fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-KOSOVO_RAT
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

kosovo_rat- 100215 - 13.04.2017 : SaSrbin Canada - best (3)

Heroji sa Košara


kosovo_rat- 99995 - 25.03.2017 : Milenko Đurić Doboj - best (0)

O milosrdnom anđelu


Zgodna je prilika da se potsjetimo poklona iz vazduha koje nam baciše naši zapadni "prijatelji" iz najdemokratskijih država na svijetu. Valjda su zbog tih poklona neki naši poslanici u skupštini RS svojevremeno prihvatili da se ide u pravcu NATO. Ili su možda čuvali guzice svojim vođama da ih visoki prestavnik ne bi smijenio sa pozicija, a to je gadno jer ako odete sa pozicije idu i privilegije i još svašta nešto.

Ni sada niko od ovih srpskih kvazi-političara ne smije naglas reći da srpski narod NATO ne interesuje jer time mogu pokvariti svoje pozicije na Zapadu. Možda je prilika da se po ovom pitanju jasno opredijele BORS i Veterani i da izvrše pritisak na srpske kvazi-političare da se odustane od ideja o NATO paktu, pošto sam siguran da je srpski narod protiv.
kosovo_rat- 99975 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

Dan kada je 'Milosrdni' počeo da ubija anđele


Danas se navršava 17 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je trajala punih 78 dana uz veliki broj žrtava

SINOVI moji, dragi. Tigrovi 98. jurišnog puka. Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine. Letesmo i uživasmo u njenoj lepoti. Ali, danas- danas vas ne vodim na takav let. Danas vas vodim na let sa kojeg se, možda, nećete vratiti. Možda je ovo let u smrt. Ali, ne običnu, već časnu. To je privilegija odabranih. I, danas, kao nebrojano puta u našoj istoriji, to ne naređuje naša komanda. To naređuje Srbija, vojnici moji čelični. Ista ona Srbija u kojoj provedosmo najlepše dane. Srbija zove! Znam, dragi moji, da danas nema teže, ali i ponosnije uloge: biti pilot našeg ratnog vazduhoplovstva.

Ovako je pred poletanje pilotima na aerodromu Lađevci kod Kraljeva, nekoliko sati pre napada NATO, u potresnoj besedi, iz koje izdvajamo tek jedan deo, poručio Sreto Malinović, pilot i komandant 98. Avijacijske brigade ratnog vazduhoplovstva SRJ.

  • Srce i savest istovremeno su iz mene govorili - kaže, za "Novosti", Malinović, danas general u penziji. - Piloti su znali kakvoj sili idu u susret, kako bi odbranili otadžbinu. Ali nijedan nije imao ni trunke dileme.

    Godina 1999, 24. mart. Predvečerje. Zlokobno zavijanje sirena najavilo je nalet "Milosrdnog anđela", kako je Alijansa nazvala svoju akciju protiv Srbije i Crne Gore. Devetnaest zemalja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, počelo je bombardovanje. Prve bombe pale su između 19. 30 i 20 časova na kasarne protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, aerodrome, vojne fabrike, radare, institute... Gotovo istovremeno razorni projektili pali su u okolini Beograda, Kraljeva, Niša, Novog Sada, Kragujevca, Užica. Pogodile su Prištinu, Kuršumliju, Prokuplje, Golubovce kod Podgorice, poluostrvo Lušticu...

    Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd! - oglasio se sa Studija B Avram Izrael, tada načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje.

  • Nisam mogao da verujem da se neko drznuo da na kraju 20. veka malu zemlju i veliki narod stavi pod krila svog "milosrdnog anđela" - seća se Avram Izrael. - I danas osećamo posledice njihove milosrdnosti.

    Izrael je imao "neslavnu" ulogu da prvi put posle Drugog svetskog rata pritisne sistem za uzbunjivanje i objavi vazdušnu opasnost u Beogradu.

  • Imali smo kompletan uvid u vazdušnu situaciju iznad Srbije i malo sveta. Znali smo gde su neprijateljski avioni, gde dejstvuju, kako dejstvuju i šta rade - govori on. - Sa velikom pažnjom i napetošću pratili smo šta se događa. Znalo se da će doći do agresije, da će Srbija biti bombardovana. Niko se nije nadao da će i Beograd biti meta. Ali, tako je odlučeno i tako je i bilo. Naše je bilo kada ćemo proceniti da dignemo uzbunu za Beograd. Prve noći bombardovanja u Beogradu nije bilo žrtava. Bile su na meti kasarne u Batajnici, Topčideru, Institut i deo Vojne akademije u Žarkovu, Straževica. Nama nisu slali informacije šta se dešavalo iza kapija kasarni.

    Ali, već prve noći stizale su vesti o žrtvama na jugu Srbije. Od NATO bombi u Kuršumliji, u trenu, stradalo je 11 oficira Vojske Srbije. I da ovaj masakr nije preživeo Svetozar Kovačević, kapetan prve klase, ko bi još vratio sećanje na prvi dan i prve poginule.
  • kosovo_rat- 99973 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Mašinovođa iz Grdelice: Mi Srbi sve možemo


    Voz je bio u plamenu, a nakon što ga je pogodio drugi projektil iz njega su počeli da se izvlače ranjeni putnici, priča mašinovođa Boban Kostić, koji je upravljao vozom bombardovanim na mostu u Grdeličkoj klisuri.

    Niš - Voz je bio u plamenu, a nakon što ga je pogodio drugi projektil iz njega su počeli da se izvlače ranjeni putnici, priča danas pedesetogodišnji mašinovođa Boban Kostić iz Niša, koji je upravljao vozom bombardovanim na mostu u Grdeličkoj klisuri tokom NATO agresije u Srbiji 1999. godine.

    Putnički voz u Grdeličkoj klisuri, u kojem su bili civili, napadnut je 12. aprila 1999. godine, drugog dana pravoslavnog Vaskrsa, identifikovano je 15 poginulih civila, među kojima je bilo i dece, a u Grdelici će sutra na državnom nivou biti obeleženo 18. godina od početka NATO bombardovanja.

  • "Svaki nailazak na most mi je malo digao adrenalin. Nikad mi nije bilo svejedno - kao da sam znao", kaže Kostić, prisećajući se tog kobnog dana kada je upravljao putničkim vozom 393 iz Niša za Skoplje.

    Navodi da je voz kasnio iz stanice u Nišu deset minuta zbog problema sa kočenjem i da je krenuo oko 11 sati, te da je pri brzini kojom se kretao preko mosta sekunda falila da raketa pogodi lokomotivu.

  • "Mi smo prošli, ali ljudi iz drugog i trećeg vagona nisu bili te sreće. Ljudi izgube život, a ne znate ni zbog čega", kaže Kostić, navodeći da nekad sekunda odlučuje da li će život da ide dalje.

    Prvi projektil je, dodaje, pogodio početak drugog vagona.

    Priča da je zaustavio voz i od prvog vojnog vozila koje je naišlo tražio da pozovu Hitnu pomoć i vatrogasce, koji su posle pada te druge rakete brzo stigli.

    Međutim, posle deset minuta je usledila i treća i četvrta raketa koje su pogodile voz.

    U lokomotivi sa Kostićem bio je njegov pomoćnik Goran Mikić sa kojim se kasnije okumio, a koji je tada ranjen u nogu od gelera.

  • "On je za dlaku ostao živ, a ja sam bio jedini nepovređen iz voza", navodi Kostić i dodaje da od buke u lokomotivi nisu čuli ni sirene ni avione veh samo eksploziju.

    Kaže da je njegov kum prethodno izašao iz voza, jer ga je udarila kontakna mreža po glavi.

  • "Mahinalno sam ukočio, pretpostavljali smo šta je, ali nismo bili sigurni skroz", rekao je Kostić i naveo da je njegov kum video kako pada nova raketa na 50 metara od njih.

    Uvek se, kaže, uzbudi kad se toga seti i dodaje da od tada nije upravljao vozom već da u železnici radi kao nadzornik lokomotive.

  • "Razmišljao sam mnogo o tome, mi Srbi stvarno možemo sve da preživimo. Ne znam da li bi neko drugi to preživeo", rekao je Kostić i istakao da ni približno tako nešto ne bi trebalo da se ponoovi jer nismo ničim to zaslužili.

    Kostić radi u železnici od 1985. , mašinovođa je od svoje 18. godine, a sada kaže ponovo razmišlja da bude mašinovođa, iako je kako kaže to stresan posao.

    Izvor: NOVOSTI
  • kosovo_rat- 99334 - 27.01.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Vi idite, ja ostajem!


    O Milošu Ćirkoviću se ništa ne zna. Kažu da su ga teroristi ubili posle nekoliko dana opsade. Drugi vele da je preko Prokletija uspeo da se izvuče do Crne Gore.

    Čuje se takođe da danas živi negde u inostranstvu. Ono što ne mora da se nagađa je da je Miloš odbio da se povuče, da je danima iz svoje kuće pružao otpor teroristima i likvidirao najmanje njih 18, sokoljen guslama koje je puštao u inat krvnicima. Odbio je da se povuče rečima:

  • "Svi ste izdali - ja ostajem"!

    Film "Vi idite ja ostajem" režisera Hadži Dragana Đurovića govori o Milošu Ćirkoviću, Srbinu iz Peći, koji nije želeo da napusti grad, već je ostao kao poslednji vojnik Vojske Jugoslavije, svesno se žrtvujući, i dostojno se odmenivši.

    Mitropolit Amfilohije je u svom četvorotomnom delu "Ljetopis novog kosovskog raspeća" - Dnevnički i drugi zapisi (mart-avgust 1999. ), opisao ovovremenog Miloša Obilića. Evo šta je Mitropolit zapisao:

  • "Doznajemo od Italijana i ovo: u selu u svome domu ostao je sam Miloš Ćirković, šumar od svojih 38 godina, u ratu vodič srpskih specijalaca, koji je žodlično poznavao svako drvo, svaki krš. Ostao da brani selo. Šaljem oca Radomira Nikčevića sa jednim mladićem iz kuće Stošića da ga pozdravi i zamoli u moje ime da pređe sa nama u Patrijaršiju. O. Radomir ga zatiče naoružanog i obučenog u vojničku uniformu. Ne želi da je skine. Jedini srpski vojnik u uniformi na Kosovu i Metohiji posle povlačenja juna 1999. O. Radomir mu prenosi pozdrav i poruku. Moli ga, kumi Bogom, ubeđuje uporno da krene sa nama. Moli ga i mladi Stošić. A on će, nezemaljski odlučan i zemaljski opor:
  • "Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!" Idite, ja ostajem!..."

    Poslednji branič Crkve i naroda u ovom pogromu, spreman da pogine "za kralja i otačastvo", priča nam o. Radomir, po povratku.

    Sva mu je kuća izrešetana. On zabarikadiran u mrtvom betenskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje.

    Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na poslednji podvig rečima:

  • "Dobar si deo izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!"

    Nekoliko dana kasnije čulo se da je oko 26, po nekima 20. juna, od šiptarskih zulumćara verovatno ranjen, savladan i ugrabljen Miloš Ćirković. Tvrde da je 22. juna trebalo da napuni 38 godina.

    Posetismo i njegovu kuću u Belom Polju. Nađosmo je spaljenu. Zjapi i dimi rupa od starog podruma. Noviji prednji dio kuće betonski građen stoji bez krova. Tamo gde je bila kuhinja, nađosmo mecima, bombama i požarima potpuno neoštećenu slavsku ikonu Miloševu Svetog Alimpija Stolpnika, Sveto Pismo, nekoliko porodičnih slika i drugih predmeta, među kojima i guslarsku kasetu o smrti kosovskog viteza Jovana Milačića (policajac poginuo u selu Prekaze), kao i nekoliko video kaseta.

    Iznad prednjeg ugla kuće u kome je bio zabarakadiran, na spratu nađosmo u ćošku - spaljeni kostur, još uvek se dimio. Prva misao nam beše da je Milošev. No, prevrnuvši ga štapom, vidjesmo po lobanji da se radi o spaljenoj ovci. Pobegla, sirota, da se spase! Nađosmo i Milošev molitvenik, crkvene knjige. Sve ovo potvrdi da je zaista bio čovek pobožan, kako su nam rekli.

    Ispred kuće mnogo ispaljenih čaura. Od Miloša ni traga ni glasa. Vele da je u svojoj junačkoj odbrani ubio više od 18 terorista koji su ga držali pod opsadom i jurišali na njega danonoćno. U kanalu ispred Miloševe kuće otac Miljko i Rade Pavlović, koji su mu donosili hranu, izbrojali su dvanaest ubijenih arnautskih terorista, a pred školom su nađena dva zapaljena blindirana vozila koja su sa posadom izgorela.

    Otkada su u njegovoj spavaćoj sobi dvojica Šiptara pokušala da ga usred noći likvidiraju, ali je od njegove puške jedan poginuo, dok je drugi utekao, Miloš, budući stalno pod oružjem i u uniformi, gotovo da više nije spavao.

    Da neprijatelj nikada ne bi bio siguran gde je, stalno je menjao mesto i prelazio iz kuće u kuću napuštenog sela, nakrcanu oružjem i municijom odbegle vojske.

    Otac Miljko i Rade Pavlović odnosili su mu hranu, ostavljajući je čas u novoj, čas u staroj kući kako je Miloš čuvao položaj. Osmoga dana, šumar nije uzeo hranu¿ Pobegao je u šumu? Ubijen, pa sklonjen? Vest da se pojavio u Andrijevici, pokazala se netačna. Jedno je bilo sigurno: pre pogibije skupo je naplatio svoju junačku glavu.

    Kažu da su braća, kada je autobus kojim su isporučeni i evakuisali poslednje Belopoljce stigao, pokušala da ga nagovore da pođe, ali uzalud. Miloš je podigao pušku i uzviknuo preteći:

  • "Vi idite, ja ostajem!"

    Njegovu slavsku ikonu i nađene stvari pohranismo u Patrijarhovom konaku, na spratu. Odatle ih je kasnije uzeo neko od njegove rodbine, kako nam rekoše sestre monahinje.

    Izvor: MAGACIN
  • kosovo_rat- 99321 - 27.01.2017 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Kosovo: Istina o poginulim u selu Račak


    kosovo_rat- 95761 - 16.04.2016 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Kraj - osuđeni na progonstvo - Ruski film o Kosovu


    kosovo_rat- 95701 - 09.04.2016 : Zoka Hadzici - best (0)

    17 godina od bitke za Košare


    kosovo_rat- 95587 - 24.03.2016 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    NATO, terorističko-zločinačka organizacija


    kosovo_rat- 95421 - 08.03.2016 : Novica Bogdan Futog - best (0)

    Rat na Kosovu: Vitomir Kuzmanović


    Odgovor za Dragana Djukarića. Ja sam poznavao pok. Vitomira Kuzmanovića, isto kao i Mihajlo Danilović koji piše na ovom portalu. Radili smo u istoj jedinici Vojne policije u Novom Sadu. Bili smo zemljaci, on je bio iz Ugodnovića kod Teslića a ja iz Osinje koja se nalazi na pola puta između Doboja i Dervente a pripada opštini Derventa, a svojim južnim delom se naslanja na opštinu Doboj.

    Od samog početka, još prije početka rata u bivšoj BiH, bio sam u jedinici gde me je zatekla profesionalizacijom vojske Jugoslavije. On je u jedinicu došao kasnije, iz Vojne policije u Beogradu. Gospodin Tomić ima moj email pa možemo kontaktirati i raspravljati o našim ratnim putevima od Bratunca, Zvornika, Srebrenice i o njegovom služabovanju u Kalinoviku i o njegovoj pogibiji na planini Đeravići na KiM.

    Pozdrav Novica Bogdan, Futog.
    kosovo_rat- 95383 - 05.03.2016 : Dragan Đukarić Očaušu Republika Srp - best (1)

    Vito Kuzmanović poginuo na Kosovu


    Kako da nađem nekog od Vitinih ratinih drugova koji su preživjel i koji su na dan pogibije bili sa njim. Ne znam kako je poginuo ni gdje. A u groblju gdje Vito počiva, počivaju njegova četiri brata i otac Mirko.
    kosovo_rat- 91095 - 12.08.2014 : Novica Bogdan Futog - best (3)

    Vitomir Kuzmanović


    Dana 07. 08. navršilo se 16 godina od smrti našeg prijatelja i saborca vodnika 1. klase, Vitomira Kuzmanovića zvanog Kuzma ili Vita, pripadnika 12. bataljona Vojne policije iz Novog Sada. Poginuo na planini Djeravici kod Đakovice na granici prema Albaniji u sukobu sa šiptarskim teroristima i ubicama. Još jedan heroj iz Republike Srpske je dao svoj život za Srbiju i srpstvo. Kuzmo je bio iz sela Ugodinovici kod Teslića. Večna ti slava moj prijatelju. Dok smo mi živi živećeš i ti.
    kosovo_rat- 90987 - 28.07.2014 : Novica Bogdan Futog - best (2)

    Goran Ostojić


    Na današnji dan, pre tačno 16 godina, 28. 07. 1998. godine, u borbi sa šiptarskim zločincima na albanskoj granici poginuo je srpski heroj ppuk. Goran Ostojić, komandant 63. padobranske brigade iz Niša. Uvek sa puškom u ruci i na prvoj borbenoj liniji sa svojim saborcima. Posthumno, a nije ni znao da je bio unapređen u čin pukovnika. Večna mu slava i hvala.
    kosovo_rat- 90358 - 31.05.2014 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

    Michael Savage: The Truth About Kosovo & Serbian People


    This is probably the best comment regarding Kosovo and the reasons for Kosovo's conflict.

    kosovo_rat- 89428 - 24.03.2014 : Boris Sirob Srbija - best (1)

    Izvinite, nismo znali da je nevidljiv


    kosovo_rat- 89427 - 24.03.2014 : Boris Sirob Srbija - best (1)

    Izvinite, nismo znali da je nevidljiv


    kosovo_rat- 89409 - 23.03.2014 : Novica Bogdan Futog - best (2)

    Bombardovanje Srbije


    Na današnji dan, pre 15 godina, sam bio pripadnik 53. odreda PJP iz Novog Sada. Svi naši pripadnici su bili svesni da će doći do napada NATO-a na SRJ, ali ni kod jednog pripadnika se nije osećao strah ili panika. Bili smo spremni svi do poslednjeg da poginemo, samo snage alijanse da pešadijski ne uđu na KiM.

    Naš odred je delovao u zoni ili rejoni ISTINIC-PEĆ-DEČANI-Albanska granica. Uz žrtve koje smo podneli, desilo se i to da po potpisivanju Kumanovskog mirovnog sporazuma, za koji mislim da je prevara, da nam pogine komandir odreda, i to njegovo vozilo je naišlo na protivtenkovsku minu. Strašno je videti da od posledice eksplozije može da se raspadne pistolj CZ-99 i cev deformise u polukrug.

    Slava svim pripadnicima vojske i policije poginulim u odbrani zemlje od strane NATO agresora. Daće bog za mog života, a ako ne dok sam ja živ, učim sina da KiM da je deo Srbije, i da treba da se vrati matici svim sredstvima, ne žaleći bilo kojeg odricanja, pa čak i života.
    kosovo_rat- 88035 - 08.01.2014 : Pedja Sokolac - best (2)

    Zapisi iz rata: Jedno jutro na Kosovu 1999. godine


    Spustio sam gomilu stvari na zemlju, pušku sa metkom u cevi sam i dalje držao u rukama, zapalio cigaretu i zagledao se u daljinu, u planine koje su nas okruživale. Dolazio sam i ranijih godina u te divne predele, dok je još mir bio, ali sada sam nekako drugačije na te planine gledao. Delovale su mi nekako ogromne, nepremostive i opasne. Znao sam da iz njihove utrobe vreba smrt. Neki moji prijatelji su već ulazili u tu zlokobnu planinu, u njenu utrobu i nisu se vratili.

  • Šta se misliš, nosi stvari,

    čuo sam tihi glas svog komandira, stajao je pored mene, zatrpan svojom opremom.

  • Idemo da se raspremimo, napolju nema zadržavanja,

    rekao je kratko i pošao ispred mene u zgradu u koju smo se trebali smestiti.

    Pokušah nekako da sredim stvari, da složim ali toga je toliko bilo da je to skoro bilo nemoguće. Bacih pogled na ostale drugare ne bih li primetio da su oni uspeli, situacija kao kod mene. Gomila opreme je skoro kod svakog bila veliki problem. Počesmo da komentarišemo i da se šalimo na sopstveni račun.

  • jbg-a ovde neko izgleda odlučio da mi malo duže ovde ostanemo.
  • haha može biti, neće ti biti prvi put da dočekas novu godinu sa puškom u ruci.

    A tek je bilo leto, pomislio sam u sebi.

  • Slušaj ovamo, čuo se glas komandira.
  • Rano na spavanje i dobro se odmorite, ujutro, ranom zorom polazimo na zadatak.

    Opala, pomislio sam, tek što stigosmo odmah u borbu. Ne znam ni sam zašto mi to prvo pade na pamet, mogao je biti i neki izviđački zadatak. Uostalom videćemo već. Te noći retko ko da je spavao, povremeno se čuo prigušeni razgovor među ljudima. Među nama je bilo ljudi koji su prvi put na ratištu, koji josš nisu doživeli vatreno krštenje ali bilo je i onih koj su bili već prekaljeni i iskusni borci, među te iskusne sam i ja spadao. Iza mene je već poduži ratni staž bio. Setih se na trenutak reči našeg Komandanta izgovorenih pred naš polazak iz Zaplanjskih sela.

  • Očekujem da budete kao jedan, pazite se i čuvajte jedan drugog.

    Kamioni su već bili parkirani, svetla nisu palili iako je bila mrkla noć. Postrojili smo se u tišini. Komandir poče da nas zagleda i došavši do mene kratko, tiho i oštro upita.

  • Gde ti je pancir
  • Pa, gore u sobi
  • Odmah trči po njega, bez njega nećeš ići

    Nisam ni reč progovorio, potrčao sam po taj glupi pancir koji sam toliko mrzeo. Bio je vrlo težak i dosta nepraktičan ali sa druge strane i veoma koristan. No, meni je bilo samo u glavi da će me ostaviti i da neću otići ako ga ne uzmem. Trčao sam koliko mogu brzo samo da ga uzmem i slučajno ne ostanem. Nisam bio jedini koji je pošao bez njega i sad je nas nekoliko trčalo ka svojim spavaonicama. Niko nije želeo da ostane.

    Vozili smo se po mraku nepoznatim putem koji nas je vodio u nepoznato. Svako je bio zaokupljen svojim mislima. Među sobom se nismo mogli dobro videti zbog mraka. Tu i tamo se primećivao žar poneke upaljene cigarete koji je u mraku ispod cirade kamiona podrhtavao zbog neravnog i punog rupa puta iako smo još bili na asfaltu. Kad siđosmo sa asfalta i krenusmo zemljanim putem zamalo da pola nas poiskače i pešice krene, ma bubrezi nam se ispomeraše po tom makadamu. Konačno smo stali, uz gunđanje polako iskačemo iz kamiona u mrak. Osvrćem se okolo, vidim neku belu kuću, primećujem da smo na kraju nekog sela.

  • Tiho, bez priče, u kolonu jedan po jedan, razmak nekoliko metara

    šapatom se prenosilo naređenje komandira od jednog do drugog padobranca. Sve je delovalo neko zlokobno.

    Krenuli smo, izlazimo iz sela, nigde nikoga, sve je pusto, ni kučeta kojih po selima obično dosta ima. Tišina, čuju se samo koraci nas padobranaca po tvrdoj Kosovskoj zemlji. Koračam ćutke i pazim da iz vida ne izgubim siluetu vojnika ispred sebe. Selo smo već odavno ostavili iza sebe. Zašli smo u šumu, vidim da se krećemo nekom već utabanom stazom. Osluškujem, pokušavam da kroz mrak nešto ugledam. Kako gledam u šume okolo čini mi se još veći mrak. Šuma je sakrila i ono malo svetlosti koje je mesec davao. Koračam i dalje ćuteći. Ne znam možda idemo već više od sata. Počinjem da osećam težinu pancira, žulja me. Na glavi mi šlem, municija svuda gde se mogla staviti. Dosta municije smo poneli. Zolja na leđima i bombe koje vise na sve strane. Pušku nosim u ruci sa metkom u cevi i otkočenu. Spreman sam za bilo šta ali šta će to biti, hoće li uopšte nešto biti. Nemam pojma gde i zašto idemo, šta nes očekuje. Poučen iskustvom sa ranijih zadataka vidim da sve ovo neće baš biti jednostavno. Nešto nas gusto čeka ali šta?

    Počelo je da sviće. Mi i dalje idemo ujednačenim korakom . Šume i proplanci se smenjuju. Kad budemo na nekoj maloj čistini ubrzamo korak, potrčimo. Opet šuma, kolona je malo usporila, trudim se održim rastojanje. Stiže me kolega koji je bio iza mene, tek sada vidim ko je to, stari drugar, dosta smo zajedno prošli na ranijim zadacima.

  • Znaš li bre gde idemo?
  • Nemam pojma, odgovorio sam kratko već prilično zadihan

    Samo je zaklimao glavom i ćutke nastavio dalje pored mene. Kolona je ubrzo stala, šapatom se prenelo da stanemo i malo se odmorimo. Pođoh još malo napred do jedne male grupice koja se formirala. Njih nekoliko je ostalo sa strane da pazi na okolinu. Priđoh i videh par mojih padobranaca, razgovaraju sa dva vojnika, graničari ubrzo saznah. Pored njih i dva psa. Iako mi svi stojimo oni ne ustaju iz svojih zaklona. Vidi se, umorni, smrznuti i neispavani. Deluju ravnodušno, nezainteresovano ali primećujem da im pogledi non stop lutaju ka šumici koje bila nedaleko od nas. Redovna vojska je to shvatio sam brzo, graničari na odsluženju vojnog roka, mladi i golobradi momci, čija se mladost pretvorila u opstanak za život. Utroba tih zlokobnih planina je bila tu nadomak njih, bili su svesni da ih začas može progutati.

  • Ko ste vi ljudi, koja ste jedinica, pitaju
  • Padobranci, odgovaramo
  • 63.padobranska brigada, dodaje neko od prisutnih

    Očekivao sam iznenađenje ali ono je izostalo, ravnodušnost se primećivala u njihovim očima.

  • Idete gore, zapitao je jedan od njih

    Zaklimao sam potvrdno glavom, mada nisam ustvari imao pojma gde idemo. Tada shvatih da idemo negde gore. Znači na tu zlokobnu planinu se penjemo.

  • Mnogo je njih već pokušavalo da se popne gore

    Pogledao sam graničare iznenađeno.

  • Dosta smo njih morali da odnesemo nazad...

    Pas je zalajao, graničari su odmah zalegli još više u svoje zaklone, mi se brzo spustismo na zemlju i zagledasmo se u pravcu gde su i psi gledali i lajali. Nije se ništa videlo. Graničari se posle par minuta opustiše i jedan od njig reče.

  • Momci tako natovareni nećete daleko stići, nećete moći izaći gore, to je ubitačan uspon.

    Ćutao sam i samo gledao tog graničara. Shvatio sam da on zna gde mi idemo a ja ne. Hteo sam da saznam. Već sam shvatio da smo na samoj granici i da je neprijatelj tu negde blizu.

  • Šta nas čeka gore upitao sam oprezno
  • Haha, nasmeja se odjedared graničar
  • Sranje brate, veliko sranje
  • Prolazilo je ovuda dosta vojske, niko nije stigao više od pola i bogami dosta ih je nastradalo, ma non stop nosimo neke ranjene i mrtve.

    Gledao sam u te golobrade momomke. Gledao sam kako su najedared postali zreli, oprezni i realni. U očima im se nije video strah, naprotiv odlučnost se osećala u svakoj njihovoj izgovorenoj reči. Bili su prekaljeni borci iako su tek zakoračili u život.

    Nastavili smo dalje. Uspon je počeo da se pojačava, da biva sve teži i teži. Dan je već odavno. Krećemo se nekim jarugama, pokušavamo i dalje da držimo rastojanje između sebe ali nam to teško uspeva zbog lošeg terena. Često pomažemo jedan drugom. Umor nas sve više stiže. Onaj glupi pancir mi sve više smeta, sve mi je teži i teži. Noge već i ne osećam ali znam da moram dalje. To mi daje neku dodatnu snagu. Od drugara čujem da kolonu vodi jedan naš oficir koji je višebojac. Uf jebem ti sranja, gde baš on. Tačno je da svi imamo dobru kondiciju ali sa višebojcem baš nije da se takmičimo. Ipak svi idemo dalje, duvamo ko parnjače ali metri ka vrhu se polako smanjuju. Gledam ispred sebe i vidim da uskoro izlazimo iz šume, naći ćemo se na potpunoj čistini. Ne valja. Zašto, mislim se. Nekako mi nelagodno ali šta se može. Kolona je već dobrim delom bila na toj čistini. Gledajući uz brdo ispred sebe kolona je ličila na neku dugu sarenu zmiju. Vijugala je levo desno krećući se tako da nađe sebi koliko toliko lakši put među niskim rastinjem na velikom i strmom usponu. Uspon je toliko bio veliki da smo često i četvoronoške morali da se krećemo. Duša mi je na nos izasla. Čini mi se da ću crknuti od napora. Jedva dišem. Ali znam, moram dalje, ne smem da zaostanem, kočiću sve iza sebe. Opet smo stali, više i nismo tako tihi. Zašto da šapućemo kad se ionako možemo videti kilometrima daleko iz podnožja planine. Već smo dosta visoko na potpunoj čistini.

    Teškom mukom se spuštam na zemlju. Boli me celo telo, noge su mi se upalile. Pomišljam da skinem čizme ali se plašim da ih više neću moći obuti. Odustajem i trpim. Strastveni sam pušač. Vadim cigaretu ali ne ide. Toliko teško dišem da bi mi cigara bila nešto najgore u tom momentu. Mislim da bi me ubila. Vraćam je u kutiju. Gledam oko sebe, neko sedi, neko se samo svalio na zemlju i tako ostao ne mičući se. Vidi se na kraju smo snaga ali niko ne odustaje. Bacam pogled u daljinu, daleko ispred sebe u kotlinu koja se prostire ispod nas. Još malo pa će podne, satima već pešačimo po ovoj planini. Sunce je skoro iznad nas. Gledajući tako učini mi se da vidim nešto u daljini. Izgleda kao neke dve tačkice koje lebde u vazduhu.

  • Bože pomislih, haluciniram. Ne ipak to ne može biti. Zagledah se malo bolje u daljinu u te dve tačke na nebu.

    Apači, bila su to dva američka helihoptera, lebdela su u vazduhu i posmatrali nas. Cevi su im bile okrenute ka nama. Nisam mogao da vrujem. Gledam u njih i ne trepćem. Šta sad, šta će biti. Setih se nekih priča i snimaka koji prikazuju kako oni pucaju. Oooo, pa neće valjda.

    Počeh instiktivno da skidam zolju. Pogledah na tren levo i desno i videh da su Apače primetili i ostali, i isto tako počeše da skidaju zolje. Bilo je dosta daleko za gađanje a i šta bi im zolja mogla. Ama baš ništa ali instikt je valjda proradio. Ne bi ni stigla raketa do njih a oni bi nas već spalili, jednostavno bi upalili celu planinu. Čudno je to kad gledaš u nešto što te može spržiti u trenutku, a ti si bespomoćan. Pomislih odjednom, pa da su hteli to bi već uradili. Možda samo posmatraju. A šta ako čekaju da vide hoćemo li krenuti dalje. Gde je to dalje, gde ja to uopšte idem pomislih. Nema veze, gde svi tu i ja. Siguran sam samo u jedno, oficiri znaju gde idemo i ostalo nije moja briga. Da, svi oficiri i podoficiri su sa nama, sa vojskom da dele i dobro i zlo.

    Stiže informacija za pokret, idemo dalje. Ustajem polako, sve nekako još više boli. Krajičkom oka gledam u pravcu onih Apača, još su na istom mestu. Pokušavam pogledom da vidim neko dobro mesto za zaklon ako raspale po nama. Nema ništa , nikakav zaklon. Jebi ga, šta se može, ustajem i polako krećem. Teškom mukom se polako krećem i povremeno bacam pogled ka onim istim helihopterima koji se ne pomeraju. Polako grabimo ka vrhu koji je već blizu, vidi se konačno. Nije mi bilo važno šta je gore samo da se više ne penjem uz brdo. Zemlju i kamenje polako zamenjuje lepa zelena trava a u daljini se vidi i po koje omanje drvo.

    Bili smo skoro na vrhu, blizu, još nekoliko desetina metara. Kolona je polako počela da zauzima položaj za frontalni napad. Sa svojom grupom sam bio negde u sredini, možda malo bliže desnom krilu. Kod sebe sam imao radio stanicu. Polako smo se kretali jednom malom udolicom, ispred nas jedno malo uzvišenje. Pođosmo gore, izađosmo na vrh-.. i tada je nastao pakao.

    Zapucalo je po nama sa svih strana. Meci su zafijukali oko glava nas padobranaca, zemlja pored nogu je samo praštala od zrna koja su udarala u nju. Poneki kamenčić odbačen od zrna koji udara u zemlju doleti i do mojih nogavica. U trenu se svi bacismo na zemlju, fijukalo je i dalje bez prestanka. Podigoh malo glavu, pogledah levo i desno da vidim nije li neko pogođen, vidim da u mojoj blizini nije niko. Dobro je, pomislih. Ljudi su već počeli da odgovaraju na vatru, počelo je i sa naše strane da pršti, da seva. Jedna osamdeset četvorka nije prestajala da bljuje vatru. Padobranci su odgovorili na vatru svom snagom. Na motoroli sam jedva čuo da levo krilo napreduje i da žestoko napada.

    Sa desne strane je stizala informacija da su prikovani za zemlju žestokom paljbom. Odgovaraju na vatru, ne povlače se ali ne mogu ni metra krenuti napred. Sa svojom grupom sam počeo da da puzim polako napred, pucali smo pojedinačno, tražili sigurnu i jasnu metu. Šiptari su se videli sa druge stane sasvim dobro. Pretrčavali su od zaklona do zaklona, menjali položaj. Bili smo udaljeni jedni od drugih 70-80 metara. Video sam da je nekoliko šiptara pogođeno, a informacija o našim gubicima još nije bilo. Žestoko smo pucali i polako se kretali napred puzeći sve vreme. Vreme je prolazilo. Stigla je informacija da je levo krilo isuviše napred, zatim se čulo da je i desno krilo počelo da napreduje, uspeli su da se izbore i da potisnu neprijatelja. Krug je polako počeo da se zatvara. Mi iz sredine smo takođe napredovali. Polako smo osvajali taj vrh. Šiptarska pljaba se sve manje čula, pucali su ali nas je bilo teško pogoditi. Setih se odjednom onih graničara šta nam rekoše. Dok sam menjao okvir nasmeših se na trenutak-

    Krećem se polako ali sigurno napred, sve vreme gledam okolo sebe. Padobranci kao jedan, smirenost i hladnokrvnost kod svakog. Kad nestane municije, izvale se u stranu, smirenim pokretima menjaju okvir istovremeno osmatrajući okolo. Vidim Majora, načelnika, kleči pored jednog drveta. Nešto govori i pokazuje rukom nešto borcu pored sebe. Taman sam pomislio da će se sve uskoro završiti kad počese da padaju minobacačke granate. Čini mi se 120mm. Uhvatiše neki red padanja i to sve po našim linijama. Bože koliko je to samo bilo precizno. Ma kao da su olovkom nacrtali liniju paljbe. Gledam levo i vidim kako se eksplozije smenjuju jedna za drugom i polako se kreću u mom pravcu. Bacih ponovo pogled ka Majoru, nalazio se na liniji vatre. Bio je nekih 50 metara od mene. BUM, zaglušujući prasak, dim, prašina, kamenčići. Zemlja me zasu- Nabih glavu u zemlju i pokrih je rukama. Utiša se, digoh glavu pogledah u pravcu gde je puklo. Majora nije bilo, nije više klečao. Razdrah se da se svi povuku dvadeset metara unazad, da se sklone sa te linije smrti. Shvatio sam da biju tačno i precizno po našim linijama. Samo što se pomerismo padoše dve granate baš gde smo prvo bili.

    Gledao sam zabezeknuto. Idemo napred, ponovo gore, opet sam se drao. Mislio sam da ću na taj način izbeći granate, setio sam se neke priče da granata ne pada nikad na isto mesto. Opet gledam u pravcu gde je bio Major, vidim bolničara. Oooo nastrada Major, da li je živ uopšte? I bolničar se odjednom zateura, i on pogođen. Ipak iako pogođen nastavlja da pruža pomoć Komandantu. Pored mene se pojavi jedan od Kapetana, puzao je u pravcu Majora ne obazirući se na granate. Motorola se opet čula, sa desne stane su javljali da su prikovani granatama, leva starna je isto stala poklopljena minobacačkom vatrom. Teren je bio takav da zaklona nije bilo. Pa ako padne na tebe pala je, ako ne ništa. Čekaš da padne i vidiš hoćeš li ostati živ. Mnobacači su nas nalazili u metar, prosto je bilo neverovatno. Nekoliko vojnika padobranaca je dotrčalo do Majora, stavili su ga u šatorsko krilo. Major je ponet na dole, nije se znalo da li je živ ili ne, znake života nije davao.

    Krv je bila svuda po njemu, neko crnilo ga je prekrilo. Jebem ti to Kosovo, zar i drugog načelnika da izgubimo u tim Kosovskim planinama. Granate su i dalje padale a i šiptari osokoljeni krenuše napred, mi se od granata nismo mogli ni maknuti. Bilo je apsolutno jasno da dalje nećemo moći, bilo bi to samoubistvo, protiv pušaka i mitraljeza da, ali protiv minobacačkih granata na čistini nismo mogli ništa. Počeli smo da se povlačimo. Šiptari su krenuli za nama, pucali i pokušavali da nas uhvate. Nas trojica, aktivni podoficir, jedan vojnik i ja ostadosmo da štitimo ljude koji su nosili , mislio sam tada mrtvog Majora. Često su nam prilazili na desetak metara ali se mi nismo dali, uzvraćali smo paljbu, pucali ne odstupajući ni korak nazad. Uspevali smo da ih zadržimo preciznom vatrom. Bili smo ispod njih zbog strmog terena i često su na nas bacali bombe. Ipak borili smo se, podoficir je samo kratko jednom u pauzi pucanja rekao: "vala nećete dok smo nas trojica živi."

    Major je polako ali sigurno spuštan u dolinu, na sigurno. Teško je bilo niz tu planinu ići na dole i sam a kamoli nositi čoveka. Ali uz nadljudske napore padobranci su svog načelnika sneli na sigurno. Zivog ili mrtavog nisam znao.

    Kasnije, mnogo kasnija saznali smo da je preživeo, međutim...

    Na Kosovu smo ostali, izgubili smo još ljudi ali se nismo predali. Nismo dopustili da više nigde prođu i ništa zauzmu. Iako je Nato pomagao šiptarima, te su nas stalno bombardovali.

    Onda je došao Kumanovski sporazum. Ne znam, nisam političar, ne razumem, ne izgubismo ni jednu bitku a izgubismo rat.

    Pakao Košara, tako nazva jedan novinar ta krvava vremena. I nije ništa pogrešio. Nažalost sa našom jedinicom taj novinar nije bio, često se pomislim kako li bi tek onda nazvao to vreme, sigurno bi mu ovaj naslov Pakao Košara bio suviše blag.

    Pados.

    (Dan veterana)
  • kosovo_rat- 84549 - 23.04.2013 : Vojo Šešlija Hag - best (0)

    Film: Oteto Kosovo


    Film "Oteto Kosovo", napravljen od strane češke televizije, još uvijek nije prikazan na srpskoj televiziji!

    Oteto Kosovo: 1. dio



    Oteto Kosovo: 2. dio



    Oteto Kosovo: 3. dio



    Oteto Kosovo: 4. dio



    Oteto Kosovo: 5. dio



    Oteto Kosovo: 6. dio

    kosovo_rat- 84467 - 19.04.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Tri brata Milić


    SRBIN. INFO
    Srpske brze internet novine

    Objavljeno: 18. april 2013.
    Herojska priča o braći Milić: Tri brata, tri srpska srca za Kosovo pala!


    Brat do brata za Srbiju život dali!

    Dragoljubu i Nadi Milić blizanci Srđan i Boban su poginuli na bojištu 1999. godine, a najstarijem Goranu srce je prepuklo od tuge za braćom godinu dana posle.

    Na kraljevačkom novom groblju Barutana, na bregu iznad grada, leže jedan kraj drugog tri brata Milića: Srđan, Boban i Goran. Blizanci Srđan i Boban, oficiri Vojske Jugoslavije, poginuli su u razmaku od samo dve nedelje braneći rodnu grudu na Kosmetu. Najstariji Goran, diplomirani ekonomista, nije dugo nosio svoju neizmernu tugu. U zoru 13. maja 2000. godine, srce mu je prepuklo od bola. I sada, na večnom boravištu jedan kraj drugog leže ponos i dika Nade i Dragoljuba Milića, leže sva tri njihova sina.

    Tamni oblaci nailaze

    Srećan i skladan porodični život ove čestite porodice ubrzo je poljuljan iz temelja. Oblaci rata nadvijeni nad našom zemljom potpuno su pomračili i Kosovo. U rano proleće 1998. godine šiptarski teroristi su počeli da ubijaju iz zaseda i otimaju srpske vojnike i policajce. Počela su da plamte u ognju srpska sela, vodile su se teške borbe sa odmetnicima kod Bajgore, Drenice, Srbice, Prekaza i na Čičevici.

    Onda je došlo do agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine. I pogibije braće blizanaca. Najpre je poginuo Srđan. U toku borbe je dobio naređenje da nađe novi položaj za svoju bateriju haubica. Sa vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika su poginula na licu mesta, Srđan je, teško ranjen, prebačen u bolnicu u Mitrovicu, a potom na VMA. Nije vredelo. Preminuo je 4. aprila 1999. u popodnevnim časovima. Vozač je samo lakše povređen.

    - Sahranili smo ga na našem groblju u Prištini ¿ kaže otac Dragoljub. - Bio je to za sve nas pretežak udarac Izgubili smo sina i brata kad je bio u najlepšim godinama i naša tuga je bila duboka i pregolema. Njegova smrt nas je naprosto pokosila. Uz svu tugu doživeli smo i to da je već sutradan po njegovoj sahrani NATO avijacija zasula tonama bombi to pravoslavno groblje. Grob našeg Srđana nije bio oštećen.

    A dve nedelje kasnije
    Kuća Milića je postala kuća tuge. Nema više njihovog veselog i dobrog sina Srđana. Nema brata Goranovog i Bobanovog. Ne zna se kome je bilo teže, braći ili roditeljima.

    Samo desetak dana kasnije dogodila se nova tragedija. Na ratnom zadatku je poginuo i drugi sin blizanac. Otad Dragoljub priča:

    - Boban je dobio zadatak da tokom noći provede kroz Kosmet jedinicu od oko trista vojnika. I krenuli su iz Merdara. Oko tri sata po ponoći začula se huka neprijateljskih aviona. Ubrzo, kod mesta Voluk, između Kline i Đakovice, kolonu su napali NATO bombarderi. Boban se nalazio u borbenom oklopnom vozilu, sa jednim potpukovnikom i šestoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje urile su posred vozila. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo. Tako je poginuo i naš sin oficir Boban Milić.

    Sahranjen je na prištinskom groblju kraj sveže humke brata Srđana, na kojoj su stajali još nesveli buketi cveća. Bilo je potresno i tužno na sahrani. Kao i prvom i ovom drugom svom unuku deda po ocu 82-godišnji Božidar Milić održao je posmrtno slovo. Onako, po narodski. Poklonio se senima svojih unuka junaka gotovo ne puštajući suzu.

    Srce nije izdržalo

    Zajedno sa kolonom izgnanika na put ka Srbiji krenuo je i Dragoljub sa suprugom Nadom i poslednjim sinom Goranom. Stigli su u Kraljevo gde su pre nekoliko godina sagradili kuću.

    - Morali smo da napustimo rodni kraj. Najteže mi je bilo, pa i svima nama, da ostavimo svoju mrtvu decu da Šiptari gaze po njima. Odlučili smo se da ih prenesemo i sahranimo na kraljevačkom novom groblju. Tako je i bilo i od 13. oktobra prošle godine leže naši junaci na Barutani.

    Svoju golemu tugu skrivao je i nosio u dubini duše najstariji brat Goran. Zaposlen u kraljevačkoj carinarnici, svakoga dana, po završetku posla, odlazio je na groblje i sedeo kraj Srđanovog i Bobanovog spomenika. Skrivao je taj bol celu godinu. I nije, ipak, izdržao. U jutarnjim časovima 13. maja 2000. godine majka ga je našla mrtvog u krevetu. Srce mu je prepuklo od tuge.

    Nada i Dragoljub su ostali tako sami. Sad je tužno i tiho u kući na ivici grada. Na istočnom zidu stoje tri posmrtna plakata. Vrata na sobama sinova otvorena. Kao senka, nema u bolu, nesrećna majka ih stalno obilazi. Zagleda fotografije, trofeje, stvari i odlikovanja svojih sinova. I sve u uverenju da sve to nije tako, da nisu nestali njeni sokolovi, da je to samo privid i samo ružan san koji će proći.

    Ali, istina stoji gore na Barutani. Stoje tri humke braće Milića - Srđana, Bobana i Gorana.
    kosovo_rat- 83873 - 23.03.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    14 godina od zločinački napada NATO na suverenu državu


    Izvor: BigRadio

    Napadi su trajali 11 nedelja i u njima je, prema procenama iz različitih izvora, poginulo između 1. 200 i 2. 500 ljudi.

    U nedelju 24. marta navršava se 14 godina od početka vazdušnih napada NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Napadi su trajali 11 nedelja i u njima je, prema procenama iz različitih izvora, poginulo između 1. 200 i 2. 500 ljudi.
    U bombardovanjima, koja su bez prekida trajala 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture.. Napadi na Jugoslaviju počeli su 24. marta 1999. nešto pre 20 časova na osnovu naređenja tadašnjeg generalnog sekretara NATO Havijera Solane, a jugoslovenska vlada iste noći proglasila je ratno stanje.

    Akcija NATO, koju su Vlada SRJ, ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.
    O materijalnoj šteti koja je naneta Jugoslaviji tokom bombardovanja izneti su različiti podaci. Tadašnje vlasti u Beogradu procenile su štetu na oko stotinu milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO.
    Grupa ekonomista G17 štetu je procenila na 29, 6 milijardi dolara.
    Bombardovanje Jugoslavije okončano je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Dan ranije, predstavnici VJ i NATO-a potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak u pokrajinu međunarodnih vojnih trupa.
    NATO je izvodio napade na SRJ sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama učestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i iz SAD.
    Nakon nekoliko neuspešnih diplomatskih pokušaja, kriza je okončana posredničkom misijom finskog predsednika Martija Ahtisarija i bivšeg ruskog premijera Viktora Černomirdina, specijalnog izaslanika tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina.
    Najpre je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević, početkom juna, prihvatio njihov plan za razmeštanje međunarodnih trupa na Kosovu, a potom je taj dogovor verifikovala Skupština Srbije.
    Jedinice VJ povukle su se sa Kosova nakon donošenja rezolucije UN, a prve međunarodne trupe ušle su na teritoriju Kosova iz Makedonije već 12. juna 1999. godine.
    To je do tada bila najveća operacija Alijanse, a najviše vojnika je došlo iz Nemačke, Francuske, Italije i SAD. U sastavu Kfora na Kosovo je došlo 37. 200 vojnika iz 36 zemalja, od čega je 30. 000 iz zemalja članica NATO-a.
    U međuvremenu je broj tih snaga smanjen na oko 6. 000. Prema podacima UNHCR-a, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230. 000 Srba i Roma, a u pokrajinu se vratilo oko 800. 000 izbeglih Albanaca.
    U mnogobrojnim incidentima u istom periodu ubijeno je oko 500 ljudi, ranjeno više desetina i oteto 200, prema albanskim izvorima.
    Prema srpskim izvorima, od početka bombardovanja kidnapovano je oko 1. 500 nealbanaca. Od ukupno raseljenih sa Kosova, prema podacima UNHCR-a koje je u januaru 2008. izneo tadašnji ministar za povratak i zajednice u vladi Kosova Branislav Grbić, na Kosovo se vratilo 16. 500 raseljenih, od kojih su 45 odsto pripadnici srpske zajednice.
    U prvoj polovini 2010. ministar za povratak i zajednice u Vladi Kosova Saša Rašić je izjavio da su se tokom 2009. na Kosovo vratile 1. 553 osobe. U organizaciji UNHCR-a u periodu 2009. do 1013. na Kosovo se vratilo 2. 540 osoba, podaci su te međunarodne institucije.
    Prema evidenciji UNHCR oko 200. 000 iseljenih sa Kosova i dalje se nalazi van njegovih granica. Srbi čine ogromnu većinu izbeglica sa Kosova, ali ima i nekoliko hiljada Roma, Crnogoraca, Bošnjaka i drugih. Vlasti u Prištini, pak, ističu da se na Kosovo do sada vratilo više od 18. 000 ljudi, pripadnika svih zajednica.
    kosovo_rat- 81935 - 26.01.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Da li je muguć oproštaj?


    Dragomir Antonić - Tražim oproštaj, ako je oproštaj moguć za ovo nedelo koje sam učinio


    "Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej pozvao me je da budem prisutan tokom prijema koji je zatražio jedan visoki oficir, general vojske iz države koja je članica NATO-a. General je dva meseca pre toga zamolio da ga patrijarh primi, ali ne navodeći detaljno razlog posete", počeo je svoju priču vladika remezijanski Andrej.

    Na Jovanjdan odoh u Šabac da vladici Lavrentiju čestitam Krsnu slavu. Na slavskom ručku okupilo se tridesetak gostiju. Sve znana i draga lica. Razgovor tih i odmeren.

    Sagovornik se bez prekidanja sluša, a on opet gleda da sa što manje reči kaže ono što želi. Negde oko polovine ručka, uz drugu čašu vina, pridiže se vladika remezijanski Andrej i biranim rečima obrati se domaćinu i gostima.

    Tokom zdravice on se izvini prisutnima i domaćinu što će nam prepričati jedan događaj koji se odigrao u decembru mesecu 2012. godine.

    Priča glasi:

    "Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej pozvao me je da budem prisutan tokom prijema koji je zatražio jedan visoki oficir, general vojske iz države koja je članica NATO-a.

    General je dva meseca pre toga zamolio da ga patrijarh primi, ali ne navodeći detaljno razlog posete. Na razgovor general je došao u pratnji vojnog izaslanika iz ambasade države čiji je državljanin bio i još dvoje službenih lica.

    Tokom razgovora koji je bio protokolarne prirode i trajao jedva dvadesetak minuta, patrijarh se pozdravi sa gostima, a mene zamoli da im pokažem unutrašnjost Patrijaršijskog dvora. Goste povedoh do kapele Svetog Simeona i krenuh da im pričam o Žitiju oca Svetog Save, kad me general izvinjavajući se prekinu i reče ostalima iz pratnje da napuste kapele i mi ostadosmo sami.

    Tad iz unutrašnjeg džepa od odela izvadi jednu malu fotografiju, veličine kao za pasoš, i upita me da li poznajem lice sa slike. Pažljivo pogledah, videh da je u pitanju muškarac, ali meni nepoznat, što i rekoh.

    Na to general reče: "Zbog ovog čoveka me i danju i noću muči savest, i ja sam morao da dođem u Beograd da vidim patrijarha i da izrazim kajanje zbog svega što sam uradio. Naime kad su NATO snage ušle po Kumanovskom sporazumu u Prištinu, ja sam zatekao ovog čoveka koji se zvao Andreja Tomanović i koji je radio kao lekar u prištinskoj bolnici kako se pakuje i sprema da napusti grad.

    Ja sam ga od toga odgovorio i rekao da su nam sad lekari najpotrebniji i dao mu čvrstu oficirsku reč da mu se ništa neće desiti, i da mu ja garantujem bezbednost.

    On me je poslušao i ostao. Sutradan kad sam došao u bolnicu njega nije bilo. Svojim oficirima obaveštajcima sam naredio da ga pronađu. Posle nekoliko dana potrage dobio sam izveštaj da su Albanci doktora masakrirali, izvadili mu sve unutrašnje organe, a ostatke tela bacili.

    Od tad moja muka ne prestaje jer sam se osećao krivim za njegovu smrt, što uistinu i jesam bio, i što sam pogazio oficirsku reč.

    Imao sam potrebu nekom da ovo ispričam i zatražim oproštaj, ako je oproštaj moguć za ovo nedelo koje sam učinio.

    Saslušao sam ga bez reči, nastavi vladika Andrej priču i očitao mu moleban za spas duše.

    Kad sam ga ispratio odmah samo otišao do svoje kancelarije, seo za kompjuter i pronašao da je dr Andreja Tomanović bio jedan od najčuvenijih hirurga na Kosovu i Metohiji, da je rođen u Dubrovniku i da je imao šezdeset godina kad su ga zlikovci ubili. Episkop Andrej je završio svoju priču i zajedno sa svima nama poželeo mnogaja ljeta vladici Lavrentiju. "

    Ručak se nastavio u potpunoj tišini. Svako od nas je bio zaokupljen sopstvenim mislima i utiskom koji je na njega priča ostavila. Polazeći sa slave zatražio sam od vladike Andreja blagoslov i dobio ga da njegovu priču saopštim i čitaocima "Pečata".

    Ako ste priču već čuli - ne zamerite. Ne umem išta pametno reći, zato ću vam podariti nekoliko stihova Petra Petrovića Njegoša koji se tačno pre dvesta godina, 1813. rodio.

    "S točke svake pogledaj čovjeka
    Kako hoćeš sudi o čovjeku.
    Tajna čojku čovjek je najviša!
    Tvar je Tvorca čovjek izabrana;
    Ako istok sunce svjetlo rađa,
    Ako biće vri u luče sjajne,
    Ako zemlja priviđenje nije,
    Duša ljudska jeste besmrtna;
    Mi smo iskra u smrtnu prašinu,
    Mi smo luča tamom obuzeta. "
    kosovo_rat- 78446 - 25.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Njemački dokumentarac: Lažima je počelo


    Ima i poneki pošteni Nijemac koji se stidi njovih političara i laži o stvarnom dešavanju na Kosovu. Film "Lažima je počelo" možete pogledati i na YOUTUBE:

    kosovo_rat- 71207 - 30.06.2012 : Nenad Grujic Beograd - best (1)

    O NATO agresiji na Kosovo


    Mnogi su danas skloni da kažu, da je NATO mogao sve a nije hteo?

    B. D: Neka ti, koji tvrde šta je NATO mogao, procitaju knjige "Moderno ratovanje" Veslija Klarka i "Novi militaristicki humanizam" od Naoma Comskog. Tamo sve piše. Ti, koji kažu da NATO nije hteo, ne znaju ništa o ratu, oni su zaslepljeni mržnjom. Klark piše, da bi krenuo u pešadijski obračun tek kada bi uspeo da skupi 180. 000 ljudi, a za takvu pripremu mu je potrebno šest meseci. Naravno, da su oni mogli da pobiju sve civile i poruše sve gradove, ali su valjda znali šta je međunarodno ratno pravo. NATO dakle, a to oni priznaju, Vojsci SRJ nije mogao ništa. U tome i danas leži problem njihovih muka, zato pokušavaju da opravdaju agresiju.

  • S: "Čime ste uspevali da zavaravate NATO avijaciju?"

  • (B. D.) "Uspeli smo da se suprotstavimo najsavremenijoj tehnologiji, i to najjednostavnijom metodom - maskiranjem i obmanjivanjem. Masovno smo koristili pasivne radarske reflektorske sisteme, koji nisu elektronika, sami smo ih izradivali u radionicama. To su zapravo reflektujuće površine, urađene od čeličnih limova. Nismo imali druge mogućnosti nego da ih zbunjujemo, a uspeli smo, što i oni priznaju. Zato je njihova efikasnost bila veoma mala u odnosu na vojne ciljeve, pa su iz gneva pogađali civilne.

  • (S:) "Kakva je bila efikasnost Vojske SRJ?"

  • (B. D.) "Izuzetna. Da nije Haga, ne bi se ni znalo da je bilo rata. A na tome posebno insistiraju Amerikanci. Oni su u agresiji na SRJ najveći gubitnici. Oni su pretrpeli strahovitu štetu. Da neko ne pomisli, da smo mi oborili na stotinu njihovih aviona. Istina o tome saznaće se za neku godinu. Zna se da smo mit o nevidljivosti njihovih vazduhoplova ostavili u srpskom blatu. Na početku rata srušen je F-117, i oštecena još tri takva aviona, oboren je B-2, čudo američke tehnologije, koji košta milijardu i po dolara. Samo rušenje F-117, ako se uporedi sa svim vazduhoplovima koje smo mi izgubili, ima veću cenu u dolarima. Trebalo bi podsetiti, da od 1999. SAD više nisu proizvele ni jedan nevidljivi avion. Milion ljudi je zbog toga ostalo bez posla. Ko je tu dobitnik, a ko gubitnik?"

  • (S.) "Zato nam, valjda, sada i razbijaju vojsku?"

  • (B. D:) Amerikanci su 2004. imali interesantnu inicijativu, želeli su da pojedinačno upoznaju sve naše ljude, dežurne u posadama koje su gađale njihove avione. Raspitivali su se za naše radare, frekvencije, taktiku kod obaranja F-117 i B-2. Šta su to naši ljudi videli na ekranima? Do danas nisu dobili nikakvu informaciju, iako insistiraju da više nismo neprijatelji, i da bi te tajne njima trebalo da predamo.

  • (S:) "Smatrate da se NATO ne ponaša viteški?"

  • (B. D.) "To im je najveća mana, teško podnose poraze. Nadmeni su i bezobzirni. Teško im je palo kada se ispostavilo da nisu najpametniji. Umesto da nas zbog toga poštuju, oni nas mrze. Sud u Hagu je i ustrojen da bi bi opravdao njihove gluposti i zlodela. Oni su pobednici u miru, ali im to nimalo ne prija."

    Za Novaka Alimpića
  • kosovo_rat- 71206 - 30.06.2012 : Nenad Grujic Beograd - best (1)

    Uništili smo Atlansku brigadu


    Penzionisani general Božidar Delić, jedan od ključnih svedoka odbrane Slobodana Miloševića: "Uništili smo im Atlantsku brigadu!"

    Nismo 1999. bili zasuti bombama samo iz vazuha, pešadijski i tenkovski napadani samo iz Albanije.

    Akcijom "Strela" uništili smo im Atlansku brigadu!

  • S: Gotovo svakodnevno, pojavljuju se memoari ljudi koji su direktno učestvovali u agresiji na SRJ. Nedavno je izašla knjiga Veslija Klarka, pa je mnogo toga jasnije o ratu na KiM i u čitavoj, nekadašnjoj SFRJ.

  • B. D: Memoari Veslija Klarka otkrivaju istinu o nama, našoj vojsci i njenoj snazi, njenom oficirskom i vojničkom kadru. Klark u memoarima govori o njihovoj taktici, o našem suprotstavljanju. Evo, ja ću mu preko vašeg lista na neka njegova pitanja odgovoriti. Često se govori da smo u ratu povređivali granicu Albanije. Naravno da smo to u manjem obimu činili kada je rat tek počeo, i to na delovima granice koji su za nas bili nepovoljni. Kada se govori o agresiji na SRJ, zanemaruje se činjenica da nas je NATO napao iz vazduha, a Albanija sa kopna. Albanska armija aktivno je učestvovala u agresiji, koristeći artiljeriju i tenkove. Samo u mojoj zoni bilo je više tenkovskih napada. A, teroristi nisu imali tenkove. Dakle, to su bili tenkovi albanske vojske, koje smo mi uništili. Vojska SRJ, kojom srpski narod mora da se ponosi, čvrsto je držala granicu sa Albanijom. Ovo govorim zbog onih Srba, koji tvrde da rata maltene nije ni bilo. A bilo je žestokih pešadijskih napada. Imali smo dosta gubitaka u ljudstvu, a što se rat nije proširio na ostatak Srbije, trebalo bi zahvaliti našoj hrabroj vojsci. Narod mora da zna, da je tokom višemesečnog rata na KiM, koji je počeo mnogo pre '99. godine, njegova vojska trpela udare na prednjoj liniji. Moji vojnici nikada neće zaboraviti operaciju koju su NATO zlikovci osmislili 9. aprila 1999, kada se iz Albanije krenulo u žestoke napade ne bi li se pešadijski umarširalo. Ta operacija je trajala do kraja aprila. Usledila je akcija "Strela" u maju, i tu su agresori pretrpeli strašne gubitke. Klark priznaje, da je u tim napadima učestvovala i brigada Albanaca iz SAD, naravno, i Amerikanci. Bila je to Atlantska brigada. Posle ovog sloma nisu se više oporavili, pa je NATO još žešce navaljivao avijacijom. Sve smo izdržali, a danas, umesto da Srbi i Crnogorci odaju počast svojim junacima, oni ih sramote.

  • S: Ko sramoti vojsku tadašnje SRJ?


  • B. D: To čine oni koji nisu učestvovali u odbrani ove zemlje i naroda. Pošten svet i junaci ćute. Brzo ce nepravda biti ispravljena, to se već u vazduhu oseća. Oni koji negiraju našu vojsku i pričaju o njenom porazu, nailaze na demanti upravo NATO komandanta Veslija Klarka, koji za operaciju "Strela" u memoarima kaže, da je Amerika u nuždi morala da upotrebi strateške bombardere B-52 na Paštriku, zatim B-1, kao i izuzetno precizne dalekometne rakete. U knjizi "Moderno ratovanje", Klark na 50 strana govori o akciji "Strela". Sve se to dogadalo ispred moje brigade. Kada sve izrečeno o nama čitamo, a piše naš protivnik, možemo da budemo ponosni. Klark navodi da nas je napala najmoćnija sila sveta, 600 puta jača od nas, a ja sam ispred te sile imao brigadu od 14. 000 ljudi, i sada znam da sam sa tim mladim vojnicima i dobrovoljcima bio veliki problem za tu silu. Na jednom mestu u knjizi Klark kaže Šortu, komandantu vazduhoplovstva NATO: "Probudi koga god možeš u Pentagonu, hitno obezbedi angažovanje strategijske avijacije B-52 i bombardera B-1, jer moramo podržati OVK na vrhu Paštrika. Ako padne taj vrh, za njega ćemo platiti američkom krvlju".

    Mnogi su danas skloni da kažu, da je NATO mogao sve, a nije hteo?

    Za Novaka Alimpića
  • kosovo_rat- 64222 - 20.02.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (1)

    Kosovo


    kosovo_rat- 24122 - 17.03.2010 : Nenad Bunjevac Kanada - best (0)

    Ispovijest kanadskog vojnika


    Piše: Ljiljana Mitrović

    Stidim se naše nemoći

    Znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, poslali smo izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate, kaže nekadašnji vojnik UNPROFOR-a


    ČIODE - Kanada

    Stecište nas, tada novih, a sada već starih emigranata, jedno vreme u Edmontonu, bio je jedini srpski restoran -"Živeli". U tom malom carstvu na okupljali smo se uglavnom vikendom, razbijajući nostalgiju, evocirajući uspomene, elaborirajući politička zbivanja" I uvek mi, jedni te isti. Novodošle bi gledali sa podozrenjem, plašeći se da nam ne poremete jedino uporište u kome smo se na ovom tuđem tlu, osećali kao na svom.

    A onda se s početka prve godine novog veka u kafani pojavio Pit. Korpulentan Kanađanin, skromnog ponašanja, upadljivo neupadljiv. Odmah se pročulo da je "Unproforac". Sumnjičavi kakvi jesmo i zbog iskustva sa strancima koji su "bili na strani Srba" što nam se obično obijalo o glavu, automatski smo ga proglasili stranim plaćenikom, špijunom CIA, CSIC" Osećao je da ga sa podozrenjem gledamo, ali nije pokušavao da nas ubedi u suprotno. Stajao bi za šankom, mirno ispijajući svoje piće, ne trudeći se da ostavi utisak ni na koga. I nije izgledalo da mu je neprijatno.

    Jedne večeri, dok se uveliko raspravljalo koliko su vlastodršci koji su raščeprkali pepeo i ponovo raspalili žeravicu, krivi za sve što nam se desilo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, i koliko je Srba nastradalo u ovom zadnjem ratu, neki slučajni prolaznik, rodom iz Gruzije, valjda ne shvatajući gde se nalazi, dade sebi za pravo da izjavi kako Hrvati nisu ubili dovoljno Srba za vreme rata u Hrvatskoj. Pre nego što su prisutni, zaprepašćeni Srbi uspeli da reaguju, Pit je odradio svoje"

    - Nisam imao izbora, morao sam da ga nokautiram, počinje svoju priču Piter Kokrin (Peter Cochrane), kanadski vojnik UNPROFOR-a, koji je u periodu od oktobra 1992. do oktobra 1993. godine, kao učesnik mirovnih snaga proveo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Iskustvo koje će, kako kaže, ostati zauvek zabeleženo u njegovoj svesti i podsvesti.

    Masakr u Medačkom džepu

    Bio sam svedok nepreglednih kolona pognutih prilika sa naramcima na leđima, srušenih gradova, sela u plamenu, okrvavljenih pločnika, masovnih grobnica, svega što je u jednom savremenom društvu nezamislivo, otvara dušu Pit, koji je gestom prema Gruzijcu pridobio poverenje i onih najskeptičnijih među nama.

    Rođen je 4. septembra 1965. godine u Montrealu, gde i danas živi njegova porodica. Kao dvadesetjednogodišnjak, odlučio je da se pridruži kanadskoj vojsci. Posle završene obuke u provincijama Kvebek, Nova Skoša i Alberta, dobija prekomandu u Treći bataljon divizije PPCLI ( Princess Patricia Canadian Light Infantry). Narednu godinu provodi usavršavajući veštine ratovanja, da bi 1987. bio prekomandovan u Drugi bataljon PPCLI u Baden-Solingenu u Nemačkoj. Kaže da je to bilo vrlo zanimljivo iskustvo jer je Nemačka tada još uvek bila podeljena i da je još vladao hladni rat. Nakon nekoliko godina provedenih u Nemačkoj i Vinipegu, odlazi na Kipar kao pripadnik mirovnih snaga, gde provodi šest meseci.

    Na prostore bivše Jugoslavije šalju ga 1992. godine. U Krajini i zapadnoj Slavoniji provodi šest meseci, potom se vraća kući na deset dana i onda opet na isti teren " Pakrac, Lipik.

    Na primer, znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, nastavlja u dahu Pit.

    - Dobili smo nalog da idemo tamo i izvršimo istragu. Pronašli smo tela ubijenih Srba, poslali izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli po tom pitanju, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate. Ista se dogodilo, po već viđenom scenariju i u selima oko Pakraca. Mnogo je noževa sevnulo nad grlima dece, žena, staraca" Mnogo više je muškaraca uhvaćeno u prokletstvo i kolo mrznje. Sećam se da smo danima patrolirali oko tih sela. U jednoj od kuća živela je starica, što biste vi rekli, već jednom nogom u grobu. Danima nas je dočekivala sa kafom i rakijom. A onda je jednog dana nije bilo. Pa drugog, trećeg" Znatiželjno smo ušli u njenu otvorenu kuću i našli je zaklanu na podu. Pitali smo se kome je ona mogla da naudi, zasmeta

    - Ili mali srpski dečak koji je od eksplozije granate u kojoj su mu stradali roditelji duševno poremetio i koji je svakodnevno dočekivao našu patrolu bezbroj puta ponavljajući: "Kako ste, kako ste", zbog čega smo ga i prozvali "Kakoste kid". Davali smo mu bombone, a onda smo jednog dana saznali da je ubijen. Opet, zašto?

    - Učestvovao sam i u prvom vatrenom okršaju kanadske vojske posle Drugog svetskog rata, 8. septembra 1993. u Medačkom džepu. Tada smo štiteći srpska sela bili napadnuti od hrvatske vojske. Po povratku u razorene kuće naišli smo na prizor koji se ne zaboravlja. Pobijeni ljudi, deca, životinje" Masakr nezamisliv za civilizaciju. Bilo me je sramota od političkih odluka mojih pretpostavljenih. Istina, nije me bilo sramota samog sebe, ni svojih drugova jer smo činili sve što je bilo u našoj moći da pomognemo lokalnom stanovništvu a najviše deci i starima. Ali, posledice sećanja na te događaje osećam i sada.

    Da li si razumeo šta se tamo dešava?

    - U ono vreme nisam. To niko nije mogao razumeti. Međutim, kada sam se vratio u Kanadu počeo sam da proučavam istoriju naroda koji žive na prostorima bivše Jugoslavije i mnoge stvari su mi postale jasnije. Tek onda sam shvatio kakve su sve laži servirale medijske kuće, poput CNN-a. Mnogo je bilo krvi, pucanja, posebno noću. Polja prepuna mina, od kojih je puno Kanađana bilo ranjeno, a jedan od njih sam i ja".

    O svom ranjavanju od kojeg je skoro ogluveo i na koje ga često podsećaju šrapneli u nozi, Pit ne želi da priča. Oktobra 1993. vraća se u Kvebek gde radi kao vojni instruktor zadovoljan što može da provodi vreme sa familijom.

    - Kao vojnik moraš da budeš jak, ali boravak na ratištima u Jugoslaviji ostavljaju posledice i na one najjače. Moj prijatelj koji je u Hrvatskoj proveo samo šest meseci i koji je tamo ranjen nekoliko puta, po povratku u Kanadu tražio je pomoć raznih doktora i psihologa, ali niko nije mogao da mu pomogne. Presudio je sebi, nađen je mrtav u stanu sa pištoljem u ruci.

    Kosovski pakao

    Nezadovoljan odnosima u kanadskoj vojsci, 1997. napušta armiju. Jedanaest meseci uživa u civilnom životu, nakon čega opet oblači uniformu. Na proslavi 85-godišnjice kanadske vojske sreće generala Luisa Mekenzija, sa kojim je impresioniran prvenstveno zbog njegovih objektivnih političkih stavova.

    - On je jedan od retkih lidera koji su uvek govorili istinu " kaže Pit i sa snebivanjem nastavlja priču o svom vojevanju koje ga je u julu 1999. godine dovelo na Kosovo.

    Baš u vreme kada je ova srpska pokrajina bila novo žarište oko kojeg su se vrteli svi učesnici i saučesnici višegodišnje balkanske krize, poprište na kojem su se proveravale svačije namere, svodili svakojaki računi, polagali i popravni i novi ispiti " politički, diplomatski, civilizacijski. A sve to pod zlokobnom senkom osvetničkog i kriminalnog nasilja pred kojim je bila nemoćna i do zuba naoružana međunarodna vojna sila.

    Kanadske trupe imale su zadatak da zaštite srpske crkve i druge svetinje. Ništa lično protiv Pita i njegove misije, ali Artemije, vladika raške i prizrenske eparhije u to vreme izjavljuje: "Crkve i manastiri, koji su izdržali 500 godina turske okupacije, nisu preživeli dva meseca prisustva 50. 000 međunarodnih "mirotvoraca".

    Rat je vođen, kako kažu, da se spreči etničko čišćenje i genocid, uspostavi pravni red i poredak. Ali"

    - Za mene je zapanjujući podatak da je u vreme kada sam stigao na Kosovo u regionu koji je trebalo da štitimo živelo 80. 000 Srba, a početkom decembra iste godine samo 8. 000 " priseća se Pit Kokrin.

    Pod "budnim" okom do zuba naoružanih NATO vojnika, sa Kosova i Metohije je prognan maltene sav živalj koji nije šiptarskog porekla.

    - Oni koji su ostali, napadani su svakog dana, popljačkana je imovina ubijenih i izbeglih, sistematski su razarani srpski spomenici. Zavladalo je bezakonje, crna berza" Mi nismo mnogo mogli da učinimo, niti smo znali kako da ukrotimo horde Albanaca koje su razjareno hrlile da unište sve pred sobom. Sramota me je što sam bio na Kosovu, a nisam mogao da učinim više za nevini srpski narod.

    Da li si mogao da izbegneš odlazak na Kosovo?

    - Da, ali bih u tom slučaju morao da snosim konsekvence, to je neminovono u kada ste zaposleni u vojsci. A, da budem iskren, kada sam odlazio nisam znao šta me čeka, posle je bilo kasno. Na prostorima bivše Jugoslavije nisam učinio ništa zbog čega bih se u životu kajao. Ali, kajem se što nisam mogao da uradim više.

    Piter Kokrin je posle dvadeset godina službe nedavno otišao u penziju.
    kosovo_rat- 23040 - 10.12.2009 : Razvigor - best (0)

    Legija


    Mineru,
    Da te ne bih puno davio, evo ti neki filmovi o Legijinoj jedinici JSO "u. Pregledaj malo youtube, ima još mnogo toga.



    Idi na stranu - |1|2|