fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-ISTORIJA_SRBA_MM
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

istorija_srba_mm- 92991 - 07.05.2015 : Miloš S. Milojević - best (2)

Miloš S. Milojević - Istorija Srba (1)


GLAVA I.
I. O SRBIMA.

Prošlost srbskog naroda, kojeg Narodopis - istorisko-etnografsku kartu - podnosimo, tako je zamršena i zapletena: da se skoro ne može i nezna odabrati prava i narodna istina i stvar od sumešina i upleta tuđih. Srpski narod nema obrađene svoje pametarnice, te da bi se moglo što iz ove uzeti, a naročito ono, što se odnosi na njegovu prošlu i sadanju etnografiju. Zbrka raznih pametarskih data, nerazumevanje ovih, nedostatci pametarskih sveza i filolođijskih zaključaka i istina, čine prošlost naroda srbskog ogromnim i užasnim haosom. Ovaj i ovakav stupanj njegova razvića, po radu njegovih dosadanjih pisaca, dovoljan je dokaz i njegove budućnosti, koja ne može prevazići ni sadašnjost, a kamo li još veći skok i blesak dobiti u budućnosti: ako se ne otpočne ići pravim i istinitim putom.

Dosadanji vajni radovi na ovom polju takvi su, da više zapleću i zamršuju stvar, no što je objasnjavaju i na pravi put izvode. Sbrka pametarskih data, bez filolođijskog i pravog najstarijeg znanja za narodnost kakvu, čini njegov prošli, i sadanji život, samo večnom mukom, spletnjom, vrzenjem u jednom i istom i pomrčavanje i ubijanje jedne i iste stvari, sa kojeg i sama stvar mora a pre, a posle, ili sama od sebe i sobom propasti, ili naterana drugim okolnostima u svom zamršaju razmrsiti se, no kao sasvim tuđa i druga i sa tuđom se narodnošću spoiti i u ovu se preliti.

Većina pametarista srbskog naroda uzimali su, po strancima unekoliko poznatim, a bolje nepoznatim i zamršenim, politički život srpski za osnov njihovih pametarnih spisa i prema ovome zidali svoje zgrade, podturujući pod iste rivotine i razsipine filološkog neznanja, sa čega su im se uvek pre rušile, no što su bile dovršivane. Zaboravljalo je se: da o narodnosti kakvoj govoriti, bez korenog i pravog znanja, ove znači toliko isto - i još gore - koliko i neodgovoriti. Zaboravljalo se: da je prvi osnovni kamen pametarnici svakog naroda, njegov jezik i narodnost, njegovi umni pojavi oličeni rečju, pesmom, pričom, zagonetkom i t.d. kojima on i stvara zasebnu pametarnicu. Od prvog rala - para - ljudi, od koih postaje ceo narod i narodnost, pa do njegove državne zgrade prolazi, možda, stotinama tisuća godina, koje obično pametariste sve guraše i turaše u ponore večnih mrakova i provalija, kao da to nebeše klica, osnov, zametak i razvijanje pametarnice toga naroda, o kome se piše i govori; pa tako isto činiše i naše pametariste. Takav pogrešan pravac, koji zavisaše ne od njih koliko od stupnja narodnog razvitka, učini: da mi gotovo znamo više i o Hotentotima, no o nama samim. Mlogoga u nas ima, možda, i hotentotskog što držimo za svoje, a naprotiv svoga što držimo za tungusko, finskomongolsko i t.d.

Eto u takvim teškim neprilikama i u takvom vremenu nalazimo se, u kom moramo, sa naše narodopisne mape srpskih zemalja, da koju progovorimo i o prošlosti našeg naroda. Neka nam se ne zameri za nedostatke, nepotpunosti i ostalo što bude nepotpuno i strogo neispitano, jedno sa naših malih sila, slabog znanja - a jače i nije moguće kad se i sam narod nalazi pa ovom stupnju izobraženja u kome smo - a drugo sa nemanja do sada ničega urađenog na ovom polju, pa i ne pokušavanog da se uradi. Stvar naša neće ni izdaleka tačno i jasno biti objasnjena i protumačena; ali će joj se barem boljiji pravac dati i put promeriti, po kom promeru, valja graditi najsavršeniju željeznicu.

Dovoljno je za našu odbranu, da navedamo samo ovo: što se u nas nepokretaše misao, a kamo li pokušavaše rad, da se barem ovo protumači i objasni: od kuda Srba, šta znači ta reč , kako se javljaju oni kao čestica činjenice u opštem ljudskom radu, koju i kako odigravaju ulogu u ovom opšte svetskom pojavu raznih narodnih pojava i radova i t.d ?

Za, nas je uvek bilo, a i još će dosta vremena biti samo to: tako i tako kaže Porfirođenit, Tunman, Engel i t.d. pa i kakva Nešredija i ko drugi, a kako mi i naš narod kažemo i držimo, to se nikoga i ne tiče, baš kao da tih pitanja i nije stvorila večna i svemoguća sila. Tako, pokraj sveg svog, tako da reknemo, opisanog političnog života Srba i pojava ovih u zajednici opšte radnje ljudske i raznih naroda, mi još neznamo: šta su i koliko su ti Srbi doprineli rodu ljudskom odigranom, ili neodigranom, svojom ulogom, kao i sami sebi i t.d ? Mi još neznamo, ni koliko su se i kako oni javljali u opštoj pametarnici i t.d., a o svemu ovome nije naš zadatak sad ovde da govorimo. Naše je prvo, koliko nam naše male sile i majušno znanje dopušta, da kažemo šta znači ime: Srb, Srbin, Serb, Serbin, Sirb, Sirbin, Sjarb, Sjarbin, Sorb, Sorbin, Sers, Sersin, Sorab, Sorabin, Serber, Sereb, Sebr, Sebrin, Serberin, Surb, Surbin Sarbin i t.d.


Značaj imena Srb u raznih naroda i pisaca

1. O samom imenu Srb, Srbin i t. d. naše mloge kao i tuđe, pametariste govorile su po nešto nagađajući i dovijajući se; no svo to nagađanje, bez zrele i valjane kritike, osnovane na filolođiji, kao temelju pametarnice i svega što se na kakvi narod i njegovu narodnost odnosi, - ne vredi baš tako mlogo.

Tako nam mlogouvažni mučenik, na polju pametarskih nauka, Arhim: Jovan Raičъ navodi - u II tom str. 145. 160. Istor. raz. nar. Beč 1794 god. - jedne pisce, koi dovode Srbe od Huna Sabira, kao jednoga naroda; druge od Sarmata; treće od reke Serbice, koja leži između Tigra i Efrata; četvrte od Skita; pete od Serva, slugu; šeste čak i od rimskih opanaka; pa sedme čak i od kopiladi; osme od Tulija Servija; devete od Srpa; desete i od Svraba, kao tobož da su bili svrabljivi za ratom i t.d.; a on ih sam dovodi i od sjevera i Sibira dan: i sbora, skupa i t.d. jer su veli tamo stanovali, a Sibir je od sjeverne strane i t.d. kao što se to vidi iz ovih njegovih reči - vid. Ist. Hor. Ser. i t.d. str. 154 i 155.

  • "''Ест ли пожелајет читатељ мојего в произведенији Серб имена мјенија и т. д. тако и Серби, Саберов, или Сабиров, приобрјели имја или от собранија или от сјевера, обоја бо мјесто имјет могут и на послетку: что древњејшеје отечество Сербов Сиберија, от које и назвалисја" i t.d.

    Razume se po sebi: da sva ova tumačenja imena Srb, Srbin i ne mogu se nazvati takvim, niti ih treba oprovrgati, kad nikakvih navoda i dokaza nesadrže, radi održanja svaki svog zaključka. Među tolikim pisaocima i tumačima imena Srb, koje je naš neumrli Rajić naveo na svoim gorepomenutim stranicama, za divno je čudo kako je se jedan docniji, inače dosta razborit i naučan slaven:
    pametarist, G. Jan Kolar, poveo za Anonimom, kog tumačenje Rajić na str. 148. u prevodu stavlja ovako:

  • "Pročee pervoobrazno Sirb od kotorago Sirbal, Sirblanin, sirbsko i proč: Sverbotu znamenujet, jako da ne otmjenneno pročih sebje sonarodnih vozimut i Sirbli pronaimenovanije. Zane ašče vsi obšče Slavi, sijest Slavni, ili blagonaročiti nazivajusja, ini obače Ervati ot ervanja ili boreniji, ini Verli - izrjadni -njeci že Vandali - daljše postupajušči, - njeci že Pazi - na se - obozritelnije'' - i t.d.

    Da bi samo potrьo pravo, jasno i istinito tumačenje pok. g. P. Šafarika, i da bi dokazao: da Srb dolazi od svrab, šuga, bolest, slabost i t. d. vatao je se za sve okružavajuće ga, - baš kao utopljenik - nerazbirajući mlogo o odnosnosti, ili ne, samom predmetu; pa u toj svoj preteranoj brzini, gotovo izvan dejstvitelnosti, prihvati se i takvih stvari, koje su mu, sa svim tako nazvanim filolođijskim zaključcima u mesto utvrdile, srušile i utamanile i samu stvar. U svojoj suvišnoj zauzetosti ide od Slovaka i ostalih Slav: plemena čas Rimljanima i u njihovim rečnicima traži korena Srbu od svrab! Iz Rima leti, kao na Pegazu, u Atinu i drugim Elinima, pa kad i tu popabirči ogromne filoložske nedosljednosti, leti na sili nalik na Buraha Arabima, Parsima i drugim narodima, koji se sada klanjaju proroku Muhamedu, a negda Zoroastru; te i tamo sabira ono, što baš i govori protivu njegovih želja i namera.

    Pošto i tu skupi sve, što se neodnosi suštini stvari i što ovoj nepripada, pruža se haldejskim Serafimima, da ga na krilima svojim prenesu u Haldeju, - Vavilon - i Jerusalim, pa pošto mu ovi svojom silom i ognjem uništiše sve nedosljednosti, a da bi zagladio bolest svrab i šugu na imenu Srba dopušta: da su Srbi ognjeni i svetli, kao Serafimi i t.d. Eto tako zanešen u svojoj preteranoj revnosti, da bi svoje zaključke uzneo u kolo nauke, i da bi Srbe samo od svraba proizveo, kao valjda ugledine - ideale - sviju sadanjih ukupnih, tako zvanih, Slovena, nalazi da:

    Srb znači koreno, svrab; jer je svrab u Slovaka, i naša svrab, ili šuga, u sviju sadanjih takozvanih sl. plemena, svrab, šuga.
    Dalje navodi kako u Slovaka znači ta reč i paliti kao: "ruka mne pali" tj. svrbi, a paliti znači nemački brennen, kao da Nemci drugčije govore i kao da paliti znači nešto drugo od žeđi, goreti sagoreti i t.d. ali svakojako neznači svrbiti. Dalje navodi u českom, ruskom, srb: i t.d. da je svrbiti to isto što i: svrbiti!? Od osobitog su mu kurioziteta filološki zaključci: Sraka- svraka- hitam, hvitam, i hvatam, skerni, skverni, paskverni, horeti u nekim plemena, kao u Rusa, hvorost, a to je sve zato: jer se mora umetnuti pisme v u rečima: sur, surim, sura te da izađe od surab "svrab" dakle čista naša šuga.

    Dalje još goni taj slavni slaven; filolođist pa navodi, da: srab, ili svrab, u Bosni zovu serbes, stribeš, sarbeš, rus: sverb, sverbež, sverbiti, svrbeti. Eto tako postaje Srbin od svraba, a da je to baš tako naš slavni slavenski naučenjak, i to nek se nezaboravi iz 19. vek po Hristu, i posledivnog mučenika za nauku slavensku pok. Šafarika, i drugih, navodi i rečnik Linde, u kome se veli, svrab naziva i gorja, gorje t.j. gore, goreti paliti, što opet u Latina znači: pruritus - prurio, per - urio, per - uritus ili od buro, burere, kao bru - ritus.

    Dalje naša naučena glava ide, pa dokazuje: da se u st. Elina naš svrab, ili šuga, zove na njihovom jeziku ψωρα. Zato navodi i rečnik odakle je uzeo tu reč, kao da je govor o svrabu, a ne o Srbima. Pošto je se tako iscrpeo, i pošto je pribrao i Nemce i Parse i Rimljane, Eline , Arabe i Haldeje pa i sve Slavene i t. d. naposletku umna glava zaključuje, da svrab znači: nemoć, bolest, slabotinju i t. d. Eto, dakle ovo načisto izlazi, upamtite i čujte svi! Kad svrab znači nemoć, bolest, šugu, slabost i t. d. onda su i svi Srbi: svrabljivi, slabi, nemoćni; jer reč Srb to znači!? Upamtite i od sad zovite Srbe šugom.

    Ovaka nauka, ovakva naučna zaključenja, ovaka tumačenja, ne čoveka iz prošlih vekova, u kojima vladaše tama i mrak i ne tuđina, kao Anonima, koji samo nagađaše; nego Slavenina pa još čuvenog književnika, naučenog muža, koji življaše tako reći pod nosom Srba, pa još u 19. veku,- upropastila bi svakog, ne samo afrikanskog Hotentota nego i divljaka Polinezije, koji još ljude jede. Uzmite ovu stvar: čovek smešao, u svojoj preteranoj revnosti za naukom, dve sasvim razne i koreno jedna od druge razlikujuće se po značaju reči, pa izvodi ono što nepostoji i nemože postojati. Izvodi ime Srbina od šuge i t.d. koje kad bi se dopustilo, izašlo bi: da ima više prava izvoditi ga od druge naličitije reči... Ima li igde u svetu, da se narodi zovu po bolestima, ima li igde i da se zovu po radovima i t.d? Koliko nam je pametarnica sviju naroda i vremena poznata, do sada se nigde ne čita, niti će se po svoj prilici igda i čitati: narod velikokašljavci, gorskobolestnici, zgranilnici, ektičavci, grozničavci, ćelavci. ranjavonožnci, uvobolnici, zubobolnici, trbobolnici, žmigavci, mutavobolnici, zrikovci, tepavci i. t.d. kao i: orači, šivači, rizničari, stolari i t.d.

    Da se nebi kome učinili naši navodi suvišni, evo ćemo ukratko i u glavnom navesti u prevodu i same njegove navode, stavljajući im na suprot prave i istinite značaje. Prvo dolazi evrejska reč "sara i šara" koja znači lat: arsit i rusit,. Da je se u tome prevario i da nikakve sveze nema svrab sa evrejskom rečju sara i šara dokaz nam je taj: što ta reč nije sara kao što navodi g. Kolar; nego je saro, šaro, zara, a ona znači to što u nas reč zora - vidi Is. Rus. Slav. Šenir: ssr: 77. Mos. 1859 god. - naš žar, rumenilo, svetlost, i što Evreji nikad nemešaju zoru sa šugom, a i latinska reč ardere znači goreti, svetliti, blistati i t.d. preko mere, voleti koga, želiti što i t.d. kao: ardere aliquem, kao što veli Vir. znači iskati, želiti što, a Ciceron opet: ardere amore voleti ljubiti i t.d. Dalje latinska reč rusit od kud je rursus, -a, -um žućkasti ili beložućkasti, dakle ne šuga i šugav; no samo jasni crvenikasti i t.d.

    b. Navod haldejskih reči, serav, serapha, sarab, sarah, serah, neznače baš ni jedna šugu i svrab, kao što hoće g. Kolar da im naturi; nego prva reč znači: žar, strast, ljubav, silu, moć snagu i t.d. koja se može lat rečju flagrantija, -ae izjasniti. Druga reč serapha znači opet: žar, požar, toplotu, razgor, ili to što lat. reč incendium u dobrom smislu a ne hrđavom, dakle opet: svetlost, jasnost, žar, silu i t.d. Dalje reč sarab znači opet: žar, silu bujnost, svetlost, ili to što latini zovu aestus torridus žarki, goreći. Dalje reč serah znači: uzvišeni svetli sjajni, divni nezavisni crvenorujni i t.d. lat: luxuriavit, splendebat; a dalje surah znači: prvenstvujući, blistajući preuzvišeni, odkuda je i ser kruna i sar, a kod Evreja zar; car, ili prvo lice na zemlji. Od tog istog korena postale su i ove reči: sara kneginja, gospođa, carica sarebit gvožđe, jakoća i t.d. A od sviju tih haldejskih i evrejskih reči postali su i Heruvima i Serafima, kao vršak svetlosti, sile, hrabrosti i t.d. Dakle sve te i haldejse i evrejske reči neoznačavaju svrab i šugu; no: silu, slavu, gospodstvo, vlast snagu, svetlost, nezavisnost, krasotu, cara, gospodara, i t.d. koja se svojstva podpuno i odnose na prave Srbe.

    v. Grčki navodi G. Kolara takođe nesluže mu za podkrepljenje i utvrđaj kazanog, no šta više, kao i haldejski i evrejski sami mu pobijaju njegove navode i izobličavaju ga u njegovoj zanešenosti.

    Tako σειρω označava: žar, silu, krasotu, svetlost, a ne šugu, od tuda je i reč σειρος paleći, svetleći sagoravajući, a od ove je i σειριος i αστηρ, sunce, - krasota i divota - paleće i sagorevajuće.

    Dalje reč αςτηρ označava silu, hrabrost, mužastvo, slobodu i t. d. kao u lat. amor acer silna ljubav, homo acer silni, slobodni čovek i t.d. a reč ζνρος (verovatno treba ζηρος) označava: surovi, silni, žarki, a i sunce u hrđavim svojstvima kao kad spaljuje i t. d. Dalji, navodi G. Kolara kao: ραβσος prut, firgas, rozga, držka od koplja i čarobni prutić merkurijev i drugih elinskih
    idolopokloničkih bogova, kao i navodi ψωρα šuga, svrab, αγρια - srp krivi nož - αρεας silni, hrabri κρνφη vrh , savršenstvo - i t.d. nevrede ništa; jer i koren drugi imaju i sasvim druge stvari označavaju, a ne Srb, Srba. Tako dakle ne beše srećan naš g. Kolar ni u elinskom jeziku.

    Dalje mu 2. idu navodi, latinski: surio koja reč dolazi od ardor a i opet znači svetlost, silu, toplotu, (tarreo, toror, horros užas, nesreća serius, seriasus, severus vatreni, goreći, žurni, servia venac sertum kruna certus jasno svetli i t.d. Nemački navodi u rečima: sehr, sehre - spaliti ferrehren - Sorge, schren vatra i t.d. jednom rečju navedio je samo sve one reči, koje ili znače same po sebi, ili se odnose na toplotu i videlo, ali sve neoznačavaju šugu i svrab.

    Navodi iz slavenskog jezika sastoje se iz sviju reči, koje ili pokazuju svetlost i toplotu, ili se bar naove odnose, a tako isto i ingliske i nekih drugih naroda reči, no sve one koje je navodio povezuju samo, silu, jačinu, junašstvo, slobodu oštroću i t. d a nikako piščevu: šugu, slabost, svrab, nemoć, kraste, gnoj i. t.d. Navoditi sve razloge njegove i dokaze iz slav. jezika bilo bi toliko, koliko pobrojati sve reči odnoseće se i pokazujuće gornja svojstva, pa šta više odnoseće se čak i zavisti, zlobi podmuklosti, tami, pomrčini i t.d. - vidi Rozpra: o gmenah Slavskeho b Budine 1830 roku od

    G. A. Veljtman u svom spisu: Attila i Rusь u IV i V veku Moskva 1858 god. str: 122. govori:

    "G. Šafarik zamječajet, čto nazvanije Serbi, bilo v drevnjejšija vremena imenem vsego slavjanskago plemeni. Mi že polagajem, čto ono izdrevle atnosilos sobstveno k vojskovomu, ratnomu sosloviju k Rosiji" i t.d.

    A na drugom opet mestu govori, da srb znači: vojnika, hrabra čoveka, siromaha, koji se bori večno i od koga su i postali dan: svi Kozaci u Rusiji i t.d. G. Moroškin u svom delu "Istoriko - kritičeskija izsljedovanija o Rusah i Slavjanah Sp 1842 god" dovodi ime Srb od drva visokih i od sečenja ovih, dakle od visoke šume i t.d.; a tako isto i ime Slavenin i t.d. on nalazi da je takođe od drvoseka, drvodelja i t.d. pa je i elinsko i rimsko Sklavin pravilno itd. - vid. str. 90. - No da tu nenavodi za pravdanje svog navoda nijednu jezgrovitu misao, nijedan filološski pravi i istiniti fakt, samo se po sebi razume, i s toga ga ostavljamo i ne pretrešena. Naposletku možemo reći da su G. P. Šafarik, ovaj neumrli slavista, i G. K. Nikolajević ovu stvar najbolje objasnili i protumačili; no je ipak nisu najbolje, potpunije i jasnije predstavili i objasnili.

    Značaj imena Srb u Šafarika i Nikolajevića

    Tako G. Šafarik, kao najjezgrovitiji i najučeniji do sada slavista za ime Srb. za koje je dokazao da su se sva slovenska dan: plemena tako zvala, objasnjava ovako:

  • "Ime tako staro, domaće i duboko ukorenjeno među - svim - Slovenima, a u stranaca redko upotrebljavano, moglo je samo u svojoj domovini dobiti svoj početak i jestastveni značaj. Tako u slov: jezicima, kao Veliko i Malo-ruskom, i staro poljskom, nalazimo rečicu, koja toj reči odgovara, a ta je u Vel. i Mal. ruskom paserb- puer, privignus - polj: pasierb, sa još nekim drugim proizvedenim rečima od iste n. pr u Vel. i Mal. Rus: paserbok, paserbka, paserbica-privigna-poljsk. pasierrbica-privigna- pasierbi, pasierbiczy, pasirbovy, pasierbny- sve, prigev : i td."

    Dobro razgledana ta reč pokazuje:

    a)da je složena,
    b)da je jedna i ista sa rečicom pastorek - privignus - i
    v)da proizilazi od koreni sir - sir orbus - Složena je iz predloga pa i korene reči serb, koje se same po sebi razumu za znalce slovenskog jezika, bez ikakvog tumačenja, tako isto kao za Ruse reč pasinok - privignus - podčerica - privigna - srb. posinak, polj. pasynek - pronepos - slovač. parobak - juvenis, privignus- od korena rob, i t.d. a tako isto i u tuđina, kao n. p.r. u Litovaca pasunis - privignus - podukra - privigna i t.d. - no osobito svedoče istočni jezici, koji su srodni s nama, u kojih se kao što ćemo videti, nalaze obe izgledine, prosta i složena.


    I ako je jedna i ista reč paserb i pastorak dosta tamna i nejasna; no ipak je ona jasna kad saberemo sve reči odnoseće se tom istom značaju. Tako horut: pasterz - privignus - pasterka - privigna- ponekad i pastorik, pastorka, horvat; pasztorek, pasztorkinya srb. pastorak, pastorka, čes. pastorek, pastorkyne, slovač. rastorok, pastorka i pastorkynya, iz čega izlazi: da ovde pisme o zamenjuje pisme e kao i. pr. topl, u mesto tepl, srav. latin. tepidus, popeo u mesto pepeo, bober u mesto beber, Volin u mesto Velin i t.d. Pisme k nije ništa drugo do završetak n. p. posinak od sin, parobak od rob i t. d. a pisme t. je dobavak kao n, pr. u reči razptiliti od pil korena, od tuda je i stin u mesto sjen, stribro, streda i t.d. u mesto srebro, sreda i t.d.

    Tako dakle odovud proizilazi pasterk ili kad se razdeli na sastavne čestice pa - se - rk. koje je savršeno ravno rus: i polj. pa - ser - b, van završetka, koji ovde sastavlja zasebni završujući slog, i ako se nalazi u sanskr. reči paser - puer - persid. puser- filius, puer - peljvskij poser, - puer - kurdiski - suar - puer - i afganistan; suari i suai što sve znače: sin i dete. Tako dakle nema nikakve sumnje, da je u svima ovim rečima, - paserb, poserb, pastorak i t.d. ser - ser - korena i zasebna neproizvodna reč, a sve ostalo pred i posle korena samo su predmetci i završetci.


    Od ovog je korena i star. srb. ili tako zvano crk. slov. reč sir - orbus - rus: siri, sirota - sirota -česk. sirotek sirube, siroba, Doljno lužič. sirota Gornjo lužič. serota, serotstvo, poljsk. sierota, sieroce, sieroci, i t.d. Taj isti koren nalazimo mi u sanskr. jeziku su - generare, producere t.j. roditi, proizvoditi srav. prasuti, progenies - u lat. sevi, satum od se, sere y mesto se - sere - sese reduplicatio- u Got. saian, skandinav. soa - serere - slav. sejati i t. d. a sve te reči znače: roditi, porađati, proizvoditi i t.d. i po tome u obe reči sin i sir - sir - ota sir - i obe - serb - prvo i najglavnije označavaju: porađaj, rođenje, ili to isto što i lat. satus, natus, elin Τεκνον i t d. Otuda je jasno što su Rusi svoje prastaro paserb i paserbica zamenuli sa novim običnijim i razumljivijim pasinok i padčerica. Tako je dakle sada jasan i istinit značaj reči srb, serb i t.d. da ona označava samo: porođaj, rođaj, rođaka rod, narod, kao i lat, gens, natio kao i inđijsko iod njega postavše serim što opet znači narod od jedne krvi i jednog plemena i t.d. - vidi Slaven. Drev. soč P. J. Šafarika prev. J. Bođan: Moskva 1857 t. I. str. 313 314 315 i 316.

    G. K. Nikolajević u svom delu: "Srbska beseda u lat. pismu Beč 1860 god. str: 23 i 23." veli:

  • "Mi se podpuno slažemo sa g. Šafarikom i možemo ga nazvati đenealogiom srb. imena po očinstvu, no mislimo da nas neće poreći, ako toj dodamo i ednu po materstvu. Stablo ove nalazimo u najbližoj reči utroba - γαστηρ, venter - preimućstveno ideju materinstva napominjujućoj i u proraslima od kuda kirilov: otrok - sigurno skraćenom od ot-rob-ak, kao po izjasnjenju G. Šafarika i pa-stor-ak, paster-k, od pa-serb. - Takođe i rab i srb. rob, rus: rebja, reb-jata, reb-enak, st. čes. pa-rob, lat. orb-us grč. ορφ-ος arbanaš: rapbi, nemač: Erb-e koje sve takođe znače Τεκον puer, paser, puser, čedo ili u docnijem i u prenosnom smislu: naslednik - Erbe - čeljade - ropbi - siroče - ορφος orbus i parob u smislu Slavoja govorećeg - sad ide komad pesme iz kraljevdvorskog rukopisa - ovaj materinski koren morao je dolaziti u najstarijem slovenskom sa - Ž---oe - u početku, ili u sredi i sa nosovim я-e na kraju i tako glasiti: Žđ", oerbe ili rъbя, rьbя, roebe, koje su se forme docnije po prosodiji različnih narečija u rab, rebja, rob, pretvorile. A kao god što su se slagale sa časticom pa-p rob-ek, pa-rob-ok, da dobiju značenje pastorka, ili momka, đetića, tako su se ravno slagale i sa časticom sajuznom cъ, ca, so sŽ, su - ςνν, son - da označe obštinstvo roda i plemena između dece, unuka, praunuka, potomaka, kao po primeru: sprežnik, srodnik, surodica, saputnik sažitelj i t. d. - Sъrbя Soerbe, συντεκνον, conpuer, consobr - inus mloš: - sъrьbяta soerbad, serbadia i Saerbi, za razliku od tuđina inoplemenika, čŷda, i t. d."

    Ova razlaganja g. Nikolajevića iako im ima mesta, ipak držimo, nisu bila tako neophodna, da se onima gornjim g. Šafarikovim, dodaju, tim pre: što dokazivati srodstvo i po materinstvu, kod dokazanog po očinstvu iako je stvar sama za se vrlo dobra, pak držimo, nije odveć nužna i neophodna.
  • istorija_srba_mm- 94491 - 05.12.2015 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Zabranjena srpska istorija


    istorija_srba_mm- 95159 - 14.02.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Profesor Srboljub Živanović: O prećutnoj istoriji Srba


    Idi na stranu - |1|2|