fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-KRALJEVINA_YU
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

kraljevina_yu- 103412 - 22.05.2019 : Nomad Srbija - best (0)

Aleksandar


Biti izuzetan, to znači biti prestupnik! - reči su Fridriha Ničea.

Piše: Vuk Drašković 22. maja 2019.

Srbi su se odrekli jednog takvog prestupnika, najvećeg u svojoj istoriji. Sve njegovo prepušteno je anatemisanju i zaboravu. Ratne pobede, državnička mudrost koja danas zvuči kao proroštvo.

  • "Razbijemo li Jugoslaviju, oči ćemo jedni drugima vaditi!"

    Aleksandar, tada regent, ovo kaže knezu Pavlu, početkom 1921, u Parizu. Plašio se da neće preživeti tešku operaciju koja ga je čekala, pa je zavet očuvanja tek stvorene države, koju su minirali sa raznih strana, bila njegova testamentalna volja.

  • "Jugoslavija će opstati samo kao balkanska Amerika. Budemo li ovu državu federalizovali po nacionalnim ili plemenskim granicama, jednoga dana ona će po tim granicama i eksplodirati. "

    Kralj Aleksandar, tvorac Jugoslavije, zbog ovog tvrdog stava okreće protiv sebe mnoge, a najžešće političke vođe Hrvata.

  • "Za moga života, neću priznati boljševičku Rusiju: to nije država nego konclogor", često ponavlja crtajući na svom čelu metu za komunističke atentatore.

  • "Aleksandre, bio si u Velikom ratu srpski Napoleon, a sada si Garibaldi Jugoslovena", kaže mu, u Versaju, američki predsednik Vudro Vilson.

    Pred put u Marselj, sa koga se neće vratiti, Aleksandar u Zagrebu šokira vajara Ivana Meštrovića. Nisu - kaže on - najopasniji protivnici opstanka Jugoslavije ni Hrvatske ustaše, ni katolički kler, ni bečki i peštanski sanjari obnove Austrougarske, ni bugarski teroristi, ni komunisti... Svi su oni paučina. Njihova propaganda da je Jugoslavija projekat velikosprske hegemonije i grobnica za sve druge narode u njoj, invalidna je zbog toga što je satkana od neistina, mržnje i besa poraženih u Velikom ratu. Najveći protivnici Jugoslavije su u Beogradu!

    Zazirao je Aleksandar od zavere i bune u najbrojnijem jugoslovenskom narodu, koji ga je i rodio. Žigosan je, neprestano, i javno i tajno, a najbučnije po pijanim mehanama Sterijinih "rodoljubaca", da je samovoljnik i tiranin koji je u jamu zvanu Jugoslavija bacio i Kraljevinu Srbiju i Kraljevinu Crnu Goru.

    Da je sahranio veliku priliku za stvaranje Velike Srbije, čija bi se zapadna granica protezala od Bjelovara, Virovitice, Karlovca i Ogulina, sve do iznad Šibenika! Da je ujedinio pravoslavne sa katolicima i muslimanima, poražene ratne neprijatelje proizveo u pobednike, oprostio im i zločine i ratnu odštetu!

    Nikakvim argumentima Aleksandar nije mogao da brani svoju ideju Jugoslavije, kao jedino razumnu i spasonosnu za sve u njoj, jer je mitomanski i pobedom u Velikom ratu opijeni Beograd, slavski Beograd, bio i slep i gluv za istinu, za činjenice, za život i budućnost. Ondašnji tabloidi Aleksandra prikazuju ne samo kao nacionalnog izdajnika, nego i kao lopova, a njegovu suprugu, kraljicu Mariju, kao nimfomanku i dvorsku prostitutku.
    Čak je i zidanje velelepnih građevina po projektima Nikolaja Krasnova, slavnog arhitekte Romanovih, preobražaj prestonice, koja je bila turska palanka, u evropsku metropolu, predstavljano kao rušenje i ruženje Beograda.

    Od tog jada i čemera, od prostačkih urlika ispod prozora Dvora, Aleksandar je pobegao na rub sami dedinjskog brega, a sve češće je boravio na Bledu, pred smrt i u Zagrebu.

    Jednoga dana, u tajnosti je otišao u zgradu srpske patrijaršije, da privoli patrijarha i vladike da prihvate kalendar akademika Milutina Milankovića, profesora Nebeske mehanike. Tim pre što je upravo Srpska crkva taj kalendar predstavila na Vaseljenskom pravoslavnom saboru u Carigradu i što ga je Sabor i usvojio kao "Srpski kalendar", i što su gotovo sve pravoslavne crkve prešle na to novo, Milankovićevo, računanje vremena. Kalendar rimskog imperatora Julija Cezara, paganina koji je živeo pre Hristovog rođenja, je pogrešan, objašnjavao je Aleksandar, kao da je teolog, a ne kralj.

    Pravoslavne i katolike u Jugoslaviji zbližilo bi zajedničko slavljenje hrišćanskih praznika, rekao je patrijarhu i vladikama. Zanemeo je pred njihovim odgovorom. Milankovićev kalendar se poklapa sa gregorijanskim kalendarom zapadnih jeretika, i zato će se Srpska crkva držati Julija Cezara. Ako Ruska crkva prihvati Milankovića, onda će i Srpska! Aleksandar je otišao bez pozdrava.

    Uskoro će otići i iz života, a mitomanski Beograd će, 27. marta 1941, otvoriti kapije najveće i nacionalne i državne tragedije. Francuska je bila okupirana, Engleska pod Hitlerovim bombama, Staljinov Sovjetski Savez u savezu sa Hitlerom, Amerika neutralna i predaleko, svuda oko Jugoslavije vijorile su se zastave sa kukastim krstom.

    Srpski oficiri ne prihvataju stvarnost, nego ruše kneza Pavla i njegov sporazum sa vođom Rajha o vojnoj neutralnosti države. "Bolje rat nego pakt" i "Bolje grob nego rob", prolama se ulicama i trgovima Beograda, a patrijarh, ushićeno, pozdravlja kosovsko opredeljenje za pogibiju.

    Ustaški genocid nad Srbima, komunistički pogromi po obnovi Jugoslavije i njeno ubistvo na kraju prošlog veka. Na topolskom bregu, u kripti zadužbene crkve Karađorđevića, Aleksandar je, i dalje, pod anatemom slavskog i mitomanskog Beograda, koji neće ni da čuje, ni da vidi, ni da prihvati bolnu stvarnost, niti svoju krivicu, nego nastavlja da bunca o Velikoj Srbiji, o Majci Rusiji, o jeretičkom Zapadu i njegovoj antisrpskoj zaveri, o Lazarevoj kosovskoj kletvi i zavetu za smrt i carstvo nebesko.

    Svako povlađivanje ovoj pameti ili uzmicanje pred njom, vodi samo u nove nacionalne i državne provalije.
  • kraljevina_yu- 95670 - 04.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Dimitrije - Mita Ljotić i njegov ZBOR (2)


    Izbori 1938. godine

    Nakon što je 10. oktobra raspuštena Narodna skupština, raspisani su izbori za 11. decembar 1938.godine. Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18.oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a u Njegoševoj ulici br.1 i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Pristalice ZBOR-a odmah su štampale letak u kome je pisalo: "Ne zaboravite da je krvavi i pljačkaški režim ratnog zabušanta Milana Stojadinovića bacio u tamnicu jednog od najpoštenijih građana Jugoslavije, narodnog borca i mučenika, ratnika, nosioca liste JNP ZBOR druga Dimitrija Ljotića." Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni. Predstavnici Udružene opozicije ponudili su izbornu saradnju ZBOR-u. Ova ponuda značila je da ga političari iz Udružene opozicije ne smatraju fašistom. Nakon dužeg kolebanja, Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu.

    Svoju predizbornu kampanju Ljotić je bazirao na kritici Milana Stojadinovića. U jednom predizbornom letku ZBOR je optužio Milana Stojadinovića za potpisivanje Konkordata, smrt patrijarha Varnave, raspad Male Antante i ubistvo kralja Aleksandra. U jednom drugom letku Dimitrije Ljotić je biračima poručio: "Samostalno istupam zato što jedini ja hoću: 1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike, 2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve, 3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova, 4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi, 5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste, 6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke, 7. da vratimo u državu narodni kapital, 8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća, 9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu, 10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi. Ko hoće prava čestitog čoveka, dobrog Kralja i nedeljivost Jugoslavije, neka pristupi našem pokretu."

    Na izbore 11. decembra 1938. godine izašle su tri liste: Lista jugoslovenske radikalne zajednice sa Milanom Stojadinovićem kao nosiocem liste, Lista Udružene opozicije sa Vlatkom Mačekom kao nosiocem i Lista ZBOR-a sa Dimitrijem Ljotićem kao nosiocem. Od 4.080.256 birača na izbore je izašlo 3.039.041 glasač (74,48%). Prema zvaničnim podacima lista Jugoslovenske radikalne zajednice dobila je 1.643.783 glasa (54,09%). Lista Udružene opozicije 1.364.524 glasa (44,9%) i Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%). Prema tadašnjem izbornom zakonu vladina lista je dobila 306 poslanika u Skupštini, dok je Lista Udružene opozicije dobila 67 poslanika. Lista ZBOR-a ostala je bez poslanika u Narodnoj skupštini.

    Lista JNP ZBOR dobila je po banovinama: u Dravskoj 1.132 glasa, u Drinskoj 3.806, u Vrbaskoj 1.071, u Primorskoj 2.387, u Vardarskoj 133 glasa, u Savskoj 2.137, u Moravskoj 802, u Zetskoj 1.041, u Dunavskoj 17.291 i u izbornoj jedinici Beograd, Zemun, Pančevo 510 glasova.

    I predstavnici Udružene opozicije i predstavnici ZBOR-a imali su velike primedbe na tok izbora, a posebno na rezultate. I pored toga što je odneo izbornu pobedu Milan Stojadinović nije ostao na vlasti jer je osvojio relativno malo glasova u odnosu na ono što se očekivalo. Smenjen je 4. februara 1939.godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Smernice njegove politike bile su rešavanje hrvatskog pitanja i tačno određivanje kursa spoljne politike Jugoslavije. I po jednom i po drugom pitanju Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.

    Rešavanje hrvatskog pitanja

    Dogovorom između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka 26. avgusta 1939. godine došlo je do sklapanja takozvanog "hrvatsko-srpskog" sporazuma.U ovom sporazumu dogovoreno je stvaranje banovine Hrvatske, koja bi obuhvatala teritorije dotadašnjih banovina Savske i Primorske, kao i deo Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine. Za prvog bana Hrvatske banovine izabran je doktor Ivan Šubašić. Za uzvrat, pretstavnici Hrvatske seljačke stranke ušli su u vladu Kraljevine Jugoslavije a Vlatko Maček je postao njen potpredsednik.

    Dva dana kasnije, 28. avgusta JNP ZBOR je izdao saopštenje po ovome pitanju. U saopštenju je rečeno: "Ni ovim sporazumom gospodin Maček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku povezanost Hrvata sa Srbima i Slovencima. Najviše što je pristao da kaže jeste da je Jugoslavija 'najbolji jemac nezavisnosti i napretka Srba, Hrvata i Slovenaca'. Istina pak koja svakom razumnom biću mora pasti u oči jeste da je Jugoslavija jedino, a ne najbolje spasenje naše. Jer bez nje Hrvati i Slovenci sigurno i potpuno, a Srbi delimično gube svoju nezavisnost. Ali to gospodin Maček nije hteo ili mogao priznati, jer bi onda samim tim prestala dinamičnost hrvatskog pitanja, a na to teški hrvatski greh neće i ne može pristati. Koliko pak vredi sporazum rađen pod takvim okolnostima, o tome nećemo govoriti: to će sutrašnjica da kaže".

    Pošto u štetnost sporazuma od 26. avgusta nije uspeo da ubedi vladu, Dimitrije Ljotić se okrenuo namesniku knezu Pavlu. Zatražio je audijenciju u kojoj bi kneza Pavla upozorio na opasnost u kojoj se nalazila Jugoslavija. Pošto je knez Pavle tri puta odbio da ga primi, Dimitrije Ljotić mu je u toku 1940. godine uputio tri otvorena pisma, koja su izazvala veliko interesovanje u javnosti. Ova pisma su ujedno bila puna kritike na račun kneza Pavla, što će imati velike posledice po budućnost ZBOR-a.

    U prvom otvorenom pismu poslatom 22. februara 1940. godine Ljotić je kritikovao tada u narodu nagoveštavanu smenu kursa politike u pravcu Francuske i Velike Britanije. Obrazloženje za ovaj stav Ljotić je pravdao činjenicom da ove zemlje nisu zaštitile ni Poljsku ni Finsku, a ni Srbiju 1915. godine, iako su joj za to bile dovoljne samo tri divizije. Druga kritika odnosila se na rđavo stanje unutar monarhije. Sama ideja monarhije je, po Ljotiću, bila u krizi, pa se nalazila u defanzivi sa malim brojem branilaca. Za to je prevashodno krivio sporazum od 26. avgusta. Predlagao je da se u vojnim operativnim jedinicama nalaze samo Srbi i hrvatski i slovenački dobrovoljci, a da ostali budu samo u radnim četama.

    Pošto je knez Pavle ponovo odbio da ga primi, Ljotić je otpočeo žestoku političku kampanju protiv njega. Optuživao ga je da popušta federalizmu. U pismu se dalje kaže: "Više ste učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego Josif Visarionovič Džugašvili zvani Staljin. Danas svet luduje za 'Rusijom' Država mu je dala za primer. Predložio je knezu Pavlu da uradi sledeće: 1) da preseče put boljševizaciji i rasulu 2) da prekine odmah sa hrvatskim eksperimentom 3) da izvrši novo formiranje operativne vojske.

    Pri napadu Italije na Grčku oktobra 1940. godine Ljotić je insistirao na zauzimanju stava duboke neutralnosti. Najverovatnije pod njegovim uticajem, armijski đeneral Milan Nedić, koji je tada bio na dužnosti ministra vojske i mornarice, predao je 1. novembra 1940. godine vladi Cvetković-Maček takozvani memorandum o stanju u Jugoslovenskoj Kraljevskoj Vojsci. Takođe je tražio od vlade politiku duboke neutralnosti. Knez Pavle je brzo reagovao. Već 8. novembra Milan Nedić je bio prinuđen da podnese ostavku na svoj ministarski položaj, a stavljen je i pod prismotru.

    Sledio je novi potez jugoslovenskih vlasti, povučen 24. oktobra, kada je odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića, zabranjeno postojanje JNP ZBOR, a pri tome je odobrenje od 8.11.1935. godine o načelnom dopuštanju za osnivanje ovog pokreta stavljeno van snage.

    Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine.

    Zabrana ZBOR-a

    Kao što je u prošlom nastavku napisano, odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića zabranjeno je postojanje JNP ZBOR. Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine. Razumljivo da napad na komuniste, od strane bilo koga, tada nije mogao da bude razlog za njegovo gonjenje. Sve je bilo više ideološko-praktične prirode.

    Za upoznavanje prilika u kojima se sve ovo odigrava, neophodno je pomenuti nekoliko činjenica. Italijanska avijacija je 5. novembra bombardovala Bitolj. Time se zemlja našla pred vratima rata. U takvoj situaciji i tenziji, koja je posledica izbijanja rata između Italije i Grčke, grupa anglofilski orijentisanih jugoslovenskih političara (dr Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević) izvršila je pritisak na princa namesnika Pavla (takođe anglofila) da eliminiše sve eventualne pronemačke elemente. I pre događaja na Tehničkom fakultetu državne vlasti su svojim sreskim nadleštvima naložile da provere autentičnost potpisa pri osnivanju opštinskih organizacija ZBOR-a. U slučaju da ovi potpisi nisu u skladu sa zakonom ili ih se potpisnici odriču, opštinske organizacije trebalo je da budu zabranjene. Uprava Grada Beograda izvršila je pretres Glavnog tajništva pokreta ZBOR u Njegoševoj ulici 3. novembra. Izbacila je iz prostorija sve članove i bez ikakvog pismenog rešenja zapečatila prostorije i ispred njih postavila žandarme.
    U toku oktobra i novembra 1940. godine policijske vlasti pohapsile su više od 160 članova ZBOR-a. Između ostalih, uhapšeni su: Ratko Živanović, starešina Omladine ZBOR-a, ing Simenon Kerečki i Vladimir Lenac, članovi Vrhovnog strarešinstva "Belih orlova", dr Velimir Danilović, predsednik Mesnog odbora ZBOR-a u Beogradu, i drugi. Jugoslovenske vlasti nisu se usudile da uhapse i samog Dimitrija Ljotića, ali su pomno pratile njegovo kretanje. Uskoro je zabranjena svaka poseta Dimitriju Ljotiću, a u njegov stan uselili su se agenti. Kada je Ljotić protestujući tražio da mu se saopšti da li je uhapšen ili nije, odgovoreno mu je da je slobodan, ali da se po naređenju tako mora postupati. Ljotić je odmah napustio svoj stan i otišao u Smederevo. Agenti policije su ga i tamo pratili. Međutim, po izveštaju agenata upravniku Grada Beograda, Ljotić je već pre 15. novembra "našao načina da se iznenada izgubi u nepoznatom pravcu." Po priči svedoka, policijske agente koji su vršili nadzor nad Ljotićevom kućom uspeo je da zagovori jedan zboraš, tadašnji poznati fudbaler. Dok su se oni oduševljavali dogodovštinama sa utakmica reprezentacije, Ljotić je izašao. Utočište je našao u jednom ženskom manastiru u Sremu. Upravnik Grada Beograda je 15. novembra poslao radio-telegram svim banskim i policijskim upravama i obavestio ih da se Dimitrije Ljotić udaljio u nepoznatom pravcu: "Umoljavate se da naredite područnim vlastima da se za imenovanim energično traga. U slučaju pronalaska, stavite ga pod jaku stražu i o tome najhitnije obavestite Upravu Grada Beograda." Razlog svoga bekstva Ljotić je pravdao informacijom da je jugoslovenski režim želeo da ga se reši tako što će ga poslati u duševnu bolnicu na posmatranje.

    Pošto je u sudskom postupku dokazano da ne postoji nikakva zakonska forma kojom bi bili, zbog događaja na Tehničkom fakultetu, zboraš bili osuđeni (jer su se borili protiv pripadnika jedne zabranjene stranke) optužba je preformulisana. ZBOR je optužen za veleizdajničko delovanje. Protiv ovog pokreta formulisane su tri optužbe: 1. da je u saradnji sa ministrom Vojske Milanom Nedićem pripremao državni udar da bi se oborio tadašnji režim i zaveo desničarski režim koji bi se naslanjao na sile Osovine, 2. da je radio na otcepljenju dela državne teritorije, 3. da je primao novac iz Nemačke.

    Međutim, zbog neozbiljnog dokaznog materijala do procesa nije ni došlo. Zboraši su u zatvorima maltretirani i tučeni, a pošto nije dokazana prevratnička zavera zboraši su delom proterani a delom upućeni u koncentracioni logor Brus (vlasti su to nazivale prinudnim boravkom). Tamo su proveli tri meseca i najzad oterani u koncentracione logore "radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine.
    Zanimljivo je da se, i pored zabrane, bilten JNP ZBOR štampao i bio dostavljan lično knezu Pavlu, članovima vlade i Upravi Grada Beograda. U vreme najvećeg progona zboraša Dimitrije Ljotić je 25. decembra 1940. godine uputio knezu Pavlu i treće pismo puno gorčine zbog postupanja vlasti prema ZBOR-u. I ovo pismo je ostalo bez ikakvog uticaja na stav kneza Pavla. Progon zboraša je trajao sve do puča 27. marta 1941. godine.

    ZBOR i događaji 27. marta

    Pošto je Krunski savet 23. marta ovlastio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića da potpiše pristupanje Trojnom paktu, ovaj je to i učinio 25. marta u Beču.
    Dimitrije Ljotić izneo je tom prilikom svoje mišljenje vezano za ovaj događaj: "Spoljna politika Jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, a ta nizbrdica završila je ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za drvo koje se zove Pakt. I sada on zajedno sa nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i knez će onda pasti u provaliju, ali i svi mi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države".

    U pismu koje je Dimitrije Ljotić 26. marta uputio episkopu žičkom dr Nikolaju Velimiroviću i episkopu dalmatinskom dr Irineju Đorđeviću (obojica su lično bili protiv pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu) Ljotić ih moli i opominje: "Prema tome ja vas molim i preklinjem da se sa vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kada je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će sa jedne strane Pakt poštovati, a sa druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane. Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti svu odgovornost za slom državni i narodni, i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi koji traže slavu ne kod Boga nego kod ljudi".

    Kada je ovaj apel bio u rukama episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Zemunu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. Grupa jugoslovenskih oficira je u noći između 26. i 27. marta izvršila prevrat. Vlada i namesništvo su svrgnuti, a na presto je doveden nepunoletni Petar II Karađorđević. U prevrat je aktivno bila umešana britanska obaveštajna služba za specijalne operacije (SOE), i to uglavnom preko probritanski orijentisanih političara koji su participirali u tadašnjoj vlasti.

    Dimitrije Ljotić je, na početku, smatrao da je puč usmeren isključivo protiv Kneza Pavla, pa se ovakvom sledu događaja nije protivio. Nošen takvim razmišljanjem predstavnik ZBOR-a, penzionisani pukovnik Miloš Masalović, došao je u prostorije nove vlade i, u ime ZBOR-a, čestitao stupanje na presto Njegovog Veličanstva Kralja. Vlada je Masalovića odmah reaktivirala i postavila za komandanta pešadijskog puka Kraljeve garde.

    Ljotić je u prvi mah prihvatio savet episkopa dr Nikolaja Velimirovića da uđe u novu vladu. Poziv na ulazak u vladu uputio mu je i general Bogoljub Ilić.
    Ni Ljotić, ni drugi članovi ZBOR-a nisu prvoga dana bili upoznati sa namerom menjanja političkog kursa od strane đenerala Dušana Simovića. Kada je puč dobio novo i stvarno značenje promene kursa politike, Ljotić je povukao svoje odobrenje oko ulaska u novu vladu. Drugi razlog njegovog ne ulaska u vladu bilo je energično protivljenje probritanski orijentisanih političara u novoj vladi (Branka Čubrilovića i Mihaila Konstantinovića).

    Kasnije su istaknuti pripadnici ZBOR-a davali različite izjave o 27. martu. Zboraš Stanislav Krakov govorio je da je puč od 27. marta bio nepotreban, koban, čak i zločinački. Drugi ljotićevac dr Dimitrije Najdanović rekao je da nema čudnijeg datuma u našoj istoriji od 27. marta: "Čudan je po gluposti svojoj, političkoj gluposti. Politička glupost je ograničenost političkog vidika i odsustvo političke vizije".

    Političke posledice puča 27. marta 1941. godine postale su kobne za Kraljevinu Jugoslaviju. Na njenu sudbinu datum 27. mart udario je završni pečat.

    Formiranje komesarske uprave

    Aprliskom katastrofom Jugoslavija je izgubila sve svoje odlike vlasti: skupština se raspala, vojska je kapitulirala, dok je njen manji broj (uglavnom avijacija) uspeo da se iz Jugoslavije izvuče u zemlje takozvanih jugoslovenskih saveznika. Isto su učinili Kralj Petar II i jugoslovenska vlada. Tek meseca maja će se u Jugoslaviji stvoriti jezgro Jugoslovenske Vojske u Otadžbini sa Dragoljubom Mihailovićem kao jedinim od kralja priznatim ministrom u zemlji. Stari činovnički aparat uglavnom je ostao na svojim dužnostima, što se moglo reći i za policijski aparat - žandarmeriju. Sama Srbija sa granicama koje je imala pre balkanskih ratova (sa dodatkom Kosovsko-Mitrovačkog okruga zbog rude kao i Banata kao žitnice) je potpala pod direktnu upravu nemačkog vojnog zapovednika. Za prvog zapovednika Srbije Hitler je naimenovao generala avijacije Helmuta Ferstera, koji je 22. aprila primio dužnost u Beogradu. Njegov štab bio je podeljen na dva dela: Vojni i Upravni štab. Vojni štab se starao o osiguranju reda i bezbednosti, dok je Upravni štab rukovodio upravom okupiranog područja. Na čelu Upravnog štaba naimenovan je general-lajtant Harold Turner, čovek koji je uživao veliko poverenje kod samog Hitlera. Negovom odlukom prestao je rad svih političkih stranaka, pa i JNP ZBOR.

    Sam Dimitrije Ljotić je po izbijanju aprilskog rata izvršio svoju vojničku dužnost i javio se na svoj ratni raspored kao potpukovnik u Bjeljinu. Naredio je i ostalim članovima ZBOR-a da izvrše svoju vojničku dužnost. Generalnom sekretaru ZBOR-a je naredio da zatvori knjige prijema u članstvo ZBOR-a. Po završetku aprilskog rata vratio se na svoje imanje u Smederevo.

    U međuvremenu je šef civilnog štaba Harold Turner počeo da uspostavlja kontakte sa bivšim jugoslovenskim političarima. Među prvim, uspostavio je kontakt sa Milanom Aćimovićem i Dragim Jovanovićem, bivšim šefom policije Uprave grada Beograda. Njima je predložio stvaranje srpske civilne vlasti. Narednih dana došlo je do sastanka određenih srpskih političara u Beogradu. Tu je doneta odluka da se između ostalih kontaktira i Dimitrije Ljotić. Taj zadatak je dat Milanu Aćimoviću. Ovaj je lično otišao u Smederevo i pozvao Ljotića da uzme učešća u stvaranju civilne vlasti. Ljotić se tome odazvao i otišao u Beograd. Uskoro je Dimitrije Ljotić postao zajedno sa Milanom Aćimovićem najaktivniji pregovarač sa srpske strane. Sa Nemcima su se saglasili da to bude jedna komesarska uprava koju sačinjavaju sve političke grupe. Prethodno su srpski političari izradili jednu deklaraciju kao uslov za prihvatanje ponuđenih položaja. Ta je deklaracija zahtevala sledeće:

    1) Poštovanje odredaba međunarodnog prava;
    2) Da ostanu na snazi naši građanski i krivični zakoni kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje policije i službe bezbednosti od naših organa sama Jugoslovenska Vlada predvidela ugovorom o primirju;
    3) Da Srpska Pravoslavna Crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome pomagati;
    4) Da naša domaća uprava mora raspolagati svim finansijama da bi bila u stanju da čini neophodne pomoći, kao: isplate pomoći porodicama ratnih zarobljenika i pomoći nevoljnim, računajući tu i izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije;
    5) Da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu komesarima ministarstava i imaju se smatrati advokatima našeg naroda pred okupacionim vlastima;
    6)U crkvama da se i dalje za vreme službe pominje ime Kralja Petra II, i Patrijarha Gavrila;
    7) Da se mogu držati Kraljeve slike po kućama;
    8) Da sudovi izriču presude u ime Kralja Petra II.

    Turner je na sastanku održanom 29. aprila prihvatio sve zahteve osim onog po kojem bi jugoslovenski sudovi izricali presude u ime Kralja Petra II. Na istom sastanku kod generala Turnera, gde su bili prisutni predstavnici stranaka, Ljotić je odbio da uđe u Komesarsku upravu. Dao je obrazloženje da je potrebno da on ostane izvan da ih brani pred narodom, jer da oni i ne slute kolika im opasnost preti od komunističke kampanje u narodu. Čak je i Turner insistirao na tome da Ljotić preuzme ministarstvo poljoprivrede (u stvari privrede jer je poljoprivreda ulazila u ovaj resor), kako bi narodu Srbije obezbedio hleb. Na to mu je Ljotić odgovorio da je narod u Jugoslaviji imao dosta hleba, a opet je doživeo propast, a da se sada ovde radi o drugim stvarima, a ne samo o hlebu. Ipak, predložio je da u upravu uđu dva predstavnika ZBOR-a: inžinjer Milosav Vasiljević i dr Stevan Ivanić. Ovo je prihvaćeno. Tako je 30. aprila obrazovana prva Komesarska uprava u okupiranoj Srbiji.

    Ljotić i rad komesarske uprave

    Uporedo sa početkom rada Komesarske uprave, Ljotić je uputio dva memoranduma nemačkoj Vojnoj upravi. U prvom memorandumu Ljotić je molio Nemce da izdaju naređenje da se iz ustaških, bugarskih i mađarskih zatvora puste hiljade pohapšenih Srba i da se zaustave progoni, pokolji i uništavanje srpskog življa. Što se tiče ovoga problema, i sam Komesarijat je uputio jedan memorandum sa dokumentacijom, fotografijama i drugim dokaznim materijalom, ali bez ikakvog uspeha. Sam Ljotić je posebno uputio svoj memorandum beogradskom biskupu Ujčiću, da katolička crkva prestane sa pokatoličavanjem Srba i da zaštiti goloruki narod. Ljotić je dobio odgovor da će, tobože, Rimokatolička crkva izaći u susret ovoj molbi, kada bude proučila celu dokumentaciju u navedenom memorandumu.

    U drugom memorandumu Ljotić je molio, da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao u Grčkoj, puste svojim kućama. Na sve ovo nemačke vlasti su odgovorile Ljotiću da su im poznati ustaški zločini, ali da oni nisu u stanju da ih spreče.

    Dana 5. juna 1941. godine je kao grom iz vedra neba do Ljotića stigao glas da je eksplodiralo skladište municije u smederevskoj tvrđavi. Radi obnove porušenog grada Komesarska uprava je postavila za izvanrednog komesara za obnovu Smedereva Dimitrija Ljotića, koji se odmah prihvatio ove funkcije, kako bi što više pomogao svom gradu. Za zamenika izvanrednog komesara postavljen je član ZBOR-a Andrija Ljolja. Ljotić je preko svojih nižih partijskih rukovodstava organizovao skupljanje pomoći i prikupljao podatke gde ima kvalitetne građe. Novoimenovani komandant Srbije Ludvig von Šreder je Ljotiću 17. juna uručio milion dinara za obnovu Smedereva. Ljotić je sam pozvao zboraše i ostale patriote da se jave na dobrovoljni rad u Smederevu. Od onih koji su se javili formirana je radna grupa od 350 omladinaca. Komandant logora u kojem je bila smeštena radna grupa bio je Vladimir Lenac - starešina zboraške omladine. Kasnije će ova grupa postati jezgro za stvaranje dobrovoljačkih jedinica.
    Sama Komesarska uprava je u svom radu bila opterećena mnogim problemima. Šreder je ultimativno tražio od Komesarske uprave da donesu Zakon protiv Jevreja. Gestapo je već na veliko hapsio Jevreje po Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Komesarska uprava je odbila ovaj zahtev, i u Srbiji za vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije donet. Na isti način je Komesarska uprava odbila da banatskim Nemcima proda pančevački rit. Sam Ljotić je uspeo da iz pančevačkog zatvora oslobodi 1.200 uhapšenih Srba, uglavnom nacionalista, među kojima i predsednika smederevske opštine Rajkovića. Komesarka uprava je svoje delovanje uglavnom ostvarila u gradovima i većim selima putem činovnika i seoskih stražara. Na ostalom širokom prostranstvu počeli su se već u maju i junu stvarati naoružani odredi. Oni su se uglavnom grupisali u tri jezgra:

    Prvo jezgro činio je pokret Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj Gori. Mihailović je uspeo da izbegne zarobljavanje pri aprilskoj kapitulaciji i iz Bosne se prebacio na Ravnu Goru. Za početak svoje akcije uzeo je datum 13. maj. Drugo jezgro činio je pokret đenerala Ljube Novakovića koji je egzistirao na planini Bukulji. Treće jezgro činio je četnički pokret vojvode Koste Pećanca.

    Tek početkom jula (po izbijanju rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza) počela je sa akcijama i vojna grupacija sačinjena uglavnom od članova Komunističke Partije Jugoslavije. Njena akcija tokom leta 1941. godine (posebno na prostoru Šumadije i Zapadne Srbije), dovela je do pada Komesarske uprave čiji je rad bio paralisan.
    kraljevina_yu- 95669 - 04.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Dimitrije - Mita Ljotić i njegov ZBOR (1)


    U dosadašnjoj jugoslovenskoj istoriografiji veoma malo se pisalo o Dimitriju Ljotiću, a i to malo je bilo ideološki obojeno. Kao jedini Smederevac koji je bio predsednik stranke, koja je funkcionisala na opštejugoslovenskom nivou, i ministar pravde Dimitrije Ljotić zaslužuje da mu se posveti mnogo više pažnje.

    Kratka biografija

    Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Veći deo života proveo je u Smederevu. Njegovi najstariji poznati preci Đorđe - po milošti zvani Ljota i Toma Dimitrijević doselili su se iz sela Blaca, sada u Grčkoj Makedoniji, u prvoj polovini XVIII veka. Prvo mesto stanovanja bilo im je selo Krnjevo, blizu Smedereva. Oko 1750. godine ova braća su u Krnjevu podigla crkvu brvnaru i posvetili je Svetom Đorđu, svojoj slavi. Krajem XVIII veka, braća su se preselila u Smederevo. Po predanju, u njihovoj kući je Karađorđe primio ključeve smederevskog grada od Turaka. Inače, Ljotići će do kraja ostati velike pristalice Karađorđevića. Otac Dimitrijev, Vladimir Ljotić, morao je da napusti Srbiju 1868. godine, kada su hteli da ga uhapse kao zaverenika na dinastiju Obrenović. Vratio se tek po abdikaciji kralja Milana 22. februara 1889. godine po postavljanju prve radikalne vlade Save Grujića. Već 1890. godine on je postavljen za srpskog konzula u Solunu. Kasnije je Vladimir Ljotić bio predsednik smederevske opštine i narodni poslanik. Od 1904. godine do 1909. godine ponovo je bio konzul u Solunu. Umro je 1912. godine.

    Kao što je već rečeno, Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Smederevu, gde je upisao i Gimnaziju. Po preseljenju porodice u Solun, Dimitrije Ljotić je sa nepunih 16 godina položio maturu u Srpskoj Solunskoj gimnaziji po odobrenju Ministarstva inostranih dela. U ranoj mladosti, delom pod uticajem roditelja, a delom zbog knjiga, Dimitrije Ljotić je postao vrlo religiozan. Razmišljao je o tome da postane sveštenik i da napusti Pravni fakultet, koji je u međuvremenu upisao, ali je, zbog neodobravanja oca, odustao od toga. Njegovo poimanje hrišćanstva delimično se poklapalo sa Tolstojevim, u smislu totalnog neprotivljenja zlu. Postao je vegetarijanac, apstinent, odan svom dušom Hristovom čistoj ličnosti. U tome je išao tako daleko da je na regrutaciji, neposredno pred Balkanski rat, bio rešen da odbije polaganje zakletve. Do polaganja zakletve nije ni došlo, jer njegovo godište nije bilo mobilisano. Ipak, da bi iskazao svoj patriotizam, Dimitrije Ljotić se dobrovoljno javio u sanitetsku službu. Tokom balkanskih ratova radio je po karantinima i lečio tifusare.

    Na jesen 1913. godine Ljotić je otišao u Pariz, gde je ostao sve do izbijanja 1. svetskog rata. Na ovaj put otišao je po ideji kralja Petra I koji ga je spremao za diplomatsku službu, a školovanje u Francuskoj tada se visoko kotiralo.

    U Parizu se u njemu još više razvila monarhistička opredeljenost i desničarski duh. Posećivao je sastanke francuskih rojalista, a na jednom od njih izjavio: "Tim pre mi treba da budemo monarhisti, jer imamo svoju nacionalnu dinastiju".

    Po povratku u Srbiju Dimitrije Ljotić je 1. septembra 1914. godine pozvan u vojsku. Sa njom, kao jedan od 1.300 kaplara, povlačio kroz Albaniju i preživeo njen oporavak na Krfu. Pri gonjenju Nemaca i Bugara kroz Srbiju Ljotić je bio ranjen na Ovčem polju. Po završetku rata 1919. godine postavljen je za komandira železničke stanice u Bakru (između Rijeke i Zadra, blizu Crikvenice). Zanimljivo je njegovo zapažanje, koje je izveo posmatranjem hrvatskih seljaka iz Bakra i Srba u vojsci, da su prvih dana Hrvati više bili za Jugoslaviju nego Srbi. To se ubrzo katastrofalno promenilo. Za takvu promenu je Ljotić u svom kraju (Bakru) optužio Jevreje koji su, iskoristivši glad koja je bila prisutna u prvim danima postojanja nove države, zelenašenjem počeli da se bogate. Dana 16. aprila 1920. godine, izbio je štrajk železničara iza koga je stajala Komunistička partija Jugoslavije. Namera im je bila da spreče dostavljanje municije protiv Mađarske (Bela Kun), a s druge strane da sprečavanjem demobilizacije izazovu pobune u vojsci kod rezervista. Na otseku Dimitrija Ljotića u Bakru štrajk je slomljen za jedan dan, pošto je Ljotić pohapsio 36 železničara i uputio ih nadležnoj vlasti. Demobilisan je 17.6.1920. godine. U Bakru je našao svoju životnu saputnicu Ivku, sa kojom se i oženio.

    Po demobilizaciji se vratio u Smederevo gde je otvorio advokatsku kancelariju, pošto je 22.9.1921. položio advokatski ispit u Beogradu. Učlanio se u Narodnu radikalnu stranku i postao predsednik njene omladine. Od 1926. godine on se u krugovima Narodne radikalne stranke zbog nekih svojih posebnih stavova smatrao disidentom. Kao disident NRS Dimitrije Ljotić se 1927. godine kandidovao za poslanika u Narodnoj skupštini. Na ovim izborima on je dobio 5.614 glasova (19,7%) što nije bilo dovoljno za dobijanje mandata, dok je u smederevskom izbornom okrugu tada pobedila lista Demokratske stranke na čelu sa Kostom Timotijevićem. To je bio poslednji put da se kandidovao kao kandidat režimske stranke. U daljem političkom radu baviće se kritikom rada jugoslovenskog režima.

    Kralj Aleksandar i Ljotić

    Kralj Aleksandar je 06.01.1929. godine proklamovao Zakon o kraljevskoj vlasti, na osnovu koga je raspuštena Nagodna skupština, a političke stranke prestale da postoje. Pad lažnog parlamentarizma i Zakon o kraljevskoj vlasti išli su u prilog shvatanju Dimitrija Ljotića o većoj centralizaciji. Ipak, postojalo je još stvari za koje se Dimitrije Ljotić zalagao. To je između ostalog bilo staleško uređenje države. Ceneći Ljotićev patriotizam i poznavajući njegove simpatije prema monarhiji, kralj Aleksandar ga je 16.02.1931. godine imenovao za ministra pravde pri vladi Petra Živkovića. Dimitrije Ljotić je već 28.06.1931. godine podneo kralju novi projekat ustava. Osnovna misao ovog nacrta bila je da narod bira svoje predstavnike opštim tajnim glasanjem, dok bi samu kandidaciju vršile sreske kolegije u koje bi ušli predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Narod bi tajnim i slobodnim glasanjem prihvatio ili odbacio ovaj Nacrt ustava. Pošto je njegov predlog Ustava odbijen, Ljotić je podneo ostavku. Drugi razlog njegove ostavke može ses zaključiti iz njegovog razgovora sa patrijarhom srpskim gospodinom Gavrilom Dožićem, tada arhiepiskopom, zetsko-primorskim, u Niškoj Banji 16.10.1934. godine. U svojim memoarima patrijarh Gavrilo pominje Dimitrija Ljotića kao jednog poštenog političara za kojeg je znao. Na pitanje zašto je podneo ostavku, Dimitrije Ljotić mu je odgovorio: "Veličanstvo, moram da podnesem ostavku. Ne mogu više da sarađujem sa mojim kolegama. Oni prave još i danas svoje spiskove: ko je demokrata, a ko je radikal. Premeštaju dobre i čestite po svome pravilu. Od mene su tražili da kao ministar pravde usvojim njihova traženja i premeštam sudije sa porodicom iz jednog mesta u drugo. To je ogromna šteta, jer država gubi materijalno a i radi pravosuđa. Tek što je jedan sudija upoznao sredinu u kojoj radi i njen mentalitet, treba ga premeštati u drugi daleki kraj, gde će mu trebati dugo vremena dok upozna ljude i novu sredinu, Ja smatram da je zamisao i program Vašeg Veličanstva nemoguć sa ovakvim ministrima i njihovim radom."

    Dana 2.09.1931. godine kralj Aleksandar je primio Dimitrija Ljotića u oproštajnu audijenciju. Na njoj mu je kralj Aleksandar rekao da nije mogao da prihvati njegov predlog Ustava, jer mu se činilo kao da ide u maglu, na šta mu je Dimitrije Ljotić rekao da je ovo što predlaže Vlada odlaženje u maglu. Zato će on (Ljotić) svoje misli početi da objavljuje i oko njih skuplja ljude kojima se one čine prihvatljive. Odrekao se i ministarske penzije, na koju je po zakonu imao pravo.

    Iako kralj Aleksandar nije dozvoljavao stvaranje političkih stranaka bio je blagonaklon i podržavao je stvaranje jugoslovenskih organizacija koje su u svom programu kao osnovu imale integralni jugoslovenski nacionalizam. Takve organizacije su bile:

  • Jugoslovenska akcija (JA)
  • Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija Jugoslavije, BOJ)
  • Grupa Dimitrija Ljotića okupljena oko listova ZBOR i Otadžbina

    Jugoslovenska akcija osnovana je na sastanku u Beogradu na Božić 7.01.1930. godine. U prvim danima svoje delatnosti Jugoslovenska akcija nije izlazila pred narod, već je kao zatvoreno društvo predstavljala jedan manji skup intelektualaca, nepovezanih nekim zajedničkim programom. Sama je među sobom bila podeljena na dve grupacije. Prva grupacija, koju su nazivali idealističkom, a koja je u početku preovladavala, tražila je da prva organizacija bude i ostane ono što i jeste - zatvoreni krug. Nasuprot njoj, postojala je i aktivistička grupacija koja se zalagala da Jugoslovenska akcija donese svoj program, i da se pojavi u javnosti. Vremenom je aktivistička grupacija preovladala. U prvi direktorijum Jugoslovenske akcije izabrani su: Danilo Vulović, Velibor Jocić, Aleksandar Štulkofer, Juraj Korenić i Ilija Kostrenčić za šefa propagande. Na svojim skupovima članovi Jugoslovenske akcije su dizali desnu ruku u vis, pa ih je narod dočekao kao fašistički pokret. Svojom idejom o staleškoj organizaciji države došli su u sukob sa vladajućom Jugoslovenskom nacionalnom strankom (JNS), koja je želela da im zabrani rad.

    U Sloveniji je u decembru 1933. godine fuzijom raznih organizacija stvoreno Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija - BOJ). Vođe ovog pokreta bile su: August Kramer, Stane Vidmar i Vladimir Fabjančić. Branili su šestojanuarski Zakon o kraljevskoj vlasti, i zalagali se za stalešku državu. I njima je prilepljena etiketa fašističke organizacije, što su ovi pobijali. Pošto su im komunisti (pravilno ih uočivši kao najnacionalnije grupe) počeli da ometaju skupove, čelnici BOJ-a su naredili stvaranje takozvanih reditelskih odelkov (odeljenje reda) koji su imali zadatak da im se organizovano suprotstavljaju.

    Zbog stalnog pritiska vlasti na JA i BOJ, ove organizacije su osetile potrebu da se ujedine. Njima se priključila i grupa okupljena oko listova Zbor i Otadžbina koju je predvodio Dimitrije Ljotić.

    Osnivanje ZBOR-a

    Svoju ideju o okupljanju istomišljenika Ljotić je sproveo u delo osnivanjem listova "Otadžbina", "Buđenje" i "ZBOR". Prvi broj "Otadžbine" pojavio se 25.02.1934. godine. Oko "Otadžbine" su se okupili mnogi viđeniji ljudi: lekar Stevan Ivanović, dr. Čedomir Marjanović, advokat Milan Aćimović, inženjer Andrija Ljolja i drugi. Sličnih pogleda bila je i grupa u Hercegovini koja se okupljala oko lista "ZBOR", a u kome su glavnu ulogu imali Ratko Parežanin i Radmilo Grđić. Parežanin je objašnjavao smisao reči "ZBOR" na sledeći način: "ZBOR je naša stara narodna reč. Ona je nešto slično što i sabor. Ujedno, predstavlja krilaticu od pojmova koji izražavaju bitne tačke programa, delatnosti i težnji pokreta. Prema tome Z znači združena, B znači borbena, O znači organizacija i R znači rada (ZBOR)." U to vreme počeo je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) da izlazi list pod imenom "Buđenje". Na ovom sastanku doneta je preliminarna odluka o ujedinjenju svih grupacija u jedinstven pokret.

    Na sastanku u Zagrebu, 4.12.1934. godine, vodeću ulogu u pokretu dobila je grupa oko Mite Ljotića. Sam pokret zvanično je bio stvoren 6.01.1935. godine u stanu dr. Vinka Zorca u Ljubljani. Njegovo ime bilo je Jugoslovenski narodni pokret ZBOR (JNP ZBOR). Predsednik pokreta postao je Dimitrije Ljotić, prvi potpredsednik dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr. Frank Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.

    Osnovna načela JNP ZBOR bila su:

    1) Srbi, Hrvati i Slovenci čine Jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređuju se svi posebni interesi.

    2) Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne rednosti.

    3) Samosvojnu jugoslovensku kulturu u duhu svojih tradicija i na osnovama čovečnosti izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Zaštitnik ovog stvaralačkog stremljenja je jugoslovenska država. Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak.

    4) Jugoslovesnka narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osobni sklop koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama.

    Dom kao prirodna osnovica narodna mora biti i društvena osnovica narodne zajednice. Selo će biti merilo jugoslovenske društvene politike. Rad mora biti dužnost i pravo svakog pojedinca; društvena korist rada određuje vrednost i ulogu u zajednici. Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine. Slobodna, pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su nosioci društvene delatnosti, čiji će predstavnici biti staleži. Država isključuje potčinjavanje jednog staleža drugom.

    5) Jugoslovenska privreda je celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti, osnova joj je poljoprivreda. Odnose i razviće privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne grupe uz saradnju države.

    6) Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička neminovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskih naroda. Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi. Svaka vlast u državi mora biti potpuna i stvarna. Isto takva biće i njena odgovornost. Samo Kralj je neprikosnoven. Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem predsedništva koji mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja.

    JNP ZBOR dobio je i svoj grb. Na njemu su bili štit sa klasom i mačem. Pokret je usvojio i himnu koja se zvala "Vojska smene". Jedni druge su oslovljavali sa "druže". Najčešća parola bila im je: "Sa verom u Boga i pobedu Zbora". Zvanični organ pokreta postao je list "Otadžbina", čiji je tiraž povećan. Statut pokreta usvojen je 14.07.1935. godine. Prema statutu, organi JNP ZBOR bili su:

    1.Sabor
    2.Predsednik pokreta
    3.Banovinski odbori
    4.Organizaciona područja
    5.Vrhovni odbor
    6.Sreske skupštine i sreski odbori
    7.Mesne skupštine i mesni odbori.

    Ujedinjen i organizaciono pripremljen, JNP ZBOR je krenuo u politički život ondašnje Jugoslavije.

    ZBOR i izbori 1935. godine

    U isto vreme kada je u Ljubljani zvanično osnovan JNP ZBOR raspisani su izbori za narodne poslanike i zakazani za 5.05.1935. godine. Rukovodstvo JNP ZBOR je donelo odluku o učestvovanju na izborima prvenstveno iz procene da je narod duboko nezadovoljan trenutnim stanjem u zemlji. U krugovima ZBOR-a verovalo se u dobar izborni plasman. Formiran je Akcioni odbor ZBOR-a koji je imao zadatak da vodi predizbornu kampanju. Akcioni odbor ZBOR-a se u predizbornoj kampanji uglavnom pozivao na autoritet Dimitrija Ljitića, njegove veze sa dinastijom Karađorđevića i njegovo političko poštenje za vreme njegovog učešća u vladi Petra Živkovića. I pored velikog zauzimanja i agitacije ZBOR je imao velikih poteškoća oko isticanja svoje liste. Izborni zakon je favorizovao vladajuću Jugoslovensku nacionalnu stranku (JNS). Po njemu je svaka lista morala imati najmanje 30 predlagača iz jedne polovine administrativnih srezova s tim da su ti srezovi najmanje dve trećine banovina. Zemaljska lista morala je imati u svakom izbornom srezu najmanje onoliko kandidata koliko se bira poslanika. Mandat je dobijao nosilac zemaljske liste koja je dobila preko 50.000 glasova u celoj zemlji, a lista koja je imala najveći broj glasova dobila bi tri petine poslaničkih mandata. Kako je JNP ZBOR bio još u fazi osnivanja, krupan nedostatak predstavljao mu je m anjak organizacionog aparata.
    U zakonskom roku, 19.04.1935. godine, predata je na potvrdu Kasacionom sudu u Beogradu zemaljska lista Dimitrija Ljotića koja je imala poslaničke kandidate i zamenike u 234 sreza u svih devet banovina sa 8.190 predlagača, a u ostalim srezovima su bili samo poslanički kandidati i njihovi zamenici. U glavnom biračkom odboru zemaljske liste Dimitrija Ljotića bili su dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, i August Kramer, upravnik u industriji iz Ljubljane, a njihovi zamenici dr. Stevan Ivanić, direktor Centralnog higijenskog zavoda iz Beograda i dr. Antun Novaković, upravnik Zemaljskog saveza za poljoprivredni kredit iz Beograda. Kasacioni sud je 21.04.1935. godine potvrdio zemaljsku listu Dimitrija Ljotića.
    Iako je Boško Jevtić, nosilac liste vladajuće JNS, bio Ljotićev ratni drug i kum, njegov režim je odmah počeo sa progonima ZBOR-a. Predizborne skupove ZBOR-a ometali su i predstavnici vlasti i komunisti. Pritisak protiv ZBOR-a bio je veći nego na listu Udružene opozicije.

    Na izborima 5.05.1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat. Ljotićeva lista je po banovinama dobila sledeći broj glasova: u Dravskoj 2.503, u Savskoj, 2.351, u Vrbaskoj 128, u Primorskoj 1.049, u Drinskoj 1.482, u Zetskoj 1.683, u Moravskoj 805, u Vardarskoj 968, u Dunavskoj 14.349 i u izbornoj jedinici Beograd-Zemun-Pančevo 387 glasova.

    Što se tiče izbora uopšte od ukupno 3.908.313 upisanih u biračke spiskove glasalo je 2.881.915 birača ili 73,72%. Od toga je za vladinu listu JNS Bogoljuba Jevtića glasalo 1.748.024 glasača ili 60,64% za listu Udružene opozicije dr. Vlatka Mačeka 1.075.389 glasača ili 37,36% i za listu Božidara Maksimovića 32.797 glasača ili 1,16%.

    Na izborne rezultate imali su primedbu Akcioni odbori i Udružene opozicije i ZBOR-a. Akcioni odbor ZBOR-a je tvrdio da je ZBOR na izborima dobio još 35.000 glasova (ukupno oko 60.000 glasova), da su mnogi glasovi opljačkani, a da su mnogi glasači sprečeni da daju svoj glas. Veliki broj zloupotreba zabeležen je u Beogradu. Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zloupotreba i rešila da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine.

    Izborni rezultati su, ipak, pokazali da je ZBOR Dimitrija Ljotića dobio relativno malo glasova, osim u Dunavskoj banovini (posebno u okolini Smedereva) i Dravskoj banovini gde je u narodu počeo da pušta korene BOJ. U ostalim banovinama nije bilo ni ustaljenih lokalnih odbora ZBOR-a, pa se bolji rezultati nisu ni mogli očekivati.


    ZBOR i Konkordatska kriza

    Iako je Bogoljub Jevtić odneo pobedu na izborima održanim 5.05.1935. godine, on se nije još dugo zadržao na čelu Vlade. Na tom mestu ga je 24.06.1935. godine zamenio Milan Stojadinović. Između Stojadinovića i Ljotića postojala je jaka netrpeljivost. Ona je kulminirala kada je Milan Stojadinović na sednici Skupštine 23.07.1937. godine uspeo da proturi ratifikaciju Konkoradata. (Konkordat predstavlja ugovor između određene zemlje i Vatikana koji reguliše status rimokatolika u toj zemlji.)
    Ovaj ugovor sa Vatikanom izazvao je u jugoslovenskoj javnosti opšte prigovore zbog povlašćivanja katoličkog klera i davanja Vatikanu naročitih prednosti prema državnoj vlasti. Konkordat je podržala vladajuća Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je nastala od dela Jugoslovenske narodne stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske oragnizacije, Rimokatolička crkva u Jugoslaviji i manji deo Hrvatske seljačke stranke. Protiv Konkordata stajala je Srpska pravoslavna crkva (SPC), predstavnici udružene opozicije (Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka, deo Radikalne stranke i Zemljoradnička stranka), Jugoslovenska nacionalna stranka i Komunistička partija Jugoslavije. Protiv ratifikacije sporazuma bio je i JNP ZBOR. Dimitrije Ljotić je ovom problemu prilazio kao uzorni pravoslavac i integralni Jugosloven. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve Ljotić se nije slagao da jedna konfesija u istoj državi ima veća prava nego ostale. Ovaj stav podudarao se sa stavom SPC da su njeni vitalni interesi ovim ugovorom ugroženi. To nikako nije značilo da je JNP ZBOR svoju politiku podređivao interesima SPC. U redovima ZBOR-a bilo je dosta rimokatolika koji su takođe smatrali da potpisivanje Konkordata hrvatski narod u Jugoslaviji klerikalizuje i da je ovaj čin u suprotnosti sa interesima Hrvata u Jugoslaviji.

    U tim suprotnostima oko Konkordata zatalasala se javnost, naročito u Beogradu. Na glas da Stojadinovićeva vlada priprema ratifikaciju Konkordata u Skupštini, došlo je na više mesta do demonstracija protiv vlade i klerikalnih akcija u vezi sa Konkordatom. Protiv Konkordata je ustao i vrh Srpske pravoslavne crkve. Za glavnog predvodnika borbe vrha SPC smatrao se tadašnji patrijarh Varnava. Kako je on upravo usred najžešćih sukoba oko Konkordata oboleo, u javnosti su kružile glasine da je otrovan po nalogu vlade. U takvim okolnostima, vrh SPC je održao molebstvije za patrijarhovo ozdravljenje 19. jula 1937. Povorka predvođena episkopima SPC krenula je ka središtu Beograda. Tu se litiji priključilo više hiljada Beograđana. Članovi JNP ZBOR učestvovali su u ovoj litiji kao građani i kao pravoslavci. Po nalogu tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Antuna Korošca, katoličkog sveštenika, žandarmerija je potisnula litiju prema Sabornoj crkvi. Pri ovoj intervenciji žandarmerije došlo je do žestoke tuče između građana, učesnika u litiji, i žandarma, koji su surovo batinajući građane pretukli i nekoliko episkopa SPC, od kojih je najgore prošao episkop šabački Simeon Stanković. Više crkvenih barjaka, ripida i mitri stradalo je u ovom obračunu. Novi talas ogorčenja izazvala je vest da je sutradan umro patrijarh Varnava.

    Dimitrije Ljotić se, na vest o "krvavoj litiji" obratio vernicima u crkvi Svetog Đorđa u Smederevu. U svom obraćanju oštro je osudio upotrebu sile prema sveštenstvu i građanima i još jednom pozvao poslanike u Skupštini da ne ratifikuju Konkordat.
    I pored ogromnog pritiska javnog mnjenja Skupština je usvojila predlog ratifikacije Konkordata i poslala ga na konačnu ratifikaciju Senatu. Kada je vlada početkom 1938. godine pokušala da ratifikuje Konkordat u Senatu, ponovo je izbilo nezadovoljstvo u javnosti, pa je Stojadinović konačno bio prinuđen da 21. januara 1938. obavesti Arhijerski sabor da je "ovaj i ovakav zakonski predlog definitivno skinut sa dnevnog reda".

    Ovakav sled događaja doprineo je daljem hlađenju odnosa između Dimitrija Ljotića i Milana Stojadinovića, koji će završiti Ljotićevim hapšenjem.


    ZBOR protiv Milana Stojadinovića

    Dolazak Milana Stojadinovića na čelo vlade Kraljevine Jugoslavije 24. juna 1935. godine značio je nedvosmisleno približavanje jugoslovenske politike i diplomatije silama Osovine. Kada je došao na vlast Stojadinović je obećavao da će rešiti "Hrvatsko pitanje" i lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Iako je kao političar pripadao desnoj opciji, Stojadinović se nije slagao sa Ljotićem ni po jednom od tadašnjih ključnih političkih pitanja. Šta više, od prvog dana svoje vladavine Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na ZBOR i na njegove članove. U svojoj brošuri "Poruka fašističkom šegrtu" (Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: "ZBOR-u se, zaista, već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi, da bi mogli izlaziti, moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam i sam rad zabrani."

    Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad ZBOR-a vidi se iz jedne izjave u kojoj kaže: "ZBOR je izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. ZBOR mora biti zabranjen! Svi drugi mogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancima pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne naočigled sveta, kao dečiji balon kad se probuši. Ali ZBOR ne može, jer to što ZBOR hoće - i ja hoću, a otuda ZBOR-u nema mesta. Ja ću najesen imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom na izbore."

    Dimitrije Ljotić je iscrpno dokazivao i pokazivao da Milan Stojadinović niti može niti hoće ono što je ZBOR hteo. Stojadinović je pokušavao da podržava fašizam i nacionalsocijalizam, ali sa pogrešnom procenom, pošto oni nisu nastajali, kao pokreti, dekretima odozgo, nego su izrasli i jačali odozdo. Kada se u maju 1937. godine spremao Stojadinović da ide u Rim i Berlin da prouči Musolinijevo i Hitlerovo delo. Ljotić je pisao: "Mi nismo fašisti. Ni naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu." Stojadinović je, u međuvremenu, preko režimske štampe, Ljotića etiketirao kao čoveka koji na skupovima glumi firera i, kako on kaže, "kada bi još samo imao političku uniformu sa remenom i znakom "LJ" potpuno bi imitirao Hitlera." Ljotić mu je na svojim zborovima uzvraćao nazivajući ga vođom nenarodne vlade i optužujući ga da je i on učestvovao u zaverii protiv kralja Aleksandra.

    Progoni ZBOR-a su nastavljeni, vršena su hapšenja. Uhapšen je bio i Dimitrije Ljotić, ali rad i aktivnost ZBOR-a nije zamrla. U februaru 1938. godine, dok su još trajali progoni ZBOR-a, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: "O, Milane Stojadinoviću, kako si pak mala pamet! Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš ne mogu nas sprečiti da idemo svojim putem - putem ZBOR-a. Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti ZBOR. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao ZBOR-a je izraslo iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti nadahnute iskustvom. A rasturiti ZBOR? Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako misliš da ZBOR rasturiš!

    Dana 10. oktobra 1938. godine raspuštena je Narodna skupština, a novi izbori raspisani su za 11. decembar iste godine. Ovi izbori trebalo je da pokažu kolika je stvarna politička snaga Milana Stojadinovića, ali istovremeno i koliko je narod imao poverenja u njegove oponente, koji su ukazivali na sve nedostatke i greške njegove politike.
  • Idi na stranu - |1|2|