fix
Logo
fix
Nalazite se na Najljepse-PORODICNE_PRICE
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

porodicne_price- 101235 - 15.09.2017 : Nebojsa Stankovic Beograd - best (0)

Grana Tomića, Tupanari, Šekovići


Pomaže Bog!

Evo da Vam se javim u nadi da se saberemo i razmenimo naša saznanja. Napisao bih nešto o majčinim Tomićima iz Tupanara, zaseok Tomići, Šekovići, Republika Srpska.

Po predanju već umrlih starina, naši Tomići koji slave Sv. Jovana su došli sa prostora Podromanije, a starinom su iz Crne Gore. Kako sam kao dete bio mali da zapamtim sve te priče od starina, povremeno istraživajući po internetu sam uspeo da kontektiram neke od Tomića sa Sokolca i Romanije te da i od njih čujem neka predanja koja dalje vode ka Danilovićima iz Crne Gore. Dugo godina sam bio ubeđen da su to Danilovići od Staro-hercegovačkih Drobnjaka, kojima pripadam sa očeve strane. Ali sam verovatno pogrešio...

Slažući priče, događaje i ljude sam saznao za Moračke Daniloviće. Crnogorsko bratstvo staro više od 8 vekova i na čijoj zemlji je sagrađen manastir Morača. Kontaktirajući bratstvo Danilovića koje uzgred ima odličan sajt sa mnoštvom lepih priča i slika (danilovici.com/), uz mnoštvo korisnih informacija došao sam do saznanja da takođe slave Sv. Jovana te da se jedna grana bratstva odselila upravo na Glasinac i Romaniju u 15. veku. Priča kaže da ih je napalo Arbanaško pleme Klimenta u nameri a ih opljačka nakon čega su im ubili više od 10 ljudi. Uplašeni za svoju nejač i moguću osvetu, prinuđeni su bili da se sklone te su krenuli ka Romaniji. Jedan deo bratstva nedaleko odatle odlučuje da se vrati nazad a oni koji su otišli, su vremenom stvorili ovu današnju istoriju koju mi delimično poznajemo.

Molim upućene i one koji žele da razmene svoja saznanja i iskustva da se jave ili pišu u temi. Moj kontakt s FB profilom je na: praettorianŽhotmail.com.

Uzdravlje!
porodicne_price- 26108 - 12.01.2011 : Vladimir Tomic Ugljevik, RS - best (0)

Tomići iz Ugljevika


Molim Vas za bilo kakvu informaciju, odnosno odakle da krenem u traganju za svojim precima. Imam vrlo šture informacije, govori se da smo porijeklom iz okoline Pljevlja i da smo davno napustili taj kraj. Zadržali smo se u okolini Goražda, a dio bratstva je otišao ka Vakufu a odatle završio na Majevici gdje ih je pokosila kuga. Dio bratstva koji je preostao živi ovde u Ugljeviku. Ima nekih indicija da su uzeli slavu posle ovog progroma Lazarevu Subotu. Da li je to iskonska slava ili je bila druga.

Vladimire,

imaš nekoliko tekstova na stranici "Porodične priče", jedan od njih je napisao i jedan od tvojih zemljaka iz Ugljevika.

P. S. Da ti nije neki rod Milan Tomić iz Ugljevika, generacija 1963. Nekada se bavio košarkom, a završio je FON u Beogradu. Možda i Političke Nauke, nisam baš 100% siguran.
porodicne_price- 25227 - 12.10.2010 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

Pogrešna baba


Evo i jedne istinite, i meni jako simpatične anegdote vezane za slanje novca. Radnja se desila ovoga ljeta u Beogradu.

Neno se javi bratu i kaže mu da nazove određeni broj u Beogradu, a zatim na istu adresu odnese određenu količinu novca koja je "humanitarna pomoć" za neku "babu". Naravno, kao dobar brat, on uradi upravo onako kako mu je rečeno.

Htio bih ovdje da napomenem da je novac trebalo da preuzme moja majka, koju nisam obavjestio da će joj neko donijeti evre namjenjene za babu Šimšu...

Ne dugo nakon toga, u stanu moje majke zazvoni telefon. Sa druge strane žice javi se Nenov brat koji poče da objašnjava da će joj donijeti nekakvu "humanitarnu pomoć". Na to mu moja majka odbrusi: "Ne treba meni nikakva humanitarna pomoć, imam ja svoju djecu! " - i spusti mu slušalicu.

Nenov brat, takođe ne odustaje! Kupi malo ponuda (kafe, šećera) i pokuca na vrata dobijene adrese sa čvrstom namjerom da "babi" uruči novac. Ona ga primi u kuću, a kada su došli do toga da "baba" poznaje Nenove roditelje, slatko se ispričaše.

Odmah nakon što je Nenov brat izašao na ulicu, svome bratu posla SMS poruku sa sledećim sadržajem: "Onoj babi ne treba nikakva humanitarna pomoć! ".

Nekoliko dana kasnije nazovem mamu a ona me pita: "Ma kakvu ti to humanitarnu pomoć skupljaš za mene? "

Na kraju, sve se dobro završilo. I Nenov brat i moja majka su saznali da je došlo do zabune. Ustvari, došlo je do "zamjene identiteta", ali je baba Šimša ipak dobila Nenov novac.
porodicne_price- 22888 - 15.11.2009 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

Baba Cvija


Ušao sam u dnevni boravak prostrane folksdojčerske kuće. U stisku hladnih zidova, čija cigla prkosi zubu vremena već nekih osamdeset godina a žbuka pamti priče još iz procjepa između dva svjetska rata, ležala je baba Cvija.

U tom skromnom, seoskom ambijentu kroz njeno tijelo struji život već sto četiri godine! Ustvari, otkako je umornim korakom ušla u drugo stoljeće svoga postojanja, sjaj u njenim očima se polako gasi pa svima postade jasno da ona samo čeka da anđeli Božji zakucaju na njena vrata i odnesu joj veliku dušu u Carstvo Nebesko.

Cvija Tomic, Podromanija - LazarevoPoljubih je u ruku. Njeno sklupčano tijelo, ne mnogo veće od sedmogodišnje djevojčice, utopilo se u prostrani kauč prekriven izvezenom posteljinom. Prsti na rukama iznenađujuće hladni iako je temperatura pod bagremom, koji tiho šušti ispod njenog prozora podsjećajući je na njenu voljenu Romaniju, već odavno prešla četrdeseti stepen.

Sjedoh joj pod noge, ne skidajući pogled sa njenog sićušnog, koščatog tijela. Pomalo zbog sobe u kojoj vrijeme ne teče a mnogo više zbog tog čudesnog bića koje zrači nekakvu hladnu toplinu, osjetih ono isto, tiho zadovoljstvo, koje me obuzme samo kada zakoračim u Hram Božji. U trenutku mi se pričini da iz zida, na kome je obješena ikona Svetoga Jovana, dopiru jedva razgovjetne riječi "Gospode pomiluj, Gospode pomiluj" i da je u tom trenutku zamirisao tamjan imao bih potpun osjećaj da sam u crkvi!

Baba Cvija je za sve nas dugotrajni simbol vječnosti! Rođena u Austorugarskoj monarhiji, preživjela balkanske, svjetske i građanske ratove, iznjedrila čitavu jednu malu armiju potomaka, dotakla duše mnogih od nas... Imala je ona pregršt lijepih riječi utjehe za sve unesrećene, dovoljno toplih zagrljaja za sve preplašene i bezbroj korica domaćeg hljeba premazanog svinjskom masti da nahrani svu gladnu djecu komšiluka.

I ležala je ona tu, ispred mene, kao da pokušava da me ubjedi da dobrota ne umire i da Bog dugovječnim životom nagrađuje dobro u ljudima. I ćutao sam ja ispod njenih nogu pomalo zavideći što je na tako mudar način utrošila vrijeme na ovom svijetu ostavivši iza sebe jedno veliko bogatstvo - čopor lijepe djece, unučadi i praunučadi.

Ipak, dok sam napuštao njenu trošnu kuću, neko šesto čulo mi je šaputalo da ću je sledećeg ljeta umjesto u njenom domu posjetiti na seoskom groblju.

A danas, na dan sahrane njenih ovozemaljskih ostataka, u mislima premotavam sliku našeg rastanka. Kada sam joj poslednji put cjelivao ruku, njena glava se lagano odvojila od jastuka, pogledala me je onim njenim velikim, upalim očim a zatim ponovo utonula u spokojan polusan. Izgledala je tako srećno i nestvarno!

Neka ti je vječna slava i laka banatska ilovača, mila moja baba Cvijo!
porodicne_price- 22887 - 15.11.2009 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

Govor na Cvijinom grobu


Govor napisao Milenko Herceg, Lazarevački pisac, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Vojvodine

Časni oče Srpske pravoslavne crkve, draga rodbino, poštovane komšije i prijatelji,

Lazarevo se danas oprašta sa svojim najstarijim stanovnikom! Posle tihog i blagog života upokojila se u 104. godini naša Cvija Tomić, žena koja je životom obeležila ceo 20. vek i postala na određeni način znamen njegovih istorijskih tokova.

Od Cvijinog života mogla bi se napraviti čitava epska saga, kompleksnija od bilo koje druge životne priče. Zapamtila je pokojna Cvija plotune Prvog svetskog rata, bila svedok promena režima, proživela u mnogim državama, počev od Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, FNRJ, SFRJ, sve do danaćnje Srbija. Podnosila je 1ivod bez klonuća i bez posrtanja, stoički kako to inače čine ljudi sa njene Romanije.

Rođena je na Cvijeti 1906. godine u Kazmerovićima (Ozerkovićima) kod Sokolca, u Republici Srpskoj. Rano je ostala bez majke, a kada je stasala za udaju udala se za Miladina Tomića iz Podromanije. S njim je stekla mnogobrojnu porodicu. S njim se doselila u Banat. U duši je ponela svoj zavičaj, iskustvo, čitavo zavičajno nebo.. Za vreme rata, dok je Miladin bio u partizanima, Cvija je brinula o svekru Simi, i svojoj nedorasloj deci. U to vreme, u vreme stradanja, Ona je hraro čuvala i negovala svoju decu, kao i renjenu decu čije su roditelje ustaše strelljale po Romaniji. Bila je prinuđena da se u zbegu krije od ubica, od bombardovanja i pokolja. I sve je to ova žena izdržala. A onda - Banat i novi početak. I opet život surov, kuća i njive, deca i mukotrpan rad u Zemljoradničkoj zadruzi. No Ona i muž joj Miladin, ne posustaju. Miladin je jedan od prvih nosilaca Partizanske spomenice i društveno-političkih aktivnosti ovog mesta. Oboje biju bitku za bolji život u novoj sredini. Deca, kćeri stasaju u devojke i udaju se jedna za drugom. A rodila ih je majka šest: Draginju, Dragicu, Stanu, Janju, Milanu i Rajku i dva sina Nikolu i Milanka. Milanko joj je najmlađe dete a Leposava i Ranko Tomić su deca koju je ranjene spasila za vreme rata.

Tih prvih poratnih godina, kao i do tada, bilo je mnogo prelomnih trenutaka u životu naše Cvije Tomić. Spomenušemo samo onaj kada joj umire kćer Draginja. Iza nje ostaje tek rođena beba. Cvija se tad nadljudski bori da se sedmodnevno dete održi u životu. I u tome uspeva! Daga joj je bila i unuči i dete. Samo je Ona znala na kakve je poteškoće nailazila u tom periodu. Uspela je majka Civja da ju othrani, uda, dočeka i njenu decu. Iz njenog drugog života ne treba spominjati drugo. Uprkos svemo šte se splelo u njen životni venac ona je ostala izuzetno čvrsta, postojana.

Poštovane komšije i prijatelji,

Ima ljudi za koje nisu svakodnevne reči, ljudi koji se ne uklapaju u rečnik svakodnevnice, čiji životni put izgleda čudesan i neshvatljiv. Jedan od takvih ljudi je - naša Cvija Tomić.

Draga Cvijo,

Smrt Te je odvela od nas i promenila ovaj svet. Sklonila Te je u nezaborav, u priču. Bila si topla, umna, čestita i blagorodna duša. Zato danas za tobom žali Tvoje mnogobrojno potomstvo: deca - kćeri i sinovi, unuci Sonja, Ljilja, Bato, Zoran, Verica, Maja, Marica, Tomislav, Jelena, Aleksandar, PRedrag i Marijana te dvadeset i jedno praunuče. Zato neka Ti je hvala za sve lepe trenutke koje si podarila svojoj porodici, i svima onima koji su Te poznavali. I neka ti je laka ova banatska zemlja! Počivaj u miru! Neka ti je večna slava i hvala!

Lazarevo, 15. 11. 2009. godine
porodicne_price- 22886 - 15.11.2009 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

Rajkin govor na majčinom grobu


Govor Rajke Crnogorac rođ. Tomić, inače profesorke književnosti, na grobu njene majke Cvije Tomić rođ. Zoranović iz Ozerkovića, koja je umrla u Lazarevu u 104. godini života

Draga naša majko,

teško je shvatiti da je rastanak neminovan ali su i vrlo rijetki ljudi koji su doživeli Tvoje godine života.

Cvija Tomic, Podromanija - LazarevoZnamo da Ti je život bio težak, ali Tvoja snaga, upornost i vedrina su pobeđivali i najteže nedaće. Iako si ostala bez majke već u desetoj godini, stigla si da stekneš sva znanja dobre žene i majke. Bila si vrlo mlada kada si se udala za sina jedinca, Miladina (Sime) Tomića. Oboje ste voleli društvo i decu pa si već u dvadesetoj godini rodila prvu kćerku Draginju, a zatim i Dragicu, Stanu, Janju, Milanu, Nikolu, Rajku i Milanka. Pored svoje rođene dece uz rat si prihvatila i dvoje siročadi, Leposavu i Ranka, kao svoju.

U tim teškim ratnim danima izgubila si sina Nikolu, koji je umro od upale pluća u drugoj godini života. Po završetku rata i dolaskom u Lazarevo, među prvim svadbama bila je svadba Tvoje kćeri Draginje. Nije joj sreća bila naklonjena, umrla je sedam dana poslije porođaja. Nisi imala vremena za tugu. Prihvatila si to svoje prvo unuče kao svoje dete. Noćima si tražila po selu dojilje dok dete nije ojačalo, a kasnije i raslo uz sina Miša, kao da su blizanci. Da si samo rađala toliku decu, a drugi negovali, bilo bi dovoljno za jedan srećan i ispunjen život.

Pored dece, muža, svekra, i poslova oko kuće i u zemljoradničkoj zadruzi, noću si plela i šila. Nije bilo ručnog rada koji Ti nisi znala! Naše prve čarape, patike, rukavice, džemperi, bili su Tvojih ruku delo. Naše haljine koje si nam šila da bismo sve bile jednake, takođe su uspomena na Tebe.

Učila si nas svemu: da ne sedimo kad nam neko dođe u kuću, da sve što radimo radimo sa voljom, da nam bude lakše, da i svuju decu učimo radu, da im ne bi radili celog života, da ih učimo igri i pesmi, da budu srećna i vesela. To su samo neke od Tvojih metoda na kojima bi ti i iskusni pedagozi pozavideli.

Tvoja kuća je uvek bila otvorena za zetove, unuke, praunuke, rodbinu, komšije i prijatelje. Retke su danas žene koje iza sebe ostavljaju tako brojno potomstvo kao što ga Ti imaš. Doživljaje i slobodu u Tvojoj kući uvek će pamtiti tvoji unuci Sonja, Ljilja, Bato, Zoran, Verica, Maja, Marica, Tomislav, Jelena, Aleksandar, Predrag, Marijana i dvadeset i jedno praunuče.

Najteže Ti je bilo kada smo se razišli. Duge se nisi snalazila u višku vremena jer ga nisi mogla ispuniti poslom. Ipak, nikada nisi bila sama. Tvoj sin Mišo i snajka Anica su uvek bili tu sa svojom decom. Bog Ti je pomogao da pri kraju svog života vidiš svoju Podromaniju, detinjstvo, mladost i svu svoju decu, da budeš među dragim osobama i da se osećaš sigurno.

Poslednji dani provedeni sa Tobom bili su naporni, ali ih ne bismo dali ni za šta na svetu. I to je bila velika škola i saznanje za sve nas kako se bez bola i velike patnje može otići.

Draga naša majko, neka Te čuvaju svi oni koje si spominjala u svojim poslednjim danima. Neka i dalje budu dobri prema Tebi. Hvala Ti za sve što si nas naučila i oprosti ako Te nismo u svemu razumeli.

Zbogom naša majko i počivaj u miru!
porodicne_price- 22013 - 22.06.2009 : Jadranka Tomic - Arsić Foca - best (0)

Peko i Anđa Tomić


Pročitala sam članak o strini Cviji Tomić, i htjela bih da dodam priču koju mi je otac ispričao. Od 1945. godine, on je bio u domu za ratnu siročad. Pokušavao je da pronađe rodbinu. Sećao se oca Vuja, majke Mare, braće Mirka, Save, Trifka i malog Stojana. Za sestru Anđelku je znao da je umrla jer su zajedno bili u bolnici.

Peko Tomic, Podromanija, Sokolac, Leskovac

Peko Tomić ( 1934 - 2005) - u toku rata 1992. do 1995. godine je bio zamjenik komadanta pozadine Sarajevsko-romanijskog korpusa

Negde između 1948. i 1949. godine, stric Miladin je na Sokocu saznao da je tata živ, jer preko Crvenog krsta pisao pisma Tomićima iz Podromanije. Kada stric Miladin vratio u Lazarevo i strina Cvija čula da je njihov Peko u domu za siročad u Pančevu, uputila se pješke po snegu da ga vidi i da mu odnese paket. Peko je svaki raspust provodio kod njih, jer su mu braća Mirko i Savo bili oficiri, što je kasnije i on postao.

Peko Tomic, Podromanija, Sokolac, Leskovac

Anđa Tomić (1936 - )

U Lazarevu je 1955. godine upoznao moju majku Anđu Mališ. Strina Cvija mu je spemila svadbu i ispratila ih. Svake godine je okupljala sve Tomiće da se ne zaborave. Nažalost, Mirko i Savo su sahranjeni u Novom Sadu, Miladin u Lazarevu a moj otac u Leskovcu. Njegova želja je bila da se sahrane na groblju Tomića, u Podromaniji u grobnici gde mu je shranjena i majka. Nije se ispunila ni želja strine Cvije Tomić da je Peko sahrani. Bila je i ostala moja najmilija strina.
porodicne_price- 22012 - 22.06.2009 : Jadranka Tomic - Arsić Foca, RS - best (0)

Stevan (Dušan) Tomić


Pršti zemlja na sve strane,
kroz vazduh fijuču meci,
jedan gorostas prkoseći smrti
prope se da baci bombu,
zlosutni metak ne bira koga će
a pogodi baš tebe
Stevane, Stevo, Stevice
brate moj, jedini, najmiliji.

Suza mi u oku presahla
usta su ostala nema,
ruke mi nemoćno vise,
jedino još srce žalosno kuca.
Vjetar ti tiho šapuće ime,
kraj tebe još mnogi sokolovi spavaju.
Svoju ste bitku poslednju bili,
krv junačku prolili
za slobodu i srećnije dane.
Metak ne bira koga će,
ali zašto baš tebe mi uze,
Stevane, Stevo, Stevice
brate moj jedini, najmiliji.

Ćute Kalovita brda,
plaču Crvene stijene,
Jahorina se povila,
Trebević se umirio,
Miljacka je tužno žuborila.
Nema te više,
Stevane, Stevo, Stevice
brate moj, jedini najmiliji.

Dragi moj rođače ovu sam pjesmu napisala 4. 5. 1994. godine, kada su mi javili da je naš rođak Stevo Tomić poginuo. Još pamtim zadnji susret i razgovor sa njim, dan pre nego što je poginuo. Još pamtim njegov smeh i šale na moj račun. Žao mi je što nisam mogla više vremena da provodim i na Palama i na Podromaniji, ali život je jedno a naše želje nešto drugo. Ipak sanjam Romaniju i kad god mogu odem jer ipak nisam daleko od nje.
porodicne_price- 21680 - 14.05.2009 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)


Baba Cvija Tomić je rođena u Podromaniji kod Sokoca. Na Romaniji je preživjela sve strahote Drugog svjetskog rata, nakon kojeg je sa porodicom kolonizirala u Lazarevo, banatsko selo desetak kilometara udaljeno od Zrenjanina. Danas je Cvija Tomić jedna od dvije najstarije Banaćanke. Članak objavljen u "Našim danima", 8. maja 2009. godine.

Život niže sto četvrto leto


Sa svojim čovekom Miladinom izrodila je u predratnim, ratnim i posleratnim vremenima devetoro dece, od kojih su živi pet kćeri i najmlađi sin. Ima danas baka Cvija i trinaestoro unučadi o dvadeset praunučadi, koji je često posećuju.

Cvija Tomic, Podromanija Lazarevo U Ulici Danila Šokića u Lazarevu, u staroj, ali održavanoj kući pod brojem 94, duge dane poznih godina svog života odživljava Cvija Tomić, rođena Zoranović, jedna od dve najstarije Banaćanke koje žive u zrenjaninskoj opštini. (Druga je njena vršnjakinja Ljubica Popov iz Zrenjanina). Cvija je već dobro zakoračila u 104. leto. Okružena je ljubavlju, pažnjom i negom svoje dece - pet kćeri i sina. Spokojna je i srećna što su joj kćerke Dragica, Stana, Janja, Milana i Rajka često na okupu, iako ih je život razmestio u Zrenjanin, Beograd, Sarajevo... Kao deca preživeli su sa njim strahote Drugog svetskog rata, zbegove, ustaške pogrome, da bi posle razdvajanja u domovima za siročad, ponovo bili uz nju i oca im, njenog čoveka Miladina. U ratu, nošen po zbegovima i skrivan od ustaša, od upale pluća umro je mali Nikola. Draginja i Jovanka su kasnije voljom sudbine otišli za malim bratom. Najmlađi Milanko, rođen u četvrtoj godini slobode, ostao je u Lazarevu. Pored roditeljske kuće sagradio je novu u kojoj živi sa svojom porodicom: suprugom Anicom, sinom Predragom, snajom Bojanom i svojim unukom Milošem. Do majke mu je desetak koraka, pošto su u istom dvorištu. I oni brinu o njoj. Održavaju joj i kuću dok ne stignu sestre. A one su često dolazile i sada su tu stalno pored majke. Svaka na smenu po mesec dana. Paze je, neguju i olakšavaju joj teret godina i svašta preživljenog.

Sav život Cvije Tomić ispunjen je događajima koji bi, kažu, mogli da se pretoče u romane i filmove. Toliko su to priče neobične, interesantne, gotovo neverovatne, pa i stravične, herojske... Takvih je bilo, i onih ratnih dana u rodnoj Podromaniji kada je bežeći ispred ustaških zveri spasavajući i tuđu decu po zbegovima, pa kada nije mogla sve da ih nosi, u očaju je svoju ostavljala sudbini na milost i nemilost. Na sreću, pričala je kasnije, nailazili bi ubrzo naši borci. Ova herojska epopeja, da nesebično sebe daje drugima, unesrećenaima, da tuđu siročad prihvata kao ređenu decu, obeležila je Cvijin život i u slobodi. Sa njenim kćerkama u ustoj kući odrastala su tuđa deca, siročad - Mira, Sava i Peko, što su se iz te kuće poudali i poženili. Živeli su tu i brat i sestra Ranko i Leposava Tomić, koji su kao četvorogodišnjaci preživeli ustaško streljanje. Kada su im pobijeni roditelji i sami su bili teško ranjeni i skroz unakaženi, pošto su ih zlikovci cokulama gazili, da vide da li je neko ostao živ.

  • Cvija nas je dugo lečila, i negovala, vidala teške rane. Sećam se kako je teško povređenu Leposavu od gaženja ustaških cokula jedva na cevčicu hranila mlekom i čajem, danima stavljajući obloge na otekline, a meni kupusnim listom i melemima lečila duboke rane na ramenu i telu od kuršuma ustaškog streljačkog voda. I kada smo se posle rata našli u Domu za siročad u Kikindi i Nakovu, Cvija nas je dovela u svoju porodicu. Bila nam je druga majka, kada smo pravu izgubili. Trudila se da nam ništa ne fali i pazila nas je više nego svoju rođenu decu. I zato svakog dana dođem da je obiđem, a ona se uvek obraduje meni i sestri kao najrođenijima - veli, i sam vremešni, komšija Ranko Tomić.

    Rad i dobročinstvo čini čoveka dobrim i srećnim

    Uvek treba pomoći drugom, makar i da si sam u nevolji i da život teško ide. Čovek se tada lepše oseća. I svoju decu sam tome učila, kao i raznim poslovima. Važno je da se stalno nešto radi, jer rad čuva zdravlje i vedar duh. A to pravi dobre i vredne ljude. I zato sam srećna što su mi sva deca takva - kaže baba Cvija, koja je i sama stalno nešto radila, planirala. Bila je, vele njene kćerke, za sve spremna. I da fizički podmetne leđa, da skuva, umesi, pospremi, sašije, otka, da se bavi baštovanlukom, i mnogo toga uradila. Zajedno sa svojim Miladinom, putarskim radnikom, inače vrlo cenjenim i u selu, što je po završetku rata (kao predsednik tamošnjeg Narodnooslobodilačkog odbora i nosilac "Partizanske spomenice" ) ovde pripremao dolazak kolonista iz Bosne. A kada je pre mnogo godina umro, Cvija je nastavila sama sve poslove u kući, dvorištu, u bašti, jer daca su imala svoj životni put. Čitav vek ju je zdravlje dobro služilo. Jela je umereno, i ne baš tešku hranu. Mleko najviše. Dobro, kaže, dođe ponekad i čašicu prave rakijice. Za bolju cirkulaciju.

  • Život mi je bio težak pogotovo u mladosti, ali je bio ispunjen vrednim stvarima, pa mi i nije žao što je skoro prošao, jer iza sebe imam čitavo bogatstvo - svoju decu, unuke i praunuke. Ko nema tu radost, ne može ni biti potpuno srećan - kaže Cvija Tomić. U 104. godini već je i vid napušta, a i slabije čuje, pa smo uz pomoć njenih kćeri i komunicirali. Ali odmah po glasu pozna svakoga - da li je neko od njene dece, rodbine, komšija, neko iz sela, ili pak neki namernik koji je uvek dobro došao u kuću Tomića...

    Unuci i praunuci

    Baka Cvija ima danas trinaestero unučadi i dvadeset praunučadi. Unuci: Dragica, Sanja, Saša, Zoran, Ljilja, Verica, Maja, Maca, Tomislav, Jelena, Aleksandar, Predrag i Marijana.

    Praunuci: Bojana, Ivana, Milena, Tamara, Ivan, Tijana, još jedna Ivana, Jovana, Mirko, Vladimir, Damjan, Dimitrije, Marko, Minja, Jovan, Savo, Aleksandra, Boris, Miloš i Jakša.
  • porodicne_price- 21434 - 19.04.2009 : Vuk Tomic Kragujevac - best (2)

    O Tomićima sa Romanije


    Razgovarajući sa dedom o poreklu prezimena Tomić, došao sam do podataka da su u Rogaticu došli iz Podromanije. Deda kaže da se naš asindjel zvao Ilija i nije siguran da li je prezime promenjeno od Ilijinog oca ili dede po kome inače nosimo prezime Tomić. Slavimo Jovanjdan.

    Znam još da mi je pokojni otac jednom prilikom pomenuo da mu je neko iz familije ispričao da su naši preci pre nego što su došli u Podromaniju živeli na prostoru Pive da li neko zna da nešto da mi kaže o tome ili pak da mi da neke upute gde bih mogao da istražujem. hvala unapred.

    vuk. tomicŽgmail.com
    porodicne_price- 17825 - 06.05.2008 : Mile Tomic Lopare - best (0)

    Tomići


    Ja sam takođe istrazivao o svojim precima, i saznao sam dosta toga! Prva osoba koja mi pričala o mojojim precima je bio očev stric, i on kaže sledeće:

    Tomići koji naseljavaju područje opštine Lopare tj. Majevice su došli sa Kosova i Metohije, a pošto se malo zna šta smo bili, i gdje smo živjeli na Kosmetu priča se odmah premošćuje na to da smo pred najezdom Turaka pobjegli u današnju Crnu Goru tj. na planinu Lovćen! E sada, odatle se zna da je postojalo pleme Tomići koje je bilo veoma 'zajebano' tj. poprimilo je taj plemenski život koji je bio zastupljen u Crnoj Gori i 'krvnu osvetu'.

    Ne bih ja u to vjerovao da mi nije drug koji se školuje za sveštenika na Cetinju nije našao spise sveštenika sa Lovćena koji su bas posvetili pažnju tim Tomićima... U tim spisima da si ti Tomići posle Lovćena otišli negdje u Hercegovinu pa iz Hercegovine u današnju Bosnu tj. negdje na planinu Majevicu...

    E sada, kako se zna da su došli na Majevicu? I za to imam objašnjenje! Navodno, 1756. godine je jedan iz moje familije imao želju da ode u Crnu Goru tj. na mjesto svoga porijekla. Međutim, tamo je u crkvi pitao tamošnjeg popa da li zna da mu kaže o porodici Tomić, a ovaj mu je pokazao spise a i iskoristio priliku da dopiše u te spise... A za ovo što su napustili Crnu Goru: pa kada su napustili Kosmet bježeći od Turaka dođu u Crnu Goru, a Turska se imperija vremenom proširila i na Crnu Goru, ali jedan o Tomića koji je tada bio kao knez na Lovćenu nije htio da plaća Turskom begu i ubije ga pa pobjegne u Hercegovinu! Kako kažu, to je bilo u prvim godinama Turske vladavine u Crnoj Gori, pretpostavlja se da je bila 1501...

    Posle toga odlazi u Hercegovinu, ali o tome se slabo šta zna sem da su živjeli negdje oko Sokoca i Rogatice! Dolazak na planinu Majevicu je zapisan 1736!!! Moji su živjeli ravno 235 godina u Hercegovini! Stvarno zanimlivo je da moji nisu mijenjali prezime još od Kosmeta tj već su dole se prezivali Tomići i još zanimljivije je to da slavim i ja Tomindan!!! E sada priča se još kao da je jedan od mojih Tomića ostao dole u Hercegovini i započeo svoju lozu, e ja stvarno ne znam da li to tačno jer niko od mojih to sa sigurnošću ne zna!!!

    Eto ljudi ako nešto neko zna neka se javi na moj e-mail možda imam rodbine dolje, a ja bih to volio da znam!!!

    RE: Tomići


    Poštovani,

    izgleda da si ti jedini originalni Tomić, jer Tomići od Bijeljine slave Đurđevdan, a za moje Tomiće sigurno znam da se tako nisu prezivali prije 200 godina. Mi smo se prezivali Danilovići, a prvi potomak nastanjen na Glasincu je bio Toma.

    Da nisi pogriješio u godini, tj. da ne govoriš o 1836. umjesto 1736. godini. Naime, moji Tomići su se u to vrijeme doselili iz Crne Gore na Glasinac.

    Interesantan je i podatak da je prvi Tomić na Glasincu (tačnije Podromaniji) sahranjen tek 1903. godine. Naime, prije toga su se dvije generacije sahranjivale u - Crnu Goru. Ovo je priča za "vjerovali ili ne" kada se ima u vidu da su putevi u to vrijeme bili jako loši i da je trebalo nekoliko dana da se mrtvac sa Glasinca na konju prenese do Drobnjaka. Zamisli čovjeka hoda pored konja, a na samaru nosi mrtvaca, u kovčegu skovanom od grubo tesanih daski.
    porodicne_price- 16350 - 24.11.2007 : Ivana Tomić Beograd - best (0)

    Tomić


    Pročitala sam poruku Mirka Tomić kao i vaš odgovor. Moja je porodica Tomić i slavimo svetog Jovana. Ne znamo tačno, ali po nekim pričama prezivali smo se Davidović ili Danilović i dolazimo negde iz Like. Deluje mi slično kao kod Mirka Tomić?

    RE: Tomić



    Ivana,
    to nije pisao Mirko nego moja malenkost, Željko Tomić. Ako hoćeš javi mi se na slavicnetŽhotmail.com, pa ćemo pokušati da ustanovimo, možda smo i neki rođaci.
    porodicne_price- 9908 - 13.06.2006 : Predrag b. Tomić - best (6)

    Na Jovandan '42


    Dva dana pre nego što će se ovo zlo dogoditi, u kuće Srba iz Podromanije su upali muslimani iz okoline Rogatice. Oni su te kuće prisvojili a mještane su proterivali iz kuće ili su ih "sagurali" u neki sobičak ili magazu.

    Tako je bilo i sa porodicom moga pradede Danila Tomića, koji je u to vreme već bio u zarobljeništvu u Nemačkoj. Muslimani su upali u kuću a njih sve sabili u jednu sobu. Tu su još bili i Mara Tomić, žena Vuja (Petko) Tomića i sina mu Stojana. Njih su izbacili iz kuće a Vuja su istog dana ubili na kućnom pragu, jer se protivio. Zajedno sa njim ispred Vujove kuće je streljan i Gavro Živković ( njegova porodica je imala nadimak "PEROVIĆI"). Vujov sin Peko i kćerka Anđelka su bili u bolnici u Vlasenici jer su ranjeni prilikom bombardovanja još aprila '41, što im je nakraju spasilo život.

    U kući Danila Tomića se nalazilo devet duša, od toga osmoro Tomića i Joka Adam ( devojačko Mirković) koja je isto proterana iz svoje kuće u kojoj je živela sama, jer joj je muž Boško bio u partizanima. Od Tomića tu su bili: Danilova žena Malina, kćerka Vojka 18 god, sin Vojko 16 god, kćerka Ljeposava ( mi je zovemo Ljepa) 9 god, sin Ranko 7 god, kćer Koviljka 5 god, Vujova žena Mara i Vujov sin Stojan 5 god.
    ***


    Na sv. Jovana te '42 godine, oko 22h, u kuću su upale Ustaše i sve ih naterale da izađu napolje. Potom su ih potjerali podno kuće u kotar. Kada su tamo sišli, Ustaše im narediše da posedaju po snegu. U tom trenutku Vojka i Vojko počeše da beže, Vojka niz padinu, a Vojko uz. Međutim krvnici zapucaše za njima i oboje padoše u sneg. Vojko je bio na mestu mrtav, a Vojka je jaukala sve do jutra kada je preminula. Bila je ranjena u glavu.

    Odmah pošto to uradiše Ustaše počeše nasumično da pucaju po ostalima sa manje od dva metra rastojanja dok nisu ostali bez municije. Ali tu se nije završio krvavi pir. Da bi se uverili da su svi mrtvi počeše da ih po glavi šutiraju cokulama koliko su jače mogli. Nekom srećom moga dedu Ranka nisu šutirali, ali su njegovu sestru Ljeposavu udarali do besvesti. Ranko je bio ranjen u desnu ruku i desno rame ( taj mu je metak zakačio i bradu ), i ležao je u snegu bez svesti.
    ***


    "Majo, majo! "- bile su Rankove prve reči kada je ponovo došao sebi. Njegova majka, koja ga je pre streljanja držala u naručju, nepomično je ležala pored njega u snegu. Deda mi je tu scenu opisivao kao scenu u filmu "Kozara", i kojoj gine Olivera Marković, a dete je doziva. Samo sto je ovo on tada za stvarno doživeo.

    Onda je Ranko čuo Vojku kako doziva upomoć i otišao do nje ali iako se trudio nije mogao dečak od 7 godina da podigne devojku od 18 godina. Tada se još uvek nesvestan svojih rana vraća na mesto streljanja i tamo začu kako ga Ljeposava pita da li je ranjen.

  • "Nisam" " odgovorio je Ranko.
  • "Nisam ni ja! " " odgovori mu ona.

    Još uvek nisu bili svesni rana koje su još bile tople pa nisu osjećali bol. Tu joj Ranko pomože da ustane i zajedno krenuše ka kući Stojana Tomića koja je bila udaljena nekih 50-tak metara. Da bi što pre stigli oni su krenuli najkraćim putem koji je vodio preko snežnog smeta debljine nekoliko metara. Tu je svake godine bilo toliko snega da bi se na Božić momci kladili ko tuda smije da prođe. Da tuda nisu ostavili krvavi trag, niko im ne bi verovao da su tuda prošli.

    Porodica Stojana Tomića je bila u njihovoj magazi jer su ih muslimani isterali iz kuće. I njih su vodili na streljanje, ali ih je spasao jedan stari musliman koji je poznavao Stojana.

    Kada su prišli magazi Ranko je lagano pokucao na vrata, bojeći se da ga ne čuju Ustaše iz obližnje kuće. Stojanova snaha Ljuba, čiji je muž Luka bio u partizanima, je otvorila vrata kada je prepoznala Rankov glas. Tu noć su prespavali ispod njihovih nogu, jer je mala prostorija bila prepuna. Kako je noć odmicala, a rane se hladile Ranko i Ljepa počeše plakati i žaliti se na bolove.

    ***
    Kada je svanulo njih dvoje su otišli kod Milovana Tomića gde su se zadržali kratko, a odatle su ih prebacili do Sima Tomića, gde su ostali do kraja rata. Simova snaha Cvija, čiji je suprug Miladin bio u partizanima, negovala je ranjenike. Cvija je još uvek živa i ovog aprila je napunila stotu godinu.

    ***
    Rat se završio, ali Danilo se nije vracao kući. Ranka i Ljepu su poslali u Dom za nezbrinutu decu u Šapcu. Ljepa je potom prebačena u Dom u Mokrinu (kod Kikinde). Ranko je proveo neko vrijeme u Beogradu, a zatim u Sloveniji gdje je bio poslat na "popravak". Po povratku iz Slovenije on je ponovo došao u Beograd, u Dom "Lazarev" kod Dunav stanice, gde je za vaspitača imao Mijatović Rajku sa Sokoca.

    Nekih 15 dana nakon povratka Ranko se već spremao da krene put Rusije, ali baš na dan polaska u Dom dođe Aleksa Tomić da kući povede svoga sina Ljuba i brata mu Milanka pa povede i Ranka kod Danila u Lazarevo koji se, kao i Aleksa vratio iz zarobljeništva.

    ***
    Leta 1960 godine Ranko je, sa ženom Petrom (devojačko Kujundžić) i sinom Branislavom, otišao iz Lazareva na Romaniju i preneo kosti svojih najmilijih na groblje u Podromaniji. Sahranio ih je u zajedničku grobnicu, i po svim pravoslavnim običajima podigao spomenik.

    U Lazarevu, 11. 06. 2006 godine.
    Kazivao: Ranko D. Tomić
    Pribeležio: Predrag B. Tomić
  • porodicne_price- 9846 - 02.06.2006 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

    Moj djed Aleksa (1)


    Romanija je između dva svjetska rata grcala u problemima naslijeđenim još iz vremena turskog doba, koje je Prvi svjetski rat samo produbio. Zbog nedostatka muških glava, neophodnih za poljoprivredne radove, život je bio težak, gotovo nemoguć. Pored ljudi, rat je uzeo svoj danak i u stoci. Posebno su stradali konji, pa je snabdijevanje regiona bilo otežano.

    Tomići su tridesetih godina dvadesetog vijeka bili jedna od najuglednijih porodica na Glasincu. Zemlji, koju su otkupili od begova još u vrijeme dok su glasinačkim drumovima tutnjali janjičari, borci iz Prvog svjetskog rata su pridodali parcele koje su dobili od Kralja kao "dobrovoljčevinu". U našoj kući Tomića se oduvjek poštovala ona stara narodna izreka da u zemlji leži moć, jer se u ratu lako ostane bez zlata. Zemlja je bila plodna, pa su ambari uvijek bili puni žita, dok se u štalama množila stoka.

    Ipak, konji su od pamtivjeka bili ponos Tomića. Imali su oni mnogo snažnih i uhranjenih pastuva, pa se porodica bavila i prevozom građe sa Sokoca na željezničku stanicu u Mesićima. Kako je potražnja za "furmanima" i dobrim konjima bila ogromna a narod bio siromašan i bez konja, ova djelatnost je bila jako unosna pa se od nje moglo i ugodno živjeti.

    Uobičajni radni dan mog djede, Alekse Tomića, je počinjao par sati prije svitanja. Nakon što bi upregao konje u masivnu drvenu zapregu, koja je prethodnog dana bila natovarena drvenom građom, zamahnuo bi svojoj "kamdžijom" i potjerao kola niz Glasinačko polje. Moralo se do Kovanja stići prije nego što "upekne zvijezda", jer konji po žezi ne mogu dobro da vuku.

    Sunce bi već bilo na zenitu, kada bi radnici konačno pretovarili teški teret konjske zaprege na zahuktalog ćiru. Aleksa bi iz svoje prtenjače izvadio plosku rakije, pa bi onda svi "potegli" po jednu za srećno obavljenog posla. Na putu kući, Aleksa bi zastao na pijaci da pazari malo zajitina, šećera i brašna. U svoju, slaninom umazanu torbu, djed bi ubacio i poneku đakoniju, uglavnom šećerlame za djecu kojih je u kući već bilo petero, a ponekad, kada bi dobro pazario, kupio bi nove opanke ili nešto odjeće za nejač, te maramu za suprugu Rosu.

    Priča, koju ću ovdje ispričati, počinje je na jednom od ovih mnogobrojnih putovanja moga djede Alekse.


    I škripale su stare, drvena kola, dok su ih Zekan i Vranac sa mukom vukli uz Kovanj. Žurilo se Aleksi kući, ali konji nisu mogli brže. Znao je moj djed da je mnogo konja zastalo i zauvijek ostalo na tih desetak kilometara prašnjavog uspona uz Kovanj. I uprkos tome što se već smrkavalo, kući se nije moglo brže. Trebalo je i konje čuvati! Uostalom, i sutra je radni dan, pa se sa njima mora i njiva uzorati. Sutra će se konji malo i odmoriti, a zatim će Aleksa i konji "put pod noge" pa ponovo nazad u Rogaticu.

    Zastao bi Aleksa, svoje "sokole" da odmori, ali je onda konjima teško tu masivnu zapregu pokrenuti. Da bi konjima olaksao trud, Aleksa uvijek hodao pored kola, a na nekim mjestima bi i sam upirao u njih, trudeći se da im olakša muku. Bio mu je jasno da snaga njegovog suvonjavog tijela ne može biti od velike pomoći konjima, pa bi onda pokušavao da uhodanom dvojcu pomogne tako što je navodio Zekana na tvrđu podlogu, da bi točkovi zaobišli rupe koje su izlokale proljetnje kiše i izbrazdale teške zaprege.

    I tek ponekad bi opalio kamdžijom Vranca, ukoliko bi ovaj počeo da "zabušava", pa bi Zekan gotovo sam vukao kola. Od zvižduka biča, i Zekan bi zadrhtao, te bi Aleksa nježno spustio ruku na njega oznojene sapi sa namjerom da ga umiri. I svaki put kada bi udario Vranca, bacio bi Aleksa zabrinuti pogled preko njegovih leđa, u strahu da ga ne udari prejako.

  • "Hajde Zekane, još par krivina pa ćemo do vrela" - nježnim glasom je zborio Aleksa, kao da moli konja da izdrži još pola kilometra.

    Međutim, Zekan je dobro poznavao svako "kopito" tog puta, jer je ovuda, još kao ždrebe trčao za svojom majkom, koja je takođe vukla ta ista zaprežna kola. Pored toga, u nozdrvama je već osjećao miris bistre, izvorske vode, pa je i bez Aleksine podrške, ubrzanim koracima grabio ka odmorištu.

    Kada bi konačno zastali pred izvorom, iz koga je kuljala hladna planinska voda, Zekan bi tiho frknuo, kao da naređuje svom gospodaru da mu donese vode. Aleksa bi onda uzimao malu činiju, koju je specijalno za tu priliku držao ispod kočijaškog sjedišta, pa bi prvo napojio Zekana, onda Vranca i konačno sebe. Zekan bi tužnim pogledom gledao svog gospodara, kao da ga moli da mu da još vode, ali je znao da istu neće dobiti kao što je nije dobio nikada do tada. Bojao se Aleksa da se konji ne prehlade, pa im nije smio dati da piju onoliko koliko hoće. Takođe je Aleksa znao da konji ne smiju da se odmaraju više od petnaestak minuta, jer će im kasnije biti mnogo teže da vuku zapregu kada se njihovi mišići ohlade. Zbog toga su, čim bi konji iz zobnice pojeli po šaku žita, nastavili sa usponom.
  • porodicne_price- 9845 - 02.06.2006 : Zeljko Tomic Sokolac - best (5)

    Moj djed Aleksa (2)


    Jednog dana, na tom istom izvoru, susrete se Aleksa sa Fadilom. Nakon što razmjeniše "Pomaže Bog" za "Merhaba", moj djed rutinski napoji konje dok je Fadil odmarao podalje na nekom kamenu. I saznade Aleksa da je Fadil sa Stjenica, te da je išao na Raketnicu da samelje malo žita, kako bi njegova "hanuma" mogla da zamjesi malo hljeba za četvero djece koja se izrodiše u njihovoj siromašnoj zajednici. Na njegovu žalost, kršni Romanijac nije imao konja, pa je morao da svakih mjesec dana na svoja pleća uprti vreću žita i odnese je do mlina na Raketnici, a zatim da na isti način samljeveno brašno iznese uz strmi Kovanj.

    Nakon što se konji odmoriše, krenu Aleksa kući. Podiže se i Fadil, zabaci svoju vreću na brašnjava ramena, pa i on krenu za njim. I sažali se Aleksa na tog sirotog čovjeka, pa mu ponudi da natovari vreću na njegova kola. Iznenadi se Fadil, jer mu do tada ni jedan kočijaš ne ponudi tu veliku uslugu, ali je sa dubokom zahvalnošću prihvati. Ne bijaše Fadilu lijeno, pa svom snagom zape da pomogne konjim ondje gdje im je pomoć najviše trebala. Bilo je mnogo lakše ponekad pogurati kola, nego nositi vreću na pogurenim leđima uz strmi Kovanj!

    I još mnogo puta je Aleksa sustigao Fadila sa vrećom na leđima. I svaki put bi mu, bez pare i dinara, dozvolio da odloži svoj teret na zaprežna kola, a ovaj bi hodao za svojim brašnom sve do Stjenica.

    I tutnjalo je drumovima u to vrijeme mnogo putnika, ali niko ne bješe tako bijedan kao Fadil, niti tako dobrodušan kao Aleksa.

    * * *


    Godine su prolazile! Jednoga dana, tim istim drumom, na Glasinac dođoše Nijemci i odvedoše Aleksu u zarobljeništvo. Bez Alekse, kuća Tomića je bila bespomoćna. Ostade u njoj samo njegova žena Rosa sa šestero njihove djece: Rade, Rada, Milorad, Zora, Ljubo i Milanko.

    Za Nijemcima na Romaniju dođe i masa ostale gamadi, koja je upadala i pljačkala srpske kuće. Ispočetka nisu ubijali. Moju babu i njenu djecu su dva puta izvodili na strijeljanje, dok im na kraju ona nije priznala gdje su zakopali djevojačko ruho njene nastarije kćerke, Rade. Ustaše su znale da Tomici imaju i dosta dukata, pa su činili sve da svoje prljave prste stavili na njihovo porodično blago. Kada je jedan ustaša stavio pištolj u usta moga strica, vidjela je Rosa da je vrag pojeo šalu pa priznade gdje su dukati, te ih zadovoljni mudžahedini za neko vrijeme ostaviše na miru.

    Međutim, u zimu 1941-42. godine u selo dođoše crnokošuljaši, i počeše da ubijaju sve po redu. Uglavnom su klali, jer su smatrali da je bilo suludo trošiti metke na Srbina. Za ustašama su išle bule i balijaći, koji su pljačkali i nosili sve što se odnijeti moglo. Neki mještani Podromanije prepoznaše neke od svojih komšija - muslimana, ali im ni to nije sačuvalo glavu na ramenima.

    Ne tako dugo nakon što pucnji odjeknuše Podromanijom, i u dvorište moje babe upade jedna manja grupa ustaša. Babi odmah postade jasno, da je stvar mnogo ozbiljnija nego u prethodnim situacijama, i da ih ovaj put samo čudo može spasiti.

    I čudo se zaista dogodi! Dok su se ustaše dogovarale kako da ih pokolju, u dvorište ujaha neki oficir na bijelom konju. Babi se taj plećati ustaša učini nekako poznat, ali nije mogla da se prisjeti otkuda ga poznaje. I baš taj ustaša, očigledno komadant ovim ostalima, drsko naredi ovoj naoružanoj grupi da se odstupe, i da se gube iz dvorišta.

    I tek kada taj "dobrotvor" izgovori svoje ime, baba prepozna u uredno ispeglanoj uniformi onog istog, zakrpljenog i u brašno umazanog Fadila, kojeg je jednom upoznala, dok je jednom prilikom išla sa Aleksom da se "podmiri" u Rogatici.

    Fadil upita za Aleksu i Zekana, a onda reče:
  • Ja vas mogu samo noćas zaštititi! Međutim, čim ja odem, oni će vas pobiti. Nego, brte, vi noćas iskočite kroz prozor pa bježite u pravcu Sočica. Tamo su "ćetnici".

    Baba tako i uradi. U zbjegu su ostali do jeseni 1942. godine, a potom se vratiše na zgarište njihove kuće. Za Fadila su saznali da je nastradao u borbi sa četnicima.

    Na taj dan, januara 1942. godine, četrnaest Tomića je poklano u Podromaniji. Moj otac, stričevi i tetke su ostali živi samo zbog toga što je moj djed za života činio dobra djela, koja su za trenutak omekšala dušu jednog krvoloka.
  • porodicne_price- 158 - 08.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

    Aleksa (Stevan) Tomić


    piše: Željko Tomić
    Moj djed Aleksa je bio veliki domaćin i ugledan čovjek. Bavio se zemljoradnjom, a bio je i lični kočijas bivšeg vlasnika pilane u Sokocu, koja se nalazila na prostoru između gradskog stadiona i sokolačke glavne ulice.

    Na samom početku drugog svjetskog rata, Nijemci su odveli Aleksu na prinudni rad u Njemačku. U toku rata, njegova supruga Rosa je preko Crvenog krsta dobijala pismo od svoga muža, tako da su bar znali da je živ i zdrav.

    U zadnjih par godina rata, Aleksa je prestao da piše. Rat se završio, i većina zarobljenika se vratila iz Njemacke, medjutim Aleksina porodica nije imala nikakvih vijesti o njemu.

    Aleksa se vratio kući početkom 1946. godine. Bio je povučen i pomalo depresivan. Mnogi su mislili da je to zbog toga što su mu komunisti oduzeli zemlju u Podromaniji. Aleksa je umro u januaru 1955. godine.

    Četrdeset godina kasnije, njegova bratičina Jovanka Gazivoda sa Pala, po prvi put u svom životu otkriva tajnu svoga strica. Naime, ona je jednom prilikom zatekla Aleksu kako gleda sliku jedne prelijepe žene i dvoje djece, dječak od osam i djevojčica od šest godina. Pored toga, svi su znali da je Aleksa dobijao neka pisma pisana na njemačkom.

    Naime, Aleksa je za vrijeme rata radio na nekoj farmi krava, nedaleko od Mihena. Roza, vlasnica farme je pred kraj 1942. godine ostala udovica, jer joj je muž poginuo kao njemački oficir na ruskom frontu. Ubrzo nakon toga, moj djed Aleksa je počeo aferu sa zanosnom Njemicom i ona mu je rodila dvoje djece.

    Kada se rat završio, Aleksa je bio primoran da se vrati na Glasinac. Izgleda da mu je Nijemica slomila srce, pa je zbog toga i umro relativno mlad.

    Za mene, ova priča je interesantna prije svega što ako je sve ovo istina, to bi trebalo da znači da ja imam još jednog strica i tetku – u Njemačkoj.
    porodicne_price- 157 - 08.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Danilo (Jovan) Tomić


    piše: Željko Tomić
    Brat moga pradjede Stevana Tomića se zvao Danilo. On je bio sin Gliše, unuk Jovana i praunuk Tome, prvog doseljenika na Glasinac.

    Svoju suprugu Malinu, izgubio je 1942. godine u pokolju 14 Tomića u Podromaniji. Nakon drugog svjetskog rata kolonizirao je u Lazarevo, Vojvodina. Tamo se ponovo oženio sa Milicom. Medjutim, Milica je bila losa žena, nije htjela da gleda njegovu djecu iz prvog braka, pa ga je ubrzo nakon udaje napustila i otišla u Čacak. Ni Danilo nije znao da je ona trudna, i da mu se samo nekoliko mjeseci nakon što je ona otišla, rodio sin Stanko.

    Kada je imao 18 godina, Stanko natjera svoga ujaka da mu kaze ko mu je otac i gdje zivi. Jednoga dana na vratima Danilovog sina, Ranka, pojavio se lijep mladić, koji je na svoga oca ličio više nego i sam Ranko. Stanko reče Ranku:

    “Ja sam tvoj brat. Došao sam da me priznaš za brati i više ništa ne tražim od tebe. ”

    Stanko je ubrzo poslije toga promjenio prezime, jer je do tada nosio majčino djevojačko. Bio je jako privržen svome bratu Ranku, pa i svim ostalim Tomićima. Po zanimanju je bio poštar, i jedne godine je bio proglašen za ”najbržeg poštara u Jugoslaviji”.
    porodicne_price- 156 - 08.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

    Kako su Tomići kupili zemlju


    piše: Željko Tomić
    Prije nego što počnem ovu priču, koja se desila negdje između 1840 ii 1850 godine, da napomenem i to da su u to vrijeme Turci već predosjećali kraj njihovog carstva, pa su age i begovi pokušavali da prodaju svoju zemlju. Međutim, prodaja nije išla lako, uglavnom zbog toga što je srpsko stanovništvo bilo jako siromašno. To je bilo i vrijeme kada se parama nije smjelo razbacivati, ali ni hvaliti da ih imaš.

    Moj parćipan Jovan (rođen oko 1818 u Crnoj Gori, umro 1884. godine u Podromaniji) je za desetak godina boravka na Glasincu postao domaćin na glasu, ali je dosta skromno živjeo i neupadljivo se oblačio. Imao je više konja, sa kojima je iz Zvornika, na samaricama dogonio žito. Pošto su konji bili dobro uhranjeni, mogli su da nose i po 100 kilograma žita, pa mu je posao dosta dobro išao. Njegov Zekan, je bio najbolji konj na Glasincu u to vrijeme.

    Prije svakog odlaska u Zvornik, svraćao je u jednu kafanu u Podromaniji da popije rakiju i sazna od kafandžije kakav je put prema Drini. Poslije napornog puta, uvjek je svraćao u tu istu kafanu da spere prasinu iz grla. Zekan bi sam predvodio ostale konje na putu do kuće.

    Jednoga dana, sjedio je u toj kafani nekakav beg, vlasnik većine zemlje u Podromaniji. Priča počela ovako:

    “Čujem beže, prodajes zemlju? ” – upita neko od prisutnih.

    “Zemlja jeste na prodaju, ali ja je cijenim 8000 dukata, ali sva raja na Glasincu nema tih para. ” – odgovori beg – “kome da je prodam? Evo daću zemlju bilo kome od vas, ako mi sada da pola kilograma dukata. ”

    Jovan je znao da je begovska riječ jača od bilo kakvog zakona, pa izvadi iz njedara kesu dukata i stavi je pred bega na sto. Beg se zapanji, odmjeri kesu, pogleda u Jovana i rece:

    “Osedlaj, Jovane dva konja pa da sutra odemo u Rogaticu da ti prepišem zemlju”.

    Tako je moj predak Jovan postao prvi vlasnik ukajićene (sudski prepisane) zemlje na Glasincu, parcele od nekih 700 duluma (70 hektara).
    porodicne_price- 155 - 08.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

    Porijeklo porodice Tomić


    piše: Željko Tomić
    Negdje između 1830. i 1840. godine, doselio se na Romaniju Toma sa svoja tri sina: Jovanom, Glišom i Riletom. Predanje kaže da je Toma pobjegao iz Crne Gore nakon što je zbog krvne osvete ubio Turčina i opljačkao njegovo zlato. Ovo predanje vezuje se za mnoge porodice sa Glasinca, ali je u ovom slučaju istinito jer je samo jedan od trojice njegovih sinova imao 700 duluma zemlje u Podromaniji.

    Na moje veliko razočarenje, ustanovio sam da se Toma nije prezivao Tomić. Moji Tomići slave Jovanjdan, dok Tomići iz Petnice, Pošćenja i Šavnika imaju Đurđevdan za krsnu slavu. Zbog toga je promjena prezimena bila dobar način da se Toma zaštiti od turske vlasti, koja ga je proganjala zbog ubistva u Crnoj Gori.

    Medjutim, jedna stvar je sigurna! Srbi su mjenjali svoje prezime, ali su uvijek zadržavali svoju krsnu slavu. Tako sam ja potragu za originalnim prezimenom Tomića suzio na desetak crnogorskih prezimena, ali svoja istrazivanja u Pivskom manastiru nisam još priveo kraju, tako da mi je za sada nepoznato od kojeg crnogorskog plemena potiču Tomići.

    Jos nešto! Tomići sa Ravne Romanije nisu ni u kakvom krvnom srodstvu sa Tomićima sa Glasinca. Naime, između dva svjetska rata, Kradimotike sa Ravne Romanije su promjenili svoje prezime i postali Tomici.

    Ovu priču sačuvali su od zaborava moj otac, pokojni Ljubo Tomić iz Baltića i pokojni Miloš Tomić iz Podromanije.

    Idi na stranu - |1|2|