaj brate, ti si se borio na Prvomajskoj? - iznenadjeno ga pitam.
  • Pa da, gore sam bio mesec dana, na ovom području!
  • I ja sam se gore borio, negdje negdje od 20. listopada pa na dalje!
  • Pa eto, brate, ja sam negde od 15. oktobra gore ratovao!
  • Ovo je zaista zanimljivo! - kratko komentiram.
  • Kameni ti je prvi uvideo strateški značaj pada Prvomajske. On je ubedjivao oficire, Tešića i ostale, da je naše napredovanje u tom pravcu ključno za pad Vukovara. Oni su se prvo bunili, ali Kameni mi je pričao da je kapetan Stijaković prvi uvideo težinu i važnost njegovih predloga. Potom su se i oni složili da naša jedinica udari punom snagom u pravcu naselja Boška Buhe i Milovog brda preko Prvomajske. Kameni i ja smo mnogo cenili operativne sposobnosti kapetana Stijakovića! Znaš mi smo oficire JNA zvali komunjare, ali ne one niže oficire koji su s nama ratovali i ginuli, nego tu mislim na potpukovnike i više, a to su ovi niži oficiri i razumeli!
  • Pa gledaj, Mare, i mi smo svoje iz JNA zvali "komunjare" isto tako misleći na sve one koji su bili po nekim kancelarijama i s većim činovima!
  • Vraćamo se na noć mog spašavanja i kako je ono izvedeno, a Mare mi sa smijehom govori koliko sam ga ispitivao o svemu i svačemu. Kaže mi da sam bio toliko dosadan da sam svojim insistiranjem uspio od njega saznati čak i njegovo puno ime i prezime. Takodjer mi govori i da je znao zašto ga "zapričavam" te da sam želio psihološki utjecati na Kineza i njega jer sam bio u strahu za život. Iako ga je malo živciralo to što sam bio nepovjerljiv prema njima dvojici nakon onakvog spašavanja ipak, me shvaćao, pogotovo kad bi mi pogledao onako izmasakrirano tijelo i rupu na čelu.
  • Zatim se malo uozbilji pa me pita: - Ujko, sjećaš se onog zavoja gde si me pitao da te pustim?
  • Iako sam mu rekao da se ja nikad nisam osjećao ustašom i da mi se ta ideologija ne svidja, a pogotovo sve ono što su učinili, on me ipak uporno naziva " ujkom". Uglavnom me tako naziva u trenucima kad se želi našaliti, sjetiti se nečeg smješnoga.
  • Sjećam se, brate, kako ne! Odgovaram mu.
  • E pa, dobro da te nisam dole pustio! Posle sam saznao da je celo ono polje bilo minirano!
  • Ajde, dobro da me nisi poslušao i nasjeo na moje molbe!
  • Ma pusti, ti si bio "mudrov" ! Ujko je mudrovao sve vreme! - kroz smjeh mi govori dok već polako jedemo večeru.
  • Morao sam psihološki djelovati na vas da mi se smilujete! - S mješkam se dok mu odgovaram pa ga još pitam: - nije mi jasno kako to da je Kinez imao na beretki petokraku? Znam da četnici ne vole komuniste kao ni mi!
  • Ma to je malo specifična priča! Kinez je bio zamenik komandanta, pa da bi ga ovi "partizani", mislim na visoke oficire JNA, malo ozbiljnije shvaćali i uvažavali nosio je petokraku. Jednostavno da si olakša komunikaciju s njima! Ti visoki oficiri JNA nisu nas baš voleli, ali su nas poštovali, hteli su da ratujemo za njih jer su dobro znali da vas bez nas ne mogu nikada pobediti.

    Takodjer mi je pričao o tome kako je njihov vodja, Vojislav Šešelj, obilazećo prvu crtu na Cvijetnom naselju 04. 11. rekao Kamenom:

  • "Pazi, Kameni, da te ne uvuku u neki zločin!"

    Mare je sve to čuo jer je bio u njihovoj pratnji, a misli da je do toga komentara došlo jer je Šešelj obilazeći prvu borbenu crtu ugledao mrtve hrvatske vojnike. Još jednom je Šešelj dolazio u Vukovar, 12. 11. i tad je, podržavajući Kamenog, otjerao nedisciplinirane vojnjike kao i neke prije toga. Šešelj je sve ponovio oko 25. 11. u svojoj kancelariji u starom sjedištu stranke na Slaviji, ali detaljno, čemu je prisustvovalo i Mare. Rekao je da im zabranjuje bilo kakvo sudjelovanje u masakrima i bilo kakvom ubijanju civila ili ranjenih zarobljenika. Mare mi govori kako su te riječi i zapovjedi koje im je izdavao Šešelj kasnije dovele do zaključka i sumnji u to da su mu "komunjare" htjeli namjestiti ratni zločin i u to uvući njega i njegovu vojsku. Zanima me što Mare misli o Šešelju i kako danas gleda na njega i njegovu ideju pa ga pitam:

  • A šta danas misliš o Šešelju?
  • Šešelj svojim stradanjem i dostojanstvenim držanjem u Hagu staje u red najvećih srpskih vojvoda koji su hodali srpskom zemljom! - pa mi dodaje još nešto aludirajući na njegov položaj u Hagu: - Ako ga ubiju njegova nacionalistička ideologija tek će zaživeti za 10, 20 godina. Ako li ga pak puste i dodje ovde on je nerešiva energija za sve koji imaju interes na ovim prostorima.

    Njegovo mišljenje o Šešelju me nije iznenadilo, ali isto tako se nadam da njegova nacionalistička ideologija nikad neće zaživjeti, jer znam da bi to značilo nove ratove izmedju naših naroda. Saznao sam da je Šešeljeva skupina bila satavljena od oko 100 vojnika dobrovoljaca, većinom iz Srbije, a jedan dio vojnika bio je iz Vukovara. Do kraja operacija za Vukovar broj njihovih boraca je porastao na 350, ali Mare mi objašnjava da nikad u akcijama nije sudjelovalo više od 60 do 70 vojnika. Šešeljevi ljudi bili su pridodani postrojbama gardijske brigade. Jedinicom je zapovjedao Milan Lančužanin zvan Kameni, dok je Kamenom zapovjedi izdavao major Tešić. Jedinica se zvala "Leva Supoderica" , zamjenik Kamenog je bio Kinez, a zapovjednici odjeljenja koji su vodili akcije na Cvijetnom naselju bili su pokojni Joja iz okoline Zrenjanina i Mare. Kaže mi da su ta dva odjeljenja pretrpjela najteže gubitke i da su njihovi pripadnici bili nosioci borbi na Prvomajskoj. Govori mi i o nekim zapovjednicima grupa, pa tako spominje Kapetana ili Cecu, a kasnije, na kraju bitke za Vukovar, zapovjednik jednog odjeljenja će postati i Džo zbog hrabrog držanja u borbama. Dok spominje ta imena izgovara ih s posebnim poštovanjem te mi govori da su to sve bili hrabri pošteni ratnici i da nikome od njih zločin nije padao na pamet. Ja mu sve to ne mogu zamjeriti i ne želim jer i ja o svojim suborcima i dobrim ratnicima govorim kao on o svojima. Mare mi je još rekao da je njega Kameni promaknuo u zapovjednika drugog udarnog voda dan ili dva prije njegovog ranjavanja u lijevu ruku, odnosno nekoliko dana prije završetka borbi. Kameni je svim svojim vojnicima i dobrovoljcima strogo zabranio sudijelovanje u bilo kakvom zločinu. Dok mi to priča, pitam se koliko je njih zaista poslušalo tu zapovjed i koliko ih je sudjelovalo u zločinima na Ovčari. Po onome što sam saznao od Mareta, nitko od zapovjednika iz njihove jedinice nije imao veže sa zločinom i nedjelom na Ovčari. Mare mi je objašnjavao da je ponosan što nitko iz njegovog odjeljenja i nitko od ljudi s prve crte na Prvomajskoj nije osumnjičen niti osuđen za Ovčaru. Večer provodimo cijelo vrijeme razgovarajući od tom zločinu, a on ima i svoje viđenje cijele situacije:
  • rsk- 100601 - 22.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (0)

    Leva Supoderica


    Hvala Neba Bak! To je kraj koji su Srbi zvali Petrova gora i nalazi se na zapadnom ulazu u Vukovar, a Mitnica je na južnom. Pitao si zašto se jedinica zvala Leva Supoderica. Prema dostupnim informacijama stvar je veoma prosta. Kad je Milan Lančužanin Kameni doveo prvu grupu dobrovoljaca u Vukovar polovinom oktobra u komandi 1. jurišnog odreda od njega je traženo da smisli neko ime radi lakše komunikacije, izdavanja zadataka, koja jedinica je na kom pravcu itd. tad je on dao taj naziv jedinici, a sam naziv predstavlja jedan kraj u Vukovaru koji se tako zove, i mislim baš na Getrovoj gori.
    rsk- 100581 - 20.05.2017 : Zeljo Poskoci Doboj - best (1)

    Vukovar '91.


    Odred "Leva Supoderica" je dobio ime po naselju koje se nalazi u sastavu Sajmišta, koliko se sjećam, oni su bili zapadni dio Sajmišta ljevo od kasarne gdje su poslje 16. 10. prebačene naše najjače snage uzeto je Cvetno naselje i krenulo se kroz ul. 1. maja i izašlo se na Milovo brdo ispod kojeg se vidi Vukovar kao na dlanu. Tu je bio kraj za njih.

    Ulice kod groblja Josipa Kraša i Masarikova nisu pale do kraja kao i hotel "Dunav" jer bio sam na drvenoj pijaci 16. 11. a hotel je bio ispred nas i nisu naši bili na njemu.

    Da budem iskren, na Sajmištu nisam vidio kukuruze, tu su bile samo kuće, kukuruze smo prošli u 9. mjesecu između Negoslavaca i Sajmišta.

    Vuteks smo zauzeli u akciji 14. i 15. septembra, to je što sam ja vidio i znam, ponavljam ja ne negiram nikog.
    rsk- 100545 - 19.05.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Leva Supoderica


    Ne želim da polemišem, ali čisto istine radi pravi naziv je Leva Supoderica.

    Pozdrav braći Srbima!
    NOMAD
    rsk- 100539 - 19.05.2017 : Neba Bak Srbija - best (0)

    Vukovar


    Malo da pojasnim o mom ratnom učestvovanju. Kao prvo, da se zahvalim Vogošćaninu Pravom na lepim rečima. On je živi svedok mog učestvovanja, moje jedinice na Vogošćanskom ratištu, mada je ovde priča o Vukovaru. Ja stojim iza svojih pisanja kao i uvek, i osim istine mene ništa nije zanimalo.


    Šljivavčanin je za mene bio general, to mi je prva reč bila, tako sam ga i oslovio, bio je tata za JNA, nije me jednostavno interesovalo ko je i šta je, pogotovo što nas je gurnuo u vatru, u minirano, sve je to bila njegova komanda, tako da je mogao da bude ne zna ko. Ja nisam imao potrebe da pamtim imena ničega, jer je naš posao je bio danas na jednom a već sutra na drugom mestu. Naredba pretpostavljenih se uvek izvršavala, tako da gde god je bila borba, ispomoć, straža, čišćenje lopatom, pravljenje bunkera i slično, uvek sam išao bez pogovora.

    Uz pomoć vojvode Baneta došao sam do nekih podataka, koje iste imaju glavniji ljudi. 30 oktobra 1991. godine smo iz Ohridske ulice, br 1, Vračar, sedište SRS, koja nažalost "nekih neistomišljenika", i dan-danas postoji. Krenuli smo u popodnevnim satima u kasarnu 4. juli u Beogradu. Tu smo zadužili opremu, a oružje ispred Vukovara gde smo se smetili prvu noć, a ujutru došli na odredište. Ne znam ko je napisao da Mitnica nije bila naša, meni se to urezalo u glavu zato sam i pisao o njoj. U ulici gde smo se raštrkali i svako od ljudstva sebi pronasao kuću za spavanje, ja sam se smestio u kući na raskrsnici, gde je komanda bila udaljena nekih 200-tinak metara. U tom delu su mahom bile montažne kuće, još ima i anegdota o borcu iz Leskovca, Borku, koji se zaljubio u jednu meštanku, babu od 70 godina i verovatno je ostao sa njom da živi.

    Da opišem moju okolinu. Izlaskom iz kuće, u kojoj sam spavao ja i moji saborci, u blizini, gledajući iskosa sa desne strane nam je bila fabrika Vuteks, nit me zanima ni deo grada niti bilo šta, jednostavno događaji se pamte. Kao što sam i opisao, sa moje leve strane u blizini, a lično sam obilazio to mesto, bila je jedinica minobacačlija, a iza njih poprečno sa ulicom koja je vodila ko zna gde, je bilo kukuruza, i na tom delu su delovali ustaški snajperisti. Svaki odlazak na liniju je prvobitno bio skup ispred komande, sa moje leve strane, u tom periodu je bio i vojvoda Šešelj u poseti, i posetio je lično nas, u pomenutoj komandi je prespavao noć, i lično sam bio te noći na straži ispred komande, odakle je neko ćapio balon rakije iz garaže komande, oko čega se digla velika halabuka. Morao sam to da napišem, jer ima što reče Razvigor materijala za dve knjige, a ne za jednu.

    Ja lično, nisam omalovažavao nikoga na forumu, pa ni JNA kao što to pominju ovde, jednostavno, davali su punu i veoma tačnu i preciznu podršku, minobacačima, i tenkovskim granatama. Vojska JNA je u tom periodu, dok sam ja bio u Vukovaru, uvek bila iza nas, a kako su ginuli i to se zna, od minibacača, snajpera, i naravno od alkohola. Pa i meni je dosta prijatelja iz grada izgubilo živote zbog ludosti i pijanki, to je opšte poznato, a sad kome se ne sviđa, šta da mu radim.

    Uglavnom, ja nisam ratovao rame uz rame sa našom vojskom, JNA, već isključivo sa dobrovoljcima SRS, na čelu sa našim istaknutim, mogu reći herojem Srbstva, vojvodom Vakićem. Što se tiče samog dejstvovanja i ratovanja, bilo je bez osporavanja dosta gubitaka, smene na zauzetim pozicijama, ma bilo je svega i svačega, ne ponovilo se, jednom rečju - strahota.

    Ovo je moje neko malo objašnjenje i dopuna, ko ima nešto protiv toga neka me zaobiđe, ili neka se informiše kod naših učesnika-veterana, a hvala Bogu ima nas dosta...
    rsk- 100481 - 18.05.2017 : Zeljo Poskoci Doboj - best (2)

    Pohod na Vukovar


    Započeo bih, kao prvo, o broju žrtava na našoj strani. Bilo ih je i previše, tačan broj ne znam a što je i najgore oni koji bi trebali to znati (JNA) u kojo smo tad bili. Zbog čega to govorim? Oni su dali ono najviše, svoj život, bilo bi nepošteno prema njima da se to umanjuje kao i to što se ovdje piše da JNA nije učestvovala, jer da nije bilo JNA Vukovar nikada ne bi bio oslobođen.

    Postojale su dvije oprativne grupe: Sjever - Borovo naselje i Jug - Sajmište, gdje smo nastupali mi.

    Što se tiče Mitnice, Zenge su je držale od početka do kraja, mi smo se sa Sajmišta jednim djelom naslanjali na nju u djelu Sslavija, desno od kasarne koliko se sjećam.

    Od 2. oktobra bilo je akcija po cjeloj dužini Sajmišta jer tu je bila intezivna i svakodnevna borba. Pucalo se svaki dan, ali bez nekog pomaka. Sljedeća veća akcija na obe OG Sjever i Jug, kreće 16. 10. 1991. godine. Tada opet kreće napad kroz čitavo Sajmište od ulice 1. maja, Pionirske, Preradovićeve itd, pa sve do nas u Josipa Kraša. Sa nama ide i ATJ. Pančevo koji su bili dobro opremljeni: pancirke, hekleri, mp-9... Krećemo iz Dalmatinske, Sajmište prema groblju i ul. Josipa Kraša pa dalje u grad. Naše lijevo krilo ide kroz Masarikovu sa drugu stranu groblja.

    16. 10. 1991 krećemo u konačno osvajanje Vukovara, duž cjelog Sajmišta, kasnije sam saznao od komšije dobrovoljca koji je napadao na Borovo naselje istog dana da su oni trebali da raspolove Borovo Naselje, čini mi se kroz Vinogradsku ulicu gdje je poginuo Blago Zadro, njihov komadant. Međutim napadali su bezuspješno, ostali su bez dosta tenkova i to M-84, i dosta pješadije.

    Mi napadamo ljevom stranom a Pančevački specijalci desnom stranom ulice. Nakon ranjavanja dobijam novi pm-72 i dobijam od ranjenog druga pumpericu koja je idealna za ulične borbe je ne treba nišaniti, samo naneseš u željeni smjer i neprijatelj je zasut sa snopom sačme. Ponavljam, ova puška je idealna za ulične borbe.

    Nakon artiljerijske pripreme, koja je tukla većinom tempirnim MB-minama, kreću naši tenkovi, naravno M-84, dva komada. Prvi nailazi na minu i strada mu gusjenica, drugi tuče par granata i pokriva ovog te ga kači i izvlači. Ustaše tuku tromblomima po njima i nama, tenkovima ne mogu ništa, ali za naš su ubitačni. Jednog specijalca izvlač, dobio je po nogama. Mi pucamo zolje po kućama ispred i napredujemo. Kad smo došli do njihovi položaja, groblje je bilo iznad nas, u visini krovova kuća od dva sprata oni su nas pustili namjerno u zamku, bacali su bombe i pucali zolje i nešto što do tad nisam vidio - bacali su tromblone rukama, Bombe smo uspjeli odbacivati od nas, međutim trombloni su eksplodirali odmah. Jedna bomba je eksplodirala metar od mene i nevjerovatno ništa me nije zakačilo. Uvalili smo se u par kuća, a sprcijalci su otišli dalje. Jedan komadant je preko motorole tražio vazdušnu pomoć, boga smo molili da se to ne desi jer bili smo izmješani sa ustašama.

    Tu smo se borili oko dva sata ali bez nekog pomaka. Ostale jedinice kroz ul. 1. maja, Preradovićevu i ostale imale su polovičan uspjeh. Mi smo odradili jedan dio, ali smo ušli u potkovicu pa smo pri povlačenju imali najveće gubitke. Ustaše su znale kuda ćemo nazad i čekali su da krenemo sa povlačenjem. Postavili su snajperiste i mitraljeze, rasporedili se u manje grupe i počeli da tuku. Jedan moj drug i zemo iz Bočinje kod Maglaja, je nosio zolju kao i većina. Metak mu je prošao kroz stomak i aktivirao raketu, koja ga je raznijela tako da mu nije bilo pomoći. Bio je to strašan šok za sve, a posebno za mene. Uzeli smo nosila i ponjeli ga. Tada mitraljez pogađa prvu dvojicu sa nosilima. Padamo svi od prevrtanja metaka i ostalog. Jasno im je bilo da nas imaju, specijalci počinju da nas pokrivaju ali i njih zasipaju paljbom i zoljama, ja ih više nisam vidio pošto je komanda bila da čekamo oklop. Nakon nekog vremena dolazi tenk BOV i transporter koji otvaraju ubitačnu vatru po groblju gdje mi ubacujemo mrtve ranjene i ostatak nas unutra. Ostali su, zaklonjeni uz oklop krenuli nazad prema kasarni.
    rsk- 100449 - 17.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (3)

    RE: Vukovar


    Ovo je sad malo škakljivo možda ne bih trebao da se mešam, ali moram da napišem svoj utisak. Nešto slično sam primetio i na drugim forumima kad diskutuju ljudi među kojima ima i ljudi koji su direktni učesnici borbi a i onih drugih koji to nisu bili iz bilo kojeg razloga.

    Nema nikakve dileme da su direktni učesnici najveća dragocenost svakog foruma pa i ovog našeg, i ja zaista prema tim ljudima imam najveće poštovanje. Ali, najgore su one situacije kad neko od njih zaista napiše neke stvari koje ne stoje i ako se desi da neko krene da ispravlja napisano, često može da dobije onu uzvratnu, "Ma gde si ti to bio da ti meni pričaš?"

    I ja sam iz pisanja člana pod pseudonimom Neba Baka primetio neke nelogičnosti, na koje je delimično ukazao i Nomad, ali on je to uradio na jedan zaista provokativan način i mogu da razumem ljutnju autora teksta.

    Primera radi, meni iz napisanog nije jasno, na kom je pravcu na kraju Neba Bak bio, zato što spominje i kukuruze, i Mitnicu, i izlazak na Vuku, i napredovanje kroz kuće... Pošto je poznato da su dobroviljci SRS bili u odredu Leva Supoderica (a ja ću uskoro postaviti neke zanimljive odlomke) i da su bili smešteni u Novoj ulici na pravcu prema Cvetnom naselju u zoni odgovornosti 1. jurišnog odreda, a kukuruzi, i prvac prema Mitnici su bili u zoni 3. jurišnog odreda?
    rsk- 100437 - 15.05.2017 : Neba Bak Srbija - best (2)

    Vukovar


    Mitnica, naše odredište odakle idemo u bitku. Desilo mi se dva puta, kao što verujem da se svakom može da se desi, konačno strah, nije, nesto tu oko toga. Nisam išao jednog jutra, jednostavno mi se nije dalo, nisam smeo, nisam bio dovoljno hrabar tog jutra, šta li ga znam šta me je obuzelo.

    Nekoliko sati nakon toga nam je javljeno da imamo gubitke. Među njima je bio i moj dobar prijatelj, Žika, srećom samo ranjen u nogu i poslat za Beograd. Naš glavno-komandujući za sve dobrovoljce, vojvoda Bane Vakić, dolazi sa naredbom o pregrupisavanju, opremanju i polasku da pojačamo liniju.

    Naravno, dobio sam elana, još kada sam čuo da mi je prijatelj ranjen, veoma brzo sam se spremio. Pošto sam uvek kod sebe imao oko desetak okvira, već spremnih, što duplih, što običnih, uvek opasan bombama, i naravno zolju okačenu o rame. Za nepunih pola sata smo svi bili spremni za pokret. Lagano smo se pridružili našima, i preko groblja, koje je uzvišeno, raštrkali se i kao tajfuni projurili, uz sporadičnu pucnjavu. Spuštali smo se lagano ka unutrašnjosti grada. Granatiranje kao dobar dan. Naši su odrađivali vraški dobar posao, ali ni ustaše nisu zaostajale, ruku na srce, naši su dosta ginuli od njihovih granata, više nego od metaka, kao i od nagaznih mina, a to im je bila specijalnost.

    Ekipa je bila da se smrzneš, čiča Đole, Zenga, Djetić, Topola, Legija, Goksi, pokojni Kuja kao i Crvenko koji nas je pokrivao snajperom. Mnogo muka su nam zadavali njihovi snajperi, bilo je dosta, tadašnjih Čehoslovaka i Poljaka, ali smo mi to prolazili munjevito tako da smo se približavali sve bliže centru. Lagana nizbrdica, čiča Đole pretrčava, ne sećam se ko je je bio drugi, ja treći, kad iz kanalizacije, ujka potprasi i meni dva metka kroz butinu. U prvi mah nisam ni osetio.

    To je bilo to, što mi se tog jutra nije išlo, predosetio sam i posle ljudi kažu ovo, ono. Nećega tu ima. Malo sam se i uplašio. Dok sam pretrčavao prema spomeniku, evo i slike gde se to odigravalo, video sam mu lice, izduženo, sa sitnim brčićima, a malo poduža. Kosica mu viri ispod šlema. Da ga sad vidim prepoznao bih ga. Toliko su bili snabdeveni podzemnim putevima, kao vijetnamci. Dotrčavam do jaruge, jer se kod spomenika račva put, obliva me znoj i krv, sreća rane su bile prostrelne.

    Čiča se zajebava, uzeo prutić da me šiba, nisam ga poslušao da ostanem na sigurnom već sam krenuo za njim. Inače, čiča Đole je poznat po tome, što za svo vreme ratovanja nikada nije bio ranjen, a meci su mu prolazili kroz rukave, nogavice, udarali su ga u šlem više puta. Taličan je bio da se metak prosto odbijao od njega. Ja sam ubrzo otišao na previjanje, i tako se završio taj dan, u kome smo dosta prevalili. Kad kažem dosta, mislim u smislu po kvartovima, celo groblje i još par ulica. Granatiranje je trajalo tokom celog dana, tukli su i sa jedne i sa druge strane...

    Dva do tri dana sam bio van stroja, mada sam mogao, ali mi nisu dozvoljavali Čiča i ostali da idem da izvršavamo aktivnosti na frontu. Inače, naša jedinica se zvala- LEVA SUPODESNICA, ni dan danas ne znam, niti je iko od nas bio u stanju da mi objasni šta je to ime značilo.

    Nakon odmora se desila nezgoda na groblju, koju sam već ranije opisao. Inače moj komandir Crni, moram da napomenem, morao je iz Vukovara da ode jer se i tu desio incident. Nime, neko je imao neki pik na Crnog, jer je po mnogima trebao izvojevati od Šešelja zvanje vojvode za svoje zasluge, pa su povodom toga planirali da ga sklone. Otišao je kod svog dobrog prijatelja u dalje borbe, kod vojvode Brneta.

    Svaki dan smo imali aktivnosti. Nije bilo predaha, u toku dana se dešavalo da idemo i po tri puta na intervencije, popunjavanja prilikom kontra-napada ustaša. Nije da nisu bili dobri borci, ne mogu da ih omalovažavam, ali, dosta njih je bilo na drogama, pa stoga moram da opišem jedan događaj. Desilo se po nas iznenađenje, i to veliko. Prilikom vraćanja sa linije, inače sve se to radilo pešaka, nista kamioni, auta, iza naših leđa najednom pucnjava. Tom prilikom dvojca naših boraca su bili ranjeni. Nadrogirane ustaše, na motoru Jamaha, sa uperenom 84-kom kojom je pucao po nama, iza njega, legendarni Fiat 750-Fića, unutra njih petoro, i rafalima po nama. Napravili su nam faktor iznenađenja. Mi onako umorni, zaleganje, kud koji mili moji, uskakanje u dvorišta i odmah uzvraćanje istom merom. Od njih šestoro, troje je preživelo, na što su kasnije konstatovali da su bili drogirani. Niko ne zna odakle su došli, niti gde su prošli.

    Isto tako su nas u par navrata iscimali snajperisti sa fabrike Vuteks. I to sve u vreme ručka. Bila je opšta panika, i vojvoda Bane je dao naređenje da se uđe u krug fabrike i dok se ne pohvataju nema izlaska. Međutim, od toga nije bilo ništa, ni žive duše nismo našli, jer su svuda imali podzemne prolaze, čak smo izlazili na priručnike iz 72. godine na temu kako se sačuvati od rata. To dokazuje da su se oni spremali mnogo pre toga.

    Iz rata pamtim i jedan jeziv prizor, za mene strešan. Kako smo tako svakodnevno išli na čišćenje terena, pozivali smo civile da izađu iz podruma, a neretko se dešavalo da se i ustaše presvlačile u građanska odela i krili sa ženama i matorcima. Tako su pomogli jednoj staroj bakici da izađe iz podruma, i bakica ko bakica, niko nije obraćao pažnju na nju, ona je uzvikivala: "Mi nismo niš krivi", i odakle izvadi kratež, i opali po najmlađima. Jedan mali meštanin, Rajko, je izdahnuo na licu mesta, a imao je samo 16 godina, dok je momak iz Svilajnca teže ranjen u predelu grudi. I to je bio jos jedan faktor iznenađenja od strane ustaša.

    Nedugo posle toga se desio i napad u pravcu hotela Dunav. Vodila se bitka, sigurno nedelju dana. To je bilo danonoćno gruvanje, obostrano. To je bilo već pred sami kraj. U međuvremenu su oni dobili dosta naoružanja od zapadnih saveznika.

    Treba još napomenuti da su njihovi snajperi bili vrhunski, i oni su nam zadavali mnogo muke. Puno naših je poginulo, jer nikoga od nas nisu obučili da oni namerno ranjavaju da bi potom ubijali svakoga ko priđe da pomogne. Kod hotela smo imali dosta gubitaka, dosta ranjenih, i neznatan broj mrtvih. Na svakom su prozoru, čini mi se imali po jednog snajperistu, pa je to bilo pravo puškaranje. Ali i to smo uz pomoć naše artiljerije prevazišli, i osvojili hotel, sobu po sobu, sprat po sprat. Naš borac, inače musliman i moj dobar prijatelj, Fetahović Safet, je prvi izašao na vrh hotela i okačio srpsku zastavu, iako hotel još uvek nije bio u potpunosti osvojen. U to vreme je još uvek pretila opsanost i da ga okruže ustaše, međutim, brzo smo napredovali i uspeli da se popnemo i mi do vrha i da mu se pridružimo pored naše zastave.

    Safeta sam kasnije odveo u Vogošću, gde se rame uz rame borio sa nama Srbima.
    rsk- 100415 - 13.05.2017 : Vogošćanin Pravi VogoŠ'a - best (0)

    RE: Oslobođenje Vukovara


    Kod nas se kaže za nekoga ko traži dlaku u jajetu da rđavom k.... i dlake smetaju. Zašto to kažem? Kao prvo, poznajem Nebu Bak i neke od te njegovih ratnih drugova, pa mogu da potvrdim da je to bila jedna od najboljih jedinica satstavljena od dobrovoljaca iz Srbije, koji su dolazili u Vogošću tokom rata.

    Po njegovom pisanju sam primjetio da je zaboravio kako se koja čuka oko Vogošće zove i da je pobrkao nazive. Nikada ga nisam ispravio, jer sam siguran da ni tada ne bi zapamtio naziv nekog sela ili brda. A i kako bi zapamtio kad te nazive više od 90% ljudi koji su odrasli na tim prostorima su prvi put za njih čuli. Ako mi domorodci znamo bolje te nazive, ne znači da treba one koji to ne znaju omalovažavamo i ponižavamo svojim komentarima! Zato Neba Bek samo ti piši, ima nas dovoljno koji smo odlično razumili tvoj tekst o borbama u Vukovaru.
    rsk- 100411 - 13.05.2017 : Razvigor Srbija - best (0)

    Oslobodjenje Vukovara 1991.


    Za Nebu Baka,

    hvala puno brate na ovom tekstu i na nekim potvrdama mojih navoda. Inače, najviše cenim od svih ratnika dobrovoljce poput tebe, koji su trčali na sve strane gde je Srpstvo bilo ugroženo. Najiskrenije. Malo je ljudi koji su prošli i Vukovar i Sarajevo.

    Ti možeš sa tim stažom iz Vukovara da napišeš jednu omanju knjigu. Da li si se borio na Sajmištu? Mene interesuje kako su izgledale te borbe po ulicama, pošto nije bilo klasičnog utvrđenog fronata kao u Sarajevu ili Mostaru, nego se linija razdvajanja par puta dnevno menjala. Išli su naši napadi pa njihovi kontranapadi. Oni su na ugrožene tačke slali iz celog Vukovara svoje intervetne grupe, sastavljene uglavnom od hrabrijih ustaša, mahom Hercegovaca ili domaćih naseljenika iz Hercegovine. To su im bez sumnje bili najbolji borci.

    Ako budeš imao snage i volje, opiši par akcija iz uličnih borbi. Takođe bih te zamolio da kažeš nešto o našim gubicima u Vukovaru, ono što si ti mogao da vidiš, koliko su naši ginuli u borbama.

    Još treba naglasiti da od tih 7.000 vojnika JNA, teritorijalca i dobrovoljaca, bar dve petine nisu bili Srbi već pripadnici drugih nacionalnosti. Kad se sve pogleda, mislim da nije bilo više od hiljadu ljudi na našoj strani koji su ulazili u pešadijske borbe, a možda je taj broj još manji. Hrvata je bilo najmanje 1500 i to skoro svi pešadinci. Bili smo nemerljivo jači u artiljeriji, ali u pešadiji smo bili tu negde. Tu sve njihove priče o "šaki branitelja protiv sto puta brojnijeg agresora" padaju u vodu.

    Za Viteza Koju,

    Znam na koju knjigu misliš, to je knjiga Vilima Karlovića. Pročitao sam delove te knjige koji se mogu naći na netu. Odnose se na borbe u Vukovaru i slažem se sa tobom da je on jedini Hrvat koji je iskreno pričao o borbama. On jasno kaže: "Srbi nas neprekidno napadaju, ne možemo da ih vidimo, jer nam prilaze kroz kuće, a uvek mnogo više nas gine nego njih." Kaže da su ih često naši razvaljivali kad krenu u kontranapad. Taj deo gde on i taj Kinez razgovaraju nisam čitao, postavi to ako možeš.

    Mislim da bi jedna, samo jedna naša knjiga potpuno oduvala sve njihove izmišljene mitove o Vukovaru, ali je nije jednostavno napisati. Treba prikupiti građu, dokumenta, sagledati širi okvir. Detaljno se upoznati sa lažima neprijatelja. Zatim naći bar 20 naših teritorijalaca, dobrovoljaca, pravih boraca koji bi o tome pričali i detaljno objasnili kako su se te borbe vodile i izgledale. Nije loša ona knjižica Gorana Ivankovića: "Vukovarski dnevnik". Ima je na netu. To je solidna odskočna daska za dalja istraživanja. Treba pokazati da Srbi nisu svakog jutra trčali na cevi ustaša i da ih nije svakog dana ginulo na stotine, kao što skoro svaki ustaša tvrdi koji o Vukovaru nešto piše ili govori. Svaki od njih tvrdi da je uništio par tenkova i slične gluposti.
    rsk- 100407 - 12.05.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Svašta ti napisa...


    Ne znaš prijatelju kada si krenuo, SRS Vračar odavno ne postoji, ne znaš prijatelju u koju si kasarnu u BG-U otišao, kako je moguće da si se smestio na Mitnici kada su ujaci držali tu Mitnicu do poslednjeg trena, čak su koristili i kanalizaciju za pregrupisavanje i kontrolu borbenih zona, 4 borca na Mitnici spada u domen naučne fantastike, pominješ kukuruzna polja koja složićeš se nisu bila ni blizu Mitnice, ostrvio si se na JNA, i kao oni su bili u pozadini, a ti hrabri radikal u jurišu, zašto si prijatelju unapredio pukovnika Šljivančanina u generala, a kada je došao u Vukovar, Šljivančanin je bio major po činu, au radikalu jedan šta napisa... gomila praznih fraza, nemoj da se ljutiš, tako ispada kada se pročita šta si napisao.
    rsk- 100397 - 11.05.2017 : Neba Bak Srbija - best (4)

    Borbe za Vukovar


    Pozdrav draga moja braćo. Evo da se javim na molbu Razvigora i da napišem i ja koju reč o Vukovaru jer sam direktni učesnik od početka borbi pa sve do samog oslobođenja istog.

    Ne znam tačno kog smo datuma krenuli iz Beograda, imam to u spisima, ali ne kod sebe. Ispred Radikalne stranke na Vračaru, bilo je postrojavanje. Krenuli smo u neku od beogradskih kasarni, ne znam tačno koja, po opremu. Autobusima smo krenuli u popodnevnim časovima. Po stizanju na odredište, negde kod Šida, smo odseli u nekoj šumi, u nekom malom hotelu, da prenoćimo. Postavljene su straže i svako je od nas po grupama odradio po svojih dva sata u toku noći.

    Sutradan smo se uputili ka Vukovaru. Svratili smo u neku našu crkvu, da li u Negoslavcima ili Adaševcima, nisam siguran. Uglavnom, po stizanju u Vukovar odmah smo pristupili za zaduživanje naoružanja. Smestili smo se na Mitnici. Moja ekipa je brojala četiri borca, a bili smo u sklopu sa Nišlijama sa Vojvodom Banetom kao glavnokomandujućim, a pod sveobuhvatnom komandom komandanta TO Gorana Kamenog. Dosta muka su nam zadavali snajperisti, koji su po okolnim kukuruznim poljima koristeći merdevine gađali po našima na svim delovima teritorija.

    Momci iz TO su sa brovingom, koji je bio postavljen na Tamov kamion i sa jos jednim tenkom od sutradan krenuli pored kukuruznih polja i sa silovitom pucnjavom po nekoliko puta dnevno kidali kukuruz do zemlje i pri tom nisu mogle ni ptice da prođu. Posle nekoliko dana snajperisti se više nisu usuđivali da nam se približe. Čišćenje kao i svako drugo, ulaženje kroz zidove ograda, kuća, oni beže ostavljajući za sobom i mrtve i ranjene i tako sve do reke Vuke. E, već iskreno tu počinju problemi. Tu smo imali male probleme kao i oko vodo-tornja. Imali smo i mi gubitke ali je sve to neznatno u odnosu na njih. Kod reke su nastali problemi jer su se oni po zgradama nabili, snajperisti u velikom broju, a zna se da su sportski snajperisti Vukovara bili višestruki prvaci Balkana, tako da su nas gađali sa velikim uspehom. Sve u svemu, oko 15. novembra se krenulo silovito, iz svih pravaca, i sa velikim uspehom smo brzo gazili ka njima. Nisu imali rešenja za nas. Kao što reče Razvigor, vojska je bila u pozadini, dok su glavne jurišne borbe vodili dobrovoljci. Čak smo bili jednu noć ostavljeni pored nekog, čini mi se da su ga zvali, Bugarsko groblje, Ostavili su nas vodiči koje je poslala vojska, a mogu slobodno reći da je glavni krivac što su nas ostavili u miniranom okruženju sam general Šljivavčanin. Tu noć smo poslati da popunimo prazninu koja je osvojena tog dana, sigurno više od pet stotine metara u njihovoj dubini. Zahvaljujući mom komandiru Crnom, smo se svi do jednog, a bilo nas je oko 50-tak, izvukli iz minirane teritorije.

    Bilo je među njima plaćenika, koje su naši hvatali, i koji su nakon ispitivanja otkrivali svakakve tajne i ubrzo bi bili otkrivani i ostali koji su se posakrivali.

    Vukovar je stvarno jedna teška priča, neponovljiva, i ne daj Bože više ratovanja. Ali, zlu ne trebalo, za Srbiju i Srbstvo uvek smo tu...
    rsk- 100365 - 06.05.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (1)

    Knjiga jednog hrvatskog vojnika o Vukovaru


    Teško to ide sa naše strane, slabo se ko odlučuje da piše o tome. Želji svaka čast i kapa dole za sve što je preživeo i što je odlučio da to podeli sa nama.

    Nažalost, čitav taj Vukovar se završio jednim događajem koji je na kraju doveo do toga da se sve ostalo baci u drugi plan, možda se ljudi jednostavno boje da pišu. Međutim, nije mi jasno kako je moguće da niko od istoričara, novinara ili bilo kojih drugih učenih ljudi nema nikakvu ambiciju da se pozabavi tom temom i razbije tu propagandu koja je toliko očigledna da je postala i degutantna?

    Slažem se sa većinom što si napisao, osim procene od 600 poginulih na Vukovaru koju si naveo. Mislim da je bilo mnogo manje i da taj broj od 600 više odgovara za celu tu Sremsko-baranjasku oblast. U jednom od narednih postova ću objasniti zašto to mislim.

    Ali, da nije sve tako crno pobrinuo se jedan hrvatski vojnik i to Zenga iz Zagreba koji je ratovao u Vukovaru, a kojeg su spasila dvojica Šešeljevih boraca. On je o svemu tome napisao knjigu koju sad trenutno imam kod sebe i u kojoj je čitavo jedno poglavlje posvetio njihovom susretu deceniju i po kasnije. U tom poglavlju on se sreće sa jednim od njih u Beogradu i nadugačko i naširoko razmenjuju utiske svojih borbi u Vukovaru. Knjiga tog hrvatskog vojnika u potpunosti odudara od svega onoga što smo do sada mogli videti i pročitati s druge strane. Čovek je više nego korektan i u čitavom jednom poglavlju knjige je preneo poglede svog neprijatelja i spasioca na sve ono što se dešavalo u Vukovaru.

    Tako da ću ja kad budem uhvatio vremena pokušati da prekucam neke od nainteresantnijih delova njihovog razgovora.
    rsk- 100337 - 30.04.2017 : Razvigor Srbija - best (1)

    Oslobođenje Vukovara 1991. godine


    Sa posebnim zanimanjem sam pročitao tekst o borbama u Vukovaru koji je napisao Željo Poskoči. Kad pogledamo, od oslobođenja Vukovara je prošlo 26 godina. Već previše vremena, a o tome nemamo ni jednu ozbiljniju knjigu, a ni neki dokumentarni film.

    Sa druge strane, Hrvati o tome prave svoj nacionalni mit, pošto nemaju neki stariji, koji bi trebao da im bude osnov njihove nacije. Napisali su na desetine knjiga i snimili nekoliko dokumantarnih serija. Treba napomenuti da oni svesno i namerno lažu da bi mogli da zasnuju taj mit o "slavnoj epopeiji Vukovara". Izmišljaju ogromne cifre, govore da je Vukovar napadalo čak 80. 000 vojnika JNA, a napadalo ga je svega 7000 i skoro polovina od tih vojnika nisu bili Srbi. Tvrde da je poginulo čak 15.000 Srba, a poginulo ih je negde oko 600.

    U samom početku, JNA je u Vukovaru ušla u borbu sa redovnom vojskom, ali su ubrzo prekinuli tu praksu jer su pretrpjeli velike gubitke bez veće koristi. Kasnije je JNA davala artiljerijsku podršku i logistiku, a borbe za svaku kuću su vodili dobrovoljci i pripadnici TO Vukovar. Naravno, bilo je i izuzetaka gde su u direktne borbe ulazili i rezervisti JNA, dok je redovna vojska bila u dubokoj pozadini.

    Ako ima neko od redovnih gostiju foruma ko je učestvovao u tim direktnim borbama sa ustašama u Vukovaru, zamolio bih ga da to detaljno opiše i da bar nešto od toga ostane sačuvano kad već nemamo knjige, kao svedočanstava boraca iz Vukovara.

    Iskreno se nadam da istorija neće biti zasvnovana na svim ovim lažima.

    rsk- 100237 - 17.04.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (1)

    1.PGMBR u ratu 1991.


    - 1. pgmbr: do sredine decembra stradalo je ukupno 26 pripadnika.

    O ratnim poukama u listu "Narodna Armija" krajem 1991. komandant 1. pgmbr pukovnik Vučić je govorio: "Naša najvažnija iskustva tiču se upotrebe OMJ u naseljenim mestima. Ona su vrlo poučna. Praksa je potvrdila da upotreba tenkova u prvoj liniji borbe u naseljenim mestima ne daje optimalne rezultate i dovodi do nepotrebnih gubitaka. A mi smo bili prisiljeni da tenkovima dejstvujemo baš na takav način, jer nismo imali dovoljno obučene pešadije. A bez podrške pešadije tenkovi su veoma osetljivi. Raspolažemo najsavremenijim tenkovima M-84 i T-72, ali smo se uverili da je čelik ranjiv, da ga probijaju savremena protivoklopna sredstva. A protivnik je raspolagao najsavrsenijim sredstvima. To oružije probija svaki oklop. Pogotovu što je upotrebljavano često s malih odstojanja od 10 do 15 metara. Mi smo se osvedočili da su najelitniji delovi protivničkih snaga ostrašćeno vodili borbu protiv naših tenkova, unoseći u borbu mržnju, doktrinarnu zaslepljenost, neretko opijeni alkoholom i drogama. Pred nama nije bio klasičan front, a proboj fronta i prodor u dubinu nije bio glavni metod borbe. Mi smo iza svakog ćoška ulazili u novu borbu. Zbog toga smo neke postupke morali menjati. Recimo, držali smo otvorene lukove, jer u slučaju da bude tenk pogođen, na taj način se smanjuje pritisak od eksplozije i olakšava spasavanje posade. Takođe se pokazalo korisnim vešanje vojničkih denjkova sa vanjske strane kupole, jer oni stvaraju dodatni sloj zaštite. Velike teskoće smo imali i sa neprijateljskim minama različite proizvodnje, naše i strane, koje su masovno rasipane bez ikakvog reda. A mi nismo imali dovoljno snaga za protivminsko obezbeđenje. Problem nam je bio i pokazivanje ciljeva komandiru tenka, jer nije bilo dovoljno obučene pešadije za pratnju tenkova da uočava ciljeve i navodi posadu tenka. U stvari, najveće teškoće smo imali zbog manjka pešadije. Kada bi u brigadi bilo što do dvesto specijalaca, njena borbena vrednost bila bi višestruko uvećana, naročito u ovakvim uslovima borbe..."
    rsk- 100189 - 10.04.2017 : Zeljo Poskoci Doboj - best (1)

    Pohod na Vukovar


    Bog je bio na mojoj strani 2. oktobra. Granata iz mb 120mm je pala između točkova BOV-3 i digla ga na drvo zajedno sa mnom koji sam od detonacije odletio dobrih deset metara. U dvorište obližnje kuće, dobivši u šljem rikošet gelera veličine pedlja koji je ostao zabijen u šljemu. Usput sam se onesvjestio, a bio sam garav kao dimnjačar. Moj pm-72 bio je bez nogara i cijevi, rap je pokupio dva gelera tako da sam u borbi bio već 8. oktobra.

    Bio sam pripadnik 1. PGMB a poslje sam prošao ratišta kroz Bosnu. Ipak, ništa nije bilo kao Vukovar, koji je bio klaonica a i borba je bila konstantna prsa u prsa. Ko ovo nije doživio teško je opisati taj intezitet borbi, granatiranje, pogibije, ranjavanje.

    Teško je reći koliko je oklopa uništeno, jer ukoliko tenk ne izgori može se popraviti. Ranjen je bio maltene svako bar jedan put, a neki i u više navrata, pogotovu pripadnika TO, lokalni i dobrovoljci.
    rsk- 100177 - 08.04.2017 : Lexa Nord-west - best (0)

    Bilans brigade


    Željo, koji je na kraju bio bilans tvoje brigade? Koliko ste imali poginulih vojnika i koliko uništenih tenkova i transportera? Ovo kako si napisao, ispada da se malo ko od vas čitav vratio.
    rsk- 100047 - 30.03.2017 : Poskoci Zeljo Doboj - best (6)

    Pohod na Vukovar


    2. oktobra počinje daleko najjači napad na Vukovar, naš zadatak je da kroz ulice Sajmište, istarska, dalmatinska, probijemo kroz ognjena priče i dodjemo na groblje iznad Vukovara i spustimo se u grad u sadejstvu sa drugim jedinicama. Ostale jedinice doći će kroz ul. 1. maja, Preradovićevu i Masarikovu. Pamtim to jer je bila komanda da ne pobijemo jedni druge.

    Veče prije obavezno brijanje, zbog gas maski jer ujutro je na cjelo područje ispucano suzavca za poluditi. Naša četa ide kao podrska pola u OT-60, pola pješice, kao podrška 4 tenka m-84.

    Istarsku smo probili, ali u Dalmatinskoj ulici sljedi žestoka borba. Prvu m-84 pogađa osa, na našu sreću jer nas OT pogađa kumulativni tromblon, oštećuje oklopni transporter. Imamo par ranjenih i napuštamo OT, pod paljbom se prebacujemo u dvije kuće. Očekujemo da će tenkovi da probiju ustašku liniju, međutim ustaše uništavaju jednu M84 a drugu oštećuju. Komanda je da se ide napred, otvaramo vatru, bacamo bombe pokrivamo jedni druge i uspjevamo napredovati.

    Međutim, kada dolazimo do groblja ono je na visočijem položaju i ustaše odatle ne uzmiču i otvaraju žestoku vatru po nama gdje nam gine zastavnik i još tri vojnika, a tri su ranjena. Najgore je što ranjene treba iznosit, pa nam odlaze deset vojnika a mi smo prepolovljeni. Tada njima vjerovatno dolazi pojačanje i počinju kontranapad, gadno je kada na vaš prozor puca desetak pušaka. Ustaše sada žestoko navaljuju na nas. Mi nemamo zastavnika, a u OT nam je ranjen i poručnik, a samo što se pojavio desetar i njega snajper pogađa u oko i on pada mrtav.

    Neke od vojnika hvata panika a u ratu je to najgori mogući neprijatelj. Moj komšo, koji je poginuo 16. 10. '91. godine, i ja sa još par vojnika odlučujemo da se povučemo u Istarsku ulicu koja je poprečna u odnosu na ostale ulice i da čekamo oficire i šta dalje. Vidimo da dolaze naši tenkovi za izvlačenje uništenog oklopa i vidimo šansu da pod njihovom zaštitom uspijemo da se povučemo prema kasarni. Tada dolazi sa njima BOV-3 i kapetan koji nam komanduje za njim napred i jedan vod ljudi mi krećemo, ali tada pada mrak i nastaje zujanje u mojoj glavi jer među nas pada mb-120. Sledeće čega se sjećam je bio ambulantni Pincgauer, iz koga me vade u Negoslavcima.
    rsk- 99963 - 23.03.2017 : Kursum - best (0)

    Žarko Milačić iz Merdara, Kuršumlija


    Posle 26 godina pronađeni su posmrtni ostaci Žarka Milačića iz Merdara kod Kuršumlije. Žarko je poginuo 19. 12. 1991. godine na Mašićkoj Šagovini.

    Pošto sam vas pitao u vezi tog događaja imao sam i obavezu da vas obavestim da je Žarko sahranjen i da je našao mir u svom rodnom mestu. Pišem i ostalima koji prate sajt.

    Pomozite da se pronađu svi nestali u prethodnim ratovima!
    rsk- 99275 - 24.01.2017 : Goran - best (0)

    Kuršum ljuto


    Borci su nastradali, nestali na Mašićkoj Šagovini 19. 12. 1991. godine, mada i u to nismo sigurni. Svašta se pričalo, kao nastradali pri vraćanju sa slave... Sve je bilo tako nedorečeno, a verovatno je bilo dosta nagađanja jer nije bilo preživelih...

    Pozdrav za sve, svaka čast na ideji, radu i trudu da najbolji ne odu u zaborav!
    rsk- 99267 - 24.01.2017 : Goran Vučković Kuršumlija - best (0)

    Kuršum ljuto


    Imali neko malo bliže da objasni pogibiju tri borca iz Kuršumlije koji su nastradali tog 19. 12. 1991. god. Posle tolko godina mi drugovi. prijatelji ne znamo ništa. Pitam se imali uopšte preživelih.

    P.S. Namerno ne spominjem imena s nadom da će ih neko pomenuti i uveriti nas da je to to. Hvala.
    rsk- 99051 - 08.01.2017 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Pad RSK


    Najobjektivniji dokumentarac o padu Republike Srpske Krajine.

    rsk- 97841 - 09.11.2016 : Vitez Koja Tamo daleko - best (0)

    Citat iz knjige 'Vukovarski dnevnik'


  • "Dobro, ti si razdužio oružje i opremu koja pripada Gardijskoj brigadi?
  • "Jesam, pištolj čeladu, pancir. Pušku i uniformu sam zadužio i Šidu i to imam sa sobom."
  • "Dobro, pa neka ti je sa srećom kod teritorijalaca i da se ovo brzo završi.
  • "Hvala! Mogu li sad da idem?
  • "Naravno!"

    Rukovali smo se i ja sam napustio njegovu kancelariju. Major Vukašinović je bio oličenje pravog srpskog oficira. Bio je rođen za ulogu oficira. Visok, ozbiljan sa dubokim i prodornim glasom, uvek prav, pravi autoritet, svi su ga se bojali, osećali strahopoštovanje. Meni je zbilja bila čast služiti vojni rok pod njegovom komandom.

    Po nekim mojim shvatanjima jedino je major Šmit imao veći ugled i više bio oličenje idealnog srpskog oficira. On je bio komandant valjevske kaznene jedinice koju je vojska prepoznavala kao valjevsku oklopno-motorizovanu brigadu. Navodno je na komandno mesto došao direktno iz niškog vojnog zatvora, gde je zaglavio jer je išamarao pretpostavljenog.

    Legenda koja je kolala među njegovim vojnicima kaže kako se neki vojnik pri odsluženju vojnog roka popeo na drvo i pretio da će skočiti sa drveta i ubiti se. Oficiri su ga molili da siđe sa drveta i ne čini nikakvu glupost dok se nije pojavio major Šmit i pozvao vojnika da odmah siđe sa drveta. Nakon što je vojnik odgovorio da će se radije ubiti nego sići, major je naredio drugoj dvojici vojnika da donesu sekire i poseku drvo. Kad su vojnici počeli seći drvo, vojnik je sišao sa drveta. Major Šmit ga je tad umlatio od batina tako da više nikom nije padalo na pamet da počini ikakvu glupost, dok je pod komandom majora Šmita.

    Taj isti Šmit je dobio zadatak da sa svojom kaznenom jedinicom osvoji Vukovar. On je to planirao i da uradi iako niko od njegovih pretpostavljenih u Beogradu nije očekivao uspeh od te jedinice, pošto je u svom sastavu imala starešine, većinom bivše robijaše iz niškog vojnog zatvora. Major Šmit je bio kao reinkarnacija generala Šturma, koji je poveo u napad svoju jedinicu i uz pomoć Negoslavačkog bataljona razbio ustaške postrojbe četrnaestog i petnaestog septembra. Nakon deblokade kasarne izbio je sa vojskom do srpske pravoslavne crkve. Kad je javio u komandu rezultate akcije koju je započeo i planu da konačnom osvajanju grada, u roku od dva ili tri dana završi akciju, momentalno je opozvan i naređeno mu je povlačenje i vraćanje u Valjevo.

    Napuštanjem valjevske kaznene jedinice osvojeno nije imao ko da brani i sve se vratilo u početni položaj. To je bio jedan od prvih pokazatelja da još nije došlo vreme srpskog oficira i da jugoslovenstvo i dalje caruje u armiji."

    Pronašao sam izvor onoga što sam napisao, samo sam napravio grešku i napisao do centra umesto do crkve. Možeš li molim te prokomentarisati ovaj odlomak koji sam citirao iz pomenute knjige? Nalazio si se tamo tog dana i na tom mestu, jel vama iz 1. PGMBR tih dana 14. i 15. septembra sadejstvovala nekakva valjevska jedinica, jesi li čuo za nekog majora Šmita i znaš li gde se nalazi ta crkva u odnosu na kasarnu, ima li istine u ovoj priči ili je sve to samo urbana legenda?
  • rsk- 97817 - 07.11.2016 : Poskoci željo Doboj - best (2)

    Moj pohod na Vukovar (3)


    Deblokiranjem kasarne, sutradan 15. 9. '91. godine smo nastavili napad na grad. Međutim naišli smo na žestok otpor u sve tri ulice kojim smo napredovali. Sada su dolazile na ulicu koja je bila poprečna, duž cijele linije napredovanja od kasarne do desne supoderice tj. mini marketa.

    Počele su borbe za svaku kuću. Ako bi ušli u koju kuću ostali bi uklinjeni ukoliko i ovi do tebe nisu pogurali sledeću ulicu ili kvart. Mi smo krenuli kroz ul. Mladena Stojanovića dobro opremljeni. Ja sam nosio dvije zolje, PM-72, bombe. Moj vod je pretrčavao prema kućama koje ćemo zauzeti. Tada je otvorena unakrsna paljba po nama, i odmah smo imali dva poginula i tri ranjena od nas 20, koliko nas je bilo u jedinici. Trebali smo ih izvući jer su počeli zapomagati da ih ne ostavimo, Komandir i nas dvojica počeli smo sa paljbom za pokrivanje a ostatak je počeo da izvlači ranjene. Uspjeli smo ih izvući u kuću gdje smo ranije bili, a od našeg daljeg napredovanja više nije bilo ništa.

    Komandir je sad čekao pogodan trenutak kako da nas izvuče nazad do kasarne jer je slično prošao i ostatak naših snaga. Morali smo nazad da nosimo poginule i ranjene, tako da smo moj zemo i ja ostali da paljbom pokrivamo izvlačenje naših saboraca. Sav višak oružija smo ostavili da bi se što lakše povukli. Uspjeli smo ispaliti po jednu zolju niz ulicu odakle je pucano po nama.

    Moj zemo je poginuo 16. 10. '91. godine od zolje. Metak je prošao kroz njega i aktivirao raketu njemu na leđima. Imao je 19 godina. Bio je iz Bočinje kod Maglaja.

    Kroz dvorišta, vrtove, kapije, kuće i pretrčavajući ulice nekako dođosmo do kasarne, umorni, krvavi, iscrpljeni. Potom smo krenuli put Negoslavaca na odmor.

    Taj dan ni mi niti bilo koja druga četa nije bila ni blizu ulaza u grad. Najbliže smo bili 2. oktobra.
    rsk- 97787 - 05.11.2016 : Vitez Koja Tamo daleko - best (0)

    RE: Moj pohod na Vukovar


    Aha, ti si bio u sastavu Prve proleterske gardijske mehanizovane brigade sa Voždovca. Po onome što sam ja čuo tog 14. septembra vojska je prošla i dalje od kasarne, kažu da se spustila malte ne u sam centar Vukovara.
    rsk- 97779 - 04.11.2016 : Poskoci željo Doboj Doboj - best (2)

    Moj pohod na Vukovar (2)


    Ofanziva na Vukovar 14.i 15.09.1991. godine

    Negoslavci, naše srpsko selo, bilo nam je baza cjelo vrjeme Vukovarske operacije. Iz njega smo krenuli 14. 09. '91. godine na deblokadu kasarne. Išli smo trima ulicama koje vode u grad: Svetozara Markovića, Proleterskom i Sajmište. Sve one vode prema gradu, a zadnja ka kasarni.

    Moj vod je ukrcan u BVP-80. Ispred su išli tenkovi, većina M-84. Danima prije toga naša artiljerija je mekšala ustaške položaje, ali taj dan su udarali kao ludi. Sve je gorilo!

    Kada smo došli među prve kuće, jedan od tenkova je pogođen i počela je njihova paljba. Jedan tenk je bacio dimne zavjese. Komandir je naredio da otvorimo paljbu. Pucali smo kao ludi, uglavnom nasumice po kućama, prozorima, kapijama...

    Nekako smo se probili do kasarne. Mi smo imali sreće jer ništa od kumulativni projektila nije nas pogodilo za razliku od ostatka naših jedinica. Mnogi BVP i tenkovi su izgorili sa našim vojnicima.

    U sledećoj ofanzivi, 2. oktobra, ni mi nismo imali sreće, popušili smo u pohodu na grad Vukovar u ulici Mladena Stojanovića. Međutim, o ovome drugi put.
    rsk- 97742 - 03.11.2016 : Vitez Koja Tamo daleko - best (0)

    RE: Moj pohod na Vukovar


    Željo, jel to citat iz neke knjige ili si to lično doživeo? Gardijska brigada, ako mislimo na istu onu kojom je komandovao Mile Mrkšić, upućena je na Vukovar 30. septembra.
    rsk- 97707 - 01.11.2016 : Poskoci željo Doboj Doboj - best (3)

    Moj pohod na Vukovar


    Najgora osobina u životu mi je da me neko sažaljeva, poput onoga da nemam djeci za paštetu, siromah sam radi ovog onog. Bože daj mi da ja pomažem drugoga a meni ne dozvoli da me sažaljevaju nikada!

    Krajem avgusta 1991. godine, stare prdonje me poslaše sa Avale u sastavu Gardijske brigade, pravcem Šid-Tovarnik-Banovci-Berak-Negoslavci, u Vukovar za kojeg do tada nisam znao ni da postoji. Naš zadatak je bio da deblokiramo kasarnu i oslobodimo Vukovar?

    Prva dobrodošlica u Hrvatskoj nam je bila u Banovcu gdje smo uletjeli u pucnjavu sa svih strana. Iskočili smo iz Pincgauera i zalegli u jarak. Srećom, kratko je trajalo pa smo ubrzo nastavili dalje i ne sluteći šta nas čeka kasnije u Vukovaru. Najprije smo stigli u Negoslavce. Tamo nas smještaju po kućama da se malo odmorimo. Mi se nadamo da je sve ovo nekakva vojna vježba. Većina nas je 1972. godište.

    Međutim, čini mi se da je to bio 5. septembar, stiže komanda da idemo na Vukovar. Prvo su krenuli tenkovi, a mi idemo za njima. Oni su nam zaštita. Nakon 100 metara tenkovi odoše, a mi ostadosmo u moru kukuruza. U jednom trenutku poče da sjeva sa svih strana, granate počeše da paraju vazduh, padaju oko nas komadi zemlje i tjela vojnika, zuje meci kroz kukuruze, a ja zagrizao zemlju i samo šapućem:

  • "Majko, majko..."

    Posle nekog vremena smiraj, nema više onog straha. Začuh oficira koji daje naredbu za povlačenje. Približava se i zvuk tenkova koji idu nazad. Bježim da me tenk ne zgazi. Tada sam po prvi put vidio na tenku garavi trag, rupicu kao da ju je napravio ćik od cigare. Oficir mi govori da je to snajper Zengi pogodio tenk.

  • "Tako je, druže poručniče!" - odgovaram ja.
  • rsk- 96561 - 05.08.2016 : 127. lae Vitezovi Beograd - best (3)

    Republika Srpska Krajina


    Dragi moji Krajišnici,

    Srbima prođe 21 godina bez Krajine. Pitamo se danas i još uvijek niko da nam odgovori, da li je sve ovo moglo drugačije da prođe, bezbolnije?! Mišljenja sam da nije, a evo i zašto.

    Nije više tajna da su Jugoslaviju razbile "Zapadne" sile, a u tom poslu im je trebao saveznik koji će da odradi sve na terenu umjesto njih, da se oni ne troše, a i da ostanu demokrate, mirotvorci i spasitelji. Veoma lako su te saveznike našli u našim komšijama, kojima je obračun sa Srbima bio mnogo važniji od ekonomskog jačanja, stabilnosti i budućnosti zajedničke nam države. Hrvati su rekli "DA" zapadnom planu pod uslovom da se Zapad ne miješa u hrvatsku odluku da Srbe protjeraju sa tih prostora. Naravno Zapadu nije stalo da tih malih Srba pa su se partneri u zločinu brzo dogovorili.

    Hrvatskoj mir nije trebao, jer da su mirno išli ka samostalnosti, Srbi bi ostali u toj novoj Hrvatskoj ali tu i leži hrvatski problem, Srba ima previše i igraće važnu ulogu u političkoj sceni Hrvatske. Srbe treba dovesti na ispod 5 procenata kako bi oni bili na margini političkog života, a ne da ostanu u znatnom broju i tako u budućnosti traže razna prava koja bi ugrozila ljepu im njihovu. Tih famoznih pet procenata su mogli postići samo ratom!

    Mi Srbi iz Hrvatske smo ušli u borbu jer smo imali podršku starijeg brata u Beogradu, koji nam je ostavio malo naoružanja, opreme, kojekakvih dobrovoljaca i najviše problema u svoj toj kako se danas kaže donaciji. Nije prošlo dugo, počeše problemi i našeg srednjeg brata u BiH, koji je mora se priznati bio malo bolji nego onaj u Beogradu, odlazili smo mu u pomoć, dolazio je i on kod nas, a ovaj iz Beograda nam je obojici slao pakete, smo nas nije posjećivao. Počeli su kasnije dolaziti paketi našoj dojučerašnjoj braći u Goražde, Bihać, Sarajevo, samo oni su te pakete plaćali sa puno para, toliko puno da se moglo cijelo političko rukovodstvo nakupiti da obezbede buduće generacije, svoje naravno.

    Rat je tako trajao i trajao, nama paketi više nisu stizali, ali prolazili su pored nas, punio se tako džep ovog našeg brata u Beogradu i kada se napunio on je bio prezauzet sljepilom i pohlepom da bi vidio šta se dešava sa nama mlađima preko Drine.

    Krenula je akcija Oluja, mi se tako tukli i zvali braću u pomoć, baš isto kao kad se dječak tuče u školskom dvorištu, tuče i doziva braću u pomoć. Brat iz Beograda nas nije čuo, valjda je prebrojavao one pare iz džepova sto ih je četiri godine skupljao, srednji brat je možda i htio pomoći, ali nije ni mogao jer ruku na srce imao je problema koliko i mi sami.

    Nestade naša Krajina za račune velikih, koje prevariše još veći tipovi iz Brisela, Vašingtona, Londona...

    Mom narodu iz Krajine poručujem da bude jak i složan, neka čuva svoje ime, običaje i ponos. Živi naša Krajina u našim srcima i mislima, dok je tako budemo nosili, postojaćemo i mi i ona.

    Živjela Krajina!
    rsk- 89665 - 10.04.2014 : Djuka Cviticanin Castelfranco - best (1)

    Operacija Oluja i Kordun


    Početak oluje na Kordunu nije dočekan svuda spremno. Tako su sa četiri diverzantske grupe uspjeli već u prvim satima da zauzmu brdo Kestenak i nakon forsiranja rijeke Korane i brdo Kozlinsku Glavicu. Na pravcu šuma Bosiljevac su razbijeni, dok su na pravcu Mateško selo odmah zaustavljeni. Pokušaj forsiranja Kupe kod sela Brođani, prošao je totalnim fijaskom HV-a, jer se nisu nadali da je SVK dobro utvrđena. U kontranapadu vraćeni su nazad preko Kupe.

    Na području Turnja bilo je par pokušaja prodora ka Tušiloviću i Slunjskim brdima ali bez uspjeha. Pretrpeli su velike gubitke, jer su priliko povlačenja upali u minska polja. Na području Tržića bilo je početnih uspjeha HV-a, ali bez nekog bitnog značaja.

    Tek drugog dana Oluje počelo je i na Kordunu da se povlače snage SVK, zbog pada Plaškog u Lici i povlačenja Plašćanske brigade preko Slunja, počelo je sa skraćivanjem fronta. Trinaesta brigada Kordunaskog korpusa se u skladu sa svojim mogućnostima odlično držala do pada Slunja, nakon čega se i raspala. Jedanaesta i Devetnaesta brigada su jedne od rijetkih brigada SVK koje su do kraja pružale otpor HV.

    U prijepodnevnim satima 6. 8. prodrli su u Rakovicu i spojili se sa 5. korpusom abih, nastavkom prodora u poslijepodnevnim satima zauzeli i Slunj. Prilikom povlačenja iz Slunja srušen je most na rijeci Korani sa ciljem da se kupi dodatno vrijeme za izvlačenje civilnog stanovništva. U toku 5 i 6. avgusta ponovo je HV pokušao prodor na području Turnja, ali bez uspjeha, tako da su odlučili da iskoriste mostobran kod kozlinske glavice.

    U toku 6. 8. počeli su napad u pravcu sela Krnjak, kao i na selo Veljun, imali su manjeg pomaka, ali zbog pada noći odustali su od daljeg prodora. U toku noći počelo je sveopšte povlačenje 11. i 13. brigade sa položaja sa ciljem da se dodatno skrati front i zaštite civili, zbog pada Gline i stavljanja Kordunaskog korpusa u okruženje odlučeno je da se i 19. brigada postepeno povlači u pravcu Vrgin Mosta i Topuskog.

    U jutarnjim satima 7. avgusta HV je otpočeo napad na području Slunja, Veljuna, Krnjaka i Tušilovića. Tusilović i Veljun padaju oko 10h, u podne su ušli u prazan Krnjak, da bi u poslije podnevnim satima i Vojnić zauzeli. Tragedija naroda na Kordunu je ta što su prihvatili borbu sa HV vjerujući da će izaći kao pobjednici, jer u toku rata ni jedan pokušaj prodora na Kordun nije im uspio, čak su i izbjegavali direktne napade, kao što je to bilo u Lici i Dalmaciji. Problem na Kordunu je nastao kad su se počeli povlačiti Lički i Banijski korpus, tako da su bokovi brigada ostali nebranjeni. Rastezanjem snaga, da bi se ta praznina popunila, dala je mogućnost HV da izvrši lakše prodor nego prilikom prethodnih napada kad su bili zustavljeni.

    O ostalim korpusima ću pisati drugom prilikom, pošto sam čitao i hrvatsku i srpsku verziju operacije oluja, i mogu da kažem da se u 90 posto stvari podudaraju događaji. Pošto sam i sam bio učesnik u ratu na Kordunu, rekao sam samo neke detalje o tome. U svakom slučaju rezultat je bio svugdje isti - poraz. Samo što je negdje bio malo duže odlagan, a negdje ne.

    Svih ovih godina sam živio u zabludi o Dalmatinskom i Ličkom korpusu da su se kukavički ponašali u nekim borbama, ali šta može šačica vojnika protiv mnogobrojnog neprijatelja?

    Kao što sam rekao, ovih dana ću prepričati i dešavanja i u drugim korpusima u tim nesrećnim avgustovskim danima. Toliko od mene, pozdrav...
    rsk- 88475 - 02.02.2014 : Marko Sarajevo - best (0)

    RSK prije napada HV


    Da li neko od boraca, učesnika borbi početkom avgusta 1995. godine, može opisati situaciju na linijama fronta ne teritoriji Republike Srpske Krajine? Najviše me interesuje situacija na Dalmatinskom i Ličkom ratištu?
    rsk- 87999 - 05.01.2014 : Diverzant72 - best (5)

    RSK


    Filipe prijatelju sve je to fino sto si naveo, ali budi realan malo:

    Arkanovi se probili pa otisli da brane Krajinu? Zar ti stvarno vjerujes u to? Ti ljudi su bili obični ratni profiteri. Ruku na srce borili su se nekoliko puta, ali nisu bili ni blizu toliko dobri kao što se priča. Kod Ključa je nekoliko njihovih upalo u unakrsnu vatru, zamisli takvi specijalci a da to urade!

    Za Oluju jednostavno možemo reći da su Hrvati i NATO bili jači i pobijedili su. Bilo je tu svega, čak i izdaje, ali više nema smisla kopati po tome, a još je gore uveličavati stvari.

    Ja lično mislim da RSK vojno nije imala šta da traži u Hrvatskoj nakon povlačenja JNA '92. godine. Trebali su da sjednu, pa da se dogovore i izvuku što je više bilo moguće.
    rsk- 87923 - 01.01.2014 : Vaske Vasiljevic Beograd - best (1)

    Još ponešto o RSK


    Što se ovog filma tiče, meni se sve čini da se posthumano odogvornosti oslobađa Babić, a sva krivica se svaljuje na Martića koji je nažalost dobio kaznu u Hagu od 35 godina. Hej, dobio 35 godina a one ustaše Gotivana, Markač, Čermak su oslobođeni za najveće etničko čišćenje u Evropi nakon 2. svetskog rata.

    I još nešto! Taj plan Z4 je bio neka vrsta navlakuše, isto kao erdutski sporazum za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem. Ovde je najviše upravu Boro Mikelić mada je i on mutan odakle 108 miliona maraka u budžetu? Mora da je švercovao sa muslimanima u Cazinskoj karijini i Bihaćkoj regiji, mada ja sam ga ja slušao kad je rekao da je plan Z4 bio nesiguran da se sprovede i da se usvoji zato što plavi šlemovi nisu produžili mandat za ostanak u Hrvatskoj pa je zato Martić nije hteo da prihvati plan.

    Preporučujem da pročitate knjigu generala Sekulića koji kaže da je Knin pao u Beogradu i dnevnik obaveštajca iz rata u Hravatskoj pa će vama biti još jasnije stanje u RSK i zapadnoj Bosni u toku rata.
    Posebna je priča onaj Drago Kovačević, predratna pijandura iz Knina. Slušao sam šta o njemu pričaju da se pre rata pijan stalno valjao po kanalima a sada nekome soli pamet jer je danas aktivan u Čedinom LDP i ima svoj blog na B92. Na osnovu ovoga možeš zaključiti kakav je on čovek i koliko mu je stalo da negovih Krajišnika.
    rsk- 87903 - 30.12.2013 : Marko Sarajevo - best (0)

    Pad Krajine - dokumentarni film


    Dokumentarac koji će otkloniti mnoge sumnje i pokazati kako su Slobodan Milošević i Radovan Karadžić prodali Srbe u Republici Srpskoj Krajini.

    rsk- 87889 - 30.12.2013 : Zoka - best (3)

    Pad RSK


    Da kažem pravo, mogao bih biti turistički vodič na Dinari, koliko sam je prepješačio od kraja '94. do augusta 95. godine.

    Sada, kada znamo da su dejtonske mape manje-više bile dogovorene još '94. godine, jasnije je i ponašanje VRS na Dinari, kod Grahova i Glamoča. Prodorom preko Dinare uz graničnu liniju BiH - Hrvatska, HV je otvarala potpuno novu liniju fronta prema RSK, tj. napala je na nebranjene bokove SVK na teško prohodnom planinskom terenu. SVK nije imala jedinica u rezervi za zatvaranje tih bokova, već je formirala nove jedinice od desetina iz svakog bataljona 7. Korpusa.

    Kako kaže Knindža, HV je napredovala po teškoj zimi, na vrhovima planine bilo je više od -20, a buru da ne pominjem. Logistički su bili superiorni u odnosu na nas. Mi smo municiju i minobacače vukli na magarcima i na leđima, a oni su čak uređena betonska skloništa dovlačili helikopterima na vrh planine, gdje je inače bilo nemoguće ukopavanje.

    Njihova artiljerijska podrška je bila savršena i trebalo je vrlo malo vremena da otpočnu dejstvo. Bio sam kod Velikog Bata, išli smo i u neku akciju prema Troglavu, koja je trebalo da bude zajednička sa Lukačevom specijalom iz Banja Luke, ali nije bilo ništa od sadejstva. Naša mješovita jedinica se pod zaštitom magle popela na vrh (zaboravio sam kako se zove) i tamo smo zatekli pripadnike varaždinske gardijske brigade - pokoj im duši. Međutim, HV nas je vrlo brzo satjerala odozgo uz masovnu upotrebu VBR.

    Na ovakvim terenima moliš boga da ne budeš ranjen. Jer dok te ne prenesu do podnožja, a onda do prve komunikacije - prođe voz.

    Neko je pitao zašto nije bilo kontranapada s naše strane? Kao prvo, zbog konfiguracije terena bilo kakav napad je nemoguć sa područja RSK. Drugo, jedini pravac koji dozvoljao razvijanje snaga i tehnike u napadu je bio na teritoriji RS, a za tako nešto je trebalo odobrenje i sadjestvo VRS što se nije desilo do kraja rata. Najveće dostignuće u tom pogledu je bila zajednička odbrana linije kod Grahova.

    Što se tiče kontranapada (koji spominje Vitez Koja) iskren da budem, ne znam za taj dio. Jedini kontranapad za koji sam čuo je bio kad je Lukačeva specijala upala u rovove HV kod Grahova, ali su i njih pokrili i odbili vatrom VBR-a.

    I sada, da se ne pravimo heroji, nakon što je HV zauzela Grahovo i počela spuštanje prema Kninu, i nakon što su srušili relej na Ćelavcu i zauzeli Gračac u Lici, vojna situacija u Dalmaciji je bila izgubljena za SVK. Vazdušna linija između Grahova i Gračaca je veoma mala i faktički je značila da je odbrana u Dalmaciji ostala u dubokom džepu. Oko 50 kilometara ispod tih izbočina je linija odbrane kod Skradina i Benkovca. Takođe, nova linija (što je pala) odbrane na planinskom masivu između Grahova i Knina je bila vrlo porozna, slabo povezana, bez i jedne kompaktne jedinice na tom potezu, s slabim doturom municije, tako da su mnoge otporne tačke napuštene nakon nedostatka municije i bombi. I da Vam kažem kao učesnik, teško je to, još me jeza podilazi.

    Linija odbrane na Dinari prema Kninu je pala. Rezervnih snaga nema i nema nove linije. Vojska koja silazi s Dinare uglavnom pješke žuri svojim kućama prema Skradinskom zaleđu, Benkovcu, 40-50 km prema moru. Tamo je na djelu frontalni napad HV ali sem pokojeg sela, ništa oni nisu prvi dan uzeli. Drugi dan se Dalmacija izvlačila iz džepa i sigurnog opkoljavanja, tako da je HV bez borbe uzela tu teritoriju.

    Sad neko kaže što se niste borili. Pa, nema tu šta da se kaže, da smo ostali bila bi to herojska smrt ali besmislena jer bi rezultat bio isti. Prema zvaničnim podacima Hrvatske u napadnim operacijama na RSK, ali bez istočne Slavonije učestvovalo je 130. 000 pripadnika HV I Mup-a, a taj dio RSK je na razvučenim linijama fronta imao između 22-25. 000 vojnika. I kad je došlo do povlačenja, onda su ljudi rekli, jebeš sve, izvlači djecu i žene, izvlači svoje porodice, jer su one jedino što je vrijedno.

    Da ne bude zabune, ovo je na brzinu napisano, ali bilo je herojskih okršaja I na Dinari, i u Dalmaciji, a da ne spominjemo Baniju i Kordun.
    rsk- 87782 - 24.12.2013 : Marko Sarajevo - best (0)

    RSK prije napada HV: Prilozi sa ratišta


    Mislim da će Knindža u prilogu sa Dinare prepoznati mnoge borce iz jedinice Minđušari.

    rsk- 87729 - 20.12.2013 : Filip Lazarov Bihac - best (0)

    Iz vremena kada se RSK pakovala za Beograd


    Ovaj mora da je mnogo mlad kada ne zna sve kombinacije oko Krajine, pa da mu kažem da je Krajina prodana kao na tržnici. verovo ti ili ne. I ja sam rođen u Krajini, svi moji su iz Kule Atlagica u blizini Benkovca...

    Imam ujaka u Beogradu koji je došao iz Australije nekoliko godina prije rata. Zovem ga mesec dana prije Oluje, kada se o tome ništa još nije znalo, ali moj ujko je bio jako informisan. Kaže on da Marko, moj ujak u Benkovcu, pakuje sve ono što može ponijeti od robe u dve prikolice. Sa ostalim šta bude. Ostala je šunka i vino da se ustaše gotive, isto kao za onog rata. I tako, moj ujak i njegovih šest kćeri dođoše u Beograd. A šta je drugo mogao da radi? iliti sta bi ti radio prijatelju, daj mi ti predlog? Djeca mu ženska, sve mlade i lijepe djevojke od 14 do 21 godinu. Da nisu možda trebale da čekaju da ustaše dođu? Pa i ja bi ih radije sve sam pobio nego da i jedan od njih stavi svoj prst na bilo koju od njih: Snežu, Sanju, Biljanu, Milicu, Ranku i Vasku...

    Hvala Bogu došli su svi u Beograd živi i zdravi. Ne mogu zahvaliti Bogu našem za ovo što nam je učinio!

    Mi smo se izvukli a šta je sa onima koji nisu?
    rsk- 86257 - 04.08.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    ŠTRBAC: EU NEĆE UČINITI NIŠTA ZA KRAJIŠKE SRBE


    SRNA

    BANjALUKA, 4. AVGUSTA /SRNA/ - Sveštenici Eparhije banjalučke danas su u hramu Svete Trojice u Banjaluci služili parastos nevino stradalim Srbima iz Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj vojno-policijskoj akciji "Oluja" 1995. godine.

    Direktor Informaciono-dokumentacionog centra "Veritas" Savo Štrbac rekao je novinarima prije parastosa da EU neće učiniti ništa da obezbijedi pravdu za gotovo 2. 000 stradalih i više od 200. 000 protjeranih Srba iz Republike Srpske Krajine.

    On je naglasio da EU nije učinila ništa ni dok se sa Hrvatskom razgovaralo o 35 poglavlja koje je trebalo zatvoriti prije potpisivanje pristupnog sporazuma, a kamoli sada kada je Hrvatska punopravna članica, koja mentore ima u Njemačkoj i Vatikanu.

    "Pravdu može donijeti revizija presude hrvatskim generalima za žOlujuž i očekujemo da će hašku tužilaštvo podnijeti zahtjev sudu za pokretanje revizije", istakao je Štrbac.

    On je dodao da u prilog tome idu i oštre kritike na selektivnu pravdu ovog suda, koje su izrečene na tematskoj konferenciji u Generalnoj skupštini UN, kao i nove činjenice u slučaju "Oluja", a to su ekshumacije posmtrtnih ostataka stradalih Srba na grobljima u Zadru i Šibeniku.

    Štrbac je podsjetio da je, prema svim dostupnim podacima, u "Oluji" ubijeno i nestalo 1. 838 lica, od čega 64 odsto civila. Poređenja radi, procenat civila u ukupnom broju žrtava i na Hrvatskoj i na srpskoj strani od 1991. do 1995. godine je 37 do 38 odsto.

    "To govori kakva je bila žOlujaž i šta Hrvatska slavi kao najblistaviju akciju u svojoj istoriji. Od ukupnog broja stradalih, 29 odsto su žene. Među civilima je polovina starija od 60 godina, a među ženama su dvije trećine starije od 60 godina", precizirao je Štrbac.

    On je dodao da su stradali uglavnom ljudi koji su ostali u Hrvatskoj, nisu mogli ili nisu htjeli da napuste svoja ognjišta.

    Prema njegovim riječima, u Hrvatskoj je trenutno oko 300 registrovanih grobnih mjesta u koje su zakopani Srbi stradali u "Oluji", a nadležni organi ih ne ekshumiraju.

    "Imamo i 400 ekshumiranih, a neidentifikovanih posmrtnih ostataka Srba iz žOlujež. Za sve njih se zna, ali Hrvatska nema interes da taj posao privede kraju", napomenuo je Štrbac.

    U okviru obilježavanja 18 godina od progona Srba u akciji "Oluja", nakon parastosa, na banjalučkom groblju "Sveti Pantelija" položeni su vijenci na spomen-ploču poginulim borcima Odbrambeno-otadžbinskog rata.

    Vijence su položili izaslanik predsjednika Republike Srpske Dušan Četković, savjetnik ministra rada i boračko-invalidske zaštite Srpske general Milan Torbica u ime Vlade Srpske, delegacije boračkih organizacija, porodica poginulih, "Veritasa", Udruženja nestalih iz Republike Srpske Krajine "Suza".

    Upriličen je i pomen u organizaciji kola srpskih sestara.

    U Hrvatskoj vojnoj akciji "Oluja", koja je počela 4. avgusta 1995. godine, na području Republike Srpske Krajine ubijeno je i nestalo oko 2. 000 Srba, a protjerano oko 220. 000.

    U nastavku akcije u BiH, Hrvatske i muslimanske snage su ubile još 655 i prognale oko 125. 000 srpskih stanovnika tokom operacije "Maestral".
    rsk- 86223 - 02.08.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Godišnjica Oluja: Srbija će insistirati na rasvetljavanju sudbine svih nestalih


    Tanjug, petak, 02. 08. 2013. godine

    Veljko Odalović izjavio je danas, uoči 18. godišnjice akcije "Oluja" u Hrvatskoj, da se oko 2. 400 osoba vodi kao nestalo i da će se insistirati na rasvetljavanju sudbine svih nestalih lica.

    Prema evidenciji, koja je usaglašena sa hrvatskom stranom, ukupno sa prostora Hrvatske se oko 2. 400 lica vodi kao nestalo, rekao je Odalović, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a.

    Od toga je oko 1. 400 osoba srpske nacionalnosti, 403 naša državljanina, a ostalo su Srbi, koji su svoj nestanak prijavili kod naše komisije, odnosno koji su proterani i prognani, precizirao je Odalović.

    On je dodao da "ima više stotina osoba koje su evidentno nestale, koje nisu prošla kriterijume međunarodnog komiteta Crvenog krsta, ali su lica koja apsolutno na našoj operativnoj listi figuriraju kao nestali".

    Odalović je najavio da će se krajem godine, kada se bude radilo ažurirano izdanje knjige nestalih, zahtevati da se u tu knjigu unese i operativna lista sa informacijama o nestanku svake osobe i da bi to onda postojalo kao zvaničan dokument.

    Govoreći o stradanjima u akciji "Oluja", on je istakao da su ove godine u Zadru ekshumirana 66 tela, a u Šibeniku 44.

  • "Insistiramo i na nekim novim lokacijama, koje nisu evidentirane za koje imamo saznanja da se nalaze tela" rekao je Odalović i dodao da je "zabrinjavajuće da se na Šalati nalazi preko 900 tela koja su ekshumirana, a nisu identifikovana".

    On je podsetio da je više stotina hiljada ljudi proterano sa svojih vekovnih ognjišta, a koji imaju mnogo prepreka da se vrate, počev od imovinskih do bezbedonosnih i da ne bi trebalo zaboraviti da je "Oluja" počinjena zločinom.
  • rsk- 84531 - 22.04.2013 : Neba Bak Srbija - best (0)

    Donji Maderi


    Ja sam se sa svojom ekipom nalazio podno Sagovine, u Donjim Medarima, tu smo čuvali stražu i moja postojba je bila najisturenija. Jedne noći je bio napad koji smo odbili nakon 45 minuta puškaranja i tom prilikom smo imali dvoje lakše ranjenih.

    Koliko se ja sjećam, tom prilikom je jedan hrvatski borac upao u obližnji bunar ili je to bilo ranije nisam siguran, uglavnom se to desilo. Te večeri je uhapšen lokalni po-sveštenik koji je baterijskom lampom navodio njihovu artiljeriju pre napada.

    Glavni komandant TO Okučani je bio vojvoda Slavko, i on je u jednoj izjavi za TV pomenuo da je u to mesto došlo 25 000 dobrovoljaca, što naravno nije tačno, i samim tim je podigao tenziju do usijanja kod Hrvata, pa su oni kasnije u velikom broju pošli u ofanzivu.

    Donji Medari su vazdušnom linijom udaljeni svega 4 kilometra od Nove Gradiske, a po pouzdanim izjavama zarobljenih hrvatskih vojnika u tom mjestu je bila stacionirana hrvatska vojske koja je čekala dalja uputstva za borbena dejstva.

    U Medare smo došli iz drugog područja, na kome je bilo nekih malverzacija i gde ja nismo hteli da učestvujemo i rizikujemo svoje a i tuđe živote. Ista stvar je bila i u Medarima, odakle sam se povukao sa svojim momcima pre glavnog udara hrvatske vojske jer smo u pomenutom vremenu trebali biti žrtvena jagnjad. Dva dana nakon toga Hrvati su napali po svim linijama a put preko Sagovine je bio jedini put za povlačenje.

    U pomenutim dejstvima poginulo mi je dosta dobrih prijatelja a svo to rasulo treba pripisati vojvodi Slavku jer je on u većoj meri zaslužan za njega. Skidam kapu jedino devojci iz izviđačko diverzantskog voda, čini mi se po imenu Vesna, i još par momaka iz njene ekipe jer su bili najkorektniji. Međutim, o tome nekom drugom prilikom.

    Veliki pozdrav za sve naše forumaše.
    rsk- 77996 - 10.10.2012 : Ogi Knn - best (0)

    O zabranjenoj srpskoj istoriji


    Hteo bi samo malo da se nadovežem na ovo Željkovo "onaj ko se boji knjige boji se i istine".

    Pre par godine u priči sa jednim kaluđerom sam saznao da je hrvatska policija odmah prvih dana nakon Oluje došla i odnjela samo knjige/spise/dokumente koji svjedoče o Jasenovcu.

    Da napomenem da se radi o knjigama/spisima/dokumentima iz biblioteke manastira Krka (Dalmacija).

    Vjerovatno se brojke nisu uklapale u njihovu verziju "povijesti".
    rsk- 69830 - 27.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Na Krajinskom ratištu


    Moram da priznam da sam u Hrvatskoj ratovao svega par mjeseci, ali imam dosta iskustva sa tog ratišta. Najprije sam kao vojnik bio u Zapadnoj Slavoniji, a zatim 1992. godine i kao vojnik 16. krajiške brigade.

    Sjećam se dobro, bio je sami kraj avgusta 1991. godine, nakon 7 dana bijedne obuke na kojoj smo naučeni da pucamo iz oružja, a zatim smo poslati direktno na front.

    Na putu na ratište, vidio sam kolone tenkova i transportera, tako da sam bio siguran da će Zagreb pasti u roku od 15 dana, ali sam se nažalost grdno prevario.

    Kada smo došli na neku liniju, tek tada smo počeli učiti kako se ratuje. Stalno smo se borili sa ustašama, uglavnom smo napadali i pomjerali liniju.

    Nakon mjesec dana mog boravka na tom području, dođoše kod nas neki specijalci, stariji ljudi, odabraše nas nekoliko pa kažu:

  • "Momci, da li bi vi išli na obuku za diverzante? Ona traje četiri mjeseca. Idite vi danas kući, i za 5 dana sve će vam sve biti javljeno!"

    Mi smo pristali, i tako odemo!

    Obuka je bila strašno dobra. Obučavani smo na više lokacija bivše Jugoslavije.

    U novembru 1991. godine Ustaše napraviše neku akciju i osvojiše sve ono što smo mi branili mjesec dana prije toga. Već tada sam počeo shvatati da je tu bilo neke mućke jer oni onako raštrkani sa običnim puškicama i pokojim tenkom nisu mogli pobjediti sve one kolone tenkova i obučenih boraca.

    Taman kada smo završili obuku dođe do komplikacija i odred se raspade. Ustvari, nikada nije bio ni formiran, a nas poslaše kući da čekamo.

    Nakon mjesec dana dođe mi obavještenje da se javim u vojni odsjek.

    Odem dole, dobijem rješenje za 16. krajišku brigadu. To je bilo i nas 12 sa obuke, sreća tu sa mnom su bili i Dragan, Maki i Bobi.

    I tako, odemo mi ponovo na front, ali ovaj put mnogo obučeniji i iskusniji. Sada se već mnogo manje bojim jer znam šta treba raditi.

    Ratovali smo na sledećim lokacijama:

  • Rajici gornji i donji,
  • Seovica,
  • Okučani,
  • Požega,

    Jednom prilikom smo bili u akciji, sabili Ustaše, pomlatili ih, uzeli im 5 km linije, lomimo ih i idemo dalje... Međutim, onaj ustaša Veljko Kadijević je vodio kompletnu vojsku na tom ratištu, pa nam naredi da se vratimo na početne položaje, i mi se stvarno vratimo a to su ustaše iskoristile i poklopile nas, pa su to kasnije proslavljali kao pobjedu.

    Poenta ovog mog pisanja je da smo mi velika govna i da bi dali i guzice za šaku para!
  • rsk- 69456 - 16.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (0)

    Malo rata iz Požege


    Evo da vam opšem i situaciju kada me ostaviše samog!

    Bio sam još klinac, i ne odslužih ni vojsku, nego sve u hodu. Naučih da baratam i tromblonom, i zoljom....

    U Bosni je to sa onom ekipom bilo nemoguće. Pogledaj snimak na Youtube (kucaj "Požega Kamensko ffv") i videćes napad ujki sa tenkom. Na početku videćeš ih kako pretrčavaju na desno, idu na mene samog. Iako je to bila dobra ekipa Novosađana i par nas iz Beograda, počelo je traljavo iako smo ih pocepali k'o zvečku!

    Dođem ja sa straže u 13h. Tu u Kamenskoj nas 10 predstraža i 400 m uz put mijaci 30 momaka još. U 13:20 upadoše ujke, nisam video ništa, čuo, tenkove su kurve vozile na šlepu. Papci na straži, umesto da gruvaju oni čekaju da im se namesti više njih. Nas desetak da istrcimo brate kao u crtanom filmu odbiju se od vrata pa opet po trojica na okvir. Ja kao frajer pustim ih sve pa ja zadnji. Treba mi 10 m do iza kuće pa kanalom 400 m do mojih da se razvučemo. Međutim, niko ne osta da me štiti iza ćoška, ujke na deset-petnaest metara od mene, koliko ti duša ište. Geknem na led i rekoh sebi kraj! Okrenem se direkt, pocepam jednog kunem se, počeše da uzmiču, a ja pobegnem iza kuće pa puzanje kanalomdok je tenk gruvao, posle se razvučemo i odvalimo ujke. Uveče su pobegli nazad u Požegu.

    Na radiju su priznali da su imali teške gubitke.

    Eto, to mi bila jedna od najlepših tuča. Ipak, tada sam bio jako razočaran pa se vratim kući, jer su nam svi meštani dezertirali. Nisam brate hteo da se bijem za njih, ko ih...

    Eto, brate, tad ti prodaše i mene!

    rsk- 67802 - 15.03.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    O ratu u Bosni i Hrvatskoj


    Ovo je jedno od najobjektivnijih prikazivanja rata u Bosni i Hercegovini, kao i u Hrvatskoj. Vrijedi pogledati!



    Ovaj film ima i drugi nastavak, koji je mnogo interesantniji i slika drugu polovinu rata u Bosni i Hrvatskoj. Njega možete pogledati na Youtube ako kliknete ovdje. Preuzimanje ovog videa je zabranjeno od strane vlasnika.
    rsk- 67800 - 15.03.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (0)

    Hrvatska istina o Vukovaru


    Nisam siguran da bilo ko, pa čak i Hrvati, mogu vjerovati o ono što se priča u ovom prilogu Hrvatske televizije. Oni tvrde da je u Vukovaru nastradalo nevjerovatnih 7000 srpskih vojnika i 2000 ljudi, od čega se 300 vodi kao nestali. Hrvati izgleda nisu imali gubitaka.

    rsk- 67792 - 15.03.2012 : Nlo Gojino Brdo - best (0)

    O tarifama u ratu


    Vidim da se neki Bošnjaci razbacuju ciframa, kolko su "ćetnika" pobili, a tokom celog rata su držali oko 10% teritorija, za razliku od Hrvata kojih ima tri puta manje a držali su oko 17% teritorija. Celo vreme rata smo se igrali sa njima, a ono što su dobili, sve su platili Radovanu.

    rsk- 62602 - 05.02.2012 : Braco Adamovic Prijedor - best (0)

    Da bi izgledalo kao istinito


    Pozdrav svim istinskim borcima! Slava svim palim borcima! Kletva cara Lazara svim izdajnicima, dezerterima, profiterima! Odlučio sam se da i ja nešto napišem pošto su svi iskreni koji pišu za ovaj sajt! Ja sam iz Sanskog Mosta, 6. sanska pj. brigada, 3. bataljon, koji je pokušao kao i svi drugi iskreni patrioti u odsudnoj odbrani da spase što je još ostalo od Krajine, međutim neke stvari sada postaju jasnije. Tada je bilo sumnje u komandovanje? Jadno!
    rsk- 31843 - 04.06.2011 : Marko V. Sarajevo,RS - best (1)

    Republika Srpska Krajina


    Samo želim da potvrdim ovo sto je Željko napisao vezano uz komentar 31702.

    U ljeto 1993. i 1994. sam iz Srpskog Sarajeva putovao na nekoliko sedmica kod rodbine u Knin i Drniš. Ne mogu sa sigurnošću tvrditi da je žito iz Knina transportovano u RS. Bilo bi dobro da se neko od boraca SVK ili iz Knina uključi u diskusiju kako bi dobili više informacija vezanih za ovaj slučaj.

    Vec tada je među narodom vladala neka apatija i prenosile su se glasine da će teritorija RSK biti predmet kupoprodaje u građanskom ratu. Republika Srpska Krajina je žrtva beogradskog i paljanskog rukovodstva i naš narod Dalmacije, Like, Korduna, Banije i Slavonije je bio prisiljen da napusti vjekovna ognjišta. Kao neko čiji su korjeni iz Dalmatinske Zagore, želim da im Bog vrati (Miloševiću i Karadžiću) onoliko zla koliko su oni nanijeli mojim zemljacima. Nemamo pravo da Miloševiću i Karadžiću ikada oprostimo izdaju i prodaju srpskog etničkog prostora.

    Uz njih dvojicu svakako ne treba zaboraviti i nepismeno i nesposobno rukovodstvo RSK koje je nizom nepromišljenih poteza dovelo RSK u veoma tešku situaciju koja je plaćena gubitkom teritorije i ogromnim ljudskim i materijalnim gubicima.

    Ja sam jedan od onih koji i danas rado odlazi u Dalmaciju i mogu Vam reci da se i dole život polako budi i narod se vraća i obnavlja svoje kuće i svetinje.

    Marko,

    ako baš želiš, mogu da te upoznam sa jednim od vozača 27. PoB, koji je do rata radio kao vozač, tj. civilno lice pri JNA. On je bio jedan od onih koji su išli u Knin da dovoze žito. O njemu sam već ranije pisao na ovom forumu.
    rsk- 31742 - 04.06.2011 : Vaske Vasiljevic Beograd - best (2)

    Krajina


    U vezi ovog poslednjeg pisanja, želim i ja da nešto dodam u vezi pada Republike Srpske Krajine. Ona je pala jer se naša vojska povuka iz Drvara i Grahova. Ovo je Luna detaljno opisao. Uz to da još dodam i to da su izbeglice iz krajine bežale preko Petrovca a ustaše su ih bombardovale na Petrovačkoj cesti. O ovome zločinu svjedoči i video snimak. Čak su i muslimani iz Bihaća iskorstili povlačenje Vojske Republike Srpske iz Bihaćkog džepa, pa su napali Petrovac, Ključ i Sanski Most. Međutim, trpeli su gubiteke i tu se vojska odjednom povlači. Ovo je Luna odlično opisao.

    Namjera muslimana je bila da zauzmu i Banja Luku ali su nalateli na zasedu u Oštroj luci, gde su dobili po nosu. Nakon toga, Hrvatima je postalo jasno da od zauzimanja Banja Luke nema ništa onog trnutka kada su na aerodrom Mahovljani doleteli srpski migovi iz SRJ. Zajdeno sa delom sredstava iz RSK i oststko i ZVRS borbandovani su njihovi položaji. Oni su najpre mislili da je to NATO, ali to su bili srpski mogovi.

    Još da dodam da je pilot koji je borbandovao kolunu na Petrvačkoj cesti kasnije oboren. Njegov leš je menjan za vojnike ubijene u selu Kamen kod Glamoča. Hrvati su u toku ove ofanzive doživeli težak dekal na reci Uni. To je ta njihova čuvena oprecija "Una" kada im je poginulo 50 ljudi, a ne zna se tačno koliko ih se udavilo jer su naleteli na snažan otpor. Sa naše strane je bilo i dosta civilnih žrtava. Ipak, srpska vojska je zaustavila ustaški napad. Hrvatski snimak o onom njihovom, crni mabi planu za zauzimanje Banjaluke je lažan. Plan je bio da se prvo zauzme Prijedor. Međutim, Hrvati doživeli poraza to je pokušaj kod Une. Drugi pokušaj su napravili muslimani, radi se o događaju kod Oštre luke.

    I na kraju, u bajku da je NATO sprečio zauzimanje Banjaluke stvorena je za lakoverne budale. Oni Banjaluku nisu ni videli jer su bili dalko nekih 40-50 km.

    I na kraju, treba da se zna da su počinjeni veliki zločini nad srpskim stanovništom u toj regiji. Meni je samo žao što onaj ustaša Gotovina nije suđen za zločine u Šipovu, Mrkonjić gradu, Garhovu i Drvaru. Za njih bi sigurno dobio doživotnu robiju, ali stići će njih pravda za sve zločine koje su pocini nad civilima i zarobljnim vojnicma Vojske Republike Srpske i Vojske Srpske Krajine.
    rsk- 20885 - 02.03.2009 : Nenocc - best (0)

    Milan Tepić


    Znao sam da je još jedan vojnik tada poginuo ne želeći da ostavi svoga komandanta. Bio je to vojnik Stojadin Mirković koji je dejstvovao iz transportera dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom.

    Tom prilikom je streljan u znak odmazde - komandir straže Ranko Stefanović.

    Šta reći o onolikoj pobijenoj nedužnoj deci što ih ni krive ni dužne pobiše na onako svirep način u Dobrovoljačkoj i u Tuzli.

    To ne smijemo nikada zaboraviti!
    rsk- 16198 - 20.11.2007 : - best (0)

    Operacija Oluja


    Oduševljen uspjehom operacije Bljesak, predsjednik Clinton je dao odobrenje za početak operacije Oluja. Sjedinjene Američke Države su bile aktivno uključene u pripremu, nadzor i početak operacije Oluja. Zeleno svjetlo Bijele kuće i predsjednika Clintona za operaciju Oluja bilo je dostavljeno Hrvatskoj od kapetana Richarda C. Herricka, koji je izvijestio da SAD nemaju ništa protiv protiv otpočinjanja ove operacije i da ova treba da bude "brza i efikasna" i završena u roku od 5 dana.

    Ovo je predstavljalo završnu fazu vojne saradnje izmedju SAD i Hrvatske, koja je otpočela 1992. godine. 1995. godine Clinton se spremao za ponovne izbore, i Bob Dole, kao republikanski kanditat, postavljao je sve glasnije zahtjeve Senatu za ukidanje embarga na uvoz oružja za bosanske muslimane. Za Clintona, Balkan postaje jedno od ključnih strateških pitanja za dalji ostanak u Bijeloj kući.

    U svojoj strategiji za razrješenje krize, američka administracija na čelu sa Clintonom je odlučila da iskoristi hrvatsku vojsku za napad na srpske snage, zbog čega je potpisana Splitska deklaracija između Izetbegovića i Tuđmana, koja je dopuštala ulazak hrvatskih vojnih snaga pod vođstvom Ante Gotovine na teritoriju Bosne i Hercegovine u svrhu saradnje sa Armijom Bosne i Hercegovine. Za uspjeh te operacije bilo je neophodno da Hrvatske snage osvoje Dinaru iznad Knina i da oslobode Knin i Krajinu u operaciji Oluja, da bi se odmah zatim prebacile na teritoriju Bosne i izvršile pritisak na Srbe i time prisilile Miloševića da potpiše Dejtonski sporazum.

    Vrlo brzo je došlo do neke vrste nagodbe između Hrvatske i američke obavještajne službe. Hrvatska je dala američkoj službi (DIA) 500 kg ruskih podvodnih mina i najmodernija ruska torpeda, kao i dešifrirajuće kodove korištene između ruske i jugoslavenske vojske.

    Ovo oružje transportovano je u SAD preko splitskog vojnog aerodroma. Herculesi C-130 spustili su se u toku noći, oružje je natovareno i u najvećoj tajnosti prebačeno u SAD ili u američke vojne baze u Evropi. Hrvatska strana otkrila je također lokaciju tvornice za proizvodnju hemijskog oružja u u Bijelom polju pokraj Mostara. Ovo je bio samo početak saradnje, jer odmah potom SAD je isporučila Hrvatskoj sisteme za prisluškivanje i nadgledanje teritorije Srbije i Crne Gore, pomoću kojeg se moglo istovremeno osluškivati i snimati 20. 000 telefonskih razgovora.

    Prilikom združenih napada na srpske položaje aktivno je učestvovala regularna vojska Republike Hrvatske. Na frontu prema Krajini, angažovano je bilo pet brigada Hrvatske vojske sa ljudstvom iz Splita, Varaždina, Zagreba, Trogira, Bjelovara i Gospića, kao i tri domobranske pukovnije iz Metkovića, Splita i Unesića. Ukupno, ovdje se nalazilo 30. 000 vojnika Republike Hrvatske.

    U regionu Posavine bilo je angažirano također 30. 000 pripadnika Hrvatske vojske. Riječ je o brigadama iz Vinkovaca, Županje, Zagreba, Osijeka, Nove Gradiške, Slavonskog Broda i Našica.
    rsk- 4361 - 28.02.2006 : Ratko Obrenovic Detroit - best (0)

    Milošević prodao Srbe u Hrvatskoj


    Odmah da ti kažem da ja nisam dobio "ljiljane" u ratu ali mi je Mladić lično dao čin potporučnika i to mi je najveća počast koju sam mogao doživjeti. Ne bih to mijenjao ni za sto tvojih odlikovanja.

    Moram te razočarati, Srbi su znali da se rat u bivšoj Jugoslaviji može završiti samo kada se riješi situacija u Hrvatskoj. Mi Srbi, a pogotovu vi muslimani, niste bili uopšte bitni za Vatikan, Ameriku i globalnu svjetsku politiku. Cak postoje i neki podaci da je Zapadu odgovaralo da u tom ratu pogine veliki broj Srba i muslimana. Za njih je vazan prostor, da se unište fabrike i infrastruktura.

    Kraj rata na Balkanu je počeo kada je Slobodan Milošević na čelo vojske Republike Srpske Krajine doveo Mileta Mrkšića, čovjeka kome je jedini zadatak bio da te prostore koji su imali srpsku autonomiju još u vrijeme kad Hrvatska države nije ni postojala. Mile je čovjek -gnjida koji se uvijek motao po Komandi JNA radeći neke administrativne poslove, i nije zaslužio ni čin kapetana.

    Da je ovo tačno, potvrdiću ti jednim primjerom. Cetiri mjeseca prije nego sto je Krajina pala u ruke Latina, iz Hrvatske su izvlačene zalihe žita, brašna, benzina i drugih namjernica. U to vrijeme sam radio pri Glavnom štabu VRS, pa sam znao o kojim se količinama radi. Hoću da ti kažem, da je već tada napravljen plan za predaju tih prostora. Milosević je dobio čvrsto obećanje da će ostati na vlasti, da će mu ostati Kosovo, i da ce Srbi u Bosni dobiti svoj entitet. To je njemu bilo dovoljno, i on je bio spreman da napravi dogovor.

    Naravno, narodu nije bilo moguće objasniti da se te oblasti moraju predati Hrvatima. Zbog toga je sve uradjeno "ispod žita", tj. napravljena je akcija za koju je mali broj Srba znalo, mada je 40 dana prije te operacije, Politika objavila mapu, koja se kasnije pokazala prilično tačna.

    Operacija je pocela ovako! Vojnicima na barikadama kod Zadra je naređeno povlačenje, još prije nego što su Hrvati udarili na srpske položaje. Valjda, je komanda stigla malo ranije, a Hrvati zakasnili. U svakom slučaju, nastao je takav haos, da stanovnici Knina nisu imali vremena da iz kuca ponesu ni one najneophodnije stvari. Sve su ostavili!

    Mislis li da je tada objavljeno da je Milosević prodao Srbe u Hrvatskoj, da bi on mogao da ostane na vlasti u Srbiji? Na vašu nesreću, isto se to dogodilo sa Srebrenicom, tj. Alija je povukao Nasera Orica i rukovodeće starješine na neku "obuku" u Zenici. To ne izmisljam, to sam pročitao u vašoj štampi i na vašim stranicama, mada sam to znao i prije nego što ste to vi saznali. Prema tome, za ono što se dogodilo u Srebrenici kriv je vaš predsjednik, a ne Ratko Mladić koji nije mogao mnogo dauradi da bi zaštitio stanovništvo Srebrenice, spred osvete željnih srebreničkih Srba, kojima su muslimani pobili porodice.

    Da ti jos kažem i to da sam ja među prvima ušao u Srebrenicu, ali i to da sam vidio više mrtvih na Zuči i Poljinama, nego u Srebrenici. Jedina razlika je da je među onih nekoliko stotina ubijenih stanovnika Srebrenice, bilo je i pedesetak žena i djece, uglavnom užih članova porodica koljača, koji su se sa glavninom vojske Nasera Orica, uspjeli skloniti u Tuzlu, prije nego što je napad na Srebrenicu i počeo.

    Eto, toliko od mene. Nadam se da si nešto naučio! Za sebe mogu reći da sam bio vojnik koji nije ubijao civile, pucao sam mnogo, znam da sam dosta puta i ubio, ali se time ne ponosim, niti hvalim. Bilo je ili mi ili vi, a bolje vi nego mi.

    Drago mi je da imamo isto misljenje o Bori Radicu, ali tu cu temu prepustiti Željku da je on obradi. On to radi bolje od mene.

    Idi na stranu - |1|2|