fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-LNR
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

lnr- 97153 - 18.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (8)

Pisma iz Novorusije (1)


Dobar dan braćo,

moje ime kojim se koristim na internetu je Serjoga. Od samog početka rata u Ukrajini služim u Luganskoj Narodnoj Republici, oficir sam Kozačke Nacionalne Garde, učesnik svih važnijih bojevih dejstava u LNR i jedini Srbin u Kozačkoj vojsci Rusije. Nisam povezan sa Srbima koji su bili u Novorusiji, nisam za dve godine sreo ni jednog Srbina i isključujući kontakte sa Srbijom putem Skajpa nisam uopšte govorio srpski jezik. U kontaktu sam sa gospodinom Željkom Tomićem i on je predložio da na sajtu pišem o dešavanjima u Novorusiji. Hoću da naglasim da mi je izuzetna čast i zadovoljstvo pisati na ovom sajtu, koji sabira delove naše istorije iz svedočanstava običnih, prostih ljudi i posebna mi je čast pisati na istom mestu na kome pišu mnogobrojni heroji Republike Srpske iz vremena Odbrambeno-otadžbinskog rata.

Moje pisanje ću ograničiti samo na događaje u kojima sam i sam učestvovao, bez uplitanja u visoke politike i špekulacije, kako o dešavanjima u DNR ništa ne znam. Moje pisanje će biti samo o LNR i Kozačestvu (Kozaštvu).

Kazaci (Kozaci)

Prostom logikom i slušanjem svoje savesti dolazim do zaključka "kakav sam ja kurčev Kazak"?! Ja sam samo jedan Srbin koji do 2014. godine nije znao ni reč ruskog i o Kazacima sam znao samo ono što sam pročitao u Šolohovom Tihom Donu, iz istorije i o herojima koji su dali svoje živote za Republiku Srpsku. No, uz sve to sam takođe znao da je Kazačestvo ruska stvar, ne srpska, da je to deo ruske istorije i tradicije a ne srpske. Onda je počeo rat i ja sam stao pod Kazačku zastavu, živeo dve godine sa Kazacima u jednoj porodici po kazačkom kodeksu, izgubio pod tom zastavom mnogo dragih ljudi, gomila moje braće je ranjena, spavao ukopan u zemlji i na -40 i na +40, udaljen svega 200 metara od naprijatelja.

Pod kazačkim flagom (zastavom) prošao sva najteža ratišta LNR, učestvovao u najvećim pobedama, a takođe u borbama gde smo razbijeni. Po glavi mi padalo sve šta Ukrajinci imaju u svom arsenalu, a često nas je i naša artiljerija poklapala jer je udaljenost između nas i Ukrajinaca uglavnom bila tolika da smo se mogli kamenjem gađati. Pod Kazačkom zastavom sam i sahranjivao poginule drugove i proslavljao pobede.

Postao sam bojevi oficir, horundži (poručnik), Kazačke nacionalne garde u jednoj od najčuvenijih i najučinkovitijih kazačkih šturmovih (jurišnih) jedinica "Gruppa U", višestruko nagrađivan bojevim medaljama, bio jedini Srbin u KNG gde je brojno stanje bilo od 8000 Kazaka pod oružjem pa do 4500 kada je rat počeo da se stišava.

U odnosu na Ruse i mesne Ukrajince koji su pošli od nule, ja sam u rat ušao sa pozicije -1000 jer sam bio bez znanja jezika, nepoznovanje terena, bez sekunde aklimatizacije na drugu klimu, vazduh, vodu... pa me sve ovo čini još ponosnijim na konačni rezultat i na sve šta smo postigli u ratu.

Eto zašto ja sebe smatram Kozakom, makar po svojim delima!



A onda sam došao u Srbiju na kratki odmor i doživeo šok gledajući razne srpske, balkanske, crnogorske kozačke vojske koje plešu sa bičevima iz seks šopa, pevaju "ojsa ti ojsa", fotografišu se po manastirima, polažu zakletvu iako je sam smisao zakletve "jedna za čitav život" , nose medalje "hvala za mesni narezak i paštetu", unosno prodaju priču "brate pravoslavni", paradiraju u klovnovskim uniformama i kite se tuđim perjem. Sve to rade hiljadama kilometara daleko od mesta gde je svakom Kazaku dužnost stajati kada je Rusija ugrožena. Suština svega toga je samopromocija, sisanje fondova, tezge za prodaju kazačkih znamenja a najveći rizik koji preuzimaju je da uflekaju uniformu jagnjetinom. Artiljerija ih neće nakriti sigurno! To su sve pilićarska posla svojstvena svakoj NVO, bez razlike da li gravitiraju ka Istoku ili ka Zapadu i oni su po uzoru na razne pro-zapadne NVO preuzeli modu soperandi.

Bljedstvo je ruska reč koja označava prokleto delo koje ne priliči ni jednom časnom čoveku.

Fotografisanje i pravljenje samopromocije na spomenicima heroja Kazaka koji su poginuli u odbrani Republike Srpske, a pri tome pojma nemaju pojma da porodica pokojnog heroja Gene Kotova iz Volgodonska živi u siromaštvu, da udovici Saponjenka Andreja niko nikada nije rekao kako joj je muž stradao ali su se gurali ko će da naplati eshumaciju i prenos posmrtnih ostataka u Rostov na Donu (na kraju je tu obavezu preuzela stanica Novočerkaski preko koje je većina Kazaka i došla u Republiku Srpsku.

Propagiranje nekih priča i ideja koje nemaju veze sa Kazacima. Borci KNG su Rusi, Ukrajici, Čečeni, Tartari, Dagestanci, Tadžiki, Uzbeki, Kirgizi, Baškiri, Osetini, Gruzini, Jermeni, Jakuti, Kazakstanci, Ingusi, Jevreji, Cigani... i ukupno u KNG služe pripadnici 48 naroda kao i pravoslavni, ateisti, muslimani, budisti , jezičari... Zbog toga su te mantre koje se ponavlju na foto turnejama po manastirima tipa ubi- zakolji klasično bljedstvo. Takvi govori i ikonografija više priliče jurišnicima Ajidara i Azova.

Utrkivanje ko će bolje pred stranim novinarima ispljuvati svoju zemlju, prozivati Putina da dođe i vlada i rusku armiju da dođe na tenkovima da oslobađa Srbiju. Nemoguće je čuti ruskog čoveka da poziva stranca da dođe da vlada Rusijom i da poziva inostranu armiju da dođu na tenkovima. Iako i ja sam mislim to šta oni govore nikada ne bih sebi dozvolio da stranim novinarima to govorim, a ako bi pričao u tome da stranac vlada Srbijom i da strana armija dođe na tenkovima, sami Rusi bi mislili da sa mnom nešto nije u redu. Srbin poput Putina ili pomoć ruske armije Srbima je jedno, a ovo šta oni rade je izdaja čak i po zakonu.

Pozivanje i organizovanje ljudi za odlazak u rat je najveće bljedstvo među Kazacima (jer to znači preuzimanje odgovornosti za njegov život) a čovek koji ima iskrenu želju će naći način da dođe. To naravno ne predstavlja smetnju za naše jagnjeće brigade i tkz. Kozake.

Razne fašističke bataljone tipa Ajidar, Dnjepar, Donbas, Azov svaki borac koji stoji udaljen 200 metara od njih mrzi i srcem i dušom ali isto tako postoji i izvesna doza uvažavanja jer oni, kao i mi, stoje i na -40 i na +40 , jednako kao i mi i oni ginu i bivaju ranjeni, isto i njih artiljerija natkriva, upadaju u minska polja, stradaju od snajpera... i sve to zbog nekih svojih uverenja za koje mi mislimo da su pogrešna, kao uostalom što i oni misle za naša...

Za samopromociju, profitiranje od rata i hiljadama kilometara u pozadini fronta pravljenje estrade od stradanja uvaženja nema nego postoji samo gađenje.

Ako mene dela čine Kazakom onda njih dela čine klovnovima.

Pri tom se trudim da ostanem anoniman i niko osim par prijatelja ne zna ko sam, a sanjaju neku samopromociju i profit od iste samo dela nema da to potkrepe.
lnr- 97165 - 18.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (6)

Pisma iz Novorusije (2)


Kazačka Nacionalna Garda u ratu u Novorusiji

Teritorija LNR ili Luganske oblasti, što je naziv koji koriste zapadni partneri, se do oktobarske revolucije u Carskoj Rusiji nazivala Oblast vojske Donskoje. Ta oblast je uključivala i današnju Rostovsku oblast u Rusiji (čak je i danas zastava Rostovske oblasti ustvari trobojka Vesvelike vojske Donskoje) kao i manji deo DNR. Sve ovo upućuje da postoje duboke istorijske veze današnjih ratnih područja sa Kazačestvom, tako da je sasvim normalno što su Kazaci među prvima ustali na oružije protiv kijevskog fašizma.

Na teritoriji LNR je KNG u periodu od početka rata pa do rekonstrukcije oružanih snaga LNR sredinom 2015. pokrivala 2Đ3 fronta i bila najbrojnija oružana formacija sa najvećim prilivom dobrovoljaca (ustvari i u LNR i u DNR nema regrutacije nego se služi samo na dobrovoljnoj osnovi).

Nakon velikih pomeranja linija, o čemu ću pisati u nekom narednom postu, sa ciljem da se uprosti lanac komandovanja izvršena je podela na severni, centralni i južni front. Pre toga je ozbiljan problem predstavljala jedna centrala, jedan štab i jedna komanda što je usled hroničnog nedostatka sredstava veze, nedostataka informacija i dinamike rata često dovodilo do toga da donošenje odluka i naređenja ne mogu da isprate u realnom vremenu dešavanja na terenu i KNG je iskoračila iz stare sovjetske doktrine i komandantima sektora dala odrešene ruke u donošenju odluka.

Severni front, ataman Pavel Leonidovič Dremov, štab u Stahanovu i skoro 100% boraca su sačinjavali mesni ljudi iz gradova Severodonjeck, Rubežno, Lisičansk, Prvomajsk, Stahanov, Brijanka, Popasno i Slevljanoserbsk. Dremov je bio prost, narodni čovek, obozavan od svojih boraca, autoritet i pravo oličenje Kazačkog atamana. Ubijen je 2016. godine, po zvaničnoj verziji je to delo Ukrajinskih dirvezanata dok niko u LNR nema ni trunke sumnje da je to delo Plotnickog koji se na isti način rešio i Mozgovoja, Betmena (komandanta jedinice za brzo reagovanje grada Luganska), Komkina komandanta garnizona Antracitu i još nekolicine autoriteta. Puk Pavela Dremova se proslavio uništenjem ukropske kolone kod železničke stanice u Rubežnom, desetkovali su fašistički bataljon Dnjepar u gradu Lisičansku, sa strane LNR su zatvorili Debaljcevski kotao spajanjem sa snagama DNR kod sela Logvinovo na auto-putu Debaljcevo Artjemovsk, herojskom odbranom grada Prvomajsk (grad koji je najviše postradao u LNR), po ulasku u Popašno iz kog su se morali povući jer je nakon Debaljceva sporazum iz Minska taj grad ostavio Ukrajincima i po zauzimanju 31. i 32. blokposta na magistralnom putu Bahmutka gde je takođe uništena kolona oklopa Ukrajinaca. Sam Dremov je prvi od 3 kazačka fronta ušao zvanično u oružane snage LNR i vrlo brzo se razočarao, javno kritikovao i pljuvao Plotnickog da bi ga ubila bomba postavljena u njegov auto kojim se uputio na sopstvenu svadbu.

Centralni front, komanda u gradu Prevaljsk, komandant je Ataman Nikolaj Ivanovič Kazicin (ujedno i glavnokomandujuci KNG), takođe ogromnu većinu vojske sačinjavaju mesni ljudi iz gradova Prevaljsk, Alcevsk, Krasni Luč, Petrovsk, Zorinsk, Severodonjeck, Rubežno, Lisičansk, Slavljanoserbsk, Popasno, Lutugino i Kazaci grada Luganska. Direktno učešće u ratu Nikolaja Ivanovića Kazicina je bio jedan od argumenata i tkz. dokaza da ruske snage učestvuju u ratu u Ukrajini (Kazaci u Rostovskoj oblasti imaju ulogu policije odnosno unutrašnja vojske a on time rukovodi i sam je iz grada Novočerkaski) i nažalost većinu vremena je u praksi centralnim frontom komandovao Kazičinov načelnik staba Mihajlovič koji nema nikakav autoritet među borcima. Centralni front je zaslužan za probijanje opsade Luganska kod sela Biloe, u sklopu operacije Južni kotao su odbranili Krasni Luč, uništili ukropsku kolonu oklopa kod sela Ivanovka...



Oni su sa severno-istočnog pravca ušli u Debaljcevo i prvi podigli Kazačko znamenje gradskom kućom. U sadejstvu sa Južnim frontom učestvovali u zatvaranju Lutuginskog kotla i takođe u sadejstvu sa Južnim frontom pomerili ukrajinske linije 20 km na liniju Fasevka, Centralno, Sofijevka, Komisarovka i to su bile linije nekih 5-6 meseci do oslobađenja Debaljceva.

Južni front, pod komandom generala Aleksandra Petroviča Gadeia, sa štabom u gradu Svedrlovsk. Od mesnih su većinu vojske činili građani Svredlovska, Krasni Partizan , Rovenjki, Antracit, Krasnodon kao i iz Lutuginskog rejona, ali Južni front je specifičan zbog velikog broja dobrovoljaca iz Rusije. Odnos je u vreme najžešćih borbi bio 50:50 da bi kako je primirje odmicalo procenat dobrovoljaca značajno opao. U LNR postoje tri granična prelaza sa Rusijom: Izvarino je od početka rata bilo pod kontrolom zvaničnih snaga LNR dok su prelazi Gukovo i Doložanka bili pod kontrolom KNG. Na prostoru južnog sektora su vođena neka od najžešćih borbi u LNR i jedna od specifičnosti je formiranje Šturmovog podrazdiljenja (Jurišnog odreda) sastavljenog od prekaljenih boraca severnog i centralnog fronta (tako da ima momaka iz Prvomajska, Luganska, Petrovska, Prevaljska, Alcevska, Severodonjecka, Krasnog Luča) dok drugu polovinu sačinjavaju Rusi od Pitera do Jamala i od Kubanja do Vladivostoka kao i Čečeni, Dagestanci, Čerkezi, Tartari, Krkizi, Tadžiki i jedan Srbin...



Komandant Južnog fronta je Igor Alimovič Mamanazarov, stanovnik Berdjanska u Zaparoškoj oblasi, ali je on etnički Uzbek pa se taki to podrazdiljenje i zove grupa U. Južni front je zatvorio Južni kotao, u borbama za Krasni Partizan se Uzbeku predalo 489 Ukrajinaca (koji su potom otpravljeni u Rusiju u pogranični grad Gukovo gde im je napravljen kamp, snimale ih sve svetske TV stanice a po povratku u Ukrajinu su suđeni za dezerterstvo), u Zelenopolju kod doložanke je gradom natkriven kamp brigade VDV iz Nikolajeva i po ukrajinskim izvorima tu su pretrpeli najveće gubitke u jednom danu tokom čitavog rata. U južnom kotlu je zaplenjena većina tehnike (čak više nego u Debaljcevu), južni front je učestvovao u sadejstvu sa centralnim frontom u zatvaranju Lutuginskog kotla, jer je grupa U zauzela brdo Ilirija gde je kotao zatvoren. Južni front je probio opsadu Luganska iz pravca Krasnodona, učestvovali u borbama u rejonu Stanice Luganske i Sčasti kada su ukropi pošli u ofanzivu da vežu za sebe određene snage i smanje pritisak na Debaljcevo, grupa U je zauzela najveći ukreprejon u južnom predgrađu Debaljceva Čedrnuhinu, u tim borbama je ubijen komandant čečenskog bataljona imena Dudajeva koji se borio za Ukrajinu a bio ministar odbrane Ičkerije u čečenskom ratu 90-tih. Na istom mjestu je ubijen i komandant fašističkog bataljona Kijevski Rus, očišćeno je Černuhino i ušlo se u Debaljcevo prugom sa južne strane uz mnogo žrtava sa naše strane.

Nakon Debaljceva, zona odgovornosti Južnog fronta je Stanica Luganska-Sčasti-Slavljanoserbsk. Imam čast da služim kao poručnik u grupi U, koja se vodi kao najodlikovanija jedinica u LNR u odnosu na brojno stanje i u Debaljcevskoj operaciji je sa strane LNR jedinica sa najviše ljudi izbačenih iz stroja.




Deo zarobljene tehnike na Černuhinskom ukreprejonu.



Ukrajinska emisija o pogibiji čečenskog teroriste i komandanta bataljona imena Dudajeva u Černuhinu.



Centralna proslava Debaljcevskog kotla sa strane LNR i pored nekoliko ministara, predsednika LNR skupstine , govori komandir Uzbek i to jako emotivno
lnr- 97176 - 19.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (5)

Pisma iz Novorusije (3)


Ko ratuje u Novorusiji?

Donbas je opšte poznat po uglju i rudnicima. On je po svojim rezervama uglja nabogatija regija na svetu. Većina gradova je formirana u sovjetskoj industrijalizaciji pa tako npr. na tabli na ulazu u grad veličine 70-80 hiljada ljudi stoji i godina osnivanja a najčešće se radi o 50-tim godinama prošlog veka.

Čitava organizacija života se vrti oko rudarstva, sistem školovanja je takav da priprema decu za rudinik počevši od obuke za prostog rudara, do viših škola odakle izlaze rukovodioci. Na fakultetima stvaraju inženjere rudarstva, devojke se školuju za rad u administraciji i ekonomiji. Drugim rečima, sve je povezano sa "crnim zlatom", kako oni nazivaju ugalj. Čak su i gradovi tako pravljeni da se u širem centru nalazi rudnik, a oko njega terekoni, brda pepela i otpada koji nastaje prilikom njegovog kopanja. Odatle se grad razvija krugom oko rudnika. Nakon raspada SSSR-a, na obodima gradova su nastali divlji rudnici, takozvane "kopake", gde su uslovi teži ali su plate bolje. I većina fabrika je povezana sa rudarstvom. Proizvode se mašine i oprema za potrebe rudnika.

Život u takvim uslovima je očvrsnuo domaće naseljenje. Npr. kada u Srbiji muž ide na posao žena ga najčešće ispraća rečima "pri povratku kupi mleko ili pokupi dete iz obdaništa" dok se na Donbasu na posao odlazi uz jednostavno "srećno". To su ljudi koji čitav svoj radni vek rizikuju živote, naviknuti su u rad u najtežim uslovima. Uprkos tome oni su jednostavni i pošteni ljudi koji cene sebe i svoj rad. Teškoće shvataju kao izazov, a u šali vole da kažu da im je rovovska borba sa puškom na gotovs odmor od napornog rada sa krampom u ruci.

Verovatno ih je sav taj težak rad formirao i u duhovno jake ljude sa jasnim moralnim vrednostima i ciljevima u životu, pa je kod njih još uvek na snazi onaj zdravi životni ciklus: škola, posao i stvaranje porodice. Za mene, koji dolazim iz zemlje bele kuge, prvo što mi je zapalo za oko je to da su svaki momak i svaka devojka do 25 godine života već u braku i imaju najmanje jedno dete a prosečna porodica ima 2-3 dece. Zvanična predratna statistika pokazuje da Dombas proizvodi 60% BDP-a Ukrajine i da ima najveći natalitet. Pored svog otpora banderovskom fašizmu koji im se nameće iz Kijeva, i pored svih pokušaja da se od njih naprave građani drugog reda i da im se zabrani korišćenje ruskog jezika, ogromnu ulogu igra i to što su oni ubeđeni da štite i svoj način života.

Kod njih postoji izraz "haluji" kojim oni definišu zapadnjake iz Ukrajine, a po toj njihovoj definiciji ropstvo nije najgore što se može dogoditi čoveku jer je uvek bilo i uvek će biti da jači porobljavaju slabije ali isto tako svaki rob sanja slobodu. Za razliku od robova "haluji" su vrsta ljudi koja moli druge da dođu da ih porobe, samovoljno se odriču slobode i svog indetiteta, trude se da dokažu kako je ropstvo divna stvar a san o slobodi i očuvanju indetiteta je za njih idiotizam.

Kada rudari, po definiciji čvrsti ljudi, sa takvim moralnim načelima i ciljevima dobrovoljno uzmu pušku i pođu da brane ono što je njihovo, onda je sasvim normalno da jedna vojska, koja je ne tako davno bil jedna od najopremljenijih armija Evrope (po broju tenkova, oklopnih vozila, artiljerijskih sistema i oruđa, aviona i helikoptera) pretrpi epohalne poraze, poput onih koji su se desili na lokacijama Ilovajsk, Južni Kotao, Donjeck, Gorilovka, Lugansk, Lutugino, Debaljcevo itd., i da zbog toga postanu predmet sprdnje širom sveta.



Uz mesno naseljenje na Donbasu ratuje ne mali broj dobrovoljaca iz Rusije. Kako sam i sam pripadnik grupe, koju sačinjava polovina meštana dok su ostali Rusijani, iz prve ruke sam svedok koliko nadopunjuju jedni druge. Većina Rusijana su veterani Avganistana, Pridnostrovlja, Abhazije, Osetije (stariji su iz prve a mlađi iz druge kampanje), Čečenijskog 1. i 2. rata, pripadnici nekada elitnih jedinica, počevši od podmorničara na najvećoj podmornici u istoriji (Akula ili Tajfun po NATO terminologiji) , izviđači iz Istočne Nemačke, pripadnici garde Razmana Kadirova (Čečenci), nekadašnji pripadnici VDV-a, veterani Majkopske brigade koja je stradala u Groznom u prvom ratu u Čečeniji, unutrašnje vojske MVD, heroji koji su u navedenim ratovima višestruko odlikovani uključujući i jedan orden mužestva što je u Rusiji jedan od najznačajnijih ordena i do kraja života dobitnik tog ordena dobija mesečno oko 15.000 rublji uključujući i sve ostale privilegije. U Dombasu ratuju razni tipovi, od pesnika i idealista pa do ljudi koji su pola života proveli u zatvoru, ali ih sve zajedno karakteriše ljubav prema Rusiji, lojalnost bojevim drugovima i komandiru, smelost i uverenost u ispravnost svojih dela u ratu.

Sa druge strane, Ukrajinska vlada je u regularnu armiju mobilisala sve i svašta. Kod njih ni jedan krug mobilizacije nije prevazilazio 20% odziva, obični i prosti ljudi na toj strani ne vide smisao odlaska u bratoubilački rat, pa udarnu pesnicu kijevskog režima čine takozvani dobrovoljački bataljoni. Oni se dele na dva tipa: prvi su sačinjeni od zaluđenika banderovskom ideologijom tj. raznih fašista, navijača, "skinhedsa" i finansirani od strane tajkuna (poput Kolomojskog) koji su u svemu tome našli neki svoj interes. Najpoznatiji fašistički bataljoni su Ajidar, Azov, Donbas i Desni sektor. U tu grupu se takođe mogu svrstati bataljoni vođeni banderovskom fašističkom ideologijom a iza kojih stoje stranke Svoboda i stranka Olega Laška. Nećak, sin rođene sestre Olega Laška, služi u narodnoj miliciji LNR u Lugansku i ja sam imao priliku da ga upoznam. Iako je iskreni antifašista, u Lugansku je na samom početku rata nekoliko puta bio hapšen i prebijan.

Drugu grupu bataljona čine Dnjepar 1 i 2, Kijev 1 i 2, Livov, Kijevski Rus i njih sačinjavaju pripadnici nekadašnjeg Berkuta (specijalna jedinica policije), ili pripadnici nekadašnjih antiterorističkih jedinica koji su sa prostora Zapadne ili Centralne Ukrajine prešli u službu u navedene bataljone zbog boljih plata i boljih uslova.

Imao sam prilike mnogo puta da stojim naspram regularne armije VSU , naspram elitnih armijskih jedinica VDV iz Nikolajeva, Dnjipropetrovskog i Livova i naspram fašističkih bataljona kao i naspram ovih tajkunsko-policijskih. Razlika je drastična. NPR VSU uopšte nema želju za ratom i bio sam prisutan na mostu kod Stanice Luganska u obezbeđenju komandanta kada su oni predlagali nebuloze tipa da se ne puca na njih ako se sa svoje strane reke okupaju na plaži i slično, ali su u pregovorima ciljali na neki šverc jer je nešto kod nas skuplje a nešto kod njih, pa ima prostora za ratno profiterstvo. Naravno, sve to je odbijeno. Pripadnici VDV-a profesionalno obavljaju svoje dužnosti (obezbeđuju termoelektranu Sčasti, učestvovali su u Južnom kotlu) i ako je npr. primirje oni postuju a ako mi zapucamo onda i oni konkretno odgovore. Pripadnici fašističkih bataljona (Ajidar stoji na blok postu Sčasti i stajali su u Lutuginu, Desni Sektor i Donbas u Černuhinu i Debaljcevu) non-stop se igraju rata i u tim igrarijama uglavnom izvlače deblji kraj. Od svih ukrajinskih jedinica najozbiljniji su takozvani policijsko-tajkunski bataljoni. Oni su profesionalci, dobro opremljeni i disciplinovani i u Slavljanoserpskom rejonu smo imali susrete sa Dnjeprom dok je u Černuhinu u boju sa nama poginuo komandant bataljona Kijevski Rus, Balu Pozivnoj. Potom se jedan deo Černuhinskog ukreprejona nazivao po njemu i tako je bilo dok ga nismo zauzeli.

Uglavnom, često se prisetim Vojvode Živojina Mišića koji je rekao da "jedan koji hoće vredi više nego deset koji moraju" i to bi bilo jednostavno objašnjenje dosadašnjih rezultata rata na Donbasu.
lnr- 97183 - 20.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (5)

Pisma iz Novorusije (4)


Jednom u životu sam doživeo da pomislim: "Bože hvala i na mogućnosti da gazim zemljom zajedno sa svim ovim herojima i hvala ti na ukazanoj časti da mene pravi ruski heroji gledaju kao brata saborca, kao što sam i ja na njih gledao. Moj brat i bojevi tovarišć Jura Radomanov iz grada Svedrlovska, LNR je živeo kao heroj i izabrao da sa ovog sveta ode kao heroj.

Od septembra 2014. pa sve do ulaska u Černuhino i Debaljcevo u drugoj polovini februara 2015. godine, moje podrazdiljenje je stajalo na pozicijama koje su bile najbliže Černuhinu i Debaljcevu (i sa strane LNR i sa strane DNR). Černuhino je opšte poznato u Ukrajini po najvećoj fabrici za preradu živine u Ukrajini, a sama fabrika se od oslobođenja poselka Centralno nalazila pod našom kontrolom dok se farma uzgajivačnica nalazila pod kontrolom ukropa sve dok je nismo preuzeli u boju početkom februara 2015. godine. Ukropi su tamo ostavili gomilu svojih mrtvih, delom nabacanih u nekoliko jama nastalih od raketa. Pronašli smo i mnogo smrznutih leševi koji su bili razbacani svuda naokolo podsećajući na prizore Nemaca iz Staljingradske bitke. Poselok Centralni je ustvari deo Černuhina koje je i samo nekada bilo predgrađe Debaljceva, a kasnije je izgrađeno mnogo pa su spojeni, kao što je to slučaj sa našim Novim Beogradom i Zemuna.

U odnosu na naše pozicije, farma uzgajivačnica se nalazila desno od nas, spojena sa ukrajinskim blok postom GAI ( GAI je saobraćajna milicija koja je tamo imala neke kućice pa otuda naziv blok posta), centar Černuhina se nalazio ravno ispred nas. Černuhinski terekon se nalazio levo ukoso, a blok post BALU se nalazio levo od nas uvezan sa terekonom i sledećim redom pozicijama Retkodub i Miuns, čineći zajedno urkreprejon Černuhinu ili ti glavni bedem odbrane Debaljceva. Sa strane DNR je između naših pozicija i samog grada Debaljcevo bilo 15 km dubine koju su ukropi kontrolisli, a severno od Debaljceva je udaljenost naših pozicija i samog grada bila malo manja od 20 km. Od naših pozicija do Debaljceva je bilo 4500 metara, a centar Černuhina u dometu pešadisjkog naoružanja.



Ova fotografija sa naših pozicija pokazuje položaje Ukropa

Da se vratim na heroja Juru Rsaka. U Černuhinskom ukreprejonu je Terekon najvažnija ukropska pozicija jer se radi o bregu od par stotina metara visine, sa koga puca pogled kao na dlanu sve do Prevaljska. Sredinom januara 2015. je iz Glavnog štaba KNG stiglo naređenje "Grupi U" da se pokuša zauzimanje Terekona i da se osmisli plan i sprovede u delo. Rok je bio vezan za neku od rundi pregovora u Minsku, ne sećam se više datuma ali mislim da je to bilo prva sedmica februara. Za napad je izabran 1. februar zbog noći bez mesečine jer se napadalo noću i plan je izgledao tako da je nas 18 trebalo da napravi krug od 3-4 kilometra (terekon je od naših pozicija bio udaljen 1000 metara) , da prateći gasnu cev preko otvorenog polja priđemo blizu reda kuća u Černuhinu u širem rejonu nekadašnjeg zatvora, a odatle skrenemo ka drumu koji vodi ka rudniku, na krivini između rudnika i Terekona ostane RPG tim (tri čoveka, jedan sa RPG 7, jedan sa 4 muhe tj. zolje. 26 i treci sa PK u zaštiti) jer je taj drum jedino odakle je ukropima moguće poslati pomoć na Terekon ili ovima sa Terekona odstupati dok bi ostalih 15 pošlo na Terekon sa leđa, stazama kojima oni vrše svoje smene ljudstva i gde imaju samo jedan okop i to ni blizu odradđen kao okopi i blindaži sa druge strane Terekona koja gleda ka nama.

Samo polje je podsećalo na mesečev pejsaz, bilo je prepuno jama nastalih od ranijeg dejstva artiljerije, grada, uragana... I sam Terekon bi nam u takvoj situaciji predstavljao zaštitu od neprijateljske vatre sa ukropskih pozicija na blok posta Balu i redkodub koji su se nalazili sa druge strane.

Zbog dominacije Terekona po visini i zbog preglednosti je takođe problem predstavljao kako na naše pozicije dopremiti dva tenka sa Komišarovke i tražili smo da tri none pruže podršku iz Sofijevke (samhodni minobacač 120 mm na šasiji BMD-a, radi se o samohodnim minobacačima koji koriste vdv i zbog male težine se u desantima padobranaca takođe izbacuje iz avuina, a sam MB120 mm je zastrasujući i po učinku na cilj i po precinosti NON ).

Takođe smo na našim pozicijama imali zsu-23, tri MB82, tri bestrzajna topa SPG-9, kpvt, AGS-e i UTESE kao i dva PTUR-a konkurs. Tenkovi i SPG-9 bi direktnom vatrom trebali da rade severno-istočne delove Terekona, ZSU, UTESi, AGS-i i kpvt da rade po blok postu BALU, a NONE i naše 82-jke da destvuju po tranšejama koje povezuju Terekon i blokpost. Takođe smo na redovnoj bazi iz Prevaljska dobijali snimke iz bespilotnika neprijateljskih pozicija a oni su dobijali od CVK (časna vojna kompanija, ruski pandan blekvotersa) i na kraju će se ispostaviti da su pogrešne informacije iz bespilotnika (ili možda zbog toga što smo ih mi prihvatali kao 100% pouzdane, što se ne radi i operateri bespilotnika upozoravaju na to vrlo često) imale veliki uticaj na razvoj boja.

Prvog februara, naša grupa je u toku dana proverila put uz gasovod i kroz dva alternativna pravca otvorila prolaz kroz minska polja, pa smo ubrzo nakon sumraka krenuli, prešli put duž gasovoda i tu smo se zaustavili nekih 45, osmatrali i osluškivali. Bilo je vrlo bitno da u rejonu Terekona motorole ne rade, kao ni mobilni telefoni. Mobilne je zabranjeno nositi u akciju, ali često jedan u grupi ponese tako što razdvoji telefon, bateriju i karticu i odvojeno nosi i sve to zbog nekih krajnjih sačuvaj Bože situacija. Ali, ukropi su od svojih sponzora u sklopu nebojite vojne pomoći dobili vrlo kvalitetne ometače, ne znam kako se to već stručno zove.

Produžili smo dalje bez problema, RPG tim je zauzeo pozicije na krivini, a mi smo se razvukli u bojevi poredak. Tačno u dogovoreno vreme je sa naših pozicija u Centralnom otvorena vatra na ukropski blok post Balu. Kako ukropi Terekon koriste i kao osmatračku poziciju, odatle se otkrivaju pozicije sa kojih se radi po blok postu i takođe se odatle radi korekcija njihove vatre, sva pažnja ukropa na Terekonu je bila usmerena na poselak Centralno, dok smo mi prilazili sa leđa. Njihov jedini bunker okrenut ka nama je zauzet vrlo brzo, ustvari ukropi su pobegli u vis a mi smo signalnom raketom dali znak da smo počeli da radimo i da se uključe tenkovi i none. I tada se nebo otvorilo, blok post BALU je odgovarao na vatru iz Centralnog, sa redkoduba (takođe ukropski blokpost) su jedna za drugo stizale osvetljavajuće rakete i mi smo bili vidljivi kao po danu.

Terekon ima četiri nivoa ili (put do vrha je ustvari poput kružnog toka pošto natovareni kamioni ne bi mogli da se popnu pod oštrim nagibom pa je kružni put smanjio nagib). Došli smo do drugog nivoa, i radili smo na način da smo našu vatru koncentrisali po njihovim krilima ( radili smo muhama, smeljovima, podcevnim bacacima granata i automatima i puškomitraljezima) i naše dejstvovanje po krilima ih je postepeno sabijalo ka sredini terekona gde su gadjani tenkovi i SPG-9 i svaka granata koja padne na centar Terekona gde su se oni grupisali je imala veći učinak nego da oni nisu stajali tako sabijeni.

Bili smo gotovo sigurni da uzimamo Terekon te večeri, a onda se dogodilo veoma neprijatno iznenađenje. Na vrhu su se pojavili BMP-2 i BTR-80, koji su svo vreme bili maskirani u nekom polukaponiru i nije ih registrovala baspilotna letelica. Nastao je pakao gde nismo mogli glavu da podignemo i ako smo se do tada držali plana i nastupali pravilno, odstupanje se pretvorilo u bežaniju do podnožja Terekona. Ja sam na dupetu klizio od te polovine Terekona do koje smo se popeli pa sve do podnožja. Sakupili smo se na krivini gde je RPG tim bio u zasedi, prebrojali se i krenuli nazad istim putem kojim smo došli.

...ima nastavak...
lnr- 97189 - 20.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (5)

Pisma iz Novorusije (5)


nastavak

Pri povratku su oni znali da smo tu negde, osvetljavali su polje i lovili nas. Mi smo se kretali u skokovima od jedne do druge jame od grada, uragana i konstantno smo bili pod njihovom paljbom. Negde na polovini puta do kuće su nas pokrili sa minobacačima 82 mm i AGS i dva naša borca su kontuzovana. Pokupili smo ih i krenuli ka našim položajima. Naš komandir je u tom trenutku postupio kao pravi heroj. Kako se radilo u mrklom mraku i kretanju bez pravljenja bilo kakvog zvuka koji bi nas mogao odati, on se odvojio od grupe, sam grubo tjerajući svakog ko bi hteo da krene sa njim, trkom je otišao u pravcu blok posta nekih 300-400 metara (kroz deo polja gde je pretpostavka bila da leže mine), ispalio dve muhe, trčao tamo-vamo u suprotnom pravcu od našeg i pucao kratkim rafalima uz obavezno psovanje "hujsosi, piderasi banderovski " i slično. Time je svu vatru sa blok posta i Terekona privukao na sebe i nama kupio vreme da bezbedno stignemo do naših pozicija. On se vratio nakon 1,5 sata jer nakon što smo mi odstupili on je bio u jednom od kratera ali "hrabri" banderovci ni tada kao uostalom i u većini slučajeva nisu napuštali svoja utvrđenja da provere šta su uradili i da li su uopšte išta napravili u boju.

Nažalost, pri povratku komandira u Centralno su ga dočekale jako loše vesti. Jura Rsak je nestao! On je takođe bio u blizini mesta na koje su padale mine iz MB-82 ali nije bio kontuzovan pa je naša pretpostavka bila da je pogođen negde pri odstupanju. Napominjem da je bio mrkli mrak i da se nije video prst pred okom, a kako smo se kretali u rastojanju a on na začelju teško da bi iko video ako bi on bio pogođen a da ne zaurla. Tek što smo se iz pakla vratili u siguran zaklon, ponovo smo se rasporedili u grupe od tri čoveka i krenuli da češljamo teren od Centralnog pa do mesta gde su nas natkrili minobacači i gde je on zadnji put viđen. Čitavu noć smo išli, bukvalno smo neke delove polja prešli na kolenima oslanjajuci se samo na dodir. Univerzalna naša parola je chi-chi (koja se tiho izgovara i ne razlikuje se mnogo od šuštanja lišća na vetru i sl.) i ta parola je često razlika između života i smrti jer ko ide u mraku a ne govori chi-chi može popiti metak u sekundi. Pravilo je da se u mraku chi-chi izgovori na svakih desetak metara, kada znaš da se krećeš u pravcu naših po mraku. Počeli smo potragu sa chi-chi a na kraju smo išli i urlali chi-chi, ali nažalost potraga nije dala rezulta. Pri oslobođenju Černuhina i Debaljceva smo svakog zarobljenika pitali za Juru, išli u svaki terenski štab KNG-LNR-DNR i pregledali dokumenta naših koji su pronađeni kod ukropa i ništa. Na kraju smo prvog marta, tačno mesec dana od tog nemilog događaja, pronašli Juru u polju, na sasvim drugoj strani od one kuda smo mi išli, 200 metara od blok posta ukropa i isto toliko od našeg prvog posta sa te strane. Jura Rsak se razneo svojom ručnom granatom! Naime, rezultati obdukcije su ustanovili da je on bio ranjen u nogu iz PK, i po našoj pretpostavci je verovatno u šoku krenuo direktno u Centralno snaga ga je izdala na 200m od ukropskog blok posta pa je izabrao da ode kao heroj umesto da živ padne fašistima u ruke.
Iz dosade smo znali da od vog-17 (granata za ags-17) pravimo ručne granate i zvali smo ih "šehidke", većina boraca ih je nosila baš za takve situacije. Nakon toga ja više očima nisam mogao da vidim tu šehidku. Na gornjoj slici sa Kazackom zastavom se iza nalazi spomenik našem heroju.


Pripreme pred jedan od napada na Terekon



Emisija na ARTV o podvigu heroja, govori moj brat i zamenik Uzbeka Vitja ded ali ima par grešaka jer nije ranjen od rasjeske a novinar je slagao da je sa sobom poveo u smrt pet ukropa. Vitja je heroj koji je tada bio u bolnici a da je bio u stroju sigurno bi išao u akciju među prvima.
lnr- 97209 - 22.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (7)

Pisma iz Novorusije (6)


Zločini fašista u Novorsiji

  • "Germanski narodi superiorni u odnosu na sve ostale, posebno u odnosu na Jevreje i Slovene, ali i u odnosu na romanske nacije. Sloveni su bezumna masa koja nije sposobna da vlada sobom i sve što su ikada uradili, uradili su zahvaljujući germanskom elementu u toj masi" - Adolf Hitler

  • "Radi nacionalne ideje mi smo dužni uništiti polovinu naseljenja Ukrajine." - Stjepan Bandera, ideolog ukrajinskog fašizma, njihov Ante Pavelić i u današnje vreme politički uzor mladih na zapadu Ukrajine i heroj pripadnika fašističkih bataljona u službi kijevskog režima.

    Fašističko ludilo nije iznenada zahvatilo Ukrajinu, nego je pravilnije reći da je samo uzdignto na državni nivo pošto je ono zahvatilo Ukrajinu odavno, sve vreme bilo tu negde, ali je nakon Majdana pušteno sa lanca, ozakonjeno i dobilo legitimitet jer se sada sprovodi u ime Ukrajine, po slovu zakona kijevskog režima i od strane državnih službenika koji platu primaju iz budžeta. Zlo čine u policijskim ili vojnim uniformama i stoje pod zastavom Ukrajine i u ime naroda kome su položili zakletvu da će ih braniti.

    Meni kao Srbinu je npr. jako interesantna činjenica da u tom moru domaćeg fašizma većina ljudi u LNR kao najkrvoločnije fašiste navodi Rumune i Hrvate koji su kao sinovi tisućnoljetne kulutre verovatno sasvim slučajno na takvom glasu na delekom Donbasu. Kako je to meni bilo izuzetno interesantno potrudio sam se da prikupim što više informacija jer sam na početku mislio da mesni ljudi u razgovoru sa mnom, Srbinom, jednostavno mi podilaze zbog opšte-poznatog odnosa Srba i Hrvata i to rade opšte poznatom pričom da su se ovi borili na strani Hitlera i činili zlodela. Međutim, nisam bio u pravu jer je naseljenje Donbasa je tokom 2SR dobro upoznalo Ustaše i njihove metode. Iako je Balkan u to vreme pretrpeo neke od najvećih zločina u tom ratu, iako su Ustaše čak i Nemce zadivili a Italijane zgražavali svojim metodama rešavanja srpskog pitanja, rat na Istoku je ipak bio jedna viša dimenzija, između ostalog i po stradanju civila i po strahovitim zločinima.

    Donbas je imao tu nesreću da se geofgraski nalazi u pozadini prvo Krimskog fronta, zatim Rostovskog i pogotovo Novorusijskog (grad gde su vođene najkrvavije borbe ne Crnom moru, pa sve do Staljingradskog fronta. Nemcima je od suštinske važnosti bilo osigurati komnikacija i bezbedno dopremanje materijalno-tehničkih sredstava na front, pa su strah od Partizana rešavali repesalijama nad mesnim stanovništvom i za taj prljavi posao su dopremili najbolje majstore tog zanata. Ustaške jedinice na tom prostoru nisu dovedene da bi direktno učestvovale u borbama na frontu protiv Crvene armije, nego da bi u pozadini radili policijski posao zajedno sa svojim kolegama Banderovcima iz OUN. Kako Rusi kažu oni su navodili poredak, što je značilo odmazde, streljanja, klanja... Isto kao i kod nas i tamo je postojao propisan odnos koliko civila za ranjenog, a koliko za ubijenog Nemca.

    Kao i tada, i ovaj rat je počeo strašnim fašističkim zlodelima, ubijenjem policajaca u Kijevu, pucanjem u demonstrante zbog medijske bajke o nebeskoj sotniji i par dana medijske hajke na "zločinački režim" Janukovića, spaljivanjem ljudi u Odesi među kojima je slika trudnice koja leži mrtva u kancelariji spaljene gradske kuce za mene lično bio jedan od razloga za odlazak u rat protiv tog ološa, bombardovanje iz SU-25 samog centra Luganska i prizori raskomadanih ženskih tela, zatvaranje meštana u Crkvu u selu Hriševate i dejstvo minobacačima iz porte, streljanje po autobusu koji je prevozio žene i decu izvan zone bojevih dejstava na mostu u Lisičansku, ubijanje majke i troje dece u Gorilovki, grupno silovanje žena i kćerka u Severodonjecku zbog učešća muževa i otaca u ratu na suprotnoj strani. Za ovo poslednje je u toku suđenje komandantu bataljona Tornado i grupi boraca.

    Čitati o fašističkim zločinima je strašno samo po sebi jer kod svakog normalnog čoveka izaziva gađenje, bes i želju da se nešto učini i taj ljudski šljam zaustavi i kazni u svojim delima. Pri tome je veliko iskušenje ostati čovek, ne dozvoliti emocijama da te navedu da napraviš nešto što bi izbrisalo razliku između tebe i njih. Uvek postoji rizik da čovek odreaguje instiktivno, vođen emocijom i željom da se zločinac kazni. Međutim, jedno takvo delo bi isprljalo sve ono čisto šta si uradio i u neku ruku izjednačilo te sa neljudima. Bogu hvala da smo mi u "Grupi U" imali časnog komandanta koji je toliko poštovan od strane boraca da je nekada i idealizovan. Zahvaljujući njemu mi smo jasno znali da razdvojimo šta je naša dužnost i šta su naše obaveze. Moguće je da je bilo boraca koji su se svega toga pridržavali u početku da ne bi razočarali komandira i braću saborce, da bi sačvali čast jedinice, ali smo sa vremenom svi istinski poverovali da postupamo ispravno i time se sada jako ponosimo. Kao šturmovo podrazdijeljenje (jurišna jedinica) mi smo jako često imali zarobljenike pa smo se pridržavali pravila da prvo osiguramo da neka budala ne krene u neku samoubilačku akciju i da ne povredi nekog od nas, a zatim da nahranimo i napojimo zarobljenike, damo im cigaretu. Nakon toga ih predamo policiji ili komandi. Ponosno smo ponavljali mantru (zavet) da je naš posao da se muški "uhvatimo za gušu" sa protivnikom i da se njegovom pogibijom ili zarobljavanjem naš posao tu završava a počinje delo musura, kako mi pogrdno nazivamo Vojnu policiju. Ovo zbog toga što oni ne učestvuju u borbi, već dobijaju zarobljenike sa vezanim rukama da ih odvedu na dalju obradu Kako smo mi svoj posao obavili časno ne pada nam napamet da ulazimo u njihova dela pa se predajom Ukropa sve između njih i nas završava.



    Zločini nad civilnim stanovništvom

    A koliki je to bio moralni test navešću u par primera. Više puta sam svojim očima gledao kako ukropi koriste civile kao živi štit u selu Panjkovka, rejon stanice Luganske. Tmo je jednom prilikom upao Ajidar i na -20 u donjem vešu izveo mesno civilno stanovništvo na sneg. Treba napomenuti da u naseljima uz liniju fronta u vreme bojevih dejstava ostaju uglavnom stari i nemoćni koji nemaju gde da idu. Oni su ih tu na snegu udarali kundacima. Prebili su djeda Vovu i njegovu ženu Sofiju, starce od nekih 70-80 godina. Vova je 30 godina bio nekakav predsednik Mesne zajednice sela. On je ostao paralizovan, a babi Sofiji je slomljena vilica na par mesta i prebijeno nekoliko rebara. U susednom selu, Hristavoj, prvi čovek sela je uspeo da pobegne u šumu. Bio je to djed Paša od svojih 60-tak godina. Međutim, njegovoj ženi su pucali u stopalo, a mentalno obolelu komšinicu su grupno silovali jer su pri pretresu našli nekoliko vojničkih konzervi. Inače, kod nas je nepisano pravilo da se pri smeni ljudstva iz nekog sela sva preostala hrana podeli meštanima, pa je toj jadnici ta hrana verovatno otuda i ostalo.

    U gradu Sčasti, gde je jedinica Ajdar bila stacionirana, kružile su priče da masovno nestaju devojke. Lično sam učestvovao u sahrani nepoznate devojke koju je reka Siverski Donjeck izbacila polugolu ispod sela Obožno. U selu Zoltoe se nalazi škola sa naše strane reke, dok se druga polovina sela prostire na njihovoj strani. Zbog toga deca iz tog sela pod njihovom okupacijom skupa sa učiteljem čamcem dolaze na našu stranu. Dnjepar jedan je učitelja izbio, čamce na pristaništu potapao plotunom iz BRDM2, dok su deca sve to gledala. U Debaljcevu je na dan kada je otvoren koridor za izlazak civila, nama na kontrolni punkt prišla starica, koja je na mapi pokazala svoju kuću i rekla:

  • "Deco, moj muž i ja smo čitav život pošteno radili i kućili se na tom mestu, a njega su ubili zbog samogona (Ukropi su tražili da im da rakije.) Zakopali su ga u bašti a u kuću nam se uselilo čisto zlo. Preklinjem vas, sravnite moju kuću da kamen na kamenu ne ostane jer zlo treba da nestane. Moja noga više nikada tamo neće kročiti!"



    Ovo je otprilike mesto nizvodno od naselja Sčasti na kome je reka izbacila leš polugole devojke
  • lnr- 97221 - 23.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (5)

    Pisma iz Novorusije (7)


    U svakom ratu prvo istina strada, pa pretpostavljam da obični borci na bilo kojoj strani ne vole novinare iz prostog razloga što je njihov posao da dođu, snime, montiraju to šta snimaju, naprave propagandu, a potom odu odatle i za sve to dobiju masnu platu. Nama su dolazili bukvalno svi novinari koji rade u Novorsiji bilo da je reč o Novoruskim, Ruskim, inostranim a vrlo često kada se nešto rešava sa OEBS-om i ukrajinski.



    Jedan od novinara koji je dolazio nama u posetu bio je Aleksandar Rogatkin, ovaj prvi desno u civilu sa naočarima, jedan od najpoznatijih ruskih novinara i ratnih izveštača. On ima svoju emisiju "Specijalni korespodent" na kanalu Rusija 1, nedeljom u udarnom terminu, odmah nakon večernjeg dnevnika. Nema Rusa i uopšte stanovnika bivšeg SSSR-a koji nije čuo za njega jer je već dugo vremena u tomposlu. I tako, došao on nama u goste da snimi ukreprejon Černuhino koji smo oslobodili dan ranije. Došao je da snimi zarobljenu tehniku i slavlje koje su nam priredili stanovnici Černuhina. I krenuo on da bude malo bezobrazan, da se grebe za trofeje odnosno da uzima bez da nekog pita. Tako je bio primećen kako stavlja u džep ševron sa natpisom "Ukrop" a da to nije pitao, jer da je tražio mi bismo mu to obavezno dali. Zatim je počeo da izvoljeva da mu damo da ispali 1 ptur, a imali smo šest trofejnih ustanovki i oko 120 trofejnih raketa, ali mu nismo dozvolili jer nema smisla da to radi jer jedna raketa košta oko 10.000 dolara, a mi smo do tada ratovali sa svega desetak takvih raketa i to što smo sada zarobili toliku količinu ne znači da ostale kozačke jedinice imaju onoliko koliko im treba pa je logičnije proslediti gde treba nego njemu dozvoliti da se zeza jer je umislio da je neko bitan. Na kraju je on počeo da nama nešto šatro komanduje i objašnjava kako da ga obezbeđujemo, jer je nas 6-7 išlo u njegovoj pratnji, jer se nisu svi ukropi predali i bilo je sporadične pucnjave. Na kraju je počeo da govori stvari tipa: "Hajde idi donesi mi čašu vode!".

    Ja sam imao fantomku na glavi jer sam se skrivao od kamera, a on zapeo da dobije intervju od mene i prvo što me je pitao da mu kažem moje ime i prezime i odakle sam. Gledao sam ga kao Bata Živojinović Šteficu Cvek i nisam mogao da verujem šta me pita. I kao važi, krenemo mi u pratnju, sve u razmaku od pet metara jedan od drugog, sa snajperistom paralelno od nas. Na čelu kolone ide čovek sa pipalicom za mine, a PK na začelju. Objasnili smo mu da se kreće samom ivicom asfalta jer je manje uočljiv nego na sred puta i ako čuje minu da šišti da odmah zalegne na drugu stranu od asfalta jer minobacaci šatro rade, a stvarno i kada rade oni se orijentišu po sredini puta. Prišli smo tako jednom terekonu (deponija šljake iz rudnika) koji je već bio u našim rukama i prodali mu najstariju vojničku foru. Idemo skroz ozbiljni, obezbeđujemo vola i prvo sa kraja kolone počne "zzz..." tj. da se zviždukom imitira let mine, a on se baci u blato. Ustanemo, govorimo sve je u redu, da je otišla mina iza terekona. Krenemo dalje i nekon desetak koraka sa čela kolone se začuje "zzzzz" i on ponovo u blato. Bilo je to 23. februara, Dan zaštite otadžbine, sneg se topio pa čim siđeš sa asfalta blato je do kolena. Ponovili smo istu šalu jedno sedam do osam puta, dok nije provalio da pucamo od smeha i onda je počeo da se nervira, preti, urla na nas...
    Ja razmišljam: "Opusti se čoveče, uzmi neki trofej, donećemo ti vode da se okrepiš, a kada se vratimo, što se nas tič možeš da se žališ i Kazačinu i Putinu, pa ako hoćeš možeš i FIFI UEFI.

    Novinar ARTV iz Antrakta, stanice koja je 2014-15 bila jedna od nagledanijih u LNR, je proveo dan sa nama u zaseoku Centralni. Kasnije je u svom komentaru izjavo da je tu bio tri dana, kao i da su nas Ukropi napadali mada oni nisu ni nosa promolili iz svojih utvrđenja dok smo mi napadali. Čitav taj dan nas je uveseljavao i igrali smo ping-ponga sa njim, odnosno prebacivali ga jedan drugome jer je konstantno smarao a pri tome toliko prepao da je svo vreme samo paničio. Tog dana smo išli u napad na Černuhinski ukreprejon, došla je i tehnika da nas podrži kao i odred CVK (časnaĐprivatna vojna kompanija). Novinar je došao na IKM da snima našeg komandanta, koji je tih par minuta na videu izgledao kao da bi mu najradije nabio kameru u dupe. Tu mu je rekao par reči, a zatim ga odjebao sa pričom:

  • "E, hajde ti fino sada nađi Nemca, tu je on negde, snimi ga jer će on vama biti interesantan kao internacionalac jer je došao da se bori protiv fašizma..."

    Nemac ga je na isti fazon uputio na mene pričom:

  • "Hajde ti snimi Srbina, pravoslavni brat pomaže Rusima!"

    Rus iz Pitera ga je vodio da potraže mene. Taj dan su Ukropi ispaljivali PTUR-e jer je naša tehnika bila raspoređene po ulicama, zaklonjena kućama. I PTUR ili pogodi krov ili odleti dalje, a PTUR ima domet četiri kilometra i žicu koja se svo vreme odmotava i preko koje se raketom upravlja. Ne znam da li je PTUR proleteo dalje ili se žica otkačila od rakete, što se dešava, uglavnom novinar je zalegao kada je začuo marsevski motor, pa mu je ta žica pala preko leđa. Normalno je da se žica oterse i da se ide dalje ali ga je tu Piter zavrteo:

  • "Ne mrdaj, ja idem po deminera da ti to bezbedno ukolni".

    I tako je taj novinar ležao ukočen na snegu i blatu jedno 15-20 minuta, strogo vodeći računa o disanju da ga žica "ne raznese." Nakon toga je došao do mene, sav unezvjeren od straha. Ja sam ga otkačio po kratkom postupku:

  • "Kakvo crno snimanje, ja slabo govorim Ruski!"

    Nakon toga je počeo da me smara da mu dam automat jer je ovo borba na život i smrt, a on neće da pogine bez otpora. Inače svrha te borbe je bila da vežemo Ukrope za sebe, jer je u toku bilo oslobađanje Nikišina koje je bilo podeljeno selo. I on me smara da mu dam automat jer je čuo da u kući u kojoj sam ja živeo ima skladište oružja, a ja se mislim da mu ne bih dao ni ni dve nacrtane ovce da ih čuva. U tom trenutku nailazi komandant koji mi kaže:

  • "Serb, daj mu sekiru da bar ima čime da se brani i objasni mu kako da je koristi!"

    Naravno, on se zezao jer niko nikada nije koristio sekiru za ništa više od cepanja drva, a ne postoji šansa da će neko u budućnosti koristiti istu jer to nije Holivud. Ipak, njemu smo dali "tomahavk" i ložili ga kako ukropi imaju NATO šlemove i kako treba da ih pravilno udara sekirom.



    Naš novinar se do kraja dana sa ponosom šetao sa sekirom zadenutom za opasač, što se jasno vidi na videu na 6 minuta i 35 sekundi, gde pokazuje kuću koju je pogodio grad i ranio trojicu naših. On nije hteo da se rastane od sekire sve dok nije pošao za Prevaljsk. Nama je ulepšao čitav dan, ubijali smo vreme u zezanju sa njim a potom smo u Prevaljsku slušali od ljudi kako je on pričao da se šunjao sa sekirom i gledao smrti u oči. Imao je nesreću da je upao u mašinu dokonih ljudi koji su uživali u njegovoj tihoj patnji, a bez ikakvog ranijeg dogovora kapirali smo se u sekundi i svako je mrtav ozbiljan onako u prolazu stavio sol na ranu zbunjenog novinara, tako da nije bilo šanse da nas provali da je žrtva nase zajebancije. Sekira na drugoj polovini snimka mu je obeležila karijeru ratnog izveštača. Inače u reportaži laže kao pas, tamo gde govori da nije mogao do drugog kraja sela gde se Ukropi vide je tamo bio upravo tu je našao mene jer smo odatle gađali AGS-om. On nije hteo da izađe iz podruma petnaest minuta, i peške su ga sproveli nazad, a ne pomoću oklopnog vozila kako on kaže.

  • lnr- 97227 - 24.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (5)

    Pisma iz Novorusije (8)


    U ratu rame uz rame sa časnom vojnom kompanijom, ruskim pandanom Blackwater-a

    Ono što meme lično oduševljava kod Putina i politike Kremlja je to što biju Zapadnjake njihovim sopstvenim oružijem. Pa su tako Sputjinik i RT učili zanat od CNN-a, BBC-a, SKY NEWS-a i kao i prevazišli ucitelje, Rusija svoje orištvo npr. Siriji pravda borbom protiv terorizma i zaštitom ljudskih prava i sa vojne strane isto tako Rusija danas ima ono čime se USA suži već 10 godina, a to je privatna vojna kompanija ili kako se USA nazivaju Blackwater.

    SAD je godinama u Iraku i Avganistanu prikrivao svoje gubitke objavljući samo gubitke regularnih snaga, dok su u kategoriju plaćenici trpali sve ostale koji su šatro u obezbeđenju važnih ljudi i objekata a ustvari se radi o klasičnim vojnicima. Oni nisu spadali u zvanične gubitke, iako se radi o američkim građanima i profesionalnim vojnicima koji su uzimali neplaćeni godišnji odmor na maksimalan paeriod i potpisivali ugovor sa privatnom vojnom kompanijom da bi u Iraku i Avanistanu radili sve ono za što su uvežbavani i trenirani.



    Zapadna propaganda Rusku CVK naziva privatnom vojskom Putina, beskrupuloznim plaćenicima i slično, i čak su u ovom prilogu angažovali glumca u Moskvi da sa zatamljenim licem govori one podatke koje su za njega oni verovatno prikupljali naokolo. Iako je prevara raskrinkana, glumac iz Moskve je izašao pred kamere i rekao da su mu dali da nauči napred napisann tekst, neke od izgovorenih stvari imaju u sebi i poneko zrno istine. Na početku propagandnog snimka Sky News-a se radi o borbama za Černuhino i tu su LNR grupa komandira pod nazivom Huligan, koji je inače stariji i ozbiljan čovek i nema nikakve veze sa nekim hliganima već se verovatno radi o zezanju, i Kozaci Južnog fronta, Bataljona RIM i "Gruppa U". Čak se i pisac ovih redova vidi na trentak kako leži ispod Kamaza sa belom fantomkom na glavi.

    U Debaljcevskoj kampanji su često nama u poselak Centralni dolazili odredi CVK na usiljenje pozicija ili kao podrška napadima. Oni su bili potpuno nezavisni sa svojim lancem komande, sa svojim sredstvima veze (najmodernijim koje sam viđao u Ukrajini) sa svojim naoružanjem i opremom... Uglavnom se radilo o ljudima raznih specijalnosti koji su takođe u Rusiji uzimali godinu dana neplaćenog odsustva i potpisivali ugovor sa CVK i išli tako kuda ih kompanija pošalje, ali se takođe radi o iskrenim patriotama koji su čvrsto verovali u zaštitu ljudi od Banderovskog fašizma.

    Moram napomenuti da se ovde ne radi o pisanju i otkrivajnju sekretnih stvari jer to u LNR nije nikakva tajna, svaki vojnik i čovek znaju sve ovo napisano i za razliku od Sirije, u LNR je njima dozvoljeno fotografisanje, objavljivanje stvari po netu i otvorena priča o službi.

    Bili su opremljeni modernim ruskim naoružajem koje je u njihovim rukama prošlo proveru u realnim uslovima rata, imali su tenkove T-72B3 sa francskom termovizijom, BTR-82, oklopna vozila VOdnik sa kpvt 14.5, Kamazove BPM-97 sa kord teškom mitraljezima, pešadijsku opremu iz ruskog projekta "Vojnik budućnosti..." Za učešće u bojevim dejstvima su dobijali plate 250.000 rublji, a kada bojevih dejstava nije bilo i kada su boravili u pozadini onda im je plata bila 125.000 rublji. Kako su bili naši česti gosti, između nas se razvilo prijateljstvo koje je dovelo do toga da Wagner (njihov komandir) ponudi svima iz "Grupe U" da potpišu ugovor. Mada je bilo nekolicina koji su po godinama premašivali starosnu granicu za CVK, a i njima je trebalo ljudi pa su regrutovali po Ukrajini i ne za koje su smatrali da ispnjavaju uslove za njih. Sve u svemu, imali smo mnogo zajedničkih akcija jer smo bili najbliži Černuhinu i Debaljcevu, oni su voleli da dolaze kod nas zbog specifične, opuštene atmosfere a takođe su nam bili dragi gosti jer se stvarno radi o dobrim ljudima i kvalitetnim borcima. Pri svakom odlasku od nas su se trudili da nam ostave što više BK jer su oni dužili bukvalno koliko im treba a mi smo krpili kraj sa krajem.

    Jednom prilikom su došli kada smo dobili zadatak da ih kružnim putem krzo prve bašte kuća u Černhinu sprovedemo iza terekona. Kod tih kuća smo upali u puščanu paljbu Ukropima, dva pripadnika CVK su se odvojila od grupe, a put nazad je bio kroz otvoreno minsko polje za koje oni nisu znali jer su bili prvi put na tom terenu. Srećom, mi smo ih našli i sproveli bezbedno nazad. Da ne bude zabune, radi se o odličnim borcima koji bi se bez sumnje snašli ali je problem pretstavljalo to što nisu poznavali teren.

    Prilikom odlaska, nekoliko dana kasnije, su nam ostavili gomilu BK, hrane i opreme, ukjučujući i pet pancira, kombinezona ratnik. Kombinezon ratnik iz sklopa ruskog programa "Vojnik budućnosti" je kelevarski , izdržava metak PM-a, odskolke AGS-a, podstvolnika (vog 17 i 25 ), ručne granate... Na železničkoj stanici Černuhino je "uhvatio" geler sa MB 82, čovek je prošao samo sa modricom ispod ramena, ali je mina pala 25-30 metara daleko pa je geler izgubio na brzini. Šlem na slici je trofejni, NATO šlem Gallet, a u kolekciji trofeja se nalazi i Šlem "Mich 2000" koji takođe pruža normalnu zaštitu. Ratnik je neznatno teži od zimske uniforme, šlem je lakši od SSSR metalnih šlemova. Ja nikada u životu nisam obukao pancir, mada je jedan od tih pet lično moj, niti sam na glavu stavljao to NATOo sranje. A testirali smo NATO šlemove Gallet i Mich 2000 bukvalno na sve vrste metaka, od pištolja do svih vrsta 5, 45 i 7, 62 kao i na gelere svih vrsta ručnih granata , vog-a 17 i 25, odskolocnih granata sa rpg-7 i spg-9. Pun UAZ NATO šlemova smo unistili u toj zajebanciji!



    lnr- 97259 - 28.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (1)

    Pisma iz Novorusije - pojašnjenje termina


    Čitajući sve ovo, već ranije napisano, shvatio sam da često koristim neke lokalne terminine koji nisu razumljivi većini ljudi koji čitaju ove tekstove, kao što nisu bili poznati ni meni kada sam ih prvi put čuo.

    Terekon, koji se više puta spominje, je vestački stvoreno brdo kod svakog rudnika, a u zavisnosti od veličine rudnika zavisi i veličina terekona koji može da bude i do nekoliko stotina metara visine i isto toliko može biti širok. Naime u rudniku se za proizvidnju energije koristi ugalj, počevši od manjih stvari kao što je grejanje vode ili grejanja građevina nad zemljom, pa do proizvodnje struje kojom se osvetljava sve ispod zemlje i ide deo proizvodnje. Sve to stvara gomile pepela koje kamioni istovaraju na određenom prostoru i tako se tokom godina stvara terekon. Pored toga, tu se osim pepela nalazi i zemlja koja se izbacuje pri iskopsvanju uglja, kao i razni otpad koji nastaje pri proizvodnji uglja. Ja nisam stručnjak, prvi put sam video rudnik i bio u njemu upravo na Donbasu, ali se nadam da sam malo pojasnio šta označava reč terekon i da ih na Donbas ima na hiljade.

    Kada sam pisao o kelevarskom kombinezonu "ratnik" i da ga ne probija metak iz PM-a, imao sam u vidu pistoljet makarova a nikako ne puškomitraljez.

  • Kod Kozaka je Ataman kao npr. kod nas Vojvoda,

  • Blok post je naziv za poziciju koja se najčešće sastoji od mreže zemunica, rovova, tranšeja, sa uređenim pozicijama za teški mitraljez UTES, bestrzajac, automatski bacač granata AGS i uređenim puškarnicama za PK, RPK i AK kao i sa uređenim pozicijama za RPG . U sklopu blok posta se nalaze u uređene pozicije MB, koje su urađene tako da je BK odvojen i sa blindažom za poslugu svakog MB. Tehnika, tenkovi, bmp, ZSU-23 na MTLB ili kamionu i automatski MB vasilok isto na kamionu ili mtlb, se na blok postu ukopavaju u kaponire tako da je ulaz na suprotnoj strani od neprijatelja i tehnika "licem" gleda na suprotnu stranu i u rikverc ulazi u kaponir tako da kada dejstvje izađe iz kaponira i polukrugom se postavlja na takođe pripremljenu poziciju levo i desno gde je takođe ukopana ali do pola, te pozicije gledaju ka neprijatelju i odatle dejstvje.

  • Komandatura je zvanični naziv za vojnu policiju, a zdanja koja se tako nazivaju su objekti VP ili službi čiji je zadatak održavanje poretka među svojom vojskom. Primera radi, ukoliko vojno lice napravi saobraćajni udes i izađe policija na lice mesta odmah pri utvrđivanju da se radi o vojnom licu zove se najbliža komandatra i dolazi VP sa oznakom "K" na rukavu i vozilu, i dalje rešavaj sve vezano za pripadnike vojske.

    Što se tiče terekona Černhino i kako smo ga zauzeli tu se ne može reći da su bile velike borbe i da smo ga osloboditi u nekoj herojskoj borbi. Kako smo tih završnih dana Debaljcevske kampanje bukvalno leteli sa jednog na drugo mesto, pri povratku iz Černuhina sa blok posta "Krst" koji je oslobođen dan ranije, dobili smo obaveštenje iz Prevaljska da nakon pada "Krsta" ukropi evakuišu čitav Ukroprejon od terekona, blok posta BALU pa dalje do redkoduba i miunsa. Podaci su dobijeni sa bespilotne letelice pa smo ih uzeli sa rezervom, otišli smo na kraj sela, odakle je BP kao na dlanu, odradili AGS-ima, bestrzajcima i MB, pošli iz dva pravca na BP, tu smo upali u prestrelku nekih pola sata, najverovatnije smo došli u sukob sa njihovom zaštitnicom, i nakon pola sata smo uzeli blok post a dalje smo se na terekon ušetali tranšejom koja ga povezje sa BP bez ispaljenog metka jer je izgleda ranije evakisan. Mesecima smo napadali, imali poginulih i ranjenih da bi nas na kraju sreća poslužila da ga uzmemo bez ispaljenog metka. Inače sa BP-a nisu stigli da evakuišu tehniku i sve ostalo oružije (BK, MTS) tako da smo sa strane LNR imali najbogatiju zaplenu, bar što se BK tiče .







    Ovo je deo zarobljene tehnike. Poslednja slika sa ZSU-23 je nastala na drugoj lokaciji, ali se radi o ZSU-23 zarobljenom na blok postu BALU pod terekonom Černuhino.

    Inače, komandant fašističkog bataljona Kijevski Rus, Azerbejdžanac koji već pola života živi u Ukrajini i koji je i pre rata bio profesionalni vojnik, izviđač-dirvezant (po njihovim podacima) je imao pozivnoj BALU. Ubijen je u boju sa mojim podrazdiljenjem, a zajedno sa njim je stradao i jedan njegov vojnik koji je pokupio gelere bombe koju je njegov komandir aktivirao. Zarobljen je i pukovnik VSU, bezbednjak koji je nakon okupacije Popašnog činio represije nad mesnim stanovništvom, kao i još jedan vojnik. Ukrajinci pričaju bajke kako je "BALU aktivirao bombu i ubio gomilu terorista" a istina je da je gelere pokpio samo njegov vojnik, klinac od 19 godina koji se mučio i umirao dva sata a "legendarnog izviđača," komandira fašističkog bataljona je primetio deda od 55 god, prosečan čovek sa Danbasa koji je do rata bio nastavnik u školi a u rat je pošao jer nije mogao da zamisli da njegovi nekadašnji đaci ratuju i ginu a on da sedi kući. Taj deda je, po mom mišljenju, jedan od najvećih heroja rata na Danbasu.

    Emisija Ukrajinske TV o komandiru Kijevskog Rusa i "legendarnom izvidjaču " koga je uočio penzioner koji bez naočara ništa ne vidi.


    Slika sa herojem koji stoji u sredini a lice mu je zatamljeno jer ima rodbinu u centralnoj Ukrajini, a ovo šta je uradio je jako ozbiljno delo. Kako sam sa svim saborcima pričao na temu prikazivanja fotografija, on zbog navedenih razloga i još nekoliko njih koji su iz delova koji su trentno pod kontrolom Ukrajine su izrazili želju da im se lice zatamni.

  • lnr- 97261 - 28.09.2016 : Serjoga Novorusija - best (3)

    Pisma iz Novorusije (9)


    Neću biti u mogućnosti da pišem par sedmica, jer krajem nedelje idem na kraći put, pa odlučih da napišem još jedan post posto sam se raspisao o Novorusiji, i unapred se izvinjavam ako se previše često javljam.

    Minski mirovni dogovor je potpisan nakon Debaljceva, a prvi ozbiljan test je imao u leto 2015. godine. On je zahtevao da obe strane odrade neke stvari od kojih je zavisio produžetak sporazuma. Ja nr pratim tu visoku politiku, niti znam pojedinosti ali ono što znam jeste da ni jedna strana nije ispunila sve preuzete obaveze i došlo je do toga da će se političari sastati u Minsku na dan isteka prvog sporazuma i da se sigurno neće momentalno potpisati novi i tako je i bilo. Nastao je period od 1,5 meseca vakuma, gde Minsk nije važio i gde su nastavljena borbena dejstva kao i do prvog Minska.

    Nas su digli bukvalno u pola ćnoći i iz grada Svredlovsk, prebacili na Lenjinske daće. Daćni poselok imena Lenjina je pravilni naziv a daća je vikendica pa je to nećto poput vikend naselja. Kako je reka Siverski Donjec granica između zaraćenih strana u većem delu LNR ispred Daća Lenjina se nalazi jedini ukropski ukreprejon koji je na našoj strani reke i prostire se od termoelektrane Sčasti, iza ukreprejona je i sam grad Sčasti, Daće su najbliža naša pozicija, takoreći uklinjena u njih, zatim je redom naća pozicija T raskrsnica i bokom se ukraprejon naslanja na selo Vesela Gora. Odmah po dolasku su stigli i naši stari drugari iz CVK a Daće su postale zatvorena zona za OEBS. Podelili smo selo sa CVK, oni su preko svojih organizovali da se i za nas dopremi zaliha SDO-a (ruski sdo je nesto sta bi mogao da jedem svaki dan a ima čak i nes-kafu) . Tu smo napravili verovatno najbolje bojeve pozicije koje sam ja video LNR tako sto smo birali po tri kuće od kojih bi jedna bila malo isturenija od druge dve, povezivač bi ih dubokim tranšejima, okružili rovovima a podrume tih kuća bi uredili i sa četiri strane eksplozivom probijali zid tako da smo sa svake strane imali izlaz. Svaka je imala uređenu poziciju za PK, AGS ili UTES, pojedine sa kojih se vidi pt bi imale pozicije za RPG-9 ili PTUR, a na dva mesta selu smo imali pozicije za po tri MB82 i naš ZSU-23 obezbeđenu u maskiranu samo za nedaj Bože.

    Odmah prvu noć su nas natkrili haubicama 152 mm sa strane grada, sa strane ukreprejona je radio BMP-2 a sa strane TEC-a (termoelektrana) su nas nakrivali bmd-1 iz sastava Livovske brigade VDV-a. Te prve noći je poginuo moj dobar drug Skif iz Harkova, a zajedno sa njim ranjen još jedan saborac iz Lutugina. Stradali su od vatre iz BMD-1 koji koristi iste granate kao SPG-9. Mi smo odgovorili vatrom iz MB-82 na područje oko TEC-a, a te prve noći smo imali samo kumlative za SPG-9, bestrzajac no sa njima nismo mogli ništa raditi jer se kumulativ samolikvidira na 1500 metara a falilo nam je nekih 300 metara. Tek sutradan smo dobili odskoločne. I drugi dan je počeo isto tako, natkrile su nas akacije (samohodne habice 152 mm) i isto je ceo dan divljao ukreprejon ispred nas kod mosta, na kome je bio Ajidar. U isto vrijeme, sa strane tec-a ukropi su bili mirni.

    Drugog dana smo imali tri ranjena na Daćama, dva na T-raskrsnici, a CVK je imala jednog poginulog i ranjenog na Daćama. Tada smo dobili naređenje da CVK pronađe pozicije Livovskog VDV-a odakle rade tehnikom, a da mi priđemo blok postu kod mosta, provedemo dan u izviđanju i napravimo šemu njihovih pozicija i blindaža i izmerimo udaljenost od orijentira: toranj crkve, most i vatograsni dom Sčasti.

    CKV je pronašao šumarak u okolini TEC-a odakle VDV radi tehnikom, a mi smo takođe uspjećno obavili zadatak. Ne samo da smo napravili šemu njihovih položaja nego smo ispratili KAMAZ koji je došao sa druge strane reke, vojnike koji su istovarali BK u zemnice u blizini reke, locirali smo im poljsku kuhinju takođe sa druge strane reke na obodu grada, locirali gde im je ukopana tehnika na našoj strani obale i najvažnije od svega locirali brodić kojim prevoze BK na našu obalu i lokaciju gde se vrši istovar iz brodića.

    U sledeću zoru je izašao divizion naših gvozdinki (četiri jedinice u grupaciji od po tri baterije od kojih je svaka radila sa svoje pozicije) i kada su oni otvorili paljbu mi i CVK-šnjiki smo se pridružili sa MB, AGS-ima, bestrzajcima ali ovaj put sa odskoločnim granatma. Mi smo izneli dva UTES-a na uzvišenje u rejonu mosta, na nekih 1500 metara, što je rastojanje sa koga se ne može precizno dejstvovati ali može dovoljno efektivno. Najvažnije od svega je bilo dejstvo naše ZSU-23 koja je izašla, spalila brodić kropa i vratila se nazad bezbedno.

    Tog dana su ukrajinski mediji pisali o velikim borbama za grad Sčasti, kako smo mi čak ušli u grad pa uz velike gubitke pobegli, a ustvari se radilo o čistoj odmazdi za naše poginule i ranjene.

    slavicnet.com

    Skif, moj saborac iz Harkova koji je poginuo prve noći, a slika je nastala taj dan baš na Daćama Lenjina kod gomile dalekovoda koji vode ka TEC-u.

    slavicnet.com

    Pred polazak u izviđanje i pravljenje šeme blok posta kod mosta

    slavicnet.com

    ZSU-23 ukrašena sidrom, jer je običaj da se oruđa urkašavaju simbolom onoga šta su uništili, a naša ZSU je zbog brodića dobila oznaku sidra.

    Ono šta smo odmah znali jeste da smo im taj dan napravili pakao, a ono što smo videli i čuli je da je hitna pomoć jurila tamo - vamo jako dugo. Od mesnih stanovnika smo dobili informaciju da su kropi tog dana dobro nastradali.

    Zanimljivo je da se donji deo Daći Lenjina, najbliži njihovom ukreprejonu, zvanično vodi kao ničija zemlja a ulazimo i mi kao što ulaze i oni. Tih dana smo pri jednom ulasku u kući, koju smo proverili par dana ranije, našli gumenu prostirku koja se stavlja ispod vreće za spavanje, ukrajinsku i američku zastavu, nekoliko otvorenih konzervi kao i ranac sa nekoliko mina i ručnih granata.

    slavicnet.com

    Tih dana smo često išli u rejon TEC-a i dejstvovali snajperom 12,7 i PTRD-om po njihovim pozicijama koja su obezbedili deblima na krovu.

    (Zeljko u privatnoj porci na FB sam vam ostavio fotku TEC-a izbliza)

    Oni su još par dana odgovarali artiljerijom i gradom, a zatim je intezitet počeo da opada, nakon čega je potpisan novi mirovni dogovor u Minsku.

    Granata 152 mm je pogodila krov kuće, ja sam kontuzovan i krv mi je išla i iz nosa i ušiju, a ovaj komad željeza se zabio u vreću peska nedaleko od moje glave.

    slavicnet.com

    Još jedna zanimljivost sa Daća Lenjina:

    slavicnet.com

    Tovaris Betirsultanov, Čečenec, inače dugo vremena moj cimer, je čovek koji je rođen u Rusiji ali ja dva puta bolje od njega govorim ruski jezik. Ni jednom se nije desilo da uđemo u restoran i da nam konobarica donese ono što smo naručili. Nikako da nas razume! Pod blok postom Sčasti smo vodili neku novinarku iz Rusije da snimi fašiste Ajidara na mostu. Putem smo se prepirali da li se neka reč piše sa mekim znakom ili bez njega. Novinarka je sela na travu i rekla:

  • "E sad mogu mirno da umrem. Sve sam videla u životu, pa čak i to da se Čečenec i Serbin u Ukrajini na nekom čudnom jeziku prepiru ko bolje govori ruski!"

    Na istoj poziciji je po nama padalo bukvalno sve što Ukrajinci imaju u arsenalu. Čečenac je otrčao do kola, pustio muziku i počeo da pleše Legzinku da bi kroz deset minuta 30 ljudi plesalo skupa sa njim, dok su nas Ukrajinci zasipali projektilima. Živ čovek ne može prići bliže Bogu!
  • lnr- 99077 - 09.01.2017 : Serjoga Novorusija - best (1)

    Srećan rodjendan Republiko Srpska!


    I dalje si bastion Srbstva , srećan ti rođendan Republiko Srpska!

    https://www.facebook. com/photo.php?fbid=368635360176733&set=a. 128729637500641.1073741830.100010908158478&type=3&theaterČif_t=likeČif_id=1483971973072680

    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=305281153178821&set=a.128729637500641.1073741830.100010908158478&type=3&theater
    lnr- 99539 - 16.02.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Dejan Berić, intervju


    Idi na stranu - |1|2|