fix
Logo
fix
Nalazite se na Rat1992-RAT_ORASJE
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

rat_orasje- 95789 - 22.04.2016 : Neko Ko je daleko Niodaklevci - best (0)

Rat u Orašju


Pozdrav za sve,

Dosta dugo čitam i pratim rad ove stranice, iako ne znam zašto, jer stranica nije baš objektivna i realna. Uprkos tome, svaki put me nešto povuče da dođem i pogledam nove postove, reakcije itd. Žao mi je što se na stvari ne gleda malo objektivinije, možda bi se dosta više stvari moglo iznijet, saznat itd. Vjerujem da bi dosta bivših boraca i sa "ove strane" učestvovalo u diskusijama i rasvijetljivanjima nekih situacija...

No, šta je tu je. Želim da pozdravim Diverzanta Banjaluka, kaže da je bio na Batkušama, eto i ja sam bio tu samo na suprotnoj strani - Oštra Luka - Bok. Često smo se i dozivali kada smo imali loše sreće pa morali pokrivati vruće rovove, koji su bili skroz istureni da nas je dijelilo jedva 70-80 metara sumarka. Sjećam se i razmjene jednom prilikom, (mislim da je bilo Baziku) kada su čiču razmijenili za gajbu pive i kozu. Čiču smo u kolicima odvezli.

Te linije su često padale i vraćane , a čičca sa babom je bio uporan i nije htjeo nikako da napusti kuću pa je tako često bio i zatican. Eto, rekoh i previše. Pozdrav svim ljudima dobre volje. I dajte molim vas da malo, samo malkice realnije da pišete.
rat_orasje- 79391 - 11.11.2012 : Diverzant72 BL - best (7)

Orašje, Batkuša


Bio je to sami kraj te nesretne 1992. godine. Kažem "nesretne" jer je bila takva po srpski narod, ali veličanstvene za 16. krajišku brigadu. Oslobodili smo toliko gradova i sela da mnogima više ne pamtimo ni imena.

Tih dana držali smo liniju kod Obudovca, prema Orašju. Zapadno od nas bila je 2. krajiška brigada, u kojoj je bio moj mlađi brat. Kad god bih ugrabio priliku odlazio sam kod njega da ga obiđem. Bio je godinu dana mlađi od mene, tek napunio 19 godina.

Tog dana smo išli u izviđanje i nismo primjetili ništa neobično. Nakon povratka zamolih jednog od komandanata sa kojim sam bio jako dobar da pusti mene i Dragana da idemo vidjeti šta mi radi brat, pa ćemo se vratiti sutra ujutro.

  • "Ma može, Milane, nema problema! Samo, znaš, nađi nekoga da zamjeni vas dvojicu!"

    U tom trenutku priđe nam jedan momak, kojeg sam već ranije spominjao, pa reče:

  • "Vuče, nije problem, zamjenićemo ih Jovo i ja, samo ti njih pusti!"

  • "Nemojte vi, već pet dana ste na liniji. Vi iz kuhinje dolazite da nas zamjenite da odspavamo malo!"

  • "Ma jebo ga ti, kad ti možes biti 55, mogu i ja 5. Nije nikakav problem, samo ti idi kod brata!"

  • "Hvala ti, tvoj sam dužnik!" - odgovorih mu.
  • "Ako te ne mrzi, evo ti 100 maraka, pa ih ponesi mom bratu. Znaš ti dobro da su oni tamo zajedno!"
  • "Ma nema problema! Za takve stvari ne treba ni da me pitaš."

    Ja i Dragan smo krenuli tamo sa TAM-om 150. Ta linija je bila kod mjesta Batkuša.

    Međutim, tamo nas je čekalo veliko iznenađenje kada smo vidjeli da minobacačlije nisu tamo gdje su trebali biti.

  • "Ajoj, da ih nije neko poklalo?" - izusti Dragan.

    Mene obli hladan znoj. Srećom, naiđosmo na jednog našeg vojnika pa nam on pokaza gdje su se premjestili.

    Nađosmo ih kod jedne kuće, par stotina metara udeljene od linije. Nakon što se pozdravismo ja upitah:

  • "Šta rade minobacači od 82 mm ovako blizu linije. Sve će vas pobiti!"
  • "Ma ćuti, našli nas tamo. Ovako smo precizniji, a i ne znaju gdje smo. Ovdje imamo i dobar zaklon! Kažu nam momci da im ubacujemo granate direktno u rovove!"

  • "Svaka čast!" - uzviknusmo mi.

    Nakon toga dadoh pare onom momku. I sa njim sam se taj dan dobro ispričao, jer smo se poznavali još odavno. Inače, bili sm rodom iz istog sela.

    To veče se, na našu žalost desio silovit napad na našu liniju. Trgnuo sam se iz sna, a ovi već poceli obasipati granatama neprijatelja, ali džaba pukla je linija, ja i Dragan smo pomagali tako što smo prinoslili granate.

    Srećom, tu su bili ukopani zakloni, jer je bilo blizu linije. Naši su na liniji pružali žestok otpor, kako smo culi bar tada. ali linija je ipak pukla, nasi se povukli nekim drugim pravcem a mi smo ostali tačno ispred neprijatelja. Pala je odluka da se branimo i da probamo uraditi šta budemo mogli. A bilo nas je samo osam.

    Počese meci zviždati iznad naših glave. Ostali su se već rasporedili, a ja i brat odemo sa dva m84 u podrum te kuće. On ode u zaklon koji je bio jedno 30 metara od kuce a ja na sprat.

    Ostali momci već tuku, sreća pa su skoro svi imali m84. Otvorismo žestoku paljubu, jedan momak dođe do mene, da mi pomogne tu, jer smo bili na najvećem udaru.

  • "Donesi mi još municije!" - govorim mu jer mi jep ponestajali metaka.

    Uzimam ja svoj vjerni automat i pucam kao lud. Moram priznati da napad na nas nije bio toliko jak, vjerovatno jer nas nisu očekivali.

    Onda se začuo tenk negdje u blizini. Srećom, skinuše ga momci, samo smo vidjeli bljesak.

    Nakon izvjesnog vremena, pristigao je i Interventni vod iz njihove brigade pa smo krenuli da zajednički vraćamo liniju. Moram priznati da smo ja i Dragan bilo pomalo izgubljeni jer nismo poznavali teren.

  • "Milane, jebem ti sunac, pa gdje smo mi uopšte?"
  • "Šuti, budalo jedna, idemo s njima pa šta nam bude. Ako izginu oni neka izginemo i mi. Dodaj mi još jedan okvir!

  • "Stalno ti ja dajem okvire, puni ih i ti malo!"
  • "Ma punim, nego ne mogu nositi, teško mi. Imam i zolju na leđima. A gdje je tvoja zolja?"

  • "Ostala mi tamo, samo da znaš ja imam još samo pet okvira. Valjda će i ovi donijet nešto!"

    I tako je i bilo. Donijeli su nam i municije i svega, a mi smo to veče vraćali liniju a da uopšte nismo znali gdje smo. Srećom, ipak smo dobro prošli jer Hrvati nisu pružali baš neki otpor u našoj kontri.
  • rat_orasje- 67852 - 18.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Oraško ratište


    Kao što sam već ranije pomenuo, Oraško ratište je na ratniom putu 16. Krajiške MTBR bilo jedno od najtežih na kojima smo bili. Tih dana bilo je dosta borbi, a za nas pješadiju teren nije tako loš, pogotovo za izviđanje. Stanje na terenu je bilo povoljno po nas, i odbili smo jedan od najjačih neprijateljskih napada na naše linije, a da tom prilikom nismo imali većih gubitaka, bar ne u našem reonu, a pouzdano znam da su ustaše imale mnogo mrtvih.

    Kod Orašja sam izgubio jednog od najboljih prijatelja, kako u ratu tako i u privatnom životu.

    Jedno jutro smo, uz jutarnju kaficu, čavrljali o stanju na ratištu. Ubrzo smo tebali u izviđanje, pa smo se lagano spremili i krenuli. Kiša je upravo prestala da pada, ali je vrijeme i dalje bilo tmurno i teško. Za izviđanje tog dana nisam bio pretjerano raspoložen, ali sam ipak krenio.

    Pošto smo mi već dugo bili na tom mjestu, dobro smo poznavali teren i bili smo uigrani, ali na našu žalost i previše opušteni, što nas je kasnije skupo koštalo.

    Polako smo napuštali našu liniju i kretali se prema glavnoj tački izviđanja. Neprijatelj nije pucao na nas dok smo prolazili najopasniju dionicu terena, čistini na kojoj su nas mogli lako vidjeti. Kada smo se približili osmatračkoj tački, Bobi se kretao na 10 metara ispred nas. Bio je previše opušten, pa mu rekoh:

  • "Bobi polako, čuvaj se snajpera!"
  • "Ma pazim ali neće nas vidjet jebem im ja mater"


    Ne prođe ni nekoliko trenutaka, kad strahovito zapuca prema nama. Instiktivno sam se bacio na zemlju i počeo da pucam. Odmah mi je bilo jasno da je to bila ustaška zasjeda, i da smo u velikoj nevolji. Ponovo zapucah i vidim Bobija kako leži.

  • "Bobi jesi živ, Bobiii!" - odjekivao je moj glas između rafala.

    Bobija su dozivali i ostali, ali on nije odgovarao. Ležao je nepomično. U tom trenutku još jedan od mojih saboraca biva pogođen u ruku.

    Taman kad sam pomislio da bi trebalo da se izvučem sa tog mjesta, vidim Bobi ipak živ, ali da je pogođen, vjerovato u vrat. Govorim Draganu:


  • "Živ je, ostajemo još dok ga ne izvučemo"


    Zbog nepovoljne konfiguracije terena nismo mogli da mu priđemo. Ako bi se neko podigao i krenuo prema njemu sigurno bi bio pogođen na nekih tri do pet metara od mjesta gdje je Bobi ležao.

    Svi smo davali sve od sebe i pucali smo kao ludi, ali su ustaše bile brojnije i sve više i više nas poklapali paljbom. U jednom trenutku sam pomislio da ustanem i da krenem prema njemu, ali me je Dragan zadrža i reče:

  • "Milane, nemoj! Sjeti se da imaš dvoje djece, ženu. Nemoj, molim te poginućeš. On bi ionako iskravario dok bi došli do saniteta!"

    Pogledah prema Bobiju. Više se nije micao. Nadao sam se da je mrtav jer smo se mi morali povući. Nekako smo se izvukli, i nagulili prema našoj liniji.

    U tom našem povlačenju i Dragan je ranjen u ruku, srećom malo jer nije čak ni u bolnicu išao. Metak mu je samo skinuo kožu sa ruke.

    Kad smo se vratili na početni položaj, rekoše nam da je i druga grupa izviđača takođe naišla na zasjedu. Imali su dva mrtva.

    Ti su mi dani bili najteži u toku čitavog rata. Bio sam potrese, ali sam se ipak nadao da je Boban živ. U isto vrijeme sam molio Boga da nije živ pao u rukee ustašama. I valjda je tako i bilo: kad je njegovo tijelo razmjenjeno rekli su nam da je bio mrtav kad su ga našli. I doista, imao je samo jednu ranu - onu od metka na vratu.

    Dugo sam mislio na Bobija i na njegovu pogibiju. Tih dana je poginulo još nekoliko hrabrih borci, ali smo ipak izdržali, a prije nego što smo otišli na drugo ratište imali smo priliku da ustašama održimo nekoliko dobrih lekcija. Vjerujem da ih i dan-danas pamte.
  • Idi na stranu - |1|2|