fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-ISTORIJA_JEZIKA
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

istorija_jezika- 86358 - 12.08.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

U BiH ne postoji takozvani bosanski jezik


12. avgust 2013. godine

Dragomir Kozomara sa Filološkog fakulteta Banjaluka smatra da je naziv jezika uvijek bio političko pitanje, ali da u BiH danas ne postoji takozvani bosanski jezik, kojeg bošnjački zvaničnici silom žele nametnuti drugim narodima kao jezik svih građana BiH. "Takozvani bosanski jezik danas se po diferencijalnom obilježju svodi na što veći broj turcizama i u reintegraciji suglasnika h tamo gdje mu i po porijeklu nije bilo mjesto", rekao je Srni Kozomara, reagujući na izjavu potpredsjednik Narodne skupštine Republike Srpske Ramiza Salkića koji smatra da polemike o bosanskom jeziku predstavljaju pokušaj pritiska na Bošnjake da se odreknu svoga identiteta.

Kozomara je naveo da se ponekad pod pritiskom, jezik muslimana nazivao bosanskim jezikom, ali da je po svojoj strukturi to bio čisto srpski jezik, napominjući da strukturu jezika za sporazumijevanje čini sintaksa, koja je ista bez obzira kako se jezik zvao.

  • "Hrvati i Bošnjaci prihvatili su model jezika Vuka Stefanovića Karadžića. Kada je 1868. godine došlo do zvanične pobjede Vukovih ideja i ostali narodi su prihvatili Vukov model jezika na temeljima istočno-hercegovačkog dijalekta", pojasnio je Kozomara.

    Prema njegovim riječima, pravi Hrvati su jedino čakavci, međutim Hrvati su uzeli štokavicu, dok su muslimani, odnosno Bošnjaci kao nacija tek nastali u drugoj polovini 20. vijeka, a u suštini riječ je o poislamljenim i pokatoličenim Srbima koji govore srpskim jezikom.

  • "Bosanski jezik je ono što se zove nominaregionalija, a ne nominanacionalija. Eventualno, ako Bošnjaci žele da zovu svoj jezik on može biti prema Bošnjaku - bošnjački, a ne bosanski, iako je on na temeljima Vukovog jezika", istakao je Kozomara.

    Kozomara podsjeća da je Povelja Kulina bana pisana ćirilicom, dok je bosančica bila ćirilično pismo, ističući da je nasilno nametanje bosanskog jezika za vrijeme Kalaja i Austro-Ugarske bio na temeljima srpskog jezika.

    On kaže da Salkićeva izjava u suštini predstavlja pritisak na Srbe da se odreknu svog nacionalnog identiteta u BiH i prihvate takozvani bosanski jezik, kao jezik svih građana u BiH.

    Kozomara smatra krajnje nerealnim Salkićeve prognoze da će se 60 odsto građana u BiH na predstojećem popisu stanovništva izjasniti da govori bosanskim jezikom, jer će se svi Srbi izjasniti da govore srpskim, a Hrvati hrvatskim jezikom.

    On je rekao da Hrvati i Crnogorci u "bježanju od srpskog jezika" danas prave karikature od sopstvenog pravopisa.

    Kada je riječ o čuvanju i zaštiti srpskog jezika i nacionalnog identiteta Srba u BiH, Kozomara je naglasio da treba voditi računa o srpskom jeziku, te da je jezik živa kategorija i da ga treba pustiti "sam da živi".

  • "Srpski jezik treba njegovati u očuvanju ćirilice, tako što bi svaka javna ustanova trebalo da ima dvojezični naziv u Republici Srpskoj od kojih jedan na ćiriličnom pismu", istakao je Kozomara, dodajući da bi sve ostalo, pa i najmanja trgovačka radnja morala da ima ćirilični naziv.

    Kozomara zaključuje da bi u Republici Srpskoj zakonski trebalo da se uvede institucija lektora koja će se baviti očuvanjem srpskog jezika, oslobađanja od kroatizma, turcizma i stranih naziva koji nanose štetu srpskom jeziku.

    Potpredsjednik Narodne skupštine Republike Srpske Ramiz Salkić smatra kako javna polemika o nazivima jezika kojima se govori u BiH i napadi na bosanski jezik, predstavljaju još jedan pokušaj u nizu pritisaka na Bošnjake da se odreknu svoga identiteta.
    Izvor: SRNA
  • istorija_jezika- 83269 - 04.03.2013 : Mihajlo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Ko su bili Indoevropljani za kojima nauka još trag


    26. oktobra 1978. godine izabran je za člana francuske akademije nauka Žorž Dimezil (Georges Dumezil), jedan od najučenijih francuskih istraživalaca ovoga veka, koji se smatra za svetski autoritet u pogledu nauke o Indo-Evropljanima. Pa ipak - ova disciplina još uvek je nedovoljno poznata i puna je praznina, uprkos najmodernijem naučnom aparatu i uprkos činjenici, što sam Dimezil poznaje više od 35 živih, ili iščezlih starih jezika i što se smatra jednim da najvećih specijalista sveta za "res indoeuropeana".

    On je stvorio dela koja uživaju međunarodnu slavu, kao npr.: "Jupiter, Mars, Quirinus ", "Mitra-Varuna", La religion romaine archaique", "Mythe et epopee I, II, III", drugim rečima: "Jupiter-Mars-Kvirin", "Mitra-varuna", Rimska arhajska religija ", "Mit i epopeja u tri knjige".

    Pa ipak "indo-evropska stvar" još uvek ostaje nerešena... jer je npr. Žoržu Dimezilu nemoguće da uspostavi nit kontinuiteta od Vedske epohe do danas, pa ćemo u velikom Larusu naći sledeći zaključak, koji još uvek ne može da se izmeni:

    "Entre la periode de la vie commune (IIIe mollenaire avant J.-C.)
    et l'apparition des preieres langies europeennes occidentales il y
    a un hiatus impossible a combler... "


    odn.:

    "Između epohe zajedničkog života (treći milenij pre Hrista)
    i pojave prvih evropskih zapadnih jezika, nalazi se jedna praznina,
    koju je nemoguće ispuniti... "

    Ta praznina odnosi se - ne samo na prelom u tradicijama, već i na prelom u samim indo-evropskim jezicima, ali to mi podvlačimo - taj prelom nije nastupio u svim Indo-evropskim jezicima, već - kako se u prednjem tekstu kaže:

    "... langues europeennes occidentales...

    tj. u:

    "... zapadnim evropskim jezicima... ", što je samo po sebi bez ikakvih drugih objašnjenja. Međutim, nisu zapadno-evropski jezici pripadnici indoevropske grupe. U Evropi postoji jedan treći jezični skup, koji se, prilikom stvaranja Larusove definicije uopšte nije uzeo u obzir, a to su jezici današnjih Slovena, čije je nekada - po Šafariku, Surovjeckom, Dobrovskom, itd. - jedinstveno, zajedničko i opšte ime bilo SRBI. Na žalost, zapadno-evropska nauka - kako u prošlosti, tako isto i danas - i ne pokušava, da zidajući svoj naučni hram, u njega uzida i znanja o Slovenima, te tako ovi - još uvek najmnogobrojniji stanovnici evropskog kontinenta - nekako uvek ostaju - ili po strani, ili pak u senci ozbiljnog naučnog interesa. Samo tako može da se objasni činjenica, da se nisu iskoristile pojedinosti dvojice francuskih jezičkih stručnjaka, Mejea i Vajana (A. Meillet - A. Vaillant), za unapređenje saznanja o "INDO-EVROPLjANIMA". Naime, Meje i Vajan primećuju s mnogo pronicljivosti, koju - kako izgleda ni profesor Dimezil, a ni sanskritolozi uopšte nikada nisu uočili, a još manje uzeli u obzir, istražujući područje sanskritologije.

    Jer - evo, šta Mejer i Vajan kažu1:

    "... le slave continue sans rupture l'indoeuropeen; on n'y epercoit pas de ces crises brusques qui ont donne au grec, a l'italique (et surtout au latin), au celtique, au germanique leur aspect caracteristique. Le slave est une langue indo-europeen fraconne par un long usage, profondement alterre par beaucoup d'influences, mais qui a conserve un aspect general archaique..."2

    1 - A. Meillet, "Le slave commun", Seconde edition revue et augmentee avec le concours de A. Vaillant, Paris, Ed. Honore Champion, 1965., p. 13.

    2 - Les races et les langues,Paris, 1893.- "Bibliotheque Scientfique Internationale", p. 170.

    U uvodu pak gornja misao je dopunjena na sledeći način:

    "L'unite lingnistique du slave est evidente. Aujourd'hui encore elle apparat partout au premier coup d'oeil; et, si on examine les formes anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si grandes, qu'elles approchent souvent de l'identite. PAREILLE UNITE NE COMPORTE QU'UNE EXPLICATION: L'EXISTENCE A UNE CERTAINE DATE D'UNE LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE AYANT CONSCIENCE DE SON UNITE..."

    "Slovenski (jezik) nastavlja bez prekida indo-evropski: u njemu se ne opažaju one nagle krize koje su dale grčkom, italijanskom (a posebno latinskom), keltskom i gremanskom njihov karakterističan izgled. Slovenski je jedan indo-evropski jezik uobličen dugom upotrebom duboko izmenjen mnogim uticajima, ali koji je sačuvao opšti arhaični izgled... "

    I u uvodu se nalazi dopuna prethodnog teksta:

    "Lingvističko jedinstvo slovenskog je očevidno, ono se još danas zapaža već na prvi pogled a ako se ispituju stari oblici slovenskih jezika, sličnosti su toliko velike, da se često približavaju istovetnosti, ovakvo jedinstvo ima samo objašnjenje - postojanje u jedno određeno vreme jednoga jedinstvenog jezika, koji je govorio jedan narod koji je posedovao svest o svojoj jedinstvenosti."

    I najzad na strani 18. još jedna nadopuna:

    "... Le ton du slave ... se comportait... comme le ton grec, ou vedique. La langue qui donne le mieux aujourd'hui quelques idees de ce ton,.. est le serbe, avec son accent mobil et ses voyelles longues et breves, les unes toniques, et les autres atones... "

    Dakle:

    "Slovenski akcenat... ponašao se kao grčki, ili vedski naglasak. Jezik, koji danas daje najbolje neku ideju o tom naglasku ... jeste srpski, s njegovim pomičnim akcentom i s njegovim dugim i kratkim samoglasnicima, od kojih su jedni naglašeni, a drugi nenaglašeni..."

    Evo, - dakle, prve pojedinosti, koja SRPSKI JEZIK - među ostalim slovenskim idiomima - stavlja u prvi plan. Ovde već vidimo, da srpski poseduje nešto, čega u toj formi nemaju drugi Sloveni i što ga uzdiže do jezika Veda, uz prethodne napomene o neprekinutom kontinuitetu slovenskih jezika uopšte.

    Još jedan francuski lingvista je izjavio nešto značajno o slovenskim jezicima. Andre Lefevr (Andre Lefevre) u svom dole citiranom delu jasno piše:

    "... la culture, relativement moderne des langues slaves, ne les empeche pas de remonter aux plus antiques epoques du parler indo-europeen; leur grammaire est empreinte d'un caractere tout-a-fait archaique..."

    "... relativo moderna kultura slovenskih jezika ne sprečava ih, da se uzdignu do najudaljenijih epoha indo-evropskog govora; njihova gramatika nosi jedno sasvim arhaično obeležje... "

    Dok je Lefevr ovde odviše uopštio svoje tvrđenje, govoreći o Slovenima uopšte, dotle Ami Bue u svom delu "Evropska Turska", napred već citiranom, na str. 34. tvrdi sasvim određeno:

    "LE SERBE EST ENVIRON AUX LANGUES SLAVES CE QUE LE LATIN EST AUX LANGUES QUI EN SONT DERIVEES."

    Što će reći:

    "srpski jezik je za slovenske jezike ono, što je latinski za jezike koji su proizišli iz njega"

    A Siprijan Rober (Surrien Robert) oduševljava svoje slušaoce, držeći predavanje na College de Robert, u kome je saopštio:

    "... les serbes d'illyrie etaient vraiment les plus. anciens des slaves!"

    "... Srbi Ilirije bili su zaista najstariji meĐu Slovenima!"

    Ovu izjavu je Rober upotpunio drugom, u istom časopisu, na str. 372., gde ističe, da od slovenskih jezika:

    "... il paut autant que passible connaitre la plus ancienne, la plus simple, celle qui donne le mieux la cle de toutes les autres "

    da bi dodao:

    "CETTE LANGUE.CETTE NATION, CETTE POESIE PRIMITIVE SLAVE, JE C'TOIS LES AVOIR TROUVE CHEZ LES SERBES D'ILLYRIE."3

    Dakle:
    "...od slovenskih jezika treba što je moguće bolje upoznati najstariji, onaj kojije ključ za ostale."

    "taj jezik, taj narod, tu prvobitnu slovensku poeziju, verujem, našao sam kod Srba iz Ilirije"

    3 - Revue des deux Mondes, Janvier 1846., p. 372.

    Reči Siprijana Robera potvrđuje druga eminentna ličnost francuskog kulturnog života u prošlom veku, lingvista i antropolog Abel Ovelak (Abel Hovelacq), prikazujući sledeći nacrt u svome dole navedenom delu:

    Uz ovu skicu Ovelak daje sledeći komentar:4

    "C'est aussi en invoquant des raisons purement phonetiques que Mr. D. DANITCHITCH a etabli recemment une tres-ingenieuse classification des langues slaves. Son memoire, ecrit en serbe, est malheureusement accessible a peu de lecteurs. Nous pouvons en resumer les conclusions dans le tableau que voici...
    Les seuls points definitivement etablis nous paraissent etre L'ANTIQUITE DES FORMES DU SERBE..."


    4 - Abel Hovelacq, La Linguistique (bibliotheque des Sciences Contemporaines), Paris, 1876., p. 322.-323.

    "Tako, pozivajući se na čisto fonetske razloge, Đura Daničić je ustanovio nedavno jednu vrlo oštroumnu klasifikaciju jezika. Njegova rasprava, pisana na srpskom jeziku, na žalost, pristupačna je malom broju čitalaca. Njene zaključke možemo da sažmemo sledećom tablom... Jedina tačka konačno ustanovljena, izgleda nam, jeste STAROST SRPSKIH OBLIKA.," čemu Ovelak dodaje:

    "... et la grande deterioration du bulgare moderne."

    "Velika iskvarenost savremenog bugarskog. "

    Iz navedenog teksta je potpuno jasno, da je Ovelak stvorio svoje zaključke, polazeći isključivo od srpskog jezika. No on se nije ograničio samo na prednje. U Enciklopedijskom rečniku medicinskih nauka i u Republici Ovelak proširuje svoje zaključke o jeziku srpskog naroda;5

    "Quand a l'ensemble de la grammaire serbe, il est certain qu'elle est essez difficile pour nous... Les lois euphoniques sont nombreuses et il n'y a pas a songer a en faire bon marche. Les declinaisons sont compliquees, les cas sont nombreux, et les decinences varient suivant que le nom est masculin, feminin, ou neutre. La conjugaison... elle, offre aussi ses difficultes. Ajoutez a cela l'ecueil de l'accentuation... c'est la pour l'etranger une difficulte considerable. Nous n'hesitons pas a penser que le serbe est, de tontes les langues slaves vivantes, celle que peuvent etudier avec le plus de profit les
    personns de ces sortes de recherches. Elle a moins souffert assurement dans sa phonetique et dans le mode de sa structure de ses mots que n'ont souffert les autres langues congenerees."


    ... quel est le gente de phenomenes qui distingueuenr le serbe des autres idiomes indoeuropeens, tels que le grec et le latin? Ces phenomenes sont de deux especes: ils appartiennent soit a la phonetique, soit a la morphologie.

    Nous voyons d'abord, en ce qui concerne le tableau de voyelles et des consonnes, que le serbe, a cote de consonne "R", possede une voyelle "R", inconnues aux grec et latin... C'est une voyelle particuliere, un peu etrange pour nous occidentaux, mais dont la prononciaton n'offre aucune difficulte...

    Les lois de passage de l'anciennes formes indo-europeennes aux formes particulierement serbes, sont bieb etablies... I I serait superflu d'etendre la liste de ces exemples: TOUT-EFOIS, IL NE FAUDRAIT PAS CROIRE QUE, PARCE QU'ILS METTENT LE SERBE EN INFERIORITE EVIDENTE VIS-A-VIS DU LATIN ET DU GREC, IL EN SOIT AINSI. LOIN DE LA. LE LATIN ET LE GREC SONT, EN MAINTES CIRCOSTANCES, PLUS ELOIGNES QUE LE SERBE DE LA LANGUE COMMUNE INDO-EUROPEENNE."

    5. - Abel Hovelacq in: Dectionnaire Encyclopedique des Sciences Medicales de Dechambre y ' La Republique" u odeljku "Revue des questions historiques", CCLXIII, vendredi, le 16. Mars 1877.

    Ono što Abel Obelak piše jasno je i apsolutno nedvosmisleno:

    "Što se sveukupnosti srpske gramatike tiče sigurno je, da je ona za nas teška... Euforički zakoni (zakoni blagoglasja) u tom jeziku su brojni i nisu laki. Deklinacije su komplikovane, padeži su mnogobrojni, a njihovi završeci menjaju se prema broju i prema muškom, ženskom i srednjem rodu. Konjugacija ima takođe svoje teškoće ... dodajte ovome kamen spoticanja - akcentaciju, koja za stranca PREDSTAVLjA ZNATNU TEŠKOĆU.

    Mi bez ikakvog dvoumljenja smatramo, da je srpski jezik jedan od svih živih slovenskih jezika onaj, KOJI UZ NAJVIŠE KORISTI MOGU DA STUDIRAJU OSOBE ŽEDNE OVAKVE VRSTE ISTRAŽIVANjA. SRPSKI JE MANjE TRPEO U ODNOSU NA SVOJU FONETIKU I NA STRUKTURU SVOG LEKSIČKOG BOGATSTVA OD OSTALIH JEZIKA ISTE GRUPE.

    Koje su to pojave, koje čine, da se srpski razlikuje od ostalih jezika indo-evropskih idioma, kao što su, npr. grčki, ili latinski?

    Te su pojave dvojake: one pripadaju bilo fonetici, bilo morfologiji. Ponajpre, što se tiče konsonanata i vokala, srpski jezik uz konsonant "R" poseduje i VOKAL "R", NEPOZNAT U GRČKOM I LATINSKOM. To je jedan osobit vokal, malo čudan za nas zapadnjake, ali njegov izgovor ne pričinjava teškoće...

    Prelazni zakoni od starih indo-evropskih ka novim, tipično srpskim oblicima,
    dobro su ustanovljeni...

    "Bilo bi suvišno da odužimo listu ovih primera. u svakom sluČaju, ne treba verovati, da zato što stavljaju srpski jezik u očit položaj inferiornosti u odnosu na latinski i na grČki, da je to tako daleko od toga! Latinski i grčki su - u mnogim sluČajevima - udaljeniji nego srpski od zajedničkog indo-evropskog jezika!"

    Tako smo najzad stigli do stupnja, na kome možemo na osnovu napred citiranih svedočanstava da zaključimo, da je jezik srpskog naroda - ne samo najstariji među slovenskim idiomima, već da se on "u mnogim slučajevima", približava više zajedničkom indo - evropskom - ne samo od jezika zapadne Evrope, već i od grčkog i latinskog. A to nas dovodi do zaključka, da:

    "Indo-evropljani" nisu bili nikakav nebulozni "indo-evropski" narod već širom ondašnjeg sveta rasuti srpski narod dok je njegov jezik bio - istina - u velikoj meri rekonstruisani "indo-evropski", no koji nauka još uvek nije uspela da poveže sa jednim određenim narodom. To dokazuju činjenice, koje još nikada nisu bile stavljene pod lupu savremene lingvistike zbog izvesnog - sigurni smo - antislovenskog stava... Naime, zapadni naučnici su razvili jednu izvesnu nauku o jeziku, pa i takva kakva jeste, ona je tu i tamo ipak dragocena za ovaj naš narod jer ima momenata u kojima istina mora neminovno da izbije. kao, npr., sledeća: neophodnost zamene mita o "indo - evropljanima" i "indo - evropskom" jeziku naukom o srbima i srpskom jeziku

    Konačno nam je Miloš S. Milojević, s njegovim sledbenikom Simom Lukin - Lazićem, dao smelost i otvorio nam oči!!!

    Danas više ne može da bude nikakve sumnje, da su Srbi bili drevni i autohtoni
    stanovnici Evrope, od jednog vremena, koje našim skučenim istorijskim merilima ne može da se odredi. Oni su na ovom našem kontinentu - ko zna koliko hiljada godina - vodili život dostojan čoveka, poštujući druge ljude, svoju veru i ceneći majku - zemlju, koja im je pripadala bez ikakvih granica i ograničenja. Govoreći - premda veoma brojni - istim jezikom i imajući svi iste običaje, živeli su po plemenima, koja su nosila različita imena od jednog kraja do drugog. Međusobno braća, neprijatelja nisu imali, niti je bilo potrebe da ratuju. Takav spokojan život je trajao neodređeno dugo... A onda će se pojaviti naoružani stranci i otimači njihove grude, zatekavši ih nespremne i neiskusne u pogledu gloženja oko zemlje, oko prvenstva svojine, oko materijalnih dobara svake vrste. Jer - davni Srbi (a Šafarik je to ispitivao) - nisu težili da gomilaju zemaljska bogatstva, već su se zadovoljavali onim, što im je bilo potrebno za život, a što su dobijali kao plod svoga rada. I živujući (kako kaže Milojević), ko zna kako dugo svojim porodičnim zadružnim i plemenskim životom, nikada pre pojave naoružanih i gramzivih došljaka nisu ni imali potrebe da organizuju ono, što je kasnije postala država, ograničena prostorno - svojim egoizmom i isključivo svojim bezobzirnim interesima.

    Da bi oteli tuđe tle, pridošlice su činile sve ono, što je Milojević opisao na tako upečatljiv način, tmurnim i teškim bojama: bili su bezobzirni, okrutni, krvoločni, jer ih nije vezivala ljubav uz tle, koje nije bilo njihovo, a nisu se osećali ni kao braća starosedelaca!!! Samo tako se može objasniti pretvaranje Pelazga u robove, pa redom - bacanje u ropski položaj svih drugih srpskih plemena, dokle god je doprla noga osvajačeva... Bez trunke čovečnosti, bez ikakvog ljudskog razumevanja za drugo ljudsko biće...

    Treba pažljivo proučiti i Simu Lukin - Lazića i njegovog prethodnika i učitelja, Miloša S. Milojevića, da bi se sav taj užas shvatio, često s groznim i nepojmljivim pojedinostima! No, kako reče Milojević, uprkos onoj brojci od šezdeset miliona, uprkos paljenja, ubijanja, raspinjanja, robovanja - ipak je dosta od silno rasprostrtog srpskog naroda ostalo, ali najvećim delom pretopljeno u osvajače... U Grke, Latine, u Germane, u Bugare, u Mađare, jer, kasnije - Azijati su bili i otišli (osim malog broja Bugara i Mađara), ali svi drugi - potisnuvši Srbe iz njihovih oblasti, ili ih nemilosrdno istrebljujući, ostali su ... Međutim, svi ti stranci nisu mogli nešto da iskorene uporedo s fizičkim istrebljenjem, nešto - što spada u domen duha i duhovnog stvaralaštva, a to je - SRPSKI JEZIK!!!

    Ti - pretopljeni i nestali u strancima, čiji jezik nije bio na visini prastarog srpskog, 'SRBI SU IH OBLAGORODILI SVOJIM'.

    Tako - nasuprot sili, divljanju i surovostima svake vrste, Srbi su surovost krotili bogatstvom i lepotom svog jezika, pretvarajući došljake u civilizovane ljude. To je bila misija raspetog srpskog naroda između pridošlica na svim krajevima zemaljskog prostranstva, sa kojih je zauvek nestao nekadašnji njihov miran i spokojan život!

    A danas, pošto je Zapad sve učinio, da starosedeoce fizički uništi, ili ih nasilno pretopi, osobito njegovi naučnici već preko veka i po vape za otkrićem "Indo-Evropljana", tog tajanstvenog i brojno nekada veoma velikog naroda! A ne znaju, da je ono, što je od Srba nadživelo nečoveštvo i sva varvarstva, u njima, u njihovim žilama - kao njihov greh i njihova večna nemirna savest. Oni pak Srbi, koji su uspeli da na Balkanu očuvaju svoju individualnost, danas u veku "napretka", izloženi su varvarstvu i genocidu, najpre katoličko-hrvatskom, a danas muslimansko - šiptarskom, na što ceo tako-zvani kulturni svet ćuti. Nijedan glas na kugli zemaljskoj se ne diže, da zaštiti te Srbe, koji večno stradaju. Te Srbe, koji su - kako reče Živančević:

    "Dali REČ ostalima!"

    Srbe - ostatak one "ogromne Sfinge", koja je čuvala tajnu jezičkog postanja...
    Sudbina je htela da ta Sfinga tek tako rastrgnuta po prvi put progovori pred Bogom, pred ljudima i pred budućnošću svojim samoniklim i samotvornim srpskim jezikom koji nije nastao ni iz jednog drugog! veĆ je izrastao sam od sebe, sam od sebe i sam kroz sebe, i kroz srpski narod,
    koji njim govori!


    Pa je stoga - sticajem prilika - tek danas dozreo trenutak, u kome tabela Adolfa Piktea (Adolph PICTET) prikazana na str. 65. njegove Lingvističke palentologije (Paleontologie linguistique) ovako:

    Treba da pretrpi jednu bitnu izmenu i da izgleda na sledeći način:

    Kod Piktea je, dakle, centralni prostor prazan, jer on - po njemu -pripada narodu, koji je vedskim jezikom govorio. Kako on taj narod još za života nije našao, ali je svojim delom ukazao put nama, mi sa zahvalnošću odanog mu sledbenika, ispunjavamo prazninu koju je ostavio, unevši u nju ime jezika srpskog naroda... Do ovoga trenutka, mi smo tražili objašnjenje za srpski i srpske tradicije u VEDAMA, ali - od ovoga časa - mi ćemo naša istraživanja usmeriti u pravcu objašnjavanja VEDA, vedskog jezika i vedskih tradicija srpskim jezikom, u odnosu na koji su svi najveći autoriteti saglasni; da je najarhaičniji, da je pretrpeo među slovenskim jezicima - najmanje izmena, te da je stoga bio i ostao jezik poezije...

    Uistinu, najleši momenti u svetskoj literaturi nalaze se u srpskoj poeziji. Srpski narod nije imao potrebu, da proučava zamršene filozofske sisteme, da bi kroz svoju poeziju stvorio svoju filozofiju kao izraz najvišega UMNOG, ETIČKOG I ESTETSKOG DOSTIGNUĆA!!! Zato Živančević s pravom kaže na kraju svoga dela "Novom pokolenju", str. 119.:

    "Po svome filozofskom sistemu, mitološkom, kao i drugim motivima, naša narodna pesma silazi u najdublju vedsku starost."

    No to je predmet drugog toma ovog dela, pa ćemo za sada ovde samo još da dodamo, na čiji jezik i na koji narod se može primeniti sledeća definicija najboljeg i najmonumentalnijeg rečnika sanskritskog jezika: Monier Monier- WILLIAMS, c kojim se slaže i najnoviji etimološki leksikon Arthur-a Anthony-a MacDonell-a (1971.) donosi:

    NANA, f. fam. expression for "mother" (familiar like "TATA" - Mac Donell); RV ,VIII,91.,5.IX, 112.,3.

    To su bile od vajkada i ostale reči samoniklog jezika prastarog srpskog naroda!

    Podvukli smo u gornjem navodu, da su to najstariji, tj. rigvedski izrazi, koji se nalaze u najstarijim zbirkama vedskih himni, knj. VIII i IX. A svi srpski jezični koreni ujedno su i vedski.

    Poznato je, da je poznavanje vedskih korenova važan preduslov za poznavanje vedskog jezika. Ti koreni - na broju od 800 - svi su oni obrađeni u poznatom delu "The roots, verb-forms and primaru derivatives of the sanskrite language", bio William Dwight Whitney. Međutim, mi ćemo ovde da dodamo nešto, što nikada nijedan zapadni naučnik nije uzeo u obzir, prilikom izučavanja bilo samo VEDA i sanskritskog jezika, ili prilikom uporednog izučavanja sanskritskog i drugih indo-evropskih jezika. To je jedan veoma zanimljiv i veoma značajan podatak, čija aktuelnost ostaje na snazi za sva vremena i koji još u komparativnom proučavanju jezika indo-evropske grupe nije iskorišćen. Izneo ga je neoporecivi Šafarik,1 a evo kako taj podatak glasi:

    "Der Reichtum der slawischen Sprache hat seinen Grund in der grossen Anzahl der WURZELSYLBEN, deren Hr. Dobrowsky bloss in dem altslawischen 1605 zahlte, und diese wiederum in der Menge der Consonanten. "

    "Bogatstvo slovenskog jezika počiva na velikom broju KORENA, čiji broj se, prema, Hr. Dobrovskom, samo u staro-slovenskom penje na 1605; ovaj pak fenomen počiva na mnoštvu konsonanata."

    1 - Schaffarik, Geschichte der slawischen Sprache u. Literatur, p. 43.

    Ako slovenski jezici pokazuju u svojoj evoluciji kontinuitet, bez "naglih preloma grčkog, latinskog, germanskog, keltskog", kako kažu Meje - Vajan2, a ako je taj kontinuitet najizrazitiji u - srpskom jeziku s arhaičnošću njegovih formi3 onda i današnji srpski - ako nema svih 1605 korenova staroslovenskog - sigurno nadilazi broj vedskih korenova! Pa i ta činjenica imperativno nalaže jedan napor, da se srpski jezik postavi u lestvici indoevropskih jezika na odgovarajuće mesto, te da se pomoću njega pokušaju rešiti mnoge stvari u vedskim himnama, čiji prevod izaziva nedoumicu i diskusije među najjačim sanskritolozima zapadnog sveta. Ova konstatacija pruža za sada najveće opravdanje za našu koncepciju napred preudešene Pikteove šeme...

    Dokazati da je srpski jezik - jezik najstarijih vedskih himni - to je ogroman posao za ceo institut i za stotine naučnika!!!

    Jer:

    ".. il est plus facile de croire un mensonge qu'on a entendu mille fois, qu'une verite tout-a-fait nouvelle." (Voltaire)

    "... lakše je verovati u laž, koja se čula hiljadu puta, nego u potpuno novu istinu. " (Volter)

    2. - Meillet-Vaillant, Le slave commun, p. 13.
    3. - Hovelacque A., La linguistique, p. 323.

    A to bi ujedno predstavljalo dokaz u nastrožijem smislu reči, da je kako rekosmo, srpski jezik ne samo samonikli i samotvorni jezik nastao u krilu sproskog naroda, već da su srbi narod koji je stvorio vede, prema tome kako se divno , prema tome - kako se divno izrazio Živančević - narod koji je dao reč svim drugim narodima evrope. Ovo bi ujedno bilo ispunjenje Pikteove za života neispunjene želje, da otkrije narod koji je govorio vedskim jezikom.
    istorija_jezika- 79647 - 18.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Jezik kao oružje istoričara - Sinaj, Rim, Novogoro


    Postoje široke oblasti i veliki vremenski delovi u staroj istoriji koji su nedovoljno ili vrlo malo poznati. Svaki ozbiljan istoričar nastoji da prodre u te slabo ili nimalo poznate oblasti istorije koristeći sve raspoložive putokaze, naznake i tragove. Za prodor u te tamne predele istorije jezik se često javlja kao moćno oružje. Ponekad samo jedan zapis sa rečima svojstvenim jednom određenom jeziku, ime nekog toponima, ličnosti ili titule uvode nas u do tada nepoznato i omogućavaju nam da dođemo do krupnih saznanja. U istraživanju stare istorije istoričar se može pouzdano osloniti na jezik kao dokaz ili putokaz. Ovo je posebno važno u istraživanju stare istorije Srba i Rusa, koja je jedna te ista istorija, a koja je bila predmet skrivanja i falsifikovanja.

    SINAJ

    Jedno od vrlo važnih jezičkih svedočenja je slučaj Sinajske gore. Jedan od vrhova na Sinajskoj gori se zove Serbal, Serbal džebel na arapskom, ime koje ne ostavlja nikakve sumnje kom narodu pripada. Drugi, nešto niži vrh se zove Banat. Ovo ime postoji samo u srbskom jeziku i nigde drugde na svetu. Zatim imamo i dva potoka od kojih se jedan zove Mir, a drugi Vir. I to su imena iz srbskog jezika.

    U podnožju Sinajske gore, na Sredozemnom moru, postojalo je u antičkom vremenu dobro poznato Serbonovo jezero, na grčkom Serbonidos limne. Mi sada preko jezika imamo dokaze da su Srbi nekada vladali tim predelima i ostavili te toponime. Ostaje nam da to povežemo sa poznatim istorijskim događajima i otkrijemo uzajamne veze i vreme zbivanja. Saznajemo da su prvi hrižćani verovali, a to potvrđuje i episkop Euzebije, da je Mojsije dobio zakone od Boga baš na vrhu Serbal i da su se tu okupljali. Takođe da je Sinaj ime koje se upotrebljava tek od hrišćanskog vremena i da je ranije Serbal bilo ime za Sinajsku goru. Ovo nam govori da su Srbi morali biti prisutni tamo pre Mojsija, to je pre 1200. godine pre Hrista. To potvrđuje i slučaj Serbonovog jezera, čije je ime, prema Diodoru, starije od Trojanskog rata. Stari Egipćani su verovali da se njihov bog Set krije u Serbonovom jezeru, a Grci da se tu krije njihov Tifon. Set je snažni egipatski bog koje je bio naročito slavljen u vreme Hiksosa i u vreme dinastije Ramzesa. Set se po svojim osobinama dovodi u vezu sa srbskim bogom Serbonom. Serbon je izrazito sunčano božanstvo, a jevrejska filologija dovodi u vezu ime Sinaj sa suncem. Tako se krug zatvara, Sinaj je Serbal, mesto nazvano po bogu sunca na kome je Mojsije primio zakone. Istorija, vera i mitologija se rešavaju preko jezika.

    OBLACUS VOLSINIUS (OBLAK VOLSINIČ)

    (Dionysius of Halicarnasus: "The Roman Antiquities" XIX.12.)

    Kada je Pir (Puro Eakić od Epira) ratovao u Italiji 280. godine pre Hrista imao je bitku sa Rimljanima u južnoj Italiji. Zapovednik rimske konjice (praefectus equester) zvao se Oblak Volsinič. Prema rimskoj tradiciji zapovednik konjice bio je neki visoki rimski plemić. Otkuda ovaj čovek sa tako jasnim srbskim ili ruskim imenom i prezimenom. Šta nam to govori i gde nas vodi? Ovaj zapovednik konjice nas vodi do početka rimske istorije, do osnivanja grada Rima. Taj grad, čije je pravo ime bilo Ruma, osnovan je od Ser­bo-Rasa i razvijao se pod snažnim uticajem Rasena. Ruma je reč iz srbskog jezika i znači mesto za stanovanje. Ova reč se održala u engleskom jeziku, koji poseduje puno srbizama, i znači isto, mesto za stanovanje - rum. U savremenom srbskom jeziku prostor ispod mesta za stanovanje, ispod rume, zove se podrum. U Srbiji postoji i grad sa imenom Ruma.

    U prvom tomu Istorije Srba i Rusa pomenuli smo do­seljavanje Rasena iz Ljudede u Italiju i dolazak Enejevih Troja­naca na uš­će reke TibraŠ1Ć. Sa­da je potrebno da o tome nešto više ka­že­mo i objasnimo te događaje, koji su doveli do stvaranju Rume, pri čemu ćemo se oslanjati prvenstveno na rumske isto­ričare, čime se eliminiše razlog za sumnju u istinitost takvih navoda.

    Raseni su se doselili, iz Male Azije, u Italiju u vreme drugog arijevskog pohoda, Ser­bonovog pohoda, istovremeno kada i njihovi susedi Iberi u Špa­niju. Herodot kaže da su se Raseni, koje on naziva Tir­se­nima, preselili iz Ljudeje u Ita­li­ju, pod vođstvom nekog Tirsena i da su po njemu dobili ime TirseniŠ2Ć. Bošar kaže da su se oni tada naselili na Peloponezu, u Kariji i u ItalijiŠ3Ć. U lidijsku talosokratiju, ljudejsku vlast nad morima ubrajaju se i Raseni, pošto su oni iz Lidije koja se zvala Rasenija. Prema navodu Džona Kam­bela, Ovidije kaže za Rasene da su Meoni(4). Meonijom se nazivala zem­lja u Maloj Aziji koja je ka­s­nije poznata pod imenom Frigije ili Lidije, Ljudeje.

    Raseni su u stara vremena posedovali veliku teri­toriju i osnovali su veliki broj značajnih gradova. Imali su snaž­nu morna­ricu i bili su gospodari mora za dugo vremena i more uz Italiju je nazvano po njima - Tirensko. Oni su usavršili us­trojstvo kopnene vojske(5). Raseni su po­dig­li na visoki stepen književnost, nauku o prirodi i o bogovima. Usavršili su verske obrede bolje nego iko drugi na svetu, naročito običaje vezane za grom i munju(6). Kako navodi Etore Pais, Umbriani su poreklom sa Alpa i iz predela blizu Karpata(7), stari narod Umbrije se zvao Saranates, a prvih pet plemena, koja su či­nili narod Rume (Rima), zvali su se: Cloeli, Servili, Quineti, Iuli i Gega­ni. Svi su bili istog porekla - "la­tin­skog"(8). Za pleme Ju­la, odnosno Ju­li­ja, pouzdano se zna, a to je Kajus Julius i sam tvr­dio, da su Dar­dani, poreklom iz centralne Srbije. Pleme Servili su se zvali Serbili. Ime plemena Gegani nam zvuči serbo-raški.

    Imajući ovo u vidu, ko su onda bili ti prvi stari La­ti­ni? Znamo da se u La­tium uselio jedan deo dardanskog plemena, u isto vreme kada i Raseni, i da je Enej kasnije došao kod tih svojih Dardana. Euzebije kaže da je Leto boginja frigijska, majka Apolonova. Leto prevode na la­tinski jezik sa Latina(9). Očito je da su Latini dobili svoje ime po ovoj frigijskoj boginji Leto, majci sunčanog božanstva Apolona, po kojoj se kod nas Srba i Rusa i danas naziva jedno godišnje doba - leto. Silius Italikus naziva Rumljane Dardanima i Fri­ža­nima(10), a Rasene naziva Meonima, dok za Sabine kaže da su se izjašnjavali da su istog porekla kao i Spar­tanci, a ovi su Dorjani iz Ilirije.

    Žil Mišle smatra da je kultura Italije nastala od Pe­lazga(11). On kaže: "-gotovo cela obala Italije je bila naseljena Pelaz­gima; najpre Pelazgima iz Arkadije (Enotrima i Peuketima), zatim od Pelazga tirenskih (Li­di). Pelazgi su osno­vali Ravenu i Spinu, to je bila stara Vene­cija. Ruma se trebala setiti da je njeno poreklo pelazijsko. Nije li ona sama tvrdila da je Enej do­neo u Latium, posle pada Troje, liktore i svetu vatru vestalsku. Nije li poštovala Samo­tras kao svoju majku (Samoras). Mantova je bila rasenska kolonija. Smatra se da su Raseni poreklom od Agriosa." (Agrios je jedno od grčkih naziva za Srbe).

    Grci i Latini su Rasene na­zivali sa više ime­na, kao: Tir­seni, Tireni, Tuski i Etruski. Diodor Sicilijski je dao opis Ser­bonovog prelaza preko Alpa, iz Rodanije u Italiju. Tom prilikom Serbon je napravio put preko Alpa kojim može da ide vojska sa opremom. Ovim putem je kasnije prešao preko Alpa kar­taginski vojvoda Hanibal sa vojskom i slonovima. Po prelazu Alpa, Serbon je prošao kroz Podalpinsku Galiju, Liguriju, zemlju Rasena i došao na reku Tibar i postavio svoj logor na mestu gde je kasnije podignut grad Ruma (Rim). Vođe naroda iz ovog predela: Ka­kius i Pina­rius, dočekali su Serbona sa dobrodoš­li­com. Uspomena na ove ljude održala se u Rimu do Diodorovog vre­mena i on to svedoči, navodeći da oni poštuju Serbona(12). Dionisije od Halikarnasa kaže da je Serbon stigao u Italiju posle osva­janja svih drugih zemalja na zapadu. Jedan deo njegovih vojnika je tražio da budu oslobođeni od službe i sagradili su svoje naselje na bregu, koji se zove Ka­pitolski, i ko­ji se tada zvao Sa­tur­nov bregŠ13Ć. Pre Ser­bonovog dolaska u Italiju, prino­šene su ljudske žrtve bo­govima. Tako su radili u Latiumu, sve dok Serbon nije uki­nuo ovaj običaj i naredio da se, umesto ljudi, žrtvuju lutke.

    Prema Diodo­ro­vom opisu, Serbon je završio os­vajanje Zapada na Sikeli (Si­ci­liji). Pre napuštanja Italije, Serbon je poslao nećaka Jolu da osnuje naselje na Sardiniji. Diodor kaže da je sa Jolom pošlo i 50 Serbonovih sinova. Rav­ničarski pre­deo na Sardiniji se zvao do Diodorovih dana - Jo­la­jon. Jola je zate­kao na Sar­diniji neke uro­đenike. Pozvao je Dedala sa Sikele i on je sagradio mnoge građevine na Sardiniji koje se po njemu zovu Dedalije. Jola je nazvao narod Sardinije Jolanci, po svome ime­nu(14). Ostrvo je nazvao po imenu Serbonovom, jer Sardi­nija je Sarbonija, odnos­no Serbonija. O poreklu imena i nase­lja­vanju Sardinije ima i drugih izvora. Prema Bošaru, Pau­sanija o Fe­ni­čanima ka­že: "Prve lađe do Sardinije doveo je Sar­do sin Makeridov, koji je kod Misiraca i Afrikanaca Hera­kles.... Ime Sardinije Jevreji pišu i kao Sarbit. Kirno je sin Herak­lov po kome je Korzika do­bila svoje ime."(15) Sardo, za koga kažu da je Herakles, jeste Ser­bon. Njegove lađe su prve stigle na ostrvo koje Jevreji zovu Sar­bit.

    Raseni, za koje postoji puno dokaza da vode poreklo iz Rasenije u Maloj Aziji i da su sa sobom doneli u Italiju poznavanje meta­lur­gije, i svoje pismo koje je - sr­bica iz Podunavlja. I delovi drugih serbo-raških plemena, koji su se naselili u Ita­liji, upo­trebljavali su srbicu kao svoje pismo. Etrursko pis­mo je veoma slično sa vinčanskim, što je i inspirisalo Ra­di­voja Pe­šića da na osnovu te slič­nos­ti sistematizuje vin­čansko pismo, tj. vinčansku srbicu. Latinska pis­menost je, zapravo, rimska (rum­ska) pis­menost, koja je nastala iz ra­senske pisme­nosti. U periodu od VIII - I ve­ka pre Hrista, u Italiji je nastalo više verzija pisama. Ana­lize su po­ka­zale da su sva ova pisma u tesnoj vezi sa etrurskim i da su sva nastala u vreme formiranja Serbo-Rasa od drevne serbo-raške srbice iz Podunavlja(16).

    Etrursko pismo i jezik izučavao je srbski teolog i isto­ri­čar Svetislav Bilbija(17). On je uo­čio je­zičke paralele, slič­nosti između maloazijskih Li­di­jica i Li­kijaca i Etruraca, kao i veze sa pismenošću drugih starih naroda. Bilbija je bio među prvim istra­ži­vačima u svetu, koji su ukazali na mogućnost dešif­rovanja etrurskog pisma na osno­vu srodnosti Etruraca sa Slovenima i na osnovu slovenskih je­zika i ćirilice. Bilbija je pročitao sve poznate etrurske natpise uz po­moć srpskog jezika i formirao rečnik tzv. "staroev­ropskog" (tj. serbo-raškog) jezika.

    "SERBINON" - SERBINOVO

    (Claudius Ptolemaeus: Geographia. F. Berlingheri, Florance 1482.)

    Kada su Rimljani počeli osvajati Panoniju, u prvom veku pre Hrista, našli su na Savi dva značajna grada sa jakim tvrđavama. Jedan se zvao Serbitium, Serbino a drugi Siskia. Ovaj drugi postoji i danas pod istim imenom - Sisak. Ovaj prvi se pominje kod Klaudiusa Ptolomeja, drugi vek, kao "Serbinon" u njegovoj grčkoj verziji. Ovaj grad koji je imao veliku tvrđavu i luku na Savi Rimljani su odredili za bazu za snabdevanje njihovih legija u ratu u Panoniji. Ujedno to je bila matična luka za njihovu rečnu flotu koja je plovila po Savi i Dunavu. Ime grada jasno govori čiji je to bio grad, koji narod je tada tu živeo i ko su bili Panonci.

    Od srednjeg veka na ovamo zapadni pisci i izdavači nastoje da sakriju taj grad i da prikažu kako Serbinon danas i ne postoji. Samo postojanje jednog grada sa takvim imenom, u antičkom vremenu, ruši iz temelja sve teze zvanične istoriografije o Srbima i Slovenima uopšte. Prepoznavanje Serbinona ima veliki politički značaj i u današnjem vremenu. Kordinante koje je dao geograf Ptolomej, u starim izdanjima, pokazuju da je Serbinon savremeni grad Zagreb, glavni grad Hrvatske.

    Od Serbinova do Zagreba ponovo nas jezik vodi. Franački hroničari iz 9. veka Serbinovo pominju kao Sorba i Sarba, a zatim i kao Soragam.(18) Nemci su izostavili prvi slog ovog imena i pisali Agram. Ime Zagreb, prema Farlatiju, nastaje od oblika Sorba, Zogrob, Zagreb. Mi smo i ovde rešili jedno veliko istorijsko pitanje samo uz pomoć jezika.

    VARJAZI

    O Varjazima ili Varezima je bilo puno govora i prikazivani su na više načina. S obzirom da je Rurik, osnivač ruske države bio varjag, Nemci i uopšte zapaedni istoričari su nastojali da varjage prikažu kao Skandinavce dajući im etničku pripadnost. Zatim su oko toga stvarali antislovensku propagandu, predstavljjući Slovene i posebno Ruse kao narod koji nije bio sposoban da organizuje svoju vlast i svoju državu, pa su pozvali neke strance da da vladaju nad njima.

    Varjazi nisu posebni narod nego profesionalni vojnici, čuvari gradova. Mnogi gradovi po Evropi su upošljavali varjage da čuvaju njihove gradove. U tome se ističu tadašnji trgovački gradovi na Baltičkom moru. I Romejsko carstvo (Vizantija) je unajmljivala varjage koje nazivaju varezima, za čuvanje gradova. Varezi kod Romeja su bili uglavnom poreklom Rusi. I mneđu varjazima u baltičkim gradovima bilo je najviše Rusa. Rurik i njegova družina su takođe bili Rusi i zato su primljeni u Novgorodu.

    Ime varjag ili vareg je nastalo po nazivu za gradsku tvrđavu - var. U svim slovenskim zemljma postojali su utvrđeni gradovi koji su nazivani varom. Oko tvrdog grada bila su naselja koja su se zvala varoši. Stanovnici varoši se nazivaju varošanima. U svim slovenskim zemljama postoje gradovi sa imenom var. Varšava, Karlovi Vari, Varna, Varvarin, Petovaradin, Vukovar, Varaždin i tako dalje.

    Što se tiče Skandinavaca, Šveđani, Norvežani i Danci su poreklom Sloveni. Njih je katolička crkva udaljila od slovenskog stabla i napravila ih čak neprijateljima Slovena.


    (1) Jovan I. Deretić, Dragoljub P. Antić: "Istorija Srba i Rusa - prvi deo", s. 395-400, Sardonija, Beograd, 2010.

    (2) Herodotus: "The History", I.94, The University of Chicago Press, Chicago, 1987.

    (3) Samuelis Bocharti: "Geographia Sacra: I Pheleg, II Canaan", I.II.XII, Corneli­um Boutesteyn & Jordanum Luchtmans, Lugdunum, 1707.

    (4) John Cambell: "The Hittites", t. I, p. 139, John Nimmo, London, 1891.

    (5) Diodorus of Sicily: "History", V. r. 207, Harvard University Press, Cam­bridge USA, 1968.

    (6) Isto, V. r. 207

    (7) Ettore Pais: "Histoire romaine", r. 31, Presses Universitaires de France, Paris, 1926.

    (8) Isto, r. 102

    (9) Eusebii Pamphilii: "Opera Omnia", p. 393, J.-P. Migne, Paris,1857.

    (10) Silius Italicus: "Punica", I, p. 10, Harvard University Press, Cam­bridge USA, 1961.

    (11) Jules Michelet: "Histoire romaine", Calmann Levy, Paris, 1883.

    (12) Diodorus of Sicily: "History", IV, Harvard University Press, Cambridge USA., 1968.

    (13) Dionysius Halicarnassus: "The Roman Antiquities", I, r. 34, Har­vard University Press, Cambridge U.S.A., 1968.

    (14) Diodorus of Sicily: "History", IV, Harvard University Press, Cambridge USA., 1968.

    (15) Samuelis Bocharti: "Geographia Sacra: I Pheleg, II Canaan", II.I.III, Corneli­um Boutesteyn & Jordanum Luchtmans, Lugdunum, 1707.

    (16) J. Deretić, D. Antić: "Srbica", Sardonija, Beograd, 2009.

    (17) Svetislav Bilbija: "Staroevropski jezik i pismo Etruraca", Insti­tute of Etruscan Studies, Chicago, 1984. Fototipsko izdanje, IPA Miroslav, Beograd, 2000.

    (18) Daniele Farlati: Illyrici sacri, Venetiis 1751, tom V. pag.331.
    istorija_jezika- 79627 - 18.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Na Kritu se pre 4000 godina govorio srpski jezik


    sreda 17. oktobar 2012.

    Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je jedina od vlada srpskih zemalja (ostale su u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Republici Srbiji) pratila i učestvovala na Međunarodnoj naučnoj konferenciji "Na izvorištu kulture i nauke", u Beogradu - u Sava centru i u Svečanoj sali Rektorata beogradskog univerziteta, od 21. do 23. septembra 2012, koju je organizovala Regionalna društvena organizacija "Objedinjenje Srba" u Moskvi, "Serbskoe zemljačestvo" u Moskvi, Udruženje za očuvanje i negovanje vinčanske kulture "Vinčanski nolit" u Vinči, Društvena organizacija za zaštitu azbuke "Ćirilica" u Beogradu, Udruženje "Milutin Milanković" u Beogradu, Lekarska komora Srbije u Beogradu i Udruženje "KoloVenija" u Beogradu. Predsednik Organizacionog odbora Konferencije, bio je prof. dr Božidar Mitrović.

    Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta je dostavio glasilima dopis da Konferencija nema naučnu vrednost - to će veoma štetiti ugledu Beogradskog univerziteta. Da li je sadržaj dopisa u skladu sa stavovima Vlade Republike Srbije, SANU i drugih naučnih ustanova u Beogradu? Da li je u beogradskom časopisu "NIN", br. 3222, od 27. 9. 2012, str. 48, novinar Marko Lovrić podržan od nekog državnog organa, da objavi podrugljiv članak o Konferenciji? Ono što se zna je činjenica, da pod naslovom "Časni potomci Serbona" nije osporio ni jedan navod iz dela bilo kojeg naučnika, ali im se narugao, pa i naučnim ustanovama balkanskih država - nazivajući balkanske istoričare
    "pseudoistoričrima";.

    Zar ne bi trebalo, da novinar časopisa "NIN" brani srpsku (slovensku) kulturnu baštinu, a ne da joj se ruga? Zar ne bi trebalo da uputi upozorenje srpskim državnicima da više ne trpe uklanjanje podataka o najstarijoj (srpskoj) kulturi Evrope? O tome je predstavljen rad italijanskog istoričara, Đankarla Tomecoli Ticijana i bugarskog lingviste, Pavela Serafimova: "Dokazi ranog slovenskog prisustva u Minojsko doba na ostrvu Krit - Novo čitanje Linearnog A natipisa na zlatnom prstenu iz Mavro Spelio". Pogledajmo samo kako kritski zapisi o Ahilu upućuju na srpski jezik i srpske znakove u drugom milenijumu pre Nove ere:

    "Značajna je, poput spomenutog rada Anatolija Kljosova, jezička studija italijanskog istoričara, Đankarla Tomecoli Ticijana i bugarskog lignviste, Pavela Serafimova, u kojoj je reč o sadržajima drevnih zapisa s Krita - bez obzira da li su na kamenu, oružju, posuđu ili tkanini. Čitaju se samo pomoću slovenskih jezika, a nikako pomoću grčkog, latinskog ili jevrejskog jezika. Tomecoli zaključuje, da su, u prethodnim milenijumima, Krit naseljavali ljudi različite etničke pripadnosti, ali da su Tračani (Sloveni) bili vladajući sloj. Navodi da su španski i makedonski stručnjaci za drevnu istoriju zaključili (2001) - stari Krićani su bili srodniji Slovenima Makedonije, nego Grcima.

    Ono što je od neprocenjive vrednosti za istorijsku nauku je činjenica, da su Tomecoli i Serafimov našli na Kritu imena slovenskog boga rata Jaroste (Jaroslava, Jare, Jarila...) - u istom obliku u kojem ga je našao i ruski prof. dr Valerij Aleksejevič Čudinov na Rujnu (Rigenu) na severu Nemačke. To znači da starosedelaštvo Srba (Ticijano Tomecoli ne navodi Srbe, nego: Slovene, Tračane, Ilire, itd - a to je isto) ne može da se ospori na celom prostoru Evrope, jer ga dokazuju pisani podaci od Krita do Baltičkog mora. Vrlo je zanimljivo i Ticijanovo objašnjenje ličnog slovenskog imena Ajak, u kojem je srpski pojmovni koren "jak" ("snažan"). Navodi tvrdnju i engleskog istraživača starina, Evansa, koji je zapisao, da se Ahilov deda zvao Ajak i da je zaključio da Ajak i Ahil nisu grčka imena. (No, Tomecoli nije izneo značenje Ahilovog imena - osim što je utvrdio da ne potiče iz grčkog jezika. Sasvim je moguće, da je ono u srpskom jeziku bilo drukčije, pa su ga Grci preličili u "Ahil" i "Ahilej").

    Ovom tvrdnjom Evansa bi se trebalo pozabaviti, jer i on upućuje, da su Ajak i Ahil (kao lična imena) mogli da poteknu samo iz starog sprskog (slovenskog) jezika, jer u to vreme (drugi milenijum pre Nove ere) nije postojao nijedan drugi evropski jezik - ni romanski, ni germanski, ni grčki, ni latinski. Pored jezičkog putokaza - da su Ahil i Ajak pripadnici starog srpskog naroda (slovenskog), to svedoče i tri simbola današnjih Srba, a oni su vezani i za Ahila:

    1. Ahil je prikazan na antičkim vazama s odećom na kojoj su krst i četiri ocila - deo današnjeg srpskog grba.

    2. U starim zapisima piše da je Ahil jahao šarenog konja - "Šarca". Nije li se time naglašavalo, da je on bio najbolji junak svog vremena? Kao što je i najbolji srpski junak četrnaestog stoleća posle Hrista jahao šarenog konja - "Šarca". Bio je to dobro poznati junak iz srpskih epskih pesama - Marko Kraljević.

    3. U "Ilijadi" se nekoliko puta spominje Ahil s guslama (koje su i danas srpski muzički instrument).

    I tako, Italijan Đankarlo Ticijano Tomecoli je zaključio, da Minojska kultura i država na Kritu (osnovana 2000 godina pre Hrista) nije ni grčka, ni latinska, ni egipatska, ni jevrejska, nego je slovenska. U razgovoru s ostalim učesnicima Kongresa u Petogradu (2008) i Konferencije u Beogradu (2012), rekao je da se ne zna pouzdano otkud Grci na Balkanu. Dva rešenja se nameću - došli su kasnije (posle Trojanskog rata) kao osvajači, ili kao izbeglice"
    istorija_jezika- 79619 - 18.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Dokazi o ranom slovenskom prisustvu na Minoan Kritu


    Veoma interesantan rad napisan od strane italijanskog profesora Đankarla Tomacija, a koji objašnjava direktnu povezanost Vinčanske civilizacije sa Minoanskom kulturom, pretačom grčke civilizacije. Dokument je u PDF formatu, a isti možete otvoriti ako kliknete ovdje.
    istorija_jezika- 79614 - 17.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Sanskrit - Srpski


    kada je Nino Belov osvojio svet sve do Indije, tamo su ostali jedan deo njegovog naroda mahom ranjenici i stari, tj. naši Srbi. Taj sanskritski je u stvari jedan oblik Srbice.

    istorija_jezika- 78772 - 04.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)


    Rusi obelodanili istinu o poreklu Srba putem srpskog obeliska sa uklesanim zakonima iz 7. veka pre Hrista!



    Napisao: V. A. Čudinov
    Sa ruskog prevla Sava Rosič
    Izvor: Institut drevneslavяnskoй i drevneevraziйskoй civilizacii (Institut za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju)


    U saradnji sa našom velikom patriotkinjom, Savom Rosić, koja sa ruskog jezika prevodi razna korisna štiva i knjige u korist osveščivanja i buđenja srpskog naroda, objavljujem ovaj izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova, koji upućatljivo govori o poreklu i postojanju nas Srba, u ovom slućaju radi se o 7. veku pre Hrista, a o tome govori stari zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziju, u današnjoj Turskoj.

    E, sad, ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj "istoriji", na Balkan u 6. veku (626 godine) iz svoje prapostojbine koja se nalazila iza Karpata. Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km. preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.

    Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanja nekog naroda jeste njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz 8. veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu! Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u 8. veku pre nove ere bili nastanjeni ne samo na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: "Kontinuitet Vinčanske civilizacije" (od mogućih hiperborejskih koraka do danas) dokazao da su u TEHNIČKO-FIZIČKOM smislu "velike i masovne seobe" naroda u 7. veku n.e. bile neizvodljive!

    Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u 7. veku posle nove ere, onda su još manje bile izvodljive 8. veku pre nove ere, jer ako koristimo samo podatke zvaniče "istorije", pre 7. veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se "doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata". Samo to, a šta su radili pre toga, od čega su živeli, itd. ništa se ne zna.

    Budući da se po ovom uklesanom zakonu na obelisku iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u 7. veku pre nove ere, i ako bi se samo oslonoli i pratili podatke zvanične "istorije" i ovog saznanja o postojanju Srba još u 8. veku pre nove ere, ispada da su se Srbi prvo sa prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su eto odlučili, da se u 7. veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se spuste sa prostora iza Karpata, na Balkan, koga su zaobišli prilikom prethodne "selidbe" iz male Azije, i, od tada, oni po zvaničnoj "istoriji" postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz 8. veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog 7. veka nove ere.

    Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična "istorija" debelo laže, po njoj "cap-carap" i narod se preselio, masovno, kao kad pređeš ulicu, jer naprosto ne objašnjava ništa više o tome, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće uopšte tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u 7. veku posle nove ere, neke iole napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio, jer u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.

    Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvista Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istorićari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešiforovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to, da su za zvučnu podlogu radi dešiforovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa čak i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle čuda, u obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili još tačnije, Srbica.

    Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo s desna na levo.

    V. A. Čudinov, čiji je tekst Sava Rosić prevela, akademik je Ruske Akademije Prirodnih Nauka, predsednik je RAN (Ruska Akademija Nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktor je Instituta za za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.

    Idi na stranu - |1|2|