fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-BALKANSKI_RATOVI
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

balkanski_ratovi- 88738 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Prvi albanski napadi na srpsku državu


Tokom čitavog 19. veka u Kneževinu (potonju) Kraljevinu Srbiju bilo je upada naoružanih trupa iz delova Osmanskog carstva naseljenog Albancima

Pre tačno sto godina, septembra 1913. na tadašnjoj srpsko-albanskoj granici izbio je veliki oružani sukob, o kojem je "Politika" detaljno izveštavala.

  • "Organizovane arnautske čete nastavljaju svoj rad na remećenju državnog života u srpskim novim krajevima i uništavanju hrišćanskog stanovništva.

    Glavni napad razbojnika upravljen je na Debar i južni deo zapadne srpske granice, na mesta koja su od glavnih vojničkih centara odvojena teško prohodnim planinama isto koliko i kilometarskom razdaljinom. "

    Iz ovog članka objavljenog u "Politici" pre tačno jednog veka, 22. septembra (9. po julijanskom kalendaru) 1913. godine, lako se može zaključiti da se u novopripojenim krajevima Kraljevine Srbije nešto krupno dešavalo.

    I, zaista, samo dve nedelje od proglasa kralja Petra o prisajedinjenju novih krajeva Srbiji, u njenim jugozapadnim oblastima počeli su nemiri, koji su za srpsku državu predstavljali novo, ozbiljno iskušenje. Oni su bili posledica zamršenih srpsko-albanskih odnosa, koje su i tada opterećivali mnogobrojni problemi, ali i interesa velikih sila, pre svih Austrougarske da destabilizuje ovo područje. O čemu je u stvari bila reč?

  • Još pre kraja balkanskih ratova, na konferenciji u Londonu bila je ustanovljena severoistočna granica Albanije. Ali, ona nije bila obeležena na terenu, zbog čega je Srbija dugo oklevala da pre dolaska kontrolne komisije s nje povuče trupe.

    Kada je pod međunarodnim pritiskom to ipak učinila, albanska vlada je pod snažnim austrougarskim uticajem to iskoristila da iz tri pravca upadne na srpsku teritoriju. Tim odredima komandovali su strani oficiri, što ukazuje na to da je iza svega stajala Austrougarska.

    Cilj akcije bio je da se izazovu neredi, da se upad predstavi kao pobuna domaćeg, albanskog stanovništva, a drski režim okarakteriše kao tiranski, te da se granični spor reši na štetu Srbije - objašnjava Miloš Jagodić, profesor istorije srpskog naroda u novom veku na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

    Odredi iz Albanije upali su u Debarski i Prizrenski okrug u oblasti u kojima su posle povlačenja ostale samo manje jedinice srpske vojske. Zato im je pošlo za rukom da osvoje Debar, Strugu i Ohrid i stignu do ulaza u Prizren, gde su zaustavljeni.

    O tome je "Politika" od 10. septembra ovako izvestila:

  • "Situacija na srpsko-albanskoj granici mnogo je kritičnija nego što se u prvi mah mislilo. Arnauti su u velikim masama sunuli na našu teritoriju i naše trupe, malobrojne i iznenađene morale su se povući. Mi smo već juče saopštili da su Arnauti zauzeli Debar. Ima ih preko šest hiljada, a predvodili su ih strani oficiri, čija narodnost još nije utvrđena."

    Posle prvog iznenađenja usledio je odlučan odgovor države. Mobilisane su trupe, jačine dve divizije, u "novim krajevima" proglašeno je ratno stanje, doneta je Uredba o javnoj bezbednosti. Do druge polovine oktobra srpska vojska oslobodila je ceo Prizrenski i Debarski okrug, a potom je, kako bi se do dolaska međunarodne kontrolne komisije sprečili novi upadi, ušla na teritoriju Albanije. To je krajem oktobra zamalo dovelo do rata sa Austrougarskom.

  • Želeći da spreče nove upade, Pašić i ceo državni vrh odolevali su pritiscima i odbijali da pre dolaska komisije povuku trupe iz Albanije. Ali, Austrougarska je ubrzo Srbiji uputila ultimatum da u roku od osam dana povuče trupe, preteći da će nam u suprotnom objaviti rat. Nastojeći da izbegne novih konflikt, tim pre što su to tražile i ostale sile, srpska vojska se potom povukla iz Albanije - objašnjava Miloš Jagodić.

    Situacija "na terenu" se uskoro ipak primirila, ali su posledice upada bile višestruke. Stradalo je mnogo ljudi, i hrišćana i muslimana, došlo je do destabilizacije ovog područja, austrofilska vlada u Valoni mogla se pred sunarodnicima predstaviti kao "patriotska", ali je određenu korist, prema rečima našeg sagovornika, imala i Kraljevina Srbija.

    Naime, stanovništvo ovih oblasti, pod snažnim utiskom svega što se dogodilo, nije se više bunilo, a njihove vođe su nastojale da imaju što bolje odnose sa vlastima. To je, između ostalog, pomoglo i srpskoj vojci da se tokom Prvog svetskog rata preko tih krajeva bezbednije povuče prema saveznicima.

    Valja napomenuti da, iako dotad najveći, ovo nije bio i prvi srpsko-albanski sukob. Tokom čitavog 19. veka u Kneževinu (potonju) Kraljevinu Srbiju bilo je upada naoružanih trupa iz delova Osmanskog carstva naseljenog Albancima, a naročito jak upad dogodio se 1879, samo godinu dana pošto je Srbija na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država.

    Samo do granice...

    Javnost u Srbiji tih dana pažljivo je pratila vesti iz inostranstva, znajući da će rešavanje i ovog pitanja umnogome zavisiti od interesa velikih sila. Tako je "Politika", koja je služila kao jedan od glavnih izvora informacija, u broju od 28. septembra između ostalog objavila:

  • "U jednom izveštaju iz Rima "Nova slobodna presa" javlja da su Talijanska i Austrijska vlada odgovorile na notu srpske vlade." U odgovoru su", veli se dalje, "obe vlade savetovale Srbiji da se zadrži na odbrani granice, jer bi prelazak iste mogao da dovede do ozbiljnih sukoba."

    Želeli dogovor sa Albancima

    Sa prostora Kosovskog vilajeta, od Berlinskog kongresa (1878) do balkanskih ratova (1912) iselilo se, prema proceni Miloša Jagodića, oko sto hiljada Srba. To je bio rezultat stalnih pljački, ubistava i drugih vrsta pritisaka i nasilja.

    On je u knjizi "Novi krajevi Srbije 1912-1915" (izdanje Filozofskog fakulteta) izneo i podatke o broju stanovnika, na osnovu popisa koji je, po naredbi Vrhovne komanda srpske vojske, u "novim krajevima" obavljen februara i marta 1913. godine.

    Tako su, na osnovu popisa rađenog "od kuće do kuće", u Prištinskom okrugu Srbi činili 20,6, Albanci 64, 1, a Turci 9, 5 odsto stanovnika. U Prizrenskom okrugu (koji je obuhvatao i neke delove današnje Albanije) Srbi su činili 14,7, Albanci 51,3, Turci 10, 4, a "muslimani srpskog jezika" 21,6 odsto stanovnika.

    U Mitrovačkom srezu, delu Novopazarskog okruga, Srbi su činili 45, 2, Albanci 20, 9, a "muslimani srpskog jezika" 33 odsto stanovnika. U Prištinskom okrugu ukupno je bilo 240. 209, a u Prizrenskom 227. 425 stanovnika.

    Ovaj popis pokazuje da je stanovništvo Kosovskog vilajeta bilo veoma heterogeno, s tim da su Srbi, usled pritisaka koji su nad njima u prethodnim decenijama sprovođeni, bili u manjini. Činjenica da je popis obavljen početkom 1913, dok je Drugi balkanski rat još trajao, pokazuje, međutim, još nešto - da srpska vlada nije imala nameru da protera Albance i ostalo stanovništvo islamske veroispovesti, to jest da etnički očisti ovo područje. Jer, da je imala takve planove Srbija je 1912. mogla da ih sprovede, tokom ili neposredno posle ratnih operacija. Srbija je, naprotiv, svima koji su tamo živeli garantovala sva građanska prava i slobode, a Pašić je na sve načine nastojao i da različitim merama Albance pridobije kao saveznike - ukazuje Jagodić.
  • balkanski_ratovi- 88263 - 20.01.2014 : Razvigor Srbija - best (3)

    Najlepši srpski dokumentarni film


    Pogledajte veličanstveni film o povratku u Beograd kosovskih osvetnika 1913. godine, nakon dva uspešno okončana Balakanska rata. Junaci koji su srušili Tursku imperiju i odbranili Staru Srbiju od divljih Bugara, vraćaju se slavom ovenčani u svoj u dragu prestonicu.

    Za neupućene da još dodam da su ovi junaci stali na vrata Carigrada, jer su pre toga na juriš zauzeli staru tursku prestonicu Jedrene. Isred Carigrada su ih zadržale velike sile Evrope.

    Pogledajte obavezno, ispunićete se velikim ponosom!
    Vrednost ovog filma je neprocenjiva.

    balkanski_ratovi- 87311 - 20.11.2013 : Zoka Hadžići - best (1)

    Humanost srpskog naroda


    U holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi nalazi se tabla sa natpisom:

    "Budi human kao što je bila humana Srbija 1885. godine".

    Postavljena u znak sjećanja na priznanje koje je ova organizacija dodjelila srpskoj vladi i njenom narodu.

    Srbija je od 1884. do 1885. godine ratovala protiv Bugarske, koja nije imala vojne sanitete, pa samim tim ni mogućnosti da njihovi ranjenici dobiju potrebnu medicinsku pomoć. Znajući kakva je situacija u Bugarskoj, Međunarodni crveni krst je obezbjedio neophodnu pomoć za ranjenike. Ali, postojao je jedan problem. Jedini put do Bugarske vodio je preko Srbije tj. preko fronta.

    Međutim, dogodilo se nešto što svijet do tada, a ni poslije toga, nikada nije vidio. Srbija je pokazala nezabilježenu humanost kada je na zahtjev ljekara austrijskog Crvenog krsta, odobrila vojnoj komandi da na jedan dan prekine rat, otvori liniju fronta i propusti sanitetski transport koji je iz Beča upućen za Sofiju.

    To nije sve, već je Srbija u pomoć Crvenog krsta dodala lijekove, ćebad i krevete iz svojih zaliha i bugarskim vojnicima predala sve što je neophodno za otvaranje jedne bolnice.
    balkanski_ratovi- 85833 - 09.07.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

    Bregalnička bitka


    Objavljeno: 9. jul 2013.
    Na današnji dan: Pobedom srpske vojske nad bugarskim trupama završena Bregalnička bitka

    Na današnji dan 1913. godine, pobedom srpske vojske nad bugarskim trupama, završena je Bregalnička bitka, što je bilo odlučujuće za pobedu Srbije u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske.

    Kao posledicu ove pobede Kraljevina Srbija je oslobodila i pripojila Južnu Srbiju (otprilike današnja Makedonija) kao i Staru Srbiju (otprilike današnje Kosovo i Metohija).
    balkanski_ratovi- 81837 - 22.01.2013 : Vojo Šešlija Hag - best (2)

    Prvi balkanski rat


    UVOD

    Koreni Balkanskih ratova leže u posledicama rusko-turkog rata 1877-1878. koji je obeležio kraj tzv. "istočne krize", jedne od najvećih kriza u istoriji tzv. "istočnog pitanja". To pitanje se satojalo od tri glavna elementa:

    1. diplomatske borbe između velikih sila oko uticaja nad osmanskim teritorijama
    2. postepene propasti sultanovog carstva
    3. nacionalnih oslobodilačkih pokreta balkanskih naroda za uspostavljanje nacionalnih država

    Krizu su rešile velike sile na Berlinskom kongresu proglasivši nezavisnost Crne Gore, Rumunije i Srbije koje su kao i Grčka dobile nove teritorije i stvorivši Kneževinu Bugarsku i Autonomnu oblast Istočnu Rumeliju.

    Međutim Berlinski sporazum je doveo do niza sukoba i napetosti među balkanskim narodima, jer se pri stvaranju novih granica nije držao etničkih principa. Na mnogim mestima gdje su vvjekovima živeli ljudi različitih nacionalnosti taj sporazum je bio nesprovodiv. Ni jedna država nije postigla nacionalno ujedinjenje unutar svoje države, a ono je postalo glavni cilj spoljne politike svake od njih.

    BALKANSKI SAVEZ I PRIPREME ZA RAT

    Balkanske države su u strahu da velike sile ne počnu kakvu akciju i na Balkanu, a povodom italijansko - turskog rata 1911. godine oko prevlasti nad Tripolijem , osetile potrebu da se približe i sporazumeju.

    Već 13. marta 1912. godine sklopljen je srpsko - bugarski savez, potom 29. maja bugarsko-grčki savez, a 2. jula srpsko - bugarska vojna konvencija. Srbija i Crna Gora su savez sklopile 27. septembra.

    Balkanski savez se zasnivao na dvostukim ugovorima između Srbije i Bugraske; Bugarske i Grčke; Bugarske i Crne Gore i Srbije i Crne Gore. Kako su istovremeno i Srbija i Bugarska želele da prisvoje veći deo Makedonije okosnicu Balkanskog saveza činio je sporazum Srbije i Bugarske

    Reagujući na stvaranje saveza velike sile su zemlje članice Balkanskog saveza pokušale da odgovore od rata, ali neuspešno. Krajem septembra i Turska i Zemlje članice Balkanskog saveza su mobilisale svoje armije i krenule u rat.

    Crna gora je prva koja je objavila rat Turskoj 8. oktobra 1912, a potom su ostale tri članice uputile ultimatum Turskoj 13. oktobra, koji ona nije mogla da prihvati, tako da su se 17. i 18. oktobra u rat uključile i ostale tri članice Balkanskog saveza

    RATNE OPERACIJE

    Operacije bugarske vojske Prve velike bitke u Prvom balkanskom ratu su bile, na odbramenoj liniji Adrijanopolj - Kirk Kilise (Lozengrad), gde su bugarska Prva i Treća armija porazile osmanlijsku istočnu armiju blizu Gečkenlija, Seliolua i Petre. Tvrđava Jedrene je opsednuta, a Kirk Kilise je zauzet bez otpora pod pritiskom bugarske Treće armije. Bugarska visoka komanda je odlučila da sačeka nekoliko dana, što je dalo Osmanlijama vremena da zauzmu odbrambene položaje na liniji Luleburgaz-Karakagač-Bunarhisar. Uprkos tome, bugarska Prva i Treća armija su porazile osmanlijske snage koje su brojile nekih 130.000 vojnika, i stigle do Mramornog mora. Osmanlije su uz pomoć novih pojačanja iz Azije, uspeli da uspostave treći i najjači odbrambeni položaj na liniji Čataldža, odmah preko puta poluostrva na kome se nalazio Istanbul . Bugari su 17. novembra, otpočeli sa napadima na liniju Čataldža, ali su ovoga puta bili odbijeni. Osmanlije i Bugari su se 3. decembra, složili da se sklopi primirje kojem su prisustvovali predstavnici Srbije i Crne Gore. Posle potpisanog primirja počeli su mirovni pregovori u Londonu, na kojima su učestvovali i predstavnici Grčke iako su oni odbili da sklope mir, jer je Grčka planirala da nastavi vojne operacije u Epiru sa ciljem zauzimanja Janjine. Mirovni pregovori su prekinuti 9. februara, kada je Mladoturski puč u Carigradu pod vođstvom Enver Paše zbacio vladu Kiamil Paše. Po isteku primirja 16. februara, nastavljena su ratna dejstva. Nove osmanlijske snage su stigle u Bulair i Sarkoj ali su posle teških borbi bile smrvljene i odbačene od novonastale Četvrte bugarske armije, pod komandom generala Stiliana Kovačeva. Osmanlijska ofanziva na Čataldži je takođe propala. Bugari su 11. marta, otpočeli sa poslednjim napadom na Jedrene. Bugarske snage, pod komandom generala Nikole Ivanova, pojačane sa srpskom drugom armijom generala Stepe Stepanovića i srpskom teškom artiljerijom zauzele su "neosvojivi" grad.

    Operacije srpske i crnogorske vojske

    Sve veće bitke koje je Kraljevina Srbija vodila u Prvom balkanskom ratu su bile na prostorima Makedonije. Plan srpske vojske je bio da uništi tursku Vardarsku armiju pre nego što Osmanlije uspeju da završe mobilizaciju i koncentraciju svojih snaga. Srpski komandanti su smatrali da će većina osmanlijskih snaga biti razvijena u Vardarskoj dolini i na strateški važnoj visoravni Ovče Polje. Cilj je bio da se sa tri armije i dvokrakim napadom opkoli osmanlijska armija. Kumanovska bitka, koja je počela odmah na početku rata trajala je između 23-24 oktobra 1912. godine, i bila je prva velika bitka koju je vodila srpska vojska u Prvom balkanskom ratu. Rezultat bitke je bila srrpska pobeda nad turskom Vardarskom armijom (general Radomir Putnik je posle bitke unapređen u čin vojvode). Posle ovog teškog poraza, osmanlijska armija je bila prinuđena da napusti veći deo Vardarske doline uz teške gubitke u ljudstvu (uglavnom dezerterstvo) i ratnom materijalu. Bitka kod Prilepa, bila je druga bitka u Prvom balkanskom ratu koja se odigrala 3. novembra 1912. godine. Srpska vojska se borila protiv osmanlijske vojske blizu grada Prilepa. Bitka je trajala tri dana, posle čega je osmanlijska armija bila nadjačana i prisiljena na povlačenje. Bitka kod Bitolja, je bila treća velika bitka koju je vodila srpska vojska protiv osmanlijskog carstva i odigrala se blizu Bitolja i trajala je između 16-19. novembra 1912. godine. Srpska vojska je odlučno porazila osmanlijsku vojsku u ovoj bici i ušla u Bitolj 19. novembra 1912. godine. Osvajanjem Bitolja.

    Srbi su kontrolisali jugozapadnu Makedoniju, zajedno sa simbolički važnim gradom Ohridom. Srpskom pobedom u bici kod Bitolja, petovekovna osmanlijska vlast nad Makedonijom je okončana. Srpska Prva armija je bila najveća po broju i snazi i vodila većinu bitaka u Prvom balkanskom ratu, tako da su neki Srbi želeli da Prva armija nastavi da napreduje niz vardarsku dolinu do Soluna. Vojvoda Putnik je to odbio, pošto je bio svestan da Austrougarska neće prihvatiti srpski izlazak na more, a posebno ne na Jonsko more, a pošto su Bugari i Grci već bili u Solunu, pojavljivanje srpskih snaga u Solunu bi samo još više zamrsilo već složenu situaciju. Manje srpske jedinice su poslate u Sandžak da koordinišu sa Crnogorcima. Vrhovni komandant srpske vojske je bio general Radomir Putnik.

    Snage Crne Gore su dejstvovale u tri smera ka: Raškoj, Metohiji, Skadru. Na prva dva fronta snage Crne Gore sa jedne i trupe Srbije sa druge strane oslobodile su Rašku, Metohiju i Kosovo i tako uspostavile zajedničku granicu, nakon čega se veći deo vojske Crne Gore okrenuo opsadi Skadra, koji je predstavljao najjače tursko uporište u tom delu Balkana.

    Operacije grčke vojske

    Tesalijska armija, pod komandom prestolonaslednika Konstantina napredovala je prema Solunu iz pravca juga, i uspešno je savladala osmanlijski otpor kod Saradapolja. Posle još jedne grčke pobede kod Pazara (Enidže Vardar) (Janica, Grčka), grad Solun i njegov garnizon su se predali Grcima 9. novembra. U isto vreme Bugari su poslali svoju Sedmu diviziju sa severa u pravcu grada, ali je ona stigla dan posle predaje grada Grcima. Do 10. novembra, grčka okupaciona zona se proširila od Dojranskog jezera do reke Strume.

    Međutim, u zapadnoj Makedoniji, Grci su 15. novembra pretrpeli poraz u bici kod Banice. U Epiru, Epirska armija je zauzela Prevezu, ali nije bila dovoljno snažna da osvoji odbrambene položaje kod Bizanija (odbrambene položaje su dizajnirali nemački stručnjaci), koji su čuvali prilaz Janini. Kada je Tesalijska armija završila svoje operacije u Makedoniji, veliki deo njenih snaga je bio poslat u Epir, tako da je Grčka vojska uspela da pregazi osmanlijske položaje u bici kod Bizanija i konačno zauzme Janinu 6. marta 1913. godine.

    Grčka mornarica je počela da deluje od prvog dana rata. Od 6. oktobra do 20. decembra 1912, grčki mornarički i vojni odredi su osvojili skoro sva ostrva u istočnom i severnom Egejskom moru, i uspostavili sekundarnu bazu u zalivu Mudros na ostrvu Lemnos, i tako kontrolisali izlaz iz Dardanela. Moral grčkim mornarima je još više podigao poručnik Nikolaos Votsis kada je 8. novembra, pod pokroviteljstvom noći sa svojim torpednim čamcom uplovio u Solunsku luku i potopio staru osmanlijsku oklopnjaču Fet-i-Bulend. Osmanlijska flota je u početku rata ostala unutar Dardanela, načinjeni su pokušaji da ona izađe na Egejsko more, ali ju je u dva navrata porazila grčka mornarica u pomorskim bitkama kod Dardanela (Eli) i Limnosa, i to zahvaljujući taktičkoj inicijativi kontra-admirala Pavlosa Kuduriotisa. Jedini uspeh osmanlijskoj mornarici je postigla laka krstarica Hamidije. Nekoliko dana pre pomorske bitke kod Lemnosa, laka krstarica Hamidije je dobila zadatak da napada grčke trgovačke brodove, i tako stvori diverziju za koju su se osmanlijski komandanti nadali da će odvući grčki komandni brod Averof u poteru za njim i tako oslabiti ostatak flote. Osmanlijski plan je propao, ali je laka krstarica Hamidije postigla nekoliko uspeha, potopivši nekoliko grčkih brodova i bombardujući neke grčke luke.

    MIR I POSLEDICE RATA

    Londonski ugovor o miru zaključen je 30. maja 1913. godine uz posredstvo velikih sila i okončao je Prvi balkanski rat. Ovim ugovorom Osmansko carstvo je bilo prinuđeno da se odrekne svih svojih evropskih provincija zapadno od linije Enos - Midija. Iako su članice Balkanskog saveza kao pobednice Prvog balkanskog rata trebale same da diktiraju mirovne uslove u sklapanje mirovnog ugovora su se umešale i velike sile. Srbija, Grčka i Crna Gora su morale da napuste Albaniju. Na stvaranju Albanije insistirale su Italija, koja je imala svoje planove prema Albaniji i Austrougarska koja je time želela da spreči Srbiju da izađe na more i time je oslabi u predstojećem sukobu koji je bio neminovan posle aneksije skoro celokupne teritorije balkanskih vilajeta Osmanskog carstva. Ovim ugovorom je:

  • nastala je nova država - Albanija
  • Grčkoj je dodeljen Krit.
  • Sandžak je podeljen između Srbije i Crne Gore
  • Bugarska je dobila deo Trakije zapadno od linije Enos - Midija.
  • Nije bila donesena definitivna odluka o Makedoniji, koja je ostala predmet neslaganja među saveznicama.

    Nezadovoljstvo Londonskim ugovorom o miru koji je stvoren uz uticaj velikih sila i neslaganja među saveznicama oko osvojenih teritorija u Makedoniji, dovešće do izbijanja Drugog balkanskog rata u junu 1913. godine koji će između sebe voditi dojučerašnje saveznice.

    ZNAČAJ PRVOG BALKANSKOG RATA ZA SRPSKI NAROD

    Sve od pada Srpske srednjevekovne prestonice Smedereva 1459. godine Srpski narod se nalazio u robovskom položaju prema Osmanlijama. Mnogobrojni zulumi počinjeni od strane Turaka nad srpskim narodom postepeno su u srpskom narodu budili želju za oslobođenjem i ponovnim uspostavljanjem jedinstvene i nezavisne srpske države. Nakon propalog Prvog srpskog ustanka i delimično uspelog Drugog srpskog ustanka narod u Srbiji je živeo relativno mirno, a svoju nezavisnost je stekao pod viteškim vođstvom kralja Milana Obrenovića u oslobodilačkom srpsko - turskom ratu 1876.-1878. godine, kadu su velike evropske sile na Berlinskom kongresu priznale nezavisnost srpske i crnogorske države.

    1912. godine kucnuo je istorijski čas za oslobođenje južnih srpskih zemalja od ostataka turke sile na Balkanu. Velike žrtve koje je srpski narod položio u Prvom balkanskom ratu su temelj ujedinjenja srpstva i stvaranja jedinstvene srpske nacionalne države. Junačkom borbom srpskoga naroda vaskrslo je Kosovo, oslobođen je "Srpski Jerusalim", srpska vojska ispunila je sveti zavet i osvetila srpske junake i svetoga cara Lazara i sve mučenički postradale srpske vitezove na Vidovdan 1389. godine.

    Onamo, onamo... za brda ona Milošev, kažu, prebiva grob! Onamo pokoj dobiću duši, kad Srbin više ne bude rob.

    Ovo su zadnji stihovi himne kraljevine Crne Gore čiji je autor sam kralj Nikola 1. Petrović Njegoš kojima je vođen srpski narod u svome oslobodilačkom pohodu.

    Braćo i sestre, ovo je primer srpskog viteštva koji i danas treba da sledimo, jer evo danas, na stogodišnjicu oslobođenja Kosova, Sveta srpska zemlja je opet okupirana od strane onih čija je nezavisna država stvorena žrtvama srpskoga naroda. Sledimo primer naših predaka i budimo čvrsti i dosledni u odbrani Svete srpske zemlje. Ne dajmo dušmanima da nas razjedine nego svi pod jedan SRPSKI BARJAK i uz našeg Preosveštenog Episkopa Raško-Prizrenskog i Kosovsko-Metohijskog u egzilu Artemija stanimo i recimo KOSOVO JE SRPSKO, NEK JE VEČNA SLAVA OSVETNICIMA KOSOVA I METOHIJE OD SRPSKOG IM RODA - HVALA

    Milan Brdar

    LITERATURA:

    Borislav Pelević "Kroz istoriju Kosova i Metohije od 6-og do 21-og veka" EVRO, Beograd, 2005. godine Vladimir Ćorović "Ilustrovana istorija Srba" ALNARI, Beograd, 2005.
  • balkanski_ratovi- 81832 - 22.01.2013 : Vojislav Šešlija Hag - best (1)

    Srbija i Balkanski ratovi


    Proslavili smo i 100 godišnjicu događaja koji je doneo ispunjenje petvekovnog sna o nacionalnoj slobodi. Centralna Srbija je oslobođena od Turaka 1830. godine, a Stara Srbija 82 godina kasnije 1912. godine.

    Balkanski rat

    Balkan je postao pozornica važnih događaja, koje je ceo svet pratio s najvećom napetošću. Od sjajnih dvorova do poslednje seoske kolibe sve se u punoj meri interesovalo tim istorijskim događajima. Davno nije bilo rata, koji bi tako duboko zasekao u ljudske osećaje i od čijeg bi se ishoda toliko očekivalo. On je vođen u znaku konačnog oslobođenja hrišćanstva na Balkanu od petvekovnog turskog ropstva. S velikom veštinom svojih diplomatija, evropske sile su podržavale despotizam Turaka i neviđene muke hrišćana. Zapadnjaci su na Balkanu održavali prilike za koje su sami verovali, da su vrhunac državničke mudrosti i zalog ukupnog mira. Napokon je sve to srušeno i veliki poraz Turske značio je i poraz evropske diplomatije.

    Za dve nedelje balkanske hrišćanske države razbile su petovekovnu otomansku silu, pred kojom se nekada tresla cela Evropa. Niko nije mogao ni slutiti da će se stvar izvesti tako brzo i zato je iznenađenje bilo opšte. Evropa nam se smejala i svi su očekivali, da će Turčin s prutom u ruci kazniti "drski" pokušaj Balkanskog Saveza. O nama se govorilo s prezrenjem i trebalo je međutim, da se svet uveri da je i nas i Turke pogrešno cenio. Dovesti Tursku do katastrofalnog poraza ipak nije bila laka stvar. To svedoče ljute i krvave bitke, u kojima smo i mi podneli skupe i dragocene žrtve. Blagodareći Bogu i nadčovečanskim podvizima dostojnim divljenja, ne strahujući ni od gladi, ni od studeni, ni od smrti, mogle su naše slavne armije izvojevati velike pobede, koje su ceo svet ispunile divljenjem, a diplomatiju velikih sila prisilile, da zataji svoju raniju odluku o status-kvo stanju na Balkanu. Ko je u početku rata mogao misliti, da će za tako malo dana nestati Turske s evropske karte i doći do oslobođenja Stare Srbije.

    Malena Crna Gora prva je počela boj za slobodu a na bojnom polju nizala je uspeh za uspehom. Ratni manifest Kralja Nikole objavljen je 25. septembra􀀀. Brigadir, serdar Janko Vukotić sa svojom vojskom prešao je granicu 26. septembra i za nekoliko dana zauzeo je veliki deo Raške oblasti, potukavši Turke na Dečiću, Rogami, Bjelopolju, Šipčaniku, Tuzi, Beranima. Crnogorska vojska se u Raški, Peći i Đakovici združila sa srbskom vojskom.

    Srbska vojska prešla je granicu u svima pravcima 6. oktobra, a već 10. oktobra prva armija je vodila glavnu bitku na Kumanovu, gde je potpuno razbijena Turska vardarska armija, koja je nakon nekoliko nedelja i uništena na Bitolju.

    Srbska kolevka, Stara Srbija, je vrlo brzo oslobođena. Za deset dana srbska vojska je u svome pobedonosnom naletu postigla sjajne uspehe, koji su retki u istoriji ratova. A za samo mesec dana, srbska vojska je uspela da zauzme velike prostore i na njima preko trideset velikih gradova: Skoplje, Bitolj, Prilep, Prizren, Prištinu, Veles, Elbasan, Drač, Lješ, San Đovani, Ras, Sjenicu, Pljevlje, Prijepolje, Preševo, Vučitrn, Đakovicu, Mitrovicu, Ferizović, Gnjilane, Kačanik, Kočane, Štip, Bujanovce, Krivu Palanku, Ohrid, Resnu, Prespu, Đevđeliju, Florinu i td.

    Svoj glavni štab, kao Vrhovni komandant Nj.V. Kralj je pred početak dejstava imao u Vranju, ali ga je već posle deset dana borbe preneo u Dušanov carski grad Skoplje. U njemu je Prestolonaslednik Aleksandar na čelu šesnaestog pešadijskog puka Cara Nikole II, ušao 14. oktobra, pošto je prethodno njegova armija odnela sjajnu pobedu nad turskom vardarskom armijom, Zeki Paše na Kumanovu. Tu je rešen srbsko-turski rat, a može se, bez preterivanja reći, da je ovo bila glavna i odlučujuća bitka celog balkanskog rata. Da su Srbi ovde popustili, uspeh Turske na svima glavnim bojištima bio bi neminovan, jer bi Turci ugrozili Sofiju i primorali Bugare da se vrate iz Trakije, da im Turci ne udare s leđa.

    Kumanovska bitka

    U oktobru 1912. godine, na lokalitetu Zebrnjak odigrala se čuvena Kumanovska bitka u kojoj je srbska vojska, pod komandom generala Radomira Putnika, do nogu porazila Turke. To je bila prva srbska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je početak i otvorila put za konačno oslobođenje Balkana od turskog ropstva.

    Kumanovska bitka vođena je 10. i 11. oktobra 1912. godine. Bila je to bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Srbska vojska je dobila bitku a turska vardarska armija je morala da se bekstvom spašava od potpunog poraza. Kada su se Turci dali u bekstvo, pošla je u gonjenje naša konjica. Ona je izazvala paničan strah među Turcima, koji nisu ni pokušavali da se zadrže u Skoplju, koje se bez otpora predalo, niti su bili u stanju da dadu ozbiljnijeg otpora na Velesu. Posle više od 500 godina srbska vojska je ponovo ovladala Kosovom. Pobeda je silno uzdigla moral srbske vojske i naroda i bila podloga kasnijih pobeda u Prvom i Drugom balkanskom i u Prvom svetskom ratu.

    Bitka na Kumanovu trajala je oko pedeset sati. Tu su pale mnoge dragocene žrtve najboljih srbskih sinova, za krst časni i slobodu zlatnu. Narod je s oduševljenjem pozdravio ulazak srbske vojske u slobodno srbsko Skoplje. Zvona sa svih crkava oglasila su pogreb turskog carstva u Evropi i Vaskrsenje Srbije.

    "Majko mila nemoj suze liti
    Što te moram staru ostaviti!
    Ja odlazim đe me srce vuče
    U krajeve đe Srbstvo jauče!"


    NORVEŽANI ZA NAS

    -Poznati Bjernson i prof. Brok za Srbe

    Profesor i dekan Norveškog Univerziteta g-din. O. Brok kao profesor slovenskih jezika proučavao je srbski jezik u južno-istočnoj Srbiji, u vranjskom i u pirotskom okrugu; to znalačko proučavanje srbskog jezika izdala je Bečka Akademija Nauka. U svojoj otadžbini držao je više predavanja o Srbiji; u novinama je sa razumevanjem i sa ljubavlju pisao o srbskim prilikama. Preko svojih prijatelja stalno se obaveštavao o Srbiji. Na pismo o ratnim srbskim uspesima, odgovorio je g-din. Brok pismom, čiji delovi glase:

    Kristijanija, 6. jan.1913. god.
    Dragi prijatelju!

    ...Naravno sa najvećim uzbuđenjem pratio sam velike događaje na Balkanskom poluostrvu. A sa radosnim srcem, šta više sa osećajem ličnog ponosa video sam, šta su učinili moji prijatelji Srbi. Ja velim sa osećajem ponosa; jer koliko je puta meni u deo palo, da branim Srbiju i Srbe protiv sveg preziranja i protiv svih onih glupih napadaja, koji iz dobro poznatog izvora nađoše puta čak ovamo. Naročito sam imao ovde u daljini lep zadatak posle aneksije Bosne i Hercegovine. I još sada se rado sećam, kako mi se u to vreme u Parizu srdačno zahvalio naš slavni pesnik pok. Bjernson, što sam imao smelosti, da rečju i perom uzmem u zaštitu srbski narod protiv one nesavesne politike. Zato i možete razumeti, što ja u sjajnom ratnom uspehu Srba sa ostalim Balkanskim narodima gledam kao u neku ličnu nagradu, a sa dvostrukom blagodarnošću pomišljam na to, što mi beše suđeno, da lično upoznam taj narod. Ja bih to poznanstvo i odviše rado obnovio i proširio ali kao što u vašem pismu i sami nagoveštavate, to ne zavisi samo od mene...

    A svoje srbske prijatelje čuvam u najidealnijoj uspomeni. Svojim prijateljima kao i celoj zemlji i narodu od srca želim sretnu novu 1913. god. Neka bi sloga, volja za požrtvovanjem i oduševljenje ostalo, dok se sretno ne reši veliki zadatak!

    Odani Vam Olaf Brok.

    Na takvim rečima, koje je uvaženi naš prijatelj kada je trebalo i delom potvrdio, mi mu možemo biti od srca zahvalni.

    Prof. Sava Maksić
    HEROIZAM SRBSKE MAJKE
    -Srbkinje su pretekle Špartanke-

    U okršaju na Prepolcu 6. oktobra, među prvima junački je pao pešadijski kapetan Dragomir Nešić.

    Rođeni brat Dragomirov, kapetan Mihailo izjavio je svojoj majci, koja je bila u Kragujevcu, saučešće ovim telegramom:

    "Ne brini mamo, ja pođoh brata da osvetim!"

    Ojađena majka, klonula od silnoga bola i ugušena prekomernim plačem, sklapa ruke i moli se Bogu:

    - "Bože, oprosti mi ako sam Te ovolikom tugom uvredila i daj da moj Dragomir bude jedina žrtva za ceo srbski narod!"

    Srbija i Srbstvo danas

    Nemamo nameru da idealizujemo određene istorijske epohe jer svako vreme nosi svoje breme, već da u duhu ove slavne godišnjice, kako i priliči, izvršimo skromnu smotru današnje Srbadije u odnosu na onu od pre jednog veka. Prvo, ne možemo a da se sa čuđenjem ne zapitamo: Da li je ovo danas taj isti srbski narod? Da li je rasrbljivanje svega srbskog dostiglo svoju metastazu? Zajednički odgovor na oba pitanja bio bi: Bojimo se da nije.

    Jedno je merilo spram koga su Srbi, kao Bogom izabrani narod, poput Izraelaca u Starom Zavetu, doživljavali sve svoje uspone i padove a to je vernost prema Bogu, Jedinom i Istinitom! Jer nije čovek merilo naše, nego Bogočovek.

    Ovo se posebno odnosi na vođe narodne, svetovne i duhovne. Samo letimičan je vanđelski pogled na narod i narodne vođe u odnosu na vek unazad, pokazaće nam svu dubinu opustošenja srbskog. Kao lepota ili rugoba koja se pokazuje u ogledalu koje je uvek isto. Pokazaće nam i ko smo, gde smo i kuda idemo. Uzalud su dovijanja da se uzroku današnjih nevolja daju razna imena i nadimci, kao: kriza, suša, realnost, svetska zakulisa isl. Jevanđelski trezveni Srbi, znaju za jedan jedini uzrok svih srbskih bespuća - odstupanje od Hrista Boga. Sama reč bespuće govori da puta i nema a ne može ga ni biti izvan Puta (sa velikim P). Dakle, srbski Put je Put Bogočoveka Isusa Hrista, koji je rekao: Ja sam Put, Istina i Život. Otuda pometenost i lutanje, što je napušten Put koji vodi u Život a koji je rodu našemu proputio i utabao Sveti Sava. Neophodno je doći do uzroka i onda poći od njega, kako naša reč ne bi bila površna.

    Po učenju nauke hrišćanske, mi se ogledamo u našim bližnjima. Naš odnos prema njima projavljuje naš odnos prema Bogu i obratno. Jer ko ljubi mene, rekao je Gospod, zapovesti moje drži. A ovo je zapovest moja, da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih. Znači, koji ne ljubi bližnje, ne drži zapovesti, a koji ne drži zapovesti ne može ljubiti Gospoda (prep. Maksim Ispovednik). Dakle, onaj koji ne sledi Gospoda i njegovo učenje, neće moći istinski voleti ni Boga, ni sebe, ni bližnje, ni otadžbinu, niti tvorevinu Božiju.

    Takav zli i lenji sluga (Božiji) koji nije mario za Boga i ono što je On doneo i darovao nama ljudima, neminovno će se okrenuti samome sebi i postaće samoljubiv, što su Sveti Oci nazvali zloupotrebom ljubavi, nerazumnom ljubavlju i čak korenom svih zala. Kako onda može drvo sa zlim korenom dobre plodove rađati? Te gorke plodove jasno vidimo danas u bezbožnoj, samoljubivoj srbskoj eliti koja rastače i razgrađuje naš narodni dom - Srbiju. Zato se ne treba čuditi tolikom ličnom interesu koji se zacario nad onim zajedničkim.

    Početak ozdravljenja našeg duhovno bolesnog srbstva mora početi od korena, od duhovne obnove, od jedne nove, duhovno zdrave, svetosavske elite, koja će jedina biti u stanju da dostojno vodi naš narod. To je taj novi kvasac koji nam je potreban.

    Čemu rotacije sistema ili ljudi ako sami ljudi ostaju okrenuti sebi a ne Bogu? Jedina istinska revolucija u svima svetovima je ona koju je pokrenuo i zapalio u rodu ljudskom Gospod naš. To je nauka koja ište revoluciju srca, kako bismo mogli da pri mimo toliki dar, učenje o životu večnom. Ako te revolucije nema, ako nema našeg pokajanja i ispravljanja od greholjubivih u Bogoljubive, onda su sve druge promene uzaludne.

    Kada gledamo Srbiju od pre jednog veka i uporedimo je sa današnjom, jasno ćemo videti da je tada ona imala silu i štit jedinstva, oličenog u Kralju i duha pravoslavnog vidljivog u bogoljublju, bratoljublju i rodoljublju, od Monarha do monaha, od ratara do ratnika. Danas to ne postoji i zato smo rasrbljeni, razbijeni i slabi. Pitanje je da li smo ikada bili slabiji i ugroženiji: duhovno, moralno, nacionalno, državotvorno, ekonomski, vojno, medijski?

    Posebno boli izdaja i kukavičluk srbske Crkve i državnih činovnika u vezi otimanja Kosova i Metohije. Međutim Kosovo nije samo naše ogledalo, nego i grdno sudilište. Na 100 godišnjicu od njegovog oslobođenja ono je opet porobljeno ali ne prestaje da bude sudilište, prvo nama Srbima pa onda i drugima. Za istinske Lazareve sinove ono je Srbija i uvek će to biti, za one izrode brankovićevske nije tako. Ovi potonji pevaju neku tuđinsku, evropsku pesmu i očekuju da im svane odande odakle ne sviće, sa Zapada, dok oni prvi kliču: Sa Kosova zora sviće... Daj Bože.

    Nastojatelj
    svetosavske Katakombe
    Protosinđel Evtimije
    Septembar, 2012. god.
    balkanski_ratovi- 78604 - 30.10.2012 : Razvigor Srbija - best (1)

    Kumanovska bitka - Krv i magla


    Сто година од ослобођења Старе Србије! Одличан документарац о Кумановској бици!

    balkanski_ratovi- 78068 - 11.10.2012 : - best (4)

    Stogodišnjica balkanskih ratova


    Piše Milka Milovanović

    U Prvom balkanskom ratu, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 14. maja 1913. godine, Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka borile su se protiv Turske. Drugi balkanski rat trajao je od juna do avgusta 1913. godine.

    Prvi balkanski rat

    Napadom Crne Gore na Tursku, u skladu sa dogovorom postignutim između balkanskih država, a uz podsticaj Rusije, počelo je oslobađanje Balkana od Turaka. Crna Gora je sa Bugarskom sklopila usmeni sporazum o zajedničkoj vojnoj akciji protiv Turske u septembru, a sa Srbijom posle tajnih pregovora u Lucernu u Švajcarskoj 6. oktobra 1912. i vojnu konvenciju. U skladu sa tim u rat su odmah ušle i ostale države. Srpska vojska je pobedila Turke kod Kumanova i Bitolja, a iz Makedonije su ušli u severnu Albaniju i izašli na more. Ostatak vojske oslobađao je Sandžak i Kosovo i Metohiju. Uspehe su postigli i Bugari i Grci, a crnogorska vojska, koja je nizala pobede na području Crne Gore i Metohije, opsedala je Skadar. Odbrana Skadra je popustila, i 23. aprila 1913. potpisan je sporazum po kome je svim turskim jedinicama dozvoljeno da sa lakim naoružanjem izađu iz grada. Dan kasnije Esad-paša Toptani predao je ključeve tvrđave prestolonasledniku Danilu. Međutim, 27. aprila crnogorskoj Vladi su velike sile uručile pisani zahtev da se Skadar u najkraćem roku evakuiše i preda njima. Konvencija o predaji Skadra potpisana je u Londonu 9. maja 1913, a 14. maja u Skadar je ušao odred međunarodnih snaga, na čelu sa viceadmiralom Berneom. Prvi balkanski rat zvanično je završen 30. maja 1913. potpisivanjem Londonskog ugovora. Turska je bila potisnuta s Balkana, Srbija je dobila centralnu i zapadnu Makedoniju, severni deo Sandžaka i Kosovo i Metohiju, osim dela oko Peći koji je pripao Crnoj Gori, u čiji je sastav ušao i južni deo Sandžaka. Bugarska je dobila Trakiju do linije Enez-Midije i istočnu Makedoniju, a Grčka južnu Makedoniju sa Solunom i deo Epira.

    Po završetku balkanskih ratova stvorena je nova država - Albanija. Prethodno je 28. novembra u Valoni, na Narodnoj skupštini kojoj su prisustvovali predstavnici iz svih oblasti u kojima žive Albanci, Albanija proglašena za nezavisnu državu. Već 4. decembra Skupština Valone izabrala je prvu Vladu nezavisne Albanije na čelu sa Ismail Kemal-begom, koji dobio podršku Austrije i Italije. Radi ustanovljenja novih granica na Balkanu na konferenciji ambasadora Austrougarske, Italije, Rusije, Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva u Londonu 17. decembra donet je načelni zaključak o formiranju Kneževine Albanije garantovane od strane šest sila, a posle tri dana priznata je nezavisna Albanija koju su 29. jula 1913. velike sile stavile pod upravu međunarodne komisije na period od deset godina, a za prvog kneza Albanije postavljen je Nemac Vilhel od Vida.

    Drugi balkanski rat

    Iako je u Prvom ratu Balkanski savez bio uspešan, ubrzo se pokazalo da neće biti mira među državama koje je ujedinila želja za oslobođenjem od viševekovne turske vladavine. Drugi balkanski rat počeo je krajem juna 1913. napadom bugarske vojske na srpsku u Vardarskoj Makedoniji, u želji da promeni stanje na terenu. Crna Gora je odmah stala na stranu Srbije, poslavši joj vojnu pomoć. Grčka je napala Bugarsku, a ubrzo i Turska u želji da povrati grad Jedrene. Bugarsku je u nameri da dobije oblast Dobrudža napala i Rumunija.

    Odlučujuća bitka odigrala se na reci Bregalnici između bugarske i srpske vojske. Posle sedam dana pobedila je srpska vojska, a Bugarska je u avgustu 1913. molila za mir koji je potpisan u Bukureštu. Time je završen Drugi balkanski rat u kome je Srbija dobila celu Vardarsku Makedoniju.

    Ubrzo se pokazalo da ti ratovi nisu doneli mir na Balkanu.

    Idi na stranu - |1|2|