fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-ISLAMIZACIJA
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

islamizacija- 69866 - 28.05.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (4)

O poturčivanju našeg naroda uopšte


U glavnome, naš se narod deli u dve veroispovesti; u hrišćansku i muslimansku veroispovest. Ovi hrišćanske veroispovesti dele se, u glavnom, u dve crkve; a oni muslimanske dele se u nekoliko sekata. Sama pomisao na muslimane naše krvi zaustavlja nas najpre i najviše na Bosni i Hercegovini, računajući tu u širu Novopazarsku oblast. I to ima svoga razloga u pregnantnosti naših etničkih osobina u muslimana i u njihovoj kompaktnosti u ovim oblastima. Međutim, mi imamo svojih sunar o dnika muslimanske veroispovesti i u drugim krajevima naših zemalja. Mislimo na one u Južnoj Srbiji.

Istorijski, u našim se zemljama za Turke znalo još u početku našega državnoga života. - U južnim krajevima naših zemalja bilo je Turaka još od IX v. Turci Vardarioti poznati su iz XI v. Ali za Turke muslimane kod nas zna se tek od pojave Osmanskog carstva u našim zemljama, od polovine XIV v. na ovamo. Od toga se doba zna i za muslimane naše krvi. Još prvo, ako i delimično, zavojevanje naših zemalja na jugu Turcima izazvalo je poremećaj i u veri i crkvi. Nasilno i dragovoljno, počeo je naš svet još onda prelaziti u islam. Od onoga što je bilo nasilno prešlo i prevedeno u islam, propalo je sve, kako za našu veru tako i za našu nacionalnu celinu . - Kao roblje, veliku većinu, ako ne i sve od toga našega sveta, progutale su Mala Azija, Persija, Arabija pa i Afrika.

Poturčivanja našega sveta bilo je od početka dvojakog: nasilnog i dragovoljnog i, kao što će se u daljim redovima videti, vršeno je u masama i pojedinačno. I ako nas ovde interesuju muslimani naše krvi u Južnoj Srbiji, koji su i do današnjega dana u islamskoj veri sačuvali naše nacionalne odlike: jezik, običaje i dr. , najpre ćemo ukratko izložiti kako je turčenje našega sveta vršeno na silno i u masama.

Prema onome kako su Turci činili docnije, i kroz sve vreme svoje vladavine, sa sigurnošću se može uzeti, da su oni još od prvoga upada u naše zemlje, još sa prvim ratom, počeli odvoditi naš svet u roblje. A pozitivno se zna da su Turci odv eli u ropstvo dosta naših glavnih ljudi. Još sa Kosova 1389. g. Samo preseljavanje našega sveta iz Orida Skoplja i dr mesta u Carigrad u M. Aziju nije bilo ni¿ta drugo nego odvođenje roblja. To je bilo ratno roblje, roblje po ratnoj sreći. Kao što su pojimali dobit u zemlji i gradovima, tako su Turci pojimali i roblje u ljudima kao domaću stoku. A zna se da su Turci bili nemilostivi u odvođenju roblja u ratu sa našim narodom i u svakom našem narodnom pokretu protiv njih.

A kad se uzme da je naš narod bio s Turcima u ovim odnosima od 1371. godine pa do ustanaka u Šumadiji u početku XIX, pa i kroz ceo XIX v, onda se može uzeti da su Turci gotovo stalno i odvodili naš svet u roblje. Odvodili su ga i dokle su ratovima zauzimali naše i susedne zemlje.

Pri svem tom godine 1659. , 1661. , 1690. i 1691. smatraju se kao najteže u ovom pogledu. I ako se sve ne odnosi na naš narod, samo posle Muhačke bitke (1526.) odveo je Sultan u ropstvo 200. 000 duša iz Ugarske i Slavonije, svakako oba pola i svih uzrasta. Iz pisanih izvora znamo da je svaki paša imao na stotine svojih robova dvoranika. Zabeleženo je, da je naša poturica, Hrvat Rustem paša, posle sebe god. 1516. , ostavio 1700 robova, Iskeder Čelebija (turski Krez) imao je 6-7000, a Ibrahim paša 1700 robova. Kad je sultan Mehmed II zauzeo, 1455. g. , Novo Brdo, vojnicima je dao 700 žena a 320 dece odveo je u Malu Aziju u janičare. Spomenuli smo da se godine 1661. odlikuje velikim porobljenjem. Onda je mnogo našega sveta odvedeno u roblje. Godine 1690. zabeleženo je takođe veliko porobljenje i " rasejavanje" našega naroda. Nije bolje bilo ni 1691. g. Godine 1715. , na gradu Vrljinu udare Turci i "uhvaćene pod mač a žene i decu u ropstvo okrenuše. U to vreme porobiše Turci i Otok. " A godine 1717. u Novom "sužanja već tko nije mario, mogao ufatiti".

Mnogo je bilo našega naroda robljeno i odvedeno i za vreme Nemačko-turskoga rata 1737-1738.

Roblje je odvođeno iz naših zemalja kad su Turci i sa susednim ili dalekim hrišćanskim državama rat ovali. Veliko su naše roblje odveli i za vreme rata s Rusijom 1771. Za vreme prvoga ustanka u Šumadiji, odjednom samo dovedeno je bilo samo u grad Prizren 30 duša žena i dece. Š15Ć Kao da se porobljavanje našega naroda u masama završilo sa 1815. g. I te godine je bilo mnogo sveta zarobljeno, ali je dosta i povraćeno. Š16Ć Osim robljenja u masama za vreme ratova i pohoda vojske, porobljavanje je vršeno i jedinačno. To su roblje zva li sužnjim i otkupljivali su ga.

Jake je tragove u narodnoj duši ostavi lo ovoliko nemilostivo robljenje našega sveta. Ono je i u narodnim pesmama tužno opevano i u mnogim narodnim tradicijama živo očuvano. Veliki je broj toga roblja. To je bilo tužno roblje, teško roblje, pusto, sužnje i plemenito roblje. To je roblje gonjeno u Jedrene i Carigrad i ta su mesta bila glavni trgovi na kojima je sortirano i prodavano to naše roblje. Ako ne sve, 90% toga roblja propalo je za nas time što se u tom dalekom svetu poturčilo. Mih. Konstantinović veli, da se roblje izmešavši se sa Turcima pokvarilo i prima "poganičku veru pa je još i hvale i takvi bivaju mnogo gori nego što su pravi poganici. " Vuk je zabeležio da je mnoga zarobljena Srpkinja dospela do velike gospođe, i to je istina, ali je bilo isto tako, i to mnogo više, gde je mnoga velika naša i dr. gospođa dospela do najnižeg ropstva.

Javno roblje u Turskoj ukinuto je zakonima 1830-ih godina. Taj je zakon uveden u život 1846. g. pa ponovo proširen 1856. g. I ako je roblje bilo zakonima ukinuto, njega je nestalo od kako su se Turci izmešali sa drugim narodima i pod presijom drugih, kulturnih evropskih država i naroda. Ima pisanih podataka da i sami Turci nisu više hteli roblje.

Drugi način turčenja našega sveta u masi vršen je kupljenjem dece u janičare. To je tako zvani danak u krvi. Ustanova janičarskih odreda postojala je u Turaka pre no što su i počeli nadirati u naše zemlje. Taj red vojske ustanovio je još sultan Orkan 1329. g. i iznosio je 10-12. 000 i to iz samih poturčenih i zarobljenih hrišćana i iz izabrane dece. Broj se njihov pod Sulejmanom popeo na 20.000 duša. Ali su zato za janičare u to doba birana najbolja hrišćanska deca. Njih su svake pete (četvrte) godine kupili naročiti sultanski činovnici, turnadžibašije i jajanbaš ije. Najpre su uzimata deca stara od 6 do 10; po tom od 10 do 16 godina. Ako je ko imao četvoro i petero dece uzelo bi mu se jedno, ako je imao više od petero dece uzelo bi mu se dvoje. Fakat da je janičarski jezik bio naš, srpsko-hrvatski jezik, kroz ceo XVI i početkom XVII veka. Dokaz je da je do Bajazita II bilo dece najviše naše krvi. Ta su deca smatrana kao izgubljena za svoju kuću i svoj rod. I ako se znalo da se niko iz Janičara ne vraća svojima, mnogi su roditelji, u XV veku još pri krštenju ucrtavali deci krst na čelu, i to sokom nekakvoga bilja, da se nikako nije mogao krst utrti. Zanimljive su pisane beleške i predanja kako su roditelji krili od komesara svoju decu i kako su se hrišćani potkazivali komesarima koji su decu popisivali. Ova su deca odvođena u Malu Aziju i tamo su bila razdeljivana među stanovnike gradova i trgovce, dok se nauče turski. Upotrebljavana su za svakakve ručne poslove. Kad deca ojačaju i dvor ih zahte, moraju se predati u Carigradu. Ako je, međutim, koje dete umrlo ili se izgubilo, kućni starešina kome je dete bilo predato, mora odgovarati pred sudom; kako se je izgubio. Ako se ne može opravdati mora platiti izgubljeno dete. Odraslija deca i mladići upotrebljavani su u dvoru, na brodovima, u vrtovima, konjušnicama i drug d e gde su potrebna. Mnogi uče zanate a ponajviše budu janičari, koji posle sa svojim roditeljima i prijateljima postupaju tiranski.

I ova deca su deca sva propala za nas. I ako su mnoga od njih održala vezu sa svojim hrišćanskim roditeljima i srodnicima, nekolicina od njih, koji su dostigli u carstvu visoke položaje, mnogo i učinili za svoj narod, velika većina ih je na svagda propala za svoju naciju.

Među tim niko danas ne može imati pretenzije ni približno tačno da odredi koliko je sve ovim načinom turčenja propalo našega naroda. Prema onome što smo do sad naveli, jedno je izvesno, a to je da je taj broj vrlo veliki. Mi tu veliku dozu naše narodne krvi otpisujemo i tražimo naknadu u naših sunarodnika muslimanske veroispovesti koji su, i ako poturčeni, nasilno i dragovoljno, ostali u svojoj otadžbini i sačuvali sve bitne odlike svoje narodnosti. Pored onih u Bosni i Hercegovini, to su naši poturčenjaci u Južnoj Srbiji.
islamizacija- 69868 - 28.05.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (3)

Kako je teklo poturčivanje (1)


Od svih pitanja u odnosu na naše poturčen jake o kojima ovde govorimo najteža su ona: kako su se oni poturčili, na koji način, iz kojih uzroka, je li nasilno ili dragovoljno; je li odjednom ili postupno, i kad je to bilo.

Ni jedno od ovih pitanja nije u nas za ove poturčenjake raspravljeno istorijski. - Po narodnim pesmama i tradicijama, koje su ušle u prve po vremenu pisanja naše istorije, održava se uverenje, da je s malim izuzetkom, turčenje i ovoga dela našega naroda vršeno nasilno. - Samo se o Bosni i Hercegovini znalo, da se vlastela sama po t určila - dragovoljno. Ovo uverenje o turčenju našega naroda prenošeno je iz istorije u istoriju sve od Jovana Rajića pa do današnjeg dana. I to ima svoga razloga.

O poturčivanju naših sunarodnika u Južnoj Srbiji pisali su i strani pisci. I oni su pisa li nekritički. Tako se pisalo i piše i o poturčenjacima u Bugarskoj. Ima više od 150 godina kako se po tradicijama i mistificiranim podatcima održava i u našoj i u bugarskoj istoriji zabluda, da je sultan Selim I (1512. 1520. ) pri kraju svoje vlade, naredio da se svi hrišćani u carevini prevedu u islam; ko neće, da se poseče. Jedni su pisali da su tu Selimovu naredbu ublažili veliki vezir Pirin paša i šeik ul islam Džemail, a bugarski istoričar Pajsije u svoju Slavjano-blgarsku istoriju, štampanu 1762. g. , uneo je o ovome i svoj podatak: da je sultan Selim I poslao u Maćedoniju svoga velikog vezira sa 33. 000 vojnika i da je ovaj "Nač ot Drama daže do Bosna vse poturčil, Espinu, Krupnik, Kočeni, vsi togda isturčili". M. Drinov, docniji bugarski istoričar, ublažava ovu Pajsiju belešku time što iznosi da je Selim I samo izjavio mišljenje: da bi za Tursku bilo vrlo korisno da svi hrišćani prime islam.

Poturčivanje ovoga dela našega naroda u masi nije počelo pod Selimom I već mnogo ranije. Zašto se taj akt veže za Selima I sad ćemo videti. Mi imamo zapis, i to je jedini zapis koji govori o poturčivanju našega naroda u masi u neratnom doba. Taj se zapis odnosi na poturčivanje našega sveta u Bosni i Hercegovini, i glasi "i mnozi nikim že mučimi otstupiše ot pravoslavia i pristaše k vnjrnj ih(Turaka)" Zapis je ovaj iz 1505. govori i govori o nečemu što je ranije bilo. S druge strane znamo, da se naš svet u Bosni i Hercegovini u masama poturčio odmah po zauzeću onih naših zemalja Turcima i o Bugarima, bug bojarima se zna da su se u masi poturčili odmah po zauzeću Bugarske, dosta pre Selima I, da se oni u Čepinu poturčili u drugoj polovini XVII veka , mnogo vremena posle Selima I, i da je turčenje, u grupama i pojedinačno, nasilno i drago voljno, počelo najviše od početka 19. veka i oteglo se sve do polovine 19. veka.

Da se sprovede tvrđenje da je ovaj deo našega i bugarskoga naroda poturčen silom najviše državne vlasti, zgodno su pozajmljene tradicije samoga turskoga naroda o sultanu Selimu I Sami su Turci Selima I nazvali svirepim i krvavim, dali su mu, istina, i naziv javuz, što znači blag, blagorodan, ali to je, tumači se, rečeno u ironiji i iz straha Skoro na pola veka posle Selima I, vladao je Selim II (1566 -1674) Mnogi istoričari meš aju ova dva Selima na štetu Selima I - I po našim zapisima, i po drugim pisanim podatcima, stanje u našim zemljama je u ono doba bilo vrlo teško i to teško stanje vezano je u tradicijama opet sve za sultana Selima I.

Sve to bilo je iz ovih razloga:

Zna se, da je Osmanova dinastija još s pojavom Turaka u našim zemljama bila u dinastijskom ratu. Zna se kako je sam Bajazit I došao na presto. Poznate su razmirice i ratovi između sinova Bajazita I, Sulejmana i Muse, poznata je borba oko prestola između sinov a Meh meda II, Bajazita II i Džema 1480 ih godina. Pri kraju XV v već se ispoljavaju u Turskoj i janičari u ulozi pretorijanaca i najamnika ovoga ili onoga pretendenta prestola. Za samo Selimovo doba, Bajazitovi sinovi, namesnici raznih delova carevine u Maloj Aziji, bune se i otimlju o carstvo Najenergičniji među njima, Selim I, da učini kraj tim dinastijskim borbama, svrgao je, spomoću janičara, sa prestola i samoga svoga oca, i starijeg brata i dao da se, između ostalih, ubiju otac mu i majka mu, sv a njegova braća, i većina bratanaca Otac Selimov morao je otrov popiti. Braću i bratance su pobili u Brusi na oči Selimove. Pošto mu se učinilo da je učinio kraj dinastijskoj borbi Selim je učinio što treba, da i janičare obuzda i osigura sebi mir u zemlji. Od kako su Turci prešli u Evropu, Selim I je prvi njihov sultan, koji je obratio jaču pažnju stvarima na istoku. On je definitivno osvojio Siriju, Palestinu, Egipat, Meku i Medinu. Razlog za to ležao je za Selima I i u tome, što su pretendenti prest ola sa svojim pristalicama odstupali na istok. Da te svoje suparnike onemogući, naredio je Selim da se u svoj carevini pobiju svi šijiti od 7 do 70 godina starosti. I poubijano je bilo njih 40 000.

Pomešane i preterane tradicije pripisuju Selimu I zločinstva koja se ne mogu uzeti u obzir za ocenu njegove ličnosti i vlada vine. Po tim je predanjima Selim I najveći zločinac. A po istorijskoj oceni, on je bio "smesa visoke intelektualne kulture i svirepe divljačnosti - kao što se sretamo sa mnogim velikim vladaocima". Istorijski se zna da je Selim I po osvojenju svetih gradova na istoku, Meke, Medine i Damaska, sa svim vezao za Osmanovu dinastiju titulu i dužnosti kalife, čuvara korana i islama. Pogrešno shvatanje i primenjivanje korana o širenju islama takođe je uticalo, da hrišćani docnije onako shvate vladavinu Selima I.

Koliko su te narodne tradicije o ovome nepouzdane i zavodljive, i koliko se sa podatcima koje smo naveli kose, da se zaustavimo samo na onima koje govore o nasilnom p oturčivanju u masi našega svega u Prizrenskoj oblasti. Po tim tradicijama, za vreme sultana Selima I veže se poturčivanje hrišćana u ovoj oblasti pod Sinan pašom I ovo je ime zgodno došlo u tradiciji Po tome što je Sinan paša naredio da se spale mošti Sv Save, i što je Sinan paša bio rodom iz Prizrenske oblasti, i što je Sinan paša po rušio crkvu Sv Arhangela Mihaila i Gavrila kod Prizrena i načinio džamiju, nije čudo što je za to ime i pod Selimom I vezano poturčivanje u Prizrenskoj oblasti Zna se da je bilo dva Sinan paše rodom iz Prizrenske oblasti koji su kao dečaci bili odvede ni u janičare pa tamo dostigli do visokih položaja. Oni su se sustigli u životu ali ni jedan od njih nije bio saradnik Sultana Selima I. Starijem Sinan paši bilo je tek 14 godin a kad je Selim I umro. O starijem Sinan paši, koji je bio veliki vezir, ima predanje da je kod Beloga potoka u Prizrenskoj oblasti dao pogubiti 40000 hrišćana što nisu hteli da prime islam pa su hrišćani od tada taj potok prozvali Crni potok.

Iako ne treba bukvalno shvatiti, ipak je i suviše preterano predanje da je na potoku bilo pogubljeno 40000 ljudi, i da su hrišćani u Prizrenskoj oblasti, delom isturčeni delom pogubljeni, pa ipak onaj potok prozvali crnim.

I sultan Selim pogubio u "Persiji", na potoku, 40000 jeretika i u isto doba Sinan paša pogubio opet na potoku u Prizrenskoj oblasti 40000 drugih jeretika-hrišćana.

Kako se u narodnim predanjima lako operiše brojevima jasno pokazuje i ovaj slučaj. Po narodnom predanju Juruka, samo u okolini Sera, bilo je nekoliko stotina hiljada! Na Dospadu između Balkana i Nevrokopa, prikazuju da je pre 200 godina bilo samo Konjara na 70000 odžaka-domova, međutim dva učena evropska putnika 17. veka i početka 18. veka po Turskoj, navode, i to jedan da je u ono doba Turaka onuda bilo svega 1294 kuće, drugi da ih je bilo svega 1702 kuće. Dok se prema narodnim tradicijama silom isturčilo mnogo našega sveta u Prizrenskoj oblasti, i dokle je njih 40000 pogubljeno na jednom potoku što se nisu hteli poturčiti, dotle iz pisanih podataka vidimo gde su u isto ono doba u Štrpcu u ovoj istoj oblasti, godine 1577, odprilike u Sinan pašino doba, hrišćani podigli iznova crkvu i živopisali je, gde su, na nekoliko godina posle ove, podigli hrišćani u istoj oblasti drugu crkvu, onu na putu iz s Štrpca za s Gotovušu itd.

Isto tako, dokle je, po narodnom predanju Sinan paša prisiljavao hrišćane u ovoj oblasti da prime islam, dotle, opet, po pisanim podacima vidimo da je baš taj Sinan paša bio branilac hrišćana u toj oblasti i da im je oprostio svoje pravo gospodarstva itd.

Nu da se vratimo predanjima o poturčivanju našega naroda za vlade Selima I. I ako je po pisanim podatcima sasvim drukčije, za doba ovoga istoga sultana veže se i poturčivanje našega sveta u Debarskoj oblasti. Po tom predanju debarski begovi kad se već više od pola hrišćana poturčilo, molili su sultana da zastane s turčenjem pošto nestaje raje koja bi zemlju obrađivala itd. Međutim, baš ti debarski begovi, kao poturčenjaci i begovi datiraju tek od kraja 17. i od početka 18. veka i ni četvrtina od poturčenjaka u Debarskoj oblasti nije se bavila niti se bavi obrađivanjem zemlje. Sam Balkanski rat je zatekao poturčenjaka jedva 1/5 od celokupnog stanovništva u ovoj oblasti. I od svega je najinteresantnije to što isti oni pisci, koji svoje zaključke zasnivaju na ovim narodnim predanjima, na drugom mestu pišu da je poturčivanje hrišćana u ovoj oblasti počelo tek s kraja 18. i produžilo se do polovine 19. veka!

Sva predanja o nasilnom pot určivanju našega naroda u masi našla su i suviše mesta u duši našega naroda koji je inače sve više osećao tegobu turskoga gospodarstva Teške, i sve teže prilike, koje su nastale u carstvu od početka 17. veka, neprekidni turski ratovi sa hrišćanskim državam a i narodima, narodni ustanci i seobe itd. razvili su predanja o ovome i ovakvom poturčivanju do krajnjih granica. Naša crkva, naši emigranti, književnici, uskoci, ratnici itd. učinili su da se pojača to uverenje, i da se i na strani kristališe i utvrdi, da su više turske državne vlasti vršile pritisak nad hrišćanima u cilju poturčivanja. Poznata je proklamacija, okružnica cara Petra I (1682-1700), svima glavarima balkanskog pravoslavnog sveta, u kojoj se, između ostaloga, veli: da su Turci "stado hristijsnskije razorjali i tolikije hristijanskije provinciji v podanstvo nepravedno priveli jako i do nine tiranstvom i mučenijem onih razorjajut i v poganskuju magometanskuju veru nasilno privodjat", itd.
islamizacija- 69869 - 28.05.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (1)

Kako je teklo poturčivanje (2)


Mi imamo veliki broj zapisa i natpisa o doba pod Turcima. Imamo dosta beležaka i od evropskih kulturnih putnika po našim zemljama pod Turcima. Međutim većina tih beležaka ne samo što su vrlo protivurečne između sebe, već su i netačne. Ni jedne ni druge ne opisuju stanje u celoj zemlji već u pojedinim stranama i u pojedinim mestima. Imamo zapisa, koji kroz sve doba pod Turcima beleže: o "ljutom i priskrbnom" vremenu, o rušenju crkva i stradanju hrišćana; "tuga od Turaka", "veliki zulumi od Sinan paše Ratulovića" (1574. g. ) "zlo od islama", "zlo od Turaka"; "zapuštenje mnogih crkava od Turaka"; spaljenje patrijaršije, V. Dečana, Studenice, Krušedola, Remete; "veliki pritisak turski; opustošenje, bežanija, strahota velika"; "teška i usilna vremena, ljuta vremena za hrišćane, tegoba rodu hrist i janskom"; velika muka hrišćanima i t. d. , a, kao što smo već spomenuli, imamo jedan jedini zapis o poturčivanju našega naroda, - onoga u Bosni i Hercegovini, i to o dragovoljnom poturčivanju.

Ima li još potrebe, danas, dokazivati da su preterani zapisi na pr. o spaljivanju man. Studenice, V. Dečana i Patrijaršije i t. d. kad se s druge strane istorijski zna da toga nije bilo i kad ti spomenici i današnji dan postoje.

Iz vrlo mnogih uzroka, niko od hrišćana nema osećanje niti razloga, da brani upravu ma koga doba robovanja hrišćanskih naroda Turcima i bez obzira na onoliki pritisak i zulum, koji se sve više osećao u koliko se pobeđeni balkanski hrišćani i njihovi jednoverni susedi počeli sve više podizati. Što se hrišćana pravoslavne veroispovesti tiče, za njih je, jedno doba, bilo najgore. To je doba kad se Rusija pojavila kao sila koja je počela Turskoj ulivati strah, pa sve do kraja toga v. dok nije Rusija dostigla, da baš od Turaka izvojuje za pravoslavnu crkvu u Turskoj velike privilegije.

Ali ima ne što i dobroga što se mora i toj naopakoj turskoj sili i upravi priznati, a to je da je u verskom samoopredeljenju svojih podanika bila vazda liberalna, i da visoka državna uprava nije nikada ništa direktno činila, da se njeni hrišćani poturče. Ako su se o d kraja XVI v. , od kad je Tursko carstvo počelo da posrće, pojavili u carstvu elementi koji su osećali i radili po onom Njegoševom:

"Zakon mu je što mu srce žudi
Što ne žudi u koran ne piše"


i nasilno mnoge hrišćane pojedinačno primorali da prime islam, visoka državna uprava se je vazda pridržavala odredbe korana: da se vera ne širi silom.

Po drugoj grupi starih srpskih zapisa i natpisa, po drugim pisanim podatcima koji su nam ostali od evropskih putnika onoga vremena, i po predanjima samih poturčenjaka u Južnoj Srbiji, dolazimo do rezultata koji potvrđuju naše gledište o toleranciji Turske uprave raznih vera u carevini. Štaviše i hrišćani u Prizrenskoj oblasti imaju predanje da je sultan, 1665. g. , osudio na smrt Sinan pašu što je razorio crkvu Sv. Arhangela u Prizrenu - Nigde, ni u kojoj oblasti, naši poturčenjaci nemaju predanja o sebi da su nasilno poturčeni u masi. A i sama kritička istorija uzima da se Turci nikad nisu starali da pokorene narode denacionaliziraju. Predanje o nasilnom poturčivanju u masi ili pojedinačno nemaju naši poturčenjaci ni u drugim našim zemljama. O onome kako je to vršeno u Bosni i Hercegovini imamo autentičnih pisanih podataka.

Zna se da, kad su Turci uništili Srbiju 1499. godine, da su uništili i srpsku crkvenu administraciju. Između ostaloga i zauzeti osvajanjem zemalja, oni su dugo bili indiferentni prema toj našoj administraciji. Ako i nisu posle Arsenija II imenovali drugog srpskog patrijarha, drugoredni crkveni poglavari postojali su sa celim svojim klirom i posle Arsenija II i sve do treće desetine XVI veka, do potčinjenja Pećske patrijaršije Oridskoj crkvi. Za to vreme, naše je sveštenstvo pod Turcima, štaviše, učinilo i jedan korak napred, trglo se iz učmalosti, pribralo se i prionulo radu pisanje i prepisivanje knjiga nastavljeno je i po padu Srbije i ustanovljeno je pet naših štamparija, mnoge su crkve opravljene, mnoge i iznova podignute i živopisne, dosta je stvari kupljeno, u mnogim mestima dosta i imanja kupljeno; ponegde i zvona nabavljena itd.

Kad je bila uništena Bugarska, svrgnut je bio i trnovski patrijarh Jevtimije i interniran u Filipopolj. Tamo je patrijarh Jevtimije držao propovedi ne samo protivu jeretika već i protivu islama, protivu turske državne vere, i dosta hrišćanskog sveta sačuvao od poturčenja.

Turci su zauzeli Bosnu 1463. godine. Dosta našega sveta dragovoljno je primilo islam, a stara pravoslavna crkva u Sarajevu bila je iznova podignuta tek posle zauzeća Bosne Turcima.

Evropski putnik Kotorani Zeno, koji je, g. 1550, putovao po Bosni i Hercegovini, piše da je bio u crkvi Sv. Save (man. Mileševa), u kojoj "rekoše, da je njegovo (Sv. Save) telo, da je crkva uređena po grčkom, da u njoj ima mnogo svešteničkih odjejanja izvezena zlatom i srebrom". U manastiru ima 50 kaluđera i igumanu je potčinjeno dvadeset manastira u Hercegovini i Bosni itd.

Na tridesetak godina posle podvlašćenja Pećske patrijaršije Oridskoj crkvi obnovili su Turci godine 1557. Pećsku patrijaršiju sa ekzekvaturom samostalnosti ravne onoj što ju je dobila Carigradska patrijaršija i u granicama, u koje su, kao nikada dotle ušle, bez malo sve naše zemlje. Ma kako daje za to zasluga ondašnjeg velikog vezira, našeg poturčenjaka Mehmeda Sokolovića, u tajnosti i rodoljuba našeg ipak su taj značajan akt najviše turske uprave diktovali fino pojmljeni i do kraja sračunati duboki državni interesi Turskoga carstva i verska trpeljivost ondašnjih visokih turskih upravnih krugova.

Ne samo u vremenu obnovljenja, već je Pećska patrijaršija uživala tursku trpeljivost sve do ukinuća 1766. godine. Za vreme postojanja naše patrijaršije pod Turcima vidimo gde se patrijarh, mnogi mitropoliti i episkopi drže nelojalno prema carstvu Turskom, mnogi od njih tražili su u stranih sila pomoć za oslobođenje od Turaka, mnogi su agitovali protivu reda u državi, čiji su bili velikodostojnici, tri patrijarha su, u toku toga vremena, kompromitovali prema Turskoj upravi i široke narodne mase i svoj patrijaršijski poziv u dva velika događaja, u toku dva rata, pa je Pećska patrijaršija i dalje ostala i funkcionisala, dva patrijarha su velike mase svoje pastve iseleli iz carevine u susedne zemlje i tamo ih stavili pod neprijateljske zastave, pa je patrijaršija i dalje trajala i uživala sve one prostrane pr i vilegije koje je dobila kad je bila obnovljena, i postojala sve donde dok nisu drugi, opet viši turski državni interesi nalagali da se ukine, i podvlasti Carigradskoj patrijaršiji.

Pa i posle ukinuća Pećske patrijaršije, turska državna uprava ukazival a je svu zaštitu i moralnu potporu srpskoj crkvi i hijerarhiji, i kad god je mogla stavljala se u odbranu hrišćanske vere: gotovo uvek je intervenisala protivu nasilnoga poturčivanja hrišćana ili ma koje vere, i kad god je mogla, odbijala je tu navalu od naše crkve. Drugi su glavni uzroci koji su uticali da se naš svet nasilno turči, u koliko se nasilno i isturčio.

Spomenuli smo već da su Turci, zailazeći u naše zemlje, već imali hrišćana poturčenjaka. Odmah posle Kosovske bitke, i ako ne poturčenu, na dvoru sultana Bajazita nalazimo našu princezu Milevu, ćerku kneza Lazara. Na četrdeset i nešto više godina po tom, g. 1435. , na sultanskom dvoru, opet nepoturčenu, nalazimo i drugu našu princezu, Maru, ćerku despota Đorđa Brankovića. Uz njih je na dvoru sultanskom bilo dosta Srba, dvorana i dvorkinja, bilo je sveštenika i kaluđera i druge svite, sve sinovi i kćeri našega naroda i hrišćanske veroispovesti. Ako je beleška Petra Bragadina iz godine 1566. tačna, prva zakonita žena sultana Sulejmana (1520.-1576.), majka njegova prvorođena sina Mustafe, bila je iz Crne Gore, a druga žena Sulejmanova bila je Ruskinja. Poturčene ili ne, i ove su dve sultanije imale jak uticaj na izmirenje dve vere u državi.

Sa sve dubljim nailaženjem Turaka u naše zemlje, sve se više utvrđuje njihov uticaj i u još polusamostalnim našim zemljama. S rastenjem turskoga uticaja sve se više javljaju i naši poturčenjaci. Još u toku XV v. nalazimo gde mnogi naši prvi ljudi, pojedinačno i dragovoljno, primaju islam i postaju turski velikodostojnici. Godine 1479. , treći sin hercega Kosače, Stefan, prima islam i dobija pašalik. Ahmed paša Hercogolgu postaje i zet sultana Mehmeda II. Stefana je sam sultan ranije nudio da se poturči, i još onda mu nudio ruku svoje ćerke, ali on nije hteo sve donde, dok mu se nije ukazala potreba za sultanovom pomoći protivu brata Vlatka koji mu je sporio deo očevine. Kao Stefan Hercogoglu, poturčio se, godine 1485. , i Staniša, najmlađi sin Ivana Crnojevića i dobio ime Skenderbeg. Sa Stanišom se pot určilo onda dosta prvih ljudi iz Crne Gore, koji su bili sa njim otišli sultanu Bajazitu u Carigrad. Zbog toga što je prešao u islam, Staniša je postao sultanski namesnik Crne Gore (1514. -1528. g. ).

U istoj polovini XV v. nalazimo mnoge druge turske velikodostojnike naše krvi. To su bili Mahmud Branković, Ali beg Vlahović, Osman beg Vlahović, Ali beg Pavlović. Baš u krajevima o kojima se ovde bavimo bilo je docnije dragovoljnih poturčenjaka paša: Sali paša u Prizrenu, Rustem paša u Đakovici, Liman paš i u Peći, Jašar paša Malić u Prištini, Džinići u Gnjiljanu itd.

Kako su se u ovo doba dve vere lomile između sebe, kako se vrši kompromis u korist islama i kako se taj proces razvijao u širim narodnim masama vidi se iz ovih pisanih podataka o Gornjem Podrinju. Isa beg haski vojvoda. g. 1454. , ima brata Hercega i sinovca Petra; robinja Milica, g. 1477. , ima sina Hamzu; Eleza, sluga Ajas pašina. Jela, otkupljena iz ropstva 1485. g; Milivoj Muhačević, g. 1489. , ima sina Mustafu, a Mustafine su robinje: Čavka, Stana, Milica, Jeluša i Radnja.

Ovih slučajeva nije bilo malo, i nisu bili verom podeljeni samo Anđelići, Hercegovići, Vlahovići, Crnojevići, Sokolovići itd. već je uz njih pristao i veliki deo naroda: Dva se brata bore oko vjere, i oko njih hiljade ratnika.
islamizacija- 69870 - 28.05.2012 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (1)

Kako je teklo poturčivanje (3)


Ovih slučajeva nije bilo malo, i nisu bili verom podeljeni samo Anđelići, Hercegovići, Vlahovići, Crnojevići, Sokolovići i t. d. već je uz njih pristao i veliki deo naroda: Dva se brata bore oko vjere, i oko njih hiljade ratnika.

Više nego ma u čemu drugom, verska trpeljivost viših turskih upravnih krugova vidi se i na držanju samih novih muslimana, naših poturčenjaka. Kako su slobodni u pogledu vere bili ti naši prvi poturčenjaci vidi se na mnogima njima. Sa m Staniša - Skenderbeg bio je " čudna mešavina srednjevekovnog vladaoca i muhamedanskog velikaša ". On se često pozivao na svoje pretke; na pečat svoj stavljao je dvoglavog belog orla; dve su mu sestre bile udate u Kotoru; glasonoše su mu bile delom hrišćani, šta više kaluđeri, a delom muslimani - Mletačkoj republici poslao je na poklon mošti Sv. Stefana okovane u srebro; pazio je naše pravoslavne manastire i manastiru Vranjini ponovo je potvrdio sve imanje koje je dotle pritežavao. Staniša-Skenderbeg j e bio tako labav musliman da ima mišljenja da ga je savest toliko grizla što je ostavio pradedovsku veru, da se vratio u hrišćansku veru u kojoj je i umro kao monah Maksim.

Isto takvo predanje zabeleženo je i o Stevanu Hercegoviću.

Takva je bila većina ondašnjih poturčenjaka. Mehmed Sokolović je primao hrišćane svoje srodnike i nije ih nagovarao da ostave svoju hrišćansku veru. Ne zna se tačno nije li, između ostaloga, i poginuo, g. 1579. , što se držalo da se tajno molio Bogu na hrišćanski način. Da se ovako vladaju naši poturčenjaci činilo je i to što je u muslimanskoj veri razvijeno sektaštvo, koje Muhameda dovodi u vezu sa Isusom Hristom.

Kad su se ovako Turci držali prema onima koji su se dragovoljno poturčili, može se sa sigurnošću predstaviti da su još liberalniji bili prema onima koji su od XVII v. na ovamo nasilno poturčeni.

Nasilnog je turčenja bilo samo pojedinačno. Njega je bilo svuda gde sada ima naših poturčenjaka. Iako se ne može tvrditi da te vrste poturčivanja u neratnom doba nije bilo do XVII v. , sigurno se može uzeti da je počelo od toga doba. I evropski putnici, Riko i mnogi drugi, kad tvrde da je nasilno turčenje počelo od XVII v. , od kako je Turska počela da posrće, misli na ovu vrstu poturčivanja.

Pojedinačno nasilno poturčivanje našega sveta držalo je do naših dana, do konačnog oslobođenja našega naroda od Turaka 1912. g. Prepuna je istorija našega naroda tim događajima, od kojih je velika većina bila i jezovita i krvlju zapečaćena. Žrtva toga nasilnog pojedinačnog poturčivan j a bila su oba pola i svi uzrasti, ali najviše ženskinje: odrasle devojke i mlade žene.
islamizacija- 79555 - 15.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Skulptura u Prijepolju: Majka Ružica sa sinovima dve vere


D. GAGRIČIĆ, 03. novembar 2012. godine

Neobična skulptura isklesana u granitu - majka Ružica Pejović, sa sinovima iz dve vere - Lukom i Alijom, u tradicionalnim delovima nošnje dva naroda - šajkači i ćulafu, na trotoaru glavne prijepoljske ulice.




Likovi sa fotografije stare 93 godine - skulptura "Zauvek braća"

Neobična skulptura isklesana u granitu - majka Ružica Pejović, sa sinovima iz dve vere - Lukom i Alijom, u tradicionalnim delovima nošnje dva naroda - šajkači i ćulafu, na trotoaru glavne prijepoljske ulice, ispod prozora Muzeja - čeka trajnu lokaciju.

Obojicu sinova Ružica je volela nepodeljenom majčinskom ljubavlju. I onda kada je Risto, jedan od petorice sinova, pre više od jednog veka, promenio veru i, primivši islam, dobio ime Alija Poturak.

Sudbine, usud vremena u Limskoj dolini i nadasve majčina ljubav, inspirisali su dvojicu Prijepoljaca u Beogradu da zavičaju daruju skulpturu "Zauvek braća", kako su joj učenici ovdašnjih osnovnih i srednjih škola ime dali na nagradnom konkursu.

Majku Ružicu sa sinovima Lukom i Alijom ovekovečio je 1919. godine, u selu Komarani, Andrija Bogdanović, prijepoljski advokat, jedan od 1.300 kaplara, ratnik sa Soluna. Sinovac autora fotografije, Vlada Bogdanović, beogradski biznismen, vlasnik preduzeća "Limes", pokrenuo je akciju izrade skulpture. Likove majke Ružice sa sinovima Lukom i Alijom u granitu je dletom ovekovečio akademski vajar i profesor Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu Goran Čpajak.

  • Motiv je negde u svima nama, intimni - govori Bogdanović za "Novosti". - Verujem da ovo delo pokreće najlepše emocije. Želeo sam da se sačuva jedno autentično svedočanstvo, deo naše istorije. A potomci tih ljudi lepo žive, sarađuju, poštuju se i posećuju se. Zovu se rođacima, uprkos svim nesrećama i podelama.

    Sadašnja lokacija je, podseća Bogdanović, privremena i ako grad pokaže volju - spreman je da finansira uređenje prostora, podizanje česme... Pominje se lokacija ispred Gradske kafane u Valterovoj, te neke druge. Dotle, Prijepoljci zastaju, zagledaju, čitaju poruke: neki ono što osećaju, drugi što žele... Mnogi kažu i da je baš tu "legla", na pragu Muzeja, "na oku" svima.

    IŠLA KOD OBA SINA

    UČITELJ i sociolog Sreten Vukosavljević (1881 - 1960), zapisao je u šestoj knjizi nedavno objavljene "Istorije seljačkog društva", razgovore sa babom Ružicom Pejović. Ispričala mu, zabeležio je, da je Alija, koji je, zbog nasilja, prešao u islam još kao dete - bio vrlo pobožan. Išla je, pričala je, kod obojice sinova.

    Na pitanje kod koga više voli da živi, odgovorila je:

  • Više kod ovoga balije, kod njega žene ne rade. Baba je ovo govorila šaleći se, ali i sa pola zebnje jer je "balija" pogrdan naziv za muslimane naše krvi - piše Vukosavljević u "Pismima sa sela".
  • islamizacija- 80673 - 18.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (4)

    Srbi muslimani


    Srbi muslimani su grupa naroda koji da jedva postoje danas. Većina Srba muslimana, koji su se tako izašnjavali pre dolaska komunista na vlast,su danas pripadnici Bošnjačkog naroda, svojim državama smatraju Bosnu i Tursku a Srbiju mrze. Prvi dodir sa islamom Srbija je imala još za vreme Svetog Save, koji je islam nazivao hrišćanskom jeretičkom crkvom. Hrišćanskim jereticima ih je smatrao i Jovan Damaskin, iz razloga što su kao i hrišćani i muslimani verovali u jednog Boga, poštovali Stari zavet (Adama i Evu ), dok su Novi zavet poštovali delimično. Islam je počeo da se ubrzano širi Srpskom državom zajedno sa otomanskim osvajanjima u 14. i 15. veku. Još za vreme vladavine cara Dušana, kada je naša država bila na vrhuncu svoje moći, neki Srbi u dalekim krajevima, zajedno sa Bugarima i Vizantijcima su prelazili u islam i samim tim uvodili islam u Evropu. Posle pada Srpske države 1459 godine, naš narod je bio izložen opštoj torturi i islamizaciji, naročito maloletna deca, koja su silom otimana roditeljima kako bi bila islamizirana i pretvorena u janičare - turske vojnike. Kako je Otomansko carstvo bilo država zasnovana na islamskoj veri, svako ko bi prešao u islam bio bi po svemu izjednačen sa Turcima i izbegao bi sve vrste turskog zuluma i nasilja, pa su mnogi prelazili u islam i dobrovoljno. Mnogi od njih su, ne bi li se pokazali kao dobri Turci, prednjačili u nasilju nad svojim sunarodnicima hrišćanske vere, i oni se nazivaju poturicama ("Poturica gori od Turčina").

    Nakon povlačenja Otomanske imperije sa Balkana u 19. i početkom 20. veka, kod mnogih Srba muslimana vraća se svest o svom nacionalnom poreklu. To je posebno bio slučaj u Bosni pod austro-ugarskom okupacijom (1878-1918), gde su se muslimani izjašnjavali kao Srbi i zajedno sa svojom pravoslavnom braćom se suprotstavljali okupatoru. Kada je kraljevina Srbija 1912. otpočela Balkanski rat, oslobađajući Rašku oblast, tamo je zatekla veliki broj Srba muslimana. Svi oni su oduševljeno primili novu vlast i u svemu su izjednačeni sa pravoslavnim Srbima. O tome svedoči spomenik, koji se i danas nalazi u Prijepolju, koji prestavlja majku sa dva sina dve veroispovesti. Kao što poslovica kaže: "Brat je mio, koje vere bio!". Na vest o Srpskom oslobađanju Kosova, jedan hodža u Višegradu, posle molitve sa minareta je objavio: "Srpsko je bilo, i opet će Srpsko biti!" misleći kako na Kosovo tako i na Bosnu, i zbog toga je završio u austro-ugarskom zatvoru. Sve do zasedanja Avnoja 1943. godine, bosanski muslimani su se izjašnjavali ili kao Srbi ili kao Hrvati, a tek je tada osnovana veštačka "muslimanska" (kasnije "bošnjačka") nacija.

    Neki od poznatih Srba muslimana su Mehmed Paša Sokolović, rođen kao Bajo koji je do 16 godine služio u manastiru Mileševo, dok ga Turci dankom u krvi nisu odveli i Istanbul. Mehmed je tamo služio tri turska sultana, uključujući Sulejmana Veličanstvenog, čak je jedno vreme u jednom kratkom periodu i bio prvi čovek otomanske imperije. Zaslužan je za podizanje mosta u Višegradu i za obnavljanje Pećke patrijaršije.

    Mahmud paša Abogović (1420-Istanbul 1473) bio je turski državnik, vojskovođa, pesnik, mecena i veliki vezir.

    Abogović je prvi pesnik srpskog naroda, koji se javlja u istočnoj literaturi (pod pseudonimom Adni). Rodom je bio iz Kruševca, gde su ga Turci kao dečaka zarobili, i sa još dvoje srpske dece odveli u Drinopolje. Mladi Adni dobio je kao musliman ime Mahmud, a njegova dva druga, prvi Ajas, a drugi Abdulkerim. Po završetku školovanja, uzeo ga je sultan na dvor, gde je drugovao sa tadašnjim prestolonaslednikom Mehmedom II, koji ga je, posle osvajanja Carigrada, imenovao za velikog vezira. Abogović je pisao na turskom i persijskom jeziku i iza sebe ostavio je zbirku pesama, pisama i jednu naučnu raspravu. Umro je u tamnici Jedikule, gde su ga dželati Mehmeda II, a po njegovom nalogu, udavili.

    U istočnoj literaturi ima mnogo poučnih i zabavnih, dela, posvećenih Mahmudu. Ceo ciklus panegirika ispevan je u njegovu slavu, a niz legendi vezan je s njegovim imenom, Abogović drugovi Ajas i Abdulkerim, takođe sinovi srpskog naroda, sačuvali su isto tako lepu uspomenu u turskoj literaturi, prvi kao najviši sudija turske carevine i najbolji poznavalac šerijatskog prava, a drugi kao učitelj i tumač arapskog jezika Mehmeda II.

    Muhamed Mehmedbašić (1886-1943) - bio je srpski nacionalista, pripadnik revolucione organizacije Mlada Bosna (zalagala se za integracije Bosne i Hercegovine u sastav jedinstvene srpske države), koja je 28. juna 1914. godine izvršila atentat na austrugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Posle atentata pobegao je u Crnu Goru, gde je sa srpskom vojskom 1917. učestvovao u povlačenju preko Albanije. Svih optužbi lišen je 1919. Posle toga vratio se u Sarajevo gde je mirno živeo sve do 1943. godine, kada je preminuo posle mučenja ustaša. Njegovi potomci danas žive u Sarajevu i izjašnjavaju se kao Bošnjaci.

    Dr. Ibrahim Hadžiomerović (gradonačelnik Sarajeva od 1922. do 1927.)

    Rođen je 1886. godine u Sarajevu, gdje je završio Gimnaziju. Prekida studije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i zapošljava se kao činovnik Sabora za Bosnu i Hercegovinu, gdje ostaje do početka Prvog svjetskog rata. Mobilisan je u austrougarsku vojsku i upućen na ruski front, gdje je zarobljen. Pristupa kao dobrovoljac srpskoj vojsci. Poslijeratne godine koristi da završi studije i diplomira na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Radi kao sudija u Upravnom sudu u Sarajevu do 1922. godine, kada je postavljen za gradonačelnika. Pet godina upravlja gradom, potom doktorira pravne nauke u Zagrebu i radnu karijeru nastavlja kao podban Drinske banovine. Penzionisan je 1935. godine.

    Meša Selimović ( 1910 - 1982 ) je istaknuti poznati srpski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Najpoznatije delo mu je "Derviš i smrt".

    Mnogo je bilo problema oko njegove nacionalnosti, ali pismo Meše Selimovića koje je objavio Dobrica Ćosić u svojoj knjizi " Prijatelji " na 188 strani:

    "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom."

    Mnogi muslimani bili su u četničkom odredu Draže Mihajlovića i sebe smatrali Srbima i Jugoslovenima .Poznatiji četnici islamske veroispovesti bili su :

  • Fehim Musakadić ,koji je pred smrt uzviknuo ''Živeo kralj, živeo Draža, dole Tito''
  • Esad Vehabović - tražio je posle dolaska komunista na vlast da se okači slika "besmrtnoga Draže umesto Broza zlikovca".

  • Mustajbeg Hadžihuseinović četnički borac u Hercegovini
  • Mustafa Berberović iz Blagaja - četnički dobrovoljac,u četnike stupio sa 15 godina.

    Navešću još neke poznate četnike islamske veroispovesti ( o kojima nemam puno podataka sem imena i prezimena): Smajo Ćemalović iz Mostara, , Abid Prguda, Omer Kalajdžić, Muhamed i Abid Mehmedbašić iz Stolca, Mustafa Leko iz Blagaja, Džemal Kršlaković - imam - mudris iz Konjica, hafiz i član ulme medžlisa u Sarajevu Muhamed Pandžo, doktor Muhamed Begović profesor univerziteta u Beogradu, imam Abdulah Hodžić iz Beograda i upravnik "Gajretovog" doma u Beogradu Mehmed Ćemalović.

    Emir Kusturica rođen 24. novembra 1954. godine u Sarajevu, je srpski reditelj poznat na čitavoj planeti. Đurđevdana 2005. Kusturica je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog.

  • "Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili Muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali Muslimani samo da bi preživeli Turke."

    Emir Kusturica je oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.

    Omer Paša Latas je ostao upamćen po svojoj izjavi "Srpstvo nisam nikad napustio, niti ću ga napustiti do groba!"

    Safet Isović (1936 - 2007) bio je estradni umetnik, islamske verosipovesti koji se izjašnjavao kao Srbin islamske veroispovesti! Prisvajan je od strane Bošnjaka, ali im je više puta govorio da pripada Srpskom narodu!

    Humanista Izet Rastoder: "Naravno da sam Srbin" !

    Izet Rastoder (34), član nikšićkog kluba dobrovoljnih davalaca krvi, 12 puta spasavao nečije živote. Ponosan što pripada narodu koji su proslavili Meša Selimović i Emir Kusturica.

    Guslar Mujo Omerović - Srbin islamske veroispovesti

    Guslar Mujo Femić - Srbin islamsve veroispovesti

    Muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić - "Ja sam Srpski patriota "

    Poruka svim Srbima islamske veroispovesti je da se vrate svojim korenima,neka ostanu u svojoj sadašnjoj veri,ali neka znaju koje je njihovo poreklo i neka se ne odriču SRPSTVA !

    Istovremeno poruka Srbima pravoslavcima da ne umanjuju nacionalni korpus Srpskog naroda ograničavajući Srpsku naciju na pripadnike pravoslavne religije.
  • islamizacija- 84559 - 23.04.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Ko nas to rasrbljuje (1.deo)


    Piše: Ilija Petrović

    "Oni" to ne mogu bez "naših"

    Događaj koji je odlučujuće uticao na odnos "intelektualne elite" u Srba prema srpskom kulturnom i istorijskom nasleđu, srpskim predanjima i srpskom zaveštanju, bio je Berlinski kongres 1878. godine. Tada, da bi Srbiji bila priznata (dodeljena) samostalnost, ključni zahtev zapadnih evropskih sila bio je da se srpski narod odrekne svoje nacionalne istorije i prihvati "naučna" pravila uspostavljena u berlinsko-bečkoj istorijskoj školi, zvanoj i nordijska, pravila kojima su i do tada "uvođeni u red" Srbi školovani u rimokatoličkim zemljama.

    A da bi preuzete (nametnute) obaveze mogle biti ispunjene do kraja, na tom "novom talasu trezvenosti i politike realizma" morali su se naći ne baš brojni tadašnji srpski intelektualci. Njihovi predvodnici i najznačajniji zatočnici te nove "naučne" logike bili su Stojan Novaković (1842-1915), istoričar, filolog, književnik, političar, profesor Velike škole, u tri navrata ministar prosvete, po jednom ministar unutrašnjih i spoljašnjih dela, član Državnog saveta, dva puta predsednik vlade, poslanik na strani, predsednik Srpske kraljevske akademije (1906-1915), i Ilarion Ruvarac (u svetu Jovan, 1832-1905), istoričar, po obrazovanju pravnik i bogoslov, profesor i rektor karlovačke bogoslovije, arhimandrit manastira Grgeteg.

    O njihovom delovanju u istorijskoj nauci među Srbima potpisnik ovih redova pisao je u tekstu Srpska istorija po meri srpskih neprijatelja, objavljenom na Vaseljenskoj, u tri dela, 16, 18. i 25. februara 2013. godine.

    Odgovore na mnoge nedoumice koje su mogle ostati iza Stojana Novakovića i Ilariona Ruvarca, povremeno su, u vidu domaćeg zadatka, davali neki od istaknutijih naučnika iz srpskog roda. Naredni redovi biće prepušteni jednom geografu i jednom lingvisti, stručnjacima čiji bi očekivani (i dobijeni a iskonstruisani!) "naučni" rezultati dali ovoj problematici sva obeležja takozvane interdisciplinarnosti.

    Jovan Cvijić (1865-1927)

    Prvi od probranih jeste Jovan Cvijić, geograf, profesor Velike škole u Beogradu, u dva navrata rektor beogradskog Univerziteta, od 1895. član Srpske kraljevske akademije a od 1921. godine do kraja života njen predsednik, koji je svoje veliko naukovanje započeo radom Antropogeografski problemi Balkanskog Poluostrva u sopstvenoj naučnoj seriji Naselja i poreklo stanovništva (počev od 1902). Prema tumačenju njegovih nastavljača, "naročito mu je značajan rad Nekoliko promatranja o etnografiji makedonskih Slovena, u kome iznosi shvatanje da su makedonski Sloveni posebna etnička grupa, što pokazuje i na svojoj etnografskoj karti Balkanskog poluostrva. To je shvatanje prihvaćeno u naučnom svetu, ali je naišlo na žilav otpor svih balkanskih šovinistički nastrojenih krugova"
    (Enciklopedija Jugoslavije, knjiga 3 Crn-Đ, 175).

    Mada autor ove odrednice, akademik Petar Jovanović (1893-1957), prećutkuje da pod "svim balkanskim šovinistički nastrojenim krugovima" podrazumeva pre svih Srbe, on ne može a da ne prizna da je "neumornim radom, širokim interesovanjem i postignutim značajnim rezultatima Cvijić stekao ugled naučnika svetskog glasa i najboljeg poznavaoca Balkanskog poluostrva, što učinjeni previdi ne umanjuju" (Isto, 176 - Kurzivom istakao IP). Iz ovog Jovanovićevog možda neoprezno izrečenog mišljenja moralo bi se zaključiti da je takvih previda bilo u dovoljnoj meri da se bar u izvesnoj meri dovedu u sumnju i objektivnost i naučnost Cvijićeva. Ali, neka.

    Cvijićev nordijsko-geografski doprinos srpskoj istorijskoj "nauci" počeo je da se među Srbima ozbiljnije oseća na samo koju godinu po okončanju Velikog rata, u vreme kad je bio predsednik Srpske kraljevske akademije. On je, naime, svoja saznanja o antropogeografskim i etnografskim osobinama Balkanskog poluostrva počeo da predstavlja Francuzima, na Sorboni (po imenu srpske boginje Serbone, ali to Francuzi možda i ne znaju!), još dok je rat trajao. Ne može se tom njegovom postupku odreći smisao, utoliko pre što se tada nije ni mogao naslutiti ratni rasplet, i što je njegov, Cvijićev, naučni pristup temi mogao Evropi objasniti značaj tamošnjih geopolitičkih promena, počev od trenutka kad je na srpskom etničkom tlu, po volji Austrougarske, stvorena samostalna država Arbanija.

    On, naravno, u tim svojim predavanjima nije pominjao arbanašku pobunu na Kosovu i Metohiji s jeseni 1913. godine, možda zbog toga da se time ne bi remetili neki njegovi trenutni pogledi na srpske političke i vojne neprilike. O nekim od tih neprilika u međuvremenu je (1914) Dimitrije Tucović, vođa srpskih socijalista, pisao u studiji Srbija i Arbanija, "više iz praktičnih potreba nego iz teoriskoga interesa", mada se docnije pokazalo da je teorijski "pristup temi" bio preovlađujući i, prema tome, sa dalekosežnim posledicama: taj Tucovićev spis predstavlja teorijsku osnovu za sve ono što je narednih decenija vodilo, i danas vodi, politiku arbanaškog terora nad srpskim narodom.

    Van svake sumnje, praktične potrebe nastale su posle kongresa Socijalističke internacionale u Bazelu, kada je balkanskim socijalistima naloženo da, "nasuprot razobručanom šovinizmu", proklamuju "bratstvo svih balkanskih naroda, računajući tu Albance, Turke i Rumune". Rumuni tada nisu bili interesantni socijalistima; Turci su upravo bili potisnuti sa najvećeg dela Balkanskog poluostrva i nije ih u takvim uslovima bilo zgodno braniti; Internacionalin domaći zadatak odnosio se isključivo na tek stvorenu Arbaniju, pošto su, kako Tucović tvrdi, "zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanaskom narodu stvoreni na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati" (Dimitrije Tucović, Izabrani spisi II, Beograd 1950, 56).

    Tucović ne govori da su pobede Srbije i Crne Gore u balkanskim ratovima osujetile planove "o stvaranju jedne arbanaške države izvan užega arbanaškoga etničkoga prostora", niti pominje da su Srbi tada "povratili svoje istorijsko tlo na kome se nalaze najveći i najznačajniji istorijski i versko-kulturni spomenici za koje je vezano najslavnije doba srpske istorije. Srbi nisu bili protiv stvaranja jedne arbanaške države u prirodnim etničkim granicama njihovim, ali su bili rešeni da zaštite svoje nacionalne interese, koje su ugrožavale arbanaške pretenzije, koje su bile pomagane od Austro-Ugarske i Italije" (Đoko Slijepčević, Srpsko-arbanaški odnosi kroz vekove sa posebnim osvrtom na novije vreme, Himelstir/Nemačka 1983, 247-248).

    Nije Tucović pominjao ni da Srbija i Crna Gora "nisu mogle žrtvovati svoje istorijsko tlo, da bi Austro-Ugarska i Italija mogle stvoriti svoju Veliku Arbaniju. One su (Srbija i Crna Gora - IP), kao pobednice, tražile i istorijske i strategijske granice i ukidanje granica između sebe". Iznoseći takve zahteve pred Londonsku konferenciju, Srbi su istakli da se ne protive organizovanju Arbanije kao autonomne zemlje, iako su pobede srpske vojske i faktičko osvajanje arbanaške teritorije davale legitimnu osnovu" da posednutu zemlju zadrže za sebe. Takav stav Srbi su naslonili čak i na svoje "osvajačko pravo", budući da su svojeveremno i Turci došli do Srpske Zemlje osvajanjem.

    Međutim, oni su, smatrajući da na prvom mestu moraju stajati "istorijski, etnički i kulturni razlozi", dali i svoje dodatne argumente: "Većina u tim krajevima danas jesu Arnauti; ali od polovine 14. veka pa do kraja 16. veka bila je ta zemlja tako čista srpska i kultivisana, da su Srbi namestili svoju Patrijaršiju u Peći... Blizu Peći nalazi se srpski manastir Dečani, najznamenitiji spomenik srpske arhitekure i srpske pobožnosti iz XIV veka. Prosto se ne može zamisliti da bi sedište srpske Patrijaršije i da bi se veličanstveni Dečani podizali u jednome kraju, u kome ne bi srpski narod bio u većini. Onaj kraj u kome su Peć, Đakovica i Dečani, to je najsvetija zemlja za srpski narod među svim njegovim zemljama. Ne može se zamisliti nikakva crnogorska ili srbijanska vlada, koja bi bila u stanju da tu zemlju ustupi bilo Arnautima, bilo ma kome drugome; najmanje bi to danas bilo moguće, pošto je srbijanska i crnogorska vojska u krvavoj borbi otela od Turaka i Arnauta tu svoju zemlju- Ali i tu kao i u ostalim srpskim zemljama severno od Ohrida i u okolini Belog i ujedinjenog Drima Arnauti su skorašnja kolonizacija, upravo invazija" (Isto, 255-256).

    Cvijićeva logika bila je u skladu sa Tucovićevom, ali i sa nosocima nordijske "naučne" misli, tako da je svojim francuskim slušaocima mogao saopštiti i sledeće:

    "Poznato je da su Arbanasi potomci starih Ilira, donekle poromanjeni za vreme rimske vladavine, zatim izmešani sa Slovenima, naročito u toku Srednjega Veka... U toku Srednjeg Veka poslovenjena su romanizovana ilirska plemena dinarske sisteme osim onih u Prokletijama i dalje na Jugu u Arbaniji. Izgleda da se tamo povukao i jedan deo ilirskog stanovništva iz centralnih i severnih delova Poluostrva. Ali u ovoj zemlji kao i u Epiru, krajem X, početkom XI veka i docnije, doline i ravnice su bile naseljene Slovenima, a Arbanasi i Aromuni su stanovali po pobrđima i u planinama.

    Za vlade Anžujske dinastije (1250-1350) u primorskim nizijama i oko Drima imalo je još slovenskog stanovništva, koje su (po Jirečeku) pojačali srpski doseljenici za vreme srpske vladavine, naročito u XIV veku. Još i danas se i usred Arbanije nailazi na ostatke ovog poarbanašenog stanovništva. Po tradiciji plemena severne Arbanije, oni su mešovitog, arbanaško-srpskog porekla. Smatraju sebe za srodnike crnogorskih plemena. Poznato je da je arbanaški junak, Skenderbeg, arbanaško-srpskog porekla. Južni Sloveni su asimilovali veliki broj Ilira, od Dunava do južne Makedonije; oni su, međutim, poarbanašeni u Arbaniji, naročito u tursko doba" (J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje : Osnove antropogeografije, Beograd 1922, 255-256).

    Kad već bez ikakvog obrazloženja kaže da je "poznato da su Arbanasi potomci starih Ilira", da su Sloveni uspeli da poslovene romanizovana ilirska plemena po dinarskoj oblasti ali ne i u Arbaniji, da se "tamo", u današnju Arbaniju, izgleda povukao i jedan deo ilirskog stanovništva (neposlovenjenog!) iz centralnih i severnih delova Poluostrva", te da je, opet poznato, arbanaški junak Skenderbeg arbanaško-srpskog porekla, onda je sve to bliskije traču nego nauci. Sve što je od nekoga čuo ili naučio, prima zdravo za gotovo, ali samo po uslovom da u toj priči nema izvornih Srba, Srba od iskona! Pri tome, on bez ikakvog komentara ostavlja sopstveno saopštenje da se "danas i usred Arbanije nailazi na ostatke... poarbanašenog stanovništva". Iako je konstatovao da su pomenuti poarbanašeni Srbi predstavljali ostatke "slovenskog stanovništva, koje su... pojačali srpski doseljenici za vreme srpske vladavine, naročito u XIV veku", propustio je da objasni iz kog je vremena to slovensko stanovništvo "zaostalo".

    Ali zato, ako nema Srba, ima preslovenskog stanovništva u pojedinim dinarskim oblastima i njihovog uticaja na navodno zatečeni svet. Tu se, kaže, "vrlo dugo održalo romanizovano stanovništvo, Mavro-Vlasi, pravi Vlasi, pored Srba koji su nazvani Vlasima, zatim različita srpska plemena koja su proizašla iz asimilacije Srba i romanizovanog stanovništva: Ćići, Macure, Mataruge- Nesumnjivo su Srbi primili od starosedelaca poneki oblik i način stočarskog života (ime katun), zatim ponešto u kući i od nošnje, ali to je vrlo teško dokazati (kurziv - IP).

    Još su prvi promatrači obratili pažnju na sličnost između rimske toge i crnogorske struke i držali da su srpska plemena primila struku od romanizovanog stanovništva... Dalje je zaključivano da je i kabanica crnogorskih i visokih hercegovačkih oblasti ilirskoga porekla. Međutim je to odeća skoro svih pastira na Balkanskom Poluostrvu (bugar-kabanica narodnih pesama) i mnogih izvan Poluostrva" (Isto, 158-159). Svih plemena, dakle, jer sva ona pripadaju srpskom rodu, ali to Cvijić ne ume da iskaže, iako govori o preslovenskom stanovništvu u dinarskom području. A u to stanovništvo spadaju "Srbi koji su nazvani Vlasima, zatim različita srpska plemena koja su proizašla iz asimilacije Srba i romanizovanog stanovništva" i, naročito, plemena koja su imala struku sličnu rimskoj togi, mnogo starijoj od Porfirogenitovih Slovena!

    Na mnogim mestima, u mnogim svojim stavovima, Jovan Cvijić se predstavlja kao čovek bez premnogo naučničkih skrupula, odnosno kao pisac koji ne zna šta da učini sa svojim prethodnim saznanjima. Tako, na primer, on konstatuje da "suprotno Grcima, i ako zauzimaju epirsko-arbanaško primorje još od najstarijih vremena, Arbanasi se skoro nisu koristili morem. Sami nisu održavali obalsku plovidbu duž svojih obala, ni prekomorsku sa zemljama koje su s druge strane mora" (Isto, 254), ali ne kaže šta bi to njegovo "otkriće" moralo značiti. Zadržimo li se časkom na njegovom proizvoljnom zaključku o boravku navodnih predaka današnjih Arbanasa "još od najstarijih vremena" na obalama Jadranskog i Jonskog mora, moramo odmah zapaziti da u arbanaškom jeziku nema ni traga od terminologije vezane za bilo kakvo pomorsko zanimanje, čak ni za ribolov; Arbanasi ne znaju ni za veslo, već su naziv za tu "spravu" (lopata) preuzeli od Srba.

    Ako već Arbanasi nisu voleli vodu, Cvijić će priznati da je "zona mediteranske klime i vegetacije dosta široka na celom arbanaškom primorju, a ipak je kod Arbanasa slabo razvijen mediteranski način života i zanimanja. Mahom su se povukli s primorja, koje je u ostalom na velikim prostorijama vrlo močvarno, i žive po okolnim brežuljcima, po planinama i unutrašnjim dolinama; bave se poglavito o stočarstvu, i u manjoj meri zemljoradnji. Primorje, koje im pripada, u stvari je dakle malo njihovo, i oni naseljavaju poglavito planinska pobrđa, vence i doline pindske sisteme i južne strane i doline Prokletija... Još u početku turske vladavine većina Arbanasa je primila Islam; oni su bili potpora turskom režimu i najsvirepiji ugnjetači" (Isto, 254-255).

    Ova poslednja polurečenica lep je i razložan (ali zato i redak) Cvijićev napor da svojim čitaocima objasni na koji su se način Arbanasi teritorijalno širili i kako su asimilovali srpski živalj:

    "Način je ovaj: Najpre se jave arnautske čete, koje odvode decu i ljude i ucenjuju ih; stanovništvo se (srpsko - IP) prestane baviti stočarstvom, prestane obrađivati i njive, koje su udaljene od sela, jer ne sme. Pečalba mu postane glavna zarada; sve odraslije muškinje ide u pečalbu i mnogi ostanu u oblastima zarade. U ovako oslabljenim i zastrašenim selima nasele se najpre po 2-3 arbanaške porodice. Ti Arbanasi održavaju živu vezu sa svojim srodnicima u matici i sa celim fisom (plemenom - IP), koji ih, ako ustreba, pomaže; tako Arbanasi postepeno rasteraju slovenske seljake iz sela" (Isto, 178).

    Nastavljajući započetu priču o "potpori" i "najsvirepijem ugnjetavanju", Cvijić, kao da je to stav kome nije potreban dokaz, naučnički sasvim nesuvislo, saopštava "poznatost" da su Arbanasi "potomci starih Ilira, donekle poromanjeni za vreme rimske vladavine, zatim izmešani sa Slovenima, naročito u toku Srednjega Veka" (Isto, 255), što će reći da su Porfirogenitovi Sloveni uzeli Ilire "pod svoje" pre no što su oni uspeli da postanu "preci Arbanasa"!

    Posle navodnog dolaska Slovena u 6. i 7. veku, Arbanasi su se, kaže, "povukli u planine i na arbanaško primorje (kako tamo, kad nas je nešto ranije uveravao da su se "mahom povukli s primorja", pošto nisu voleli mediteranski način života - IP), naročito južno od Skadra; tu su ostali izolovani i nisu davali znaka narodnoga i državnoga života. U ovo su doba samo mestimično prelazili dolinu Crnoga Drima na Istoku, možda jedva gde i severnu granicu Epira na Jugu. I u ovako ograničenu etnografsku Arbaniju naselili su se mnogi srpski doseljenici (naročito u severnoj i srednjoj Arbaniji) za vreme duge srpske vladavine. U Zadrimu i Zabojani kod Skadra prevlađivalo je srpsko stanovništvo; tako je Skadar mogao biti prestonica Zete. Ali za vreme Turaka Arbanasi su se naprasno raširili. Ovde ću pomenuti glavne uzroke te pojave. Na prvom mestu se kod balkanskih naroda ovo zapaža; u doba kada su van kulturnih uticaja i kada su ostavljeni sami sebi oni postaju plodniji; takav je slučaj bio sa Arbanasima, koji su više vekova ostali bez veza sa spoljnim svetom. (A veze sa srpskim plemenima u toj i takvoj Cvijićevoj Arbaniji; a veze sa turskom vlašću, kojoj su se približili primajući islam? - IP).

    Osim toga, čim su Turci zavladali, većina je Arbanasa primila Islam i (verna svom moralnom načelu "da se daju onome ko ih više plaća" - Bruno Barili, Srpski ratovi, Novi Sad 1996, 107) postala odana turskoj upravi. Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari. Uz ove dolaze još i ekonomski uzroci: njihova zemlja, izvan glavnih komunikacija i u tursko vreme zapuštena, nije im pružala dovoljno sredstava za život. Okrenuli su se na Istok i počeli naseljavati plodne kotline. A pod uticajem prevlasti Arbanasa, Srbi u Arbaniji su bili islamizirani i poarbanašeni, izuzev jednog dela onih u oblasti Golog Brda na levoj obali Crnog Drima, i onih koji su prebegli u unutrašnjost Poluostrva" (J. Cvijić, Navedeno delo, 176).

    Da se ne bi olako shvatilo kako Srbi nisu pružali otpor arbanaškom nadiranju i da je taj prodor u Srpsku Zemlju tekao lako, prenećemo ovde i rezultate jednog istraživanja koje se odnosi na oblast Gornje Morave i Izmornika. Postoji, naime, predanje da su Arbanasi prilikom svog prvog doseljavanja zatekli u tom kraju slobodne i hrabre Srbe, čak i srpske hajduke, harambaše i barjaktare, koji su im sprečavali naseljavanje, ali je sve to, bez nepostojanja bratstveničkog i plemenskog zajedništva, bilo nedovoljno i bezizgledno. O tome su pisali Rista T. Nikolić (Širenje Arnauta u srpske zemlje, Beograd 2003) i Atanasije Urošević (Kosovo, Priština 1990; Gornja Morava i Izmornik, Naselja i poreklo stanovništva knjiga 28, Beograd 1935).

    Pa ćemo iz tih radova saznati da su "do dolaska Turaka na Balkan Arbanasi bili Hrišćani obe crkve, a bilo ih je koji su se teturali između obe crkve", da je "za neke arbanaške rodove prelaz u islam bio je samo prividan. Oni su u stvari bili dvoverci, kriptokatolici: tajni katolici u prividnom islamu", te da nam "istorija nam daje mnogobrojne primere u kojima su Arbanasi podlegli materijalnim interesima. Oni su svoje oružje okretali isto tako brzo protivu Srba, kao što su posle toga za dobru nagradu okretali se i protivu Sultana. Mi smatramo Arbanase kao vrlo verolomne i podmitljive. Oni se uznose njihovim (svojim - IP) divljaštvom u borbi, brzim odlučivanjem i lukavstvom, poslušnost prema njihovim (svojim - IP) starešinama samo je uslovna".
    islamizacija- 85019 - 13.05.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Hrišćani napuštaju evropsku BiH zbog islamizacije


    13 May 2013. Američki analitičar: Hrišćani napuštaju "evropsku BiH" zbog islamizacije

    Hrišćani su danas u svetu izloženi najtežim represalijama i raznim napadima muslimana, ali se ipak veoma retko o tome izveštava, ističe američki analitičar Džon Hinderejker na internet stranici "Power line"On navodi da je pisac Rejmond Ibrahim u svojoj novoj knjizi "Ponovo raspeti - izlaganje novog islamskog rata protiv hrišćana" pokušao da skrene pažnju sveta na katastrofu, koja je zadesila hrišćane u zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom
    Autor knjige ističe da hrišćani napuštaju čak i "evropsku BiH usled sve veće diskriminacije i islamizacije".

    Ibrahim je podsetio da je američka komisija za međunarodne verske slobode nedavno saopštila da je egzodus hrišćana iz regiona Bliskog istoka bez presedana i da je iz godine u godinu sve veći, te upozorio da bi se uskoro moglo dogoditi da hrišćani u potpunosti nestanu iz Iraka, Avganistana i Egipta.

    Prema navodima u knjizi, primetno je da "muslimanski rat protiv hrišćanstva nije ograničen samo na arapske države ili Bliski istok već i u Africi i evropskim državama.

    Nakon islamskog puča u Maliju, iz te zemlje pobeglo je do 200. 000 hrišćana a zabeleženi su razni zločini.

    "Možda će na nekoj od narednih konferencija za novinare američkog predsednika Baraka Obame neki novinar da upita da li je zabrinut zbog muslimanskih represalija nad hrišćanima i da li politika njegove administracije doprinosi tome", zaključuje Hinderejker.

    Izvor: PRESS
    islamizacija- 85819 - 09.07.2013 : Aleksandar Randjelovic - best (2)

    Pjesme Srba islamske vjeroispovjesti


    Srpski jezik

    SRPSKI jezik, rajski jezik, -
    ne što njime zbori raja,
    već zato, što u sebi
    sve miline zvuka spaja.

    SRPSKI jezik, rajski jezik, -
    znaš kako s' u duši hori,
    kad nam majka, kad nam sestra,
    kad nam ljuba njime zbori.

    SRPSKI jezik, rajski jezik, -
    znaš kako nas on potresa,
    kad nam guslar njime pjeva,
    te nas diže u nebesa.

    SRPSKI jezik, rajski jezik, -
    rane vida, l'ječi bole,
    znas kako namdusi prija,
    kad nas starci njim sokole.

    SRPSKI jezik, rajski jezik, -
    znaš kako s' u duši hori,
    kad nam majka, kad nam sestra.
    kad nam ljuba njime zbori.

    SRPSKI jezik, rajski jezik, -
    za ti velim, što da krijem,
    svaki onaj Bogu gr'ješi
    ko ga zove zemaljskijem.


    Pesmu napisao ALIVERIĆ TUZLAK 1898. g. kada je Austrougarska htela da se ime SRBSKOG jezika naziva "zemaljskim"

    "IZRODIMA"

    Na svetinje svoje, na čast praotaca,
    izlili ste otrov svoje mržnje crne,
    i paklenom svi se predali demonu,
    da sa prave staze - na krivu vas vrne.

    Potomci ste kobni Brankovića Vuka,
    narodna vas kletva do vječnosti prati,
    u knjigu će zizni vaše kobno ime,
    zabilježit' crnim domovina mati.

    Rodoljublja čuvstvo zamire u vama,
    za svoj narod dragi srca vam se mare,
    jer s' osmijehom podlim motrite, gdje dušman
    blatnjom rukom svojom svetinje vam tare.

    Pesmu napisao MUSA-ĆAZIM ĆATIĆ 1900. g.


    "SRPSKI PONOS"

    Ja sam SRBIN, SRPSKO d'jete,
    SRPSKA mi je savjest čista,
    Junackih mi djeda slava
    ko sunašce žarko blista.

    Ja sam SRBIN - tim imenom
    vječno cu se ponositi,
    spas srpskoga slavna roda,
    Na srdašcu svom nositi.

    Od mog roda, što junaka
    Pr'jetilo je groma sili,
    I SRPSKO su ime mačem
    Na kamenju bilježili.

    Pred udarcem njihovijem
    Tresle su se velje gore,
    stupali su vazda smjelo
    Po mejdanu da se bore.

    Kamo, kamo Dušan silni?
    Kamo paša Sokolija?
    To su dični sinci SRPSTVA,
    ko zvjezda im slava sija!

    Ja sam SRBIN - gusle imam,
    Uz njih tio popijevam
    i ljubavlju prema SRPSTVU
    svoje pjesme zagrijevam.

    Slavim Marka i Miloša,
    Slavim hrabrog Đerzeleza,
    Imam njinu uspomenu
    Britki handžer oštra reza.

    Pa nek mi se dušman javi,
    Nek na bojno polje dođe,
    Mene hitac ne prima se,
    Ne može me rezat gvožđe.

    Markova je ova ruka
    Topuzinom znade biti,
    Hamajlija Alijina,
    od oštra me gvožđa štiti.

    Ja sam SRBIN-SRPSKO dijete,
    za SRPSTVO mi duša gori
    Robovaću SRPSKOM rodu,
    Dok me crna smrt ne smori.

    Pesmu napisao MUSA-ĆAZIM ĆATIC 1899. G.


    "OH, TA LJUBIM TE..."

    ...Tako mi pravde
    Višnjega boga
    Tako mi srpskog
    Imena moga...
    Protiv islama,
    to ništa nije, Sin otadžbinu,
    Ljubiti smije.

    Ovaj stih je napisao AVDO KARABRGOVIĆ
    islamizacija- 86951 - 10.10.2013 : NLO Gojino Brdo - best (2)

    Kako je izmišljeno bošnjaštvo


    Berlinski Kongres 1878. godine mjenja granice na Balkanu. Austro-Ugarska dobija Bosnu i Hercegovinu (BiH). Prave se planovi za stvaranje "bosanske nacije".

    Nastojalo se da u tu novu naciju uđu narodi sve tri vjere u BiH. Srbi u BiH bili su već nacionalno svjesni. Rimokatolici u BiH nisu imali razvijenu nacionalnu svijest, pa su se identifikovali po svojoj vjeri. Bošnjaštvo je stoga bilo upućeno uglavnom na muslimane.

    Ako je okupator očekivao uspjeh morao se osloniti na domaće ljude. Saradnik je pronađen u liku Mehmed-bega Kapetanovića - Ljubušaka (1839-1902). Obostrani interes za stvaranje "bosanske nacije" usaglasio je djelovanje okupatora i Kapetanovića. Okupatoru je bio potreban lojalan domaći faktor. Mehmed-beg Kapetanović i muslimanska aristokratija, nastojali su očuvati svoje privilegije. "Bosanska nacija" smatrana je idealnim oruđem za ostvarenje njihovih zamisli.

    Mehmed-beg Kapetanović 1891. godine pokreće list "Bošnjak". Tu će on propagirati "bosansku naciju". Njega finansira okupaciona vlast. "Bošnjak" će iz godine u godinu dobijati visoke subvencije. Kao urednik "Bošnjaka", Kapetanović je mjesečno dobijao 166 forinti. Godine 1893. nagrađen je i položajem gradonačelnika Sarajeva.

    Kapetanović je u "Bošnjaku" krenuo sa žestokom propagandom. Često se prelazilo preko istorijskih činjenica. Svoju agresivnost Kapetanović je izrazio kroz stihove: "Od Trebinja do brodskijeh vrata, Nije bilo Srba ni Hrvata". Njegov pokrovitelj, Benjamin Kalaj, u svojoj "Istoriji Srba" pisao je da skoro u cijeloj BiH žive uglavnom Srbi. Iz ovoga se vidi sva konfuznost i izvještačenost ideje o "bosanskoj naciji", kao i činjenica da je Kalaj zabranio sopstvenu knjigu za upotrebu u BiH.

    "Vele hrišćani da su Srbi, a vele katolici da su Hrvati; ali ništa zato... to će samo vrijeme izbrisati", bile su riječe Kapetanovića. Ipak, nije se dosljedno držao toga, da su svi u BiH jednaki Bošnjaci. Forsirao je uzvišenost muslimana kao starih bosansko-hercegovačkih velikaša. "Bošnjak" je 1892. godine pisao:

  • "U ovoj zemlji je od davnina bio gospodujući element muhamedanski, element s kojim se mora i danas u prvom redu računati". U prvom redu se, dakle, ističu "prava" muslimanske aristokratije.

    Nema jednakosti između "gospodujućeg elementa" i njihovih "sluga i kmetova". Ovo je još 1839. -1840. zapazio Matija Mažuranić, brat Ivana Mažuranića, tokom svog putovanja po BiH.

    On kaže: "U Bosni se Krstjani (pravoslavci i rimokatolici - B. R. ) nesmiu zvati Bošnjaci; kad se reče Bošnjaci; onda Muhamedovci samo sebe razumiu, a Krstjani su samo raja Bošnjačka, a drugčje Vlasi". Ovdje vidimo vjersku i stalešku podjelu. Bošnjaci su muslimanski gospodari. Krstjani ili Vlasi su hrišćanska potčinjena raja.

    Svaki musliman koji se izjašnjavao kao Srbin ili Hrvat, bio je napadan u Kapetanovićevom "Bošnjaku". Vjera je isticana kao granica između Bošnjaka (Muhamedanaca) i ostalih. Tako je neki musliman iz Prijedora, pošto se izjasnio kao "Srbin Muhamedanske vjere", bio žestoko kritikovan.

    Okrivljen je bio, da je "iz koristoljublja, iz niska lična interesa zalutao u onaj tabor koji nam je od uvijek bio neprijateljski". Ovako je građena "bosanska nacija". Svi muslimani u BiH, htjeli ne htjeli, morali su se izjasniti kao Bošnjaci.

    Smrt Mehmed-bega Kapetanovića 1902. prekinula je njegov rad na stvaranju "bosanske nacije". Rad na propagiranju "bosanske nacije" je nastavljen, ali smanjenom žestinom. Početkom Prvog svjetskog rata, počeo je i kraj nove nacije.

    Duh pokretača "Bošnjaka" ostao je da čeka neke nove vjetrove, pa se tako nekadašnja ulica Mladena Stojanovića u Sarajevu, danas zove upravo Mehmed-bega Kapetanovića Ljubušaka.
  • Idi na stranu - |1|2|