fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-KOSOVO_21_VIJEK
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

kosovo_21_vijek- 89407 - 23.03.2014 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

Petnaest godina bombardovanja Jugoslavije; Nezavisnost Republike Srpske


Na današnji dan, prije tačno petnaest godina, započeta je agresija NATO snaga na Jugoslaviju. U toku 72 dana ubitačnog bomardovanja NATO aviona, trajao je napad na jednu suverenu zemlju, u kome su korištena i sredstva zabranjena Ženevskom konvencijom, svijet nikada više nije bio isti. Po prvi put u svojoj istoriji NATO je napao neku zemlju koja nije ugrožavala ni jednu od njegovih članita, i to bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija...

Ono što se desilo sa Kosovom izazvalo je čitav niz sličnih pojava u Svijetu, koje se danas poput bumeranga vraćaju i onima koji su i sami učestvovali u tom nikada ne objavljenom ratu. U 2008. godini su Foklandska ostrva imali referendum i pripojili se Velikoj Britaniji, zatim su na red došle Abhazija i Osetija, Krim.. . U ovoj godini su referendum najavile Baskija (trenutno pripada Španiji), Venecija (trenutno pripada Italiji), Škotska (trenutno pripada Engleskoj)... O referendumu se govori i u Kanadi, gdje Kvebek ponovo (nakon onog iz 1995. godine) razmatra stvaranje sopstvene države...

Referendum je danas po Međunarodnom zakonu postalo pravo jedne autonomne oblasti, pa čak i nekog grada, da se izdvoji iz neke suverene države. Dešavanja u Bosni i Hercegovini, vezana za naseljavanje Arapa na teritoriju bivšeg Srpskog Sarajeva, će svakako izazvati nezadovoljstvo srpskog naroda, a možda i njihov izlazak na referendum o nezavisnosti Republike Srpske!

Petnaest godina od bombardovanja Jugoslavije je obilježen i na ruskoj televiziji sa dvije emisije. Ovo je prva od njih!

kosovo_21_vijek- 89402 - 23.03.2014 : Boris Sirob Srbija - best (2)

24.03.1999. godine - bombardovanje Srbije






kosovo_21_vijek- 87701 - 18.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Oj Kosovo, Kosovo


kosovo_21_vijek- 85159 - 22.05.2013 : Malislatki - best (3)


Prihvatanje aneksije BiH 1909. i priznanja tzv. Republike Kosovo 2013.

Piše: Velibor Džomić
subota, 18. maj 2013.

Često se, tokom poslednjih meseci, godina i decenije, s raznih nivoa i adresa otvaralo pitanje zahteva Vladi Srbije da de fakto ili de jure prizna nezavisnost takozvane Republike Kosovo. U tim raspravama su iznošeni različiti argumenti, a čitav proces je, kao i svaki sličan u istoriji, praćen različitim ulogama i ultimatumima velikih sila ili, kako je danas odomaćeno, takozvane međunarodne zajednice.

Nedavno je u jednoj novinskoj raspravi posebno analiziran ultimatum Austrougarske Kraljevini Srbiji od 1914. i upoređivan sa zahtevima Nemačke Republici Srbiji 2013. godine. Nakon potpisivanja i prihvatanja Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i takozvane Vlade Republike Kosovo ili, kolokvijalno - Briselskog sporazuma, mora se reći da postoji jedan, mnogo interesantniji i za ovo vreme i prilike na međunarodnom i unutrašnjem planu uporediviji primer kad je u pitanju današnja Srbija i njen odnos prema kosovsko-metohijskom pitanju. Reč je austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine od 1908. i odnosu Kraljevine Srbije prema tom činu.

Podsećanja radi, Austrougarska je 5. oktobra 1908. proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine i de jure je pripojila sebi. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, dakle trideset godina pre aneksije, propisano je da će dve "provincije Bosnu i Hercegovinu okupirati Austrougarska, koja će njima upravljati. Pošto Vlada Austrougarske ne želi da preuzme upravu u Novopazarskom sandžaku, koji se nalazi između Srbije i Crne Gore u pravcu jugoistoka do Mitrovice, u njemu će ostati otomanska uprava; ipak, da bi se obezbedilo održavanje novog političkog stanja, kao i sloboda i bezbednost saobraćaja, Austrougarskoj se ostavlja pravo da drži tu garnizone i da ima vojne i trgovačke puteve na čitavom prostoru ovog dela starog vilajeta Bosne. U tom smislu, Austrougarska i Turska će se sporazumeti o pojedinostima". Nesporno, dve tadašnje turske provincije, Bosna i Hercegovina, de jure su ostale u sastavu Turske, a de facto pod vlašću Austrougarske. Međusobni odnosi između Austrougarske i Turske su nakon Berlinskog kongresa regulisani kroz više protokola i konvencija.

Car Franjo Josif je proklamacijom od 5. oktobra 1908. naveo da je aneksiju izvršio kako bi "stanovništvu Bosne i Hercegovine u punoj meri bila priznata i garantovana građanska prava. Pored slobode ličnosti i veroispovesti, poštovanja neprikosnovenosti imovine, morala i običaja, prava domaćinstva i slobode štampe.. . neophodno je da se stave pod izričitu zakonsku zaštitu nezavisnost pravosuđa i prava na podnošenje peticija, kao i na okupljanje i udruživanje.. . ".
Vlada Kraljevine Srbije pod predsedništvom Petra Velimirovića je 7. oktobra 1908. godine uputila Beču protestnu notu kojom je tražila povratak na stanje pre aneksije, odnosno na poštovanje čl. 25. Berlinskog ugovora. Već 24. oktobra 1908. Srbija i Crna Gora su zbog aneksione krize sklopile tajni ugovor kojim je predviđena čak i vojna saradnja radi zajedničke odbrane srpskih nacionalnih interesa.
U Srbiji je nakon aneksije izvršena mobilizacija, narodno nezadovoljstvo je kuljalo sa svake strane, organizovani su protesti, štampa je bila prepuna nacionalnih tekstova, antiaustrougarska propaganda je doživela vrhunac, a srpski rodoljubi su oformili Srpsku narodnu odbranu kao nacionalnu organizaciju koja je imala zadatak da pomogne okupiranom srpskom narodu u Bosni i Hercegovini. I u Crnoj Gori i u Bosni i u Hercegovini bila je identična situacija. Vlada Kraljevine Srbije je podržavala te aktivnosti i jasno artikulisala narodni stav.

I sve je to trajalo do 31. marta 1909, kad je Vlada Kraljevine Srbije pod predsedništvom Stojana Novakovića, inače osnivača tadašnje Srpske napredne stranke, promenila dotadašnju politiku, krenula putem nacionalne izdaje i napravila čin dostojan prezrenja - priznala je, mimo svog naroda, austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine!
Prema relevantnim istorijskim izvorima, notu o priznanju, koja je Carskoj i kraljevskoj vladi Austrougarske uručena preko srpskog poslanika u Beču 31. marta 1909, sačinili su i napisali predstavnici Britanije, Francuske, Italije i Rusije, a Srbija je prihvatila kao svoju. Isti je slučaj i s Prvim sporazumom koji je sačinila Ketrin Ešton 19. aprila 2013. godine. U noti Vlade Kraljevine Srbije od 1909. navedeno je:

  • "Srbija priznaje da nije bila povređena u svojim pravima svršenim činom koji je stvoren u Bosni i Hercegovini i da će se, prema tome, saobraziti onakvoj odluci kakve sile budu donele u pogledu čl. 25. Berlinskog ugovora. Odazivajući se savetima velikih sila, Srbija se angažuje, još odsad, da će napustiti držanje protestovanja i opozicije, koje je zauzimala prema aneksiji, od prošle jeseni, i angažuje se, sem toga, da će promeniti pravac svoje sadašnje politike prema Austrougarskoj, te ubuduće održavati s njom odnose dobrog susedstva. Prema tim izjavama, a verujući u miroljubive namere Austrougarske, Srbija će povratiti svoju vojsku u stanje u kome se nalazila u proleće 1908. godine u pogledu njene organizacije, dislokacije i brojnog stanja. Ona će razoružati i raspustiti dobrovoljce i čete, i sprečiće obrazovanje novih neregularnih jedinica na svojem zemljištu. "

    Neverovatna je istorijska podudarnost događaja od 31. marta 1909. i 22. aprila 2013. godine. Evo samo nekoliko paralela: 1909 - prekršen Berlinski ugovor, a 2013. - prekršena Rezolucija br. 1244 Ujedinjenih nacija; 1909 - primljena obaveza raspuštanja vojnih jedinica u Kraljevini Srbiji, a 2013 - primljena obaveza "ukidanja paralelnih", odnosno legalnih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji; 1909 - u glavnoj ulozi Srpska napredna stranka i koncentraciona vlada na čelu sa Stojanom Novakovićem, a 2013 - u glavnoj ulozi Srpska napredna stranka i koaliciona vlada na čelu s Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem; 1909 - Kraljevini Srbiji je prećeno ratom, a 2013 - Republici Srbiji se preti glađu i prekidom investicija; 1909 - Vlada Kraljevine Srbije je priznala tuđu, nelegalnu, jednostrano proglašenu austrougarsku vlast na svojoj istorijskoj teritoriji, a 2013 - Vlada Republike Srbije je priznala tuđu, nelegalnu i jednostranu proglašenu šiptarsku vlast na Kosovu i Metohiji kao svojoj istorijskoj teritoriji; 1909 - Vlada Kraljevine Srbija se i formalno odrekla Bosne i Hercegovine, a 2013 - Vlada Republike Srbije se i formalno odrekla Kosova i Metohije; 1909 - notu o priznanju aneksije Bosne i Hercegovine su Kraljevini Srbiji napisali predstavnici velikih sila, a 2013 - Evropske unije. Postoji i jedna razlika - 1909. je i Rusija bila za aneksiju i Srbijino priznanje tog jednostranog čina, a 2013 - Rusija je protiv priznanja takozvane Republike Kosovo i uzalud hrabri Vladu Republike Srbije da ne čini to što čini.

    Ne treba zaboraviti ni istorijski podatak da je Stojan Novaković 1882. godine kao ministar prosvete i crkvenih dela za vreme kralja Milana Obrenovića, radi vođenja antisrpske, antiruske i austrofilske politike, svrgao tadašnjeg Mitropolita Beogradskog Mihaila (Jovanovića) i druge vladike u Srbiji, i prvi put u istoriji Srpske Crkve uveo takozvanu nekanonsku jerarhiju na čelu s Teodosijem Mraovićem. Takvo nekanonsko i neredovno stanje potrajalo je sve do 1890. godine.

    Kakva je pouka i poruka današnjim generacijama iz izdajničkog i sramnog akta Vlade Stojana Novakovića od 31. marta 1909. godine? Srbija se nije spasla od ratnog pohoda Austrougarske koji je usledio pet godina kasnije, ali se obrukala žrtvovanjem svoje jednorodne i jednoverne braće u Bosni i Hercegovini i njihove predaje Austrougarima. Ostaje da se vide, iako se već kao strašne naslućuju posledice Dačić-Vučićevog takozvanog Briselskog sporazuma.

    Iz ovog istorijskog primera se ne samo potvrđuje da je, kako su Latini govorili, istorija učiteljica života, nego i da se istorija ponavlja. I danas se ponavlja, i to mnogo surovije nego 1909. godine. Pobedonosni put Kraljevine Srbije je, nakon sramnih akata Stojana Novakovića započeo povratkom Nikole Pašića na čelo Vlade Kraljevine Srbije 11. oktobra 1909. godine. Na tom putu Pašić je oslobodio Kosovo i Metohiju, da bi danas, tačno vek kasnije, ono ponovo bilo žrtvovano.

    Današnji beogradski vlastodršci, ako imaju savesti i obraza, kao i brige o svome mestu u istoriji ovog naroda, treba da znaju da srpska istorija ne slavi Stojana Novakovića nego Nikolu Pašića!
  • kosovo_21_vijek- 84715 - 30.04.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Srpsko srce u Nemcu upamtilo Kosovo!


    Povodom najave slavnog režisera Emira Kusturice da će snimiti film o Nemcu kojem je presađeno srce Srbina ubijenog na Kosmetu, prenosimo priču o knjizi, po kojoj će film biti i snimljen.

    Autor knjige "Srpsko srce Johanovo" govori o istinitom događaju, Nemcu koji je posle presđivanja srca postao pravoslavac, usvojio siroče sa Kosmeta i postao veliki srpski humanitarac.

    Roman Veselina Dželetovića "Srpsko srce Johanovo" istinita je priča o Nemcu koji u grudima nosi srce Srbina kidnapovanog na Kosmetu tokom pobune OVK. Roman je postao poznat tek kada ga je na Pravnom fakultetu u Beogradu pre dve godine promovisala italijanska novinarka Marija Lina Veka, autor "Vučjeg srca", priče koja se takođe bavi Kosmetom i trgovinom organima.

    Sa Nemcem Johanom razgovarao sam u više navrata, od 2004. godine do 2007, kada je promenio veru, prešao u pravoslavlje i usvojio dete čoveka čije srce nosi. Poemu sam napisao 2006, ali ona je prošla nezapaženo, jer kada Srbin tako nešto objavi, to niko ne čuje - kaže Dželetović.

    Da li roman otkriva nešto što do sada niko nije objavio?

  • Naravno. Nije tačno da su operacije, dok je trajao rat, vršene u Albaniji, to je rađeno u Italiji. Albanija je bila samo mesto gde su čuvani kidnapovani Srbi do trenutka kada su im pojedini delovi tela kasapljeni, a potom u hladnjačama transportovani do Italije.

    Da li se za te podatke interesuju u istrazi koju vodi Euleks?

  • Nedavno sam razgovarao sa čovekom iz Euleksa koji mi uliva poverenje, jer je srpskog porekla. Rekao sam mu da istraga mora da se proširi na Italiju i na Nemačku. Sve je počelo još pre rata na Kosmetu, gde su deca siromašnih iz Albanije prodavana bogatim Italijanima. Tu su uspostavljeni prvi kontakti, koji su kasnije "overeni" trgovinom cigaretama i drogom. Krijumčari su imali glisere, koji su za dva, dva i po sata prelazili Jadran i stizali do Italije.

    Knjiga je bazirana na istinitoj priči. Kako ste za nju saznali?

  • Nosio sam neke knjige našem narodu tamo, kada sam čuo da je žena mog prijatelja, koji je kidnapovan još 1999, ne mogavši da nosi na duši sramotu što su je silovala petorica Šiptara, izvršila samoubistvo. Obesila se, jer nije mogla da živi sa tim. Na njenoj sahrani, na razrušenom groblju, pojavio se Nemac, koji je želeo da materijalno pomogne porodici, jer je doznao čije srce mu je presađeno i hteo je da nekako umiri savest.

    Hteo je da pokloni veliku sumu novca, ali je, kada je video da je mališan ostao sam i da nema ni majke, ni braće i sestara, nikoga svog, odlučio da ga usvoji. Njemu je srce naredilo da usvoji to dete, ali kako stric nije želeo da se dete ponemči, usvojitelj je postao pravoslavac. Nemac je tek tada našao svoj duševni mir.

    Kako je izgledao taj susret na groblju?

  • Čovek je bio obučen u skupo odelo, koje ne odgovara tom vremenu i prostoru. On je sa nekom aristokratskom distancom posmatrao sahranu, a sve vreme ga je pratio agent BND-a (nemačka obaveštajna služba). Dete se odjednom hvata njemu oko nogu, grli ga rukama i zove "Tata". To je ta istinita priča, na osnovu koje sam napisao roman. Dete je prepoznalo očevo srce u drugom čoveku. To je stravična priča, na koju niko ne može da ostane ravnodušan. A sve je tačno osim imena ljudi i naziva tog mesta, i dogodilo se.

    (D. Bašović)

    Film snimam sa Rusima, od države Srbije ne očekujem pomoć



    Reagujući na najevu Prištine da će biti proglašen personom non grata zbog filma o trgovini organima, Emir Kusturica kaže da nije on izmislio priču o tome.

    "Kao specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti je podneo izveštaj o trgovini organima. Niti sam je ja izmislio, niti razumem nervozu predsednika kosovskog udruženja filmskih umetnika. Ipak, smatram da je Ćeljaj razborit čovek i da ubuduće neće davati ovakve izjave, koje zadaju veliki udarac kosovskoj demokratiji", kaže Kusturica za Danas.

    Kusturica je za Danas objasnio da se radi o ideji koja bi trebalo da bude realizovana u naredne tri godine, ali je drugom listu, Blicu, rekao da će film o trgovini ljudskim organima na Kosmetu snimiti na osnovu istinite priče, ispovesti jednog Nemca kome je ugrađeno srce Srbina koji je bio žrtva zločina u "žutoj kući".

    Kusturica, međutim, nije želeo da otkriva više detalja o tome ko je taj Nemac, gde mu je transplantacija srca izvršena, ali napominje da će njegovo ostvarenje otvoriti jednu bolnu, istinitu temu o stradanju srpskog naroda o kojoj istorija, literatura i kinematografija svesno ćute sa ciljem da se Srbi prikažu kao genocidan narod, a nikako kao žrtve.

    Film će, kaže, snimati u Rusiji, gde ima puna prijatelja koji će mu pomoći da izgura taj poduhvat. Od države Srbije, napominje, ne očekuje novčanu pomoć niti će je tražiti.
  • kosovo_21_vijek- 84125 - 04.04.2013 : Aleksandar Randjelovic - best (2)

    Poreklo Albanaca


    Nisam vise mogao da čekam da se neko oglasi (naravno bolje informisaniji od mene), pa evo Ja nesto kratko da kažem u vezi naslova "Milos Obilić je albanski junak!?"

    Iako su moja znanja skromna i smatram, pošto je ovo strategijsko pitanje, da bi trebali mnogo više i na svim mestima da se oglašavaju kompetentni stručnjaci pre svih istoričari sa konkretnim činjenicama i materijalnim dokazima kojih ima u izobilju, ali da više ne tupim.

    Po mojim dosadašnjim saznanjima Albanci potiču iz KAVKASKE ALBANIJE, to je na teritoriji današnjeg Azerbejdžana i Dagestana i nije nikakav problem to proveriti, dovoljno je ukucati kavkaska albanija i videti. Albanci su na tom prostoru veoma rano primili Islam, pa su i zbog toga u tadašnjim ratovima bili primorani da se sele. Prvo su otišli prema Saudijskoj Arabiji i Bliskom Istoku, zatim su za potrebe tadašnjih vlastodržaca a kao najamnička vojska delimično prebačeni na Siciliju odakle ih je Vizantijski general Georgius Manijakis doveo radi pobune protiv vizantijskog cara Vasilija u prvoj polovini XI veka, ali pošto mu je plan propao i on je ubijen ili je umro. Posto su bili dosta divlji i necivilizovani nisu znali gde će i šta će sa Albancima koji su dosli sa porodicama (to je u to vreme bilo normalno da narod ide za vojskom) te nisu mogli da ih vrate nazad vizantijski prestolonaslednik Vasilije ih je 1043. godine naselio na brda današnje Albanije čini mi se u predelu Kruja ili nešto slično jer su oni i bili stočari. Moram da napomenem da su Albanci bili višestruki konvertiti (više puta su menjali religiju). Prvu nezavisnost su dobili 1912. godine kao kneževina i to na manjoj teritoriji nego li je današnja Albanija. Što se tiče tvrdnje da su oni ILIRI Ja sam došao do zaključka, a na osnovu mog dosadašnjeg istraživanja da Iliri nisu narod već geografski etnicitet, a sta to znači:

    Teritoriju koja obuhvata deo Vizantije, stare Srbije, Dalmacije Zahumlje (današnja Hercegovina) Rimljani su nazvali Ilirija i po tome, a po Herodotu (poznat kao otac istorije) narod koji je živeo na tim prostorima živi su Iliri koji govore isti jezik kao Tračani(Rašani), Tribali, Dačani, Sarmati itd. , a svi oni su Srbi pouzdano znam kaze Herodot (živeo u IV i V veku p. n. e. ) još samo da napomenem da je SKADAR JOS PRE Nemanjića bio prestonica Srbije i to oko 1000 godina, a ispod Skadra su grobnice srbskih vladara iz tog perioda. (Nemanjici su 53. srbska dinastija).

    Kada je sve tako kako pokušavaju falsifikatori da prikažu:

    1. Gde su im kulturno istorijski spomenici?
    2. Ako su kulturno itorijski spomenici njihovi što se toliko upinju da se MI odreknemo istih?
    3. Ako su Milos Obilić , Đurađ Kastriotović, i drugi njihovi što traze da ih se MI odreknemo?
    4. Ako je Kosmet njihov i nezavisan zašto toliki pritisak i traženje da MI to priznamo?
    5. Ako su ONI drevni ILIRI kako to da nemaju razvijenije kulturno istorijske i obrazovne institucije?

    Naravno moglo bi se tu postavljati još mnogo pitanja.

    KOSOVO kao i BOSNA kako ih pokušavaju danas nazivati kao države su samo geografske celine koje su precizno ograničene, taj prostor koji se naziva po njima KOSOVO i BOSNA pošto nema neko drugo ime kao npr. VOJVODINA (koju čine Srem, Banat i Bačka) može se zvati samo "KOSOVO i METOHIJA" i "BOSNA i HERCEGOVINA"

    KOSOVO I METOHIJA je SRCE SRBIJE i kada nam iscupaju SRCE ili ga se odreknemo MI smo mrtvi, isto kao kada drvetu uništiš koren (panj).

    Sa istorijskim, antropoloskim, etnografskim, geografskim toponimima i svim drugim neospornim činjenicama i dokazima treba upoznavati što veći broj slobodnoumnih širom sveta u tome je snaga.

    "Uvek su umni nadvladali snazne, a ne obrnuto. "
    kosovo_21_vijek- 81461 - 10.01.2013 : Stari Blizo - best (3)

    Posmatrač na sudu vrana, lične uspomene sa Kosova


    Nastavljamo sa objavljivanjem tekstova iz knjige "Kosovo: Bilans 1999 - 2009″ koja govori o poslednjem poglavlju viševekovnog Albanskog genocida nad Srbima.

    Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

    Izdavači su Balkanološka fondacija "Lord Bajron" i Američki savet za Kosovo - organizacije koje su osnovane samo s jednim ciljem: da se iznese na videlo pravo stanje stvari na Balkanu a posebno na Kosovu i Metohiji.


    POSMATRAČ NA SUDU VRANA: LIČNE USPOMENE SA KOSOVA
    1999 - 2009

    Meri Volš

    Tokom dugih godina rada na Kosovu često sam se sećala priča svog oca o njegovom detinjstvu u grofoviji Keri u jugozapadnoj Irskoj. Moj otac je odrastao blizu grada Dingl i mnogo vremena je provodio na planinama Keri što mu je pružalo priliku da posmatra mnoge i raznovrsne prirodne pojave, uključujući i - jednom - "sud vrana".

    Ovu retku pojavu malo ko je video ali se ona često pominje u srednjevekovnoj literaturi. Jedna ptica - "optuženik" - biva opkoljena velikom skupinom vrana. Žrtva je izolovana a vrane vrlo važnog izgleda zauzimaju položaje po okolnim granama. Izgleda da svaka ima određenu ulogu, neke su tužioci i sudije, a ima i običnih sudskih poslužitelja. Neko vreme izgleda da samo grakću, izlažu dokazni materijal. Bez izuzetka, sud odlučuje da je optužena vrana kriva i da mora biti kažnjena. Vrane tada sleću sa grana na onu optuženu i kljucaju je do smrti. Posle "suđenja" i izvršenja smrtne kazne, jato vranaŠ2Ć diže se u vazduh i ostavlja izmrcvaren leš optuženika da trune.

    Posmatrači prirode ne mogu da objasne ovu pojavu: zašto neka grupa oseća potrebu da se okrene protiv jednog od svojih članova, i potom uzima učešće u javnoj i složenoj ceremoniji čiji je ishod unapred određen.

    Neko može pitati kakve veze ova priča ima sa Kosovom. Uzeta kao analogija, ova priča o vranama najtačnije govori o onome što se na Kosovu događa.

    Stigla sam avionom u Skoplje 23. avgusta 1999. godine i sutradan su me odvezli kolima u Prištinu. Nisam imala nikakvo unapred stvoreno mišljenje o događajima na Kosovu niti o zbivanjima u bilo kom delu bivše Jugoslavije. Moj plan je bio da radim na razvojnim projektima u Centralnoj Americi i gledala sam na dolazak na Kosovo kao na kratko odstupanje od plana koje će trajati samo nekoliko meseci.

    Kad pomislim na vožnju od Skoplja do Prištine prvo čega se setim su neopisivo lepi suncokreti sa obe strane puta, naročito pored sela oko Lipljana - čija imena tada nisam znala-pa sve do Lapljeg Sela i Čaglavice. Polja sa obe strane puta plamtela su od njihovih jarkih, treperavih boja. Ono što je ostavilo jak utisak na mene bila je činjenica da su, uprkos sukobima, mnogi ljudi radili na njivama. Sećam se isto tako kuća koje se gorele sa obe strane puta, i sela koja su plamtela u daljini, kao i da je svuda bilo mnogo dima. Naš vozač, Albanac, rekao nam je da su to albanska sela koja su Srbi etnički očistili. Rekao nam je da je srpska vojska spalila sve kuće i rukom pokazao na sela u kojima su navodno vršeni pokolji.

    Tek pošto sam izvesno vreme provela na Kosovu doznala sam da su u pitanju bile srpske kuće u srpskim selima kao što su Stari Kačanik, Grlica, Staro Selo, Talinovac, Srpski Babuš i Babljak. Osim toga, shvatila sam da je, s obzirom da je srpska vojska morala da se povuče sa Kosova početkom juna - nekih deset nedelja pre mog dolaska, teško bilo verovati da je ona mogla da zapali sve te kuće i da etnički očisti sva ta sela. Tog 24. avgusta, dakle više od dva meseca posle povlačenja srpske vojske, ja sam gledala zgrade koje gore i razorene kuće koje su očito bile zapaljene samo dan-dva ranije.

    Kad smo se približili Prištini zapanjio me je broj satelitskih antena na stambenim zgradama i kućama. Brifinzi pre mog dolaska na Kosovo naveli su me da zaključim da su Albanci siromašni i ugroženi. Kad sam se bolje upoznala sa Kosovom razumela sam zašto su satelitske antene bile među najvažnijim stavkama u porodičnom budžetu. U pokrajini gde je toliko stanova po gradovima nezakonito oteto od pravih vlasnika novi stanari ne moraju da se brinu o otplatama stambenih kredita. Kao što sam doznala kasnije, stanovi pripadaju onima koji u njima žive a ne njihovim stvarnim vlasnicima. Sva imovina postala je predmetom otimačine.

    Moji prvi dani na Kosovu su samo pojačali moje osećanje da živim u nadrealnom okruženju. Peć, grad u zapadnom delu pokrajine u kome se nalazila moja kancelarija, bio je pod kontrolom Italijana. Tih prvih dana u avgustu sa nevericom sam gledala te lepe, od sunčanja potamnele vojnike, sa šlemovima ukrašenim perjanicama, sa crnim naočarima i vrlo često velikim cigarama, kako se voze oklopnim vozilima. Osećala sam se kao na snimanju nekog filma. To prosto nije bilo stvarno.

    Moja kancelarija se nalazila preko puta parkirališta UNMIK policije, pored radio stanice. Desetine crveno-belih džipova - mi smo ih zvali "koka-kola" kolima - stajale su tu iz dana u dan. Nikako nisam mogla da shvatim zašto tu stoje mesecima i nikako se ne pokreću. Taj period između avgusta 1999. i aprila 2000. bilo je doba dotada neviđenog etničkog čišćenja - a tu stoje nova novcijata policijska kola koja su stigla do parkirališta u Peći i dalje se nisu makla. Kao i mnogi drugi aspekti međunarodnog prisustva na Kosovu, i to je bila samo dimna zavesa, paravan.

    U noći između 27. i 28. septembra oči su mi se otvorile i shvatila sam šta se dešava na Kosovu. Povukla sam se rano s namerom da malo čitam u krevetu dok su moje kolege otišle negde na picu - pica je bila sve što se tih dana moglo dobiti za jelo. Neću nikad zaboraviti kako je pucnjava počela, i kako nikako nije prestajala. Ležala sam u krevetu s pokrivačem preko glave prosto ne verujući da postoje napadi takvih razmera i siline, a oni su trajali sve do ranih jutarnjih časova.

    Tu noć je OVK orgijala, divljala, besnela jureći kroz srpske delove grada i palila, pljačkala i ubijala uglavnom starije Srbe. Ta noć ubilačkog uništenja dogodila se na teritoriji gde je sukob bio zvanično završen gotovo četiri meseca ranije, na teritoriji gde su bili administratori i policija UN i vojne snage KFOR-a iz mnogih zapadnih zemalja čija je dužnost bila da održe bezbednost.

    Ujutro, kad sam oprezno krenula ulicom, prvo što sam ugledala bilo je nečije mrtvo telo u reci, licem okrenuto nadole. To nije bio jedini leš u gradu, iako se italijanski KFOR revnosno trudio da grad dovede u red. Naredni dan je, što svakako nije bilo slučajno, bio poslednji rok do koga je OVK morala da preda oružje.

    Radila sam na jednom razvojnom projektu u Peći. Prvih šest meseci boravila sam isključivo u albanskim selima, jer je to bila oblast odgovornosti koju nam je poverio Visoki komesarijat UN za izbeglice. U Goraždevcu, poslednjem srpskom selu u okolini Peći koje je preživelo napade posle juna 1999, nismo radili. Čak su nam izričito rekli da ne prilazimo tom selu i, što je najvažnije, da kada kolima prolazimo pored njega nikada nijednog Srbina ne gledamo u oči. Rečeno nam je da su Srbi iz Goraždevca lopovi i ubice i da su svi naoružani i vrlo opasni. Često su nam govorili da su sve oteli od Albanaca: automobile, frižidere, televizore itd. Rekli su mi da ću, ako odem tamo, biti silovana, pretučena i potom ubijena.

    Dok je većina međunarodnih radnika verovala u ove zastrašujuće priče, a tragično je što neki i danas veruju u njih, meni je bilo teško da poverujem da selo sa crkvom u svom centru, gde mnogi stariji ljude sede na trgu može zaista da bude mesto kakvim ga predstavljaju. Februara meseca 2000. godine posetila sam Goraždevac kao privatno lice, tj. bez zvanične dozvole moje organizacije. Vozila sam se na zadnjem sedištu jednog italijanskog oklopnog transportera. Vojnici su mi rekli da ostanem na zadnjem sedištu i pazim da me niko ne vidi. Ono što sam videla u selu bilo je potpuno suprotno od onog što nam je bilo rečeno. Žitelji su bili siromašni, veoma siromašni. Vrlo mali broj je imao televizor a nekoliko starijih žena bilo je u vrlo teškoj situaciji jer nisu imale nikakav smeštaj. Uprkos vrlo teškim okolnostima u kojima su živeli, svi su bili vrlo gostoljubivi. Tog prvog dana ugostili su me svinjetinom. Bio je to prvi put da jedem svinjetinu od kako sam napustila Irsku. Tu sam prvi put probala i kajmak, koji je zaista izvanredno ukusan.

    Jedan od prvih projekata koji sam započela bio je stambeni projekat za žene bez smeštaja iz Goraždevca. Kad sam počela rad na tom projektu narednog meseca, marta 2000, suočila sam se sa neprijateljstvom svojih kolega i mesnih Albanaca. Pretili su mi, šikanirali su me i jednom su me tako gurnuli da sam pala niz stepenice koje vode iz naše kancelarije. Ali, ja sam ostala pri svome jer ni onda, kao ni sada, nisam videla ništa loše u mojoj želji da pomognem onima koji su siromašni, nesrećni i koji nikome nisu učinili nikakvo zlo. Međutim, ono što me je stvarno uplašilo bila je strašna mržnja prema tim nesrećnim ljudima, i sam izraz u očima onih kojima bih pomenula da idem u Goraždevac.

    Jedan moj kolega, koji mi je nerado pomagao na projektu za obnovu kulturnog centra na trgu u selu, završio je rad na polovini krova a zatim je rekao da druga polovina ne može da se popravi. Kasnije je jedna druga nevladina organizacija popravila krov do kraja. Njihov inženjer mi je rekao da popravljanje krova sa inženjerske tačke gledišta nije predstavljalo nikakav problem. Sve je bilo završeno brzo. Sa ovakvom vrstom slepih predrasuda suočio se svako ko je pokušavao da pošteno radi svoj posao na Kosovu, naročito kada se radilo o projektima za Srbe.

    Glavna stavka na dnevnom redu bilo je izopštenje iz društva. Predrasude su bile tako nemilosrdne da su prelazile u mržnju, u fanatičnu zadrtost koja je prožimala ceo pristup stanju na Kosovu. Taj isti kolega koji je odbio da završi popravku krova vređao me je što sam išla u Goraždevac da radim preko vikenda. (Bilo mi je dozvoljeno da radim samo u svom slobodnom vremenu, što znači da sam morala da radim preko vikenda.) Unosio mi se u lice i urlao na mene što radim u Goraždevcu. Nikad nisam bila tako blizu da budem pretučena.

    Kada su žitelji Goraždevca želeli da nakratko odu iz sela, za to su na raspolaganju imali samo jedan autobus koji je odlazio i vraćao se u pratnji KFOR-a. Putnicima je bilo dozvoljeno da ponesu sa sobom samo jednu torbu koja je nekoliko puta pregledavana. Sve je bilo tako udešeno kao da su vlasti namerno želele da na svaki način ponize Srbe. Pošto sam bila svedok i sama sam bila ponižena zato što se sa običnim ljudskim bićima postupalo na takav način. To je bio prvi put u mom životu da vidim ljude koji nemaju slobodu kretanja i nisam mogla da razumem zašto oni koji ih drže kao taoce, koji divljački pale, pljačkaju i ubijaju, ostaju nekažnjeni.

    Mržnja prema Srbima bila je opipljiva, silovita i za mene šokantna. Niko se nije trudio da je prikrije: mržnja je bila otvorena i podsticana spolja. To je jedan od razloga zašto sam rešila da ostanem na Kosovu: da pokušam da učinim nešto da povratim poremećenu ravnotežu. Zaboravila sam na svoj plan da radim u Centralnoj Americi. Sasvim slučajno sam naišla na situaciju u savremenoj Evropi na pragu dvadeset prvog veka u kojoj se sistematski krše osnovna ljudska prava, gde je jedan deo stanovništva prekonoć postao niži i od građana drugog reda - i to sve na teritoriji koja je (bar u teoriji) bila pod zaštitom UN i NATO-a. Uporno se nametalo pitanje: kako je moglo da dođe do takvog kršenja osnovnih ljudskih prava u protektoratu Ujedinjenih nacija? Koga u stvari Ujedinjene nacije štite? Ko je izveden pred lice pravde za trajno kršenje ljudskih prava? Niko! A kada bi se našao neko da pomene ova kršenja i težak položaj Srba, njemu se pretilo i samo što ga nisu tukli.

    Oktobra 2000. godine prešla sam u Prištinu na rad u jednoj međunarodnoj humanitarnoj organizaciji. Kako je vreme prolazilo a ja sticala sve više iskustva zahvaljujući izlascima na teren - imala sam rđavu naviku da izlazim van striktno kontrolisanih granica svoje kancelarije - počela je da se ocrtava slika drugačija od one koju su nam predstavili. Goraždevac nije bio izuzetak. Širom Kosova Srbi i drugi nealbanci bili su izloženi sličnoj diskriminaciji. Bivalo mi je sve jasnije da je međunarodna pomoć na Kosovu od samog početka bila rezervisana za one koji su viđeni kao saveznici Zapada i koje su mediji proglasili za žrtve. Srbi i drugi nealbanci bili su krivci, i rad međunarodnih organizacija na Kosovu odvijao se u saglasnosti sa ovim smernicama.

    Mnoge su mere preduzimane da bi se održao privid da su zakon, red, pravda i ljudska prava zaštićeni na Kosovu. Ali sve je to, bez izuzetka, bio deo dimne zavese. Naizgled - sve, u suštini - ništa. Sećam se kako sam se jednog dana ispred kancelarija UNMIK-a srela sa regionalnim administratorom za Kosovsku Mitrovicu. Rekao mi je da bi za Kosovo bilo bolje kad bi svi Srbi otišli. Pomislila sam da je neverovatno da iko to može da kaže, a pogotovu neko na takvom položaju.

    Naše kolege Albanci su se trudili da sistematski, moglo bi se reći jednoglasno, predstave jednostranu sliku po kojoj su Srbi bili krivci, a Albanci žrtve. Da sam ja kao mnogi međunarodni radnici ostala učaurena u svojoj kancelariji i oslanjala se samo na mesne albanske izvore i informacije zapadnih medija, koje su retko bile nešto više od čiste propagande, i ja bih odslužila svoj rok na Kosovu, ubeđena da je kosovsko pitanje crno-bela slika i da je "humanitarna intervencija" NATO-a bila ne samo opravdana, već i jedini način da se uspostave mir i pravda.

    Kako je vreme prolazilo a ja ostala na Kosovu duže nego što sam ikada i pomišljala, videla sam sve više i više dokaza da je izvršena kampanja etničkog čišćenja. Kad bi Albanci ili stranci i pomenuli neki incident to je bilo u nameri da ga opravdaju, govoreći da je sasvim prirodno očekivati izvestan broj napada na Srbe. Uvek su poricali, odbijali da priznaju da se svuda oko nas sprovodi dobro organizovana, dalekosežna kampanja da se Kosovo očisti od svih preostalih nealbanskih zajednica, naročito u urbanim sredinama. Čak i posle koordiniranog i vrlo dobro organizovanog pogroma od 17. marta 2004. godine, koji je zahvatio celo Kosova, međunarodna zajednica je očuvala svoju fasadu normalnosti, poricanja i prećutne politike ustupaka. Čula sam kako neki pravdaju pogrom iz 2004. godine time što je albansko stanovništvo "frustrirano" i da je budući frustrirano moralo da poruši hiljadu domova i crkava i raseli preko 4000 lica. Dan-danas u Obiliću, Gračanici, Ugljaru i Kosovom Polju Srbi iz drugih delova Kosova, raseljeni u martu 2004. godine, žive u kontejnerima koje su dobili od ruske vlade.

    Ponekad su se puštale glasine da bi se odvratila pažnja od stvarnih krivaca ili da bi se Srbi još više okrivili. Te glasine su često bile apsurdne ali su se ipak širile i usput rasle. A širili su ih najviše predstavnici međunarodne zajednice koji su tek stigli na Kosovo. Snabdevanje strujom bilo je slabo, isključenja struje česta i to sve zbog toga, govorilo se, što Srbi ne plaćaju račune za struju. I nikome od onih koji su te glasine širili nije padalo napamet da čak i kada bi svi Srbi koji su ostali na Kosovu odbili da plate račune za struju, to ne bi mogao biti uzrok drastičnog nedostatka struje u pokrajini, s obzirom da su oktobra meseca 1999. godine Srbi predstavljali manje od 10 posto stanovništva. Svake noći koju sam provela u nekoj od srpskih enklava, odlazila sam na spavanje pri svetlosti sveće! Treba primetiti da pre juna 1999. isključenja struje na Kosovu gotovo da nisu ni postojala.

    Prema drugoj priči koja je kolala svi predivni srednjevekovni manastiri i druge svetinje, kojima se Kosovo s pravom diči, pripadali su prvobitno Albancima dok ih Srbi nisu oteli. Čovek ne mora biti stručnjak za vizantijsku crkvenu arhitekturu da bi shvatio da su svetinje kao što su Dečani i Pećka patrijaršija očigledno pravoslavnog stila. Nije teško proveriti činjenicu da su ovi manastiri zadužbine srpskih kraljeva i njihov poklon srpskom narodu.

    Tvrdnje da su manastiri prvobitno pripadale Albancima brzo su prestajale čim bih upitala: "Ako je tako, zašto se onda Albanci toliko trude da ih unište"? Na to pitanje nikada nisam dobila odgovor.

    Nisam ostajala udobno i bezbedno ušuškana u svojoj kancelariji, u društvu drugih međunarodnih službenika, vojnika antisrpskog krstaškog rata. Obilazila sam nealbanska naselja, ne samo srpska već i romska, kao što je olovom zagađen kamp u Zvečanu za lica koja je OVK prognala iz južnog dela Kosovske Mitrovice 1999. godine. Obilazila sam i Gorance u Gori i Hrvate u Letnici. Posle ulaska KFOR-a i UN na Kosovo i odlaska srpskih snaga bezbednosti svi nealbanci su bili žrtve nasilja. Ono što je počelo u junu 1999. i dostiglo svoj vrhunac u martu 2004. može se samo nazvati terorističkim ratom protiv nevinih civila, uključujući i Albance koji se nisu slagali sa OVK i njenim vođama.

    Nasilje je bilo usmereno isključivo na civile: na muškarce, žene i decu bez obzira na uzrast i fizičko stanje. To je bio nemilosrdan rat, rat terora i zastrašivanja u cilju progona nealbanaca koje su u izvesnim slučajevima podsticali i potpomagali neki kontingenti KFOR-a.

    Dok su mnoga srpska sela bila etnički očišćena, južno od Ibra Srbi i Romi bili su proterani iz svih gradova. Strahotni su podaci o stradanju u mestima kao što su Lipljan, Obilić, Kosovo Polje, Čaglavica, Vitina, Uroševac i druga. Godine 1999. Vitina je imala više od 3.500 srpskih žitelja. Godinu dana kasnije ostala je šaka jada šćućurena uz crkvu. U Uroševcu, pošto je oko 1.000 njih provelo čitavu jednu nedelju saterano u ograđen prostor u centru grada bez ikakvih higijenskih uslova, Srbi starije dobi utovareni su u autobuse i odvezeni do administrativnog prelaza u centralnu Srbiju. A za to vreme je OVK divljala paleći srpske kuće i ubijajući svakog za koga su mislili da je Srbin. Jedna službenica Visokog komesarijata za izbeglice otišla je da im donese lekove. Kad se vratila rekli su joj da su ih američki vojnici odvezli u njihove nove stanove, odnosno u kolektivne centre u Bujanovcu, u južnoj Srbiji, u kojima mnogi od njih i dalje žive. To su oni koji su imali sreće; oni koji su ostali bili su mučeni, obezglavljeni, silovani i ubijeni.

    Uprkos neprekidnih nasrtaja, u Obiliću je do marta 2004. uspeo da ostane poneki Srbin i Rom. Oni su bili meta rulje koja je divljala i tu 17. marta te godine, u divljačkoj kampanji etničkog čišćenja širom celog Kosova, a naročito u centralnom delu pokrajine, u okolini Prištine. Međunarodna zajednica nije branila te obične građane. Za vreme napada u Obiliću, kada su mnoge srpske kuće bile spaljene, sve žene iz romskog naselja u Obiliću bile su skinute gole i tako sprovedene kroz rulju u kojoj su mnogi bili naoružani. U Obiliću se nalazio kontingent britanskog KFOR-a. Britanski vojnici su videli šta se dešava i nisu intervenisali. Možda im je tako bilo naređeno. Bilo kako bilo, njihova neaktivnost bila je istovetna sa neaktivnošću KFOR-a širom Kosova. Vojnici KFOR-a nisu ni pokušali da zaštite žrtve nasilja već su samo stajali po strani ne preduzimajući ništa. Drugi su pobegli u svoje baze. Bilo je i izuzetaka. Za vreme pogroma od 17. marta 2004. godine, na sopstvenu inicijativu, vojnici irskog KFOR-a izišli su iz svoje baze u Lipljanu i spasli mnoge nealbanace u Obiliću.

    Jedan primer stradanja nevinih naći ćemo u porodici Nikolić iz Uroševca koju s ponosom smatram svojim prijateljima. Ono što su oni doživeli je izvanredan primer nepopustljive odlučnosti, stamenosti i hrabrosti uprkos svega što im je užasna sudbina dodelila. Gospođa Danijela-Dani Nikolić, sada već zašla u osamdesete, rodila se u Sloveniji. Kad joj je bilo 18 godina došla je na Kosovo da poseti svog oca, oficira u Jugoslovenskoj vojsci sa službom u Uroševcu. Tu je upoznala svog budućeg muža. Venčali su se i ostali da žive u Uroševcu. Danijela ima dve ćerke: Santipu, koja je arhitekta, i Liljanu koja je inženjer. Nikolići su stara, ugledna porodica iz Uroševca koja je tokom godina mnogo učinila za razvoj tog grada. Godine 1999. Danijela je sa ćerkama još uvek živela u jednom delu velike porodične kuće - sve ostalo su već davno komunisti bili konfiskovali.

    Ni njihove godine, ni njihova potpuna nemogućnost da bilo koga ugroze nije sprečila da postanu meta OVK. Mada su izbegle prvi napad na Srbe u Uroševcu, u junu i julu 1999. naoružani pripadnici OVK su redovno ulazili u njihovu kuću i iz nje iznosili šta su hteli. Sve tri su bile fizički napadane; svima su zubi polomljeni. Jedino je Santipa bila zdrava i u dobrom fizičkom stanju. Liljani su obe noge bile oduzete posle automobilskog udesa, a majka Danijela je slepa. Santipa je izlazila da nabavlja hranu, ali su je nekoliko puta napadali i prebijali. Neko vreme ih je štitio grčki KFOR koji je postavio stražu pred ulaznim vratima njihove kuće. Uprkos svega, ostale su u svojoj kući do pogroma 17. marta 2004. kada je rulja opkolila kuću.

    Još postoji video traka snimljena za vreme tog napada. Na traci se vidi kako u jednom delu grada rulja od oko hiljadu ljudi opkoljava kuću u kojoj žive tri žene, dok u drugom delu grada pripadnici grčkog KFOR-a pokušavaju da odbrane crkvu od velike grupe napadača. Na kraju, američki KFOR je morao da spasava grčki KFOR neposredno pre nego što je crkva bila zapaljena a nekoliko grčkih vojnika zadobilo teške opekotine. Vojnici američkog KFOR-a uspeli su da dođu i do kuće Nikolića odakle su izneli gospođu Nikolić i njene dve ćerke dok ih je rulja Albanaca zasipala kamenjem i drugim projektilima. Liljana, čije su noge paralizovane, zadobila je udarac kamenicom u nogu, ali je tek kasnije shvatila da joj je noga slomljena. Kuća porodice Nikolić je uništena. Osim lične tragedije porodice koja je ostala bez doma, gubitak kuće značio je i gubitak njihove biblioteke sa 18.000 knjiga, velikog broja skupocenih muzičkih instrumenata i jedne Đotove slike Bogorodice neprocenjive vrednosti. S njima su u plamenu nestali i poslednji tragovi evropske civilizacije u Uroševcu.

    Gospođa i gospođice Nikolić prenete su u bazu grčkog KFOR-a gde su zatekle i druge Srbe koji su preživeli završni napad na Uroševac. Nisu ih odveli u obližnju američku bazu Bondstil gde bi mogli da im ukažu lekarsku pomoć koja im je hitno bila potrebna. Kao što im je kasnije objasnio jedan vojnik američkog KFOR-a, nije bilo poželjno da Albanci zaposleni u bazi čuju da Amerikanci leče ranjene Srbe. Deset dana kasnije ipak su ih dovezli u Bondstil na lečenje, ali ne pre no što je jedna starija Srpkinja podlegla ranama.

    Porodicu Nikolić su vratili u grčku bazu gde još uvek žive. Grci su ih odveli na kratko vreme u Grčku u nadi da će tamo ostati zauvek. Međutim, majka i ćerke Nikolić nisu nestale u Nacht und NebelŠ3Ć. Njihova odluka da se vrate svojoj kući ostaje nepokolebiva, mada nijedna međunarodna organizacija - a kamoli albanske mesne vlasti - nije voljna da obnovi njihovu kuću i omogući im povratak. U međuvremenu, novoizgrađene kuće onemogućile su pristup srušenoj kući i njihova molba da im se dozvoli da posete šta je od nje ostalo je odbijena. U svakom slučaju do kuće bi se moglo doći jedino helikopterom. Fabriku pokojnog g. Nikolića je "privatizovala" Kosovska poverenička agencija koju su osnovale Ujedinjene nacije. Porodicu Nikolić niko nije obavestio niti je od njih tražena dozvola za ovaj postupak. Jedan vojnik im je nedavno rekao da Albanci "zaslužuju" da budu vlasnici fabrike jer ih ima toliko mnogo, a svi su vrlo siromašni i treba da se zaposle. Uprkos svega toga, porodica Nikolić uporno odbija da napusti svoj voljeni Uroševac.

    Bilo kako bilo, ostaje sumorna činjenica da nema bezbednog povratka za Srbe ni u Uroševac, niti u bilo koji urbani centar na Kosovu. Imovinska prava raseljenih lica ne postoje. Niko, ni međunarodna zajednica ni mesne vlasti, nije spreman da se založi za ljudska prava. Pitajte stare srpske izbeglice sa Kosova smeštene u kolektivnom centru u Kovinu, nekih 80 km od Beograda. Kad dođe vreme ručku, polako i teško se dovuku do kantine da prime svoj dnevni obrok u malim plastičnim posudama. Na njihovim tužnim licima čitate tragove dugogodišnjeg utamničenja u kolektivnim centrima, daleko od svojih domova, lišeni svega što su ikad imali, pa i svake nade.

    Pre dolaska na Kosovo, mada nisam bila sasvim naivna, verovala sam u sistem međunarodnog prava i u organizacije čiji je mandat da poštuju i štite pravdu i ljudska prava. Boravak na Kosovu otvorio mi je oči i shvatila sam da se stvarnost sastoji od paklenih mahinacija međunarodnog sistema. Kada sam februara 2005. godine u Prištini upoznala visokog službenika Kancelarije UN za povratak on mi je bez ikakvog ustezanja rekao da Srbima nikada neće biti dozvoljeno da se vrate na Kosovo. Rekao je da nema stvarne namere da im se omogući povratak i da su uspostavljeni mehanizmi za njihov povratak samo dimna zavesa.

    Sećam se i jednog britanskog diplomate u Beogradu koji mi je sa vidnim osećanjem lične moralne superiornosti rekao da su "Srbi na pogrešnoj strani istorije". Moj odgovor je bio da mora da je divno pripadati zemlji koja je uvek na pravoj strani istorije. Potpuno nesvestan moje ironije odgovorio je: "Da, divno je".

    Zemlja pokrivena suncokretima u cvetu koju sam videla prvog dana po dolasku, u avgustu 1999. godine, sada je betonska džungla novoizgrađenih skladišta i drugih zdanja, od kojih su mnoga podignuta nezakonito. Druga su izgrađena na zemljištu koje su Srbi prodali ispod cene da bi mogli da odu sa Kosova, jer nisu više mogli da žive u kolektivnim centrima. Dobar deo srpskog zemljišta koje se nalazi dalje od glavnih puteva Srbi nisu ni prodali, ali su ih Albanci prisvojili i koriste je nezakonito.

    Nema sumnje da se na Kosovu vrši istrebljenje Srba. Nema sumnje da se na Kosovu zatire srpstvo, srpska istorija, srpska kultura. OVK je uništila veliki broj srpskih svetinja. Uništeno je 150 crkava i manastira od kojih su neki sagrađeni u srednjem veku. Srpska groblja su oskrnavljena i pretvorena u deponije, kosti njihovih predaka su oskrnavljene, srpska sela opljačkana i njihova imena promenjena. Srpska omladina je primorana da beži sa Kosova.

    Moj otac je video sud vrana. I ja sam ga videla. Vrane-ubice koje sam gledala kako kidišu na bespomoćnu žrtvu neprijatelji su istine, i pravde, i ljudskih prava na Kosovu. Ona usamljena vrana u sredini sudnice to je srpski narod na Kosovu. Njemu se sudi bez vidljivih razloga; njegova krivica je ustanovljena pre nego što je suđenje počelo; on je osuđen na smrt i nad njim se nemilosrdno izvršava smrtna kazna. Događanja na Kosovu podsećaju nas na roman Vilijama Goldinga Gospodar muva u kome rulja ubija Pigija bez razloga, samo zato što je drukčiji od ostalih i što je bilo potrebno naći žrtvenog jarca.

    Nisam u stanju da zatvorim oči pred ubilačkom svirepošću rulje. Nisam u stanju da zatvorim oči pred beskičmenjaštvom i licemerjem onih koji podržavaju rulju i prave joj ustupke ne bi li održali sopstveni "kredibilitet". Odbijam da zatvorim oči pred svirepošću onih koji su sami sebi dali mandat da štite zakon i rešavaju sukobe na Balkanu a umesto toga seju seme budućeg rata.
    kosovo_21_vijek- 79511 - 14.11.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

    Samira Parilja: Oj Kosovo, Kosovo


    Nakon što je moj dragi rođak, Mihailo Danilović, postavio snimak Samirinog izvođnja pjesme "Oj Kosovo, Kosovo", a koja me je dovelo do suza, zainteresovao sam se malo za ovu mladu djevojku i evo šta sam o njoj našao na internetu.

    Ona se zove Samira Parrilla. U španskom jeziku duplo slovo "L" se čita kao naše slovo "lj" pa se njeno ime na srpskom piše i izgovara Samira Parilja. Ona je rođena u Karolini, Portoriko. Majka joj je iz Dominikanske Republike, a otac je Portorikanac. Trenutno živi u San Huanu, Portoriko ali studira u Grinzbergu, Pensilvanija, SAD.

    Samira je srpski jezik počela da uči u novembru 2009. godine. Srbiju je prvi put posjetila 2010. godine. Tom prilikom je bila u Beogradu i Užicu, gdje je (kako ona sama kaže) srela mnogo divnih ljudi. Zaljubila se u Srbiju i njene divne ljude tako da je tamo bila i 2011. godine. Nije mi poznato da li je tamo putovala i u 2012. godini.

    Zahvaljujući svom prijatelju Nikoli, čula je za Crvenu Zvezdu, ali u početku nije shvatala njegovu strast za fudbalom. Međutim, sa svakim postignutim golom postajalo joj je jasno da je ta Nikolinu ljubav - zarazna. Samira je postala strastvena navijačita Crvene Zvezde i mašta da redovno posjećuje Marakanu, da bodri svoj tim sa Severa.

    Samirin maternji jezik je španski i ona ima svoj blog na Twitter-u. Inače, ovaj tekst sam preveo sa engleskog, koji joj je takođe jako dobar. Ukoliko niste primjetili, ona ima školovan glas pa se profesionalno bavi muzikom. Ima i svoj orkestar!

    Mislim da negdje pročitah da je ona 1981. godište, desetak godina mlađa od našeg Noleta. Odoh ja sada na Facebook da je dodam za prijatelja. Ukoliko me prihvati, i ukoliko nije u vezi za Nikolom, ja ću da sa njom pregovaram da je udam za našeg Novaka Alimpića. Oboje su slobodni a imaju i jednu zajedničku strast. Eh, kakvi Zvezdaši bili njihova djeca!

    Pozdrav, Željko

    P.S. Nole, Brate, izvini i nemoj da komentarišeš ovaj članak. Ništa loše nisam mislio, znaš i sam da sam i ja Zvezdaš. Ukoliko mi ne odgovoriš imaš "mešano meso" u Zvezdinom restoranu!

    kosovo_21_vijek- 78586 - 29.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Šta mislite o Slobi, Šešelju?


    ...što se mene tiče, ja mislim ono šta Miroslav Šolević priča!

    kosovo_21_vijek- 78490 - 27.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Kosovo je Srbija


    Dali je Boris Tadić pratio politiku Zorana Đinđića ili je skrenuo sa tog puta procjenite i sami nakon što pogledate ovaj interviju sa Đinđićem!

    kosovo_21_vijek- 73834 - 12.09.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

    Anatomija zločina - Trgovina organima


    Anatomija zločina - Trgovina organima Srba sa Kosmeta
    RTS 1 - 10. 09. 2012. godine.

    Zaštićeni svjedok, pripadnik OVK, svjedoči kako je izvađeno srce dvadesetogodišnjem Srbinu sa Kosova bez anestezije, a Nataša Kandić sumja u vjerodostojnost ovog filma!

    Šta očekivati od drugih kad sami sebi to radimo?

    kosovo_21_vijek- 50350 - 09.11.2011 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Kosovo je Srbija


    Da li će Euleks i Kfor dozvoliti da istina o dešavanjima na Kosovu ikada biti objavljena u svjetskim medijima?

    BEOGRAD, 3. NOVEMBRA (SRNA) - Bivši oficir Kfora Kristijan Kaš napustio je misiju i stao je danas na stranu Srba na barikadi u Zupču, izvinivši im se zbog onoga što je radio kao oficir u informativnoj službi međunarodnih snaga na Kosmetu.

    "U vrijeme dok smo bili odgovorni za bezbjednost na Kosovu, odavde je etnički očišćeno oko 250 000 Srba i drugih nealbanaca. Zato, kao bivši oficir Kfora osjećam obavezu da se izvinim", rekao je Kaš za internet izdanje "Večernjih novosti".


    On je rekao da sada priznaje da je bio naivan kad je 2000. godine došao na ove prostore, uvjeren da je NATO napao Srbiju i doveo svoje vojnike na Kosmet da bi štitio ljudska prava.

    "Naša obaveza po Rezoluciji 1244 i Vojno-tehničkom sporazumu bila je da zaštimo Srbe od odmazde Albanaca, ali smo u tome potpuno omanuli", naglasio je bivši major Kfora iz norveškog kontingenta.


    On je naveo da je "zahvaljujući friziranoj medijskoj euforiji oko Kosova riješio da se prijavi u norvešku vojsku i postane pripadnik Kfora" te da je zahvaljujući novinarskom obrazovanju i iskustvu dobio čin majora, a da je prije dolaska na teren proveo mnogo vremena učeći o Kosmetu na Norveškom institutu za međunarodne poslove.

    "Moj mentor mi je još tada govorio da je bombardovanje Jugoslavije bila katastrofalna greška i da albanska mafija vodi najveće poslove s narkoticima u Evropi. Ipak, pokazalo se da nisam bio dovoljno spreman za realnost na terenu. Nisam bio svestan da Kfor u stvari ne radi svoj posao. Mi smo bili kukavice, jer smo dozvolili da se OVK pretvori u Zaštitni korpus Kosova i kasnije u Kosovsku policiju. Na taj način su kriminalni elementi dobili legitimni status u kosovskim institucijama", dodao je Kaš.


    Kaš je rekao da piše knjigu o svojim iskustvima na Kosmetu i prikrivenom etničkom čišćenju Srba, te da će knjiga biti štampana na norveškom, srpskom i engleskom jeziku.
    kosovo_21_vijek- 46502 - 15.10.2011 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Euleks


    Posle ovakvog "slučaja" za očekivati je da se neće doči do dokaza i svjedoka protiv kosovskih ratnih zločinaca. Očito da su Nato i Euleks umješani u zločine nad Srbima sa Kosova i rade na zastrašivanju potencionalnih svjedoka.

    Sada voditi istragu ko je umješan od Euleksa, mislim da je samo jedna igra mačke i miša.

    Veze funkcionera Euleksa i kriminalaca na Kosovu
    Izvor: vesti

    Francuski obaveštajci ispituju veze svojih državljana, službenika Euleksa, sa ilegalnim strukturama na KiM. Okidač za istragu nedavna misteriozna smrt Agima Zogaja, svedoka u procesu protiv Fatmira Ljimaja.

    Veze funkcionera Euleksa i kriminalaca na Kosovu Francuska obaveštajna služba ispituje veze svojih državljana, inače službenika u vrhu misije Euleksa, sa ilegalnim strukturama na Kosovu i Metohiji.

    Kako "Blic" saznaje u Prištini, posebno interesovanje vlada za kontakte koje održava Romual Pišard, politički savetnik šefa misije Euleks sa pojedincima iz kosovske vlasti, koji su ujedno i članovi albanske obaveštajne službe - ŠIK.

    Okidač za istragu rada i veza službenika Euleksa jeste nedavna misteriozna smrt u Nemačkoj svedoka Agima Zogaja - za koga je bio zadužen Euleks - u procesu protiv poslanika Skupštine Kosova Fatmira Ljimaja.

    Kako kaže "Blicov" dobro upućeni izvor, Romual Pišard je blisko povezan sa Kadrijem Veseljijem, članom Predsedništva Skupštine Kosova, Džavidom Haljitijem, potpredsednikom Skupštine i Šaipom Mujom, savetnikom Hašima Tačija.

    Izvor "Blica" tvrdi da su sva trojica visokorangirani u albanskoj ilegalnoj obaveštajnoj službi ŠIK, tako da su praktično i formalna i neformalna vlast na Kosovu i Metohiji.

    Imena ovih funkcionera - Veseljija i Haljitija - postala su poznata i izvan kosovske javnosti kada ih je izvestilac Saveta Evrope Dik Marti u svom izveštaju naveo kao odgovorne za otmice Srba i nealbanaca i za organizovanje trgovine ljudskim organima.
    kosovo_21_vijek- 26534 - 19.02.2011 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Sakrivani zločini na Kosovu


    Za trgovinu organima UN i Haški tribunal znali još 2003. godine - Izvor: Blic

    Redakcija "Blica" došla je u posed poverljivog dokumenta koji ukazuje da je Haški Tribunal 2003. godine dobio izveštaj Unimika o trgovini organima na Kosovu i u Albaniji u kojem su izneti dokazi za zločine počinjene tokom 1999. godine.

    Za trgovinu organima UN i Haški tribunal znali još 2003. Tajni dokument, ispisan na oko 30 strana, datiran je na 30. oktobar 2003. godine i adresiran je na šefa istrage Haškog tribunala Patrika Lopeza Teresa. Uputio ga je Emon Smit, vođe misije Ujedinjenih nacija na Kosovu. On je u dokumentu priložio lokacije na kojima su se dešavale kriminalne radnje OVK, spisak žrtava, kao i svedočanstva ljudi koji su učestvovali u raznim operacijama i drugih očevidaca.

    Neke informacije u dokumentu nisu dostupne na uvid jer su cenzurisane, a uglavnom se radi o ličnim podacima, tačnoj lokaciji u kilometrima, tačnom vremenu, ruti prevoženja žrtava i mapi gde se nalaze objekti za koje se sumnja da se u njima vršilo vađenja ljudskih oprgana.

    U spisima se navodi da je sredinom 1999. godine (a vrlo verovatno i ranije), između 100 i 300 ljudi oteto i odveženo kaminonima i kombijima u zatočeničke objekte u ili blizu severnih albanskih gradova.

    - Većina ovih ljudi su muškarci srpskog porekla koji su zarobljeni između juna i oktobra 1999. godine. Početkom avgusta "99. neki od ovih zarobljenika (24-100) premešteno je iz severne Albanije u sekundarne zatočeničke objekte (privatne kuće i grube industrijske objekte) u centralnoj Albaniji, uglavnom blizu grada Burel na oko 110 kilometara jugozapadno od mesta Kukes. Zarobljenici su u malim grupama odvođeni u privatne kuće koje su improvizovane u klinike, najverovatnije od medicinske opreme koja je ukradena iz bolnica i klinika na Kosovu, na jugu Burela.

    Tamo su im pomoću medicinske opreme i osoblja vadili organe nakon čega su zarobljenici umirali. Ostaci tela sahranjivani su u blizini. Oragni su potom transportovani do aerodroma Rina u blizini Tirane (na oko 75 km od Burela) i odatle su transportovani u inostranstvo. Ostali zarobljenici koji su dovođeni u kuće-klinike blizu Burela uključuju i manji broj žena sa Kosova, Albanije i istočne Evrope.

    Poslednja grupa zarobljenika u ovim kućama prijavljena je 2000. godine - piše u ovim spisima.

    U dokumentu se navodi i da su zarobljenici odvođeni živi i da je nepoznat broj tela srpskih civila ubijenih na Kosovu koji su transportovani i sahranjivani na zabačenim lokacijama u Albaniji. Ovaj dokument baziran je na intervjuima sa izvorima čiji podaci su cenzurisani, uglavnom Albancima koji su služili u Oslobodilačkoj vojsci Kosova a koji su uglavnom vozili kamione i sahranjivali ostatke tela.

    Navedeno je da se kuća gde su vađeni organi nalazi se na 14 kilometara južno od Burela, u seocetu Kurteši. Među zarobljenicima se u spisku pominju (prezimena su cenzurisana) Vlastimir (odveden krajem 1999. godine), Dragan (1999), Zlatko (1999), Siniša (odveden u zatočenički objekat blizu mesta Tropoje 1999), Gradimir (Tropoje 1999), Dragoljub (Tropoje 1999), Mladen (Tropoje 1999), Mileta (Tropoje 1999), Pera (Tropoje 1999) i Slađana (Peškopi 1999). Srbi koji su živi odvođeni u Albaniju bili su pretežno muškarci u civilu, između 25 i 50 godina.

    Izvori koji u dokumentu svedoče o kriminalnim radnjama pristali da daju samo kratke odgovre o svojim specifičnim ulogama u operacijama, najviše iz straha da bi informacije koje daju mogle da dovedu do njih. Ljudi koji su čuvali taoce dobili su naređenja da ne povrede zatočenika. Naglašeno im je da im ne pucaju u torzo, niti da ih u tom predelu udaraju tupim objektima.

    Jedan od očevidaca, koji je vozio kamion od jednom odredišta do drugog, ispričao je da mu je naređeno da radi svoj posao ako hoće da doživi duboku starost. Izvori su opisivali kako su leševi transportovani iz Kosova do Albanije, kako bi se sakrili dokazi o ubijanju civila.

  • Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo je oba pola ali više muškaraca. Utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice. Rupe su već bile iskopane kad smo dosli. Bacali smo Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Procedura je uvek bila ista. Sve je bilo organizovano dobro. Sledeći put zano sam kolikio leševa ide u rupu - priča očevidac.

    Očevidac je kuću opisao kao tradicionalnu i relativno veliku, bledo žute boje. Kda mu je pokazano 10 kuća, očevidac je indetifikovao kuću na koju se sumnjalo i rekao da su ljudski ostaci sahranjivani u blizini na nekoliko lokacija u blizini kuće i na obližnjem groblju.

    O postupanju sa zatvorenicima jedan od izvora priča:


    Rečeno nam je da ih ne tučemo što me je malo iznenadilo jer smo dotad uvek smeli da tučemo Srbe, da im lomimo ruke i noge. Došli smo po noći i dočekalo nas je nekoliko ljudi, među njima i doktor Albanac koji je pregledao Srbe, posebno njihove vitalne delove tela i pitao ih jesu li tučeni.

  • Išao sam i 2000. godine. Opet u Burel. Bili su mladi i govorili su srpski. Tražili su da ih odmah ubijemo, nisu hteli da ih sečemo na komade - priča drugi očevidac koji je obavio nekoliko ovakvih transporta do "žute kuće" i do aerodorma kod Rina.

    U dokumentu se još navodi da svi izvori kažu da su akciju koordinisali članovi srednjeg i visokog ranga OVK. Među njima i Ramuš Haradinaj.

    Neki izvori tvrde, kako je navedeno, da su iz prvih nekoliko Srba uzimali samo bubrege, a potom ih ubijali.

  • Plan im je bio da prošire tržište i ponudu. Kasnije su razvili posao i po osobi zarađivali i do 45. 000 dolara. Najveća pošiljka bila je kada su izvadili organe iz pet Srba odjednom i odneli ih pravo na aerodrom. Ostale pošiljke bile su dva do tri Srbina. Obično su leteli komercijalnim letovima ponedeljkom i Sredom za Istanbul. Nikada nije bilo problema na aerodromima, jer su ljudi koji rade tamo dobijali pare da ćute.
  • kosovo_21_vijek- 25801 - 18.12.2010 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)


    Istina konačno ugledala svjetlo dana!

    Dik Marti, bez kompromisa
    Izvor: Blic

    Izveštajem o zločinima na Kosovu Dik Marti je iznenadio i šokirao ceo svet. Glavne stranice svetskih medija bile su naslovljene temom da su pripadnici OVK ubijali Srbe i švercovali njihove organe po Evropi. U Srbiji Martijev izveštaj dočekan je kao dokaz za nešto što se godinama znalo, dok je svet okretao glavu. Marti je ponovo dokazao svoju tezu "da istina uvek mora izaći na videlo".

    Dik Marti, bez kompromisa Dik Marti, specijalni izvestilac Evropske unije, u svom izveštaju koji je usvojio Komitet Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Parizu, aktuelnog kosovskog premijera Hašima Tačija optužuje kao šefa, a njegove bliske saradnike kao članove albanske kriminalne grupe koja je krijumčarila ljudske organe, oružje i drogu širom Evrope. U izveštaju Dika Martija potvrđeno je da je oko 500 Srba kidnapovanih na Kosovu završilo u kampovima u Albaniji, gde su im, posle ubistva, vađeni organi. Hašima Tačija beskompromisno je optužio da je naredio, a u nekim slučajevima i nadgledao ubistva, prebijanja i isleđivanja na Kosovu u okviru operacija koje je OVK vršila na teritoriji Albanije od 1999. do 2000. godine.

    Dik Marti dobio je vrlo nezahvalan i delikatan zadatak. Morao je da utvrdi činjenice iz knjige Karle del Ponte o zločinima na Kosovu. Ono što je vrlo brzo uočio i posebno naglasio jeste da postoje otvorene veze između organizovanog kriminala i politike, uključujući predstavnike kosovske vlasti, sa čim je upoznat veliki broj svetskih obaveštajnih službi i policija. Istina potkrepljena brojnim objektivnim i dokumentovanim dokazima bio je glavni Martijev cilj.

    "Ispitao sam različite i obimne izveštaje sa osećanjem zaprepašćenja i moralne sramote. Dogodile su se uznemirujuće stvari, postoje ozbiljni dokazi koji ukazuju na to da su se dogodili zločini od kojih svako okreće glavu i koji do danas ostaju nekažnjeni", rekao je Dik Marti u izveštaju koji nikog nije ostavio ravnodušnim.

    Dik Marti rođen je na pravoslavni Božić, 7. januara 1945. godine u Sorengu u Švajcarskoj. Završio je pravo i bio je tužilac u kantonu Taćino. Doktorirao je na borbi protiv organizovanog kriminala i rasturanja narkotika, gde je postigao velike uspehe. Radio je u nemačkom univerzitetu "Nešatel". Dobitnik je više priznanja za borbu kriminala, čak i od američkog Ministarstva za pravosuđe. Marti je od 1998. godine član Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, gde je istovremeno angažovan i u nekoliko komiteta i komisija. Već decenijama je posvećen borbi protiv organizovanog kriminala i zaštiti ljudskih prava. Marti se nije bavio samo politikom i pravom. Tokom 1996. godine bio je predsednik turizma Švajcarske, a i dalje je predsednik Izviđača i planinara Švajcarske.

    Savet Erope dao mu je zadatak koji bi se uličnim žargonom mogao nazvati "koska", odnosno, nešto što bi malo ko prihvatio i ostao istrajan da zadatak obavi. Istraga zločina na Kosovu i Metohiji i u Albaniji pokrenuta je nakon knjige Karle del Ponte, u kojoj je istakla da je bila sprečena da istražuje zločine danas visokopozicioniranih bivših članova OVK, uključujući i Hašima Tačija.


    Marti je prihvatio ovaj izazov, kao što je to učinio i pre nekoliko godina kad je prkosio bivšem predsedniku SAD Džordžu Bušu i Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA), koja je posle intervencije u Avganistanu protivzakonito držala i mučila osumnjičene za terorizam u desetak evropskih zemalja pre nego što su izvedeni pred sud. U njegovoj biografiji zapisano je da je svojim dokumentovanim izveštajem o američkim tajnim zatvorima u Evropi doprineo daljoj diskreditaciji Buša. Takođe, radio je istraživanje o tajnim letovima CIA.

    Marti je poznat i po tome da odstupa od normi i da po svaku cenu želi da ispuni cilj koji je sebi zacrtao. Ni po koju cenu ne pristaje na kompromise. Neistomišljenici mu zameraju što je tvrdoglav i veliki inadžija ukoliko neko želi da ga spreči u poslu. Kad su ga jednom prilikom pohvalili da teško odustaje, on je rekao: "Naljutiću se, ja ne odustajem teško, ja nikad ne odustajem! "

    U januaru ove godine Marti je boravio na Kosovu i Metohiji. Tražio je da ga obezbeđuje dvadeset pripadnika policije, koja će sa tim zadatkom doći iz drugih zemalja. Kosovski zvaničnici su se utrkivali ko će ga pozvati na sastanak, ali je prkosni Marti odbio sastanak i sa premijerom, ali i sa predstavnicima kosovskog ministarstva pravde.

    Dva meseca ranije boravio je u Beogradu. Sastao se sa brojnim sprskim zvaničnicima.

    "Moj utisak je da je vrlo ekscentričan, preuzima poslove koji će za njega predstaviti izazov, goruće probleme koje niko neće i koji su u žiži javnosti. Deluje vrlo odlučno, želi da priča samo o konkretnim stvarima, činjenicama. U poverenom poslu je vrlo istrajan", utisak je sprskog zvaničnika koji se sastao sa Dikom Martijem u Beogradu.

    Svi zvaničnici kosovske vlade Martija su etiketirali kao nekog ko se javno protivio nezavisnosti Kosova, čoveka koji je pristrasan, a njegov izveštaj lažan. Dosadašnji kosovski premijer Hašim Tači planira da ga tuži zbog navoda iz izveštaja.

    Van posla Dika Martija smatraju čovekom vrlo posvećenom porodici. Oženjen je i ima tri ćerke. Obožava prirodu i boravi u planinskim područjima kad god ima vremena.
    kosovo_21_vijek- 17731 - 26.04.2008 : Politika Beograd - best (0)


    Kosovska armija trgovala organima srpskih zarobljenika


    Karla del Ponte, bivši glavni tužilac Haškog tribunala za ratne zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, pokrenula je bujicu međusobnih optužbi u vezi sa tvrdnjama o trgovini delovima ljudskog tela na Kosovu i u Albaniji posle NATO bombardovanja Srbije 1999. Del Ponteova tvrdi, na osnovu, kako kaže, pouzdanih izveštaja i očevidaca, da su kosovski Albanci gerilci transportovali stotine srpskih zarobljenika u severnu Albaniju, gde su ih ubijali, sakupljali njihove organe i sa aerodroma u Tirani slali dalje radi trgovine, piše jučerašnji "Gardijan".

    Kosovska vlada, na čijem se čelu sada nalazi bivši vođa gerile Hašim Tači, odbacuje ove tvrdnje kao neistinite, dok Srbija i Rusija od Tribunala za ratne zločine zahtevaju pokretanje istrage povodom ovih navoda. Karli del Ponte, sada na mestu ambasadora Švajcarske, vlada ove zemlje naredila je da ćuti.

    Pomenute tvrdnje navode se u upravo objavljenim memoarima Del Ponteove koji se odnose na njenih osam godina službovanja na mestu glavnog tužioca u Haškom tribunalu za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije. Knjiga "Lov: Ja i ratni zločinci", koja je objavljena na italijanskom i promovisana prošle nedelje, podstakla je raspravu i podgrejala napetost između Kosova i Srbije, dva meseca pošto je albanska većina u ovoj pokrajini proglasila nezavisnost od Srbije.

    U ovoj knjizi Del Ponteova piše da su njeni istražitelji posetili kuću u zabačenom planinskom regionu izvan albanskog mesta Burel koja je navodno korišćena kao improvizovana klinika za kasapljenje 300 mladih Srba koje je zarobila Oslobodilačka vojska Kosova i kamionima sa Kosova transportovala preko granice u Albaniju. Na osnovu tvrdnji svedoka " uključujući i jednog koji je rekao da je neke od ovih organa vozio na aerodrom Tirana, i tima neimenovanih novinara koji su istraživali ove tvrdnje " žrtvama su bubrezi uklanjani pre nego što su bile ubijene, posle čega su im odstranjivani ostali organi.

    "Zarobljenici su bili svesni sudbine koja ih čeka, i kako kažu svedoci, užasnuti jer ih čeka neminovna smrt", piše Del Ponteova.

    "Kućnu kliniku" posetili su zvaničnici UN sa Kosova i islednici Tribunala. "Ovaj tim bio je šokiran onim što je video", kaže Čak Sudetić, bivši zvaničnik Tribunala koji je koautor knjige. "Zatekli su gazu i bočice lekova, uključujući i sredstva za opuštanje mišića koja se koriste za vreme hirurških intervencija. "

    Svedočenja očevidaca, koja su na indirektan način dostavljana Karli del Ponte, ukazuju na to da su neke od žrtava sahranjene pored kuće i na obližnjem groblju. Analize forenzičara načinjene u kući otkrile su postojanje tragova krvi, ali islednici nisu bili u mogućnosti da ustanove da li je reč o ljudskoj krvi. Rečeno je da su među žrtvama bili Albanci i žene iz Rusije i istočne Evrope koje su bile primoravane da rade kao prostitutke.

    Del Ponteova se stalno žalila da zvaničnici UN na Kosovu blokiraju njene pokušaje da istraži ratne zločine kosovskih Albanaca, ali i da albanski zvaničnici nisu bili ni od kakve pomoći. Najviši kosovski albanski zvaničnik kome se sudilo za ratne zločine u Hagu " Ramuš Haradinaj, bivši premijer Kosova i nekadašnji komandant gerile " prošle nedelje je oslobođen, što je dovelo do žestokih protesta u Srbiji.

    Na osnovu onoga što piše Del Ponteova, lokalni albanski tužilac, koji je sa timom UN posetio kuću, rekao joj je: "Tamo nema sahranjenih Srba. Ali ako su zaista sa Kosova doveli Srbe i ubili ih, dobro su uradili. "

    Navodno uzimanje organa otkrili su, kako se kaže, novinari koji su pozvali predstavnike UN na Kosovu i dostavili informacije Tribunalu.

    "Postoje pouzdani izveštaji o otmicama i uzimanju organa koje su dostavili renomirani novinari sa dugogodišnjim iskustvom u ovom regionu, " kaže Sudetić.

    Novinari su odbili da identifikuju svoje svedoke. Drugi izvori tvrde da su delovi tela avionom prevoženi u Istanbul odakle su transportovani dalje za bogate arapske pacijente.

    Ovo je prvi put da se od jedne merodavne osobe kao što je Karla del Ponte čuju takvi iskazi. Međutim, zvaničnici i analitičari iznenađeni su da se odlučila sada da ih obelodani, pet godina pošto su njeni islednici bili na navodnom mestu zločina. Del Ponte piše da se u to vreme pokazalo kao nemoguće insistiranje na detaljnoj istrazi pomenutih tvrdnji.

    "Iznenađen sam izuzetno ozbiljnim tvrdnjama, " izjavio je jedan visoki zvaničnik Tribunala. "Ovi navodi nisu deo istrage optužbe u Tribunalu. "
    kosovo_21_vijek- 17722 - 25.04.2008 : Zeljko Tomic - best (0)

    Srpskim zatvorenicima vađeni organi


    Clanak ispod je isječak iz knjige Karle del Ponte, koja u svojoj knjizi piše kako su u ratu na Kosovu 1999. godine Albanci odvodili srpske zarobljenike u sjevernu Albaniju gdje su im živima vađeni vitalni organi za prodaju. Nakon toga su im rane zašivane, i ostavljani su u barakama, gdje su na kraju ubijani zbog vađenja ostalih organa, npr. srca koje je koristeno za transplataciju.

    Zamolio bih nekoga da prevede ovaj članak i upiše na ovaj forum.

    Idi na stranu - |1|2|