fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-ISTORIJA_SRBA
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

istorija_srba- 103318 - 14.04.2019 : Delija Kosovo Kosovo - best (0)

Nebeski narod


istorija_srba- 103317 - 14.04.2019 : Delija Kosovo Kosovo - best (0)

Zabranjena istorija Srba


istorija_srba- 97172 - 19.09.2016 : Ratko Obrenović Detroit, USA - best (0)

Kalendar drevnih Srba


DREVNI SRBI SU ZNALI MNOGO VIŠE OD NAS: NASA potvrdila stari srpski kalendar!

To je bio kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke i obligacije među ljudima. Danas ga zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom, budući da ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1119. godine
Car Stefan Dušan, Dušanov zakonik, kalendar Printskrin: Youtube/ADAMiEVA001
Reč "kalendar" vuče koren iz našeg jezika, jer je ova složenica nastala od dve naše reči "kolo" i "dar". Nije potrebno pojašnjavati značenje ove složenice. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Srbin je od postojanja bio stopljen sa prirodom i bilo je neophodno da njene promene poznaje kod sebe.

Zato Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. O ovom kalendaru se vrlo malo zna i govori mimo kruga "posvećenih", jer je gotovo čitav vek koji je za nama, bio "tabu tema" i među samim Srbima.

Idejnim tvorcima srpske falsifikovane istorije nije odgovaralo postojanje ovog kalendara, jer se on nikako nije uklapao u njihove tvrdnje o nastanka i opstanku Srba. Naime, srpski kalendar je dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove sopstvene istorije!

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

On datira od perioda vinčanske kulture, još od 6. veka pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz ovog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.

Kao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po njemu ¿ knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture, a tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.

  • Mnogi spomenici i manastiri datirani su po srpskom kalendaru. Na primer, spomenik caru Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena. Tu piše da se Kosovska bitka održala 6897. godine, a to se nikako ne uklapa u naše saznanje. Najnovije istraživanje koje smo uradili pre dve godine kaže da se u Vujanskom manastiru, koji se nalazi između Čačka i Gornjeg Milanovca, nalazi krst blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je datiran po srpskom kalendaru ¿ rekao je Milan Stevančević, najbolji poznavalac kalendara kod nas, koji se njegovim izučavanjem bavio skoro 40 godina.

    Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.

    To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklanjaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.

  • Po srpskom kalendaru, Sunce se posmatra kao živo biće koje se smatra i božanstvom. Ono je lice koje služi srpskom narodu za datiranje mnogih prirodnih pojava, kao što je, na primer Preobraženje, a ono se javlja 19. avgusta. Tada se menjaju gora i voda. Da se menja gora znamo po lišću koje žuti i opada, a šta znači "menja se voda"? ¿ ističe Stevančević i dodaje:

  • Kada je Beogradska škola meteorologije istraživala hemijski sastav vode 2008. godine, zaprepastili smo se da se 19. avgusta menja hemijski sastav kiše. Do tada je kisela, a od tada alkalna ili neutralna. Pitanje je kako je naš narod znao da se tada menja i sastav vode, jer smo mi ovo otkrili uz velika magnetna sredstva, aparate i instrumente.

    Godina po srpskom kalendaru počinje početkom aprila i usklađena je sa gregorijanskim, što je zasluga Svetog Save, koji je u 13. veku prihvatio rimsko označavanje mesec dana, kako bi pokazao zajedništvo hrišćana.

    Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

    Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava. Prema Stevančeviću, radiće se na novim saznanjima kojih ima dosta, budući da se podaci o srpskom kalendaru nalaze u starim rukopisnim knjigama, koje imaju veliku istorijsku i naučnu vrednost, a koje su odnete iz zemlje i nalaze se u muzejima i bibliotekama širom Evrope.

    Meteorološki sateliti dokazuju da su "gorski carevi" bez svemirske tehnologije, posle Mitrovdana nekako znali da Sunce smanjuje aktivnosti na severnoj hemisferi i mudro se povlači kod jataka na zimovanje. Narodni srpski kalendar na neki način poznaje termine promena elektromagnetizma Sunca, a takva preciznost ne može biti slučajna, jer zahteva mnogo znanja iz kosmičke meteorologije. Time se ponovo postavlja pitanje neke izgubljene civilizacije.

    Prema tome, dragi Srbi ¿ srećna vam Nova 7524. godina!
  • istorija_srba- 95686 - 07.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Arheološka iskopavanja u centru Trebinja


    istorija_srba- 95605 - 26.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Osma vrata: Jovan Deretić


    istorija_srba- 95375 - 05.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ljudovanje: gost Radovan Damjanović


    istorija_srba- 94609 - 20.12.2015 : Željko Milovanović Beograd - best (2)

    Fakti


    Najveća bitka u 16. veku na teritoriji Evrope odigrala se na teritoriji današnje Mađarske, za tvrđavu Siget. Ratovale su Austrougarska vojska na čelu sa generalom Nikolom Zrinjskim i Turska vojska na čelu sa Mehmed-pašom Sokolovićem. Uz ogroman broj žrtava na obe strane (čitaj: Srbi) Turska vojska je odnela pobedu, a Nikola Zrinjski je ubijen.

    Dakle, podela među Srbima je daleko starija od 1804. godine i nije prestala do današnjeg dana. Ako je Turčin krvav do lakata, poturica (čitaj:Srbin) će biti krvav do ramena.

    U dokazivanju vernosti Vatikanu, Ustaše (čitaj:pokatoličeni Srbi) su počinile takve zločine (čitaj: prema drugim Srbima) kakvi u svetu belih ljudi nikada pre i nikada posle nisu viđeni (npr. Jasenovac).

    Pred pohode na masovna ubijanja Hrvata i muslimana (Čitaj:Srba), sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve je inspirisalo vojsku iz sve snage, a sve da bi mi bili veći Rusi od Rusa samih.

    Ali nije religijski princip jedini po kojem je Srbin kroz istoriju iskazivao nedostatak svoje nacionalne svesti i brutalnost... Primera radi, po završetku 2. svetskog rata, da bi dokazali potpunu lojalnost KPJ, Srbi su prekim sudom presuđivali drugim Srbima različitog mišljenja, pa čak i članovima svoje najuže porodice. U proteklih dvadesetak godina hapsili smo svoje bivše predsednike i vodili ih strancima da im sude, ubili smo premijera, ministra odbrane, probali kamenjem da ubijemo još jednog premijera...

    Ubijamo se i zbog pripadnosti navijačkoj grupi fudbalskog kluba...

    Kralj koji je napravio Kraljevinu SHS (kasnije Jugoslaviju), po mom mišljenju, nije imao nikakvog boljeg rešenja nego da čitavom narodu i državi pokuša da da novi identitet da bi ga zadržao u celini, jer vidite da i danas sve počne da vri kad se pomene ova tema...

    Najneverovatnije od svega je to što 90% stanovništva sa područja bivše Jugoslavije ne zna skoro ništa o religiji za koju se izjašnjava da joj pripada(a ni o jednoj drugoj religiji), ali su sa verom u Boga za kralja i otadžbinu, spremni su za dom ili za džihad...

    Čitajte Arčibalda Rajsa "Čujte Srbi" i sve će biti mnogo jasnije. Knjiga je napisana pre sto godina i sve je isto kao i danas.

    Ali dobro, nema veze, najvažnije je da sad tačno znamo koje pleme gde živi, gde su granice naših država, da smo svi siti i da je svuda mir (ili će biti da nije baš ništa od ovoga).
    istorija_srba- 92615 - 18.03.2015 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Poznati istoričari o Srbima


    "Istorija prošlosti" (Nestorov ljetopis)

    ".. . tu su su se nalazili Iliri, kojima je dolazio apostol Pavle, tu su bili prvi bili Sloveni. Učitelj tog slovenskog jezika je apostol Pavle, iz tog jezika smo nastali i mi Rusi..."

  • "Повесть временных лет" (летопись Нестора):

    "... ту бо е(сть) Илурикъ, егоже доходилъ апостолъ Павелъ, ту бо бяша СловІни пІрвІе. ТІмьже СловІньску языку учитель есть Павелъ, отъ негоже языка и мы есме Pусь.. . "

    Leonik Halkokondil (15. vijek)

    Vizantijski istoričar, napisao djelo "Istorija" u deset tomova.

    "... Srbi Tribali su najstariji i najveći narod među svim drugim narodima, to znam sa sigurnošću.. . "

  • Лаоник Халкокондил (15 век), византийский историк, десятитомник "История":

    "...Сербы Трибалы - самый старый народ и самый большой из (всех) народов, с увереностью знаю. "


    Strabon (od 63 prije naše ere do 24. godine naše ere)

    "Najstarijim narodom se javljaju Sabinjani, oni su starosjedioci."

  • Страбон (63 до н. э. - 24 н. э. ), греческий историк, книга 5, гл. 3 о Аппенинском полуострове:

    "Самым старым народом являются сабиняне, и они коренные жители. "
  • istorija_srba- 91019 - 02.08.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Dr. Jovan Deretić razjašnjava odakle istorija koju smo učili


    istorija_srba- 89977 - 01.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Prva zvanična vladarka u srpskim zemljama


    Vladarski rod Kotromanića, između ostalog, postaće znamenit širom evropskih dvorova, upravo po ženama iz ove vladarske kuće. Prva u nizu, Marija Kotromanić unuka je bosanskog bana Stefana I i, po nekim izvorima, sestra kralja Tvrtka I. Udata beše u porodicu značajnih nemačkih grofova Holfenštajn kao supruga Ulriha 5. Druga, Katarina, rođena je kao kćerka bosanskog bana Stefana II Kotromanića idirektni je izdanak srpskog kralja Dragutina. Otac je udao u čuvenu grofovsku kuću Celjskih. Moćnim gospodarima Štajerske, Kranjske i Koruške rodiće najznamenitijeg predstavnika ove nemačke plemićke dinastije, Hermana II Celjskog. Najslavniju, ali ujedno i najtragičniju sudbinu, imala je Jelisaveta, druga kćerka bosanskog bana Stefana II Kotromanića, odana supruga ugarskog kralja Lajoša I. Iako su mladenci bili u četvrtom stepenu srodstva bračna dozvola stigla je direktno iz Rima, krajem leta 1353. godine, od pape Inoćentija IV. Njen suprug bio je izdanak Anžujaca i potomak francuskih kraljeva koji su u grbu imali ljiljane. Verovatno je ovaj cvet, zaslugom ugarske kraljice, prenesen u bosanski grb Kotromanića. Dve njene kćerke bile su naslednice ugarske i poljske krune. U vreme kada se rasplamsala borba oko nasleđa prestola tragično je završila. Pobunjeni velikaši su je zarobili i udavili pred očima ćerke Marije. Zanimljivo je da nakon Jelisavete, nijedna žena nije bila de fakto vladar Ugarske, sve do Marije Terezije ( 1740-1780 ).

    Ali, samo jednoj ženi dinastije Kotromanić, kraljici Jeleni, poznatoj i po starom narodnom imenu Gruba, pripašće takva istorijska uloga da ostane upamćena kao prva i jedina žena koja je i zvanično postala vrhovni gospodar jedne srpske države u kratkom vremenskom razdoblju od 1395. do 1398. godine. Potiče iz ugledne velmoške kuće srpskih dinasta Nikolića, oblasnih gospodara Popovog polja. Direktni su potomci velikog kneza Stefana Miroslava, rođenog brata Stefana Nemanje. Genealoško stablo ovu znamenitu porodicu po ženskoj liniji povezuje kao sestiće bosanskog bana Stefana I Kotromanića. Istorijski izvori nazivaju kraljicu Jelenu ,, presvetla i previsoka gospođa kir Gruba ¿¿. Supruga je kralja Dabiše, sinovca i naslednika najznamenitijeg i najuspešnijeg monarha srpske srednjovekovne države zapadno od Drine, Tvrtka I Kotromanića.

    Planovi kralja Žigmunda

    Smrću kralja Stefana Dabiše, 8. septembra 1395. godine, odjednom je otvorena mogućnost da ugarsko-češki kralj i potonji car Svetog rimskog carstva Žigmund Luksenburški dobije u nasleđe i bosansku krunu. Naime, u Doboru, drevnom gradu na levoj obali reke Bosne nedaleko od Modriče, u leto 1394. godine, iz dosta nejasnih razloga, bosanski suveren potčinio se moćnom ugarskom vladaru. Ugovorom je bilo predviđeno da se odrekne vlasti nad Hrvatskom i Dalmacijom i prepusti ih moćnom Žigmundu, da primi vazalne obaveze, a za uzvrat da uđe u red ugarskih dostojanstvenika s titulom župana Šomođske županije.Ovaj dogovor potvrđen je jednom poveljom kralja Žigmunda napisanoj u Đakovu jula 1394. godine.

    Ali, ove ugovorne odredbe bilo je teško sprovesti. Moćno bosansko plemstvo odbijalo je bilo kakvu pomisao oko ugarske prevlasti u svojoj državi. U prilog su im išli i prilično komplikovani odnosi unutar kraljevine severnog suseda. Naime, smrću Žigmundove žene, kraljice Marije Kotromanić stvorena je jaka stranka koja je smatrala da je došlo vreme da "kruna Svetog Stefana" pripadne novom kralju. Nije trebalo mnogo pa da počnu tajni dogovori među plemstvom da "izaberu novoga kralja, jer je Žigmund smrću svoje supruge prestao biti njihovim kraljem", kaže jedan poljski letopisac. Ako su prema kruni koja bi stigla iz Ugarske bili jedinstveni, ne želeći Žigmunda za svog gospodara, bosanski velikaši se među sobom nikako nisu mogli dogovoriti koga da izaberu za Dabišinog naslednika. U tom natezanju oko mogućeg kralja moćna vlastela donese jednu "pomalo čudnu" odluku da na kraljevski tron dođe Dabišina udovica, Jelena (Gruba). Ovim izborom se sasvim jasno pokazalo da u tom momentu u Bosni nije bilo ličnosti koja bi pogodovala, po mišljenju osnažene vlastele, za mesto kralja, pa je Jelenin izbor bio tek predah dok se takva ličnost ne pronađe. Isto tako, to je bio sasvim jasan znak za moćnog Žigmunda da Bosna ima svoga vladara i da on kao takav nije poželjan na bosanskom prestolu. Međutim, ugarski kralj nije imao nameru da tako lako ispusti Bosnu iz svojih planova. On je u njoj imao dosta pristalica, naročito među sitnijom vlastelom, koji su želeli da ga vide na bosanskom prestolu. Ipak, najmoćnija vlastela bosanske kraljevine kao Hrvoje Vukčić Hrvatinić, Sandalj Hranić, Pavle Radenović i tepčija Batal stadoše uz kraljicu Jelenu "čiji izbor je otklonio najveće opasnosti spolja" piše u "Istoriji srednjovekovne bosanske države" akademik Sima Ćirković.

    Ovakav jedinstven stav političkih moćnika ovog trenutka nikako nij e značio da su oni kraljičini privrženici. U pitanju je bio strah da bi moćni Žigmund, ukoliko bi postao suveren Bosne, veoma lako slomio njihovu samostalnost. Videvši da trenutno nije u stanju da ih pridobije, kralj Žigmund privremeno odustaje od svojih planova vezanih za prekosavsku kraljevinu. Po svemu sudeći odlučio je da "prihvati" Jelenu kao bosansku kraljicu rukovodeći se mišlju da je bolje da ova žena sedi na bosanskom prestolu nego neko ozbiljniji, pogotovo sada kada su za njega na pomolu bila iskušenja nikopoljske tragedije s Bajazitovim snagama. Upravo zahvaljujući spletu ovih okolnosti kraljica Jelena je uspela da, bar na prvi pogled, učvrsti svoj položaj koji je ipak imao karakter interregnuma (međuvlašće).

    Kraljica na iskušenjima

    Bosanskoj kraljici kao da ne bi suđeno da dugo uživa u lovorikama slave i vlasti. "Imala je još manje lične volje i autoriteta nego njen muž Dabiša" okarakterisao je Vladimir Ćorović. U prvoj polovini 1396. godine neki samozvanac, za koga se ne zna tačno ni ko je ni odakle je došao, ali se pretpostavlja da je u pitanju plemić iz Slavonije, pokušao je da za sebe uzme bosansku krunu. Međutim, stradao je odmah u sukobima sa pristalicama kralja Žigmunda koji, slomljen nikopoljskom tragedijom, sada mnogo pomirljivije nastupa prema Bosanskoj kraljevini. "Kada je u decembru 1396. godine stigao u Dubrovnik Žigmund se svakako raspitivao i o prilikama u Bosni. Mislim da je tom prilikom priznao Jeleninu vlast ne želeći stvarati nove neprijatelje, kad već nije mogao izvršiti svoje pravo" zaključuje Vladimir Ćorović.

    Novo iskušenje za kraljicu roda Kotromanića behu stare i pritajene razmirice krupnih bosanskih dinasta, naročito Sandalja Hranića i kneza Pavla Radenovića, potpirivane i podsticane osmanskim osvajačkim planovima koji tokom 1397. godine načiniše prvi krupniji upad u Bosnu. Nedugo posle ovog, zbog snažne zime propalog turskog pohoda, u prekodrinskom kraljevstvu stvoriše se dve krajnje suprotstavljene i nepomirljive stranke. U jednoj su bili pristalice kraljice Jelene ( Nikolići i Radivojevići ) dok su u drugoj bili predstavnici najznamenitije bosanske gospode : Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović. Ovi velikaši odlučili su da sa kraljevskog trona sklone Jelenu i dovedu ličnost koja će njima više odgovarati. Otpor Jelenin kratko je trajao ( dva do tri meseca ) i već tokom maja 1398. godine na političkoj i državnoj sceni nalazi se novi kralj Bosne, Stefan Ostoja. Kraljica Jelena se povukla s prestola. Iako se, u istorijskim izvorima spominje još par puta, ona više nema nikakav politički uticaj. Njen pad označio je potpunu pobedu krupne bosanske vlastele koja će od tog momenta upravljati sudbinom Bosne.

    Autor : Srđan Rajković
    istorija_srba- 88051 - 09.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Poslednja vizantijska carica


    Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

    Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina 11. , poslednjeg vizantijskog imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana 8. , srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

    Iz duge povorke likova koji su tokom 1. 123 godine trajanja Vizantijskog carstva sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan lik bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi - lik carice Jelene Paleologine.

    "Gospodarka Rimljana" postala je udajom za Manojla 2. Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit "Munjeviti" rekao za Manojla: "Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car".

    Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je "svetom gospođom", a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je "dobrotom ograđena duša". Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju ¿ ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje ¿ budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala "gotovo jedina među ljudima" i naziva je "najsvetijom među caricama".

    Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

    Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan 5. Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja - prestolonaslednika.

    U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade. Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: "Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog".

    Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, "blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke".

    Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: "Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?"

    Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

    Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo 2., Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: "Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina".

    Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan 8. Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

    Godine 1425. upokojio se Manojlo 2. Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

    Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

    I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju je dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč "ipomoni" na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

    U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. "Dok sam ja još bio u Iviriji ¿ sećao se Georgije Sfrances ¿ dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica".

    Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora. U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike. A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

    ...
    Članak je prvi put objavljeno u časopisu "Vodič za život", br. 2 / novembar 2010, str. 104-105. Na ovu stranicu je preuzet iz "Bašte Balkana" gde je neznatno izmenjen i doteran.
    istorija_srba- 87995 - 05.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Srbi i turska genetika


    Piše: Aleksandar Nevski

    U mnogih Srba postoji uvriježeno mišljenje da je srpski narod genetski veoma blizak turskome narodu. Takve tvrdnje čujah desetinama, ako ne i stotinama puta od raznih ljudi, poput čuvene "Turci su nas pravili petsto godina". Ovakvo mišljenje se objašnjava viševjekovnim ropstvom pod Turcima i naročito takozvanim "pravom prve bračne noći".

    Ranije ovakve stavove zastupahu i pojedini Hrvati, nenaklonjeni srpskome narodu, dok su danas pojedinci muslimanske vjeroispovjesti i našega jezika glavni zastupnici stava da su "Srbi genetski Turci". Pogledajte malo po mreži, gdje god se pojavi pogodna tema i nađu sagovornici Srbi i muslimani počinju uzajamne optužbe da su oni drugi "Turci". Evo na primjer šta se veli za Srbe: "Sloveni duhom, Turci genotipom..." ili "pa čovječe vi Srbi ste veći Turčini od Turaka...trebaš se ponosit time da ti je nekog dedu napravio turski beg." Ovakvih i sličnih pisanija na mreži ima na stotine, kao i obratnih, gdje Srbi muslimane nazivaju Turcima.

    Miješanja sa Turcima je svakako bilo; nemoguće je da Turci tokom svojega boravka nijesu ostavili nikakva traga u genetici balkanskih naroda. Pitanje je samo u kojoj mjeri, značajnoj, ili ne. Najbolji način da se utvrdi pravo činjenično stanje, šta je istina u svem tom su genetska istraživanja i primjena matematike na ih nalaze. Ona mogu dati mnogo bolji odgovor od jalovih prepucavanja, nadgornjavanja i vrijeđanja na mreži.

    Prvi način poređenja srpske i turske genetike se može izvesti preko muških loza, odnosno preko Y hromozoma, koji se prenosi sa oca na sina. Ako su Turci znatnije uticali na srpsku genetiku, to su činili preko muških loza, a ne preko ženskih. Koji bi Turčin bio dao svoju kćer hrišćanskome kmetu i bjedniku, nevjerniku i zakonskome građaninu drugoga reda? Koji pri tom ne smije jahati konja niti posjedovati oružje i mora ustati u prisustvu Turčina, i skloniti mu se s puta, ako se susretnu. Ukoliko su "pravo prve bračne noći" i slična nasilja nad srpskima ženama zaista znatno uticala na srpsku genetiku, trebala bi se očekivati znatna sličnost u učešću Y-haploskupina u Srba i Turaka. Jer bi onda "Srbi" kojima bi pravi očevi bili Turci morali pripadati haploskupinama svojih bioloških očeva, kao i njihovi današnji potomci po muškoj lozi.

    Evo uporednih podataka rasporeda haploskupina u Srba, Turaka i Italijana sa stranice Eupedije:

    Vidimo da je sastav haploskupina u Srba i Turaka veoma različit. Najčešća muška loza u Srba I2a je u Turaka vrlo slabo zastupljena. Raskorak u učestalosti vidimo i u drugih loza, recimo kod I1 i kod G-a, zatim kod loza J1 i J2.

    Neko bi mogao reći da ipak postoje velika preklapanja Srba i Turaka u učestalostih pojedinih loza, recimo da je u Srba R1b 8% a u Turaka 16%. Kada se sva ovakva preklapanja saberu, dobija se:

    1 + 4 + 0.5 + 7.5 + 8 + 2 + 8 + 0.5 + 11 + 1 + 1.5 + 2 = 47%

    47% nije mali broj, ali se ipak mora reći da recimo turski R1b ne mora biti isti kao srpski R1b, odnosno da srpski ne mora biti "potomak" turskoga. Još nešto, ako na isti način saberemo preklapanja Italijana i Turaka, dobija se 1 + 3 + 0.5 + 4 + 16 + 9 + 15.5 + 3 + 11 + 2.5 = 65.5%, što je daleko više nego preklapanje Srba sa Turcima! A turske vojske i vladavine u Italiji nije bilo, ako se izuzme tursko privremeno osvajanje Otranta i pljačkanje još nekolikih južnoitalijanskih priobalnih gradova 1480. godine.

    Ipak, mi sada ne možemo pouzdano tvrditi da recimo, svi srpski pripadnici loze N ne potiču od turskih pripadnika iste loze. To ne možemo nepobitno tvrditi dok ne utvrdimo tačnije grane i podgrane raznih loza kojih ima u značajnom postotku i u Srba i u Turaka. Tako da se samim poređenjem muških loza (bez dubljega poznavanja grana i podgrana istih) ne može potvrditi ili opovrgnuti veći genetski uticaj Turaka na Srbe preko "prava prve bračne noći". Ono što je do sada utvrđeno od ogranaka raznih muških loza nije pokazalo povezanost sa Turcima, mada se ne može isključiti mogućnost nalaženja haplotipova koji sa njima imaju veze.

    Za bolje poređenje nam je potreban drugačiji, opštiji pristup, pristup preko opšte genetike, koja se nalazi na preostale 22 dvojke ljudskih hromozoma, koje se nasljeđuju od svih predaka, i muških i ženskih. Naime, već nekoliko godina se rade ispitivanja koja čitaju vrijednosti na tačno utvrđenih mjestah (koja se nazivaju SNP-ovi) na svih hromozomah. Tako se u FTDNA radi ispitivanje koje daje vrijednosti na oko 700 hiljada mjesta. Njihovim upoređivanjem se može dobiti mnogo jasnija slika o srodstvu ili nesrodstvu pojedinih naroda i stanovništava nego što se to može postići poređenjem muških loza.

    Takva poređenja se vrše na više mjesta na internetu, sada postoje tri poduhvata koja se bave poređenjem genetike evropskih (i ne samo evropskih) naroda. Poređenje se vrši parče po parče svakoga hromozoma, utvrđuje se kojemu uzornome stanovništvu je najbliže. Za različite skupove uzornih stanovništava postoje različiti računači. Evo primjera, računač pod nazivom "world 13″ sa poduhvata "Dodekad", kojega odabrah zato što tu imam prosjek šestorih Srba:

    Tu su, između ostalih, uzorna stanovništva iz oblasti: "Sredozemlje, Sjeverna Evropa, Jugozapadna Azija, Zapadna Azija" i još nekolika dalja od Evrope, koja nijesu značajna za naše poređenje.

    To se vidi na tablici:


    Kao što vidimo, po ovom računaču je u Srba najzastupljenija genetika Sjeverne Evrope (44.4%) dok je iste u Turaka samo 8.3%. U Rusa ona iznosi čak 70.5%, dok je u Nijemaca 59.2%, a u Italijana iz Srednje Italije samo 22.2%.

    U Turaka je najzastupljenija genetika Zapadne Azije (40.1%) dok je ista u Srba 15%, u Srednjih Italijana 20.5%, a u Nijemaca 7.3%. I na ovom primjeru se vidi da su Italijani genetski bliži Turkom nego li mi, iako oni tamo nijesu primjenjivali "pravo prve bračne noći"!

    Ovakvih računača ima na mreži nekoliko desetina, sa raznima uzornima stanovništvima. I svuda je u Srba najzastupljenija genetika Sjeverne Evrope (koja se ponegdje pojavljuje i pod imenom Atlantik-Baltik), dok je u Turaka najzastupljenija genetika Zapadne Azije, odnosno Kavkaza.

    Navešću još jedan primjer, računač "weac2″, sa slikovitim prikazom ishoda Srba, Turaka, Sjevernih Italijana i još nekih naroda (za poređenje):


    Ovdje se vidi da su po ovom računaču i Sjeverni Italijani genetski bliži Turcima nego li Srbi.

    A sada prelazimo na sasvim drugačiji postupak poređenja genetike raznih stanovništava. Statističkim postupkom koji se naziva "Proučavanje glavnih sastojaka" (engl. PCA - Principal component analysis) se određuju takozvane glavne ose raznolikosti. Neću ulaziti u objašnjavanje šta one tačno predstavljaju niti kako se računaju, jer bi nas to previše skrenulo sa predmeta članka. Glavne ose su pogodne jer mogu slikovito prikazati međusobne odnose raznih stanovništava, izvukavši iz ogromnih skupova podataka ono što je bitno i razlučivši ga od šuma.

    Na prvoj slici se vide zajedno ose 1 i 2 a na drugoj ose 1 i 3. Tu se vidi da su Srbi (označeni bijelom strelicom), dosta daleko od Turaka (označenih ljubičastom strelicom). Srbi su u okruženju evropskih naroda, dok su Turci u blizini drugih Bliskoistočnjaka. I ovdje je, kao i svugdje drugdje, vidljivo da su Srednji Italijani (Toskanci) bliži Turkom nego mi. Na raspolaganju za ovaj proračun imah četiri srpska uzorka, dok Turke predstavljahu 19 turskih uzoraka iz Zbirke genetičara Behara. Svi oni su iz središnjega dijela Turske, iz oblasti Kapadokije. Beharov izbor Kapadokije za uzimanje turskih uzoraka je odličan, pošto su Turci tamo znatno manje pomiješani sa muslimanskima doseljenicima sa Balkana i drugih zemalja islamskoga svijeta. Na taj način imamo znatno izvornije Turke nego da su uzimani na primjer iz Istambula. Ishodi ispitivanja bi bili sasvim drugačiji i netačniji da smo srpske ishode poredili sa nekim kome je baba iz Bosne ili iz Novoga Pazara.

    Gornje slike su odlične da se uoči genetska razlika između Marokanaca i Španaca, koje poput Srba već dugo bije glas da su se navodno mnogo miješali sa svojima islamskima zavojevačima, koji su u Španiji boravili ne petsto, nego čak 781-u godinu (od 711 do 1492)!

    Takođe, postoji računski postupak kojim se može utvrditi gdje se zadati genetski uzorak nalazi u odnosu na genetike dvaju (ili triju) zadatih naroda. To možemo, na primjer, upotrijebiti da vidimo gdje se dostupni uzorci Srba nalaze između Francuza i Turaka. Ubacivši u proračun jedan od srpskih uzoraka u mojem posjedu dobijam:

    Francuzi 89.12% - Turci 10.88%, procjena odstupanja = 3.05

    Ako za istoga Srbina upotrijebim Orkadijce i Saudijce, dobijam: Orkadijci 85.69% - Saudijci 14.31%, procjena odstupanja = 3.75. Orkadijci su stanovnici Orknijskih Ostrva, sjeverno od Škotske, i predstavljaju mješavinu Kelta i Skandinavaca. Često se koriste u genetskih istraživanjih kao uzorno stanovništvo Sjeverozapadne Evrope.

    Evo još nekoliko dvojaka i trojaka, gdje se Srbi dobro uklapaju (imaju malu procjenu odstupanja).

    Orkadijci 80.75% - Druzi 19.25%, procjena odstupanja = 0.43
    Francuzi 89.31% - Adigejci 10.69%, procjena odstupanja = 1.56
    Francuzi 90.92% - Iranci 9.08%, procjena odstupanja = 2.91
    Orkadijci 82.67% - Palestinci 17.33%, procjena odstupanja = 3.44
    Francuzi 94.59% - Palestinci 5.41%, procjena odstupanja = 5.52

    Evo i primjera gdje se Srbi vrlo teško uklapaju: Finci-Turci (M=42.69%, y=0.577, procjena odstupanja = 26.66 (dosta visoka). To jednostavno znači da se srpska genetika ne može predstaviti kao mješavina Finaca i Turaka.

    Evo i nekolikih trojaka, svih sa niskom procjenom odstupanja:

    Bjelorusi 47.34% - Franc. Baski 31.86% - Jermeni 20.80%, procjena odstupanja = 1.552
    Orkadijci 81.47% - Jermeni 12.46% - Saudijci 6.07%, procjena odstupanja = 1.694
    Litvanci 56.06% - Sardinijci 23.61% - Jermeni 20.33%, procjena odstupanja = 2.689
    Britanci (Kornvol) 66.46% - Kiprani 21.27% - Litvanci 12.27%, procjena odstupanja = 3.403
    Mađari 76.75% - Toskanci 21.91% - Turci 1.34%, procjena odstupanja = 3.426
    Bjelorusi 49.57% - Toskanci 49.33% - Gruzini 1.10%, procjena odstupanja = 3.467
    Mađari 46.11% - Francuzi 45.80% - Jermeni 8.09%, procjena odstupanja = 3.477
    Toskanci 48.51% - Bjelorusi 31.80% - Ukrainci 19.68%, procjena odstupanja = 3.556
    Orkadijci 60.90% - Toskanci 35.46% - Iranci 3.65%, procjena odstupanja = 5.067

    Mislim da su gornji primjeri dovoljni da se stekne jasniji uvid o položaju srpske genetike u odnosu na genetike drugih evropskih naroda.

    Kome prethodna poređenja srpske i turske genetike nijesu dovoljna, evo još jednoga pristupa. Pokušah utvrditi prosječan broj zajedničkih odsječaka na hromozomah između Srba i drugih naroda. Zajednički odsječci, ukoliko su veće dužine, obično predstavljaju genetske podatke koji su naslijeđeni od zajedničkog pretka. Što je odsječak duži, to je vjerovatnije da je predak živio skorije.

    Zajedničkih odsječaka većih od 10 centimorgana (cM - jedinica za dužinu ih) nijesam našao, čak ni između samih Srba međusobno. Da ih je bilo, oni bi vjerovatno predstavljali zajedničke pretke u posljednjih 500 godina.
    Evo šta nađoh od odsječaka dužine od 4 do 10 cM (koji bi najvjerovatnije trebali poticati od zajedničkoga pretka starosti od 500 do 1500 godina):

    Prosječan broj zajedničkih odsječaka, prosječna dužina u cM.
    Srbi - Srbi 4.00 4.95 cM
    Rumuni - Srbi 2.50 5.15 cM
    Bugari - Srbi 2.47 4.89 cM
    Mađari - Srbi 2.30 4.78 cM
    Rusi - Srbi 2.27 5.00 cM
    Bjelorusi - Srbi 2.26 4.66 cM
    Ukrajinci - Srbi 2.00 4.76 cM
    Toskanci - Srbi 1.80 4.67 cM
    Francuzi - Srbi 1.57 4.70 cM
    Orkadijci - Srbi 1.57 4.89 cM
    Sjeverni Italijani - Srbi 1.37 4.98 cM
    Turci - Srbi 1.09 4.92 cM
    Čečeni - Srbi 1.03 4.62 cM
    Kiprani - Srbi 0.97 4.67 cM
    Jermeni - Srbi 0.97 5.01 cM
    Gruzini - Srbi 0.87 4.70 cM
    Saudijci - Srbi 0.87 4.51 cM

    Turci - Turci 1.25 4.92 cM
    Bugari - Turci 1.22 4.80 cM
    Rumuni - Turci 1.19 4.77 cM
    Orkadijci - Turci 1.13 4.71 cM
    Čečeni - Turci 1.12 4.75 cM
    Toskanci - Turci 1.09 4.67 cM
    Mađari - Turci 1.09 4.64 cM
    Srbi - Turci 1.09 4.92 cM
    Kiprani - Turci 1.08 4.76 cM
    Gruzini - Turci 1.08 4.72 cM
    Jermeni - Turci 1.08 4.81 cM
    Ukrainci - Turci 1.07 4.77 cM
    Bjelorusi - Turci 1.06 4.76 cM
    Sjev Italijani - Turci 1.05 4.86 cM
    Rusi - Turci 1.00 4.59 cM
    Francuzi - Turci 0.96 4.75 cM
    Saudijci - Turci 0.70 4.73 cM

    Kao što se iz priloženoga vidi, nema potvrde bilo kakve naročite bliskosti Srba i Turaka ni po ovom mjerilu.

    Ovaj postupak određivanja zajedničkih djelova hromozoma je napravljen na brzinu, za svega oko dan vremena, i nije uporediv sa sličnima radovima činjenima u svijetu, za koje vjerujem da su rađeni savršenijima i boljima postupcima od ovoga. Uz to je rađen na manjem broju SNP-ova, oko 292 hiljade, pošto je samo toliko zajedničko za uzorke iz različitih zbiraka, što može dovesti do značajnoga broja lažnih zajedničkih odsječaka.

    Što se tiče takozvanoga "prava prve bračne noći", među Srbima glavnoga uzroka za vjerovanje da su "Srbi genetski Turci", ono nikada nije bilo zakonsko pravo bilo kojega turskoga zemljoposjednika ili oblastna gospodara. Ovakvih nasilništava i obesti (protivnih tadašnjemu turskome zakonu) je svakako bilo, ali je opet pitanje u kojoj mjeri. Uz to, srpski kmetovi su odlično znali kako nastaju djeca, ma koliko da su bili nepismeni i prosti. I znali su isto tako kako se riješiti djece za koju nijesu bili sigurni da su njihova. Više puta slušah stare ljude koji mi kazivahu predanja iz turskoga vremena o sudbini takve novorođenčadi.

    Na kraju bih se osvrnuo na tvrdnje da su Srbi pod Turcima bili 500 godina. To nije tačno čak ni za najjužniji veći grad u Srbiji, Vranje, koje ne mogaše biti duže od 489 godina, čak i ako uzmemo da je turska vlast nad njim uspostavljena odmah po Kosovskoj bici (a nije). Sjeverni dijelovi Srbije do Save i Dunava (sa Šumadijom i velikim Pomoravljem) nijesu bili pod Turcima ni 350 godina, jer su pod tursku vlast pali tek padom Smedereva 1459 godine. A bez Turaka je ova oblast bila i od 1718 do 1739, kada je bila pod vlašću Austrije. Beograd pod Turcima nije bio ni 300 godina, jer je pao pod Turke tek 1521.
    istorija_srba- 87860 - 28.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srpska svetinja na rimskoj bazilici


    U antičkoj bazilici podignuta prednemanjićka crkva

    Asfalt u selu Pope kraj Novog Pazara počinje kod groblja na jednom kraju sela, a završava se kod poslednjih starih kuća na drugom. Meštani konstatuju da imaju dobar put samo za onaj svet, a da su im ovozemaljske staze teško prohodne.
    Samo 12 kilometara deli centar Novog Pazara od centra sela Pope koji se nalazi kraj groblja koje okružuje srednjovekovnu srpsku crkvu Svetih apostola Petra i Pavla. Oko nje su sada otkopani i ostaci monumentalne rimske bazilike.

    Na osnovu veličine tih građevina arheolozi pretpostavljaju da se kraj ovih hramova u Popama u prošlosti okupljao veliki broj meštana ¿ vernika. Moderno podgolijsko selo, prema rezultatima poslednjeg popisa, ima 69 duša i polako ga osvaja šuma. Na gašenje ovog i sličnih srpskih sela presudan uticaj ima put. Naime, čim se skrene s magistrale M-8 ka Sjenici, putničko vozilo mora da ide brzinom srednjovekovnog karavana ili ostaje bez kartera i točkova.

  • Selo ima oko 20 domova sa šezdestak vernika, uglavnom starijih ljudi - rekao nam je sveštenik Dalibor Lazić, koga smo zatekli u odori građevinara, jer zajedno sa majstorima radi na spasavanju starog hrama čiji su zidovi pocrneli od vlage. Iz krova od velikih kamenih ploča rastu Mladic. e drveća.

  • S Božjom pomoću, uz blagoslov vladike i plana Zavoda za zaštitu spomenika, spasavamo ovaj hram sa dugom i zamršenom istorijom - pričao nam je otac Dalibor, otirući znoj sa lica isprskanog malterom. Gornji, najmlađi deo crkve je obnovljen u 17. veku, o čemu svedoči natpis ktitora. On je podignut na temeljima hrama, za koga arheolozi smatraju da je stariji od 13. veka. A ta stara crkva je sagrađena praktično u brodu rimske bazilike iz trećeg veka.

    Spomenici

    Šumsko rastinje i vlaga oštetili su i drevnu srpsku nekropolu koja u pravilnim nizovima okružuje hram svetog Petra i Pavla. Okolina crkve nikada nije istražena, pa čak ni celo groblje s neobičnim monumentalnim spomenicima, iako je samo nekoliko metara udaljeno od hrama. Nekih od monumentalnih ploča koje su pomenute u izveštaju iz sedamdestih više uopšte nema, druge su polomljene ili ih je pokrila trava, mahovina i buđ.

  • Spomenici su često bez ikakvih ornamenata, a manji broj ima šematizovanu ljudsku figuru na gornjoj površini. Na jednoj ploči nalazio se natpis izvesne popadije popa Mihovila koji je datovan u kraj 13. veka ¿ navodi Dragica Premović Aleksić.

    Sveštenik naglašava da iskopavanja oko hrama otkrivaju da su periodi gradnje izmešani i da je teško razlučiti gde prestaje jedan i počinje drugi. Do istog zaključka došli su i arheolozi sedamdestih, prilikom tadašnje konzervacije crkve.

  • Današnja hram svetog Petra i Pavla leži na temeljima starije crkve koja je imala približno iste dimenzije. Na velikom delu teže se uočavaju prelazi između starijih i mlađih zidova. Po osnovi starija crkva podseća na hramove koji su se gradili pre Stevana Nemanje. Kompleks crkava leži na podu veće trobrodne bazilike koja je najstariji kultni objekat na ovom prostoru ¿ piše u sačuvanim izvodima starog arheološkog izveštaja iz Popa koji, iz nepoznatih razloga, nikada nije publikovan u celini.

    Zidovi bazilike bili su fino ozidani pravilnim kvaderima ujednačene veličine. Njen glatki pod pokriven je četvorougaonim opekama. U unutrašnjosti bazilike pronađene su stope časne trpeze, najvažnijeg dela oltarskog prostora ispod koga se stavljaju čestice moštiju svetitelja. Iza oltarskog zida crkve otkopan je veliki "trolisni" prostor, dublji od metar, čiji lukovi pokazuju da je bazilika imala tri broda. Naučnici smatraju da su i crkva i bazilika prevelike za obično seosko naselje.

  • Nažalost, o bazilici i starijem srpskom hramu bez obzira na monumentalnost, ne može se reći ništa preciznije. O okolini još manje. Sedamdestih su obavljena minimalna istraživanja, a rezultati nikad nisu objavljeni ¿ kaže arheolog Dragica Premović Aleksić, direktor Muzeja Ras u Novom Pazaru.

    Ipak, na osnovu velične bazilike i crkve naučnici smatraju da se u njenoj blizini nalazilo urbano naselje s brojnim vernicima. Danas sveštenik Lazić s radnicima predano spasava spomenik srpske baštine u selu iz koga Srbi nestaju.

  • Da bismo počeli da obnavljamo hram morali smo prvo da isečemo šumu koja ga je potpuno okružila sve do zidova ¿ priznao je otac Dalibor.

  • Sada moramo da sređujemo krov, da ne bi propalo i ono malo preostalog dragocenog živopisa.

    Ostaci monumentalnih kompozicija na freskama crkve u Popama su po rečima naučnika prava misterija jer su nastale oko 1650. godine kad se mislilo da su svi izvori slikarstva u Srbiji presahli.

    Arheolozima je najveća misterija rimski spomenik sa reljefom visok 2, 5 metara nađen pored srpskih ploča.

  • S južne strane crkve nalazi se rimska stela, a pri njenom vrhu dati su portreti pokojnika, žene i muškarca. Ispod je sto sa darovima i dvema stojećim figurama muškarca i žene. Pri dnu stele je vaza iz koje izlazi lozica. Za sada je neobjašnjivo odakle potiče ovaj spomenik, ali je logično pretpostaviti da ga niko nije nosio ovde izdaleka. Ovo je još jedna od tajni Rasa koje nisu istražene - kaže arheolog Dragica Premović Aleksić.
  • istorija_srba- 87841 - 27.12.2013 : Slobodan Zdravković Zemun - best (0)

    Nova istorija Srba


    Da li u Narodnoj biblioteci Srbije postoji Nova istorija Srba koju su objavili Nemci u Berlinu osamdesetih godina dvadesetog veka, koju je, po tvrđenju akademika Srboljuba Živanovića, poklonila Narodnoj biblioteci Srbije njegova supruga arheolog.
    istorija_srba- 87431 - 01.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ilija M. Živančević: Kelti i Srbi


    Danas se smatra da su keltski običaji, jezik i vera najbolje sačuvani u Bretanji, Velsu i Irskoj. Keltisti su u irskim sagama otkrili najveće keltsko božanstvo, Lug, čije ime nosi veliki broj važnih mesta kao Lion, Lugdunum, itd. Pomoću tih istih saga pokušali su i da značaj pomenutoga božanstva objasne tražeći mu pravo mesto u verskom sistemu Kelta i krug njegovih pratilaca u mitologiji.

    Iako gotovo vlada saglasnost da je Lug najveće keltsko božanstvo, keltisti nisu složni u shvatanju njegove prirode; jer, dok jedni, zajedno sa Džonom Risom (John Rhys), smatraju da je Lug sunčano božanstvo, dotle ga drugi, sa d'Arboa de Žibenvilom (d'Arbois de Jubainville), identifikuju sa rimskim Merkurom.

    U članku "Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves", y
    "Revue Archeologique" (1914, II str. 205-230) Ž. Lot (J. Loth), član francuskog Instituta, izložio je dotadanja mišljenja po ovom pitanju i dao svoje zaključke. Prema njemu, svoje mišljenje da je Lug sunčano božanstvo Ris potkrepljuje dokazima iz irske sage koja se zove Smrt Tuirenine dece kao i etimologijom same reči Lug. Jer u pomenutoj sagi, sjaj Lugova lica i čela bio je sličan sjaju sunca na zahodu: bilo je nemogućno gledati njegovo lice, toliko je sijalo. A na drugom mestu, kad Lug skida kacigu, njegovo se lice i čelo zasijaju kao sunce natoplijeg dana žarkoga leta. Breas, sin Balora, starešine Fomora, naroda koji ratuje sa Lugovim narodom, kaže: Čudi me da danas sunce izgreva na zapadu (Lug treba da je dolazio sa zapada), a svakog drugog dana na istoku. - Bolje je što je tako, kažu mu drugi. - A, šta je drugo? pita ih Breas. - Sjaj lica Luga Lamhfade, odgovorili su oni.

    Etimološki, Lug bi trebalo da se identifikuje sa Leom (Lleu), ca glavnim junakom iz galskog mabinoga, romana o Matu ab Matonviu, jer Leu galski znači svetlost. Sa Risom se u ovome slaže Pedersen (Pedersen), ali je Lot pobio ovo mišljenje nalazeći da između Luga i Leua nema nikakve srodnosti ni uopšte ni etimološki, jer, veli, Lugu bi trebalo da odgovara galski lleuwu, 1öwu a ne lleu.

    Ali, kako ne može etimološki da se utvrdi identičnost Luga i Leua, isto tako, misli Lot, Lugu ne odgovara ni ona etimologija koju mu daje Herikus (Hericus) u ''Životu sv. Germana'' gde kaže: Lucduno .. quod sit mons lucidus. "Lucdun" Herikus ne piše ca g već ca c, iz čega izlazi, veli Lot, da je za njega etimologija reči Lug od latinske reči lux - svetlost, što nije pravilno.

    Postoji u irskim tekstovima Srednjega veka reč lug, drugi padež loga, podudarna sa imenom ovoga zagonetnog božanstva. Značenje te reči još nije određeno. U epu Fled Krikrend junak Loegaire ima krik lava i divlji užas loga (drugi padež od reči lug). Vindiš (Windisch) ovu reč lug prevodi sa vatra, ali bez odgovornosti. Ovaj lug je, kod Pedersena, identifikovan sa risom, a i reč ris - lynh ima koren lux - svetlost, od čega i dolazi njegovo ime, jer ima sjajne oči. U ovom tumačenju sa Pedersenom slaže se i Kuno Majer (S. Meuer), iz čega bi izišlo da Lug nije božanstvo nego životinja. Verujući i u ovakvu pretpostavku, Lot zaključuje da je mogućno da je u vremenu pre irskih saga ris bio u Lugovom krugu.

    U jednom stavu epopeje "Druga bitka Mojture", Lug igra najglavniju ulogu.
    Pred bitku Lug želi da uđe u Tarine dvore. Pri ulazu vratar ga pita čime se bavi. "Stolarskim zanatom", sleduje odgovor. Za ovim se ređaju i mnoga druga zanimanja. Kod Tare sve to imaju. Ali kralj Nuadu ga proba na igri šaha, gde se Lug pokazuje nepobediv i zbog toga ga primaju.

    Pred puštanje u dvor Luga zovu Samhildánach, a samh se često vezuje za lug. Lot smatra da Lug Ildanach znači Lug sa mnogim darovima. Što se tiče reči samh Hv. Stoks (Wh. Stokes) smatra da je to grčki prefiks ama, prema čemu Samhildánach bi značilo lično onaj koji ima mnogo darova. Ali iz teksta irskih saga ovo značenje ne može da se zaključi. Jedino značenje koje bi moglo da se da reči samh jeste leto. Samhildánach bi, dakle, značilo leto sa mnogim darovima koje donosi. Jer, ne treba zaboraviti, veli Lot, da Samhildánach nije epitet Luga. Na četiri mesta samh zamenjuje Lug, iz čega je jasno da je za pisca epopeje samh, leto, sinonim Luga. Ova epopeja je, svakako, kasnijega datuma, imajući na umu i igru šaha, a smatra se da treba da je bila poznata u Irskoj oko XII veka.
    Radi potkrepljenja ove etimologije - Lug, svetlost, moglo bi se dodati da starokeltska reč "lugra" znači zvezda luga. Do ovoga su istovremeno došli i Lot i Pedersen.

    Pored mnogih drugih tumačenja predlaže se tumačenje Luga sa gavran. Kod Iraca kao kod Gala, gavrani pretstavljaju ratne čete. U izvesnim tekstovima irskim, bog rata je gavran. De Žibenvil tumači ime jednog druida koji se pominje u životu svetog Siarana (Ciaran) Lugbrand rečju "gavran Luga". Ali irski bran (bran) veli Lot, kao i galski, ima samo jedno n umesto dva, što pobija tvrđenje de Žibenvila.

    U legendama gavrani Lugu donose glase o tome gde se nalazi neprijatelj, Fomor, koji se tumači kao božanstvo smrti. Sem ovoga i na lionskom novcu nalazi se glava gavrana. Isto tako je u Oranžu, u Francuskoj, nađen medaljon iz I veka po Hr. na kome je zaštitnik Liona sa skiptrom, rog blagostanja i kraj njega gavran na steni.

    To su, uglavnom, dokazi iz kojih Ris izvodi da je Lug sunčano božanstvo.

    Za de Žibenvila Lug nije sunčano božanstvo. Oslanjajući se na Cezara (De bello gall. VI, 17) on smatra da je Lug Merkur, jer je i on mnogostruko obdaren kao Merkur. U jednoj pesmi iz 14 veka G. Fionn O' Dalaigh veliča božanstvo Lug: nijedno stvorenje sazdano od zemlje ili vode, veli se u pesmi, ne može se meriti po lepoti sa njim; njegov glas je zvučniji od struna sa harfe najboljih umetnika.

    Lug je i lekar. U epopeji Tain bó Cúalnge on leči Kukulinova sina, ranjenog, a Kukulina uspavljuju njegove čari, čari Luga, itd.

    Izvesnim svojstvima Lug odgovara Apolonu, drugima Merkuru, pa i Marsu, usled čega su Ris i Žibenvil i saglasni da je Lug složeno božanstvo.

    Po ovako detaljnom izlaganju Lot daje svoje zaključke. Ako se hoće, veli, dublje da uđe u značenje Luga i njegove pratnje, da se odredi njegovo mitološko mesto i krug u kome se nalazi, onda se mora dublje ući u irske tradicije. Samo se pomoću njih može najpribližnije da reši problem Luga, za čije se bitisanje nesumnjivo zna iz natpisa i spomena. Hrišćanski redaktori irskih saga nesumnjivo su mu dali svojstvo samrtnika.

    No, ima nešto što ni hrišćanstvo nije moglo da zbriše kod Luga;
    to je njegov praznik Lugnasad (Lugnasad), koji i danas nosi to ime u krajevima galskog, odnosno gaelskog jezika, u Škotskoj i na ostrvu Manu. Inače irski tekstovi, a naročito Dindshenchas, što znači stara istorija bregova, kažu da je Lug ustanovio ovu svečanost u čast Tailtie, Tailtiu, svoje majke. Tailtiu je kći Mogmora, velike ravnice, zemlje smrti, Španija po pretpostavci. Ona umire u avgustu prema Dindshenchas. Lug je ustanovio praznik u njenu čast. A sam Lug je obožavan naročito na bregovima.

    Na toj svetkovini zaključivali su se i brakovi, što je još i danas u sećanju stanovništva, naročito iz okoline Kelsa (Kells), i održavana je sve do 1806 g. sa tradicionalnim igrama, ali su je vlasti zabranile. Ova svečanost praznovala se oko samoga groba Tailtie. U Karmaku je bila od naročitog značaja. Narod je verovao da će mu biti godina berićetna, imaće napretka u svemu i biće nezavisan od susednih plemena ako je održava, i ona je u Karmaku održavana svake treće godine, na Lugnasad, 1. avgusta. - Značenje reči "nasad" je nejasno. Prema Risu Lugnasad bi trebalo da znači Lugovo venčanje.

    Lot u reči Tailtiu vidi koren tal ca značenjem zemlja. Tailtiu je sinonim reči Trogan (Trogan) po kojoj se i avgust zove. Prema jednom epu mesec avgust se zove kod Gaela i Britona Trogan, a prvi avgust Bron Trogin (Bron Trogin). Bron Trogin znači žalosni Trogan i tumači se time da se Trogan žalosti pod teretom svojih plodova. Trogan je ime zemlje. I Lot nepobitno utvrđuje, prema raznim tekstovima, da je Trogan zemlja i da je kod starih Iraca avgust posvećen majci zemlji, pa je u njenu čast i Lug ustanovio svečanost na dan 1. avgusta. Razvijajući dalje tezu,"Lot tvrdi da je značenje zemlje i Irske isto, jer Eriu (Eriu), drugi pade" Eren (Erenn), jeste Irska, a iriu (Irin), drugi padež iren (Irenn), je zemlja.

    Kult Luga u Irskoj svakako je bio nerazdvojen od kulta zemlje. Ona je njegova majka hraniteljka i zato je u njenu čast i ustanovio svečanost koju praznuju sva gaelska plemena.

    U zaključku, Lot se slaže sa de Žibenvilom da je Lug Merkur, jer, veli, božanstvo čije ime i danas nose četrnaest utvrđenja, Lion itd., božanstvo čiji je kult bio neverovatno rasprostranjen naročito kod Kelta na ostrvlju, nije se moglo izgubiti tako naglo, odmah po dolasku Rimljana u Galiju, nego je i dalje obožavano, ali je dobilo samo drugo ime - Merkur.

    Mimo svih atributa sunčanog božanstva - i samo genetičko ime boga kod Kelta je deivo-s, svakako u početku pridev nebesni, svetli - Lug je, veli Lot, i božanstvo zemlje. što se vidi i iz svečanosti koju je u Irskoj ustanovio u čast i slavu zemlje.

    Iz ovoga izlazi dalje, po Lotu, da su misteriozni Lugoves jedna vrsta matera iz pratnje Luga. Još u 1885 g. Gajdoz (Gaidoz) je, veli Lot, odličnim razlozima pobio de Žibenvilovo gledište, po kome je reč Lugoves najobičnija i najjednostavnija množina reči Lug, i utvrdio da su Lugoves druga božanstva. Za Vindiša su Lugoves ženska božanstva, što ide u prilog tvrđenju da su matere.

    II

    I pored toga što je detaljno i savesno pretresao i irske sage i druge radove o problemu, eminentni naučnik Lot u njima, dakle, nije našao nesumnjivih podataka za identifikovanje keltskih božanstava Luga i Lugovesa, što znači da Irska, iako smatrana kao riznica keltizma, nema u ovom konkretnom slučaju tih nesumnjivih podataka.

    Da li je bilo potrebno više produbiti Herikusovu etimologiju, pojavljenu u reči Lucdun..?

    U latinskom jeziku, pored luc kao korena reči lux, javlja se luc kao koren reči lucus, ca značenjem gora, šuma, a odnos latinske reči lucus prema keltskoj Lug ne samo nije dovoljno ispitan, nego nije uopšte ni ispitivan, iako je ona upotrebljena baš u mitološkom smislu.

    U Germania, IX, lucos... consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a na mnogim drugim mestima Tacit govori o lukusu kao svetoj šumi.

    Sem lucus-a, prema Tacitu (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, iz čega je jasno da je pored lucus-a, kao svetog mesta, tadanja Germanija obožavala i Hertham, majku 3emlju.

    Iz ovoga se, dalje, postavlja pitanje da li je i reč lucus latinskog porekla ili je, kao Hertha, stranog, pa na tuđ koren dodat nastavak luc-us, i time latinizirana? Mi znamo, Lugdun dodat latinski nastavak. Mi, dalje, znamo i iz Lota na primer, da Lugdun nije latinsko ime već je na keltski za pretvaranje g u k, što se, svakako, javlja i kod reči Lugdun, Lucdun, gde je očevidno da je Lugdun i u jednom i u drugom vidu istog, keltskog porekla. Iz ovog je, dalje, svakako nesumljivo da su luc i lug jedno isto.

    Ovo, razume se, još ne smeta da luc bude koren od lux a ne od lucus.

    Da proverimo Tacita. Kad lucus nalazimo u Tacitovim izveštajima kao veliko, veoma veliko germansko svetilište, a Hertham, Terram mater, kao obožavanu in commune u Germaniji, moramo, ako su njegovi izveštaji tačni, i danas naći u germanskim plemenima makar indicija i o jednom i o drugom. Jer, fakat da germanski radnici u obliku lug nisu ništa otkrili u germanskim jezicima, ne treba da znači da pojam ne treba potražiti i u drugojačem obliku.

    U R. A., t XX. r., 1924 u članku Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, koji je čitava riznica podataka, Lot je napisao i ove redove:

    Poreklo švedske šume Tiveden (Tiveden) bilo je predmet kontroverze skandinavskih lingvista. Ta je kontroverza ostala bez ikakvog rezultata sve do pojave eminentnog keltiste iz Kristijanije S. Marstrander-a. On je utvrdio da Tiveden znači šuma bogova, da je složena iz stare norveške reči tivar - bogovi, u množini, i od ved, šuma. Germanski oblik je tiva vidu. Poreklo joj je identično sa srednjoirskim de - fid, deid, božanska šuma.
    istorija_srba- 87181 - 04.11.2013 : Aleksandar Randjelovic - best (0)

    O Bosni, narodima, jeziku...


    Ovo moje pisanje bih započeo sa mišlju Fraca Kafke:

  • "Počni sa onim što je istinito, a ne sa onim što je prihvatljivo."

    Zatim bi dodao:

  • "Svako ima pravo na misljenje, ali je veoma važno na osnovu kojih činjenica je mišljenje formulisano."

    A Buda(Bodi Darma) kaže:

  • "Ne usvajajte sve što vam neko govori, što je tradicija i nemojte se prebrzo pomiriti sa tako mora biti već razmislite."

    Počeo sam gore navedenim mislima iz prostog razloga što lično mislim da mi kao "HOMO SAPIENS" treba da koristimo moć razuma koja nam je podarena ili kako to Vuk S. Karadžić kaže: "Pamet (mozak) ima i životinja, a UM (razum) ima samo čovek. " I dodao bih: "Znanje potiče od sumnje, s ne od verovanja." i "Onog trenutka kada poverujete u nešto prestali ste da istražujete."

    ŠTA JE ILI KO MOŽE BITI NAROD

    Ovo je jedno od pitanja koje sam sam sebi postavljao i na koje i dalje tražim odgovor ali bih hteo da prenesem do kakvih sam zaključaka do sada došao.

    "NAROD BEZ JEZIKA NIJE NAROD"

    Pa tako Belgijanci, Australijanci, Švajcarci, Amerikanci, Austrijanci i drugi nisu narod pa čak ni rasa već im je to ime ili odrednica za državljanstvo ili kako piše u nekim dokumentima nacionalitet, a da je to tako potvrđuje i slučaj kada neko ima državljanstvo dve države npr. osoba koja ima državljanstvo Španije i Nemačke ne može biti istovremeno pripadnik španskog i nemačkog naroda već u najboljem slučaju može biti pripadnik samo jednog naroda španskog ili nemačkog naroda pod uslovom da mu je maternji jezik španski ili nemački kao i njegovi preci. Znači, narod je skupina koja ima svoj jezik, a nacionalitet ili državljanstvo određuju lična dokumenta od države koju imaš. Najbolji primer za to je američko državljanstvo koje imaju sve rase i veliki broj naroda.

    Treći termin koji se koristi kao ime neke grupe ljudi je regionalni ili geografski etnicitet npr. Šumadinac, Dalmatinac, Sremac, Slavonac, Crnogorac (Zećanin), Hercegovac itd. Očito je da prethodno navedeni regionalni tj. geografski etniciteti ne mogu biti narod.

    Bosna je ime reke po lingvistima srbskog porekla. Uobičajeno je da se prostor sa obe strane reke (polja, doline, klisure i dr.) naziva po imenu reke koja tuda protice npr. Posavina, Podravina, Podunavlje, Pomoravlje, Potisje, Podrinje, Ponišavlje, Polimlje... međutim za neke prostore pored reka teško je izvesti ime dodajući prefiks "po". Takav je slučaj i sa imenom reke "BOSNA" gde je zadržano samo ime "BOSNA", a podrazumeva se da znači isto kao i Posavina, Podravina, Podunavlje itd. Dakle prostor koji obuhvata država Bosna i Hercegovina obuhvata sledeće geografske regione: Semberija, Podrinje, Posavina, Hercegovina, Podkozarje, Krajina, Bosna a mogu i još po neki geografski regioni.

    Narod koji živi u državi Bosni i Hercegovini ima Bosanskohercegovačko državljanstvo, a regionalna pripadnost može biti: Semberijci, Posavci, Podrinjci, Hercegovci, Bosanci i ponavljam "BOSANCI" jer regija u kojoj žive se zove "BOSNA" iz čega proizilazi Bosanac, Bosanka ali samo da podsetim to nije narod nego samo regionalni tj. geografski etnicitet tako da je ime Bošnjak gramatički nepravilan jer se reka pa i područje oko nje ne zove BOŠNJA vec BOSNA.

    Pored toga, narod je stariji od toponima - naziva reka, planina i drugih geografskih objekata i ne može se ime narodu davati po njima a naročito ne po izgovoru drugih naroda za određeni geografski region, a opšte je poznato da je termin - ime BOŠNJAK izvedno iz imenovanja -nazivanja stanovnika hrišćana iz Bosne od strane Osmanlija. Nepravilno izgovaranje od strane drugih naroda nije samo svojstveno za Bosnu = Bosnien već i za druge npr. Srbija = Serbien, Hrvatska = Croatien, Poljska = Polen i možemo tako u nedogled. Iz prethodno navedenog je očigledno da nema nikakvog uporišta za davanje imena onima koji žive u Bosni, Bošnjak jer on nije iz BOSNJE već iz BOSNE pa je samim tim i regionalno ime njegovo BOSANAC. Navešću još neke primere. Rimsko carstvo je dobilo ime po jednom gradu RIMU i svi stanovnici su se nazivali RIMLJANI iako nikada nisu bili ni blizu Rima, a kamoli živeli u njemu i nikad niko nije rekao ili napisao da su Rimljani narod, takodje i ILIRI. Ilirija je geografski prostor koji je obuhvatao danasnju Dalmaciju, Zahumlje (današnja Hercegovina, Bosnu, Kosmet, Makedoniji itd. i dobio je ime po ILARIONU Rimskom vojskovođi. Herodot, poznat kao otac istorije, živeo je u 5. veku p. n. e. je rekao odprilike ovako: "Tračani, Dačani, Sarmati PRICAJU SVI ISTIM JEZIKOM i najveći su narod pouzdano znam."

    U Minhenu se nalazi originalna nemacka hronika pisana oko 750 god. nove ere u kojoj doslovno piše:

  • "Srbi predsavljaju tako veliko carstvo (regnum) da su iz njih proizisli svi slovenski narodi."
    Hormayers Archiv-str. 282-283

    Ime "SLOVEN" se javlja prvi put u 5. veku (491. godine) nove ere.

    NAROD je skupina ljudi koja ima svoj jezik bez obzira na ideološka, verska, sportsko-navijacka i svaka druga opredeljenja npr. nemački narod kojem je maternji jezik nemački bez obzira na dijalekte i većinski je u sledećim državama Nemačka, Austrija, Švajcarska, Danska, Belgija i dr.

    Na prostoru Balkanskog poluostrva na kojem i mi živimo poznata su tri jezika ŠTOKAVSKI=SRBSKI, ČAKAVSKI=HRVATSKI i KAJKAVSKI=SLOVENAČKI. Na najvećem delu se govori ŠTOKAVSKI=SRBSKI jezik sa tri dijalekta i to: ijekavski, ikavski i ekavski. To što neki pokušavaju da izmišljaju neke nove reči koje ne mogu da prođu kroz gramatičku proveru npr. UDRUGA iz toga treba da proizađe da sam se ja UDRUGIO, ti si se UDRUGIO... ili npr. upotreba termina VAZDUH i ZRAK neki pokušavaju da podvale kao da je to isto, mađutim VAZDUH je zemljin omotač bez boje ukusa i mirisa, a ZRAK je nešto što se prostire, zrači npr, rendgenski zraci svetlosni zraci, sunčevi zraci, radioaktivni zraci itd. iz čega vidimo da su ta dva pojma potpuno različita, pa ne možemo valjda reći "ŠTO ona žena VAZDUŠI lepotom."

    Nastavlja se
  • istorija_srba- 87005 - 15.10.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    1 na1 - prof.Jovan I. Deretic


    istorija_srba- 85547 - 21.06.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    KIMERI (Kimerci, Cimerijci, Simerijci, Simbri, Srb


    Profesor Rаdivoje Pešić nаvodi podаtke iz Velesove knjige:

    "Morаmo priznаti dа o Kimercimа ne znаmo mnogo".

    U vezi objаšnjenjа ko su Kimerci, R. Pešić nаvodi tri mogućnosti:

  • dа su živeli u Ukrаjini, potisnuti od Skitа u VII veku pre Hristа (sа ovim podаtkom približаvа se Herodotu - VII 20), mаdа nisu iste polаzišne ni ishodišne oblаsti u pitаnju;

  • Kimerce nаlаzi "locirаne nа levoj obаli Elbe" (o ovim Kimercimа nа Elbi Herodot ništа ne piše, аli trebа uzeti u obzir dа Herodot nije mogаo dа u svemu bude u prаvu);

  • Nаlаzi Kimerce kаo deo sumerske civilizаcije. (premа dostupnim izvorimа i to je nejаsаn podаtаk).

    Međutim Pešić beleži podаtаk iz Velesove knjige:

  • "Nаši oci su bili Kimerci."

    No, još je zаgonetnije ovo:

  • "Bili su Kimri (Kimerci) oci nаši, i ti su potresаli Rim,
    a Grke su rаsterаli kаo preplаšene prаsiće!"

    Strabon: "Na okeanu ( Severnom - Srbskom moru), žive među drugim narodima Cimbri-Srbi, ( zemlja Cimeria, Simerija, Kimerija )" (VII 291s).

    (Predpostavlja se da je pisac Robert Ervin Hauard ovde našao inspraciju za svog čuvenog junaka Konana Simerijanca- varvarina).

    Mela, P.: Na ovom Jutskom - Kimberijskom (Srbskom) poluostrvu žive Cimbri i Teutoni "(III32).

    Plinije: "Druga grupa su Ingueoni, koji se sastoje od Cimbra, Teuton i plemena Kata". (Ovdje Plinije misli na Cimbre i Teutone na Šlezvik-Holštajnskoj zapadnoj obali (14/99).)

    Tacit, K.: "U ovom zaljevu Germanije žive pored oceana Cimbri (Srbi)" (Njemačka 37).

    Plutarh: "Od početka 1. stoljeća poslije Hrista, Grci i Rimljani poluotok na Sjevernom okaanu zovu Kimbersko (Srbsko) ", (Marius II).
    Plinije: "Sjeverni ocean (sjeverno srbsko more) je većinom plovno - do Kimberskih planina".

    August Cezar: "Moja flota jedri preko Oceana od ušća Rajne, pri izlasku sunca do područja Cimbra" (Monumentum Ancyaranum S.26, 65,14 f M).

    C. J. L.: "O natpisu nađenom kod Miltenberg na Majni: u području Teuton (VIII 2,1 n. 6.610). "

    "O dvjema pronađenim kamenim pločama s natpisom: Kimberskom Merkuru" (VIII2, 1n. 6.404 i 6.605).

    "Kod Heidelberga je pronađena kamena ploča sa posvetom: Kimberskom Merkuru" (VIII2 0,1, n. 6.402).

    "Kamena ploča s posvetom u Majncu, možda u Obernburgu na Majni: Kimberskom Merkuru" (VIII2 0,1 n. 6742).

    Strabon: "Kimberijci posjeduju još 17. god prije Hrista zemlju u kojoj su ranije živjeli; oni poslaše Avgustu kotao kao poklon, koji je kod njih svetinja, i zamole ga za prijateljstvo i amnestiju, za ono što se ranije dogodilo ".
    "Esti (Baltički Srbi) govore slično Britancima, što znači kao i Elevoni / Suevi / Serbi na donjoj Odri."

    "Esti stoje pod Suebskim(Srpskim) kulturnim utjecajem, i politički pripadaju Suebiji (Srbiji)".

    "...Narod se zove hibri, Cimbri, Liguri, Lugi".
    "...Hibri su Cimbri (Simbri / Srbi), opet Liguri su Lugi, zemlja Ligura / Ligurenland".

    Plutarh "Ambroni pripadaju Cimbrima".

    Plinije: "Ovdje je Cimberland, zemlja Cimbra, Srba (Srpska zemlja)".

    Štihennot, D.: "Vendi, pomorski narod izazva dorsku-etruščansku selidbu".

    "U imenu Srba, po grčkom Cimbri, po latinskom Cimbri, po galskom Sembi, po Nestoru Severi, Sabiri, Severijani, treba tražiti prevodne smisao Normana iz Sjeverne Srbije;

    Norge - Riga, Normane; odakle latinski Norikum(Norik) znači- alpska Srbija; Norčije - Skandinavska Srbija ".

    Plinije spominje na Baltiku Sabe (Srbe).

  • "U Italiji su živjeli Sabini ili Sevlijani (drugi nazivi su Savini, Serbeli, Sibelini i Suelti)".

  • "Suevi su Srbi. Sueoni, Simion, Suioni, Sitoniju su također Srbi."

  • "Istočno od Kimberlanda su živjeli Saumi (Sembi, Sambenland, Samogita), Kuri i drugi".

    Veljtman, A.F.: "Po svim predanjima, bajkama i mitovima, u osnovama povijesti Sjevernih Srba već postoji veliko carstvo Hundaland-Hundigialand, to je područje Saske gdje su bili Seči, Saki, koji su živjeli u velikom Lugu Germanije. Veneti su Vendi, kako su Germani zvali Srbe". Itd...

    Autor istraživanja Milenko Nikolić do sada je objavio "Testament Aleksandra Velikog", "Antička Srbija 1 i 2", "Srpska svetinja iz Kvenke ", au pripremi su: "Naše pismo" i "Rana hrišćanska umjetnost i njeno pismo".

    Ova djela Milenka Nikolića, tiskana dvojezično na srpskomi njemačkom, uvrštena su u fond Sveučilišne knjižnice u Kölnu, kao i Karlsruhe katalogu.

    POREKLO IMENA KIMERI

    Jedan od važnijih Jafetovih sinova, iz Izoroda, je Gomer, koji ima i tri svoja sina. Ovo nam odmah govori da je zemlja Gomerova jedna od važnijih zemalja. Što se tiče određivanja mesta zemlje Gomer, u tome ne nailazimo ni na kakve prepreke ili neslaganja, to je Frigija.

    Samo ime Frigija, ili tačnije Frugija, je maloaziski oblik imena Brugija, to je zemlja brugijskog plemena po kome je dobila svoje ime.

    Biće da je prvi vladar u ovoj maloaziskoj zemlji bio iz plemena Bruga, pa je ime ovoga plemena dato novoj kraljevini.

    O poreklu ovoga imena i kako je došlo do njegove promene možemo se osloniti na Herodota. "Frižani, kažu Makedonci, zvali su se Brižani (Brugi) sve dok su živeli u Evropi, dok su bili zajedno sa Makedoncima, a kada su prešli u Aziju, sa promenom zemlje promenili su i ime u Frige."(39.V11.73) I još na jednom drugom mestu Herodot potvrđuje da su Frigi makedonski Brigi. Prema Herodotu promena imena je bila od Brigi na Frigi ili tačnije od Brugi na Frugi. Dvojnost ovoga imena, prvo Brugi i potonje Brigi, ističe i Milan Budimir. (73) Otuda i dvojnost maloazijskog oblika ovoga imena, kao Fružani i kao Frižani. Pod uticajem grčkog jezika preovladao je oblik Frigija i Frižani. U ,,Izorodu" Frigija se naziva Gomerom, a zašto je to tako objašnjenje nalazimo u asirskim zapisima.

    Ragozin kaže: asirski zapisi pominju narod "Gimeraj", što su KIMERI, odnosno jevrejsko Gomer. Asirski car Esarhadon (b81 - 668 god. s.e.) beleži da je odbio napad i porazio "Tiuspa Gimeraj"- a, koji je poginuo u borbi i sva njegova vojska mačem uništena. Mesto ove bitke je najverovatnije bilo severno od Kilikije. "Gumiraj" je asirsko ime za jedan lutajući narod, koga obično pominju kao Kimere, a taj narod, kao i Medi, pripada različitoj rasi od onih o kojima smo govorili. To je rasa naroda kojoj i mi sami pripadamo, kaže Ragozin. (14.st.337) Ragozin ovde misli na arijevsku rasu. Nesumljivo je da je jevrejsko ime za Frigiju, Gomer, nastalo od asirskog "Gumiraj" i u tome se svi zavetoslovci slažu. U prilog ovome govori i prisustvo Kimera u Frigiji, za koje se obično misli da su došli kao osvajači sa severnih obala Crnog Mora. U vezi sa time Ragozin kaže: Vrlo je nepouzdano da su Jevreji imali ikakvog znanja o Kimerima iznad Crnog Mora. Kasnija istraživanja pokazuju nam da, kada oni govore o Gomeru i njegovim sinovima, oni u tom slučaju misle na narod trako-frigijski sa predela južno od Crnog Mora, kome ovi Kimeri takođe pripadaju - koji su došli kao osvajači. Oko 730 godine s.e. Kimeri su razorili grčku seobnu Sinop; osnovanu kratko vreme pre toga u zemlji koja je kasnije poznata kao Paflagonija. Teušpa je poražen od Esarhadona negde u Kapadohiji. (14.st.3b9) Sve nas navodi na zaključak da je Teušpa poražen negde na istočnoj granici Frigije.
    Za Jermeniju Herodot kaže da je ona frigijska naseobina. Ako je to već bio slučaj sa Jermenijom, onda nema nikakvog razloga da se ne veruje da su Frižani imali naseobine i na severnim obalama Crnog Mora, na kojima se pojavljuju Kimeri.


    Dr Niko Županić: "SRBI PLINIJA I PTOLOMEJA"

    Prvi pomen Kimera nalazimo kod Euzebija, koji kaže da su Amazonke i Kimeri upali u Aziju 1076 godine s.e. (Misli se na Malu Aziju). (3.st.418) Herodot kaže da je postojbina Kimera bila na reci Dnjestru. (39.IV.11) Zatim kaže da su Kimeri došli duž obala Crnog Mora i naselili se na predelu Sinopa. Kimeri se pominju dosta često u Maloj Aziji i u kasnijim vremenima. Sve nam to jasno govori da su Kimeri bili prisutni u Frigiji u raznim vremenima. Pa i pored toga nema nikakvog dokaza da su u Frigiji postojala dva različita naroda. Što znači da su Kimeri i Frižani bili isti narod sa dva različita imena ili u najmanju ruku dva sasvim srodna i gotovo istovetna naroda. Predeo Dnjestra, gde Herodot stavlja postojbinu Kimera, bio je naseljen od Serba još u vreme imestva, ako ne i ranije. Ime kimerskog vođe, poraženog od cara Asarhadona, Tiušpa ili Teušpa, nastalo je od imena serbiskog boga Teuta.

    Harlbat kaže za Gomere da je to narod koji su Asirci nazivali "Gimiri", a Grci "Kimeri"; njihovo ime se zadržalo u imenu Krima, "Krimea", gde je bila njihova najstarija postojbina. Od njih su Kimbri sa kojima su Rumljani ratovali i Cymry preci Velšana i Iraca. Keltska rasa, kojoj pripadaju i Fruzi (Francuzi), potiče od ove porodice. (8.ST.2.3) Neki misle da su se Kimeri raselili po Evropi od 2200 do 1500 godine s.e. (5) Vels kaže: "Stari stanovnici ovih naših ostrva, Britanci, bili su takođe potomci Gomerovi. To je van sumnje." (31 .st.55) Velšani se i danas nazivaju Kumero, Cymro, Kumeri, a njihov jezik zovu Kumeraeg .(31.st.55). Jutland je bio poznat starim piscima samo pod imenom Cimbrica Chersonosos. (31.st.54) Rože de Beloke (Roget de Belloquet) daje ovakav zaključak: "Nalazeći u imenu Kymru, Kymmri, obeležje Velšana, neosporni ostatci keltskog stanovništva Britanije, ime blisko Cimbros, naučnici nisu nalazili nikakve teškoće da prihvate da su Kelti Albiona i Gali-Belgi, čija su bili seobna, u stvari jedan isti narod sa Kimbrima i da su sledstveno potomci Kimera potisnutih od Skita.." U opisu Mariusa i njegovih dela Plutarh kaže da su Kimeri bili stigli do obala Baltika i odatle su upali u Galiju. Čaild kaže: Kimeri su Arijevci srodnici sa "Tračanima. (60.sg.19b) Kod Kljakića ce nalazi ovaj stav: Kimbri i svi oblici ovoga imena, koji se javljaju u M. Aziji i na istočnom Helmskom Poluostrvu, u oblasti donjeg Dunava i Dnjestra, su u stvari Simbri, Imbros od Simbros, su u vezi sa korenom reči sebar, opšteslovenski: Simb(e)ro od čega je nastalo i ime grčkog Hermesa. (129.st.7b) Stefan od Vizanta kaže da je Hermesovo obredno ime bilo "Imbros". (.4) Budimir je ovo doveo u vezu sa starosrbiskim "Simbpa", što znači saveznik, drug. Na novogrčkom je "Sembros" i na arapskom "Sember" (i danas postoji Semberija u Bosni). U navedenom slučaju kod Kljakića: Imbros = Simbros, imamo jedan dokaz više o izostavljanju početnog slova "sima" kod imena srbiskog porekla.

    Takvih primera ima još dosta. Kimeri su bili Tračani, odnosno kako Strabon kaže: "Kimeri koje zovu takođe Treri. - Treri su kimerski narod... Treri suTračani." (132.st.1b1) U vreme kralja Sitalka (oko 429 godine s.e.), susedi Trivala koji su bili na predelu između Dunava i Homolja, bili su Treri. (132.st.1b2) U objašnjenju Strabona, Goselin kaže da su Kimbri živeli na Chersonose Cimbrique, danas Danska. Teutoni su deo Kimbra. (86.II.65) Strabon kaže da su Kimbre Grci nazivali Kimerima. (86.III.17) Zatim kaže da su kimerske žene sledile svoje muževe u bojevima i za vreme borbe udarale u gočeve prikačene na kolima i tako stvarale strašnu buku. (86.III.19) Dobro je poznato da su serbiske žene sledile svoje muževe na ratnim pohodima. Josif Flavius naziva Galate "Gomeritima", Herodot pominje narod Kimere, a Plinije pominje grad "Kimeris" u Trojadi. (31.st.49) Za Ben-Gorjona (jednog učenog Jevrejina ), Franci su Gomeri. (2.I.K.IV.IX) Franke i od njih, bar po imenu, nastale Francuze, Srbi su zvali -Fruzima, što doslovno znači Frižanima. Drukčije ime za Franke nije postojalo u srbiskom jeziku. Narod Fruzi i zemlja Fruška su srbiska imena za Franke i Franačku kao i za Francuze. Za Francusku srbisko ime je Rodanija. Francuzi i Francuska su nemačka imena, koja su uvezena kod nas. Srbi nemaju "Francusku Goru" nego imaju Frušku Goru. U vreme Nemanjića nije postojalo drugo ime za Francuze do - Fruzi. Ovo srbisko ime za Franke se potpuno poklapa sa svedočenjem Ben-Gorjona. Kod samih Franaka je postojalo verovanje, i oni su to naširoko iskazivali, da su poreklom od Trojanaca i jednom svom gradu u Rodaniji dali su ime Troja; taj grad se i danas tako zove. U prilog njihovih iskaza može se uzeti i činjenica što pojedini, od prvih poznatih franačkih vladara, imaju srbiska imena.

    Džozef Mede kaže da su Grci nazivali Galate: "Galate" i "Kelte" i da je grčko "Kelte" isto što i Kimbri, koji se u Britaniji nazivaju Cumrah. Za Germane Diodor kaže da su poreklom od Kimera, a Jevreji ih nazivaju "Aškenazim". Ime Gomer je sadržano u imenu Kimbri i oni se sami nazivaju Germen, što znači Gomerani. Od "Gemren" ili "Germen" Latini su napravili Germania; -en je germanski svršetak za množinu i lako je od Gomer napraviti Gemren, kao od Brother - Brethern. (35.st.283)

    Germani, ili kako se oni sami nazivaju "Germen"; što je mala razlika od "Gemren" ili "Gomren"; a ovo poslednje je lako sažimanje od "Gomeren": svršetak na -en je množina u nemačkom jeziku i od jednine Gomer je nastala množina Gemren, po istoj analogiji kao što je od brother nastalo brethern" (31 .st.54) Vels još dodaje i Apianovo svedočenje da su se Kelti ili Gali nazivali drukčije i Kimbri. Njih je porazio Kajus Marius. Kikero kaže da je Marius porazio galsku silu, koja se bila sručila u Italiju. Njihov kralj se zvao Beleus Kimbros pisalo je na njegovom štitu nađenom u Eks an Provans, gde ih je Marius potukao. "Beleos Kimbros" je bilo urezano na štitu na jednom "čudnom pismu". Plutarh kaže da su se Kimbri zvali i Galo-Skiti. (31 st.55) Ovo Velsovo "čudno pismo" na Belovom štitu bila je stara srbica. Nađeno je mnoštvo napisa na tome "čudnom pismu" u staroj Rodaniji. Pa i samo ime ovog kralja Kimbra je srpsko - Belo.

    Garstang kaže da su Muški na čelu sa Mitom bili prvi Frižani iz Trakije koji su osvojili hatušku carevinu. (93.st 11) Njihovo ime je pročitano u asirskim zapisima kao "Muski". Kambel kaže da su Brigi evropski Frigi, potomci Zeretita iz Starog Zaveta. (104.P.st.279) Gruse smatra da su ruske stepe, severno od Crnog Mora, bile posednute, možda od 1200-te godine s.e., od jednog indo-evropskog naroda po imenu Kimeri, koji su se smatrali trako-frigijske rase i koji je došao sa predela savremene Mađapcke i Rumunije, i što je još verovatnije da su naseljavali ove zemlje. (143.st.32)

    Jedan kimerski vođa, koji je zauzeo grad Sard u Maloj Aziji, pominje se na grčkom jeziku kao Lugdamis. Međutim, ovo ime se pominje i u Kariji.

    Pomponius Mela pominje pleme "Komares" u zemlji Saka suseda Mesageta, što se ima dovesti u vezu sa Kimerima. Isto pleme pominje i Plinije i stavlja ga na područje između Indije i Persije.

    POSTOJBINA SEVERNIH SRBA U POPULARNOJ LITERATURI

    Konan Simerijanac ili Konan Varvarin (engl. Conan the Cimmerian, prema nazivu svoje otadžbine, Simerije) jeste izmišljeni lik koji se često dovodi u vezu sa podžanrom low fantasy, odnosno mač i magija, koji je takođe poznat pod nazivom herojska fantastika. Smatra se najpoznatijim fiktivnim varvarinom i uopšte jednom od najpoznatijih i najprepoznatljivijih ikona u savremenoj popularnoj kulturi.

    Lik kojeg je stvorio američki pisac Robert Ervin Hauard 1932. godine u seriji "petparačkih priča" koje su objavljivane u časopisu Weird Tales, do sada se pojavio u licenciranim knjigama, stripovima, filmovima, televizijskim programima i video-igrama, što je doprinelo njegovoj dugotrajnoj popularnosti.
  • istorija_srba- 85149 - 21.05.2013 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

    Zaveštanje grobova i kostiju


    Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.

    Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.

    A groblja su, čedo moje, tiha seoca u kojima još uvijek borave pod zemljom naši pokojnici. Grobovi su tihe postelje u kojima zauvijek spavaju, u miru neprobudnom, tijela naših predaka.

    Narod ne čine samo oni živi na zemlji, što po njoj hode i tvore, nego i svi mrtvi, svaki na broju koji u njoj počiva. Jer bez onoga pod zemljom, čedo moje milo, onoga najneznatnijeg i bezimenog, ne bi bilo ovoga na zemlji, sada znatnog i imenitog.

    Ni njivu ne čini jedna ljetina, pa ni narod ne čini jedan naraštaj. Livadu ne čini jedan otkos, niti može uništiti jedna kosidba. što je za livadu jedan otkos, to je za narod jedna bitka ili morija. Narod niče u talasima i pada u otkosima smrti kao trava, ali opet prorasta sve gušće zemlju i buja u novim naraštajima.

    Zapamti, čedo moje, naša groblja su najsvjetliji biljezi našeg naroda i najsvetiji graničnici naše domovine.

    Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati.

    Reč Stevana Nemanje (Stefana Nemanje - oca Simeona (1166-1196)) izgovorene na samrtničkoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko, Sveti Sava (iz knjige "Zaveštanje Stefana Nemanje", pisca Mileta Medića)
    istorija_srba- 84438 - 18.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Pleme iz vremena Aleksandra Velikog-Kalash


    Obratite pažnju kod govora ovih ljudi pred kraj emisije oko 3. 50 minute kažu: "nema, nema ništa" pa onda onaj što sedi kaže "šta imalji mi"... Od toga, treba poslušati, to je srbski sanskrit.

    istorija_srba- 84365 - 15.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Srbi


    "Славяне. Северный исток" Иван Ташкинов. Томск.2012 г.

    В книге современного российского историка Иван Ташкинова "Славяне. Северный исток"( Томск.2012 г.) подробно исследуется история миграций населения в Сибири выдвинута гипотеза именно Сибирь являлась древнейшим центром культуры и этногенетическим котлом народов мира. Гипотеза "Сибирской прародины индоевропейских народов", как пишет Ташкинов была впервые заявленна и обоснованна Н.С. Новгородовым в его книгах "Томское Лукоморье" и "Сибирская прародина".

    Согласно данной гипотезе Сибирь это доисторическая Индия (India Superior, Верхняя Индия), страна, называемая в древних источниках Семиречьем (Хапта-Хинду) ,Верхней Индией (India Superior), страной исседонов (есседонов, эсседонов, синдонов), Серикой, Тартарией и Сибирью (страной рек и болот). Как раз Сибирь и являлась согласно Ташкинову Родиной славян, государственость которых так же известна как государственные образования скифов и гуннов господствоваших когда то на просторах Сибири и как раз в ходе нашествия гуннов на Европу было отмечено появление племени сабиров (савиров).

    Последних Ташкинов выводил с Волги которая в древности звалась река Ра и здесь и жили сабиры также называемые согласно Ташкинову сербы,которые звали свою страну Рашкой, Расией тогда как более раннее имя своей страны,они произносили как СРБ, Сербия, Серика (Сибирь).

    Как пишет Ташкинов северы-сербы проживали на Севере в Сибири, в стране рек и болот, в Индии Верхней (India Superior), в Серике (Сербике) и как раз сербы (шире - славяне) являются древнейшими жителями Сибири. Птолемей (150 г. н.э.)как раз и писал, что сербы живут между горами и рекой Ра (Волгой).

    Serica, земля серов, имя, которым древние греко- романские авторы называли страну в Восточной Азии. Птолемей и Плиний Старший дают довольно подробное описание Серики. Серика - густонаселённая, обширная страна. По Птолемею Серика граничит со Скифией (Scythi) Азиатской (расположенной за Уралом (Imaum)) и Индией (India Superior) на западе, Terra Incognita на северо-востоке, Чина (Sinae) или Китай на востоке, и Индией (южная) на юге.

    Известные реки Риг-веды как пишет Ташкинов были западносибирскими реками: Обь, Иртыш, Тобол, Енисей, Томь, Чулым, Вах.

    Само происхождение народа хурритов,точнее его племени сибуров, Ташкинов выводит из Сибири и так он приводит данные из книги Г.И.Пелих "Происхождение селькупов" (Томск, ТГУ, 1972) в которой та даказывала родственную связь предков селькупов и шумерийцев.,как и А.М. Малолетко который в своей работе "Древние народы Сибири" (Томск, ТГУ, тома 1, 2, 3, 4, 5) доказывал однозначность языковых и культурных связей между народами Древнего Востока и древними народами Сибири.

    По гипотезе Ташкинова сербы проживали в Индии Верхней - Сибири и поклонялись Коляде - солнечному богу. В эпоху нашествия диких орд из горной страны (Татария - горная страна, татъры - горы, Саяно-Алтай) сербы вынуждены были покинуть свою родину - Серику (Индию древнюю, изначальную) и переселиться на запад и ещё дальше на Балканы.

    Так же согласно Ивану Ташкинову в Сибири и в северных областях Урала и Предуралья существуют народы, так же, являющиеся потомками серов-коми-зыряне и коми-пермяки.

    Имя зыряне этимологически не распознаётся, а слово пермь от финского pere ä maa - задняя сторона, или зырянского perjema - унаследованная земля; или пермяцкое р ää rma - однозначащее с зырянским syri à, syrja - окрайна; следовательно, слова пермяки и зыряне - однозначащие, по исследованиям лингвистов. Зыряне и пермяки сами себя называют "коми". Лыткин Г.С., ссылаясь на Епифания в житии св. Стефана Пермского, называет зырян сырьянами или серьянами. Существовала в Вятской земле и Серьянская волость в Слободском уезде. Имя для серян (зырян) дано русскими.
    Таким образом, зыряне (серяне) - устаревшее русское название народа коми.

    Самоназвание народа: коми, коми морт (коми человек), коми войтыр (коми народ).
    Происхождение этнонима коми от названия реки Кама, следовательно, словосочетание коми-морт ("коми мужчина, человек") дословно означает "живущий на реке Кама" (опять речники).

    Святой Стефан Пермский креститель зырян использовал существующую уже письменность ибо древняя пермская письменность была очень похожа на древнюю индийскую письменность (брахми),тогда как более 30% коми-зырян и коми-пермяков (камских речников) имеют метку гаплогруппы R1a.

    (Продолжение)
    istorija_srba- 84364 - 15.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Preci Rumuna i Moldavaca su Srbi (1b)


    Pišući o srpskoj srednjevekovnoj književnosti, prof. Vera Milosavljević nas obaveštava, da je u Jugoslaviji planski rađeno na njenom sužavanju. Tadašnje srpske knjige su nazivane: srbuljama, jer su pisane na srpskom jeziku (srbskom), ali taj naziv nije poznat u jugoslovenskom obrazovnom sistemu i literaturi. Srbulje su proganjane, a sačuvana dela su veštački deljena u dve grupe - da bi se prikazao manji fond srpske srednjevekovne književnosti. To je činjeno tako što su neka dela (mada su sva pisana srpskim jezikom) označena skraćenicom "Sr", a druga "Ćr".

    Samo ona prva su nosila oznaku srpske književnosti, a ova druga su označavana kao ćirilična književnost, jer su se ćirilicom služili i Rusi, i Bugari, i Rumuni, i Moldavci, pa su dela s oznakom "Ćr" mogla pripadati i knjiženostima tih naroda. Time se postiglo to, da knjige štampane na srpskom jeziku u gradovima Rumunije i Moldavije nisu ušle u srpsku književnost. Ovakvim postupkom, nije samo osiromašena srpska književnost, nego je skrivena i činjenica, da je stanovništvo Rumunije i Moldavije imalo srednjevekovnu književnost na srpskom jeziku. Prof. V. Milosavljavić to objašnjava ovako, komentarišući Katalog (o srbuljama od 15. do 17. stoleća) Biblioteke Matice srpske:

    "Striktno određujući koje su knjige u Katalogu srpske, a koje nisu, došli su do nekih rešenja koja nisu najsrećnija. Ni ovaj Katalog nije izbegao neke stranputice, kojima se i do sada išlo u određivanju korpusa srpske knjige. Pojam srpske knjige je znatno širi od pojma srbulja. Bilo je razloga, da se on uvede samo ako se želelo, da se obuhvati širi sadržaj od onog koji staje u pojam srbulja. To se nije desilo.

    Pojam srpska knjiga, čija definicija ovde nije data, upotrebljen je na takav način, da je njime sužen obuhvat građe, pa tu oznaku nisu ponele čak ni sve srbulje iz ove zbirke. Nijedna knjiga iz štamparija u Trgovištu, Dugom Polju, Brašovu i Sas Sebešu, u današnjoj Rumuniji, nije ponela oznaku žSr-. Kao srpske knjige, nisu označena ni ona izdanja crkvenih knjiga za pripadnike zapadne crkve, koje su pisane srpskim jezikom i ćirilicom, a štampane su u Trnavi (Slovačka), u Rimu i Veneciji".(8)

    Vera Milosavljević pojašnjava, da će knjige na srpskom jeziku, pisane u Rumuniji, ovakvom nebrigom savremenih srpskih intelektualaca, biti izgubljene, jer niko neće tražiti srpska dela pod oznakom "Ćr" (ćirilična), a pogotovo ne ona pod oznakom "Rm" (rumunska), jer su srbulje (na srpskom jeziku), pisane na teritoriji Rumunije, nesrpski označavane - "Rm":

    "Bez transkripcije u opisu, ostale su knjige iz štamparija s teritorije današnje Rumunije (Brašov, Dugo Polje, Sas Sebeš, Trgovište). Sve su se one našle u grupi s oznakom žĆr-, što znači da nijedna od njih nije srpska. Kod nekih od njih, u ranijim signaturama (do 1986), stajala je oznaka žRm-, što je značilo rumuska knjiga. A kad se to tako označi u biblioteci, ko će onda krenuti da ispod te signature traži srbulje? Pogotovo ako se zna da su od polovine 17. veka štampane knjige i na rumunskom jeziku, takođe, ćirilicom".(9)

    Prof. Vera Milosavljević nas upoznaje, da se na rumunskom kneževskom dvoru govorilo srpski u 17. stoleću, a da je Stojan Novaković (19. vek) prepoznavao srpsku književnost u Rumuniji. Ona to navodi u kritici Matičinog "Kataloga":

    "Ovde leži i najveća zagonetka ovog Kataloga. Da li su i koje su među ovim knjigama - koje nisu označene ni kao srpske, ni kao knjige na ruskom jeziku - srbulje? Za jednu od njih, još Stojan Novaković, a posle i drugi autori, ustanovili su - da je prava srbulja. To je Triod cvetni ili Pentikostar - štampan u Trgovištu (Rumunija) 1648-1649. godine, svakako jedna od poslednjih, ako ne i poslednje izdanje, prava labudova pesma srbuljske crkvene knjige. Po milosti vlaške knjeginje Jelene, štampao ga je Jovan Svetogorac, rodom iz Kamengrada u Bosni, postrižnik manastira Gomionica- I ova knjiga je, u ranijoj signaturi u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, bila označena s žRm-".(10)

    Neoprostivo je što su srpski intelektualci, pa i akademici, istrajavali na tome - da ova srpska dela pripišu književnosti na rumunskom jeziku?! Pošto nam je, u tako nešto, teško poverovati, prof. Vera Milosavljević otklanja svaku sumnju:

    "Crkvene slovenske knjige iz starih štamparija s tla današnje Rumunije u literaturi, obično se zovu vlaške. Tako ih je zvao i Ljubomir Stojanović u Katalogu rukopisa i starih štampanih knjiga Narodne biblioteke u Beogradu iz 1903. godine. Tako ih naziva Dejan Medaković u Hilandarskom katalogu (1978). Ali, isti Stojanović, u svojim Starim srpskim zapisima i natpisima, doneo je pogovore iz ovih knjiga - kao stare srpske tekstove. Može li se u ovom zapletu oko vlaških knjiga tražiti odgovor - zašto je broj srbulja u ovom Katalogu ostao neutvrđen i neoznačen? Možda i može, ali ne bi trebalo. Nema razloga da knjige, rukopisne i štampane, koje su u svoje vreme, u rukama mitropolita Kiprijana, mitropolita Maksima i drugih duhovnika i vernika, odigrale pomiriteljsku i prosvetiteljsku ulogu u pravoslavnom svetu, ikada budu kamen spoticanja između srpske i rumunske knjige i kulture".

    Za razliku od srpskih istraživača, Hrvat Josip Badalić je napisao, da je rumunska književnost do kraja 16. stoleća pisana na srpskom jeziku. Naravno, Badalić ne kaže doslovno da je to "srpska", nego "južnoslovenska". Badalić svedoči, da je u rumunskoj i moldavskoj srednjevekovnoj književnosti korišćen srpski:

    "Badalić je u svojoj bibliografiji zabeležio dve knjige iz 16. veka, štampane na teritoriji današnje Rumunije, a nalaze se i u ovoj zbirci. Kod Badalića, međutim, u posebnom dodatku, donesena su sva vlaška ćirilična izdanja od prvih Makarijevih knjiga do kraja 16. veka (ukupno 34). Badalić je obrazložio svoj postupak ovako: iako su rumunski bibliografi, sasvim razumljivo, ova izdanja uključili u svoju nacionalnu bibliografiju, ona i po jeziku i po grafičko-tehničkim obeležjima pripadaju južnoslovenskom kulturnom krugu i u okviru knjiga istočne crkve čine zajedničku celinu. Kada Josip Badalić nedvosmisleno naglasi južnoslovenski karakter, onda je, u ovom slučaju, reč o jugoslovenskom okviru za sadržaj - koji je srpski".(11)

    Stare rumunske crkve i danas su s freskama i ikonama na srpskom jeziku. Počeci korišćenja novog rumunskog jezika u literaturi nisu zabeleženi pre 16. stoleća. To piše u enciklopedijskoj odrednici o rumunskom jeziku.

    Da ne bismo pomislili, da je rumunski jezik postojao pre 16. stoleća, pogledaćemo enceklopedijsku odrednicu o njemu. Nesporno je - rumunski jezik nije prirodan i nije nastao na tlu današnje Rumunije. Donesen je iz Rima i nametnut je stanovništvu - državnom prisilom Rimske Imperije. Stanovništvo nikad nije naučilo nametnuti latinski jezik, ali je u svoj (srpski) jezik unosilo latinske reči. Te su se tuđice, vremenom, umnožavale. Kasnije su rumunski filolozi davali prednost tuđicama iz latinskog i unosili nove iz romanskih jezika. Tako je skovan rumunski jezik (i moldavski). Osnova mu nije bio čisti latinski jezik, nego iskvareni - jezik kojim su govorili stranci u Rimu:

    "Rumunski jezik se razvio iz latinskog, pretežno vulgarnog jezika rimskih provincija Dakije, Mezije i Trakije, čije je stanovništvo (Tračani, Iliri i drugi) pomešano s ljudstvom brojnih rimskih posada, s kolonima, deportircima, itd, bilo, za vreme Carstva romanizirano- Najstariji dokument rumunskog jezika je jedno pismo bojara Neakšula iz 1521. godine. U 16.stoleću, pojavljuju se, u okviru reformacijskih nastojanja, prijevodi crkvenih tekstova sa slovenskog na rumunski jezik. Prva rumunska štampana knjiga je iz 1544, ali nije sačuvana. Između 1559. i 1581, pojavljuju se u Brašovi protestanska izdanja crkvenih knjiga. Za ustanovljenje dakorumunskog dijalekta za književni jezik bilo je značajno izdanje Biblije 1688. g. Rumuni su, do 19. stoleća, upotreljavali ćirilicu, s vlastitim znacima žDž- i žC-, koji su preuzeti u modernu srpsku ćirilicu. Moldavska varijanta rumunskog jezika i danas koristi ćirilicu".(12)

    Stvaranje jezika, na osnovu latinskog, uobičajeno je u Evropi. Tako su stvoreni evropski jezici (osim slovenskih i grčkog). Stvaranje francuskog jezika:

    "Pripada grupi romanskih jezika, koji su nastali iz latinskog. Razvoj francuskog jezika iz latinskog do današnjeg modernog, vršio se u više etapa. Rimski legionari, koji su u Galiju došli već u drugom stoleću Stare ere, govorili su vulgarnim latinskim jezikom, tj. slobodnim govornim jezikom, a ne književnim, pisanim po pravilima klasične latinske gramatike".(13)

    U srpsko (slovensko) poreklo Rumuna, poverovao je Sava Tekelija, jedan od najobrazovanijih ljudi u Austrijskom Carstvu na razmeđi 18. i 19. stoleća. O tome je objavio članak i knjigu 1823. Knjigu mu je štampao na nemačkom jeziku u Haleu reformator srpskog jezika, Vuk Stefanović Karadžić. Bila je s izazovnim naslovom: Dokaz da Vlasi nisu rimljanskog porekla.(14) Mada je naišao na kritiku i srpskih i rumunskih intelektualaca, Tekelija je ostao pri svom zaključku i 1827. je štampao drugo dopunjeno izdanje - na nemačkom i rumunskom jeziku. Prema prevodu književnika Stevana Bugarskog iz Temišvara, naslov knjige je: Dokazivanje da Vlasi nisu rimskog porekla i ono ne proizilazi iz njihovog talijansko-slovenskog jezika. Sa više dokaza obogaćeno i na vlaški jezik prevedeno od Save Tekelije. Protiv Tekelijinog zaključka, napisali su po knjigu rumunski književnici Damaskin Božinka i Eftimije Murgu. Srpski kritičari u 19. stoleću su, takođe, kritikovali Savu Tekeliju. Nisu registrovali ovo njegovo delo u katalozima. O njemu je negativno pisao i istoričar Jovan Radonić.(15)

    Ljuti na Tekeliju, što je za Dačane rekao da su Srbi (i što je predvideo da je hrvatski ilirski pokret u Austriji antisrpski), protiv Tekelije će pisati, između ostalih, Jovan Skerlić i Aleksandar Forišković. Književni kritičar Jovan Skerlić će omalovažiti sve što je Tekelija napisao "- da li to spada u književnost-", a Forišković će (1966), za Tekeliju, reći da je iz nižeg staleža, mada je Tekelija, po majci, bio plemić iz srednjevekovne Srbije, a mađarski plemić - u četvrtom kolenu:

    "Dok se kockice mozaika pretežno slažu, izrasta pred nama figura džentrija, koji se iz petnih žila upinje da premosti jaz koji je vladao između šljahte i magnata, te da se, ako ne za stalno, a ono barem privremeno, zadrži u velikaškoj sredini - kako bi i na njegovu šljivarsku odoru palo ponešto od velmoškog sjaja i gospodstva".(16)

    Sava Tekelija nije bio uvršten u srpsku književnost i o njemu se učilo samo kao o dobrotvoru i osnivaču Matice srpske. Negativna ocena uvažavanog kritičara s kraja 19. i početka 20. stoleća, Jovana Skerlića, bila je presudna za takvu odluku.

    A delo umnog Tekelije o Dačanima, kao srpskom (slovenskom) antičkom i srednjevekovnom plemenu, trebalo se (moralo) izučavati - i u istoriji, i u filologiji, i u književnosti svih slovenskih država!

    Literatura:

    (1) Lenjingradski državni univerzitet "A.S. Puškin", Prvi međunarodni kongres: "Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura", I knjiga, Sankt-Petrburg, 2008, str. 337-346.

    (2) Genadij S. Grinjevič: "Praslovenska pismenost. Rezultati dekodiranja", Moskva, "Letopis", 1999.

    (3) Slobodan Jarčević: "Istorijske skrivalice" I knjiga, Beograd, Izdavač "Miroslav", 2002, str. 48-50,

    (4) Prof. dr Relja Novaković: "Karpatski i likijski Srbi" (The Carpathian and Lycian Serbs), Zavod za srbistiku "Sardonija" u Čikagu i IPA "Miroslav" u Beogradu, 1997.

    (5) Prof. dr Relja Novaković: Karpatski i Likijski Srbi, IPA "Miroslav", Beograd, 1997, str. 36.

    (6) Ovidije: Tužaljke, V, 12, 55,56, 58

    (7) Vera Milosavljević: Čuvari imena, IPA "Miroslav", Beograd, 2004, str. 227.

    (8) Isto, str. 229.

    (9) Isto, str. 235.

    (10 Isto, str. 235-236.

    (11) Isto, str. 239.

    (12) Enciklopedija Leksikografskog zavoda, Zagreb, 1956.

    (13) Isto.

    (14) Vuk St. Karadžić: Etnografski spisi, "Prosveta", Beograd, 1972, str. 519.

    (15) Vera Milosavljević: Sava Tekelija i srpska misao - prva knjiga, IPA "Miroslav", Beograd, 1998, str. 48 - 50.

    (16) Isto.
    istorija_srba- 83691 - 17.03.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Prof. Jovan I. Deretić: Emisija 'Goli život'


    istorija_srba- 82447 - 11.02.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Jovan I. Deretić: Zabranjena istorija (sva predavanja)


    istorija_srba- 80123 - 03.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Celokupna zvanična istorija je gomila besmislica


    Prikupio sam haplotipove od 25 markera roda R1a1 iz svih zemalja Evrope, i za svaku zemlju ili region odredio haplotip zajedničkog pretka dotične populacije, i kada je taj predak živeo. I ispostavilo se da je u gotovo čitavoj Evropi, od Islanda na severu pa do Grčke na jugu, zajednički predak bio isti! Drugim rečima, potomci su svoje haplotipove kao štafetu prenosili sopstvenim potomcima po pokolenjima, razilazeći se iz jednog istog istorijskog mesta, prapostojbine Praslovena, prapostojbine "Indoevropljana", prapostojbine Arijevaca - za koju se ispostavilo da je Balkan. I to ne prosto Balkan, već Srbija, Kosovo, Bosna, Makedonija. To je areal najstarijih haplotipova roda R1a1.

    I doba kada je živeo prapredak, na koje ukazuju najstariji, najviše mutirani haplotipovi - to je pre 12.000 godina. Tačnije, pre 12.200 godina, ali to je već preterano. U arheologiji i lingvistici ne znaju za takve preciznosti u tolikoj davnini.

    Anatolij Aleksejevič Kljosov je predsednik naučne konsultativne uprave Međunarodnog genealoškog biroa. Profesor je biologije Harvardskog univerziteta.
    U SSSR je bio doktor hemijskih nauka, profesor Moskovskog državnog univerziteta. Za istraživanja u oblasti biološke katalize dodeljena mu je nagrada Lenjinskog komsomola (1978) i Državna nagrada SSSR (1984). Osnivač je Ruske akademije DNK-genealogije. Živi u Njutonu, Masačusets.

    Dok pojedini naučnici polako i oprezno pokušavaju da pripreme čovečanstvo za objavljivanje dugo i vešto skrivene tajne da vanzemaljci postoje i da je pitanje dana njihovog zvaničnog oglašavanja, ljudi shvataju šta to stoji u pozadini tolike satanizacije srbskog naroda i svega što je za njega vezano. Drugim rečima, nije džabe Brejviku glavni inspirator onog užasnog zločina nekakav srpski vitez, nije slučajno na Marjanu nesrećnu Meksikanku ubio "neko iz Novog Sada", sigurno nije beznačajna činjenica da je u blizini ubijene porodice na Alpima "primećena sumnjiva osoba sa Balkana". Nema veze što će kasnije sve da se demantuje, nije važno što će naknadno da se ispostavi da je za Srebrenicu odgovorno više zapadnih obaveštajnih službi ili to što će neki ljudi da priznaju da se propagandom o "srpskim zločinima na Kosovu" zapravo prikriva unapred planirano transplantiranje srpskih organa u tela mnogih važnih ličnosti zemalja zapada.

    Dozvoljen je svaki dvostruki standard kada je Srbin u pitanju.
    Dozvoljeno je svako nepočinstvo. Zverstvo.
    Zašto?

    Francisko - Marija Apendini:

    "Prema Hirkanskom moru (t.j. prema Kaspijskom Jezeru ) nalaze se Cirkasi, najratoborniji narod koji je dugo vremena vladao nad Egiptom i nad Sirijom, pod imenom Srba- "

    "Sunt et versus mare Hircanum Circassi, gens Bellicosissima, quae longe tempore Aegypto et Syriae, sub Servorum nomine imperitavit..."

    Kažu da se ništa ne događa slučajno.Ima, pominju, poslovica koja kaže da se zaklela Zemlja raju kako sve tajne moraju da se doznaju. Car Trojan nije doveka mogao da sakriva kozje uši. Tako i ovo...

    Što iz neznanja, što iz zavisti, a boga mi neki baš namerno, dakle, mnogi su i posle silnih dokaza o srpskim tragovima širom zemljinog šara širili davno prevaziđenu "istinu" o doseljavanju srpskog naroda na Balkan koje se, navodno, dogodilo u sedmom veku nove ere. Naravno da je to pleme moralo da bude divlje, pri tome.

    Međutim, odgovor na pitanje prapostojbine Slovena i Indoevropljana, pa tako i Srba kao najranije pominjanih od svih njih, daje DNK-genealogija. Pomoću DNK-genealogije moguće je pratiti kretanja naroda i bez pomoći lopate i četkice arheologa, ili merenja lobanja, i bez dovitljivog rasplitanja sazvučja i značenja reči u živim i mrtvim jezicima, već prosto prateći markere u našim DNK. Njih, te markere, ne mogu "asimilovati" ili "progutati" drugi jezici, kulture ili narodi, kako se to dešava hiljadama godina u okviru pojmova istorije, lingvistike, antropologije.

    Šta reći drugovi i gospodo autošovinisti? Hteli ste multidisciplinaran pristup - više nego multidisciplinaran pristup ste i dobili. Evo kako Kljosov započinje svoje delo:

    Ko su "Indoevropljani"? To su oni koji su u davnini govorili na "indo-evropskim" jezicima. A još pre toga, ko su bili? Pa bili su "Protoindoevropljani". Taj termin je još nespretniji: to je kao kad bismo drevne Anglosaksonce nazivali "Protoamerikancima". Oni Indiju nisu ni videli, i taj jezik se još nije ni obrazovao, i tek će se hiljadama godina kasnije preobraziti i uliti u grupu indoevropskih, a oni su već "Protoindoevropljani". To je kao kad bismo kneza Vladimira nazivali "protosovjetskim". Premda je i "indo" takođe lingvistički termin i kod filologa nema neposredne veze s Indijom.

    S druge strane - da se shvati i saoseća, to može. Pa, nije bilo drugog termina za "Indoevropljane". Nije bilo naziva za ljude koji su u ta daleka vremena obrazovali kulturnu vezu s Indijom i tu kulturnu i, u svakom slučaju, jezičku vezu proširili na čitavu Evropu.

    Kako to nije bilo? A Arijevci?

    Još o terminima. Iz nekog razloga je dopustivo da se govori o starim Germanima ili Skandinavcima, a o starim Slovenima nije. Smesta se čuje - ne, ne, starih Slovena nije bilo. Premda bi svima trebalo biti jasno da se radi o Praslovenima. Kakvo je to dvojno merilo? Hajde da se dogovorimo - govoreći o Slovenima, imam u vidu naše pretke koji su živeli hiljadama godina pre nas, a ne savremenu "etnokulturnu zajednicu". Valjda moraju imati nekakvo ime? Valjda ne nezgrapno "Praindoevropljani"? Niti "Indoiranci", je lž da? Nek onda budu Sloveni, Prasloveni. I Arijevci, ali i o tome ćemo kasnije. Sada - o kojim se to Slovenima radi? Sloveni se tradicionalno dele na tri grupe - Istočne Slovene, Zapadne i Južne. Istočni Sloveni - to su Rusi, Ukrajinci, Belorusi. Zapadni Sloveni - Poljaci, Česi, Slovaci. Južni Sloveni su Srbi, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Bugari, Slovenci. Ovaj spisak nije iscrpan, možemo se prisetiti Sorba (Lužičkih Slovena) i drugih, ali je ideja jasna. Ta podela je u suštini zasnovana na lingvističkim kriterijumima po kojima se slovenska grupa indoevropskih jezika sastoji iz istočne, zapadne i južne podgrupe, s otprilike istom podelom po zemljama. U takvom kontekstu su Sloveni - "etnokulturne zajednice", što uključuje i jezike. U takvom vidu su se, smatra se, formirali do 6. do 7. veka naše ere. I slovenski su se jezici, prema podacima lingvista, razišli pre oko 1.300 godina, opet otprilike u VII veku. Ali genealoški pobrojani Sloveni pripadaju sasvim različitim rodovima, i istorije tih rodova se sasvim razlikuju.

    Zato su zapadni i istočni Sloveni kao "etnokulturne zajednice" - donekle različiti pojmovi. Jedni su mahom katolici, drugi - pravoslavci. ( u daljem tekstu reči Anatolija Kljosova su boldovane ).

    Ovde treba napomenuti da Kljosov iz nekih njemu poznatih razloga nije hteo da naglasi kad se u istoriji prvi put pominju Rusi, kad Česi, Poljaci a kad Srbi, Prasrbi ili Protosrbi.

    Jer:

    U Minhenu se nalazi originalna nemačka hronika, pisana oko 750. godine nove ere, u kojoj doslovno piše:

  • "Srbi predstavljaju tako veliko carstvo (regnum) da su iz njih proizašli svi slovenski narodi" (Hormayers Archiv, st. 282-283)

  • "Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a SRBE NAZIVA POČETNIM NARODOM I MAJKOM NARODA, A SRPSKI JEZIK - JEZIKOM MAJKOM."

    Rimsko-galski pisac Vibius Sekvester kaže da su se još u njegovo doba svi polapski Sloveni nazivali imenom Serbetii Servetii

    Pavel Šafarik u knjizi "Slovenske starožitnosti" piše: "Ime Srb duboko je ukorenjeno među svim Slovenima i moglo je samo u svojoj pradomovini dobiti svoj pravi značaj".

    Safarik piše: "Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku."

    I dok se nama sadanjim Srbima rugaju Hrvati i žalosni Jugosloveni što težimo ka Velikoj Srbiji slavni Šafarik piše: ''Mnogi dokazi nagone nas da koren ilirskih Srba tražimo severno od Tatre blizu Leta i Litvanaca u pradavnoj VELIKOJ SRBIJI'' (Sebrani Spisi I 43).

    Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu "Starožitnosti" piše: "Srbi ŽIVE U EVROPI OD NAJDAVNIJIH VREMENA ILI OD PRAISTORIJSKOG DOBA, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti

    On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: "Govori srpski da te ceo svet razume".
    Za srpski jezik Šafarik kaže da je: "Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te NIJE MOGAO DA SE OBLIKUJE BEZ POSTOJANJA JEDNOG JEDINSTVENOG PRVOBITNOG I SAMOSTALNOG NARODA".

    A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika."

    Grčki istoričar Laonik Halkokondil kaze da su Srbi Ilirci, došli iz zemalja iza Dunava i tvrdi da su Srbi najstariji i najveći narod na svetu (podrazumevajući pod tim imenom sve Slovene)

    Hrvatski istoričar Maretić, pišući o rimskom istoričaru Pliniju, koji je živeo u Hristovo doba, navodi da su Srbi živeli oko Dona, a Vendi uz Vislu. U to doba Srbe su uglavnom nazivali Tračanima, Tribalima, Vendima i Antima.
    Prokopije iz Cezareje, gotski pisac Jornand i Arapin El Bakr' tvrde da su Srbi nastanjivali veliki deo Azije, ceo Balkan i još pre Hrista dopirali do Rima.
    Dr. Rački u svojoj "Povjesti Slovena" (st. 6 i 7) navodi: "U početku Sloveni su se nazivali domaćim imenom Srbi, tj. rođaci, a stranci, specijalno Nemci zvali su ih Vendima. Tim imenom zvali su ih i Grci i Rimljani još od sedmog veka pre Hrista".

    Sve ovo potvrđuje da su Srbi najstariji slovenski narod i da je ime Srbin hiljadama godina starije od imena Sloven.

    Ime Sloven javlja se prvi put u petom veku (491. g.) nove ere, sa rimskim osvajanjem. Pomerajući se na Zapad Evrope, Srbi su se sukobili sa Germanima. U to doba sva srpska plemena međusobno su se razumevala i počeli su se zvati Slovenima, a one koje nisu razumeli nazvali su Nemci, jer su im delovali nemo. Kako su se do tada svi Sloveni nazivali Srbima i hiljadama godina sačuvali to ime, otuda su svakako oni bili kičma i srž svih slovenskih naroda.

    Rus Veltman u svojoj istoriji potvrđuje da je u drevnim vremenima ime Srbin bilo zajedničko svim Slovenima"

    Nemački etnograf Karl fon Cernig u svom delu "Ethnographie der Osterreishischen Monarchie" , (Beč,1857.) tvrdi:

    " PRVO OPŠTE IME SVIH SLOVENA BILO JE SREBLI, ŠTO ZNAČI UJEDINJENI."

    Madjar Kalaj Benijamin u " Istoriji Srba" zapisao je:

    "PO ISPITIVANJIMA NAJBOLJIH NAUČNIKA SVI SLOVENSKI NARODI SU SE U PRASTARO VREME NAZIVALI SRBI, A SLOVENI I ANTI BILI SU SAMO OGRANCI OVE PORODICE".

    Mađarski grof Kalaj u svojoj istoriji pisao je: "Po ispitivanjima najboljih naučnika svi slovenski narodi u prastaro doba nazivali su se Srbi".

    On takođe navodi da se od šestog veka pojavljuje ime Slavi, dok su svi Sloveni živeli zajedno i nazivali se sabraćom.

    Slovenački naučnik Gregor Krek, profesor Univerziteta u Gracu u svom delu " Einleitung in die slawische Literaturgeschiste, akademische Vorlesungen, Studien und kritische Streifyuge" (Grac,1887.) piše:

    " USKORO ĆE DOMAĆA OZNAKA SRBA KAO KOLEKTIVNI NAZIV, KAO NAZIV VELIKE NARODNE JEDINICE, BITI POTISNUTO, A TAKODJE I NAZIV VENETI, DA BI SVE VIŠE USTUPILA MESTO IMENU SLOVEN...." ... kojim se pak označava samo ukupan slovenski zapad,
    dok se za istočna plemena pojavljuje ime ANTI ali, ne prije VI stoljeća nove ere... "

    Malo dalje profesor Krek piše:

    "IME SRBI, KOJE JE NEKADA označavao SLOVENSKI NAROD (UOPŠTE ) sve se više sužavalo, i danas ga nose samo stanovnici DVEJU Lužica (Lužički Srbi), i južnoslovenski SRBI na Balkanu.

    Za ona prva dva plemena mi kažemo Sorbi (Wendi), samo zato da ih odvojimo (razlikujemo) od Južnih SRBA, od kojih su VEĆ JEZIKOM prilično RAZDVOJENI. "

    Izvor:
    Seite 297.
    Einleitung in die Slawische Literaturgeschichte, Akademische Vorlesungen, Studien, und kritische Streifzug, II Aufl.,
    Graz, 1887.g.

    Češki slavista Pavle Josif Šafarik tvrdi u svom delu " Slavjanske starožitnosti" (Slovenske starine) sledeće:

    " SRBI, PRASTARO, PRVOBITNO, DOMAĆE OPŠTE IME SLOVENA..."

    ( "Serben, der uralte, ursprungliche, einhheimische Gesamtname aller Slawen...)

    Eto zašto je bio potreban termin "Protosrbin".( prim.omega68 )

    U svom delu " Slovanka" (Prag, 1814) Josif Dobrovski je zapisao:

    "KAD BIH IMAO DA PREDLOŽIM ZAJEDNIČKO IME ZA OBA PORETKA POD KOJI SVI SLOVENSKI NARODI MOGU DA SE SVRSTAJU, TO BI BILO IME SRBIN."
    Grčki istoričar Laoniko Halkokondilo Atinjanin , u svojoj " Istoriji Vizantije od deset knjiga" , pisanoj u XV veku, opisujući vizantijsko carstvo od 1298-1463. godine piše sledeće na strani 14. :

    "Trzballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo" ( Tribali, SRBI, NAJSTARIJI SU I NAJVEĆI ROD NA CELOJ ZEMLJI, POUZDANO ZNAM)

    Francuski naučnik i slavista Siprijan Rober, profesor slavistike na Francuskom koledžu, u svom delu " Le monde slave" , na strani 40. kaže:
    "ISPOČETKA SU SVI SLOVENI NAZIVANI VENDI ILI SRBI.....IME SRBIN, JEDNAKO KAO I IME VEND, OBELEŽAVALO CELOKUPNU RASU."

    Možda treba još dokaza?

    Poljski naučnik Lorenc Surovjecki zajedno sa Šafarikom napisao u budimu 1828. godine pod naslovom " O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom" :

    ".....DA JE IME SRB KAO SVEOPŠTE IME ZA SVA PLEMENA VINDIJSKOG ( INDIJSKOG ) POREKLA STARIJJE NEGO SLOVEN..."

    (..." dass der Name Serb als gesantname fur alle Stamme derselben Windischen ( indischen) Abkunft alter sei, als Slawen...")
  • istorija_srba- 79681 - 19.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Istorija, njena uloga i šta ona znači kao nauka


    istorija_srba- 78775 - 04.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Jovan I. Deretić: Srbica


    istorija_srba- 78709 - 02.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Skrivena istorija Srba - Srboljub Živanović i Vesna Pešić


    istorija_srba- 72337 - 04.08.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (1)

    Izmišljeno doseljavanje Srba


    istorija_srba- 72336 - 04.08.2012 : Novak Alimpic Beograd - best (0)

    Prof. Dr. Jovan Deretić: Dinastija Nemanjića


    istorija_srba- 71854 - 21.07.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (2)

    Zabranjena srpska istorija


    istorija_srba- 69626 - 21.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (0)

    Gospodinu dr. Jelači


    Hvala vam, sto ste sažeto opsali ključne delove srpske antičke istorije, koja nije tajna ni na Istoku a još manje na Zapadu.

    nadovezao bih se da Englezi imaju jasne dokaze da smo živeli i na baltičkim prostotima, da smo sa Feničanima trgovali ćilibarom, tj. prodavali im isti još 2000 godina pre Hrista. Sebe smo zvali Serbima a svi su nas zvali Vendima, Dunav...vinča...vinčansko pismo... Ovo je jedna duga priča...

    Potkradali su nas od kada postojimo, jer smo rasa "esencija" a oni su sirće... Ali, šta reći kad danas Srbin ne zna ni svoju noviju istoriju...

    Evo, sad da stavim velike srbende i velike četnike za astal: garantujem da ne znaju ni imena bar trojice vojvoda iz Prvog ustanka. Da ne znaju ni ko je bio Baćović, Banićević, Keserović, i koje su linije držali u drugom ratu...

    Ne znaju ni ko je izdao Dražu? Jeste Nikola ali ne Kalabić! Ne znaju da je Draža Titu predat od strane Engleza. Kao vreća krompira!

    Naši Srbi misle da je Lazara na Kosovu izdao Vuk Branković, da srpski vitez Obilić nečasno i na prevaru ubija Murata? Vazal Lazarević im je ko svetinja, a po sumama je jurio i ubijao hajduke preživele vitezove kneza Lazara. Vojvodu Rađa recimo... Hajduke koji su čuvali raju od madzara , turaka i svojih vazalćića nista boljih!

    Srbi često pljuju na prave ljude, a veličaju ono što je mizerno. Pozdrav i hvala vam puno na tekstovima.. .
    istorija_srba- 25904 - 25.12.2010 : Vaske Vasiljevic Beograd srbija - best (0)

    Najveća greška 20. veka


    Najveća greška nas Srba u 20. veku je što smo toj ustaškoj bagri dali državu i oslobodili ih od ropstva. Oni su oduvek bili sluge Mađara, Turaka, Nemaca, Italijana i drugih, a nama pričaju nešto za Turke. Lepo je Vovoda Mišić opisao tu bagru i ukazivao na šta treba da obratimo pažnju, ali kad smo za vladra imali Aleksandra Karađorđevića kome je preča bila velika kraljevina od interesa vlastitog naroda.
    istorija_srba- 25899 - 25.12.2010 : Sokolac - best (0)

    Izveštaj Kralju Aleksandru


    IZVEŠTAJ Kralju Aleksandru po povratku iz Splita (i drugih krajeva tadašnje Hrvatske) 1919. godine, iz beleške sekretara vojvode Živojina Mišića, gocpodina Milopada Pavlovića.


    Iz svega što sam čuo i video, ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice... Svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš... stvar je propala...

    Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo. Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti; dati im njihovu državu.

    Granice će biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam napod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

    A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi sa njima nećemo usrećiti... Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih PODLACA, prevaranata i SAMOŽIVIH ljudi...

    Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati.
    istorija_srba- 25098 - 28.09.2010 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Srbi, narod koji nestaje


    istorija_srba- 24677 - 20.07.2010 : Valentina Djurisuc Paris France - best (0)

    Istorija Srba


    Ja sam toliko izgubljena sa istorijom Srba! Interesuje me odakle su došli naši preci? Da li su se stvarno naselili na danasnjim prostorima il su tu oduvjek bili? Da li smo mi Iliri, Goti ili potičemo iz jednog dela Indije gde i dan-danas ima srpskih zapisa! Dosta sam čitala o nasem dolasku iz Indije gde su nas zvali narod sa plavim očima! Što je veoma zanimljivo imamo dosta zajednickih reči koje se pišu i izgovaraju isto kako i na srpskom tako i na indijskim jezicima. Na primjer, navodim riječ "tata" ali ima ih još jako dosta!

    Seoba Srba je bila preko Egipta gde smo jedno vreme vladali. Čak se spominje i jedna od prvih mumija bele žena sa plavim očima sa nekim zapisima previše bliskim današnjem srpskom jeziku! Zatim se priča da smo se dolaskom na Balkan izmešali smo sa Romanima i Slovenima, što govore mnoga prezimena i današnji nazivi reka i planina! Da li neko može sve ovo neko da mi uprosti! Hvala unapred.

    Valentina,

    meni se sve čini da si ti već ekspert u ovoj oblasti, na ne vjerujem da ti baš mogu mnogo pomoći. Ipak, evo nekih mojih viđenja po ovom pitanju.

    Prije svega, svi narodi Evrope su indo-evropskog porijekla. Indija se smatra za kolijevku svih civilizacija, a Sanskrit je (po mnogima) jezik od koga potiču svi ostali jezici.

    Preko Balkana je prešlo mnogo naroda i svi su ostavili nekog traga na tom području. Svi narodi koji danas žive na našim područjima su mješavina više naroda - ne postoji čista rasa, poput one u koju su Hitler i Pavelić vjerovali.

    Pitaš da li smo Iliri. Nismo, isto kao što to nisu ni muslimani! Srbi u Istočnoj Srbiji ( Timočka krajina ) imaju mnogo više ilirske krvi nego muslimani...

    Smatra se da su Panonsku niziju oduvjek naseljavala slovenska plemena. Njihovo porijeklo nam nije poznato, ali je sigurno da su govorili jezik sličan našem i da su nam srodni.

    Srbi, Hrvati i Slovenci su narodi koji su dosta srodni i porijeklo im je sa prostora današnje Čehoslovačke. Na tim prostorima još uvijek postoje neka imena geografskih pojmova koja to potvrđuju. Ova tri naroda su jako srodna. Primjera radi, Hrvati koji govore kajkavskim dijalektom ( Zagorje ) su ustvari - Slovenci. Ako znaš slovenački i kajkavski - sve će ti biti jasno.

    Ja duboko vjerujem da su Srbi i Lužički Srbi jako bliski srodnici. Srbi su na Balkan došli na poziv vizantijskih careva jer je to područje bilo opustošeno razno-raznim bolestima i ratovima. Njima je trebao neko da im čuva sjevernu granicu njihovog carstva...

    Srbi su se doselili na ovo područje u 6. i 7. vijeku. Područje je bilo veoma rijetko naseljeno: zatekli su nešto Vlaha, Romana, Sasa, Kelta pa i Ilira. Etnička karta bila dosta šarena; različiti narodi su uspjeli da opsanu u različitim regionima. Primjera radi, Kelti su na većem području kroz koje su prošli prilikom svoga osvajana potisnuli Ilire - sve do Istočne Srbije. U području Srebrenice, na primjer bilo je i dosta Sasa, koji su tamo dovođeni zbog eksploatacije srebra.

    Zadnji talas naseljavanja ( od kraja 5. do kraja 9. vijeka ) je doveo narode koji su bili vojno i socijalno mnogo bolje organizovani pa su vremenom (sa prirastom populacije) preuzeli dominaciju na ostalim narodima, koji su asimilirani ili su potpuno nestali. Napominjem i to da su se vremenom Hrvati proširili, izvršivši asimilaciju dijela slovenačkog i srpskog naroda.

    O ovome možeš čitati mnogo više u rubrikama "Istorija-Istorija Srba" i "Istorija-Osam milenijuma Srba".
    istorija_srba- 23151 - 28.12.2009 : Lambros Sokolac - best (0)

    O Autariatima i Ilirima


    Jovan I. Deretić (2000). Antička Srbija. Temerin. Jugo-PIRS, str. 128 i 129.

    Apian iz Aleksandrije (1. v. n. e. ), čuveni pisac rimske istorije, u odjeljku Ilirik kaže: "Kiklop Polifem je imao sa svojom ženom Galatejom tri sina, Kelta, Ilira i Gala, koji su otišli sa Sikele i dali imena trima naordima. "Od mnogih predanja, među brojnim narodima, ovi mi izgleda najvjerovatnije od svih".

    Zatim Apian nabraja srpska pelemena prikazujući ih kao sinove i kćeri Ilirove. To su: Enhel, Autariat, Dardan, Med, Taula, Perheb, Parto, Daort i Dasaro. Od tih sinova i kćeri su nastala plemana: Enheli (što znači zemljoradnici, naša primjedba), Autarijati, (to su Anti Tariati, naša primjedba) Dardani, Parteni, Dasareti, i Darsi. Od Autariata su nastali Panoni ili Peoni a od ovih Skordiski (Sorbi, Sorbiski, naša primjedba) i Trivali'.

    Apian dalje nastavlja: "Ardiei, Ardiaei i Diburni su ilirska plemena. Ardi su Sardi, to jest Sarbi, odnosni Serbi. Nisu Serbi pleme ilirsko, nego se Ilirima zovu neka od srpskih plemena. "

    Apian kaže: "Ovaj naord (Ilire) i takođe Panonce, Retiane, Noričane, Meze evropske i druga susjedna plemena, koja naseljavaju desnu obalu Dunava, Rimljani su razikovali, ali smatraju da je cijela Ilirija obuhvaćena pod zajedničkim narodnim obilježjem. Od izvora Dunava do Crnog mora, sve pod jednom glavom i porez zovu ilirskim porezom"

    Dalje navodi: "Peoni su veliki narod na Dunavu, rašireni od Japoda do Dardana. Zovu ih Peonima od strane Grka, a Panonima od strane Rimljana. Oni su bili na glasu od makedonskog vremena, preko Agriana, koji su dali veliku pomoć Filipu i Aleksandru, i bili su Peoni od donje Panonije, na granici Ilirije".

    "Agriani" su Srbičani sa predjela Sofije, koja se zvala Srbica. Mi možemo pouzdano reći da Apian nije ovo ime tako napisao, nego je to prepravka od strane njegovih izdavača. Kod antičkih pisaca Sofija nije imala ime Agiana, nego Serdika. Ovo Apianovo izlaganje, po načinu kazivanja podsjeća nas na ono iz Starog zavjeta gdje je svaki narod imao jednog istoimenog pretka. Prema predanju, kiklop Polifem je živeo na Sikeli, pa Apian shodno tome kaže da su njegovi sinovi rodili na Sikeli i odatle razišli svaki u svoju zemlju.

    Ovim slikovitim prikazom Apian nam govori da su narodi, poznati kao Iliri, Kelti i Gali, istoga porijekla. Grci su upotrebljavali ime Kelti, a Rimljani Gali, za jedan isti narod. To znači da ovdje nije riječ o tri istorodna naroda, nego o dva, odnosno samo o jednom - Srbima.
    istorija_srba- 19704 - 09.12.2008 : Jela Mitrovic Vranje,Srbija - best (1)

    Istorija Srba


    Poštovani,

    Pročitala sam neke delove koji govore o staroj srpskoj prošlosti.

    Već deset godina bavim se tim problemom u koji nisam ušla svojom voljom. Desilo se, sasvim slučajno, da sam se u svojoj zreloj dobi našla u Švedskoj. Učeći ovaj jezik, reč po reč, otkrila sam da je jezik jednog naroda, ustvari, istovremeno i najtačniji arhiv u koji se "ulazi" pomoću "jezičkog ključa" onih manjinskih naroda koji su se vremenom asimilovali u većinski narod.

    Iz jezika se saznaje da je tačna tvrdnja Popa Dukljanina koji u svom"Letopisu" kaže da su Srbi Goti.

    Iz jezika se može saznati da su Iliri i Tračani preci Južnih Slovena i da Albanci nisu Iliri već Vendi koji su živeli u Švedskoj do početka primanja hrišćanstva, a onda proterani na nemačku teritoriju gde su nastavili još 2-3 veka. Tu su Nemci polovinu Venda pokrstili, a polovinu razjurili. Turci su tako razjureni narod nastanjivali na teritoriju današnje Albanije jer su iz njihovih redova sabirali 50%svoje vojske. O tome ništa ne znamo!!!

    Pozdrav od Jele Mitrović. Javite mi se!

    Po jednoj verziji Albanci su nastali od nekog plemena koje se dosta kasno doselilo sa Karpata na Balkan. Tamo su već odavno bili naseljeni Srbi. U prilog ovome ide i tvrdnja da Albanci u svome jeziku nemaju riječi poput "sidro", "mornar", "kotva", "jedro", "jarbol" a žive na moru. Riječi ove vrste su pozajmili iz drugih jezika. U isto vrijeme, u srpskom jeziku postoji riječ "Nijemci", koja označava "nijem narod", tj. narod koji nije imao razvijen govorni jezik nego se sporazumjevao mumljanjem i znakovima. Interesantno je da istu riječ koriste i Lužički Srbi, Poljaci, Česi i Rusi.
    istorija_srba- 15632 - 28.10.2007 : Car - best (0)

    XIV vijek u srpskoj istoriji


    Bio je to vek i veličanstven i tragičan. I trijumfalan i porazan. Nema u prošlosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti mah, tako neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće.

    Doba srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme srednjovekovne države i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Dečanskog, preko veličanstvenog Dušanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske bitke.

    Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u istoriji srednjovekovne Srbije. NJene su granice bile znatno proširene i prema jugu i prema severu. Ali, unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova Srbija stabilizovala i održala.

    Središnja vlast nije se učvrstila, a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije bilo rešeno. Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logičan naslednik, mada je njegov mlađi brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na srpski presto, na osnovu sporazuma svoga oca i kralja Milutina. Tako je počeo građanski rat u Srbiji.

    Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Dečanski, ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustoliči kao vladar Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog" (6. januara 1322). Oženio se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U vizantijskom sukobu između dede i unuka, Andronika II i Andronika III, Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena, Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek i još neke gradove u Makedoniji.

    Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom Republikom na jugozapadu. Krajem treće decenije četrnaestog veka, on je povratio Ston i Pelješac, verovatno i delove Huma.

    Ali, srpskoj državi i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je da dođe do ratnog sukoba.

    Bitka kod Velbužda 1330. godine između Srba i Bugara bio je taj odlučujući sudar. Bugari su do nogu potučeni, a sam car Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, na vest o porazu Bugara, povukao je svoju vojsku koju je već bio poslao u pomoć Mihailu.

    Iako je pobedio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj državi. Srpska vlastela mu je najviše zamerala pomirljiv stav prema Vizantiji i to objašnjavala uticajem kraljičinim. A ona je, sa svoje strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sin Siniša, a ne stariji sin Stefana Dečanskog, Dušan.

    Kraljević Dušan i srpska vlastela u Zeti uveliko su rešili da je kucnuo čas da se učini kraj vladavini Stefanovoj. NJihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj, u kojoj je za cara proglašen Jovan Aleksandar. NJegove pretnje Srbiji ozbiljno su ugrožavale i državne granice i samu državu. Dušan je ubrzo, uz pomoć zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga savladao i zarobio. Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. a svrgnuti otac i vladar umro je posle nekoliko meseci, novembra iste godine.

    Stefan Dušan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspešnijih srpskih vladara srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moći i političke i zavojevačke. On je ostvario one snove koje su sanjali Uroš I i Milutin. I mnogo više.

    Najtačniji opis Dušanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojević u svojoj Istoriji srpskog naroda, pre više od osamdeset godina, 1908:

    "Duboke političke mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu u korist dobre organizacije, mada sam nije bio dobar organizator". (str. 168)

    Dušan se ubrzo oženio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujući tom braku odnosi između Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara Dušana.

    Već 1331. Dubrovčani su svečano dočekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od njega su dobili čitavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.

    Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo čitavu Makedoniju, gradove Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zaključenim 1334. Srbiji su priznate sve nove granice. Jedino od čega je u ovom trenutku srpski kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340. Dušan je osvojio dobar deo Albanije i proširio teritoriju svoje države sve do Janjine. Do 1345, kada je osvojen grad Ser, Dušanova Srbija je obuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, čitavu Albaniju i Epir, sve bivše oblasti Vizantijskog carstva.

    Naredne 1346. godine Stefan Dušan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroša proglasio je kraljem. Ali, pošto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara Dušana.

    Ratovanja i osvajanja Dušanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Već 1349. napadnuta je i Bosna, ali Dušan nije uspeo da osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljačkao.

    Početkom pete decenije četrnaestog veka Dušan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim vladarem Lajošem osvojio je Mačvu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Dušanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj Maričkoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poražena, to nije ni u kom slučaju zaustavila Dušanova osvajanja.

    Krajem 1355. izbio je rat između Dušana i Mletačke republike s jedne strane, i Ugarske i Bosne, s druge strane. Ali, tek što je rat počeo, car Dušan je iznenada umro (20. decembra 1355). Rat se završio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).

    Verovatno najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz 1349. godine (dopunjen 1354). Dušanov zakonik kodifikovao je i pravno uobličio sve one pravne norme i običaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.

    Posle smrti Dušanove, Srbija je ušla u novo razdoblje svoje burne istorije. Doba u kome su lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeću ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj Uroš II, sin cara Dušana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nije mnogo vremena prošlo pre nego što se Dušanovo carstvo nije sasvim raspalo. U prvi plan došla je porodica Mrnjavčevića i još nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali su vrhovnu vlast Uroša (Lazar Hrebeljanović u južnoj Srbiji, Vuk Branković na Kosovu, braća Baošići u Zeti, Nikola Altomanović na Zlatiboru i Rudniku), dok se Vukašin Mrnjavčević odvojio od Uroša i 1366, u svojoj prestonici Prilepu, proglasio za kralja. Ali, svaki od njih, bez obzira na svoj odnos prema Urošu, sami su brinuli o svojim posedima, jer sam Uroš to nije ni mogao, ni umeo.

    Tako je Srbija, podeljena i slaba, dočekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i rušilački huk, već je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jači...
    istorija_srba- 13374 - 18.06.2007 : - best (0)

    Kosovska bitka (1)


    Cuvena bitka, koja se odigrala na Kosovu polju, jedan je od najznacajnijih dogadjaja u srpskoj istoriji. Prica o ovom dogadjaju je ubrzo posle zavrsetka bitke, prerasla u legendu, koja se sa ponosom prepricava i medju danjasnim generacijama. Zahvaljujuci toj legendi ovaj cuveni sukob je u narodnoj svesti bio i ostao sredisnji dogadjaj cele srpske istorije. Taj dogadjaj je stekao zalosnu, ali i gordu slavu najveceg srpskog poraza u kojem su Srbi izgubili svoju samostalnost, iako se danas mora osnovano sumnjati da su uopste i doziveli vojnicki poraz.

    Pre samog Kosovskog boja, knez Lazar je nekoliko puta dolazio u sukob sa Turcima. Prvi sukobi Turaka sa oblascu kneza Lazara, zabelezeni su 1381. godine na Dubrovici kod Paracina. U sukobu kod Plocnika 1386. godine, Turci, koje je predvodio sultan Murat I (1362-1389) su izgubili bitku.

    Priznanjem vazaliteta kralju Zigmundu Luksemburskom, knez Lazar je sebi osigurao prostor za obracun sa Turcima. Tako su zapocele pripreme kneza Lazara za Kosovsku bitku.

    Vojska sultana Murata sastojala se od odreda iz Evrope i Azijskog dela Osmanlijskog carstva sa iskusnim vojskovodjama: Ali-pasom, Evrenosom, Jahsiem, Sahinom i sinovima Jakubom i Bajazitom. Od srpskih velikasa sa Turcima je bio i njihov vazal Konstantin Dejanovic, ali ne i kralj Marko (1371-1395), koji je sa svojom vojskom kao vazal pomagao tek Bajazita I (1389-1402).

    Bajazit je posle pogibije oca Murata I uspio da uspostavi disciplinu u turskoj vojsci, i time spreci njeno totalno rasulo i poraz. On je postao sultan. Odmah posle bitke koja je zavrsena neresenim ishodom i pogibije brata Jakuba, zbog nemira, otisao je u Anadoliju. U tome su neki videli Turski poraz.

    Prema jednom "slovu"o knezu Lazaru, na Kosovu je bilo 300. 000 Turaka, a samo 100. 000 srpskih vojnika. Turski izvori, da bi opravdali to sto nisu pobedili, donose obrnute podatke: knez Lazar i njegovi saveznici, osim Vuka Brankovica i Bosanaca imao je jos vojsku od: Vlaha, Ugara, Ceha, Arbanasa, Bugara i Franaka, ukupno 300. 000 konjanika u oklopu, dok je Turska vojska imala jedva upola manje. Prisustvo ovih naroda na Kosovu u bitci na strani Srba, ne poznaje ni jedan drugi izvor do sada, pa se smatra izmisljenim.

    Ova bitka je bila veoma krvava i sa velikim vojnim gubitcima na obje strane. U ovoj bitci poginula su oba vladara, i sultan Murat, i knez Lazar. Sultana Murata ubio je Milos Obilic, koji je to uradio da bi dokazao svoju odanost knezu Lazaru. On se predao Turcima, i otisao u njihov tabor, a onda je, kada su Turci poverovali u njegovu izdaju kneza Lazara, izvukao sakriveni noz i usmrtio sultana Murata. U nekim spisima se navodi da je sam knez Lazar ubio sultana. Kod Turaka se govorilo da je sultan Murat posle pobede gonio Srbe po bojnom polju, i tada se jedan srpski pesak okrenuo i ubio ga kopljem.

    O smrti kneza Lazara se govori da je on uhvacen sa jos nekoliko srpskih velikasa, odveden u turski tabor i tamo posjecen. O ishodu ove bitke postoje mnogi spisi. U jednom spisu pisano pre 1402, pise da su obe strane obustavile boj, sa mnogo mrtvih na obe strane i oba vladara. Veliki obostrani gubitci vise su pogodili Srbiju, koja nije imala mogucnosti da se ponovo suprotstavi Turcima.

    Kosovska bitka nije bila ni prva ni posljednja bitka Srba sa Turcima. Za Srbe Kosovska bitka izrasta u mit. Ona za nas narod nije zavrsena porazom, vec se smatra za veliku pobedu pravoslavlja i srpske ljubavi prema svojo vjeri i slobodi. Kosovski Vidovdan je ispit jedne epohe i kosovska generacija je taj ispit polozila sa odlicnim uspehom.

    Odlučna borba na Kosovu zbila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 28. juna 1389 po novom kalendaru. Pojedinosti o celom toku bitke nisu poznate. Nepoznato je ni kad je poginuo sultan Murat. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji izvor, Konstantin Filosof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih izvora dobija se da Miloš svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka. Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

    O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan "Jilderim" (Munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto i da odmah potom krene kući i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje teško je osudilo Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.
    istorija_srba- 13373 - 18.06.2007 : - best (0)

    Kosovska bitka (2)


    Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.

    Bajazit I, kao novi sultan, je uzeo za ženu Lazarevu kćerku Oliveru Despinu. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Turcima i obavezali su se da ratuju u korist Turske. Lazarev sin Stefan će se boriti na strani Turaka u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlanovih Mongola. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Turci će 1459. konačno zauzeti ostatke Srbije.

    Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, je izvezla Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

    Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.

    Zapisi Benedikta Kuripečiča nastali su 250 godina nakon Kosovske bitke. Benedikt Kuripečič je bio član austrijskog poslanstva u Carigradu. Na putu za Carigrad su se zaustavili i u Prištini. U svom putopisu napisao je neke interesantne stvari o toj legendarni bici. Kako kaže Kuripečič u svojoj knjižici, tokom putovanja zaustavili su se kod "čudnog groba", lepo ukrašenog i pokrivenog kupolom. Na tom mestu sultana je nožem rasporio neki stari srpski vitez po imenu Miloš Kobilić. To je bio jedan od prvih opisa mesta pogibije sultana Murata. Dalje piše o bici i kneževoj svečanoj večeri pred bitku, pri čemu mu je Miloš obećao, da će napraviti nešto što mlađi ne mogu i da će sam završiti njegov rat uprkos tome da će izgubiti glavu. Sutradan, uoči bitke Miloš odlazi u sultanov šator, gde mu je sultan pružio nogu da je Miloš poljubi. Na šta mu Miloš reče: "Nije dostojno, da ti kao hrišćanin poljubim nogu, zato ćeš sada primiti svoju nagradu. " Miloš je pri tome izvukao nož i rasporio Muratu trbuh. Benedikt Kuripečič završava knjižicu rečima da su Turci pri tom izgubili glavu i pobegli i tako su se knez i njegova vojska lišili neprijatelja.

    Kuripečič u svojoj belešci zauzima gledište, da su Turci izgubili boj na Kosovu. Takvi su bili i prvi utisci u svetu. Poznato je, da je kralj Tvrtko slao u svet vest o velikoj hrišćanskoj pobedi nad Turcima. 1. avgusta 1389. šalje u Trogir pismo o velikoj pobedi. Početkom oktobra 1389. šalje slično pismo u Firencu i 20. oktobra dobija iz Firence odgovor u kome mu čestitaju na pobedi i malo ga grde jer nije pre slao vesti i da o toj pobedi već znaju. I kod Mlečana je vladao utisak, da su Turci na Kosovu loše prošli. Krajem jula Mletački senat šalje na Portu poslanicu novom turskom sultanu. Pošto nisu tačno znali ko je zauzeo presto, mletački je izaslanik nosio sa sobom dva pisma. Jedno je bilo naslovljeno na Bajazita, a drugo na Jakuba, pri čemu bi poslanik prvo morao utvrditi ko je novi vladar. Pri predaji je poslanik imao nalog da izjavi : "Pre polaska naših galija iz Mletačke republike smo čuli, ali ne baš jasno, o ratu, koji je izbio među svemogućim gospodarom Muratom, vašim ocem i knezom Lazarom, o kome se pričaju razne stvari, kojima naravno ne možemo verovati. Uprkos tome smo obavešteni o smrti pomenutog gospodara Murata, što veoma žalimo. " Mletačka vlada se pri tome držala samo na rečima sućuti, što dokazuje, da su u Mletačkoj republici šest sedmica nakon bitke kružile priče o nepovoljnom ishodu za Turke. Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o turskom porazu dobili i u Parizu.
    istorija_srba- 12912 - 25.05.2007 : Dada - best (0)

    Tvrtko I Kotromanić


    Bosanski ban Tvrtko I Kotromanić krunisan je za kralja Bosne na Mitrovdan 26. oktobra 1377. Od tada je Bosna postala kraljevinom. Prvi put očuvana titula u pomenu novog kralja je iz 1378. - kralj Srbljem i Bosni i Primoriju i Zapadnim stranam. Nemajući drugih povoljnijih okolnosti, bosanski ban Tvrtko je u obnavljanju starog srpskog kraljevstva našao izgovor za stvaranje bosanske kraljevine. Bio je rodbinski povezan sa Nemanjićima, a osvojio je teritorije koje su bile ranije u državi Nemanjića.

    Da se ne prepucavate o Tvrtku evo par informacija.

    Dugo vremena se smatralo da se Tvrtko krunisao u manastiru Mileševa u Polimlju, te da ga je krunisao mileševski mitropolit. Kasnije je utvrđeno da Mileševa nije tada bila mitropolija, te da se zapravo radi o crkvi u Milima (današnji Arnautovići).

    Idi na stranu - |1|2|