fix
Logo
fix
Nalazite se na Sa1992-BOG_ZAPLAKAO
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

bog_zaplakao- 83489 - 10.03.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (5)

I Bog je zaplakao nad Bosnom (8)


Odlomak iz knjige "I Bog je zaplakao nad Bosnom" - Momira Krsmanovića

8. Srbinje (Foča)/Goražde

Alija Izetbegović dođe u Foču s potpredsednikom vlade Muhamedom Čengićem. Povedoše sa sobom Muhamedovog sina Muftiju, doktora Šadalicu i Aziza Trlaka, Samira Rašića, Senada Šaju i Murida Đulimana, i dođoše u Ustikolinu kod Halida Čengića i Rijada Raščića. Krišom od Srba iz Foče, držaše sa fočanskim i goraždanskim čelnicima i hodžama tajni sastanak o stupanju u borbu protiv Srba i pretvaranju Foče u evropski centar islama, o uspostavljanju zelene transverzale preko Foče za Istanbul na istoku i za Pariz na zapadu. Dogovoriše se o detaljima sprovođenja u delo Deklaracije Alije Izetbegovića.

Dajući Foči veliki značaj u islamizaciji Bosne, Alija Izetbegović predloži da predsednik SDA u Foči bude Muhamed Čengić, potpredsednik vlade u Sarajevu. Na skupu u Ustikolini narediše Muji Selimoviću, Sulejmanu Pilavu, Muridu Đulimanu i Halidu Čengiću da dobave oružje i naoružaju muslimansko stanovništvo i "Zelene beretke" u Foči za džihad. Ogranci stranke SDA u Foči i Goraždu stvoriše vojne formacije, dobaviše oružje i sačiniše spiskove uglednih Srba predviđenih za likvidaciju. Noću oko Foče počeše da gore srpska sena i štale. Muslimani postaviše barikade i zasede i otpočeše pojedinačna ubistva Srba.

Kao da sam Bog opomenu srpski narod u Foči i Goraždu da se pripremi za odbranu od pokolja, Srbi se preko svoje stranke SDS tajno počeše naoružavati. Crni gavranovi spustiše se na Foču i rat otpoče 7. aprila 1992. godine. Ne čekajući da ih muslimani iznenade, kao 1941. godine, Srbi formiraše odred za samoodbranu. Tajno dopremiše oružje u Foču i pružiše iznenađujući otpor Alijinoj Alahovoj vojsci. U borbama u gradu i oko grada, srpska vojska savlada vojsku Senada Šahimpašića i Abida Ramovića, i šesnaestog airila 1992. godine oslobodi Foču i protera "Zelene beretke" iz grada.

U oslobođenu Foču vrati se izbegli srpski narod.

Zaim Imamović objedini komandu s majorom Bešovićem na Zelengori i poveza muslimansku vojsku s goraždanskim jedinicama. Velika muslimanska vojska natera Srbe da formiraju Fočansku brigadu.

Za komandanta Prvog bataljona postaviše Lazu Konarca, u Drugom bataljonu Zorana Vukovića, u Trećem - Ustikoliiskom bataljonu Danila Marića, u Čegvrtom - Brodarskom bataljonu Dostića, u Petom, Jošaničkom bataljonu Boru, u Šestom bataljonu Brkovića, u Sedmom, Miljevinskom bataljonu Peru Eleza i u Osmom za teritoriju Sutjeska - Tjentište Jovana Vukovića. U Foču stiže iz Srbije stotinu Čelebićana, dobrovoljaca, koji ojačaše srpske borbene linije. Dobrovoljac Milko Božović preuze organizovanje pozadinskih jedinica.

Miljevinski bataljon Pere Eleza zauze položaje linijom Kolun - Budanje - Borjanice, prema Jeleču i Kalinoviku, Dobrom Polju i Grepku. Vraćajući se u mesecu avgustu 1992. godine sa smene, kamion u kome su se nalazila četrdeset tri srpska vojnika, a koji je svojim vozilom predvodio ispitivač mina, musliman, dobrovoljac u srpskoj vojsci, naiđe na tenkovsku minu. Svi vojnici izgiboše, a musliman dobrovoljac dezertira iz srpske vojske i ode u Sarajevo. Četa na Jabuci pod komandom Veljka Skakavca poveza liniju sa Ustikolinskom četom. Od Glavne komande s Pala dobiše dva minobacača, bestrzajni top, protivavionski top i dva "brovinga".

Fočanska brigada potisnu muslimansku vojsku s Jabuke preko Grepka, Delijaša i Trnova prema Bjelašnici. Na položaju ostade Jabučka četa. "

Zelene beretke" izvršiše pregrupisanje i 23. jula 1992. godine žestoko napadoše jabučka sela. Zarobiše srpsku artiljeriju. Pale sela, ubijaju narol pred kućama, sagone ga u potoke i kolju.

Vezaše Borka Ćosovića i počeše živog da ga seku. Na kraju ga stadoše bosti noževima.

- Kolji Miladina, Ibro! - dovikuju jedan drugome.
- Što si se ukrutio, Mujo? Kolji onu djecu - naređuje satnik "Zelenih beretki". - Ja ću, vala, Sofiju Ćosović! - viknu vojnik rodom iz susednog muslimanskog sela.
- Joj, kuku, joj, majko! - jauče Sofija i otima se.
- Samo ti jaući, vlaška krmaćo!
- Prepusti meni Obrena i Ostoju Ćosoviće, Ibro - govori Alija i započinje klalje.
- E ja ću, vala, zaklati Miladina Ikonića i Radivoja Trivuna. Neka znaju da ih komšije kolju! - viknu Osman, zavrnu glavu Trivunu i prekla ga.
- Tako, Osmane, tako, zasluži i ti Alijin Ljiljan' - govori mu sa smeškom satnik.

Gore u selu, iznad zapaljenih kuća i crkve, diže se plamen u nebo. Stotina mrtvih u jednom danu u crno zavi jabučka sela. Iz Foče stiže na Jabuku vojska Dragana Kunarca, potisnu "Zelene beretke" i odrobi teško naoružanje na Kožalju. Počeše granatirati položaje Alahove vojske. Ali i muslimani uzvraćaju artiljerijom po srpskim položajima. Iz bolnice u Foči stigoše lekari i ostalo medicinsko osoblje. Eksplozija granate usmrti primarijusa Sekulu Stanića i tri medicinska tehničara.

Potisnuvši muslimansku vojsku, borci natovariše na kamione stotinu leševa i više od stotinu ranjenika i dovezoše ih u fočansku bolnicu. Osamnaest lekara specijalista se rastrča, unose ranjenike i ređaju ih jednog pored drugog po betonu kao leševe, stavljaju teške ranjenike na operacione stolove i pasavaju ih sigurne smrti.

Prilikom oslobađanja Foče, u aprilu mesecu, dvanaest majki muslimanki nije htelo da ponese svoje novorođene bebe iz porodilišta. Ostavile su ih na negu srpskim medicinskim sestrama i lekarima. Bolničko osoblje hrani bebe i neguje ih kao svoju decu. Ne osećaju mržnju, iako u drugim prostorijama čekaju na autopsiju srpska deca, poređana pored svojih majki, preklana, u krvavim haljinicama.

Dve godine kasnije, direktor bolnice u Foči, dr Veljko Marić, ponudi predsedniku opštine muslimanskog Goražda Hadži Efendiću da preuzme ostavljenu decu, i da ih preda njihovim majkama. Hadžo Efendić odbi da ih primi.

"Zelene beretke" Hadže Efendića krenuše u nova zlodela. Sedam stotina boraca džihada krenuše iz Goražda, pređoše čamcima na desnu obalu Drine kod Osenice, i 19. decembra 1992. godine, na Svetog Nikolu, kada celo selo slavi, u zoru opkoliše selo Jošanicu, u pozadini srpske vojske. Predvođeni Rasimom Kuloglijom i profesorom Ibrom Merkezom, priđoše jošaničkim selima neprimećeni iz pravca Slatine i Posavice. U Vratićima se privukoše kućama i počeše da kolju. Zaklaše Milju Jeglić i njenu ćerku Milu, zatim Lelu i Radovana Blagojevića i spustiše se u Višnjiće.

Zora Višnjić, stasita mlada žena duge crne kose, imala sje na tri prsta zlatno prstenje.

- Ovo ću, amana mi i dina, sa prstima ponijeti zlatne prstsnove našem Hadži Efendiću na poklon u Goražde! - viknu Mustafa i pritisnu ženu poda se, odseče joj sva tri prsta, ne skidajući prstenje s njih, i stavi ih u džep. Zora Višnjić urliknu od bola. Braneći se, poprska Mustafa krvlju po licu.

- Jebem ti ćetnićku majku! - viknu Mustafa, pritisnu joj glavu uz patos i zakla je. Alahova vojska i "Zelene beretke" razdvojiše se u dve grupe. Zapališe jošanička sela: Škobalj, Gakiće, Radiće, Jelice, Boždare, Bogojeviće i Brajkoviće. Zapališe i školu. Spasavajući se, narod beži u pravcu Foče, u Jošanički potok. Znajući da će narod bežati u tom pravcu, jedna grupa "Zelenih beretki" spusti se niz Cerovače s druge strane potoka i zasrete zbeg. Započe pokolj Višnjića. Nikog ne ostavljaju živa.

Po jošaničkim selima zaklaše pedeset sedmoro žena, dece i staraca.

Iz Foče stigoše Interventni vod Fočanske brigade i fočanska policija. Izvukoše trocevce na Korjen i stadoše da dejstvuju po muslimanskom položaju. Goraždanske ustaše povukoše se iz popaljenih jošaničkih sela.

Iz šipražja pored potoka izađe sredovečna žena i pođe ka selu, u kome još gore kuće, crkva i škola, udara se rukama u prsa i kuka. Ugleda borca jošaničke čete Peru Stojanovića i stade da nabraja:

- Kuku meni, moj Pero, poklaše nam moje Višnjiće: Tomu i Vukadina jadnog, Draganovu ženu i njihove sinove Dragana i Milana, Olgu i njeno dvoje djece - Dragana i Dražena, zaklaše mi snaju Goju i Gojinog sina, mladića, njemu su glavu odsjekli i odnijeli je u Goražde, zaklaše moju majku Stojku, zaklaše Vlatkove sestre i sestričinu, zaklaše malu Olgu od tri godine i Danku od dvanaest godina, jadna ti sam, kuku meni! Zaklaše mojih dvadeset i petoro Višnjića. Vidjela sam kad kolju, siluju, viču: "Alahu egber, đihad!"

Iza Pere Stojanovića dolete granata sa ustaškog položaja, eksplodira i otkide mu nogu. Mašinka mu ispade iz ruku.

***


  • Kuku meni, Pero, zar nam i ti pogibe?! - vrisnu užasnuta žena i pritrča mu. Ugleda iskidano meso i patrljak noge iznad kolena, bez nogavice. Krv lije iz vena. Ona brzo skide maramu s glave, presavi je i steže mu buginu da ne iskrvari. Vojska unese ranjene u kamione, natovari na karo-serije mrtvu decu, žene i starce, odveze ih u fočansku bolnicu na obdukciju i mrtve sahrani na jošaničkom groblju.

    Gradonačelnik Goražda, Hadža Efendić, "desna ruka" Alije Izetbegovića u sprovođenju Islamske deklaracije, pozva muslimanske čelnike u svoj kabinet.

    - Kucnuo je ćas da sprovedemo dogovor iz Ustikoline s našim babom Alijom - reče, srčući kafu iz fildžana s polumesecom i zvezdama, šara očima po svojim saradnicima i odvažno se smeška.

    - Ti ćeš, Rijade Rašiću, kao moj zamjenik u Alijinoj stranci u Goraždu, biti glavni inspektor za stavljanje Srba na muke, i onih koji su ostali u Goraždu kao lojalni, i onih koje budemo zarobili đihadom. Rijad se kočoperno osmehnu i klimnu glavom.

    - Ti, Ibro Merkezu, kao dosadašlji naćelnik policije, formiraj rezervnu policiju i pođi po ćaršiji u lov na Srbe. Dovodićete ih u logor u azotari u Vitovićima i u logor u štampariji. A ti, brigadni generale, za ćin koji si dobio od babe Alije, vodićeš nas sa ovog skupa na pećenje! - viknu gledajući u Zaima Imamovića. On pocrvene, lice mu se razvuče u osmeh, pa hitro ustade sa stolice, kao da je tog časa uskočio u crnu ustašku unnformu sa epoletama generala.

    - Tebe, Osmane Subašiću, postavljam za komandanta vojne policije. Pored toga, vršićeš dužnost upravnika logora u Vitkovićima. Hapsićeš i privodićeš Srbe u logor.

    Edin Čavrk - Dino biće tvoj zamjenik u logoru. A ti, gospodine sudijo, Kemale Đulimanu, presuđivaćeš koji će Srbin iz ćaršije biti pogubljen.

    Tebe, Ahmete Sejdiću, postavljam za komandanta višegradske brigade u Međeđi.

    Mirsad Ratković komandovaće Kriznim štabom u Vitkovićima.

    Moj saradnik, maštoviti Kemo Čelik, biće inspektor za mućenje Srba, da zatremo tu gamad koja nam stoji na putu da stvorimo islamsku državu u Evropi, uz pomoć Amerike, sada kada nam se pružila prilika, kako naš Alija kaže, jednom u hiljadu godina. Za sve što vam bude trebalo obratite se Hašu Kulju, predsjedniku Izvršnog odbora opštine.

    - Gradonaćelniće! - viknu Zaim Imamović - Pozivam vas sve butumlice na pećenje u hotel, da ćastim za visok ćin - Hadžo Efendić pogleda u prisutne, osmehnu se i ustade iz fotelje.

    Brigadni general Zaim Imamović naoruža elitne jedinice oružjem skrivenim u džamijama u Ilovači i Osenici. Postavi barikade na putevima i naredi da se pretrese svako ko ulazi i izlazi iz grada.

    Srbi se iseliše u okolna srpska sela na levoj i desnoj obali Drine.

    Želeći da zaštiti srpski narod od pokolja načelnik Centra javne bezbednosti za region Višegrada, Čajniča, Goražda, Foče i Kalinovika, Stanko Stojanović, ode u prostorije SDS-a i formira srpsku brigadu za odbranu naroda od genocida. Dogovori se s Branom Petkovićem da formiraju četu u Dubištu, Podraženju, Barama i kod crkve prsea Površnici, u srpskim delovima naselja.

    Čete rasporedi iznad grada po brdima na levoj obali, od Površkice prema Jabuci, Odžaku, Završju, Trešnjici, Pjeskovima, iznad vojne fabrike "Pobjeda", srpskog dela Vučetića brda, Kamena, Jagodića, Milića, Brekova i Markovića. Na desnoj obali, srpski položaji razvukoše se od Splavišta, i Zupčića prema naselju Bare do Biljina i Potkozarja u pravcu Čajniča. Muslimanske snage držale su Kopače, centar Goražda, Vitkoviće do Ustikoline i Osanice. Preko šest stotina Srba lojalnih muslimanskoj vlasti, koji su želeli da žive u bratstvu s muslimanima, nađe se u goraždanskom paklu. Narod iz srpskog sela Crkvine, opkrljenog muslimanskim selima, dovedoše u logor u Vitkovićima. Devojke posebno muče i siluju, i po grupicama ih noću odvode na obalu Drine i kolju. Tela im svaljuju niz obalu u reku.

    Jauču srpske majke, i ponovo, po ko zna koji put u istoriji, Drina poteče krvava.

    Ustaše Alije Izstbegovića dovode na obalu Srbe, lojalne Aliji, kolju ih i otiskuju u maticu Drine. Srpski narod iz Goražda, izbegao u sela oko grada na levoj i desnoj obali, sluša kako uz stravičnu kuknjavu zamiru glasovi ubijenih čija tela ledena voda brze reke nosi prema Višegradu. Sanjin i Samir Ajdanović privode obali Drine porodicu Vuka Šinovića. Ferid Aganović ih kolje i obaljuje u vodu. Vezanu konopcem za ruke ukrštene na leđima, modrog nagog tela, Zoru Danilović dotera na obalu reke ispod Vitkovića Salko Berenda iz Sarajeva, još jednom je silova, zakla je i obali u Drinu. Matica je zahvati i ponese kroz Goražde prema Ustiprači. Gacko Bekto i Mustafa Šalo iz Višegrada doteraše na obalu kod gornjeg goraždanskog mosta Lazara i Jovana Gavrilovića i zaklaše ih. Kuknjava odjekuje uz levu i desnu obalu Drine, prema brdima. Braća Juso i Enver Drljević i Muhidin Mašić, zvani "Munja", doteraše vezane jedan za drugog Boška i Đoku Lasicu, zaklaše ih i gurnuše u vodu. Policajac Jakub Mašak, izbegao iz Foče u Goražde, silova Koviljku Nerić pred njenim komšijom Vukovićem, zakla ih oboje i obali u Drinu. Vrati se u grad u novi lov na Srbe. Ismet Kulović, zvani "Njemačka", Nedžad Suljević, Malin Putar, Edin Omerbegović, zvani "Dino", i Mršo iz Faočića, doteraše na obalu Marjana i Baću Stojanovića i Iliju Jovanovića, izrešetaše ih i gurnuše u vodu. Krici odjekuju obalama i danju i noću.

    ***


    Mustafa Rikalo, zvani "Čupo", i Sead Sofović, zvani "Sofo", zaklaše Vuja Pereulu i Bojana Radovića i baciše ih u vodu. Rastin Ustić, vojni policajac, Edin Fejzić i Osman Subašić ubiše Gojka Simovića i ostaviše ga u blizini obale da ga lešinari i psi pojedu.

    Preuzimajući ulogu dželata, Samir Čutuna pristade, na predlog Hadže Efendića, da bude izvršilac ubistava u logoru u Vitkovićima. Ubistva je izvršavao noću. Unakažena tela žena, staraca i dece odvozili su kamionima u jame i reku Drinu.

    - Daj meni, Samire - obrati se Hajro Šabanović iz Čajniča dželatu - da i ja malo mućim srpske žene.

    - 'Ajde, meraći - odgovori mu dželat sa smeškom, izmače se u stranu i stade posmatrati. Hajro Šabanović obori na zemlju nagu Koviljku Vuković, prvo je silova, a potom joj stade peći cigaretom bradavice na grudima i vrat. Potom joj vrhom noža raspara stomak i stidnicu, ne obazirući se ni trena na njeno žalosno jaukanje, zavrati joj glavu i prekla je.

    Tridesetogodišnjeg Gorana Krsmanovića, zvanog Braco, ubiše na pragu njegove kuće, ie dovodeći ga na Drinu. Deset hiljada vojnika brigadnog generala Zaima Imamoviđa opasa iznutra Goražde i iz pravca Kočaša na levoj obali Drine izađe na najviše brdo Trovrh. Zarobiše srpsku vojsku na Trovrhu i opasaše novi prsten oko grada sa spoljne strane srpske vojske i naroda izbeglog u srpska sela u okolini grada. Tri hiljade ljudi, nađe se u blokadi, u bezizlaznom položaju. U narodu zavlada panika. Bolesni i ranjeni umiru, a i vode i hrane nestaje.

    Blokada tri hiljade ljudi na prostoru iznadabrike "Pobjeda" i Borak Brda u pravcu Mesića i Rogatice zabrinu državne i vojne organe Republike Srpske.

    U to vreme, dr Radovan Karadžić, vođa srpskog naroda, nalazio se u Londonu.

    General Ratko Mladić, vojskovođa ravan srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, pokrenu Rogatičku brigadu četničkog vojvode Rajka Kušića da izvrši prodor, probije obruč i izvuče narod iz blokade ustaške vojske.

    Vojvoda Rajko Kušić povede svoje rogatičke sokolove, poput legendarnog četničkog komapdanta Rogatičke leteće brigale Radomira Neškovića, pređoše reku Praču i kao srne se ispeše uz okomito Tovilo prema Trovrhu i Jabučkom sedlu. "Napred, moji sokolovi, napred, rogatička vojsko!", viknu vojvoda Kušić. "Uraaaaa!", povikaše prvi redovi vojske, počeše da kose mitraljezima, uzbuniše muslimanske "Zelene beretke" i nateraše ih u bekstvo. Iz Banjaluke doleteše dva aviona i počeše mitraljirati muslimanske položaje i bacati bombe. Razbiše bunkere i pomogoše Rogatičkoj brigadi da probije obruč. Raširiše koridor kroz Jabučko selo prema Hranjenu i narod, pod smrknutim nebom iz koga je lila kiša, započe evakuaciju. Kolona duga nekoliko kilometara hita uzbrdo po makadamu, vozila se klizaju, zaglavljuju, masa naroda ih gura s puta, prave prolaz autobusima punim žena i dece, pešaci se tiskaju ivičnjacima, mokri, nose u rukama torbe i stenju od umora i straha da muslimani ponovo ne sastave obruč oko njih. Granate padaju, ranjavaju civile, vrisak se razleže duž kolone koja se počela spuštati s Jabučkog sela niz šumu krivudavim makadamskim drumom, u Mesiće.

    - Brže, brže, čujete li kako puca - govore jedni drugima, guraju se, klizaju po blatnjavom drumu, tegle uplakanu decu za ruke i hitaju prestravljeni da izbegnu sigurnu smrt.

    - Ostade ti dijete, bona, Milka. Hej, Milka! - dozivaju žene.

    - Hajde Jovane, požuri. Što plačeš? - Bole me noge, mama...

    - Hajde, hajde, presjećiće nam odstupnicu.

    - Sve će nas poklati, požurite.

    Kolona se izvuče iz obruča. Za narodom se povlači vojska. Iz Mesića se penju u brdo na Varošišta, prekim putem za Rogaticu. Autobusi sa ženama i decom i Goraždani koji su povezli svoje automobile krenuše iz Mesića asfaltnim putem uz dolinu Rakitnice u Rogaticu. Brigadni general Zaim Imamović ubaci tri stotine "Zelenih beretki" iz pravca Brčikova u pozadinu srpske slobodne teritorije. Na pola puta od Mesića do Rogatice, na mestu Kukavice, zaposedoše drum uz levu i desnu obalu Rakitnice.

    ***


    Kolona putničkih vozila i naroda naiđe u mrkloj noći, dok je iz crnih oblaka lila kiša. Na čelu kolone, ispred autobusa, vozio se putničkim kolima komapdant Drinskog korpusa, pukovnik Milenko Živanović. Odjednom s leve i desne strane druma zaštektaše mitraljezi Alijine Alahove vojske, rešetaju autobus i putnička vozila. Razleže se vriska žena i dece, krv se razli po asfaltu, kola udaraju jedna u druga, prevrću se i sleću u reku, ranjeni se izvlače ispod mrtvih, dozivaju u pomoć, a pucnjava i dalje odjekuje kroz mrklu noć, pogađa sve redom, i mrtve i ranjene i one koji iskaču iz vozila nepovređeni. U prvim kolima kugla pogodi pukovnika Živanovića, prođe mu kroz pluća i rani njegovog vozača Obrena Kosorića. Kosorić pritisnu gas i pobeže u krivinu, izvuče se iz dometa mitraljeske vatre i doveze ranjenog komandanta Drinskog korpusa u bolnicu u Rogatici. Vozač izrešetanog autobusa, ranjen u obe noge, izveze autobus sa izbušenim gumama iz unakrsne mitraljeske vatre i na felnama ga doveze do Rogatice.

    Iz prepunog autobusa okupljeni narod iznosi mrtve i ranjene. Jauču deca, žene, ranjene majke pritiskaju mrtvu decu na grudi, ne daju da ih odvoje od njih, na krvavim autobuskim sedištima pište ranjena deca. Probudi se zaspala Rogatica, upališe se svetla u kućama. Ljudi trče do autobusa na ulazu u grad.

    Iz autobusa izvukoše pedeset šestoro ranjenih žena i dece, i mrtve: Radojku Đurđević, Radoslava Đurđevića, Janju Subotić, Darinku Rakanović, Biljanu Matović, Dalibora Đurovića, Milenu Đurović, Milana Đurovića, Tankosu Gavrilović, Radojku Droca, Krstu Mihajlovića, Zorana Mašića, Zorana Stojanovića, Predraga Jagodića, Novicu Stovnjaka i Milosava i Anđu Stovnjak. Veljo Lasica, teško ranjen u nogu, doveze svoje vozilo u Rogaticu s ranjenom kćerkom i ranjenom sestrom. Iskrvario, izgubi svest i prevrnu vozilo kraj druma. U mesto Kukavice, u kome je postavljena zaseda, stiže Kušićeva vojska. Izvuče iz kola izrešetane Marka, Saju i Miladina Todorovića. Iz drugih kola u oloni izvukoše mrtve: Dragana Spasojevića, Savu Pljevaljčića, Boška Ćorovića i njegovu ženu Ristu. Jauci srpskog naroda iz Goražda, sa obala reka Drine i Rakitnice, zadovoljiše Hadžu Efendića i Zaima Imamovića.

    Oni telefonom pozvaše Aliju Izetbegovića u Sarajevo i izvestiše ga da su Srbi proterani iz Goražda i da je uspostavljen "Alahov put" od Konjica do Goražda.
  • bog_zaplakao- 83567 - 12.03.2013 : - best (2)

    I Bog je zaplakao nad Bosnom: Glava 1, dio 1


    Istorijsko-dokumentarni roman, simboličnog naziva "I Bog je zaplakao nad Bosnom", poput predhodnih romana Momira Krsmanovića, je uzbudljivo svedočanstvo o trećem genocidu (1992-96.) koji su isti neprijateljiizvršili nad srpskim narodom u ovom veku. Momir Krsmanovic, autor romana "I Bog je zplakao nad Bosnom", napisao je jos jedan roman o stradanju Srba od muslimanske ruke (u Drugom svetskom ratu)...roman se zove "Teče krvava Drina"!

    Glava prva: VIŠEGRAD



    ... Bosna je odvajkada bila turska - reče Hasan i zarumene se u licu kao da ga je neko od prisutnih ošamario. Gosti se pogledaše, smrkoše čela i prestadoše jesti. Sve se za trenutak utiša, kao da je kuća prazna.

    - Nemojmo, ljudi, razgovarati o politici. Danas je moje veselje, proslavljam krsnu slavu i svi ste mi dragi gosti - progovori domaćin, nastojeći da razbije mučno ćutanje.

    - Izgleda da ja ovdje nijesam dobrodošo - reče Hasan i podiže se s klupe.

    - Ma kako nijesi, bolan ne bio? Šta ti bi? - povika domaćica i rukama mu pritisnu ramena da sedne.

    - Pusti me. Naš Kuran mora ući i u srpske kuće - reče Hasan, odgurnu domaćicu i pođe prema vratima. Branko preblede, pođe za njim da ga isprati i zastade na pragu. Hasan Šabanija izvadi pištolj iza pojasa i ispali Branku četiri metka u stomak. Potom pobeže u svoje selo Gornje Brštanice.

    Četrnaestogodišnja Daliborka Stefanović vraćala se uveče iz škole kući. Sa ulice pred svojom kapijom presrete je Kemal Sadiković. Dograbi devojčicu za ruku i uvuče je u svoje dvorište, ne obazirući se na njeno vrištanje. Dograbi je snažnim rukama i unese u sobu. Položi je na kauč i pritisnu joj ruke.

    - Šta vrištiš, bona? Neću te zaklati - reče joj, pa je opkorači preko stomaka i pritiskuje kolenima da se ne pomera. Devojčica, jecajući, podiže glavu i pokuša da ujede. Njegove ruke joj grubo rastrgoše bluzu i svukoše suknju.

    - Pusti me, pusti me! - uzvikuje devojčica kroz jecaje, pokušavajući da se izmigolji ispod Kemala, ali on prodre u nju i izazva joj bolan krik.

    - Samo ti kukaj, vlahinjo. Treba da osjetiš kako je kada Turćin Srpkinji uzima nevinost prije nego što se uda za Srbina, ko što su ćinile age za vrijeme nji'ove vladavine - govori joj, dahćući. Devojčica bolno zajeca i skupi noge niz koje je tekla krv u tankim mlazevima. Kemal joj dobaci peškir da seobriše.

    - 'Ajde, vlahinjo, nemoj da cmizdriš. Obuci se i idi kući. Posmatra je iskosa kako se, kao izlomljena, s mukom podiže. Ona obuče pocepanu bluzu, presavi je i uvuče u suknju. Obu cipele i tromo pođe preko sobe prema izlazu. Njeno jecanje, pod bledim svetiljkama u prvom mraku, niko nije čuo, kao da ga je Drina odnosila sa sobom, sve dok ne stiže do vrata roditeljske kuće, pred kojima njeno jecanje pređe u kukanje. Vest da je tridesetčetvorogodišnji musliman Kemal Sadiković silovao četrnaestogodišnju Srpkinju Daliborku Stefanović munjevito se pronese gradom.

    ***


    Srbi se uzbuniše i zatvoriše svoju decu u kuće. Uveče se na ulicama nisu mogli videti ni jedna srpska devojka ni mladić

    - Aman, br'te, ovo nije dobro. To samo šejtani ćine - govorili su poneki stari muslimani, osećajući da će ih Alija i njegova stranka uvesti u rat sa Srbima.

    Uveče muslimani izlaze na korzo, šetaju obalom, pored Drine, sede na klupama u parkovima i osmatraju zvezdei mesec, na kome se, prema njihovom verovanju, nalazi Alah.

    - Ne valja ovo, Ibro, što se ćini - razgovaraju dva starca na klupi pored reke. Gledaju kako bistra voda plićaka kupa kamenove. Omer se okrenu prema Ibru, nasloni ruke na štap, spusti bradu na ruke i, kašljucajući, tiho reče:

    - Ranije se nije ovako ćinilo. Ni kada su age vladale Srbima, ni kada je Franjo Josip' vlado.

    - Ovo će izaći na zlo i po naš narod - dodade Ibro.

    - 'Oće, vala.

    - Pravo da ti kažem, meni je ratova dosta.

    - Jes, vala. Ma, brine me ova mladež. Sve poludjelo za Alijom. 'Oće ovdje, u Bosni, da stvaraju tursku državu.

    - Nikad mi ne možemo sami vladati Bosnom.

    - I ja to kažem mojima, a oni 'oće da me satru, pašćad jedna.

    - Više niko ne poštuje savjete staraca, Omere.

    Šetajući obalom, Avdija Šabanović zastade ispred staraca i pozdravi ih.

    - Selam alejkum, efendije.

    - Alejkum selam, Avdijo - odgovoriše mu starci. - Pođite sa nama na igbal kod predsjednika opštine Cocalića, da proslavimo izbacivanje Srba iz vlasti.

    - Vala, mi smo svoje izigbalili - odgovori mu Omer.

    - Bojim se da ta vaša vlast brzo ne oteće niz Drinu - reče mu Ibro.

    - Ih, al' ste ođuturumili. Spremajte se skoroj posjeti Alahu - ljutito reče Avdija i produži obalom prema centru grada.

    Starci gledaju za njim i odmahuju glavama.

    - Sve što se silom ćini nije dobro - govori Omer tiho, gledajući za Avdijom.

    - Ovo što ćini Alija Izetbegović u Sarajevu nije po Alahovoj volji - izgovori Ibro i duboko uzdahnu.

    ***


    Srbi u Višegradu počeše da se okupljaju radi organizovanja odbrane. Traže od predsednika kriznog štaba Branimira Savovića oružje. Obraćaju se predsedniku Srpske demokratske stranke Dragu Gavriloviću i zahtevaju da formiraju oružane grupe za odbranu porodica. Prvo veliko okupljanje u srpskom naselju Mezalin desi se pred kafanom Milana Krsmanovića. Nekoliko stotina Srba okupi se u znak protesta protiv samovolje muslimana i bezakonja u gradu.

    - Mi ovo više ne možemo trpeti, braćo Srbi! - odjeknu glas Branimira Savovića.

    - Siluju nam djevojčice, ubijaju domaćine na slavama, prebijaju mladiće, istjeruju nas iz fabrika, presreću autobuse i automobile, cijepaju srpske zastave, ruše spomenike, postavljaju barikade vojsci. Dok se Srbi sklanjaju u mišje rupe, oni se sve više i više naoružavaju, stvaraju islamsku vojsku da nas pokolju! Pa šta to treba da znači, braćo Srbi?

    - 'Oćemo oružje, Brane! 'Oćemo oružje, da šćeramo Murata i njegovu tursku bandu u Drinu! - čuju se uzvici iz mase naroda.

    - 'Oćemo oružje! - Dajte nam oružje, braćo! Svi ćemo krenuti u odbranu djece i žena!

    - 'Oće sami da vladaju, 'oće svoju državu, mater im jebem tursku!

    - Eno im turske države u Turskoj, tamo je čist islam, pa neka se sele njima!

    - U guje su džarnuli! Nek znaju oni ko su Srbi!

    - Ovog puta nećemo ići mirno pred ustaškim žandarima na klanje, ko što smo išli 1941. godine!

    - Prenesi, Brane, Radovanu Karadžiću da su svi Srbi u Bosni i Hercegovini pod njegovom zastavom za odbranu srpskog naroda od genocida!

    - Smirite se, ljudi! - uzviknu Branimir Savović - Mi sjutra idemo u Sarajevo Karadžiću, da ga obavjestimo šta sve muslimani rade u Višegradu, da mu prenesemo vaše želje i odlučnost. Budite strpljivi i sačekajte da donesemo uputstva iz Srpske demokratske stranke. Onda ćemo preduzeti mjere za samoodbranu. A sada se raziđite, braćo Srbi, i čuvajte svoju djecu. Ne dajte im da prolaze kroz muslimanske kasabe.

    Sutradan, kad prvi petlovi zapevaše oko grada, Branimir Savović sam ode svojim kolima u Sarajevo. Dođe u Predsedništvo Bosne i Hercegovine i zatraži da ga hitno primi Radovan Karadžić, potpredsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine. Uvedoše ga u Karadžićev kabinet. Doktor Radovan Karadžić mu pruži ruku i pozdravi se, pa mu pokaza da sedne u fotelju i sam sede pored njega.

    - Pa, sokole, šta je to tako hitno? Šta se događa u Višegradu na Drini? - upita ga.

    - Gospodine predsjedniče, kod nas je zlo da veće ne može biti, ako izuzmemo ratno stanje - reče Savović i ispriča šta se događalo u Višegradu tokom poslednje dve godine.

    ***


    Karadžić ga pažljivo sluša, mršti se, penkalom zapisuje u blok Savovićeve iskaze i duboko uzdiše. Kad je Savović završio, on se zagleda u njega i reče:

    - Ti ćeš od sada da vodiš srpsku politiku u Višegradu. Preuzmi rukovođenje Srpskom demokratskom strankom i kriznim štabom. Jesi li za rakiju?

    - Može jedna čašica.

    - Ja ću o svemu ovome obavestiti Aliju Izetbegovića. A tebi dajem zadatak da hitno nabaviš oružje i naoružaš srpski narod u gradu i po selima. Formirajte jedinice za samoodbranu da vam ne bi poklali narod. Ja ovdje, u sjedištu naše stranke, dobijam sve informacije i znam da su se muslimani već naoružali i da se spremaju za rat protiv Srba. Naoružavaju se preko HVO' iz Hrvatske, Njemačke, Irana, pa čak i iz Amerike. Turska im daje veliku pomoć, a u Bosnu su stigli mudžahedini iz Pakistana, Avganistana, Turske i Irana, specijalci, dobronaoružani. Biće velikih stradanja ako se zarati. Još uvijek se nadam da do rata neće doći, ali ne smijemo čekati skrštenih ruku da nam pokolju narod.

    - Preko svog čovjeka koji radi u vojnom odseku, oni su nam pokrali sva vojna dokumenta - reče Savović, pogleda u Karadžića, pa nastavi:

    - U vojnom odseku smo imali spiskove formacija teritorijalne odbrane.

    - Kod vas je baš haos - reče mu Karadžić. - Kako ste se tako opustili?

    - Smatrali smo da to sve radi neuračunljivi Murat Šabanović, ali sad smo sigurni da iza njega stoje opštinske vlasti, predvođene Alijinom strankom. Naoružali su se i osilili. Alija je dva puta dolazio u Višegrad itajno razgovarao sa Fikretom Ćoćalićem i Avdijom Šabanovićem.

    - Ni mi ovdje u Skupštini Bosne i Hercegovine ne možemo ništa da učinimo. Naši su delegati u manjini, a njihovi su svi veoma ekstremni. Ni o jednom pitanju ne možemo da se dogovorimo. Nećemo dati da nas slome, i pored svih njihovih islamskih saveznika, Zapadne Evrope i Amerike - reče Karadžić, i zatvori aktn-tašnu na stolu ispred sebe.

    - Hvala vam na prijemu i povjerenju, gospodine predsjedniče. Oprostite što sam vas zadržao. 0 svemu ću vas izvještavati i tražiću uputstva za dalje delovanje.

    - Srećan ti put, Savoviću. Pozovi me telefonom ako ti nešto zatreba - reče mu Karadžić i ustale. Predsednik Srpske demokratsks stranke i komandant kriznog štaba u Višegradu, Branimir Savović, sa iskustvom sekretara za privredu i finansije opštine, inspektora Službe društvenog knjigovodstva i direktora Uprave prihoda, uspešno se nosio s muslimaima u opštinskoj vlasti. Jednog dana pozva telefonom Fikreta Cocalića i saopšti mu da će pokrenuti Srbe u gradu i okolnim selima ako ne prihvati zajednički dogovor o uvođenju reda u gradu. Kad ga je Radovan Karadžić obavestio o razgovoru s Branimirom Savovićem, Alija Izetbegović se zabrinu.Osećajući da će oružani sukob prerano izbiti, pozva čeliike opštine i vođe Srpske dsmokratske stranke iz Višegrada da dođu kod njega u Predsedništvo na dogovor.

    ***


    Branimir Savović povede Dragu Gavrilovića i Slobodana Klipu u Sarajevo. Zajedno s Radovanom Karadžićem odoše u kabinet prsdsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine. Tamo zatekoše Fikreta Cocalića, Omera Brankovića i Esada Ohranovića. Alija prekide razgovor s Cocalićem, ustade iz fotelje i pođe u susret delegaciji višegradskih Srba. Rukova se s Karacićem i trojicom srpskih predstavnika.

    - Vi ste Branimir Savović - reče, lukavo se osmehujući kao da se poznaju godinama - Pokaza mu rukom da sedne za sto za kojim se održava sednica i, sedajući do njega, reče:

    - Uvijek je u starom Gradu Višegradu sve bilo u redu. Kakvih ima problema, šta je to tamo?

    - Gospodine predsjedniče. mi sa njima više ne možemo - odgovori mu Savović. Alija namršti čelo, pa kao da ga Savovićeve reči ošamariše, pocrvene i reče:

    - Kako ne možete? Zbog čega?

    - Mi smo do sada deset puta potpisali dogovor o zajedničkom življenju, a oni se ni jednog dogovora nisu pridržavali. Mi im, jednostavno, više ne vjerujemo. Ni naš narod, ni mi, više vam ne vjerujemo

    - Sinoć je mogla da se desi katasgrofa. Naš narod je bio spreman da sve muslimane stjera sa desne obale Drine na lijevu.

    Alija Izetbegović pogleda u Radovana Karadžića, potom u Branimira Savovića, poćuta nekoliko trenutaka, a onda se okrete Fikretu Cocaliću i upita ga:

    - Je li tačno što ovaj vaš sugrađanin reče? Fikret Cocalić pognu glavu, ne usuđuje se da pogleda u Aliju, i promuklo odgovori:

    - Tačno je, gospodine predsjedniće. Mi ne možemo ništa da ućinimo. To ćine Avdija i Murat Šabanović.

    - Pa ko su oni da ih ne možeš kao predsjednik opštine sprijećiti? Jesam li vam izdao instrukcije šta treba Stranka demokratskih akcija da ćini, kako treba da se ponašate sa Srbima - govori ljutito. Odjednom, kao da mu u mislima sevnu opomena, stiša glas i pogleda u Radovana Karadžića.

    - Vi pozovite u Višegradu svoje, ja ću svoje, i naredićemo im da se sastanu u opšini i da srede međusobne odnose - reče i ustade sa stolice Brane Savović priđe Karadžiću i tiho mu reče:

    - Gospodine predsjedniče, Alija nas potcenjuje, nastoji podmuklo da nas obmane. Nije još kucnuo čas da udari na Srbe. Pravi se da ne poznaje Avdiju Šabanovića, a prošli put sam vam rekao da je dva puta tajno dolazio u Višegrad i noćio u njegovoj kući. Čuvajte se Alije ko guje.

    Pozdravi se s Karadžićem i sa svojom grupom ode za Višegrad. Mučnina i strah uvukoše se u srpske kuće po Bosni i Hercegovini. Islamska Stranka demokratskih akcija Alije Izetbegovića pojača teror nad Srbima. Umesto da održe sastanak sa Srbima i dogovore se o podeli vlasti u višegradskoj opštini, Fikret Cocalić i Avdija Šabanović narediše Ramizu Vazdi i Muratu Šabanoviću da postave barikade po gradu i oko grada. U prvi mrak zaustaviše u Novoj mahali, kod Rzavskog mosta, putničko vozilo Milorada Joksimovića.

    - Izlazi, pićka ti materina srpska! - viknu Murat Šabanović, uperi mitraljez u vozilo i zakoluta očima na Milorada. Bled, Milorad izađe iz vozila i nemo stade pred grupu naoružanih muslimana.

    ***


    - Gdje si bio? Odakle ideš? - ispituje ga Muratov brat Avdija, unosi mu se u lice i koluta zakrvavljenim očima.

    - Udrite ga! - viknu i izmače se da ga neko od njegovih ne zakači kundakom. Mladić iz Muratove grupe "Zelenih beretki" Enes Ćuprija udari Milorada kundakom po glavi. Bol ga natera da jaukne. Krv mu poteče iz kose. Naglo se okrenu, rukom gurnu Ramiza Vazdu i potrča prema obali Rzava.

    - Drž'te ga! - viknu Avdija, mašući rukama i frkćući kroz nos. Murat potrča za Miloradom, stiže ga i uhvati za jaknu. Milorad se istrže i raskopčana jakna ostade u Muratovim rukama. Skoči s podzida i potrča desnom obalom Rzava prema ušću u Drinu. Iza njegovih leđa odjeknu eksplozija bombe.

    - Je l' ga to pustiste da vam utekne, Alah vas sabio u zemlju?! - viknu Avdija ljutito. Gleda u Miloradovu jaknu u bratovljevim rukama i mršti obrve.

    - Pokazaću ja Brani Savoviću kako se razgovara s Alijom Izetbegovićem, mater mu srpsku jebem! Pašće jedno! Zapadno od Rzavskog mosta, kraj stare kamene ćuprije, ispred gimnazije, odjeknuše rafali iz automata. Iz srpskog naselja, od crkve ispod Bikavca, nalete na barikadu kamionom Mišo Joksimović i punom brzinom uđe na ćupriju. Rafali izrešetaše karoseriju i kabinu, ali kugle ne pogodiše vozača. Uz škripu točkova, pređe na levu obalu i doveze kamion na parkiralište fabrike "Terpentin".

    Dobivši od Alije Izetbegovića instrukcije i znajući da je razgovor u Sarajevu za Srbe bio uzaludan, Fikret Cocalić poče pripremati muslimane za pokolj Srba. Branimir Savović povede profesora Ristu Perišića i šumara Miloja Joksimovića u Bajinu Baštu, svom prijatelju Miloju Saviću. U Milojevoj nadležnosti nalazilo se celokupno naoružanje opštinske jedinice teritorijalne odbrane Bajine Bašte. Upoznaše ga s teškim stanjem srpskog naroda u Višegradu i zatraži oružje. Zbog starog prijateljstva i želje da pomogne braći, Miloje iznese iz magacina sto dvadeset cevi automata, mitraljeza, minobacača i zolja, veliku količinu municije i bombi, i pet radio stanica "rupovki". Oružje dovezoše u Zaovine, selo na granici s Bosnom. U mrkloj noći, oružje smestiše na štalu Milutina Rajakovića. Bojeći se da muslimani ne otkriju jedini put za prenošenje oružja iz Srbije u Bosnu, koji vodi iznad muslimaiskog sela Kuke, Miloje Joksimović zamoli Milutina Rajakovića, Acu Karaklića, Miloša Karaklića, Dragišu Nikolića i Dragišu Jokića da na konjima prenesu oružje preko granice do njegove kuće, koja se nalazi u brdu iznad Malog Gostilja, u pravcu srpske granice. Malo Gostilje je muslimansko selo sa osamdeset kuća, iznad kojeg se nalazi samo pet srpskih kuća. Noću, naoružani automatima, prenesoše preko granice naoružanje i radio stanice.

    - Hvala vam, braćo! Ovo vam srpski narod nikad neće zaboraviti - govori Miloje i briše znoj od uzbuđenja i straha, srećan šgo su toliko naoružanje preneli preko granice neopaženi.

    - Požurite, vratite se dok se magla nije digla - reče Milutinu Rajakoviću i pruži mu flašu rakije.

    - Ponesite da se uz put okrepite. Isprati ih do šume iznad sela kroz koju zamakoše na konjima.
    bog_zaplakao- 83568 - 12.03.2013 : Vojo Šešlija Hag - best (0)

    I Bog je zaplakao nad Bosnom: Glava 1, dio 2


    ***


    Sutradan Miloje Joksimović napuni prtljažnik svog automobila oružjem i stavi tri radio stanice, pa krenu kroz muslimansko selo Malo Gostilje u Višegrad. Pred ulazom u grad, u Kosovu Polju, okrenu kamion prema Omaru i dođe pred kuću Stanka Pecikoze.

    - Pomoz' Bog, Stanko! - viknu izlazeći iz kola.

    - Donio sam ti skupocjenu robu. Stanko priđe Miloju, pozdravi ga i pogleda u prtljažnik. Kad vide oružje raširiše mu se zenice, osmehnu se i zagrli Miloja.

    - Ruke ti se pozlatile, momče - tiho reče. - Blagoslovio te Bog. Uđi unazad u garažu. Postaviše daske na beton i istovariše oružje.

    - Jesi li uz oružje dobio i municiju? - upita.

    - Jesam. Ostatak oružja i municiju dovešću "tamićem" sutra. Moram postaviti arnjeve i dobro uvezati ceradu.

    - Pazi da ne primete Turci.

    - Spasava me što uvijek povezem iz Malog Gostilja nekog od njihovih u Višegrad. Kad vide svoje u vozilu ne pretresaju me na barikadama.

    - Čuvaj se, da im naše oružje ne padne u ruke.

    - Ako me otkriju i pojure, ja ću kamionom bježati do tvoje kuće, a ti postavi mitraljez, pa kome opanci, kome obojci - našali se i dodade:

    - Moli se Bogu da mi bude u pomoći. U zdravlje do sjutra!

    Sutradan Miloje Joksimović napuni "tamić" oružjem i municijom, uveza čvrsto ceradu i pođe u Višegrad. Uz put sustiže komšiju Ibrahima Čaku i poznatog ustašu Hameda Aljića, sa zelenom beretkom na glavi. Hamid diže ruku i Miloje zaustavi kamion.

    - Povezi nas do Višegrada - reče Čako i priđe "tamiću".

    - Uđite u kabinu - otvori im Miloje vrata. Muslimani sedoše do njega i on nastavi put. Na prilazu Sasama ugleda trojicu milicionera muslimana i jednog Srbina. Zaustaviše ga. Milicioner Huso Kurspahić priđe "tamiću" i pogleda u kabinu. Pored puta su stajali milicioneri Sirvan Kustura i Hodžić. Sa strane, vozilo je posmatrao milicioner Vaso Milunović, Srbin.

    - Vršimo saobraćajnu kontrolu, Miloje. Pokaži dokumenta - reče mu Kurspahić. - Nema problema - odgovori Miloje, izvadi iz novčanika vozačku i saobraćajnu dozvolu i pruži mu. Huso spazi u kabini Hameda Aljića.

    - Merhaba, Hamede. Gdje si se to uputio? - upita i pruži mu ruku kroz prozor.

    - Vala, idem na igbal sa "Zelenim beretkama" - reče Hamed smešeći se.

    - E, kad te vlah đabe vozi, nek ti je sretan igbal - reče i vrati Miloju dokumenta.

    - Možeš proći - dodade i odmače se od kamiona.

    Miloje Joksimović odahnu. Ne svrati u Kosovo Polje Stanku Pecikozi, već produži do novog mosta u Višegradu.

    - Drage komšije, ja sam vas dovezao do grada. Pošao sam u Banju, ali sam radi vas produžio, da ne pješačite.

    - Fala, Miloje - reče Ibrahim, otvori vrata i povuče za sobom Hameda.

    - Ajde, izlazi! - viknu.

    Miloje zalupi vrata, okrenu kamion i ode u Kosovo Polje. Pred kućom Stanka Pecikoze za stolom zateče Branu Savovića, Krstu Papića, Dobru Ninkovića, Ristu Perišića i Dragu Gavrilovića.

    - Privezi kamion do garažnih vrata - reče mu Stanko.

    Članovi Odbora Srpske demokratske stranke uđoše u garažu. Miloje odšnira ceradu na zadnjem delu karoserije i pope se na kamion. Stankov sin Mirko pope se na karoseriju i stade s Milojem dodavati oružje ocu, Dragu, Risti, Krstu... Poređaše oružje i municiju na daske i stadoše ga razgledati. Miloje u uglu garaže ugleda "tomsone" poređane pored oružja koji je prethodnog dana dovezao.

    ***


    - Gle, odakle vam ovo? - začudi se. - Dovezli nam Risto i Žika Savić iz Foče - odgovori mu Stanko.

    - Ovo se mora što prije rasturiti na punktove - progovori Branimir Savović.

    - Ja sam napisao zabelešku koliko će kome oružja da se dostavi. Otvori blok i stade da čita:

    - Dvije trećine od svih vrsta oružja i jednu radio stanicu preuzeće Krsto Papić za Župski bataljon. Dvadeset kalašnjikova i pet mitraljeza podeliti poverljivim aktivistima u gradu, a ostatak oružja dostaviti Miladinu Milićeviću, komandantu Dobrunskog bataljona. Za podelu oružja građanima u Višegradu odgovorni su Drago Gavrilović i Risto Perišić. Jednu radio stanicu dostaviti Dobrunskom bataljonu, jednu će zadržati Miloje Joksimović u Malom Gostilju, jednu dati Nikoli Pecikozi na Omar, i jednu dostaviti Markovićima - Kočarimskoj četi. Radio stanica Župskog bataljona biće "Vardar I", Duška Božića u Blacama "Vardar 2", Milojeva "Zmaj", kočarimska "Tara 2", dobrunska "Tara 5", a moja će, u Kriznom štabu, biti "Tara 31". Uspostavio sam vezu, braćo, sa Milojem Andrićem u Bajinoj Bašti. Isporučiće nam još oružja vodenim putem, uz jezero. I nije samo to, braćo. Bog i sveta Bogorodica nam pomažu. Iz Užica, preko Mokre Gore, krenulo je osam stotina cijevi sa "pragama" i trocjevcima. Potpuno ćemo naoružati bataljone u Župi, Dobrunu, Drinskom i čete po selima na lijevoj obali Drine.

    - Hvala Bogu! - uzviknu Krsto Papić.

    - Kako ćemo toliko oružje prevesti iz Mokre Gore neprimećeni od Turaka? - upita Mirko. Branimir Savović se osmehnu i potapša ga po ramenu.

    - I u tome nam je sreća naklonjena - reče.

    - U Mokroj Gori imamo srpskog sokola Rašu Filipovića. S njim sam uspostavio radio vezu. On će nam "pragama" doturiti oružje, municiju, minobacače i trocjevce, i to uz Kršanje na Stolac. Angažovaće svojih desetak ljudi za prebacivanje oružja. Iz Stoca ćemo organizovati dostavljanje oružja na punktove. Svi pripadnici formacijskih jedinica držaće oružje u svojim stanovima i kućama. Tako će ljudi, u slučaju potrebe, biti spremni za borbu.

    U Višegradu narod iščeze sa ulica. Svetla se pogasiše. Samo su svetleće kugle iz mitraljeza, iznad džamije kraj Rzavskog mosta, povremeno parale noć u pravcu srpskog naselja Mezalin. Saznanje da su i Srbi počeli da se naoružavaju unese pometnju među muslimanske građane. Više se niko nijeo sećao bezbediim na ulici. I Srbi i muslimani, iskusivši zla Drugog svetskog rata, sklanjali su se u kuće. Želeći da ukloni Srbina Dragana Tomića s dužnosti komandira višegradske milicije i da na njegovo mesto postavi Avdiju Šabanovića, Ševal Murtić, načelnik javne bezbednosti, uputi grupu specijalaca u kojoj su bili: Murat Šabanović, Tajib i Azem Dervišević, Ibrahim Bosna, Refa Mušević, Nermin Šišić i Ramiz Vajda, daopkole stanicu milicije. Rastrčaše se po kasabi i izvedoše iz kuća nekoliko stotina muslimana, dovedoše ih do zgrade stanice milicije i blokiraše ulaz. Razlegoše se povici:

    - Srbi, napolje iz milicije!

    ***


    Dragan Tomić pogleda kroz prozor svoje kancelarije i vide kamion parkiran pred magacinom u kome su se nalazili oprema, oružje i municija za miliciju. Vide kako Enver Džaferović otključa magacin i kako desetak mladića, muslimana, zajedno s milicionerom Hajrom Hanićem, počeše da utovaruju sanduke s municijom i oružjem u kamion.

    - Vidi, Milane, šta se događa. Načelnik Ševal naoružava "Zelene beretke" našim oružjem - reče Tomić, pa priđe čiviluku i uze opasač s pištoljem.

    - A pogledaj ti kroz ovaj prozor, sa ulice. Slušaj ove povike. Tomić priđe prozoru i pogleda.

    - Pobijte srpske milicionere! - odjekuju uzvici iz mase naroda.

    - Koljite ih! - Naćerajte ih u Drinu!

    Dragan Tomić pogleda uplašeno u Milana Josipovića.

    - Brano, boga ti ljubim, Turci opkolili zgradu milicije, 'oće da pobiju srpske milicionere! - viknu Drago Gavrilović utrčavši u stan Branimira Savovića.

    - Uh, sunce im jarko' - viknu Branimir i uhvati se za glavu.

    - Kažeš, okupili se Turci oko stanice milicije? E, sad će se i naši okupiti. Zaboravili su ko su Srbi i šta su sve u stanju da učine. Priđe telefonu i pozva Marka Markovića na Kočarimu.

    - Alo, Marko! - viče u slušalicu.

    - Pokupi svo muškinje od petnaest do šezdeset godina i sa oružjem što pre siđite u Višegrad. Turci su opkolili stanicu milicije, hoće da pobiju srpske milicajce. Potom pozva Sjemeć, Kopito, Gornju Lijesku i Donju Lijesku i naredi da što pre siđu u grad. Spusti slušalicu i priđe Dragu Gavriloviću:

    - Nađi Ristu Perišića i Dobru Ninkovića, pa odmah obavestite Srbe po čaršiji da svi dođu na Mezalin, pred kafanu Milana Krsmanovića. Pred mrak, na Mezalinu se okupi nekoliko stotina Srba. Branimir Savović uđe u kafanu i pozva telefonom Fikreta Cocalića.

    - Jesi li to ti, Fikrete? Krenuo si u džihad protiv Srba, je li? - viče u slušalicu, škripi zubima i preti mu:

    - Izađi malo i pogledaj. Od Sjemeća i Kočarima do Višegrada sišli su Srbi na Mezalin. Kočarimski sokolovi, Markovići, su sa njima. Sjemeć je vaskrsnuo Radomira Neškovića. Svi su naoružani. Ako mi za pola sata ne dođu na Mezalin zatočeni srpski milicioneri, biće krvi do koljena. To ti je moj ultimatum. Ja sa srpskim borcima čekam kod česme na prvoj liniji! - viknu i tresnu slušalicu na ležištetelefona.

    Među muslimanima u opštini i u stanici milicije nastade uzbuna. Po gradu se munjevito pronese vest da je velika grupa Srba iz sela došla u grad da oslobodi zatočene milicionere.

    - Alaha mi, pobiće nas - govore muslimanke jedna drugoj, utrčavaju u kuće i preplašeno uzvikuju:

    - Kažu da ih ima 'iljadu... Sve bradati ćetnici.

    - Naši su se mnogo osilili...

    - Meho, Merima, ulazite u kuću, brzo! - dozivaju decu sa ulice.

    U kuću Avdije Šabanovića utrča žena Fikreta Cocalića. - Joj, Avdinice, u ćaršiju sišli Sjemećani i Koćarimci, ljute guje, pas im mater jebo. Po kasabi se prića da im jeiz Srbije došo u pomoć Šešelj sa svojim ćetnicima. - Joj, šta reće, bona ne bila? - Kažu i da je nekakav Arkan napo Bijeljinu, onaj što je išćero iz Vukovara hrvatske zenge. - Joj, sva se naježih. - Jeste, Alaha mi. Mog Fikreta nazvo telefonom Brano Savović i dao mu pola sata rok da oslobodi zatvorene srpske milicajce. Fikret naredio da ih odma' puste. Da si ga vidjela kako se uplašio, moja kono. Sav preblijedio ko da ga je smrt spopala. - Taj prokleti Brano, pašće srpsko, trebalo ga je odavno ubiti. - Moj Fikret je sazvo u opštini Krizni štab. Ošo je i tvoj Avdija, srela sam ga u putu. 'Oće da proglasemobilizaciju svih muslimana. Djeca će nam nastradati, bona... Na desnoj obali Drine, nizvodno od Višegrada, u Župi, nalazi se osamnaest muslimanskih sela, iz kojih je mobilisano pet stotina muslimana. Vođa islamske Stranke demokratskih akcija, Fikret Cocalić, rodom iz Štitareva, Esad Ohranović iz Klašnika i Avdija Šabanović iz Velikog Gostilja sproveli su mobilizaciju Župskog bataljona i pripremili ga da pritekne u pomoć pri proterivanju Srba iz Višegrada.

    ***


    Mobilizaciju sprovedoše i u dobrunskim muslimanskim selima, i južno prema Limu u Drinskom. Na levoj obali Drine, s komandom u Međeđi, formiraše peti muslimaiski bataljon. Oružja se prihvatiše svi, od dečaka do staraca. Iz višegradske kasabe nastade panično bežanje srpskog naroda. Jedni vode decu preko Mokre Gore u Užice,drugi preko Rudog u Priboj, treći preko Dubova u Zaovine na Taru. Levom obalom Drine iz grada se pokrenu i muslimanski narod prema Međeđi i Goraždu. Iz naselja Dušće kroz čaršiju, u pravcu užičkog druma, naiđe desetak automobila i jedan kamion. Odjeknu pesma muslimanskih mladića, predvođenih Emirom Dizdarevićem i Zijom Subašićem. Izazovna pesma "0 Jelena, curo neljubljena" i šenlučenje iz automata izvedoše muslimanski narod na ulice.Vozila prođoše kroz grad, prođoše i Dobrun u pravcu Vardišta, i zaustaviše se pred prvim tunelom namagistralnom putu Višegrad - Užice.
    bog_zaplakao- 83569 - 12.03.2013 : Vojo Šešlija Hag - best (0)

    I Bog je zaplakao nad Bosnom: Glava 1, dio 3


    Nihad Dizdarević, zvani Buco, Emir Dizdarević i Zijo Subašić povedoše minere kroz tunel. Noseći među sobom sanduk sa eksplozivom, popeše se na tunel iz pravca Vardišta i miniraše ulaz u tunel. Odjeknu eksplozija, kao da se brda s leve i desne obale Rzava sručiše u reku. Blokovi kamenova sručiše se na drum i zakrčiše prolaz vozilima iz pravca Srbije. U povratku, pred ulazom u grad, Emir Dizdarević ugleda pripadnike "Zelenih beregki" u uniformama maslinaste boje, kako se penju uz Babin potok da napadnu Srbe s leđa prema naseljima Mezalin i Velji Lug. Šestog aprila 1992. godine, na dan zarušavanja tunela, otpoče u Višegradu oružan sukob između muslimana i Srba. Kasabom jure milicijska kola u pravcu srpskih naselja. Iz kola odjekuje glas: "Naređuje se Srbima da odmah predaju oružje i da stupe u vojsku Alije Izetbegovića! Za neodazivanje pozivu sledi smrtna kazna!" Zastrašeni Srbi koji još nisu napustili svoje kuće krenuše u kolonama preko Šipovice u Jelašce i desnom obalom Drine u Višpegradsku Banju. Od fabrike "Terpentin", na levoj obali Drine, muslimanski mitraljez dejstvuje po brežuljcima Omara premakolonama naroda. Vrisak dece i zapomagalje žena pomešaše se sa odjecima mitraljeskih rafala.Vod srpskih boraca pod komandom Draga Gavrilovića, ojačan sa sedam mitraljeza, štiti s boka odstupiicunepreglednoj koloni srpskog naroda, praćenoj kišom koja se sruči na Višegrad. Iz pravca Babinog potoka i Pionirske ulice, od muslimanskog groblja, "Zelene beretke" otvoriše žestoku vatruna srpsko naselje Glavica.

    - Okrenite mitraljeze napred prema Turcima! Zarobiće nam zbegove, sateraće narod u Drinu! - viče Drago Gavrilović, priđe mitraljescima i zastade pored Brane Šimšića.

    - Ti, Brane, pucaj prema Pionirskoj ulici, a vas dvojica, Goluboviću i Gavriloviću, okrenite se prema Babinom potoku. Pucajte po "Zelenim beretkama", vidite kako izviru iza brda! Odvoji se od njih i potrča minobacačima.

    - Gađajte Babin potok po Turcima! - viče iz daljine trčeći prema posadi. Minobacačke granate zasuše muslimansku borbenu liniju i napad oslabi. Noseći decu na rukama, skoro trčeći, nepregledna kolona srpskog naroda provlači se pored borbene linije, kreću se prema Višegradskoj Banji i prema plani ni Dubovo na granici sa Srbijom. Iz muslimanskog naselja Vučine, od Pionirske ulice i muslimanskog groblja, otpoče žestok napad na kolonu srpskog naroda. Mitraljezac Brane Šimšić, zaklonjen stenom, neprekidno dejstvuje mitraljezom po muslimanskom položaju, ne dozvoljavajući "Zelenim beretkama" da se približe brisanom prostoru. Drago Gavrilović pritrča Brani, leže uz njega i osmotri položaj.

    - Udri, Brane, udri! Ne daj im oka otvoriti, mater im balijsku jebem! - govori i dodaje mu pune redenike mupicije.

    - Bolje bi bilo da si mi donio čuturicu rakije - progovori Brane Šimšić, pogleda u komandira i osmehnu se.

    - Ja sam se skoro istreznio. Daj, donesi rakije da još koga Turčina ubijem.

    - Samo ti dejstvuj, Brane, biće i rakije kad odbijemo turski napad. Drži liniju dok ja otrčim u krizni štab Brani Savoviću da pozovem "Kneza" - viknu, dotrča u Štab i stade na rupovki tražiti frekvenciju. Odjednom ču glas Mikija Trifkovića kako poziva preko svoje radio stanice:

    "Javi se, Knez, Knez, javi se!"

    S druge strane ču odgovor Mikijevog brata Vlatka Trifkovića, komandanta Kočarimsko-sjemećke čete:

    - Ovdje "Knez 2", šta treba?

    - "Tara 31", čujem vaše razgovore! - viknu Drago Gavrilović. Oseti da mu na levoj obali Drine, na Donjoj Lijesci, "Tara 2" sumnjičavo prihvati vezu.

    - Predstavi se! - viknu Vlatko Trifković.

    - Ovdje "Martić" na "Tari 31."

    - Je li sa tobom tetak? - Jeste.

    - Daj mi ga da mu čujem glas. Branimir Savović uze slušalice. - Ja sam, tetak. Poznaješ li me?

    - Poznajem. Šta treba? Imamo žestok napad iz pravca Stražišta, od Drine i Rzava. Pokrijte to "brovingom", probiće nam položaj, pristići će zbegove, sve će poklati..

    - Primljeno, tetak - odgovori mu Vlatko. Posle desetak minuta "broving" s leve obale Drine, s Donje Lijeske, stade da dejstvuje po muslimanskim položajima na desnoj obali. Unakrsna vatra "tomsona", minobacača i "brovinga" potisnu "Zelene beretke" u grad. Povlačeći se ispred žestoke srpske odbrane, muslimani u Nikitovićima zarobiše dvanaest srpskih boraca i poteraše ih u grad. U novom napadu, nastojeći da zađu srpskoj odbrani iza leđa preko Bosanske Jagodine, tri stotine dobro naoružanih "Zelenih beretki" pođe iz grada levom obalom Rzava, trasom bivše železničke pruge uskog koloseka. Muslimansku kolonu vojske primeti dvogledom iz daljine komandir jagodinske čete, dvadesetogodišnji Slađan Simić. Pritrča radio stanici i pozva Krizni štab u Omaru.

    ***


    Iz kuće Sekule Pecikoze javi se Branimir Savović:

    - Ovdje "Tara 31". Šta treba "Tari 6"?

    - Velika grupa "Zelenih beretki" dolazi prugom prema tunelu da napadne Dragomilje. Hitno nam pošaljite pomoć u automatskom oružju.

    - Poslaću vam zolje i mitraljesce. Javiću prvoj liniji da se sjure do vas pre nego što Turci prođu kroz tunel - reče Savović i prekide vezu. Okrenu se Dragu Gavriloviću i naredi mu:

    - Hitno javi prvoj liniji da u Jagodinu kod železničkog mosta strče Vićko Andrić i Nikola Milićević sa zoljama, i Nešo Kovač, Radojica Ristić i Goran Milićević s mitraljezima, da pomognu Slađanu Simiću. Preznojena od tereta oružja i municije, petorka s pomoćnicima mitraljezaca stiže u pomoć jagodinskoj jedinici. Kada se muslimanska vojska pojavi iz tunela, Slađan Simić priteže zolju uz rame, nanišani, ispali granatu i ona pogodi u grlo tunela. Snažna eksplozija usmrti sedamnaest "Zelenih beretki" i pedeset trojicu rani, među njima i komandanta specijalne jedinice Zija Subašića. Jauci ranjenih odjeknuše iz tunela. Muslimanska vojska pokupi mrtve i ranjene i pobeže nazad u Višegrad. Povlačeći se prema čaršiji, Huso Kurspahić uze na nišan lovačkim snajperom Miću Inđića i rani ga. Lekar Nebojša Moljević pritrča ranjeniku i previ ga. Ponesoše ga u Višegradsku Banju, u poljsku bolnicu srpske odbrane. Na ulazu u hotel mladić izdahnu.U banjski hotel, u salu koja može da primi hiljadu ljudi, nagrnuše stotine žena sa decom i starih osoba. Upravnik banjskog lečilišta Neđo Nikolić prihvata izbeglice i s lekarom Radomirom Vasiljevićem - Rašom odvaja bolesnu decu s majkama i raspoređuje ih po sobama hotela. Umiruje ih, deli im slatkiše i naređuje hotelskom osoblju da u kazanima pripreme čaj i hranu, da ih podele izbeglom narodu. U maloj sali postavljaju stolove i služe grupu po grupu. Na jednom, velika sala uzavre od žagora i jauka.

    Spiker sarajevskog "Jutela" objavio je na televiziji vest da su muslimanske snage zarobile dvanaestoricu Srba - višegradskih četnika. Centar veze muslimanske vojske za Župu smešten je u kuću hodže Fikreta Pirića. Vezom rukovodi hodžin sin Osman i prenosi naredbu Alije Izetbegovića o mobilizaciji muslimana. U Župi hodžin sin Osman naređuje preko motorola vođama Alijine stranke po selima opštu mobilizaciju u vojne formacije muslimanskog župskog bataljona. Fikret Cocalić naredi župskoj jedinici da krene prema Višegradu, da zauzme Višegradsku Banju. Krizni štab srpskih jedinica znao je da je glavni stub Cocalićeve vojske župski bataljon. Branimir Savović naredi Miloju Joksimoviću da svoju četu rasporedi po kosi iznad Višegradske Banje, prema Malom Gostilju,četu Mikana Ilića da smesti na položaj između Velikog Gostillja i Donjeg Dubova, a četu Stojana Papića od Drine da postavi između Grebena i Haluge, do čete Miloja Joksimovića.Srpske čete dočekaše župsku muslimansku vojsku i sprečiše njen prodor prema Višegradu. Na položaju jugoistočno od Višegrada, dobrunski bataljon Miladina Milićevića, s komandom u Granju, rodnom mestu legendarnog četničkog komandanta Leteće višegradske brigade u Drugom svetskom ratu, telohranitelja generala Draže Mihailovića, Budimira Gajića, sukobi se s muslimanskim "Zelenim beretkama" iz Dobruna, kojima su komandovali Nihad Dizdarević, Husein Hajdarević i aktivni major jugoslovenske vojske Kustura.

    Kao kad uraganski vetar zakovitla opalo lišće, potomci Gajićeve vojske munjevitom borbom sateraše "Zelene beretke" u Višegrad. Ispred "Zelenih beretki" narod iz muslimanskih sela beži u Višegrad, ostavljajući kuće i stoku srpskoj vojsci. Na levoj obali Drine, srpski borci, sakupljeni od Sjemeća i Kočarima do Drine, pod komandom Vlatka Trifkovića, sprečavaju prodor "Zelenih beretki" prema srpskim selima.

    ***


    Muslimanske snage, brojnije i bolje naoružane, ugroziše srpske zbegove. Razmišljajući kako da spase srpski narod od pokolja, Branimir Savović puši cigaretu za cigaretom, hoda po sobi i seče pogledima članove Kriznog štaba. Odjednom mu sinu misao kako da nadmudri Fikreta Cocalića i njegovu islamsku vojsku. Slušajući kako se "Zelene beretke", krećući u napad, oglašavaju povicima: "đihad, Alahu egber, đihad, Alahu egber", naglo priđe svom ralisti Radu Todoroviću i naredi mu:

    - Pozovi "Taru 1 " i daj mi slušalicu.

    - Alo, "Tara I", "Tara I", ovdje"Tara 31", javi se!

    - "Tara 1 " se javlja. Šta treba?

    - Ovdje tetak, primite moju komandu: sve višecijevne raketne minobacače izvucite na položaje i uperite prema Osojnici, Nezucima, Dušću, Crnči, Bikavcu, Bap Polju, Babinom potoku i Glogovi!

    - Naređenje primljeno. Gotovo!

    - E, tako. Siguran sam da nas muslimanski vezista Fikreta Cocalić prisluškuje, da hvata naše frekvencije, kao imi njegove - reče Dragu Gavriloviću, pa se okrenu radisti:

    - A sada mi pozovi "Taru 5". - Alo, "Tara 5", "Tara 5", javi se! - "Tara 5" se javlja. Ko zove?

    - Zove "Tara 31", primite naređenje od tetka: komandant dobrunskog bataljona odmah nek siđe sa srpskom zastavom u Dobrun. Odozgo ide pet stotina Arkanovih četnika, neka ih zaustavi dok vidimo možemo li sa Cocalićem da se dogovorimo. Gotovo!

    - Sad mi pozovi "Sjemeć 1" - reče radisti i odahnu, kao da vidi zaprepašćene muslimanske radiste kako beleže njegove naredbe i uručuju ih komandantu Cocaliću.

    - "Sjemeć I" se javlja! - Primite naredbu "Tare 31". Tetak naređuje da ' Vojvoda Željko Ražnatović, legendarni komandant srpske garde "Vojvoda Stepa Stepanović" u ratu muslimana protiv Srba u Bosni 1992-1996. god. Šešeljeve' četnike stavite u pripravnost da bismo krenuli u kontinuiran napad na grad sa obe strane Drine. Gotovo!

    - U ratu ne pobjeđuje samo oružje, draga moja braćo - govori članovima štaba i porodici Stanka Pecikoze.

    - Ako bude dao Bog i sveta Bogorodica da su nas prisluškivali, a ja sam ubijeđen da hvataju naše frekvencije, jer imaju velikog stručnjaka za radio sisteme Ramiza Suljkića, moje naredbe će izazvati paniku u njihovoj vojsci i u Cocalićevom Kriznom štabu. Savovićeva pretpostavka se ostvarila. Radista Ramiz Suljkić u štabu Fikreta Cocalića snimi naredbu štaba srpske višegradske vojske, umnoži je u dve stotine primeraka i razdeli narodu po gradu. Tri primerka kasete odmah posla Aliji Izetbegoviću i televiziji "Jutel" u Sarajevo.

    Ne čekajući dnevnik, "Jutel" prekide redovni program i prenese vest da je velika vojska Šešeljevih i Arkanovih četnika stigla iz Srbije s višecevnim raketnim bacačima da napadne Višegrad i da su rakete uperene na grad. Vest objavljena na televiziji uspaniči muslimanski narod u čaršiji. Utrčavaju u kuće i jedni drugima dovikuju:

    - Fato, bona, ćuste li šta prićaju na televiziji? Iz Srbije došo Arkan s vojskom, sve će nas poklati!
    - A gdje ćemo, Mejro? - Bježimo u Goražde, spasavajmo djecu!

    - Alaha mi, prića se da je Sjemeć pun ćetnika nekakvog vojvode Šešelja! - Eih, dina mi, proći ćemo gore nego 'Rvati u Vukovaru. - Alija nas uvede u rat, svi ćemo izginuti!
    ***
    - Jebo mu pas mater, on je svoju guzicu obezbjedio u Sarajevu, a naše kuće će gorjeti.

    - Eih, jado moja, eih, šta nas snađe.

    - Ne vrijedi jadikovati. Bježimo dok nam nijesu presjekli odstupnicu iz ćaršije.

    - Ajde, Ibro, pakuj se, što si se ukoćio?

    - Ma razmišljam, bona, što nam ovi naši iz Goražda ne priteknu u pomoć. Hođa Muharem Hasanbegović i zlatar Agon Ćurevac su potajno kupili oružje još prije petnes' godina i sakrili ga u đamiju. Kažu naši da može naoružati pet bataljona vojske.

    - Ma ko da ti pritekne u pomoć, bolan? Svi su se usrali kad su ćuli za Šešelja i Arkana. Kažu da je Šešelj grdosija, iscijepo bi me kad bi me silovo.

    - Hahahaha! E jesi rsuz, Fatima.

    - Biće tebi rsuz, ćuj kako puca. Ćetnićke granate padaju na našu vojsku.

    - Neka tuku, kad naši nijesu nikakvi ratnici.
    - Šta ti je to u rukama, u šta bleneš?

    - Ma, nađoh Alijin Program doseljavanja Bošnjaka iz Turske. Ćuj šta piše:

    1. Bosna i Hercegovina izdvojit će znatna sredstva kako bi se našoj braći u izgnanstvu omogućio povratak u zemlju.

    2. Stanovništvo će se doseljavati u periodima, tako da će svake godine stizati po 400.000 ljudi, što znači da će za 10 godina Bosna imati, pe računajući i prirodni priraštaj, oko 10 milijuna stanovnika muslimana!

    3. Zbog ogromnog broja ljudi jedan dio će biti doseljen u Šumadiju i u Sandžak.

    4. U drugom navratu će svi biti doseljeni u Krajinu tako da će Banja Luka ponovo postati muslimanski centar!

    5. U drugom navratu, šumarski orijentirani Bošnjaci doselit će se u bukovom šumom bogate Šekoviće.

    6. Na Sokocu će biti napravljena Sokolac kolonija i tu će se, na vrh Romanije, vijoriti zeleni barjak!

    7. Gacko i Nevesinje bit će naseljeni u četvrtom naletu.

    8. Peti talas ponovo će zapljusnuti Krajinu i tu će nakon toga biti osnovana Musliminska Krajiška Država!

    9. Slijedeći talas bit će rezerviran za zapadnu Hercegovinu. U Grudama će biti osnovana prva podružnica Bošnjačkog instituta!

    10. Naredna grupa otići će jednim dijelom za Kozaru, a drugim u središnju Hercegovinu.

    11. Osmi talas doseljenika iz Turske zapljusnut će istočnu Bosnu i Sandžak.

    12. Deveti će se rasprostrijeti Šumadijom, pa sve prema Tuzli.

    13. I, konaćno, deseta grupa Muslimana povratnika spustit će se u Crnu Goru.

    14. Nakon ovog stvorili bi se i formalni uslovi za stvaranje islamske Republike Bosne i Hercegovine, koja bi u ovom slučaju bila znatno veća, odnosno vratila bi se u svoje prirodne granice!

    15. Druga podružnica Bošnjačkog instituta bila bi osnovana na Knežini.

    16. Njegošev mauzolej na Lovćenu bio bi pretvoren u turbe.

    17. Boka Kotorska će dobiti status pokrajine.

    18. Duvno bi uskoro promijenilo ime u Duhno, a Zenica u Zjenica!

    19. Doseljavanjem će doći i do naglog procvata u svim granama privrede, jer će se gotovo svi doseljenici smjestiti na selu, tako da će doći do konsolidacije poljoprivrede, a samim tim i i ostalih segmenata života.

    20. Program će se početi pretvarati u stvarnost od 1. januara 1992. godine! 15.09.1991. god.

    PARLAMENT REPUBLIKE BOSNE I HERCEGOVINE

    ***


    - Šta trabunjaš, kakva naša islamska država? Vidiš da nas išćeraše iz ćaršije?

    - Ma evo, ovdje sve piše šta će biti. To je plan islamske stranke našeg Alije. Mi smo jaći od Srba, vidjećeš daćemo to sprovesti. U blizini tresnu granata i zadrhtaše prozori na kući.

    - Ma jebo te babo Alija i njegova Deklaracija. Unosi stvari u kola, izginuće nam djeca, hrsuze jedan, požuri.Sva se ćaršija trese, ko da će potonuti u Drinu.

    Direktor fabrike "Terpentin" Sekula Pecikoza nije napustio svoju fabriku. Ostao je u gradu, na muslimanskoj teritoriji. U njegovom kabinetu zazvoni telefon i on podiže slušalicu:

    - Halo, rođače! - poznade glas Stanka Pecikoze.

    - Bježi, spasavaj glavu, muslimanski radio iz Sarajeva javlja da je u našoj kući smešten Krizni štab srpske vojske. Javljaju da se helikopter sa oružjem spustio na Omar pored naše kuće. Optužili su nas da smo glavni finansijeri "četničke vojske".

    - Hvala ti na obaveštenju, braco. Naše kuće na Omaru su na udaru - govori i gleda kroz prozor preko Drine.

    - Ispod naših kuća na bregu imamo trojicu mitraljezaca. Odgovaraju na mitraljesku vatru muslimana. Ne mogu prići našim kućama.

    - Pozdravi Branu Savovića i držite se - reče Sekula Pecikoza i spusti slušalicu. Izvadi iz radnog stola važna dokumenta, stavi ih u tašnu i zaključa fioke, pa izađe iz kancelarije. Sede u automobil i odveze se preko stare ćuprije u svoj stan. Supruga Vida mu potrča u susret, zagrli ga i i prošaputa:

    - Hvala Bogu, živ si. Mariji, njihovoj kćerki, potekoše suze niz lice.

    - Tata, ako ovog trenutka ne izađemo iz stana biće kasno - reče gledajući kroz prozor kako iz daljine, iz pravca Dušća, Muratove "Zelene beretke" idu prema njihovom naselju.

    - Jesi li stavila u tašnu novac i dokumenta? - upita ženu.

    - Jesam.

    - Trčite u kola - reče Sekula i izađe za njima, zaključavši stan.

    - Idemo na Okolišta, u dom za retardiranu decu, doktorki Melihi Kolašinac. Ona će nas sakriti. Meliha ih dočeka i radosno i zabrinuto. Poljubi Vidu i Mariju i rukova se sa Sekulom.

    - Skloniću vas na dan-dva, dok ne vidimo šta će se dogoditi.

    - Ti, Sekula, ne smiješ izlaziti iz kancelarije. Ni kroz prozor nemojte provirivati. Ako vas primijete, pobiće vas. Alahu dragi, šta se ovo zbiva? Slušam preko sarajevskog radija šta sve lažu, Alah ih prokleo. Kažu da ćetnici kolju retardiranu djecu u domu u Višegradu, a u stvari "Zelene beretke" nagone djecu ispred sebe kad vrše osmatranje srpskih položaja. Znaju da Srbi neće pucati u djecu, iako je ovdje devedeset odsto muslimanske djece.

    - Hvala ti, Meliha. Ti si pravi prijatelj - reče joj Vida i zagrli je.

    - Ovo su teški dani za sve - progovori Sekula.

    - Moramo razmisliti kako da se spasavamo.

    - Skuvaću kafu i donijeću vam nešto da pojedete - reče i ode u kuhinju. Borbe oko grada sve su se jače rasplamsavale. Artiljerijska nadmoćnost Srba držala je muslimane oko grada u zaklonima iza kuća. Videvši da se rat razbuktava i da će doći do stradanja Srba i muslimana, direktorka doma za retardiranu decu sede na stolicu pred Sekulom.

    - Ja predlažem da nas ćetvoro sjednemo u kola i da preko Goražda i Ćajnića pobjegnemo u Srbiju.

    - Nas će u Goraždu zaustaviti - odgovori joj Sekula.

    - Ja ću vas provesti kroz Goražde. Reći ću da ste moji prijatelji, a vi mene provedite kroz Ćajniće. Sekula se zagleda u doktorku. Nekoliko trenutaka je razmišljao a onda potvrdno klimnu glavom.

    - U pravu si, Meliha. Ovdje možemo svaki čas izginuti. Moramo se spasavati. Dobro bi bilo da krenemo odmah - reče i pogleda u Vidu i Mariju.

    - Vi nemate prtljaga. Ja ću ponijeti nešto odjeće - reče, ustade sa stolice i poče da pakuje stvari. Ponese dve torbe i krenuše iz zgrade.

    - Ćuvajte mi djecu, vratiću se ja - govori pomoćnom osoblju. Suze joj teku niz lice, ne može da ih obriše jer su joj ruke zauzete torbama. Izađoše pred zgradu i sedoše u kola.

    - Pusti mene da vozim dok ne prođemo Goražde i ne uđemo na srpsku teritoriju, a onda ti pređi za volan - reče Sekuli. On sede pozadi do ćerke i skupi se da ga ne primete vojnici na kapiji doma. Pažljivo vozeći do izlaska iz grada, Meliha Kolašinac srećno proveze putnike kroz Goražde, izađoše na put za Čajniče i uđoše na srpsku tsritoriju. Prepusti vožnju Sekuli i brzo stigoše do Čajniča. Sekula zaustavi kola pred opštinom i uđe u kancelariju predsednika Duška Kornjače. Pozdravi se s njim srdačno i zatraži dozvole za prelazak u Pljevlja. Preko Užica i Čačka stigoše u Beograd.

    - Hvala ti, Sekula. Nikad vas neću zaboraviti. Prijateljstvo se u nevoljama ućvršćuje. Ja ću izvaditi vizu, idem u Njemačku - reče Meliha, pa priđe Vidi i Mariji, zagrli ih i poljubi.

    - A ja ću ostaviti ženu i kćerku u Žarkovu kod prijatelja, a onda ću se vratiti u Višegrad, da budem blizu svoje fabrike - reče Sekula, uze njenu torbu i ponese je do recepcije. Poljubi Melihu, požele joj sreću, pa se vrati ženi i kćerki. Odveze ih u Žarkovo i vrati se u Višegrad.
    bog_zaplakao- 83570 - 12.03.2013 : Vojo Šešlija Hag - best (2)

    I Bog je zaplakao nad Bosnom: Glava 1, dio 4


    Fikret Cocalić preseli svoj Krizni štab iz zgrade opštine u naselje Dušće, u neposrednoj blizini hidroelektrane. Dođe do kuće Murata Šabanovića i uveze kola u dvorište. Murat istrča pred njega sa osmehom, priđe vozilu i spusti glavu na Fikretovo rame:

    - Mehraba, efendija.

    - Mehraba, Murate. Ajdemo na verandu da poeglenišemo.

    Popeše se uza stepenice i sedoše za sto.

    - Hanuma, donesi rakiju i pristavi kahvu, došo nam Fikret. Požuri, bona! - viknu.

    - Moj Murate, moja desna ruko, imenovao sam te za komandanta prve udarne ćete. Zamjenik ti je Enver Dizdarević. Vaši specijalci iz Dušća najsposobniji su da zauzmu hidroelektranu. Ti si naša uzdanica, Murate - reče Cocalić, ispi rakiju i pogleda u Muratovo četvoro dece koja su trčkarala po verandi. Pogled mu pređe na Drinu i zaustavi se na centrali.

    - Naš babo iz Sarajeva porućio je da ne izlaziš iz elektrane dok ti ne naredimo. U glavnoj komandnoj sali u centrali imaš telefon i radio-stanicu. Na obezbjeđenju centrale rasporedi svoje najbolje specijalce: Senada Kahrimana, Abdulaha Kahrimana, Faruka Šabanovića, Emira Dizdarevića, Elvira Dizdarevića, Samira Šabanovića, Mubekira Tabakovića, Seada Bećirevića i Senada Bajrića. Sa njima si grdne muke zadavo Srbima u protekle tri godine. Uvešćete u centralu dvanaest zarobljenih Srba. Nemojte ih pobiti, potrebni su nam. Tvoj glavni zadatak će biti da pretiš radio vezom Srbima da ćeš pustiti vodu iz jezera, da odnese sve od Višegrada do Beograda.

    - Uh, Fikrete, pa to će mi biti najveći merak - smeška se Murat, kao da gleda kako silna voda valja sve pred sobom.

    - Ih, ih, kad bi' mogo Alija Izetbegović da gleda kako ću potopiti sve niz Drinu, pa ćak i železničku stanicu u Beogradu.

    - Bez babovog signala nemoj puštati vodu. Odnijeće nam fabriku "Terpentin", napravićemo ekološku katastrofu.

    - Ih, kad budem javio da ću pustiti vodu, dina mi, Srbi će se usrati od straha - govori Murat, ne shvatajući šta je ekološka katastrofa i da će, pored srpskih kuća, stradati i muslimanske kuće pored Drine. Fikret pogleda u elektranu, a potom se okrenu ka kasarni u Uzamnici.

    - Držite kasarnu na mitraljeskim nišanima da niko ne izađe iz kruga - reče Murat, pa uzdahnu i tiho dodade:

    - Šteta što kasarnu voda neće zahvatiti kad pustimo jezero, da odnese tu srpsku gamad u Srbiju. Granata pade na levu obalu, u Nezuke, i koritom Drine prolomi se odjek detonacije. Fikret preblede, pogleda u Murata, ustade od stola i viknu:

    - Idem u opštinu da pozovem Aliju u Sarajevo! Gađaju nas artiljerijom iz Kabernika sa lijeve obale i iz Okrugla sa desne obale. Krizni štab sam premjestio ovdje u Dušće, pa ćemo se ćešće viđati. Pogleda u pravcuiz koga su dolazile detonacije i dodade:

    - Ako se mora bježati, idemo u Međeđu.

    - Jesi li ćuo na televiziji vijest da su Ujedinjene nacije priznale Bosnu i Hercegovinu?

    - Jesam, Murate. Nije đabe naš babo Alija reko za govornicom u parlamentu: "Oću suverenu Bosnu i Hercegovinu, ili rat." On je znao da će nas cijeli svijet podržati i pomoći da uništimo Srbe. Naš Alispahija je mudar ćovjek. Njegova Deklaracija će se ostvariti, samo moramo izdržati, moramo pobjediti tu srpsku gamad, išćerati iz Bosne sve što nosi krst.

    - A kako ćemo sa Rvatima, i oni nose krst?

    - I njih ćemo išćerati, samo ćemo prvo Srbe, pa će onda oni doći na red.

    - E, pozlatile ti se rijeći, Fikrete. Ako tako bude, vrijedi ginuti za islamsku državu.

    - Alah će nam pomoći. Vidi, poće kiša - reče i pođe prema kolima.

    - Alah imanet! - doviknu Muratu, sede u automobil i ode u grad.

    ***


    Odozgo s planine Sjemeć, zapadno od Višegrada, četnička rogatička vojska Rajka Kušića spustila se na Donju Lijesku, nadomak grada, i spojila se s četom Vlatka Trčfkovića. Sa istoka, preko granice sa Srbijom u Zaovinama, stigoše "Beli orlovi" Mirka Jovića, srpski dobrovoljci koji su došli da spasavaju srpski narod izbegao iz grada u Dubovo, Jelašce i Višegradsku Banju. Srpska odbrana otpoče paljbu iz minobacača po muslimanskim položajima oko grada. Na kamenu ćupriju nagrpu muslimanski narod. Deca i žene vrište, trče, guraju jedni druge i, prešavši most, beže putem uz levu obalu Drine prema prvom tunelu iznad hidroelektrane. U pravcu Nezuka, na desnoj obali Drine, kolona muslimanskog naroda hita da se skloni u kasarnu u Uzamnici. Prestravljen gromovitim odjekom eksilozija granata, kao da milijarde kubika vode odvaljuju betonske zidove elektrane u kojoj se nalazi, Murat Šabanović nervozno hoda ispred komandne table u hidroelektrani. Drugi program Radio Sarajeva uspostavi telefonsku vezu s Muratom Šabanovićem u hidroelektrani u Višegradu.

    - Alo, Murate, predsjednik Alija Izetbegović je na liniji - govori mu spiker.

    - Murate, evo, slušaj predsjednika.

    - Gospodine predsjedniče, vi ste u programu.

    - Alo, Murate, ja te molim da ne ćiniš to do poslednjeg momenta, dok ne vidiš da moraš to ućiniti.

    - Da li me je Murat ćuo? - pita Izetbegović spikera.

    - Murat je u programu, čuo vas je, gospodine predsjedniče. Molimo vas, budite na liniji dok general Milutin Kukanjac i Murat ie obave razgovor. Poslije toga ćemo vrlo lako riješiti stvari.

    - Mi vas molimo, gospodine Izetbegoviću, ostanite na liniji.

    - Neka prvo general obavi razgovor sa Muratom. - Činimo sve, a vi ostanite na liniji.

    - Ja sam tu.

    - Očekujemo da se javi general Kukanjac.

    - Murate, budite strpljivi, evo, predsjednik Izetbegović je na liniji, očekuje da se javi general Kukanjac. Mi zaista činimo sve da uspostavimo vezu s komandom vojne oblasti. Razumete nas, mi se borimo, moramo, svima nam je cilj da živimo u miru. Recite nam, da li je malo mirnije u centrali u Višegradu, da li se manje puca? Ako izgori grad, neka ide i centrala. Ekipa Drugog programa Radio Sarajeva stalno pokušava dadobije Drugu komandu u Beogradu.

    - Dobro je da uspostavite vezu sa komandama u Beogradu i Sarajevu. Oni mogu nešto ućiniti u tome.

    - Hvala, gospodine Izetbegoviću. Ostanite i dalje u programu. Imate Murata Šabanovića na liniji.

    - Murate, smirite se, ja mislim da će se Kukanjac javiti. Samo polako, treba muški da se držite, ne treba da izgubite živce.

    - Predsjedniče, imamo na vezi generala Kukanjca.

    - Evo, Murate, generala Kukaljca. Sad će razgovarati sa vama.

    - Je l' me čuješ, Murate?

    - Ćujem, ćujem...

    - Murate, nemoj to raditi. Nemoj, ja te molim.

    - Pa reci Borku Glaviniću da ne bombarduje, da ne radi to.

    - Ko bombarduje?

    - Pa Borko Glavinić, kapetan prve klase u Višegradu.

    - Odakle bombarduje?

    - Iz Uzemnice, iz vaše kasarne, gospodine.

    - To ćemo sada da vidimo, to mi nije poznato.

    - Ja gledam kroz prozor i ležim na podu.

    - Murate, Murate, ne treba niko da gađa branu.

    - Ne treba ni grad da gađa.

    - Murate, ostavi to, stradaće mnogo nedužnog naroda.

    - Da, ali sada stradaju samo muslimani, a tvoji Srbi kolju. Ja znam da ću biti ratni zloćinac, a ti si veći, ti si mogo sprijećiti sve prije tri dana.

    - Ja spriječavam sve moguće sukobe.

    - Onda naredi da se ne puca iz tvoje kasarne.

    - Evo, dobro, sada ću da provjerim da li je to tačno.

    - Nemaš šta provjeravati. Hiljade građana gledaju.

    - Murate, ja ću to odmah uraditi, a ti, molim te, nemoj tu branu puštati.

    - Neću, ako ne padne granata. Priđe li vojnik blizu, ima da leti, a ako poleti brana, nije više Alija za građansku republiku nego je Murat za đihad, borbu do istrebljenja.

    - E, Murate, nemoj to raditi. Ako ništa, nemoj zbog muslimana.

    - Ili nas ćetnici poklali, ili nas Drina odnijela, isto nam je.

    - Dobro, Murate, nemoj to raditi, a ja ću sad da vidim šta je to tamo.

    - Reci Arkanu da ne kolje, a ne Muratu da ne diže branu.

    - Ja svakom kažem neka se čisti, neka ne dira narod, i Arkanu i svakom drugom. U to budi uvjeren, Murate.

    - Nijesu muslimani više jagnjad za klanje. Imaju i oni...

    - Ja molim da uključite Aliju Izetbegovića ovog trenutka u program.

    - Gospodine Alija Izetbegoviću, čuli ste, general Kukanjac je razgovarao sa Muratom. Izvolite.

    - Alo, Murate! Je li tu Murat?

    - Evo me, ležim pod stolom, predsjedniće.

    - Alo, Murate, sada je Kukanjac obećao da će obustaviti paljbu. Prićekaćemo da vidimo da li će održati rijeć. Budi tamo, ali poslušaj me, nemoj ništa činiti do daljnjeg. Bićemo u vezi.

    - Gospodine Izetbegoviću, možete li vi uspostaviti vezu sa Kukanjcem i tražiti da preko radija izda naređenje o prestanku ratnog dejstva?

    - On može izdejstvosati prekid vatre, ako hoće.

    - Murate, tebi je general Kukanjac obećao da će obustaviti vatru i klanje. Nemoj ništa ćiniti, vidjećemo da liće general Kukanjac održati obećanje ili neće.

    - Druže predsjedniće, još ću vas sad poslušati i nikada više ako se ovo ne prekine.

    - Ako se prekrši, oni će to prekršiti, nijesi ti taj koji će prekršiti. On je to obećo i da prićekamo da vidimo da liće održati rijeć. Samo bi' te zamolio, nemoj ništa ućiniti do daljnjeg. Njemu treba vremena da to naređenje izda i da dođe do ljudi na terenu. Da probamo, Murate, da spasemo narod. Mnogo nevinog naroda bi stradalo.

    - Murate, ovdje reporterka Drugog programa, da li me čuješ? Padaju li granate po Višegradu? Murate, Murate, evo imaš sestru na vezi, hoće da razgovara sa tobom.

    - Alo, Murate, ovdje Nura. Molim te, u ime svih nas, molim te, zaklinjem te babom našim mrtvim da to ne radiš. Drži grad do posljednjeg, ako baš bude nužno da to uradiš. Preklinjem te mojom, tvojom i svom našom djecom da to ne uradiš. Murate, je l' me ćuješ?

    - Ja se nadam da je čuo, jer ste u programu - odgovori joj spikerka.

    - Murate, je l' me ćuješ? Molim te još jednom, budi pravi borac. Ako baš bude nužno, ako ne budeš imao drugog izlaza, onda tek to uradi.

    - Gospodine Izetbegoviću, na liniji je general Kukanjac.

    - Sad sam provjerio - govori Kukanjac - ne gađa niko od mojih starješina. Gađaju drugi. Gospodine Izetbegoviću, ove optužbe što ste sada izrekli, neka vam služe na čast.

    - Generale, jebem li ti majku! Govori ti Murat. Kako možeš lagati? Ismete, reci generalu ko gađa.

    - Murate, govori ti reporterka, molim te nemoj gubiti živce.

    - Murate, govori ti Alija Izetbegović. General Kukanjac mi zamjera. Ja nijesam tvrdio da to njegova jedinica puca, ali znam da on, ako hoće, može sprijećiti ovaj teror. To tvrdim odgovorno. Murate, saćekaj do daljnjeg...

    ***


    Odjednom se isključi Drugi program Radio Sarajeva.Murat ostade bez glasa. Sve zaneme. "Samo ako budeš moro, Murate, samo ako budeš moro", odjeknu mu u mislima glas Alije Izetbegovića.

    - Izvedite sve iz prostorija! - naredi svojim specijalcima.

    - Povedite i zarobljene Srbe. U elektrani ne smije niko ostati. Svi pođite na cestu pred tunel!

    Murat Šabanović ne primeti da se iza njegovih leđa, zaklonjen za stub, sakri radnik elektrane, rukovodilac komandne table, musliman Dževad Kos. Ostade skriven u centrali da vidi šta će se dalje desiti. Komandant Užičkog korpusa, pukovnik Dragoljub Ojdanić, pokrenu vojsku iz kasarni. Zabrujaše putem kamioni s prikačenim haubicama, krenuše tenkovi i poleteše helikopteri prema Višegradu.

    Idi na stranu - |1|2|