fix
Logo
fix
Nalazite se na Politika-HAG
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

hag- 101711 - 06.01.2018 : NOMAD Srbija - best (0)

Adresa Ratka Mladića


Evo adrese na koju možete poskati pismo Đeneralu Ratku Mladiću:

Ratko Mladic, general
P. I. Haaglanden vestigint
Scheveningen
Pompstationsweg 32
2597 JW Den Haag
The Netherlands
hag- 99543 - 17.02.2017 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

Ljubiša Beara


Pukovnik Ljubiša Beara nije bio šef bezbjednosti VRS, bio je pomočnik načelnika bezbjednosti VRS, generala Tolimira. Imao sam priliku i čast da se upoznam sa pukovnikom Bearom. Kad je '94. godine NATO avijacija bombardovala položaje VRS oko Goražda, dobio sam zadatraka da miniram okolinu UNPROFOR kampa i blokiram sva kretanja UNPROFOR snaga na Krivoglavcima kod Vogošće.

Tokom cijele noći padala je kiša. To nas nije spriječilo da zajedno, vojna policija i artiljerci koji su se nalazili u Krivoglavcima na artiljerijskim orđima, minirali smo i zaprečavali logor UNPROFOR-a.

U jutro, to jest u zoru, sve je bilo spremno. Otišao sam u komandu 3. sarajevske brigade da javim da je zadatak izvršen. Komandant Josipović je u tom periodu bio na Goraždu sa jurišnom jedinicom, pa sam naređenje za taj zadatak dobio od njegovog zamjenika, pukovnika Maksimovića. Maksimoviću sam saopštio da je sve minirano a vojska nadgleda kamp. On je tada trebao da ode u kamp i saopšti UNPROFOR-cima da je njihovo kretanje strogo zabranjeno i da ćemo ih do daljnjeg tretirati našim zarobljenicima. Maksimović je napravio facu kao da će da zaplače, počeo me moliti da ja i Maunaga odemo u kamp da im to saopštimo. Bilo je očito da se Maksimović bojao da se eksponira i da im to saopšti.

U tom trenutku se pojavio pukovnik Beara i prekide diskusiju između mene i Maksimovića, krupnim promuklim glasom reće:

  • "Ja ću da odem da im to saopštim!"

    Bez suvišne diskusije, odmah smo sjeli u njgovo terensko vozilo i otišli smo do do kampa u Krivoglavcima. Pukovnik Beara je iz auta izašao prvi i krenuo prema kampu, a Maunaga i ja smo ga pratili. Stigli smo do ulaza u kamp, gdje nas je dočekao stražar UNPROFOR-a. Pukovnik Beara mu reče da ode i pozove komandira kampa. Ubrzo potom su se pojavili njihov poručnik i prevodioc. Pukovnik Beara reće prevodiocu da su opkoljeni svukuda oko kampa i da će se svaki njihov izlazak iz kampa tretirati kao napad na VRS i da će se, ako se to desi, u tom slučaju otvoriti paljba na njih. Poručnik ponudi pukovniku Beari da uđe u kamp, a pukovnik Bera mu pokaza rukom na lokvu vode koja se od silne kiše stvorila pred ulazom u kamp, pa mu reće:

  • "Hoću, ali ako ti legneš u ovu lokvu da pređem preko tebe da ne uprljam čizme."

    Pukovnik Beara se okrenuo i pođe prema vozilu, a Maunaga i ja krenusmo za njim. Na nebu iznad kampa već su počeli da kruže NATO avioni i helikopteri da bi snimli opkoljeni teren oko kampa.

    Siguran sam da je ova posjeta UNPROFOR kampu od strane pukovnika Beare bila uzeta u obzir kada mu je u Hagu izricana doživotna kazna zatvora!
  • hag- 99525 - 13.02.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Ljubiša Beara umro u Berlinu


    U nemačkom zatvoru οkončao se život ratnog šefa bezbednosti Vojske RS. Deseti Srbin preminuo tokom procesa u Hagu, ili izdržavajući kaznu.

    Savčić: Nije mu dopuštena prava medicinska nega i lečenje

    NEKADAŠNjI načelnik bezbednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, haški osuđenik Ljubiša Beara (78) preminuo je u zatvoru u Berlinu. Beara je u Nemačkoj izdržavao doživotnu kaznu zatvora po presudi za genocid u Srebrenici. Milomir Savčić, predsednik Boračke organizacije RS, kaže da je Beara bio duže vreme bolestan i da je, kako je on dobio informaciju, umro dok su mu u poseti bili sin i unuk.

    Sahrana će verovatno biti u Užicu. Ljubiša jeste rođen u Sarajevu, ali mu je iz Užica otac - kaže Savčić.

    On dalje dodaje da smrt Ljubiše Beare ostavlja gorak ukus svima koji su ga poznavali.

  • Umro je u zatvoru iako je bio teško bolestan. Nije mu dopuštena prava medicinska nega i lečenje. Pitam se zašto se toliko teško bolesni ljudi ne puste na slobodu tih poslednjih dana života - kaže Savčić.

    Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije podigao je optužnicu 26. oktobra 2002, protiv pukovnika Beare. Predao se 9. oktobra 2004. u Srbiji. Haški tribunal ga je osudio 10. juna 2010. Krajem januara 2015. godine potvrdio je Beari kaznu doživotnog zatvora.

    Ljubiša Beara, rođen je u Sarajevu 14. jula 1939. Bio je pukovnik Kontraobaveštaje službe (KOS) nadležan za zapadnu Hercegovinu i Dalmaciju. Kada je počeo rat u BiH, Beara je proglašen za načelnika bezbednosti Glavnog štaba VRS. Bio je komandant jedinica Vojne policije Glavnog štaba VRS.

    Beara je deseti Srbin koji je umro ili tokom procesa u Hagu, ili izdržavajući zatvorsku kaznu. Pre njega su preminuli generali Đorđe Đukić, Momir Talić i Zdravko Tolimir, te Slavko Dokmanović, Milan Kovačević, Slobodan Milošević, Miroslav Deronjić. Milan Babić je počinio samoubistvo u haškoj ćeliji. General Mile Mrkšić preminuo je izdržavajući kaznu u lisabonskom zatvoru. Pre godinu i po dana u Hagu je veče uoči svedočenja u procesu generalu Ratku Mladiću u hotelskoj sobi preminuo i veštak sudske medicine Dušan Dunjić.

    META TEŠKIH OPTUŽBI

    Vojislav Šešelj i Radovan Karadžić označili su Ljubišu Bearu kao glavnog organizatora streljanja muslimana u Srebrenici 1995. Karadžić je rekao da je to "izdajnik srpskog naroda, koji je najviše štete naneo srpskim interesima".

    Večna slava srpskom heroju!!!

    NOMAD
  • hag- 95595 - 25.03.2016 : Zeljko Tomic Sokolac - best (6)

    Radovanu Karadžiću 40 godina, na dan početka bombardovanja SRJ


    Bivši predsjednik Republike Srpske dobio 40 godina zbog navodnih zločina počinjenih u toku Građanskog rata u Bosni. U presudi se kaže da mu je olakšavajuća okolnost bila dogovor koji je sklopio sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom da će se povući sa vlasti, u zamjenu da ga protivnička strana neće teretiti za ratne zločine. U presudi se takođe kaže da su zločini počinjeni na svim stranama.

    Interesantno je da Amerikanci ovaj put nisu čekali do Vidovdana, najvećeg srpskog praznika, da objave tu presudu. Zadovoljili su se godišnjicom početka bombardovanja Srbije i Crne Gore.
    hag- 92373 - 13.02.2015 : Stari - best (0)

    Da li ste lično poznavali Kulina Bana?


    Nemam vremena da pišem, iako toga imam na pretak već napisanog. Spucala me nekakva gripa, pa se ubi od kašljanja, tako da mi nije ni do čega, a kamo li do pisanja. Ali kad naiđe na nešto što te nasmije, onda ne možeš odustati od svoje namjere, pa i po cijenu kašlja. Već duže vremena nisam se nasmijao kao danas kad sam pročitao novine u kojim pored video snimka piše, kako je tužiteljka Haškog suda upitala svjedoka čija je starost oko 40-ak godina pored ostalog i ovo:

  • "Da li ste vi gospodine lično poznavali Kulina bana?"



    E, šta reći? Zar to nije (kako smo mi to u sarajevskoj kotlini govorili), pravo "kino" i bruka od suda, pa i od međunarodnog? Nakon učešća takve osobe u jednom "visokom međunarodnom sudu", kasnije takve osobe ulaze u knjigu istorije, kao bila je značajna osoba u borbi za prava (ali kakva i čija?)

    Svašta na ovom svijetu!
  • hag- 92011 - 03.01.2015 : Stariji Vodnik Semizovac - best (0)

    ŽIVOT MI JE POSTAO PAKAO: Zaštićena svedokinja na suđenju protiv Miloševića


    Prvo se prodas za stan i auto a onda kad ti nato zlikovci ne ispune obecanje onda ih tužiš! Koje licemerje!

    Svedok tužilaštva u suđenju protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića želi da tuži britansku policiju zbog toga što se, kako kaže za britanski "Sandej tajms", njen život "pretvorio u pakao" nakon što je ubačena u program za zaštitu svedoka.

    Bivša advokatica iz Beograda odlučila je da proda svoj stari stan u srpskoj prestonici, i iskoristi novac za podizanje tužbe protiv britanske policije.

    Žena, koja sada živi u gradiću na severu Engleske, i radi u kompaniji "Marks i Spenser", kaže da je "čitav njen prethodni život obrisan."

    Da bi ispunila svoj plan, prvo što mora da uradi jeste da povrati svoj pređašnji identitet. Ona je bila jedna od ključnih saradnika Željka Ražnatovića Arkana.

    Odluku o promeni imena i priključivanju program za zaštitu svedoka donela je nakon što je na nju, kako tvrdi za "Sandej tajms", pokušan atentat 2003. godine, nedugo pošto je svedočila protiv Miloševića.

  • Ne razmišljam o riziku, jer želim da govorim slobodno i otvoreno. Smatram da svedoci i žrtve moraju da budu zaštićeni, i da im se mora dozvoliti slobodno izražavanje. Anonimnost pravi kriminalca od mene, a ne od onih koji to zaista jesu - izjavila je za "Sandej tajms. "

    Poznata pod šifrovanim imenom "Svedok B129", ova žena je svojim svedočenjem na suđenju Slobodanu Miloševiću govorila o etničkom čišćenju muslimana na području BiH tokom građanskog rata devedesetih godina.

    Iako je njen identitet bio sakriven tokom suđenja, jedan od tehničara je greškom pustio pravu boju njenog glasa. Ona sada tvrdi da je to atentatorima pomoglo da otkriju ko je, i zatim pokušaju da je pregaze kolima na beogradskim ulicama.

    "Maltretiranje" od strane britanske policije

    Njihova prethodna akademska dostignuća su takođe obrisana iz dosijea, te je pronalaženje adekvatnog zaposlenja predstavljalo nemoguću misiju.

  • Ja ponovo pokušavam da dobijem diplomu pravnika, dok je moj muž morao čak i da polaže vozački ispit ponovo - navela je svedokinja.

    Njih dvoje su uspeli da pronađu kakve-takve poslove i čak prošire porodicu u Britaniji, ali tu se nisu završili pokušaji stranih službi da je iskoriste kako bi se, kako kaže, "pravdi priveli još neki ratni zločinci sa područja bivše Jugoslavije."

    Izjavila je da je 2010. godine preživela "maltretiranje" od strane britanske policije i čelnika u programu za zaštitu svedoka, koji su joj pretili sudskim pozivima, a čak i zatvorskom kaznom ukoliko ne svedoči protiv još dva Srbina koji su počinili ratne zločine.

    Sada, svedok "B129" želi priznanje za svoju borbu protiv ratnih zločinaca i doprinos koji je dala u njihovom hapšenju, a za koju je jedino dobila život u oskudici, na margini britanskog društva.

    Obećali su mi stan i automobil, a dobila sam samo pretnje i život u bedi. Reporteru "Sandej tajmsa" otkrila je da su je pripadnici policije obmanjivali obećanjima o "mnogo boljem životu u programu zaštite svedoka, dobijanju stana i automobila", a da je od tih obećanja dobila samo pretnje i život u bedi.

    "B129" bila je u društvu samog političkog vrha Jugoslavije, a prisustvovala je i venčanju Željka Ražnatovića i Svetlane Veličković-Ražnatović, kao jedna od počasnih gošći i najbližih Arkanovih saradnica.

    Na suđenju Slobodanu Miloševiću, "B129" izjavila je kako Arkan i njegovi "Tigrovi" nisu počinili nikakvo etničko čIšćenje i zločin, tvrdeći da su oni "pripadnici elitne vojne jedinice koja nikada nije napadala civile, već isključivo protivničku vojsku".

    (nastavak na Blicovoj veb stranici)
  • hag- 91701 - 01.12.2014 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

    Haški tribunal hoće Šešelja nazad u Hag


    Haški tribunal je upravo izjavio da hoće Šešelja - nazad u Hag. Razlog za to je da je on pušten na liječenje, a bavi se organizovanjem mitinga i politikom.

    Pretpostavljam da žele i da ga zbog toga zatvore na još jedanaest godina robije. Sramota za zapadnu "demokrate" i zemlje koje su osnovale Haški tribunal. Ovim činom oni samo potvrđuju da su Šešelja držali u Hagu, ne zbog toga što je kriv za nekakve "zločine" već zbog toga što im smeta na političkoj sceni.
    hag- 89191 - 08.03.2014 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (0)

    Tužiteljstvo optužilo bivšeg pripadnika ARBiH za laži


    Kako bi osporilo njegov glavni iskaz haško tužiteljstvo je u unakrsnom ispitivanju suočilo zaštićenog svjedoka obrane s njegovim ranijim izjavama, različitim od onih datim na suđenju Radovanu Karadžiću tijekom čega je osporavao broj žrtava u Srebrenici i potvrđivao teze optuženog o uzajamnom ubijanju bošnjačkih boraca i ubrajanju živih ljudi u žrtve genocida.

    U dovršetku svog glavnog iskaza navodni bivši pripadnik Armije Bosne i Hercegovine, svjedočeći pod zaštitnim mjerama, iskrivljenog lika i glasa i pod pseudonimom KW-012, smijao se kada mu je bivši predsjednik Republike Srpske Radovan Karadžić pokazao spisak imena žrtava iz skladišta Kravica, gdje je prema optužnici ubijeno oko 1000 zarobljenih Srebreničana.

  • "Ima živih ljudi na spisku žrtava. Ima ljudi koji su u Švicarskoj, Americi.. . ima ih na vašem sudu, ima ih u Nizozemskoj", ustvrdio je zaštićeni svjedok koji je prema svom iskazu preživio zarobljavanje i pogubljenje zarobljenika u Kravici, bijegom kroz prozor jedne kancelarije, gdje ga je smjestio poznanik.

    Prema iskazu KW-012 broj žrtava u Kravici je preuveličan, kao i broj od oko 7000 žrtava Srebrenice o čemu govori optužnica. On je naime Karadžiću potvrdio tezu kako su se tijekom povlačenja 28. divizije ARBiH kolona podijelila na tri grupe koje su u međusobnoj pucnjavi ubile oko 500 do 600 vlastitih boraca, a koji su poslije ubrojeni u žrtve masovnih pogubljenja.

    Zbog njegovog saznanja o ubijanju u skladištu u Kravici, gdje prema njegovim tvrdnjama nije moglo stati tisuću ljudi, navodno su mu prijetili dužnosnici sarajevske vlade i ljudi bliski Naseru Oriću, zapovjedniku bošnjačkih jedinica u Srebrenici koje je optužio za zločine protiv srpskih i bošnjačkih civila.

    Iskaz je zbog zaštitnih mjera često prekidan tako da se mozaik priče svjedoka polagano slagao tijekom dva dana iskaza.

    Tužiteljstvo: iskaz čista mašta

    Tijekom unakrsnog ispitivanja tužiteljica Melissa Pack suočila je KW-012 s raznim izjavama u kojima je njegova priča bila drugačija, a između ostalog je citirala i njegove riječi - kako je 1996. godine, kada je bio u srpskom zatvoru zbog optužbi za ubojstvo, vršen na njega pritisak da svjedoči u korist Karadžića, a protiv Nasera Orića u vezi Srebrenice.

  • "Nisam ovdje došao da lažem. Prošao sam detektor laži prije dolaska ovamo, prošao sam sve. Dok ne vidim te ljude iz Sarajeva neću više o tome raspravljati", vikao je nakon toga iznerviran svjedok spominjući Željka Kalema i Damira Alagića kao osobe koje su ga maltretirale i prijetile mu ubojstvom te izmanipulirale javnost u BiH.

  • "Meni je prijećeno da će me likvidirati i da neću iz zatvora živ izaći. Alagić me 2010. godine nazvao i rekao - ako te nađe Hag nemoj ništa pričati o Srebrenici dok ja ne dođem", svađao se svjedok s tužiteljicom ostajući kod svog iskaza o svom progonu kao dijelu skrivanja istrage o Srebrenice.

    Tijekom iskaza je naime naveo da su mu 1997. godine efendija Mustafa Cerić i predsjednik BiH Alija Izetbegović dali 50 tisuća njemačkih maraka za odlazak iz zemlje, prilikom čega je izbrisan iz vojne evidencije "kao i mnogi drugi".

  • "Kad Vas se uhvati u laži onda je teško prihvatiti istinu, zar ne? Radi se o čistoj mašti to što Vi sada govorite?", konstatirala je tužiteljica koja je nakon toga ustvrdila da je KW-012 lagao i o smrti svog sina i majke u Bratuncu 1992. godine, koje je prema njegovoj priči ubio na kućnom pragu jedan od srpskih vojnika.
  • hag- 88799 - 18.02.2014 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (0)

    Svedok na suđenju Radovanu Karadžiću: Armija BiH ispalila granatu na Markale


    Beta đ 17. 02. 2014.

    Svedočeći u odbranu Radovana Karadžića, bivši pripadnik policije BiH izjavio je danas pred Haškim tribunalom je da je granatu na sarajevsku pijacu Markale, u zimu 1994, ispalila Armija BiH, po nalogu Alije Izetbegovića.

    Pod pseudonimom KW-586, skrivenog lika i elektronski izmenjenog glasa, svedok je izjavio da je kao pripadnik specijalne jedinice "Biseri", 1992-94, bio u obezbeđenju Predsedništva BiH koje je zasedalo u zgradi Narodne banke u Sarajevu. Karadžić je u sudnici citirao dokument vlasti BiH, kao potvrdu da je svedok zaista bio u jedinici "Biseri".

    KW-568 tvrdio je da je imao priliku da čuje šta su predsednik Predsedništva Izetbegović, njegov sin Bakir, poglavar Islamske verske zajednice BiH reis-ul-ulema Mustafa Cerić i drugi zvaničnici govorili na sastancima.

    Izetbegovićem i ostale, svedok je optužio da su planski izazivali civilne žrtve u Sarajevu, uključujući pijacu Markale, i u Srebrenici, da bi optužili bosanske Srbe i iznudili vojnu intervenciju NATO u korist muslimana.

  • Najsnažniji uticaj" na Izetbegovića, po svedoku, imao je reis-ul-ulema Cerić. Izetbegovićev glavni cilj bila je da se isposluje intervencija Zapada na strani muslimana "izazivanjem masovne patnje" u Sarajevu i Srebrenici, provociranjem Srba da uzvrate vatru na civilne objekte, uključujući bolnice.

    Tadašnji predsednik Republike Srpske i vrhovni komandant njenih oružanih snaga, Karadžić (68) optužen je za teror nad civilima u Sarajevu dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem i genocid nad oko 7. 000 srebreničkih muslimana.

    KW-586 posvedočio je i da je čuo Izetbegovića i verskog poglavara Cerića kako razmatraju "šta bi se dogodilo ako bi granata pala na Markale". Posle par dana, 5. februara 1994, to se i desilo, izjavio je svedok, tvrdeći da je ABiH ispalila granatu na Markale iz rejona sela Mrkovići i da je to, po naredjenju generala ABiH Sefera Halilovića, učinila jedinica generala Mustafe Hajrulahovića zvanog Talijan.

    Po optužnici protiv Karadžića, u prvoj eksploziji jedne minobacačke granate na Markalama, 5. februara 1994, ubijeno je 66 osoba, a više od 140 građana je bilo ranjeno.

    Alija je rekao (generalu ABiH) Seferu (Haliloviću) da to treba uraditi, a Sefer se okrenuo ka Talijanu i rekao: 'Talijan će to.. . '".

    U prvom pokušaju, granata je pala blizu pijace, a zatim je, za novi pokušaj, čekano da na osmatračkom položaju Unprofora bude ista posada, sa kojom je postojao dogovor da "ne broje naše granate".

    U proleće 1994, po izjavi KW-568, Izetbegović i reis-ul-ulema Cerić su se susreli sa komandantom 28. divizije ABiH u Srebrenici Naserom Orićem i naložili mu da organizuje napade na okolna srpska sela kao bi "isprovocirao Srbe" da odgovore, naglasivši da "žrtve nisu bitne na putu Svevišnjeg".

    Svedok je, po sopstvenim rečima, uskoro čuo da je Srebrenica granatirana i da je moguće da su granate ispalile muslimanske snage.

    U unarkrsnom ispitivanju, tužiteljka Kerolin Edžerton (Carolin Edgerton) nazvala je svedokov iskaz višestrukom teorijom zavere, tvrdeći da je on sve izmislio da da bi se dodvorio "onima koji ga sada štite".



    - Jok, ne, možete tumačiti kako hoćete. Što sam rekao, rekao sam
    istinu - uzvratio je svedok. On je potvrdio da nije bio Izetbegovićev telohranitelj i da nije stalno bio uz njega, ali je ostao pri iskazu da je mogao čuti šta se pričalo na sastancima Predsedništva BiH.

  • U podrumu banke, oni nisu to krili od mene, valjda su imali poverenja u mene - kazao je on.

    Kazao je i da "samo zna sta sam vidio na sastancima, šta se posle dešavalo na izvršenju tih zadataka, ja ne znam jer nisam bio prisutan".

    Nazivajući njegovu priču "čistom izmišljotinom", zastupnica optužbe podsetila je svedoka da je u vreme prve eksplozije na Markalama general Halilović već bio smenjen i "nije ni bio u ABiH".


    KW-586 odgovorio je Izetbegović "pod pritiskom smenio Sefera, ali ga nije izbacio iz Armije".

    Verodostojnost svedoka, tužiteljka Edžerton je rušila i sugerišući da se on nije javio Tribunalu da svedoči na procesima generalu Haliloviću i Naseru Oriću, iako je živeo u obližnjoj Belgiji.

    KW-586 odgovorio je da "o ratu nije želeo da priča", zato što je verovao da je u ratu postojala "ravnoteža.. . i oni su pravili to što su pravili - i mi smo pravili to što smo pravili". Rekao je da je samo želeo da "dodje sebi".

    Tvrdio je da se odlučio da progovori tek kad se vratio u Sarajevo i video da "ista banda vlada, kao da je još rat", a da "drugi odgovaraju" za ono što je ta vlast učinila.

  • Vrlo je teško nešto reći protiv svoga, ali nekada se mora - kazao je svedok, dodajući da "svako treba da odgovara za svoje zločine".

    KW-586 izjavio je da je 2000. godine želeo da dodje u Haag i "da izjavu protiv one bagre tamo" i da se "dosta ljudi" u Sarajevu slaže s njim, ali da se "plaše represije".

    Karadžić, koji je optužen i za progon muslimana i Hrvata širom BiH, koji je u sedam opština poprimio razmere genocida, odbranu će nastaviti sutra.
  • hag- 85983 - 18.07.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Hag: Lideru radikala zabranjene i privatne posjete


    Haški tribunal danas je lideru radikala Vojislavu Šešelju zabranio i privatne, odnosno porodične posjete, saopštila je Srpska radikalna stranka - SRS.

    U saopštenju se navodi da je zamjenik sekretara Haškog tribunala Kejt Mekintoš obavijestila Šešelja da bi, eventualne, privatne posjete bile moguće pod uslovom da prisustvuje neko iz Tribunala i da prati svaku izgovorenu riječ.

    Iz tribunala navode da Šešelj nije prihvatio taj uslov, zato što je to diskriminatorski u odnosu na ostale haške pritvorenike, koji imaju redovne i nenadzirane posjete, ne samo članova porodice, već i prijatelja i svih drugih lica koje pritvorenik želi da primi.

    Sekretarijat Haškog tribunala je prije mjesec dana zabranio Šešelju privilegovanu komunikaciju sa pravnim savjetnicima i onemogućio ga da četiri mjeseca pred najavljeno izricanje presude može imati bilo kakvu pomoć od pravnih savjetnika.

    Uz napomenu da se nastavlja iživljavanje Haškog tribunala nad predsednikom Srpske radikalne stranke Vojislavom Šešeljem, SRS zahtijeva od Haškog tribunala da prekine sa diskriminacijom Šešelja i da mu obezbijedi tretman kakav imaju svi pritvorenici u Tribunalu, a od nadležnih organa u Srbiji da se konačno uključe u zaštitu osnovnih ljudskih prava Šešelja, državljanina Srbije.

    Izvor: SRNA
    hag- 85895 - 13.07.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Nove, neverovatne optužbe iz Haga


    Sudija Meron se pozvao na anonimnog svedoka koji tvrdi da su bosanski Srbi doneli odluku da trećinu muslimana pobiju, treću prekrste, a trećina će sama otići...

    Hašku odluku da se ratnom lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću ne sudi samo za genocid u Srebrenici, već i u još sedam bosanskohercegovačkih opština, predsednik ovog suda Teodor Meron objasnio je pozivanjem na izuzetno tešku optužbu anonimnog izvora koja je našoj javnosti do sada bila nepoznata. Meron se, naime, pozvao na "dokazni materijal prezentiran tokom suđenja" koji tobož pokazuje da je "na sastancima sa Karadžićem" navodno "doneta odluka da se jedna trećina muslimana ubije, jedna trećina prekrsti u pravoslavlje, a trećina će sama otići".

    Ova svojevrsna inverzija poznatog ustaškog plana o eliminaciji Srba s područja Nezavisne države Hrvatske (ustaški ideolog Mile Budak javno je proglasio da treba "trećinu pokrstiti, trećinu proterati i trećinu pobiti") šokirala je javnost u Srbiji. Iako je srebrenički masakr u Hagu okarakterisan kao genocid, nikada nismo čuli za navodnu nameru bosanskih Srba da se "trećina muslimana ubije, a trećina prekrsti u pravoslavlje". Goran Petronijević, beogradski advokat iz tima Karadžićevih branilaca, za "Politiku" kaže da je odbrana zaprepašćena Meronovim obrazloženjem: "Pretresli smo sve moguće dokaze i dokumente iz pretresa pred sudskim većem i odgovorno tvrdimo da ne postoji niti jedan dokaz i niti jedan dokument koji bi potvrdio da je ikada postojao u Republici Srpskoj sličan plan ili odluka."

    Petronijević kaže da je tim branilaca jedino utvrdio da postoji jedan zaštićeni svedok koji je rekao "da zna nekoga ko zna nekoga ko je navodno bio na sastanku na kom je dogovarana takva politika, tobože u prisustvu Radovana Karadžića. Taj tajni svedok nije izneo nijedan dokaz za tu rekla-kazala tvrdnju".

  • "Haški sud dopušta svedočenje iz druge ruke, ali ovo je i za kriterije tog suda nedopustivo, da se predsednik pri donošenju sudskih odluka poziva na takav trač. Da je takav sastanak održan, o tome bi morao da postoji neki trag, neki papir, neki dokaz, neki svedok. Ništa od toga ne postoji, ni u jednoj optužnici protiv Radovana Karadžića, ni u jednom drugom spisu", rekao je Petronijević.

    "Politika" je pretragom podnesaka tužilaštva uspela da uđe u trag navodnom izvoru ove zapaljive tvrdnje. Zaštićeni svedok identifikovan pod oznakom KDZ-051 tvrdio je da je za ovaj plan čuo od Svete Veselinovića iz Rogatice, koji je tokom rata bio jedan od prvaka lokalnog ogranka Srpske demokratske stranke.

    Odlukom žalbenog veća poništena je prvostepena presudu kojom je Karadžić 28. juna prošle godine bio oslobođen optužbe za genocid nad muslimanima i Hrvatima u opštinama Bratunac, Foča, Ključ, Prijedor, Sanski Most, Vlasenica i Zvornik. Na snazi je ostalo preostalih deset tačaka optužnice koje terete Karadžića za genocid u Srebrenici; progon muslimana i Hrvata širom BiH; terorisanje civila u Sarajevu kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada i za uzimanje talaca pripadnika mirovnih snaga UN 1992-1995. godine.

    Ukidanje optužnice za genocid u sedam pomenutih opština u junu prošle godine dogodilo se zato što je utvrđeno da tužilaštvo nije izvelo dovoljno dokaza da su u ovim opštinama masovna ubistva muslimana i Hrvata počinjena s "genocidnom namerom", odnosno da nije postojala namera da se muslimani i Hrvati "unište u potpunosti ili delimično kao etničke grupe".

    Na poslednjem pretresnom veću, u četvrtak, odluku da je prvostepeno veće pogrešilo pročitao je upravo sudija Meron, koji je sredinom juna ove godine ozbiljno uzdrman pismom danskog sudije tribunala Frederika Harhofa u kome ovaj tvrdi da "Haški sud ne deli pravdu, već sprovodi političke odluke i da je Meron uticao na oslobađajuće presude (Gotovini, Markaču, Perišiću, Stanišiću i Simatoviću)".

    Sudija Meron je, saopštavajući presudu, naznačio da, u ovoj fazi postupka "u kojoj se dokazni materijal tumači po najpovoljnijem kriterijumu za tužioce", postoji dovoljno dokaza da su zločini u sedam opština počinjeni s namerom da se muslimani i Hrvati unište kao etničke grupe, u potpunosti ili delimično.

    Kao potkrepljujuću činjenicu apelaciono veće je takođe u dokazni materijal uvrstilo i Karadžićevu ranije korišćenu izjavu uoči rata u BiH o tome da će muslimani "nestati" ako dođe do sukoba.

    Osim političkih implikacija, najnoviji obrt u tribunalu ulazi i u kulturološke, pa i istorijske revizije korišćenjem već poznatih obrazaca koji se ovog puta pripisuju Srbima. Posebno iznenađuje tvrdnja da je Srpska pravoslavna crkva nasilno pokrštavala.

    Portparol SPC episkop bački Irinej juče je za "Politiku" rekao: "Kakav svetac, takav i tropar! Kakav sud, takva i odluka!"

    Očigledno je da su u bosansko-hercegovačkom ratu postojali ratni zločini svih sukobljenih strana, a da se samo Srbima pripisuje "genocidna namera".

    Protojerej stavrofor dr Velibor Džomić, stručnjak za državno-crkveno pravo, navodi za "Politiku" da crkva ne samo da nikada u istoriji nije nasilno pokrštavala, već da takvih odredba nema ni u crkvenoj doktrini.

    Prema njegovim rečima, takvih teza nije bilo čak ni u političkim programima srpskih stranaka.

  • "Teze o trećini za pokrštavanje, trećini za proterivanje i trećini za ubijanje samo su saopštavali i baštinili pripadnici ustaškog pokreta Ante Pavelića. Zbog toga, dovođenje bosanskih Srba u vezu sa tom ustaškom ideologijom nije prvo podmetanje Srbima od strane Haškog tribunala, a nažalost, neće biti ni poslednje" - napominje protojerej Džomić.

    Američki profesor prava Robert Hejdn, koji je kao ekspert svedočio na prvom haškom suđenju bosanskom Srbinu Dušku Tadiću, ukazuje na problem verodostojnosti anonimnih, zaštićenih svedoka, čiji je kredibilitet teško ispitati. Hejdn podseća na čuveni slučaj lažnog svedoka L sa Tadićevog procesa, posle čega su pravila suda promenjena, i upozorava da je u slučaju svedoka na kog se poziva Meron sporno to što ga je tužilaštvo koristilo i u slučaju Momčila Krajišnika, a nikada se nije potrudilo da njegovu verodostojnost proveri pozivanjem Svete Veselinovića, koji im je sve ove godine bio nadohvat ruke. Ovaj profesor sa Univerziteta u Pitsburgu upozorava da se ovde veoma ozbiljno postavlja i pitanje tužilačke primene etičkih pravila i pravnih principa.

    Biljana Mitrinović
    objavljeno: 13. 07. 2013. godine
  • hag- 85535 - 20.06.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    General je opet postao onaj stari


    Najzanimljiviji dijelovi teksta od autora Ilje Gorjačeva.

    Izdaja generala!

    Kada su operativci ušli u zapušteni dom, u kojem se general krio poslednjih godina, on je sedeo za stolom. Pred njim je stajao pištolj C. Z. sa metkom u cevi. Nezvani "gosti" gs nisu iznenadili. On ih je čekao mnogo godina. To čekanje mu je narušilo zdravlje i general je bio u dubokoj depresiji. Rekao im je samo "Ja sam general Mladić". C. Z. je ostao da stoji na stolu. Koliko dana i noći je general tako proveo, sedeći i gedajući u njega. Ne tako davno divili su mu se američki generali. Vesli Klark je na stolu držao njegov portret, a reči generala, kao odgovor na predlog o mogućoj kopnenoj operaciji NATO u Bosni: "Tada ćemo mi preći u kontranapad na liniji Trst-Beč" su terale na ozbiljno razmišljanje čak i najagresivnije "jastrebove" u Pentagonu i Briselu. A sada je morao da se krije, bukvalno u šupi svog rođaka.

    U Hagu je general ponovo postao onaj stari. Ponovo se rodio kao feniks. Čelični glavnokomandujući, što vodi ratna dejstva u novim uslovima. Uveren, da je sedeći u toj ćeliji, Mladić razmišljao kako je trebalo raditi van šablona, osvojiti Sarajevo, uništiti takozvanu Armiju BiH (vojsku bosanskih muslimana), krenuti na Zagreb. Zato što su "pobeđeni u nevolji", a "pobednicima se ne sudi". Dogovor sa Holbrukom je bio greška. Tog 28. maja general je napravio pravilan izbor. Nije se latio svog C. Z. pištolja. I ponovo uništava Neprijatelja, sada u Haškom tribunalu.

    U očima istorije on je već pobedio, a da su Neprijatelji izgubili.

    Autor: Ilja Gorjačev, Centralni zatvor u Beogradu, 28. maj 2013
    hag- 85483 - 14.06.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)


    Haške sudija u pismu kolegama: Natjerali su nas da oslobodimo Gotovinu i Markača

    14. jun 2013. godine

    Haški sud ne dijeli pravdu, već provodi političke odluke, napisao je Frederik Harhof, jedan od sudija na međunarodnom tribunalu u Hagu, u pismu svojim kolegama. Sadržaj pisma objavio je danski dnevni list BT a prenio hrvatski portal index:hr...

    U pismu se Harhof posebno osvrnuo na nedavne oslobađajuće presude Anti Gotovini, Mladenu Markaču, Momčilu Perišiću, Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću. "To je protivno svakoj vrsti pravde", napisao je Harhof referirajući se na oslobađajuću presudu hrvatskim generalima Gotovini i Markaču.

  • "Američki predsjednik Haškog suda Teodor Meron vršio je pritisak na svoje kolege u slučajevima Gotovine i Perišića. Bilo mu je jako stalo da dođe do oslobađajuće presude i imao je sreće kada je u zadnji čas uspio nagovoriti ostarjelog turskog suca da promjeni mišljenje", piše Harhof.

    "Ostarjeli turski sudija" na kojeg se Danac poziva je Mehmet Guney, 77-godišnjak koji je glasao da se Gotovina i Markač oslobode. Podsjećamo, do oslobađajuće presude hrvatskim generalima došlo se preglasavanjem; troje sudaca bilo je za (Meron, Guney i Patrik Robinson), a dvoje protiv (Fausto Pocar i Carmel Agius).

  • "Recentne presude izazvale su kod mene duboku profesionalnu i moralnu dilemu, koju nisam do sada iskusio. Najgora od svega je sumnja da su neki moji kolege izloženi političkom pritisku. To sasvim mijenja premisu moga posla, koji bi trebao služiti principima razuma i pravde", piše Harhof.

    U svom dramatičnom pismu danski sudac ističe da su haške sudije prisiljeni svjesno puštati ratne zločince na slobodu. Kao izvor takvih pritisaka Harhof je istakao predsjednika sudiju, Amerikanca Merona, koji je bio šef sudskog vijeća koje je oslobodilo Gotovinu i Markača.

  • "Čini se da se vojni establišment u moćnim državama poput SAD-a i Izraela prestrašio da se Haški sud previše približava najviše rangiranim vojnim zvaničnicima. Jesu li izraelski ili američki zvaničnici izvršili pritisak na američkog predsjednika Haškog suda da promjeni tok sudskih postupaka?", pita se Harhof u svom pismu.
  • hag- 85455 - 12.06.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Srbi u Hagu


    Objavljeno 02. 02. 2013

    Martin Bel: srpski vojnici oko Sarajeva su branili svoje domove i porodice

    Svedok tužilaštva Haškog tribunala, britanski novinar Martin Bel, rekao je juče, na suđenju Ratku Mladiću da su u toku rata u Sarajevu i Srbi, a ne samo muslimani, "živeli bedno, i da je i na njih otvarana snajperska vatra".

  • "Srpski civili su bili izloženi paljbi i nisu bili divljaci koji su sišli s planina. " - rekao je svedok.

    Martin Bel je bio ratni izveštač BBC iz bivše Jugoslavije. Svoja iskustva iz Sarajeva, on je opisao u knjizi pod nazivom "U opasnosti", čije je delove u unakrsnom ispitivanju citirao zastupnik odbrane Dejan Ivetić. Bel je potvrdio da su "srpski vojnici oko Sarajeva bili meštani koji su branili svoje domove i porodice", da su oni kasnije mobilisani u redove Vojske Republike Srpske (VRS).

    Svedok je potvrdio i Ivetićevu sugestiju da su u "Bi-Bi-Si-ju još na početku sukoba u BiH odlučili da su muslimani dobri momci".

  • "To sam uvideo posle napada na kolonu Jugoslovenske narodne armije (JNA), kada je pucano i na ambulantna kola. Pitali su me da li sam siguran da hoću da o tome izvestim i ja sam rekao da jesam, da sam razgovarao s ranjenim oficirom, i oni su to prihvatili, ali postojala je predrasuda. " - rekao je Bel.

    Osvrćući se na komentare da je bio "prosrpski orijentisan", Bel je rekao da to "nikada nije rečeno javno", ali da je "stekao utisak da kolege misle da traći vreme".

  • "Za neke je situacija bila crno-bela, ja sam video razne nijanse sive, i opet bih tako uradio. " - izjavio je Bel.

    Po svedokovom iskustvu, "Srbi, kao nijedan drugi narod, žive u istoriji". "Sukob u BiH je bio osmi o kojem sam izveštavao i nigde ljudi nisu toliko znali o istoriji i za šta se bore", kazao je Bel. Upitan da li je, u vezi sa tvrđama "o istoriji i paranoji Srba" išta saznao o marionetskoj Hrvatskoj državi u Drugom svetskom ratu, Bel je rekao da je "znao za ustaše i da je, tokom boravka u BiH, u Vitezu, u Lašvanskoj dolini, video da su nosili slike Ante Pavelića".

    Svedok je potvrdio i da je znao za delovanje mudžahedina u srednjoj Bosni. "Oni su počeli da pristižu sredninom 1993. Slike izbeglih muslimana imale su veliki uticaj na arapski svet. Jednom sam i ja saudijskim avionom došao do Sarajeva", rekao je Bel, napominjući da su mudžahedini imali "zastrašujući stav u odnosu na štampu".

    Bel je na pitanje kakav je bio stav Mladića prema paravojnim formacijama odgovorio da je njegov "utisak da je VRS bila organizovana kao profesionalna vojska, da su se vojnici divili optuženom". Svedok je ukazao da su pripadnici paravojnih trupa nosili drugačije oznake nego pripadnici VRS.

    Bel je potvrdio i tezu odbrane da je, preko aerodroma u Tuzli stizalo oružje za Armiju BiH, u vreme embarga na naoružavanje. "Bilo je nekih dokaza da je oružje stizalo preko Tuzle i rekao sam za to sagovornicima na Palama, ali je izgledalo kako da im je svejedno. " - rekao je svedok.
  • hag- 85278 - 31.05.2013 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Stanišić oslobođen optužbe


    Bješe to ljeto, ne sjećam se više koje godine. Ulazim u JAT-ov avion u Surčinu. U prvoj klasi sjedi Mićo Stanišić. Znao sam da je krenuo u Hag jer sam to čuo na vijestima. Prolazeći pored njega rekao sam mu:

  • "Želim vam puno sreće!"

    On se samo kiselo nasmješio i rekao:

  • "Hvala!"

    Bješe to jako davno, više se ni godine ne sjećam. Međutim, uprkos tome što je čovjek proveo bar pet godina u zatvoru, u svoj toj njegovoj nesreći ipak se može reći da se njemu - posrećilo.
  • hag- 85277 - 31.05.2013 : Malislatki - best (1)


    Sažetak presude Pretresnog veća u predmetu protiv Jovice Stanišića i Franka Stamatovića (2. dio)



    Veće je zaključilo da su optuženi, između ostalih, rukovodili i organizovali formiranje policije SAO Krajine u saradnji s Milanom Martićem. Nadalje, doprineli su finansiranju policije SAO Krajine tokom 1990. i 1991. godine i organizovali logističku podršku u oružju i opremi za vezu u periodu od decembra 1990. do maja ili juna 1991. Veće je takođe zaključilo da je policija SAO Krajine počinila dela ubistva tokom 1991. godine i deportacije tokom 1991. i 1992. na području SAO Krajine.

    Veće je na kraju razmotrilo navode da su optuženi obezbeđivali "kanale veze" među ključnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu u Beogradu, na konkretnim područjima i na lokalnom nivou, tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi. Na osnovu izvedenih dokaza, Veće je zaključilo da su optuženi neposredno i često kontaktirali s mnogim navodnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu. Veće je nadalje zaključilo da je Stanišić povremeno nastupao u svojstvu veze, barem kada je reč o kontaktima između Miloševića i Martića, odnosno Miloševića i Karadžića. Međutim, dokazi takođe pokazuju da su Milošević, Martić, Karadžić i Babić imali redovne i neposredne kontakte. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je Jovica Stanišić služio kao kanal veze. Nadalje, Veće nije moglo da zaključi da je Franko Simatović služio kao kanal veze među ključnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu.

    Najzad, Veće je razmotrilo i pitanje da li su optuženi posedovali nameru navodnog udruženog zločinačkog poduhvata da se većina stanovnika nesrpske nacionalnosti prisilno i trajno ukloni s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona. Veće je prvo, u odnosu na obojicu optuženih, razmotrilo neposredne dokaze koji ukazuju da su oni posedovali tu nameru. To su dokazi o preduzetim radnjama i izgovorenim rečima, a u tom smislu Veće je posebnu pažnju posvetilo dokazima koje je tužilaštvo istaklo u svom Završnom pretresnom podnesku. Veće je zatim razmotrilo šta se na osnovu postupaka optuženih može eventualno zaključiti po pitanju njihove namere.

    U pogledu Jovice Stanišića, tužilaštvo je ukazalo na neke njegove reči i postupke koji bi, po njihovom mišljenju, ukazivali da je on posedovao tu nameru. Na primer, prema iskazu jednog svedoka, Stanišić je u septembru 1991. godine došao u zgradu vlade SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u Dalju i tamo vikao na ljude i grdio ih jer se Vukovar još nije predao. Stanišić je zatim sazvao sastanak na kome su, između ostalih, bili Hadžić, predstavnici JNA i komandanti Teritorijalne odbrane. Po završetku tog sastanka Stanišić se vratio u Beograd. Veće napominje da nije primilo dokaze o predmetu razgovora na tom sastanku koji je Stanišić sazvao. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da se Stanišićev postupak u odnosu na Vukovar može razumno protumačiti kao podrška uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara.
    Razmotrivši ove i druge neposredne dokaze o Stanišićevoj nameri, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da oni nisu dovoljni za utvrđivanje Stanišićeve namere da doprinese ostvarivanju navodnog zajedničkog zločinačkog cilja putem činjenja zločina.

    U odsustvu neposrednih dokaza, Veće je razmotrilo da li se zaključak o nameri može izvesti na osnovu Stanišićevih postupaka iz perioda na koji se odnosi optužnica. Veće je u tom smislu posebno uzelo u obzir postupke optuženog u odnosu na Jedinicu, policiju SAO Krajine, SDG i Škorpione.

    Što se tiče Jedinice, Veće pre svega podseća na svoje zaključke da je ova formacija prvo počinila krivična dela ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja u Bosanskom Šamcu, a zatim i krivična dela deportacije i prisilnog premeštanja u Doboju 1992. godine. Veće je nadalje zaključilo da su optuženi organizovali učešće Jedinice u operacijama na području tih opština. Međutim, na osnovu dokaza nije utvrđeno da su optuženi lično rukovodili Jedinicom tokom tih operacija, niti da su davali naređenja ili uputstva da se čine pomenuti zločini. Ipak, s obzirom na njihovu ulogu u odnosu na Jedinicu i na obim krivičnih dela, Veće je zaključilo da su optuženi morali da znaju da su pripadnici Jedinice počinili zločine u Bosanskom Šamcu i da su razumno mogli da predvide da će pripadnici Jedinice činiti zločine u Doboju. Veće je nadalje razmotrilo učešće ove Jedinice u drugim operacijama, učešće koje su organizovali optuženi, a koje je obuhvatalo izviđanje i operacije preduzete kao odgovor na vojne napade protivničkih snaga. S izuzetkom operacija u Doboju i Bosanskom Šamcu, Veće nije zaključilo da su pripadnici Jedinice počinili zločine tokom operacija u kojima su učestvovali.

    Sledstveno tome, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz Stanišićevih postupaka prema toj Jedinici taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata. Isto tako, kada je reč o Stanišićevim postupcima u vezi sa obukom srpskih snaga, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz dokaza taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

    Kada je reč o policiji SAO Krajine, Veće je zaključilo da su pripadnici te formacije počinili ubistva u SAO Krajini 1991. godine i deportaciju između 80.000 i 100.000 Hrvata na tom istom području tokom 1991. i 1992. godine. Veće je dalje konstatovalo da je optuženi bio tesno povezan sa formiranjem i pružanjem logističke i finansijske podrške policiji SAO Krajine. Optuženi je takođe održavao blisku saradnju sa Milanom Martićem pod čijom je ingerencijom bila ova formacija i za čiju je nameru da se nesrbi proteraju optuženi morao da zna.

    Veće je zaključilo da je Stanišić, time što je počev od aprila 1991. godine kontinuirano pružao podršku policiji SAO Krajine i sarađivao s Milanom Martićem, prihvatio rizik da će policija SAO Krajine počiniti zločine prilikom zauzimanja i držanja pod srpskom kontrolom velikih područja Hrvatske. Međutim, Veće je utvrdilo da to znanje i prihvatanje takvog rizika nisu dovoljni za prvi oblik odgovornosti po udruženom zločinačkom poduhvatu. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz Stanišićevih postupaka u odnosu na policiju SAO Krajine taj da je on posedovao nameru navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

    Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, došla je do istog zaključka u vezi sa Stanišićevim postupcima u odnosu na SDG i Škorpione.
    Kod donošenja pomenutih zaključaka, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, prihvata da postoji razumna mogućnost da se Stanišićeva namera u odnosu na Jedinicu, kao i na obuku drugih srpskih snaga, policiju SAO Krajine, SDG i Škorpione, svodila na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad velikim područjima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

    Na osnovu svega što je dosad izneseno, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da utvrdi da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz dokaza o Stanišićevim postupcima taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja prisilnog i trajnog uklanjanja većeg dela nesrpskog stanovništva s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona, najkasnije od aprila 1991. pa do kraja 1995. godine.

    Što se tiče Franka Simatovića, Veće je prvo razmotrilo dokaze o njegovim konkretnim postupcima ili izgovorenim rečima. Veće je u vezi s tim zaključilo da je Simatović učestvovao u razgovoru o ciljevima napada na Lovinac, među kojima je bio i cilj da što više lokalnog stanovništva napusti to područje kako bi se uspostavila čisto srpska teritorija. Veće smatra da ovi dokazi pokazuju da je Simatović u najmanju ruku znao za Martićevu nameru da prisilno ukloni hrvatske civile iz sela Lovinac u junu 1991. godine (i da je tu nameru možda čak i posedovao), mada se na osnovu dokaza ne može utvrditi da li su ta lica napustila Lovinac tokom ili odmah posle napada.

    U pogledu vukovarskih operacija, Veće je zaključilo da je Simatović bio prisutan na sastanku koji je prethodio padu Vukovara i na proslavi održanoj posle njegovog pada. S obzirom na to da Veću nije poznat sadržaj pomenutog sastanka, a imajući u vidu da pripadnici Jedinice nisu učestvovali u tom napadu, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, prihvata kao razumno tumačenje da se Simatovićeva namera svodila na podršku uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara.

    Veće je nadalje ocenilo dokaze o Simatovićevim postupcima u odnosu na druge vojne operacije. Dokazi ukazuju da su te operacije bile vojne akcije usmerene protiv protivničkih snaga i ne ukazuju na to da su tokom tih operacija počinjeni ikakvi zločini.

    Na osnovu svega što je dosad izneseno, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi na osnovu dokaza o Simatovićevim postupcima da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja da se većina nesrpskog stanovništva prisilno i trajno ukloni sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona, najkasnije od aprila 1991. pa do kraja 1995. godine.

    Veće je zatim razmotrilo druge vidove krivične odgovornosti koje tužilaštvo stavlja optuženima na teret.

    Veće smatra da tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da su optuženi planirali ili naredili zločine za koje se terete u optužnici.
    Što se tiče navoda iz optužnice koji se odnose na odgovornost za pomaganje i podržavanje zločina, Veće je pre svega razmotrilo da li su postupci optuženih prema određenim formacijama, a posebno prema Jedinici, pomogli i podržali ma koji zločin.

    U tom smislu, kao što je već rečeno, Veće je zaključilo da su optuženi rukovodili i organizovali formiranje Jedinice u periodu od maja do avgusta 1991. godine, kao i da su najkasnije od septembra 1991. godine optuženi komandovali Jedinicom i rukovodili njenim razmeštanjem i izvođenjem obuke preko vodećih pripadnika Jedinice koji su nastupali u ime optuženih i bili im neposredno podređeni. Veće nadalje podseća na svoje zaključke da su optuženi organizovali učešće Jedinice tokom operacija u Bosanskom Šamcu i Doboju 1992. godine, da su organizovali obuku za njene pripadnike u centrima u Doboju i Pajzošu, kao i da su organizovali njihovo finansiranje. Veće je zaključilo da su ovi doprinosi optuženih pomogli činjenju zločina u Bosanskom Šamcu i Doboju.

    Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da pomoć koju su optuženi pružali operacijama u Bosanskom Šamcu i Doboju, kao i Jedinici uopšte, nije bila konkretno usmerena na činjenje krivičnih dela ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja ili progona. Ta pomoć bila je takva da zapravo omogućuje izvođenje razumnog zaključka da je ona bila konkretno usmerena na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad tim područjima. Stoga većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi da pomoć koju su optuženi pružali Jedinici predstavlja pomaganje i podržavanje činjenju zločina u Doboju i Bosanskom Šamcu.

    Pretresno veće smatra da su postojale određene veze, doduše labavije ako se uporede sa Jedinicom, između optuženih i drugih grupa, na primjer sa policijom SAO Krajine. Doprinos koji su optuženi dali tim drugim grupama je slične prirode, a obuhvata finansiranje, snabdevanje, organizovanje učešća, podršku i obuku. Međutim, Veće podseća da optuženi nisu, ni u jednom od slučajeva kada su pripadnici tih drugih grupa činili zločine, odigrali neku konkretniju ulogu u pružanju pomoći.

    Podsećajući na svoj zaključak da je vrsta pomoći kakva je pružena Jedinici nedovoljna da bi povlačila krivičnu odgovornost za pomaganje i podržavanje, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi da su optuženi pomagali i podržavali zločine koje su počinili SDG, policija SAO Krajine, Škorpioni, ili druge grupe.

    Gospodine Stanišiću, molim vas da ustanete.

    Iz gorenavedenih razloga, pošto je razmotrilo sve dokaze i argumente strana u postupku, Statut i Pravilnik, a na osnovu pravnih nalaza i utvrđenog činjeničnog stanja koji su izneti u presudi, ovo Sudsko veće utvrdilo je većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Picard, da niste krivi i stoga vas oslobađa po svim tačkama za koje vas tereti optužnica. Veće nalaže da budete odmah pušteni na slobodu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija, čim se obave sve neophodne praktične pripreme.

    Možete da sednete.

    Gospodine Simatoviću, molim vas da ustanete.

    Iz gorenavedenih razloga, pošto je razmotrilo sve dokaze i argumente strana u postupku, Statut i Pravilnik, a na osnovu pravnih nalaza i utvrđenog činjeničnog stanja koji su izneti u presudi, ovo Sudsko veće utvrdilo je većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Picard, da niste krivi i stoga vas oslobađa po svim tačkama za koje vas tereti optužnica. Veće nalaže da budete odmah pušteni na slobodu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija, čim se obave sve neophodne praktične pripreme.

    Možete da sednete.

    Suprotno mišljenje sudije Picard, kao i izdvojeno mišljenje čiji sam autor ja, sudija Orie, priloženi su uz presudu. Time je završeno izricanje presude, koja je od sada dostupna javnosti. Zasedanje je time zaključeno.
    hag- 85276 - 31.05.2013 : Malislatki - best (0)


    Sažetak presude Pretresnog veća u predmetu protiv Jovice Stanišića i Franka Stamatovića (1. dio)



    Haška farsa se i dalje nastavlja! Srbi se optužuju za "zločine" uglavnom, izmještanja i preseljavanja lica, za obuku vojnika koji su branili svoja ognjišta, svoju zemlju... O onim pravim zločinima, koje su počinili Hrvati i muslimani, Hag još uvijek ćuti!

    Pretresno veće danas zaseda kako bi izreklo presudu u predmetu Tužilac protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

    Za potrebe ove sednice, Veće će sažeto izneti svoje zaključke. Naglašavam da je u pitanju samo sažetak, a da se merodavni prikaz zaključaka Veća nalazi u pisanoj verziji presude koja će biti na raspolaganju po završetku današnjeg zasedanja.

    Ovaj predmet bavi se zločinima za koje se tvrdi da su počinjeni između 1. aprila 1991. i 31. decembra 1995. godine nad Hrvatima, bosanskim Muslimanima, bosanskim Hrvatima i drugim civilima nesrpske nacionalnosti na velikim područjima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Područja u Hrvatskoj o kojima je reč bila su Srpska autonomna oblast Krajina, odnosno SAO Krajina, i Srpska autonomna oblast Slavonija, Baranja i zapadni Srem, odnosno SAO SBZS. Krivična dela o kojima tužilaštvo iznosi navode uključuju progone, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje.

    Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću sudilo se na osnovu navoda da su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu. Cilj tog navedenog poduhvata bio je prisilno i trajno uklanjanje većeg dela nesrpskog stanovništva sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prema tvrdnjama tužilaštva, učesnici u zločinačkom poduhvatu pokušali su da ostvare taj cilj putem činjenja krivičnih dela progona, ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja. Alternativno, zajednički zločinački cilj uključivao je krivična dela deportacije i prislinog premeštanja, pri čemu su dvojica optuženih razumno mogli da predvide da su krivična dela progona i ubistva mogući ishod izvršenja navedenog udruženog zločinačkog poduhvata.

    Tužilaštvo tvrdi da su učesnici u tom udruženom zločinačkom poduhvatu, osim dvojice optuženih, bili srpski politički i vojni lideri kao što su Slobodan Milošević, Radovan Stojičić, Milan Martić, Goran Hadžić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Željko Ražnatović Arkan.
    Prema navodima tužilaštva, svojim činjenjem i nečinjenjem Jovica Stanišić i Franko Simatović doprineli su ostvarivanju ciljeva navedenog zločinačkog poduhvata. Prema navodima iz optužnice, optuženi su posedovali nameru da ostvare zajednički zločinački cilj.

    Kako se u optužnici navodi, osim što snose individualnu krivičnu odgovornost za krivična dela počinjena u okviru udruženog zločinačkog poduhvata, obojica optuženih takođe snose krivičnu odgovornost jer su planirali, naređivali i/ili pomagali i podržavali planiranje, pripremanje i/ili izvršenje navedenih zločina.
    Tužilaštvo tvrdi da je počev od 1991. godine Jovica Stanišić bio na čelu Službe državne bezbednosti Republike Srbije, odnosno DB-a, a da je Franko Simatović tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi delovao kao zvaničnik DB-a po neposrednom ovlašćenju Jovice Stanišića.

    Prema navodima iz optužnice, Jovica Stanišić i Franko Simatović učestvovali su u
    udruženom zločinačkom poduhvatu putem interakcija koje su, između ostalog, imali sa specijalnom jedinicom DB-a Srbije poznatom kao Jedinica za posebne namene ili Crvene beretke. U ovom sažetku, ja ću ovu formaciju nazivati "Jedinica". Stanišić i Simatović nadalje su učestvovali u UZP-u putem interakcija koje su imali sa Škorpionima i Srpskom dobrovoljačkom gardom, poznatom i kao Arkanovci. U ovom sažetku, ja ću Srpsku dobrovoljačku gardu nazivati SDG. Kako se u optužnici navodi, optuženi su tajno formirali ove grupe kao specijalne jedinice DB-a u svrhu preduzimanja vojnih akcija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prema navodima tužilaštva, optuženi su rukovodili učešćem ovih jedinica u pojedinim dejstvima u tim državama. Nadalje se navodi da su optuženi obučavali, snabdevali i finansirali ove jedinice i obezbeđivali im podršku.

    Tužilaštvo dalje navodi da su optuženi učestvovali u udruženom zločinačkom
    poduhvatu i putem interakcija koje su imali sa drugim srpskim snagama, uključujući tu i policiju SAO Krajine, kao i da su obezbeđivali kanale veze među ključnim učesnicima u zločinačkom poduhvatu tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi.

    U toku suđenja, pred Pretresnim većem iskaze je dalo 95 svedoka na okolnosti i
    sudskih veštaka, a u spis predmeta usvojeno je skoro 5.000 dokaznih predmeta. Veliki broj svedoka svedočio je uz primenu zaštitnih mera, koje su imale za cilj da zaštite ličnu bezbednost i sigurnost tih svedoka ili njihovih porodica. To je bio slučaj sa 54 od 133 svedoka čije je iskaze Pretresno veće saslušalo. Pretresno veće takođe je odobrilo molbe iz Srbije kojima je tražena primena mera radi zaštite njenih nacionalnih bezbednosnih interesa, uglavnom u vidu redigovanja određenih delova dokaznih predmeta.

    Pretresno veće sada će izneti sažetak svojih zaključaka.
    U skladu sa sporazumom između strana u postupku, Pretresno veće je konstatovalo
    da je tokom čitavog perioda relevantnog za krivična dela navedena u optužnici, na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine postojao oružani sukob.

    Budući da su krivična dela činjena širom područja na koja se optužnica odnosi i to tokom više godina, kao i da su žrtve tih krivičnih dela, uz retke izuzetke, bile civili nesrpske nacionalnosti, Pretresno veće zaključilo je van razumne sumnje da je u SAO Krajini, SAO Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu, kao i u opštinama u Bosni i Hercegovini koje se navode u optužnici, izvršen napad širokih razmera usmeren na nesrpsko civilno stanovništvo.

    Pretresno veće razmotrilo je dokaze o znatnom broju konkretnih slučajeva
    deportacije i prisilnog premeštanja. Na primer, dva svedoka dala su iskaze o događaju koji se odigrao 9. aprila 1992. godine, a u kome su pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i drugi naoružani ljudi pokupili najmanje 90 uglavnom starijih lica hrvatske i mađarske nacionalnosti iz Erduta i ukrcali ih u autobuse za Sarvaš. U Sarvašu je ovim ljudima rečeno da peške odu do Osijeka, koji je bio pod hrvatskom kontrolom, što su oni i učinili.

    Pretresno veće zaključilo je van razumne sumnje da su ti počinioci počinili krivično delo deportacije kao zločina protiv čovečnosti.

    Pretresnom veću takođe su predočeni dokazi u vezi sa odlaskom između 80 i
    100.000 Hrvata i drugih civila nesrba iz SAO Krajine tokom 1991. i 1992. godine. Pretresno veće zaključilo je da su ti ljudi pobegli zbog stanja koje je zavladalo na tom području, a koje je nastalo usled kombinacije sledećih faktora: napada izvršenih na sela i gradove naseljene hrvatskim stanovništvom; ubistava; korišćenja živih štitova; zatvaranja; premlaćivanja; prisilnog rada; seksualnog zlostavljanja i drugih vidova šikaniranja Hrvata; kao i pljačkanja i razaranja imovine.

    Mada Pretresno veće napominje da strah od nasilja, pretnje, zatvaranje, psihološki pritisci i druge slične okolnosti mogu stvoriti atmosferu u kojoj odlazak postaje jedini mogući izbor, Veće je zaključilo da su ljudi koji su napustili SAO Krajinu usled okolnosti koje su tamo zavladale ipak bili prisilno raseljeni. Na osnovu navedenog, Pretresno veće zaključilo je da su pripadnici snaga policije SAO Krajine, Teritorijalne odbrane SAO Krajine i Jugoslovenske narodne armije (JNA), između ostalih, počinili krivično delo deportacije kao zločina protiv čovečnosti kada su izvršili navedene vidove maltretiranja i nasilna dela.

    Pretresno veće takođe je zaključilo da su Srpska dobrovoljačka garda, Jedinica, policija SAO Krajine i druge snage počinile krivično delo deportacije i prisilnog premeštanja na brojnim lokacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi.

    Pretresno veće nadalje je primilo i razmotrilo presuđene činjenice i dokaze o brojnim slučajevima ubistva. Na primer, veće je zaključilo da su 20. oktobra 1991, ili približno tog datuma, pripadnici policije SAO Krajine pohvatali lokalne, pretežno hrvatske civile, i odveli ih u vatrogasni dom u Hrvatskoj Dubici. Sledećeg dana, u krečanama blizu Baćina, pripadnici policije SAO Krajine streljali su i ubili 39 zatočenih Hrvata, uglavnom starijih lica. Pretresno veće zaključilo je da su pripadnici policije SAO Krajine počinili krivično delo ubistva kao zločina protiv čovečnosti i kao kršenja zakona i običaja ratovanja.
    Veće je nadalje zaključilo da su Srpska dobrovoljačka garda, Jedinica, Škorpioni, policija SAO Krajine i druge snage počinile veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih nesrba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
    Pošto je razmotrilo dokaze i svoje zaključke u vezi sa delima ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja, Pretresno veće utvrdilo je da su navedena dela počinjena sa namerom da se izvrši diskriminacija. Veće je stoga zaključilo da ta dela predstavljaju progon kao zločin protiv čovečnosti.

    U optužnici se navodi da optuženi snose individualnu krivičnu odgovornost za krivična dela ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona. Te optužbe zasnivaju se na navodnom učešću optuženih u udruženom zločinačkom poduhvatu, koji je imao za cilj prisilno i trajno uklanjanje većeg dela nesrpskog stanovništva sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pretresno veće sada će se pozabaviti time da li se navedena krivična dela mogu pripisati optuženima.

    Pretresno veće utvrdilo je da je počev od 31. decembra 1991. Jovica Stanišić bio na čelu DB-a Srbije, a da je Franko Simatović bio zaposlen u Drugoj upravi DB-a tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi.

    Pretresno veće primilo je veliku količinu dokaza u vezi sa ulogom koju su optuženi imali u odnosu na Jedinicu, druge navodne specijalne jedinice DB-a Srbije i druge srpske snage, često u vidu iskaza bivših pripadnika tih istih formacija ili u vidu zvanične dokumentacije Državne bezbednosti.
    Prvo, što se tiče Jedinice, poznate i kao Crvene beretke, a kasnije kao JATD (Jedinica za antiteroristička dejstva), Veće je utvrdilo da su u periodu od maja do avgusta 1991. godine Jovica Stanišić i Franko Simatović formirali jednu jedinicu DB-a Srbije koja se sastojala od oko 25 do 30 lica. U periodu od kraja aprila ili početka maja pa do jula 1991. godine, Franko Simatović je, u saradnji sa drugima, učestvovao u osnivanju i radu centra za obuku u Golubiću, u kome je izvođenje obuke započeto u maju 1991. Posle sastanaka između Martića i Stanišića i između Simatovića i Kapetana Dragana, koji su održani u Beogradu, instruktori Kapetan Dragan i Dragan Filipović izvodili su obuku u Golubiću zajedno sa Živojinom Ivanovićem, između ostalih. Po završenoj obuci, više polaznika obuke iz Golubića i sami su postali instruktori.

    Pretresno veće utvrdilo je da je obuka koja se izvodila u Golubiću bila vojne prirode i da je uključivala obučavanje polaznika za rukovanje oružjem i postavljanje zaseda, kao i za postupanje prema ratnim zarobljenicima i postupanje prema civilima u oružanom sukobu. U periodu između aprila i avgusta 1991, obuku u Golubiću prošlo je ukupno između 350 i 700 pripadnika policije i Teritorijalne odbrane SAO Krajine. Ljudi obučeni u Golubiću formirali su druge jedinice i obučavali druga lica u SAO Krajini, a takođe su, zajedno sa Simatovićem, Kapetanom Draganom i Živojinom Ivanovićem, učestvovali u dejstvima koja su u SAO Krajini izvođena između juna i avgusta 1991. godine.
    Pretresno veće utvrdilo je da je centar u Golubiću bio prvi u nizu sličnih centara u kojima je Jedinica obučavala nove regrute i druge srpske snage. Jedinica je takođe upućivala svoje pripadnike u različite operacije vojne prirode, uz podršku optuženih i pod njihovim rukovođenjem. Počev od kraja 1991. godine, među ovim centrima bio je i centar Ležimir na Fruškoj gori, odakle je Jedinica upućivana u operacije koje su u septembru 1991. godine izvođene u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. 1992. godine, među ovim centrima bili su i centar Pajzoš u Iloku, odakle su pripadnici Jedinice upućivani da učestvuju u zauzimanju Bosanskog Šamca u maju 1992, kao i centri na Ozrenu i Vili, odakle su pripadnici Jedinice upućivani u operacije izvođene oko Doboja u periodu između aprila i jula 1992. Veće je zaključilo da su tokom 1992. godine pripadnici Jedinice počinili krivična dela ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja u opštini Bosanski Šamac, kao i krivična dela deportacije i prisilnog premeštanja u opštini Doboj.

    Jedinica je tokom 1993. godine nastavila s izvođenjem obuke u centru na Tari, kao i u centrima u Skelanima i Bratuncu, odakle je učestvovala u borbenim dejstvima i akcijama čišćenja na području Skelana u martu i aprilu 1993. godine, kao i na području Bratunca u prvoj polovini 1993. Jedinica je nastavila s izvođenjem obuke 1995. godine u centrima Bilje, Sova i Pajzoš.

    Optuženi su 1997. godine prisustvovali proslavi godišnjice osnivanja Jedinice, tokom koje je Simatović hvalio njena dostignuća u, kako je rekao, zaštiti nacionalne bezbednosti u okolnostima u kojima je opstanak srpskog naroda bio neposredno ugrožen na celom njegovom nacionalnom prostoru. Tom prilikom Stanišić je uručio nagrade nekolicini pripadnika Jedinice.

    Shodno tome, Veće je zaključilo da su optuženi organizovali formiranje Jedinice i rukovodili njime, da su organizovali njeno učešće u nizu operacija u Hrvatskoj i Bosni i Herzegovini, kao i da su rukovodili i organizovali njeno finansiranje, logističku podršku i druge vrste značajne pomoći ili podrške tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi. Optuženi su najkasnije od septembra 1991. godine komandovali Jedinicom i rukovodili njenim razmeštanjem i izvođenjem obuke preko vodećih pripadnika Jedinice. Jedinica je u avgustu 1993. godine formalno postala deo DB-a Srbije kada je formalizovana kao JATD (Jedinica za antiteroristička dejstva).

    Kada je reč o drugim navodnim specijalnim jedinicama DB-a, Veće smatra da su veze između tih formacija i optuženih bile slabije. Na primer, Veće nije moglo da zaključi da su optuženi rukovodili ili organizovali formiranje SDG ili Škorpiona, niti da su njima rukovodili u nekoj konkretnoj operaciji. Štaviše, Veće je izvelo tek manji broj zaključaka da su optuženi pružali podršku ovim dvema formacijama.
    hag- 85229 - 27.05.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Za zločine nad Srbima u Hagu osuđena samo tri lica


    Haški trbinal je za zločine nad Srbima tokom rata devedesetih godina prošlog vijeka osudio samo tri lica - jednog Hrvata i dva Bošnjaka.

    Iz statističkih podataka koji su objavljeni na sajtu Haškog tribunala, a koje je u knjizi "Haški tribunal između prava i politike" obradio dr Jovan Ćirić - direktor Instituta za uporedno pravo iz Beograda, vidi se da je Zdravko Mucić dobio devet godina zatvora, Hazim Delić 18, a Esad Landžo 15 godina.

    Do sada su u Haškom tribunalu 43 Srbina osuđena na 701, 5 godina zatvora, a jednom je izrečena doživotna robija.

    Ako se tome dodaju i prvostepene presude Srbima koji sada čekaju odluku Apelacionog vijeća i oni kod kojih je prvostepeni postupak još u toku, ti podaci su još drastičniji.

    Nasuprot tome, do sada je u Haškom tribunalu 11 Hrvata dobilo 146 godina zatvora, a pet Bošnjaka osuđeno je na 41, 5 godina zatvora.

    Za zločine nad Srbima Haški tribunal oslobodio je odgovornosti Zejnila Delalića i Nasera Orića, iako su izneseni brojni dokazi o Orićevim zlodjelima nad Srbima u Podrinju.

    Mnogo zločina nad Srbima u minulom građanskom ratu u BiH počinili su i Hrvati.

    Poznati su slučajevi: Sijekovac, Kupres, Mrkonjić Grad... Ipak, Hrvati su u Hagu uglavnom odgovarali za zločine nad Bošnjacima.

    Prema podacima koje je kao tačne prihvatio i Haški tribunal i UN, u ratu u BiH stradalo je 104 hiljade ljudi, od čega 68 hiljada Bošnjaka, 23 hiljade Srba, devet hiljada Hrvata i gotovo četiri hiljade onih koji su se izjašnjavali kao "ostali".

    Bez obzira na ove podatke, očigledno je da su u Haškom tribunalu procesuirani uglavnom Srbi.

    Zbog toga je nedavno Goran Petronijević - poznati beogradski advokat i pravni savjetnik nekadašnjeg predsjednika Republike Srpske Radovana Karadžića, na jednom skupu rekao da je pred Haškim tribunalom "svako nevin dok mu se ne dokaže da je Srbin".

    Ta rečenica mogla ga je skupo koštati, jer su u Haškom trubunal čuli za tu uzjavu i pokrenuli postupak zbog, navodnog, nepoštivanja suda.

    "Međutim, prilikom prvog izjašnjavanja o tome, koje je na šest stranica uradio doktor Radovan Karadžić, jer nije dozvolio da to ja učinim, odustali su od tog postupka, ali me i dalje čekaju na svakoj 'krivini'", kaže Petronijević.

    Mnogi advokati su u Haškom tribunalu već odgovarali zbog nepoštivanja suda. Poznati beogradski advokat Milan Vujin 2000. godine zamalo je izbjegao zatvorsku kaznu.

    Kažnjen je novčanom kaznom od 15 hiljada holandskih guldena i trajno je izbrisan sa spiska advokata u Haškom tribunalu. Bilo je još nekih advokata koji su slično prošli.

    Haški tribunal je za nepoštivanje suda do sada kaznio i mnoge svjedoke, pa čak i neke optužene koji se već nalaze u Ševeningenu. Tako je sedamdesetogodišnji Kosta Bulatović u haškom zatvoru odležao tri mjeseca samo zbog toga što nije htio da svjedoči u predmetu protiv Slobodana Miloševića.

    Generala Vojske Republike Srpske u penziji Radislava Krstića, koji je već osuđen u Haškom tribunalu na 35 godina zatvora, krajem maja ove godine vjerovatno očekuje i dodatna kazna za nepoštivanje suda zbog toga što nije htio da svjedoči u slučaju Radovana Karadžića.

    I predsjednik SRS-a Vojislav Šešelj, koji je u Haškom protvoru više od deset godina, a još nije dobio presudu, već tri puta je odgovarao zbog nepoštivanja suda. Prvi put je dobio 15 mjeseci zatvora, drugi put 18, i treći put, nedavno - dvije godine.

    Ima, naravno, još mnogo slučajeva kažnjavanja ljudi zbog nepoštivanja suda, ali samo jedan od njih do temelja je poljuljao kredibilitet Haškog tribunala. Riječ je o slučaju nekadašnjeg porparola Haškog tribunala Florens Artman.

    Raspravno vijeće Haškog tribunala je 14. septembra 2009. godine osudilo Artmanovu zbog objavljivanja povjerljivih podataka sa suđenja Slobodanu Miloševiću. Ona je te podatke objavila 2007. godine u svojoj knjizi "Mir i kazna" i zbog toga je kažnjena novčanom kaznom od sedam hiljada evra.

    Pošto nije htjela da plati, Haški tribunal raspisao je međunarodnu potjernicu iako su dobro znali da se ona nalazi u Francuskoj, jer im je otuda i poručila da neće poslati novac za kaznu.

    Ubrzo poslije toga francusko Ministarstvo inostranih poslova obavijestilo je Haški tribunal da neće uhapsiti Artmanovu i izručiti je Tribunalu, gdje je trebalo da ide u zatvor na sedam dana, niti će izvršiti prinudnu naplatu te kazne, jer, kako je napisalo, "nepoštivanje suda nije krivično djelo u njihovoj nadležnosti".

    I ovaj slučaj pokazao je da se u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu pravda selektivno primjenjuje.

    Artmanovu je u ovom slučaju zaštitila Francuska, koja je član Savjeta bezbjednosti UN i jedan od osnivača Haškog tribunala.

    Vukan DUBOČANIN / SRNA
    hag- 82397 - 10.02.2013 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (1)

    Sudija Nijambe očitala lekciju haškom tužilaštvu


    Kazna na doživotnu robiju koju je pretresno veće Haškog Tribunala izreklo generalu VRS Zdravku Tolimiru predstavlja produžetak profesionalnog sunovrata te ustanove poslije oslobađajućih presuda Gotovini i Markaču za Operaciju Oluja u Krajini i Ramušu Haradinaju za zločine počinjene na Kosovu.

    Na osnovu nategnutog i slabo argumentovanog rezonovanja, dvotrećinskom većinom, i uprkos izdvojenom mišljenju i razornoj kritici sudije Priske Nijambe iz Zambije, pretresno vijeće je prihvatilo skoro sve navode optužnice vezano za navodno djelovanje generala Tolimira u okviru operacije koja je rezultirala zauzimanjem enklava Srebrenica i Žepa u julu 1995. godine. Na taj način, i ovo pretresno vijeće Haškog tribunala potvrdilo je još jednom ne samo kontinuiranu saradnju između Suda i Tužilaštva, već i činjenicu da se oba odjeljenja haške Inkvizicije skoro uvijek nalaze na istoj strani. Njihov zadatak je da budu na usluzi političkim interesima međunarodnih struktura koje su Tribunal formirale da bi se time progonu njihovih protivnika dao privid pravne utemeljenosti.

    Nasuprot standardnim i servilnim zaključcima većine u vezi sa događajima u julu 1995. stoji blistavo napisano izdvojeno mišljenje sudije Nijambe koje ga, tačku po tačku, raznosi u param-parčad i koje predstavlja jedini profesionalno ozbiljan dio prvostepene presude u predmetu Tolimir.

    Na osnovu analize dokaza predočenih tokom suđenja, sudija Nijamba nepobitno utvrđuje neosnovanost centralnih tačaka optužnice koje se odnose na navodne udružene zločinačke poduhvate vezano za masovno ubijanje i prisilno izmiještanje civilnog stanovništva. Pored toga, ona odbacuje lažno svjedočenje svjedoka-saradnika Momira Nikolića na čijim oportunističkim izmišljotinama počiva veliki dio činjeničkih nalaza većine, ističe da je do 3. 000 muškaraca nastradalo ne kao posljedica strijeljanja već legitimnih borbenih dejstava za vrijeme proboja kolone 28. divizije iz Srebrenice prema Tuzli, i podvlači da raspoloživi dokazi ukazuju na to da je ubijanje određenog broja ratnih zarobljenika bilo "djelo male grupe pojedinaca koji su postupali bez ovlašćenja i u tajnosti", a ne odluka vojnog ili političkog vrha Republike Srpske. Ona je zato zahtijevala da general Tolimir bude - oslobođen.

    Mada dolazi iz Zambije, sa nekadašnje kolonijalne periferije današnje Evrope, u skladu sa najboljim tradicijama nekadašnje evropske pravne nauke i prakse u svom izdvojenom mišljenju u predmetu Tolimir sudija Nijambe je očitala spektakularnu intelektualnu lekciju izopačenom savremenom pravosuđu svojih bivših kolonijalnih gospodara.
    hag- 81681 - 16.01.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Hag i haška pravda


    Kanadski oficir: muslimani granatirali svoj narod!

    16. januar 2013. godine

    Radovan Karadžić

    Bosanski muslimani artiljerijski su gađali sopstveni narod u Sarajevu da bi za to okrivili Srbe i izazvali međunarodnu intervenciju, rekao svedok.

    Kanadski vojni obaveštajac je svedočeći danas na suđenju Radovanu Karadžiću pred Tribunalom u Hagu rekao da su bosanski muslimani artiljerijski gađali sopstveni narod u Sarajevu da bi za to okrivili Srbe i izazvali međunarodnu intervenciju protiv njih. Bivši predsednik Republike Srpske optužen je za terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada; za genocid u Srebrenici; za progon muslimana i Hrvata širom BiH i za uzimanje za mirovnih snaga UN za taoce, 1992-95.

    Svedočeći u Karadžićevu odbranu, identiteta zaštićenog pseudonimom KW-554, kanadski oficir je izjavio da je u glavnoj komandi Unprofora u Zagrebu, gde je službovao, "bilo rašireno verovanje da su muslimani bili odgovorni za neke od najzloglasnijih incidenata" u kojima su tokom rata stradali civili u Sarajevu.

    Muslimani odgovorni bar za jednu od dve eksplozije na Markalama

    "Vladalo je uverenje da muslimanske snage artiljerijski gađaju sopstveni narod kako bi okrivili Srbe i izazvali međunarodnu intervenciju u svoju korist", izjavio je svedok. Naglasio je da su, po saznanjima koje je imao, muslimani bili odgovorni za "bar jednu" od dve eksplozije na pijaci Markale.

    U prvoj, 5. februara 1994, poginulo je 66 osoba, a ranjeno više od 140 građana. U drugoj, 28. avgusta 1995, stradale su 43 osobe, dok je ranjeno 75. KW-554 je tvrdio da mu je "jedan američki vojnik" pokazao sliku na kojoj se vidi kako, 5. februara 1994, "jedna osoba sa prozora zgrade baca minobacačku granatu" na Markale.

    Za drugu eksploziju ispred zatvorene pijace Markale avgusta 1995, svedok je izjavio da "nije moglo biti utvrđeno sa koje je strane bila ispaljena". Dok je boravio u BiH, KW-554 je rekao da se uverio da su pripadnici Unprofora, NATO i nacionalnih kontigenata radili na utvrđivanju "potencijalnih meta" u Republici Srpskoj za napade aviona NATO.

    Te informacije prenosili su Alijansi, a svedok je video te spiskove. Na terenu su, po njegovim rečima, bili i zapadni specijalci koji su, u i oko muslimanskih enklava u istočnoj Bosni, navodili bombe NATO aviona na srpske ciljeve. KW-554 je rekao da su maja 1995. ti "istureni vazduhoplovni kontrolori" (forward air-controlers) označili kao metu depo za municiju na Palama, koji je avijacija NATO potom uništila, "obezbedivši vojnu prednost za muslimane".

    Nema dokaza za Karadžićevo učešće u srebreničkom zločinu

    Za to je, po svedoku, znao i tadašnji komandant Unprofora u BiH Rupert Smit. Pošto je, po povratku iz BiH, proučio obiman materijal "s oznakom tajnosti" o zbivanjima u Srebrenici jula 1995, svedok, kako je rekao, nije našao nijedan dokaz da je Karadžić "bio umešan ili informisan" o masovnim pogubljenjima muslimana koje je VRS, po optužnici, počinila pošto je zauzela tu enklavu 11. jula 1995.

    U unakrsnom ispitivanju, tužiteljka Kimberli Vest pitala je svedoka da li je zaista video i koliko je dobro proučio fotografiju na kojoj navodno osoba baca minobacačku granatu na Markale sa obližnje zgrade. "Video sam tu fotografiju iz daleka, nisam je izbliza detaljno pregledao", odgovorio je svedok. Upitan sa koje je daljine video fotos "uobičajene veličine", kazao je "sa tri metra".

    Američki vojnik je fotografiju "pokazao vrlo brzo i nisam mogao razaznati šta je na njoj", rekao je KW-554. Na sugestiju tužiteljke, on je prihvatio da bi osoba koja je fotografiju načinila "morala biti blizu", odnosno da bi "fotograf morao preživeti eksploziju u kojoj je 66 osoba poginulo, a 140 ranjeno".

    O prvoj eksploziji na Markalama danas je svedočio i francuski oficir koji je učestvovao u istrazi, ali je njegov iskaz, zbog zaštite identiteta, bio većim delom zatvoren za javnost. U Karadžićevu odbranu, iskaz pred sudijama jutros je dao i britanski brigadni general Vire Hejz (Vere Hayes) koji je bio načelnik štaba Unprofora u Kiseljaku kod Sarajeva od aprila do oktobra 1993. godine.

    Hejz je opisao teške pregovore o demilitarizaciji Srebrenice u proleće 1993, potvrdivši da je Karadzić prethodno naredio da se zaustavi ofanziva VRS na tu enklavu i da se omogući pristup humanitarnim konvojima.

    Demilitarizacija Srebrenice, Karadžić stopirao ofanzivu VRS

    Po sporazumu od 18. aprila 1993. VRS i Armija BiH saglasile su se da će Srebrenica biti demilitarizovana odmah pošto u nju uđe jedna četa Unprofora, kazao je svedok. U skladu sa dogovrenim, Hejz je definisao "sigurnu zonu" koja je obuhvatala "urbano područje Srebrenice i brda neposredno iznad".

    Kada je 21. aprila 1993, zajedno sa nenaoružanim oficirima VRS, otišao u Srebrenicu da proveri da li je demilitarizacija sprovedena, britanskog brigadira je u enklavi dočekao Naser Orić "koji je bio naoružan, kao i dvojica njegovih telohranitelja". "Sa Orićem sam razgovarao pola sata i objasnio sam mu sporazum. Izgledalo je da on ili prethodno nije bio informisan o tome ili da to nije u potpunosti shvatio", rekao je Hejz, dodavši da je Orić "nestao" pre no što su ga videli oficiri VRS.

    Ono što je video na punktovima za prikupljanje oružja u Srebrenici, po rečima svedoka, bilo je potpuno u skladu sa naređenjem tadašnjeg generala Armija muslimanske BiH Sefera Halilovića, koje je kasnije video, da se upotrebljivo oružje ne predaje pod kontrolu Unprofora.

    Sporazum o demilitarizaciji, ocenio je Hejz, nije bilo moguće sprovesti zato što "nijedna strana nije bila voljna" da to učini i zbog međusobnog nepoverenja. Takođe, "bilo je izveštaja da su se napadi iz Srebrenice na okolna srpska sela nastavili tokom leta", a Unprofor "nije mogao učiniti ništa da ih spreči". Suđenje Karadžiću nastavlja se sutra.
    hag- 80979 - 29.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Kadija te tuži, kadija te sudi!


    Da nije istinito bilo bi smiježno! Da li je Ban Ki Mun bolji od Bramerca ili su ista stoka?

    Ban Ki Mun: Istražiti rad Bramerca

    28. decembar 2012.

    Generalni sekretar UN Ban Ki-mun će zatražiti od Haškog tribunala da razmotri žalbu Udruženja nestalih sarajevsko-romanijske regije na rad Serža Bramerca.

    To udruženje je, podsetimo, ukazalo na diskriminaciju srpskih žrtava od glavnog haškog tužioca.

    Predsedniku Udruženja nestalih Milanu Mandiću Ban Ki-mun je uputio odgovor na dopis u kojem se žalio da se Bramerc pri poseti BiH sastaje samo s predstavnicima bošnjačkih udruženja porodica žrtava, čime diskriminiše srpske žrtve, piše Glas Srpske.

    "Ban Ki-mun mi je odgovorio da će našu žalbu na ponašanje Bramerca uputiti Tužilačkom veću Haškog tribunala koje će raspravljati o tome da li je Bramerc trebalo da razgovara samo sa predstavnicima žrtava jednog naroda. Očekujemo da će doneti odluku o tome", rekao je Mandić.

    On je dodao da je dobro da je reagovao generalni sekretar UN, jer je nedopustivo da o žalbi na ponašanje Bramerca odlučuje sam Bramerc, odnosno Hag.

    "Glas Srpske" objavio je juče odgovor predsednika Haškog tribunala Teodora Merona, koji je Udruženju nestalih sarajevsko-romanijske regije uputio 22. novembra. Meron je, naime, napisao da je žalbu na rad Bramerca uputio na razmatranje tužiocu, tj. samom Bramercu.

    Na pitanja "Glasa" kako je moguće da glavni tužilac Haškog tribunala sam razmatra žalbu na njegov rad, iz Haškog tribunala nisu odgovorili.

  • "Kancelarija tužioca je nezavisna od Veća i predsednika Tribunala. Vaša pitanja prosleđena su Kancelariji tužioca Bramerca", rečeno je tom listu u Tribunalu.

    Bramerc se u poslednjoj poseti BiH od 15. do 17. oktobra sastao sa članovima Predsedništva BiH, predstavnicima pravosudnih institucija, te sa bošnjačkim udruženjima porodica žrtava rata, ali ne i s predstavnicima srpskih i hrvatskih udruženja.

    Zbog toga su mnogobrojna srpska udruženja poginulih, stradalih i nestalih uputila žalbe Haškom tribunalu, Savetu bezbednosti UN i Komitetu za ljudska prava UN.
  • hag- 80859 - 25.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Ubistvo Slobodana Miloševića u Hagu


    Misteriozna smrt Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu sve više zaokuplja zapadne medije i nezavisne istraživače. Ovih dana iz štampe izlazi knjiga Robina de Rajtera, holandskog istraživača, istoričara i novinara u kojoj on ne postavlja pitanje da li je Slobodan Milošević ubijen ili ne. On istražuju ko će odgovarati za Miloševićevo ubistvo s predoumišljajem i ko je naručio ovaj zločin.

    Milošević je 11. marta 2006. godine pronađen mrtav u svojoj ćeliji u Ševeningenu. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Pored autopsije Tužilaštvo je tražilo da se uradi i toksiološka analiza.

    Miloševićevo zdravstveno stanje, koje se naglo pogoršalo posle početka suđenja, bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog zatvorskog osoblja. Ali, otkriva nam na samom početku knjige autor, niko nije spominjao da to osoblje čine samo jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra.

    Takođe saznajemo da se lečenje Miloševića tokom prve godine njegovog zatočeništva sastojala samo od jednog aspirina dnevno. Miloševićev advokat Zdenko Tomanović je već tada tvrdio da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar dr. Lav Bokeria sa poznatog specijalističkog instituta Bakuljev otkrio je novinarima:

  • Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu dijagnozu, ali bez uspeha. Da je Miloševiću bilo dopušteno da ode u bilo koju specijalističku kliniku, preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i on bi bio živeo još dugo.

  • Zanimljivo je da su i 13 nemačkih lekara pisala Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost za zdravlje Miloševića. Ali, sugestije doktora su odbaćene i terapija je izostala.

  • Grupa lekara koju je odredio sam Tribunal ustanovila je sledeću dijagnozu: Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u odrađenim uslovima mođe dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti. Nasuprot ovom nalazu Karla del Ponte izjavljuje da se Milošević oseća izuzetno dobro.

  • Medicinski nalaz iz 2005 godine pokazao je prisustvo "nepoznatih" lekova u krvi Miloševića koji neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Zato Milošević traži da ga leče ruski specijalisti. Iako je Ruska Vlada 18. Januara 2006. Godine dala garanciju da će Milošević posle lečenja biti na raspolaganju Tribunalu, njegova molaba je u februaru odbijena.

  • Mnogi međutim smatraju da je zvanični izveštaj o smrti Miloševića lažan.
  • Ruski general Leonid Ivašov je izjavio: To je političko ubistvo po narudžbini!
  • Ivica Dačić: Milošević nije umro u Hagu, on je ubijen!
  • Nik Varkenviser: Postupanje sa Slobodanom Miloševićem, pogotovo kad je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo.
  • Vladimir Kršljanin: Mnogi Srbi misle da se radi o ubistvu sa predumišljajem.
  • Holandse novine Targets: To što su sudije odlučile da mu se ne izađe u susret, već je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo s presumišljajem.
    - Gotovo sve srpske novine: Hag je ubio Miloševića!
    - srpski ministar Rasim Ljajić je prisustvovao autopsiji i to je trebalo da rasprši sve sumnje u uzrok smrti, međutim to je imalo suprotan efekat pošto je ministar bio zakleti Slobin neprijatelj, konstatuje autor knjige.

  • Porodica je insistirala na nezavisnoj autopsiji van Holandije ali je to ignorisano.
  • Robin de Rajter dolazi do ključnog trenutka ove misterije, a to je izjava Hajkeline Verajn Stjuart iz Amnesti Internešenel. Ona je rekla da je Miloševićeva smrt direktna posledica lekova nađenih u njegovoj krvi. Sigurni smo da je to uzrok smrti! Prirodna smrt je apsolutna isključena.

    Potom se u knjizi navode brojne spekulacije o trovanju bivšeg predsednika u Ševeningenu, ali dolazimo do još jednog ključnog dokaza:
    - Još krajem avgusta 2004. godine za vreme večere u zatvoru u Ševeningenu zatvorsko osoblje se jako uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi pritvorenik. Na suđenju, septembra 2004. Milošević je spomenuo ovaj incident:
    -Već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i sposobnim da se lečim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki "nezavisni" doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a i najavljuje da nisam dovoljno zdrav" Imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kad mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza.
    Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena, iako su svi obroci naizgled isti. Ja imam određene pretpostavke koje mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi. Međutim, sudije su u tom trenutku ućutkale Miloševića tako što su mu isključile mikrofone i nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja.
    -Miloševićevo stanje se iz dana u dan pogoršavalo. Sve češće je patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju. Džejms Biset, bivši kanadski ambasador ga je posetio u zatvoru, on svedoči da je Milošević iznenada strašno pocrveno u licu i zgrabio glavu šakama. U glavi mu je odzvanjalo kao da govori u metalnu posudu. U martu 2006. Milošević je po ko zna koji put izrazio svoju zabrinutost:

    -Za pet godina u zatoru nisam uzeo ni jedan antibiotik, nisam imao ni jednu infeksiju osim jednog gripa, pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. Januara 2006. (koji je dobio dva meseca kasnije) stoji da su mi u krvi pronađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre - rifampicin.
    -U međuvremenu pojavile su se mnoge zvanićne izjave velikih eksperata za ratne zločine, da se suđenje Miloševiću koje je najavljeno kao proces nad procesima postalo tajno suđenje. Milošević je već u uvodnom govoru izneo senzacionalne činjenice i neoborive dokaze o ulozi koje su odigrale Amerika, Nemačka i druge Nato zemlje. Čovek može da prežuti istinu, ali ne može da je pobedi.

    Kako je suđenje odmicalo postajalo je jasno da optužnica nije vredela ni papira na kome je napisana, rekao je Ralf Hartman, bivši nemački ambasador u Jugoslaviji.

    Svetske novine svakodnevno pišu da nema pravih dokaza protiv Miloševića i da se optužnica raspada.
    Mnogi su izlaz videli, autor navodi i neke koji su davali takve izjave, da se Tribunal može izvući iz ovog problema jedino ako se desi da Milošević umre.
    Bilo bi bolje kad bi Milošević umro dok je još na optuženičkoj klupi, jer ako se proces dovede do kraja on može biti osuđen samo za relativno malo krivično delo, izjavio je Džejms Gav, ekspert za ratne zločine i savetnik suda u Hagu.
    -Autor zaključuje da se Tribunal sigurno može teretiti za ubistvo iz nehata, ako ne i za ubistvo sa predumišljajem, za šta će se kako tvrde mnogi mediji podići tužba.

    Nema sumnje da Tribunal i Vašington snose punu odgovornost za smrt Miloševića, zaključuje Robin de Rajter.

    Milošević je prvo uspavan pa ubijen smrtonosnom dozom anestetika
    Zvanična verzija koju zagovara Tribunal glasi: Slobodan Milošević umro je usled prestanka rada srca u noći između 10. i 11. marta u svojoj ćeliji. Prema navodima istrage, Miloševićevo srce stalo je zato što se on nije pridržavao propisane lekarske terapije, nego je pribegavao samoinicijativnom uzimanju lekova. Prema tvrdnjama zatvorskih vlasti, Milošević je duže vremena uzimao "rifampicin", antibiotik koji se koristi prilečenju lepre. "Rifampicin" u potpunosti neutrališe dejstvo lekova za regulaciju krvnog pritiska, pa bi to značilo da je Milošević sam sebe dugo i sistematski ubijao.

    Međutim, ono što je istraga propustila da objavi jeste da su u februaru 2006. godine, kada je uzorak Miloševićeve krvi poslat na analizu, toksikolozi utvrdili prisustvo "rifampicina" i da su nadležni u Tribunalu čitavih petnaest dana pre smrti Slobodana Miloševića znali da mu je zdravlje ozbiljno ugroženo. Holandski toksikolog Donald Uges tada je izjavio:

  • Tačno je da sam dve nedelje pre smrti Miloševića dobio njegovu krv na analizu i utvrdio prisustvo "rifampicina" (petak 24. februara 2006. godine). Tri dana kasnije (ponedeljak 27. februar 2006. godine), znači dve nedelje pre smrti Miloševića, obavestio sam zatvorske vlasti o činjenicama koje sam utvrdio - tvrdi Uges, što potvrđuje sumnju dela javnosti u zvaničnu verziju Miloševićeve smrti.

    Više od nedelju dana pre Miloševićeve smrti zatvorske vlasti su znale da se Milošević ili sam truje, ili ga neko truje. U oba slučaja njihova je dužnost bila da ga zaštite. Zašto to nije urađeno u slučaju Miloševića?

    Stvar se za Haški tribunal komplikuje još više ako se pogleda toksikološko superveštačenje Instituta za sudsku medicinu Univerziteta u Bonu. Ovo veštačenje je u Miloševićevom urinu otkrilo prisustvo još jednog leka, "droperidola".

    Ovaj lek je jako sredstvo za smirenje, a američka Federalna agencija za lekove i hranu (FDA) izdala je najoštrije upozorenje o štetnosti njegove primene kod srčanih bolesnika. U dokumentu ove agencije piše da doza "droperidola" veća od 25 miligrama kod srčanih bolesnika vrlo često izaziva tzv. fatalnu srčanu aritmiju, odnosno prestanak rada srca.

    Milošević je dugi niz godina bolovao baš od hipertrofije leve srčane komore, povišenog krvnog pritiska i srčane aritmije. Dakle, da je on kojim slučajem popio više od 25 miligrama "droperidola", ishod bi bio fatalan. Ipak, ostaje pitanje otkud tragovi ovog leka u njegovoj krvi?

    Na pitanje da li je Milošević mogao samoinicijativno da uzme ovaj lek, Uges kategorično tvrdi:

  • To je nemoguće. Način primene tog leka znaju samo izuzetno stručne osobe, lekari ili farmaceuti, a Milošević nije bio ni jedno ni drugo - objasnio je holandski toksikolog.

    POLITIČKA LIKVIDACIJA

    Holandski i srpski mediji koji su pre dve godine preneli vest da je Milošević u Hagu ubijen naglo su prestali da se bave ovom temom. Gotovo u svim holandskim medijima, pa i na državnoj televiziji objavljena je vest da Slobodan Milošević nije umro prirodnom smrću, već da se radi o političkom ubistvu.

    "Supstance imaju neutrališući efekat na lekove koje je Milošević primao za visok krvni pritisak i srce", preneli su tada holandski mediji.

    Mnogi novinari u ovoj zemlji, poput komentatora Kejsa van Dama sa holandske državne televizije, otvoreno su izrazili sumnju u zvaničnu verziju o Miloševićevoj smrti koju je tada pokušavao da plasira Haški tribunal.

  • Smrt Slobodana Miloševića je krajnje misteriozna, i ja ne verujem u zvaničnu verziju Haškog tribunala - izjavio je tada Van Dam u holandskom nacionalnom dnevniku.

    Državna televizija potom saopštava i da su u Miloševićevoj krvi nađene sporne supstance i da to sugeriše da Milošević nije umro prirodnom smrću, već da se radi o političkom ubistvu.

    LEK KOJI JE UBIO MILOŠEVIĆA

    U upozorenju o štetnosti primene "droperidola" kod srčanih bolesnika koje je izdala FDA stoji da doza od 25 miligrama ovog anestetika izaziva trenutnu smrt tako što između dva otkucaja srca zaustavi nervni impuls koji srčani mišić tera da se grči. Usled toga dolazi do pucanja trbušne arterije. Dakle, čak i da je lekar u tom trenutku bio neposredno pored Miloševića, ne bi mu bio od pomoći.

    Interesantno je da ovaj lek desetak minuta posle primene uspava bolesnika, tako da čak i da žrtva nešto oseti, ne može da reaguje jer bukvalno umire u snu.
  • hag- 79573 - 16.11.2012 : Sasa Kraljevo - best (6)

    Haški sud


    Sa Gotovinom je valjda konačno jasno našim političarima i narodu ono što su razumni ljudi već odavno govore:

  • "Srbi, okrenite se ka istoku i uzmite se u pamet!"
  • hag- 78624 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)


    Hrvatsko pravosuđe: Za zverska mučenja 34 Srba - šest meseci zatvora!



    Šokantna presuda u Zagrebu: petorica vojnika Hrvatske vojske osuđena na ukupno osam i po godina zatvora za mučenje 34 Srba u zatvoru Kerestinec. Milorad Pupovac za S media: Suzdržavao sam se od komentarisanja ranijih presuda, ali je ovo sramota!

    Srbi koji su mesecima mučeni u logoru Kerestinec u Zagrebu nisu danas dočekali pravdu. Petorica pripadnika Hrvatske vojske dobili su minimalne kazne za zverske zločine počinjene 1991. i 1992. nad 34 Srba.

    Njih trojica već sutra će moći da se nađu na slobodi, pošto im je u kaznu uračunato i vreme provedeno u pritvoru, dok će bivši zapovednik zatvora Stjepan Klarić provesti iza rešetaka ne više od šest meseci. S media istražuje: Hrvatski političari se zabavljaju vređanjem Srba?

    Milorad Pupovac za S media portal: Kerumova mržnja prema Srbima je samo vrh ledenog brega!

    Naime, Klarić je nepravosnažno osuđen na tri i po godine zatvora zbog zlostavljanja pripadnika, kako se navodi, neprijateljske JNA, ali i srpskih civila iz okoline Zagreba i Siska. Dražen Pavlović, Željko Živec i Goran Štrukelj dobili su po godinu dana zatvora, a Viktor Ivančin dve.

    Male kazne sudija je obrazložio činjenicom da su bili učesnici Domovinskog rata, da su se primereno ponašali u pritvoru i da su im porodice u lošem finansijskom stanju.

    Srbi šokirani!

    Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća, kaže za S media portal da je ogorčen presudom:

  • Do sada sam retko komentarisao presude, ali sada ne mogu da se suzdržim. Ovo je sramota! Nakon presude Hrastovu za ubistvo 13 ljudi zarobljenih i razoružanih za koje je dobio četiri i po godine, sada je usledila i ova presuda. Za mučenje i maltertiranje ljudi dobili su ovako malo kaznu. Sa druge strane, znamo kolike su kazne dobijali Srbe za ratne zločine. Ovo samo pokazuje da sudovi, posle toliko godina, nisu u stanju da presude po pravdi i zakonu. Sude po osećaju, po pristrasnosti, a to znači da žrtve nisu jednake. Kazna ovde zavisi samo od toga ko je počinio zločin. Sramota!

    Srpske žrtve ne postoje

    Direktor Informaciono-dokumentacionog centra "Veritas" Savo Štrbac kaže za S media portal da hrvatsko pravosuđe ne poštuje srpske žrtve: Logor i u Drugom svetskom ratu

    Kerestinec je bio "čistilište" za Srbe i tokom Drugog svetskog rata. U njemu su pre streljanja bili zatočen Božidar Adžija i Ognjen Prica -Nastavljaju praksu da omalovažavaju srpske žrtve. Do 2000. godine nisu ni procesuirali ratne zločine nad Srbima. I sada se ponašaju tako. Skandalozno je da koriste olakšavajuće okolnosti da bi došli do mizernih kazni, ispod zakonskih propisa. Često imam utisak da tamošnji sudovi više vremena izgube na utvrđivanje olakšavajućih okolnosti u slučaju hrvatskih vojnika, koji su počinili zločin nad Srbima, nego što utvrđuju njihovu krivicu. Za ratni zločin je minimalna kazna pet godina. Da bi neko dobio manje od pet godina, moraju da se nađu izuzetne olakšavajuće okolnosti. Oni to uvek nađu.

    Stravična mučenja

    Klarić i njegovi saborci od početka suđenja negirali su krivicu da su mučili Srbe, prvo u vojnom zatvoru u Gajevoj ulici, a onda i u vojnoj bazi Kerestinec. Srbi su tamo mučeni elektrošokovima, premlaćivani su, terani da se tuku međusobno. Hrvatski vojnici su ih i seksualno maltretirali i terali na oralni seks. Mučene su i žene, a jedna trudnica je zbog seksualnog iživljavanja i pobacila.

    Tokom suđenja Srbi su svedočili o višednevnom prebijanju. Jedna bivša zatočenica svedočila je o mučenju strujom i o tome kako su je hrvatski vojnici terali da pleše gola do pojasa. Mučenja su završavana tako što su vojnici zatvorenicima gasili cigarete na jeziku.

    Autor teksta: Dušan Mlađenović
  • hag- 78147 - 15.10.2012 : Delija Zvornik - best (0)

    Ratni snimci


    Gledam ove ratne snimke na Yutube sa raznih ratišta i otprilike tek svaki deseti je sniman sa naše strane. Sve ostalo su muslimanski pa me zanima zbog čega je odnos takav ili su oni više snimali ili se naši snimci zbog nekih razloga ne postavljaju, a ako se može negde još pogledati nešto sa naše strane volio bih da znam gdje i kako.

    Poštovani,

    kao što ti je poznato, naša arhiva je pokupljena i odnešena u Hag. To važi i za TV priloge koje je snimila SRNA. Pored toga, snimci koje objavljuju muslimani na YOUTUBE su uglavnom preuzeti od razno-raznih amatera koji iste "kradu" sa njihove televizije. Takvih snimaka je jako malo na našim televizijama pa video materijal snimljen za vrijeme rata uglavnom trune u podrumima beogradskih televizijskih kuća jer se ni tamo ništa ne objavljuje o slavnoj borbi srpskog naroda za slobodu!
    hag- 18258 - 13.07.2008 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Sramota u Hagu


    Haško žalbeno vijeće je prije nekoliko dana oslobodilo Nasera Orića svih zločina počinjenim na prostorima Srebrenice i time poništilo presudu koja je nad njim izrečena u ljeto 2006. godine. Ovim je i najvećim idiotima postalo jasno da je taj sud potpuno pristrastan, i da radi po naružbini, a u svrhu američke imperijalističke politike i razbijanja Evropske Unije.

    Ovim, za međunarodno pravo sramotinim činom, institucija Haškog tribunala je izgubila povjerenje čak i onih država koje su ga podržavale. Na primjer, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je izjavio 12. jula 2008. godine da će Rusija tražiti zatvaranje Tribunala pošto smatra da radi neobjektivno.

    Naser Orić je bio jedan od najvećih krvoloka na području Srebrenice. U tu svrhu ovdje ću opisati jednu moju malu "avanturu" kao i komentar jednog Bošnjaka iz Srebrenice. Sve ovo je istinitio, i moje vlastito iskustvo.

    U jesen 1994. godine sam se, sa tri momka i dvije djevojke, u autu rumske registracije, uputio iz Milića u pravcu Srebrenice. Nakon što smo greškom prošli srpske rovove i došli ispred muslimanskih bunkera, vratili smo se nazad jer je jedan srpski borac pucao u našeg stojadina - da nas opomene. Prepadnuti srpski vojnik nam je tom prilikom objasnio da smo ostali živi samo zato što je bio neki muslimanski svetac, pa onih par muslimana u rovovima nije smjelo da otvori vatru bojeći se odgovora sa srpske strane.

    Nakon rata, Azem Begiće je kupio od mene stan u Sarajevu, pa sam mu jednom prilikom prepričao ovaj događaj. Kažem ja njemu:

  • "Azeme, ja umalo da za vrijeme rata dođem tebi u Srebrenicu. Međutim, da se to desilo, vjerujem da bi me ti spasio od Nasera i njegovih".

    Dugogodišnji prijatelj moga oca i vjerovatno najugledniji musliman iz Srebrenice mi odgovori:

  • "E moj Željko, ko je Naseru pao u ruke tome ni Allah nije mogao glavu spasiti! "

    Treba napomenuti i to da je Azem bio religiozan još u ono vrijeme kada su Naser Orić i njegovi saborci pjevali pjesmu "Druže Tito mi ti se kunemo". U dvoruštu svoje kuće Azem je prije nekih 30 godina napravio džamiju - bez građevinske dozvole. Pored toga, Azem Begić i Naser Orić su u nekoj vrsti rodbinskih odnosa. Možda griješim, ali čini mi se da mi Azem Begić reče da je Naser oženio Azemovu sestričinu, ili tako nešto.
  • hag- 18222 - 06.07.2008 : Slavica Rajic Pariz - best (0)

    Vaske i Šešelj


    Odgovor na pitanje o Vasiliju - Vasketu; Bio je i ostaće Legenda a kroz antisrpski Hag postaće i "Mit" kao i profesor Dr. Vojislav Šešelj.

    Pa zar ne pratite koje se samo smješne stvari dešavaju a za svjedoke da i ne govorimo. Samo i ono tužilastvo je još gadnije i smješnije od svjedoka i ne zna niko i mnogima nije jasno gdje onake nepismene nalaze. Tek se sada vidim koliko je u Titinoj državi bilo nepismenih.
    hag- 18154 - 24.06.2008 : Ilija Truibajić Beograd - best (0)

    Vaske


    Čidi me da niko od silne publike iz Ilijaškog kraja ne spominje Vasketa? A u Hagi već danima govore o njemu. Da li je to ime mit ili zbilja?
    hag- 13491 - 26.06.2007 : - best (0)

    Sad će i citura, Odžić, ali i Durak


    Penzionisani general Armije BiH i bivši komandant Glavnog štaba Armije Republike BiH Rasim Delić, kojem 9. jula treba da počne sudjenje u Haškom tribunalu, otputovao je u ponedeljak iz Sarajeva u Hag.

    Rasima Delića je Haški tribunal optužio za posrednu komandnu odgovornost za zločine jedinice El mudžahid počinjene tokom proteklog rata nad Srbima na području Ozrena i Vozuće.

    Delić se na svom prvom pojavljivanju pred haškim sudijama izjasnio da nije kriv za zločine koje mu pripisuje optužnica. Po sve četiri tačke haške optužnice, koje mu na teret stavljaju ubistva, okrutne postupke i silovanja, Rasim Delić je izjavio da nije kriv.

    Ne oseća se krivim ni pred tvrdnjom haških tužitelja da je kao zapovednik snaga Armije BiH trebalo da spreči zločine i u svakom slučaju kazni njihove počinitelje. Optužnica ga tereti za ubistvo i ranjavanje više pripadnika HVO, juna 1993. godine kod Travnika, zatim brutalno ubistvo pripadnika VRS i okrutno postupanje prema zarobljenicima logora Kamenica.

    Od napada na Vozuću, na planini Ozren, septembra 1995. godine, za 60 srpskih vojnika, zarobljenih tokom napada, gubi se svaki trag - njihov nestanak i verovatno ubistvo, navedeni su takođe u haškoj optužnici.

    Iako su direktni izvršitelji svih ovih zločina pripadnici jedinice mudžahedina, osnovane Delićevom naredbom, zapovedna odovornost za zločine je, prema tužiteljima, jasna - leži na nekadašnjem zapovedniku Armije BiH.
    hag- 12914 - 25.05.2007 : Dada - best (0)

    Struktura optuženih u Hagu


    Srba je u Hagu šezdesetak, plus desetak onih iz Srbije, ne znam im tačan broj! A koliko je muslimana u Hagu i u zatvorima? Mnogo manje nego Srba.

    Biću mirna samo kada i za Čemerno budu osuđeni "oni" koji su tamo uradili šta su uradili. Nikada, dok god živim neću zaboraviti telo mog ujaka i na njegovom trupu glava - njegova odrubljena! On je tad imao 20 a ja 12 godina. Tad me se neće ticati ratne teme.
    hag- 5081 - 11.03.2006 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Slobo otisao kod Alije i Franja


    Slobodan Milosevic
    U zatvoru u Hagu, danas je (11. 03. 2006. ), u zatvorskoj celiji pronadjeno tijelo Slobodana Milosevica. Njegova smrt je veliko olaksanje za one koji planiraju budzet suda u Hagu, ali i za sve Srbe sirom svijeta, jer je konacno zavrsen cirkus kojim se, procesom protiv Slobodana, i Srbija trebala jednostrano osuditi za rat u Bosni, Hrvatskoj i Kosovu.

    U toku dejtonskog sporazuma, Slobodan je Aliji dao vise nego sto je to ovaj i trazio, sve sa zeljom da zadrzi kontrolu nad Kosovom, koja mu je tom prilikom i obecana. Tako su na primjer, za Srbe u Hrvatskoj nije ni pokusao da izbori autonomiju. Pored toga, na dan pregovora o koridoru prema Gorazdu, Slobodan je dosao pijan, pa kada je na karti povukao granice koridora, i Alija se zaprepastio jer nije mogao da vjeruje. (informacija sa stranice CNN-a. )

    Da je kojim slucajem, vlast napustio prije Dejtona, Srbi bi mu mozda i podigli spomenik, ali vlast je slatka i nje se veoma tesko odreci. Za mene je ovo dan radosti za srpski narod.

    Slobodan Milosevic, the former Yugoslav president who was on trial at The Hague for war crimes, was found dead in his cell. Author ities have launched an investigation about his death.
    hag- 4501 - 02.03.2006 : Pice Vogošća - best (0)


    da vas pozdravim i obavijestim da cu se uskoro pojaviti kao svjedok u Hagu, uskoro pocinje sudjenje za zlocine u Vogošći i za sada ce vas oko 20 iz Vogošće doci na red kazete kako ste ubijali, ja cu svjedociti protiv Dragana Damjanovica koji mi je zaklao roditelje, o tome ko ce sve za zlocine u Vogošći ici u Hag ne mogu pricati jer je to stroga tajna, ali morate znati da tacno imaju popis sve u stotu ko je koga ubio, ko je bio strazar, ko ubica, ko komadant u Sonji, Bunkeru, Nakinoj garazi, ko je ubijao Tihovljane, ko je odveo ljude iz Svraka, ko je ubijao u zivom stitu na Žuci-imaju sve, ap mozda se i tamo vidimo od njih nemoze se pobjeci, pa makar bili i na mjesecu, vidjeli ste kako Lukica nadjose u Argentini, bice raje iz Vogošće u Seveningenu
    hag- 3942 - 17.02.2006 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Tužba protiv Srbije i Crne Gore


    U ponedjeljak 27. februara u 10:00 sati u velikom međunarodnom cirkusu, koji je poznat i pod imenom "sud pravde" u Hagu započet će glavna rasprava povodom tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore za "agresiju i genocid. "

    Sarkastično je da je ova tužba je podignuta 20. marta 1993. godine zbog čega je pravno i ustavno nevažeća, jer za nju nije glasao jedan od tri konstitutivna naroda BiH - Srbi, koji su izričito protiv ove tužbe. Takođe je opšte poznato da su hrvatske snage prve ušle na teritoriju Bosne i Hercegovine i započele ratna dejstva po Bosanskom Brodu. Pored toga, u ratu je učestvovalo nekoliko arapskih zemalja, pa bi Srbija trebala da snosi odgovornost za rat u Bosni i Hercegovini isto toliko koliko i Hrvatska, Egipat i Saudijska Arabija.

    Kažu da se u tom Međunarodnom cirkusu pravde nalazi i jedan sudija koji "navija" za Srbe. Međutim vrlo je vjerovatno da i cijenjeni sudija Ronny Abraham ima svoju cijenu, pa će nam i on u toku donosenja konacne presude zbog vlastitih interesa okrenuti leđa.
    hag- 1877 - 05.07.2005 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Tupajic svjedoci u Hagu


    Prenosim komentar Tupajicevog svjedocenja u Hagu


    UBOJSTVA O KOJIMA SE U RS NIJE GOVORILO
    Na suđenju Momčilu Krajišniku, bivši šef kriznog štaba i predsjednik općine Sokolac govorio o dvije masovne egzekucije Bošnjaka i uništavanjima bošnjačkih sela. Svjedok Milan Tupajić kaže kako je znao da ni njega "određena istraga neće mimoići".

    DEN HAAG/HAG, 30.6. (SENSE) - Niz bošnjačkih sela na području Sokolca, istočno od Sarajeva, je 1992. godine sistematski napadan i uništen, a Bošnjaci u toj općini su ubijani, protuzakonito hapšeni i zatočavani, potvrdio je tadašnji predsjednik Kriznog štaba u Sokolcu Milan Tupajić. Nakon rata, od 1996. do 2004., on je bio i predsjednik poslaničkog kluba SDS u Skupštini RS, odakle je smijenjen intervencijom Visokog predstavnika. Na klupu za svjedoke na suđenju Momčilu Krajišniku pozvao ga je tužitelj koji ga je tokom svojih istraga intervjuirao kao osumnjičenog.

    Prema Tupajiću, bošnjačka su sela napadali pripadnici 2. romanijske brigade, kojom je u to vrijeme zapovijedao Radislav Krstić (sada osuđen za genocid u Srebrenici). Na sugestiju tužitelja da je vojsci pomagala i policija RS, Tupajić je tvrdio da "nema takvih informacija".

    Bivši šef kriznog štaba i predsjednik općine Sokolac potom je govorio o dvije masovne egzekucije Bošnjaka u tom području "o kojima se dosad u Republici Srpskoj nije govorilo" " kako on ističe.

    "Za zločin u Novoseocima (22. septembra 1992.) saznao sam navečer toga dana, od vojnika 2. romanijske brigade koji su vidjeli leševe" koji su, kako navodi Tupajić, bili kod jednog smetlišta, par kilometara od Novoseoca. "Do danas je taj događaj tabu-tema u RS, ali po kuloarima kruže informacije da je 2. romanijska brigada opkolila selo, da su žene i djeca odvezeni autobusima, a da je nad muškarcima navečer tog dana izvršen taj nesvakidašnji zločin... spominje se oko 45 žrtava", kaže Tupajić. On potvrđuje da je džamija u tom selu uništena, kao i druge četiri džamije u općini, "jer se njihovim rušenjem uništavao motiv Bošnjaka da se vrate".

    Tupajić je u oktobru 1992.godine napisao svoju ostavku na mjesto predsjednika općine. U tom dokumentu on navodi da se "više ne može miriti s činjenicom da se toliko toga dešava, a da je nemoćan da promijeni tok stvari". Ali kad je njegov auto miniran, što je bilo "upozorenje ili pokušaj likvidacije", prešutno je nastavio obavljati taj posao, kaže Tupajić.

    Na pitanje tužitelja je li o masakru u Novoseocima podnio izvještaj Karadžiću ili Krajišniku, Tupajić kaže da nije, "jer su se širom BiH desili i veći zločini, a da nitko nije sankcioniran... pa sam znao da ni u ovom slučaju neće ništa biti poduzeto".

    Tupajić je na klupi za svjedoke "prvi put javno progovorio" o još jednom masakru "o kojem se u RS dosad nije govorilo i malo se znalo". U maju 1992. godine, Tupajić je čuo da je na Ravnoj Romaniji pronađena grupa od 37 ubijenih muškaraca. Naložio je da se sahrane na licu mjesta i da se sanira teren. Kasnije je, kako navodi, zaključio da su to mogli biti ljudi prethodno odvedeni iz sarajevskog naselja Nedžarići.

    Krajišnikov advokat je pitao Tupajića da li strahuje da će i protiv njega biti podignuta optužnica, a svjedok navodi kako je "znao da ga određena istraga neće mimoići". Na sugestiju advokata da je Tupajić "potencijalni krivac", on je odgovorio: "To je vaše mišljenje". Budući da je svjedok i danas član SDS, advokat je htio znati da li je sve ove godine Tupajić imao nekih dilema u vezi onog što je činilo vodstvo stranke. On kaže da je imao neslaganja, ali da je uvijek mislio da ih je bolje rješavati unutar stranke.
    hag- 1215 - 16.04.2005 : Milan - best (0)


    Ljudi, ovo je ozbiljno! Izvjestaj o Novoseocima iz Haga od 11. marta 2005. godine. Na engleskom je. Govori o Cickovoj i Tupajicevoj ulozi u onome sto se tamo dogodilo.

    Zamjenite tri zareza sa tackom kada budete kopirali link.

    http://www,,, iwpr,,, net/index. pl? archive/bcr3/bcr3_200503_546_1_eng. txt
    hag- 129 - 06.10.2004 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Suđenje Naseru Oriću


    HAG - Suđenje Naseru Oriću, bivšem komandantu muslimanskih snaga u Srebrenici, počelo je juče u Haškom tribunalu uvodnom riječju tužioca Jana Vubena. On je rekao da će tokom ovog postupka dokazati da je ratni cilj Nasera Orića bio da protjera srpsko stanovništvo sa područja Srebrenice i da su zločini nad Srbima činjeni kako bi se taj cilj ostvario.

    Vuben je rekao da je Orić u periodu između 24. septembra 1992. godine i 20. marta 1993. godine, za koji ga tereti optužnica, bio neprikosnoveni gospodar rata u Srebrenici, pod čijom komandom su počinjeni ratni zločini.

    Tužilac je naglasio da će tokom suđenja dokazati da su vojnici pod Orićevom komandom ubijali, pljačkali i palili sela, te da on nije učinio ništa da spriječi bezakonje svojih jedinica, niti je kaznio počinioce zločina, što mu je bila dužnost kao komandantu.

    S druge strane, Džon Džons, branilac Nasera Orića, rekao je juče u uvodnoj riječi da će dokazati da njegov branjenik nije kriv za ratne zločine za koje ga tereti optužnica. On je ispričao kako je u periodu na koji se odnosi optužnica Srebrenica bila koncentracioni logor na otvorenom za Muslimane, te da je tamo vladao pakao.

    Prema njegovim riječima Naser Orić je bio veoma hrabar ratnik i nije želio da ga Srbi zakolju kao jagnje, već se borio kao lav.

    Džons je naglasio da, ukoliko bi se Orić proglasio krivim, onda bi se i Srbi oslobodili krivice za genocid u Srebrenici 1995. godine, te dodao da, ako Sudsko vijeće na pravi način odmjeri činjenice, to će dovesti do oslobađajuće presude za Nasera Orića.

    On je dodao da neće svoju odbranu temeljiti na tome da su Srbi počinili genocid nad Muslimanima u Srebrenici, ali je ipak u sudnici pustio nekoliko video-snimaka muslimanskih izbjeglica, pokušavajući da dočara Sudskom vijeću kakva je bila slika Srebrenice u tom periodu.

    Optužnica u šest tačaka tereti Orića za kršenje zakona i običaja rata između 24. septembra 1992. godine i 20. marta 1993, u području Srebrenice. Na osnovu individualne odgovornosti, on je optužen za bezobzirno razaranje sela i pljačku imovine civila, a po komandnoj odgovornosti za ubistva, okrutno postupanje, pljačku i neopravdano uništavanje naselja.

    Od specijalnog izvještača iz Haga
    Borjana Radmanović

    Idi na stranu - |1|2|