fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-ALAHOVI_HRISCANI
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

alahovi_hriscani- 1397 - 28.04.2005 : Dr. olga Zirojevic - best (0)

Alahovi Hrišćani


Proces islamizacije na Balkanu je bio postepen, i obično je vodio kroz "kriptohrišćanstvo" tj. dvovjerstvo. Citajte opširnije ako kliknete ovdje...

Fetva, izdata krajem 1568. godine - odnosi se na podrucje danasnje zapadne Makedonije - predvidja najstržu kaznu za one koji su samo formalno primili islam i nastavili i dalje da se pridržavaju stare religije - hrišćanstva; a to znači, pred turskim vlastima su se deklarisali kao muslimani, a nastavili da idu u crkvu, krštavaju djecu i žene se u crkvi. Imali su i dva imena; jedno hrišćansko kojim su se služili među sobom i u porodicnom krugu, i drugo muslimansko, kojim su se dozivali na javnim mjestima i pred turskim vlastima; kao Mustafa - Nikola, Hasan - Bogdan. 1

Proces islamizacije domaćeg stanovništva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije išao ni brzo ni jednostavno. Prolazio je kroz više etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sačuvaju veze sa starom vjerom; najdrastičniji oblik čuvanja stare vjere bio je kriptohrišćanstvo, a još rasprostranjenija je bila nezavršena islamizacija. St. Skendi čak smatra da je možda bolje govoriti o stepenima kriptohrišćanstva nego o nezavršenoj konverziji ili o pomešanoj religiji2 (koristi se i naziv oblici verskog sinkretizma). I dok su se u prvom slučaju tajno sledili hrišćanski propisi, u drugom su se javno čuvali stari praznici i običaji, uz korišćenje svog dotadašnjeg "neverničkog" jezika. Među njima je, međutim, teško povući jasnu granicu. Otuda, kao da su u pravu francuski istoričari B. i L. Bennasar kada preobraćenike na islam (renegate) nazivaju Alahovim hrišćanima (Les chretiens d'Allah). 3

Iako je prelaz na islam bio postepen, obicno je vodio kroz kriptohriscanstvo, odnosno dvoverstvo. Mnogi dvoverci docekali su i sam kraj Osmanske imperije, da bi se tada uglavnom slobodno vratili staroj veri, ali, ponekad, i ostajali u novoj. Ili, pak, u obema. Dvoverci, vezani za pocetke islama, utvrdjeni su na mnogim balkanskim i drugim prostorima. Prva vest o kriptohriscanstvu medju Srbima datira iz 1568. godine; jedan srpski vojnik (delija) priznao je francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu da je srpske nacije i vere, da zivi sa Turcima i pretvara se, ali da je rodjenjem i srcem hriscanin. 4

Klasicna zemlja kriptohriscanstva bila je danasnja Albanija; otuda i albanski sinonim za dvoverstvo - »laramane«, sto ce reci sareni, raznobojni (di vari colori). 5

Dvoverje (dvoverci, šareni - domaći, slovenski nazivi, kod Grka dipistia, patsali) je registrovano i u Makedoniji, na Kosovu, u južnoj Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Bugarskoj. Bilo ih je i na Pontu, u Trapezuntu (stavrioti), u Grčkoj, 6 Dodekanezu, Mitileni, Kritu, a naročito na Kipru; tu su ih nazivali linovamvaki (lan i pamuk - između hrišćana i muslimana u veri, poput tkanine), pa lardokophtedi (jer su jeli svinje), mesokertedi (ital. mezzo quarto - pola i pola), odnosno mesi (paramesi), patsali, apostoliki, kao i Valahadi (u grčkoj Makedoniji), koji se, za razliku od ostalih kriptohrišćana, nisu krili. 7

Dvoveraca je bilo čak i u Istanbulu, kraj samih zidina Topkapi saraja. 8

Godine 1743. vizitator Jovan Nikolović izveštava papu da u Srbiji postoje dve vrste katolika; oni koji javno ispovedaju svoju veru i podnose sve tegobe i namete i oni koji, da bi izbegli plaćanje danka, to čine tajno u kući pokazujuci se javno kao muslimani. Ovih drugih ima na hiljade u Srbiji i Arbaniji. Njihove žene javno ispovedaju katoličku veru. 9

U istočnim delovima današnje pokrajine Kosova (G. Morava i Izmornik) stanovništvo je ranije, kaže At. Urošević, bilo u "prividnom islamu", odnosno u "okultnom hrišćanstvu", dok je Skopska Crna Gora (Karadag) dugo vremena bila u kriptokatoličanstvu. Tek nakon izgradnje džamija, u drugoj polovini XIX veka, to "dvojeverstvo" je "popustilo", ali i pored toga i danas (1935) ima onih, ističe dalje Urošević, koji se izdaju za muslimane, a tajno posećuju katoličke crkve. Kao što ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, a okolina ih smatrala za ljarmane. Isti autor takođe tvrdi da Srbi katolici nisu nikad bili prividno u islamu. 10

Ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, ali ih je okolina smatrala za ljarmane. U prizrenskom Podgoru "ljaromanima" su se nazivale i kuće u kojima je otac katolik, a sin musliman. 11

I u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku - kako svedoči jedan dopis iz 1848. godine - bilo je kuća u kojima su dva brata "pak jedan veruje u Hrista, a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti. U nekim kućama ima po tri brata i sva tri drže se da su Turci, a otac im je Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti, a kad bajram (... ) dodje, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju... ". 12

Odavde potice još jedan naziv za dvoverstvo; kada su dva brata Vasojevica živela u bratskoj slozi čak i onda kada se jedan od njih islamizirao "narod ih je nazvao karma - karišik, što znači mešavina verska". Njihovi potomci, Crnogorci i muslimani, nazivaju se i danas Karišici.. 13

U udaljenim planinskim krajevima čitava sela i oblasti bili su naseljeni dvovercima; pravoslavna crkva bila je trpeljiva prema svojim "šarenima", jer je uvidela da samo na taj način može duže da ih zadrži pod svojim uticajem. Posle 1821. godine u već oslobođenim grčkim oblastima linovamvaki su odbacili svoj muslimanski ogrtač i proglasili se čistim hrišćanima. Da odbace muslimansku mimikriju pokušala su - nakon hatiserifa od Gulhane (1839), koji je objavio ravnopravnost svih verskih zajednica - i neka dvoverska sela u Skopskoj Crnoj Gori izjavivši da ubuduće treba da budu smatrani za hrišćane, što je rezultiralo njihovim proterivanjem i zatočenjem u Anadoliji... 14

Međutim, pojava dvoverstva (kriptokatolici i kriptoortodoksni) na balkanskim prostorima pominje se i šezdesetih godina upravo minulog veka. Susreće se naročito među Albancima, ali je ranije bilo i kriptoortodoksnih Srba (u Solunu i na maloazijskoj obali) i kriptojevreja - donme - u Solunu. 15

Kriptohrišćanstvo je cvetalo, tvrdi Skendi, na onim područjima gde je bilo bektašija, a to su južna Albanija i oblasti oko Berata i Elbasana, Kosovo i Metohija (Šakovica, Prizren, Peć), Tetovo, Krit i Kipar. Bektasizam je za hrišćane čak predstavljao prihvatljiviji oblik konverzije i povoljniji izbor od - kriptohrišćanstva. 16 Na fenomen dvoverstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV, na Prvom albanskom koncilu (1744), javno ga je osudio ističući da "katolicima nije nikako dopusteno prikrivati priznanje svoje hrišćanske vere, a da simuliraju muhamedanstvo". 17

Oslanjajući se na mnogobrojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane, koji su se i dalje držali hrišćanskih običaja i praznika, za nevernike i pribegavale surovim kaznama; uz ponovni čin konverzije i sklapanja braka, ukoliko su prestupnici bili oženjeni. 18

Poznato je da nijedna religija nije konsekventnije monoteisticka od islama ("nema drugog boga osim Alaha"). Otuda nema ni posrednika izmedju coveka i boga. Medjutim, nastanak islama je, uprkos ekskluzivitetu te religije, upravo skolski primer za nastanak sinkretizma. Pri tom je narocito zanimljiva uspesna sintetizacija jevrejskog i hriscanskog nasledja, kao i elemenata staroarapskog paganstva (Kaba - Caba, na primer). Mogu se dobro razluciti modaliteti vise ili manje uspele integracije; savrseno apsorbovani elementi pored takvih koji su od strane ortodoksije "trpljeni" kao marginalni iako su u narodnoj religiji zauzimali centralno mesto (kao hodocascenje grobova svetitelja), da bi, opet, zbog toga izazvali puristicke reakcije (kod Vahabita, na primer). 19

Postovanje svetaca (vali, veli) bilo je uobicajeno u narodnoj veri i sufizmu (islamska mistika), dok ga je stroga ortodoksija samo trpela, a Vahabiti ga strogo zabranjuju. Koreni ove, u arapskom svetu ali i drugim islamskim zemljama, veoma rasprostranjene pojave idu do kulta lokalnih bozanstava iz duboke paganske proslosti; pri cemu su, svakako, i hriscanski uticaji, ali bez primisli o mucenistvu, kao i idejni svet indijskih religija mogli bi u tome imati udela. I neki anticki heroji ili hriscanski sveci pretumaceni su, na taj nacin, u islamske svece. 20 Svojata ih cak i vise religija, islam i hriscanstvo, a susrece se i pojava zajednickog postovanja.

Muslimanski svetac nije, medjutim, kanonizovan od vise vlasti muslimanske zajednice; njegova svetost je rezultat glasa naroda (vox populi). Legenda o svecu ne trpi kontrolu nikakvog regularnog ispitivanja. Istovremeno, kult muslimanskih svetaca nema nikakve veze sa javnim i zvanicnim upraznjavanjem religije.

Postovanje svetaca najcesce je povezano sa hodocascem (ziyara). Ovakva hodocasca treba hodocasnicima da omoguce da budu pod ucincima blagoslova (baraka), koji dolaze od svetaca, odnosno iz njihovih grobova, relikvija i dr. , a koji se prostiru na sve oblasti zivota do kojih je coveku stalo. Molitve i darivanja (svece, jelo, caranja) treba da pridonesu dejstvu blagoslova. Veoma je rasiren obicaj da se o ogradu groba ili o grane okolnog drveca vesaju komadici odece, koje nosi hodocasnik, da bi se sve njegove brige i nevolje prenele na sveca, a nakon nekog vremena hodocasnik bi ponovo uzimao komadice tkanine i nosio ih kao amajliju.

Isceljenje bolesnika, ozivljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kise, razgovor sa zivotinjama i biljkama, to su cuda (karamat) koja muslimani, i ne samo oni, ocekuju od svojih svetaca, a koja ovi mogu da cine zahvaljujuci posebnoj bozjoj milosti. 21

Otuda i lokalna bozanstva zive i dalje u svetiteljima cija imena su delimicno i nepoznata; to vazi, pre svega, za kult grobova. Tako se neka hriscanska mesta smatraju svetim i u islamu (Hizir - Sveti Djordje-Elias). Za najraznovrsnije nevolje postoje pomocnici, njima se daju zaveti i zavetni darovi. A to moze biti zastiranje grobova svetitelja (obično leže kraj izvora, pećina ili na posebnim mestima) komadićima tkanine, paljenje sveća, čitanje određenog broja molitvi. Posebno plodno tlo za kultove svetitelja su područja sa bogatom predislamskom prošlošću kao što su to severna Afrika ali i Indija gde mnoge grobove poštuju i Indusi i muslimani. 22

Islam poznaje i kult relikvija. Odsečene Muhamedove dlake iz brade sakupljale su se redovno i nosile kao amulet, jer se verovalo da su ispunjene blagoslovom; njegov ogrtac (hirkayi serif) moze se videti i u Istanbulu i u Kandaharu, a otisci njegovih stopa (kao i njegovog zeta i cetvrtog halifa Alija) - divovske udubine u stenama, pokazuju se na raznim mestima. I grobovi svetitelja poseduju, najcesce, neke predmete koji se vezuju za zavestaca ili neku drugu važnu licnost. 23
alahovi_hriscani- 1398 - 28.04.2005 : Dr. olga Zirojevic - best (0)


nastavak

U raznim religijama mnogi ljudi imaju potrebu za čudima. U narodnom islamu, pre svega u sufizmu, značajno mesto zauzimaju čudotvorna isceljenja i zbog toga se hodočaste grobovi svetitelja - čudotvoraca (kao Lurd i Fatima kod hrišćana).

Shodno svedočenju Kur'ana Muhamed je jasno odbio da svoje poslanje dokaze čudima, mada su kasniji izveštaji njegov život ukrasili mnogobrojnim basnoslovnim detaljima. Verovesnik je izjavio da je sam Kur'an "čudo nad čudima", a on, pak, nije nikakav čudotvorac već samo ljudski poslanik koji poziva na pokajanje. Strogo ortodoksni vernici (kao Vahabiti) smatraju svaki kult svetitelja i obmanjivanje čudima nespojivim sa pravim islamom. Ni poštovanje relikvija ni grobova svetih islam, za razliku od hrišćanstva, nije zvanično priznao, i sami svetitelji uzeti su nevoljno i pod pritiskom narodne vere. 24 Taj i tako "obogaćeni" islam došao je na balkanske prostore preko Male Azije.

A islamizacija Anadolije počela je uglavnom posle bitke kod Mancikerta (1071), nakon koje su pobednici, Turci Seldžuci, bili dugo u manjini u odnosu na zatečene hrišćane, Grke i Jermene. I sami Turci, pretežno nomadi (Oguzi) bili su tek nedavno i površno islamizirani tako da su sačuvali svoja centralnoazijska samanistička sujeverja. Dolazi do mešovitih brakova i izvesne verske konfuzije. I islamizacija hrišćana, koji su prešli na stranu pobednika, bila je površna i sumnjiva. Ova neobična mesavina nacija, religija, jezika i kultura, našla je, možda, svoj najbolji izraz u stihovima velikog turskog pesnika Junuša Emrea (umro 1320/21, a 1991. UNESCO ga je proglasio za čoveka godine): "Sta me briga za vaše spletke i vaše rajeve, Jevanđelje to sam ja, ja sam autor Kur'ana". "Sve religije su za nas pravovaljane" - tvrdi on, na drugom mestu. Ili još: "Tu i tamo odlazeći u džamiju, moje srce se tu baca ničice, moli se; katkad idući u crkvu, ono postaje sveštenik koji čita Bibliju".

Jaz između hrišćana i muslimana na selu smanjivao se i bilo ga je lakše prebroditi islamom derviša (posebno bektašija), islamom koji je već bio razvodnjen tolerancijom paganskih turskih verovanja i običaja, razvodnjavan je još više prihvatanjem svetih mesta - grobova, izvora, drveća - hrišćana i prethrišćana za popularna kultna mesta. 25

U ranom osmanskom periodu na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hrišćanstvo obogaćeno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je još punokrvno živeo turski samanizam. 26

A hrišćanstvo, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti sasvim istisnuto već i zbog svoje dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda među novim muslimanima - konvertitima čitav niz hrišćanskih survivala koji će dočekati i naše vreme.

Hrišćanske bogomolje

I danas, pise 1946. etnolog Sv. Tomic, Čengići u Sarajevu smatraju Pivski manastir kao svoj vakuf (zaduzbinu). A priča se da je Smail-aga Čengić, a naročito njegov sin Dedaga, često dolazio u manastir i klanjao se pred freskom, koja je, opet, navodno predstavljala Mehmed-pašu Sokolovića (strica mitropolita Savatija). Dedaga je redovno ostavljao prilog crkvi, a godišnje je davao manastiru izvesnu kolicinu žita, masla i voska.

I razvaline manastira i crkava kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica, Davidovica) posećivali su, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhandjela skupljalo se stanovništvo iz čitavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana.

U Crnogorskoj Krajini pamti se da su se tamošnji muslimani "o Spasovu dne skupljali kod crkve Svete Petke i donosili zavjete u vuni i siru, pa su tu cio dan igrali, pjevali, veselili se i gađali u nišan". Isti autor kazuje da naši muslimani čine "denija" po pravoslavnim manastirima "kad im se što krupnije ukrade i zagubi, pak da bi bog 'obejanio' (otkrio) lupeža". Pop Vaso Vukotić iz Bara nalazio je "stare bule gdje zorom klanjaju pred crkvom".

Kada su u Kaćaničkoj klisuri otkriveni ostaci stare Crkve svetog Ilije, na ovaj praznik, ali i u druge dane, dolaze (1932) ovim ostacima ne samo hrišćani već i muslimani čak iz Stipa, Vučitrna, Prištine da im se poklone i učine priloge.
U selu Drajčiću, tvrdi I. Jastrebov, poturčenjaci su čak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i svijeće, od hrišćana su se razlikovali utoliko sto se ne bi prekrstili.

Zna se da je Sinan-paša Sijerčić (poginuo 1806. kod Šapca) prizidao, uz Hercegovu crkvu u Goraždu, pripratu, na grobu svoga pradjeda Radoslava.

Anonim iz 1585. tvrdi da poturice u Bosni nisu "ni kafiri ni muslimani, da sa nevjernicima idu u crkvu, a kada se spomene namaz (molitva) onda se podsmijevaju".
alahovi_hriscani- 1399 - 28.04.2005 : Dr. olga Zirojevic - best (0)

Hriscanske ikone, Novi zavjet


Kada je rec o odnosu prema hriscanskim bogomoljama, treba svakako istaci da i poznate manastirske vojvode, cuvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu do u najnovije vreme imaju svoje ishodiste u predturskom vremenu.

U svom izvestaju iz 1600. godine bosanski biskup Baličević potanko opisuje pobožnost naroda "prema čudotvornoj slici Gospe u franjevačkoj crkvi u Olovu, gde dolaze hodočasnici ne samo katolici i pravoslavci nego i muslimani". I čudotvorna ikona Bogorodice u Čajnicu bila je, shodno vestima s kraja XIX veka, cilj hodočašća i muslimana u Bosni i Hercegovini.

Ikone su se, medjutim, čuvale i po kućama; prilikom pretresa (1939) vlasti su u sanduku, u jednoj urvičkoj (Polog) kući, našle krst i ikonu, takodje i muslimani u Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) "treba da po kucama imaju ikone".

Primitivno izradjena ikona, koja je bila u upotrebi medju hrišćanima na selu, nađena je (1972) u zidu jedne muslimanske kuće u Velingradu (Rodopi), očigledno sakrivena od strane onih koji su primili islam formalno, a tajno nastavili da poštuju hrišćansku vjeru. I prilikom rušenja jedne stare muslimanske kuće u području Razgrada otkriven je bronzani triptih ruske izrade (s kraja XVII i poč. XVIII veka), koji se serijski proizvodio i bio predviđen za masovnu domaću upotrebu. Sačuvano je pismo jednog Silistrijca, trgovcu u Bukureštu, da mu pošalje u Silistriju veliku količinu štampanih ikona da bi ih prodavao po gradu u velikoj silistrijskoj eparhiji. Uznemiren širokom ruskom trgovinom ikonama na Balkanu veliki vezir Ali-paša Corlu naredio je (1706) da se ruski trgovci zatvore, a roba da im se oduzme i uništi. Uz objašnjenje da su narodu prodavali idole i širili idolopoklonstvo.

Podatak Pola Rikoa (Ricaut), sekretara engleskog poslanstva u Carigradu i jednog od najboljih poznavalaca Turske carevine u XVII vijeku, da se poturice "gnušaju ikona i znaka krsta" protumačena je tako da se radi o potomcima bogomila (koji su, kako se zna, mrzeli ikone i znak krsta). On dalje tvrdi da ti sektaši "koji čine čudnu mješavinu krišćanstva i muhamedanstva", koji žive kao vojnici "na krajinama Ugarske" - "a svi poturi u Bosni" pripadaju tom vjerskom učenju - čitaju Jevanđelje (the Gospel) na slovenskom jeziku iako se smatraju za muslimane. Oni se trude da čitaju i Kur'an na arapskom jeziku, da ga usklade sa Jevandjeljem.
Ima i drugih vesti o tome da su bosanski muslimani nabavljali Sveto pismo (stampano 1563), u prevodu istarskih protestanata i na cirilici.

Jevanđelje je prihvatano i od strane pripadnika pojedinih derviških redova. Tako hurufije (derviši) ne oklijevaju da se pozovu na Hrista, na Sveto pismo i na hrišćanske svece. U svom djelu Cavidan-name, Fazlullah (XIV vek) često citira Jevanđelje, a posebno dobro poznaje Jovanovo. I njegovi učenici se takođe pozivaju na Jevanđelja.
alahovi_hriscani- 22536 - 13.09.2009 : Dr. olga Zirojevic Srbija - best (0)

Krst i krštenje


Najsveobuhvatniji od svih simbola krst se potvrdjuje od najdavnijih vremena; u Egiptu, u Kini, u Knososu na Kritu (mermerni krst iz XV veka pre n. e. ), u Fenikiji (gde je naznacavao zivot i zdravlje). Hriscansko predanje obogatilo je simbolizam krsta, sabravsi u toj slici istoriju spasenja i muku Spasiteljevu. Ni u Aziji, premda nema toliko misticnog bogatstva kao u hriscanskom svetu, simbolizam krsta nije i manje znacajan. Kod Abu Yaqiba Sedzestanija (hanefitskog pravnika) nalazimo na neobicno ezotericno tumacenje simbolizma krsta: cetiri kraka poistovecuju se tu sa cetiri reci sahade (veroispovedne izjave muslimana). 45

Osim crkava, tvrdi Tih. Djordjević, naši muslimani poštuju i krst. Drveni krst srpskog kneza Sv. Jovana Vladimira (ubijen 1016) kao svetinju čuvaju muslimani u Crnogorskoj Krajini "svake godine o Duhovima, muslimani zajedno sa hrišćanima rano u praskozorje nose ovaj krst na planinu Rumiju. Tu se svi mole bogu, zatim se vesele i pucaju iz pušaka". U Bosni su neki muslimani držali u svojim žitnicama zaplenjene manastirske krstove, radi roda i berićeta, i nikako nisu hteli da ih prodaju.

Poturčeni Arnauti u Poljanici čuvali su (1932), kao znamenje, košulje na kojima su bili izvezeni krstovi (iz vremena kada su im preci bili hrišćani). I na delu muslimanske nošnje (Drežnica) - sindžiru, koji su nosile neveste i mlade žene, javlja se krst. A i u ostalim oblastima carstva, kako pouzdano svedoči Hasluk, muslimani su uvažavali moć krsta. U Eldziku (Galata) kamen ukrašen krstom lečio je bolesti. U vreme stočnih bolesti muslimanke u Bugarskoj pravile su male krstove od ebanovine i vešale ih, spolja, o štalska vrata, ili su katranom iscrtavale krstove po kapijama. Takvi krstovi se i danas ( 1966. ) mogu videti na vratima štala u bugarsko-muslimanskim selima.

I kod Valahada u Grčkoj najbolji lek protiv uroka (zlooka) bila je jedna vrsta raspeća - monokero, a ponekad su i oni smolom crtali velike krstove po kapijama, kao zaštitu od uroka. Kizilbase (šiiti) u Pontu, kao i muslimani u Bugarskoj, obeležavali su hleb, pre pečenja, krstom, dok su žene u Tunisu tetovirale krst na licu. U Bugarskoj bi se pre spavanja (ili kupanja), mala deca obično prekrstila, kao što bi se prekrstio i svaki novi komad odeće pre prvog noćenja.

U Rodopima, ali i u drugim oblastima u Bugarskoj sačuvali su se muslimanski nadgrobni spomenici (XVII-XVIII vek) s izdubljenim krstom i hrišćanskim imenom pokojnika. 46

I život novorođenih kriptohrišćana, ali i muslimana počinjao je, ponekad, sa znakom krsta, odnosno krštenjem. Najraniji pomen ove pojave nalazi se u putopisu Francuza B. de la Brokijera (1432/33); Ibrahim-beg Ramedang iz turkmenske dinastije Ramazanoglu bio je, kaže Brokijer, sin jedne hrišćanke "koja ga je krstila po grčkom zakonu da bi ga očistila od mirisa i zadaha koje imaju oni što nisu kršteni". O tajnom krštenju dece preobračenih Evropljana u Carigradu i drugde ima vesti i na stranicama putnih dnevnika Evropljana, najčešće članova diplomatskih poslanstava. Uz obične ljude iz naroda činili su to, kako obaveštava Nemac St. Gerlah, i žene paša. A venecijanski bailo iz Carigrada čak tvrdi (1579) da turske majke uopšte smatraju da je krštenje zaštita protiv lepre, pa i sam sultan Murat III treba da je kršten, ovog puta radi zaštite od padavice. Kriptohrišćani na Kipru krštavali su i krizmali svoju decu pre muslimanskog sunećenja i, uz muslimansko ime, davali i staro, hrišćansko. I stavrioti su krštavali decu i davali im dva imena, ali su izbegavali turska imena kao Mehmed i Ali.

Godine 1624. papski vizitator Petar Masarek izvestio je u Rim da franjevci u Bosni i okolnim krajevima "krste sinove Turaka", što znači, deca su bila najpre sunećena, pa krštena. Krštenje ovakve dece podlegalo je smrtnoj kazni, a u pitanju su, najverovatnije, bili kriptohrišćani, odnosno kriptokatolici koji su, kako to navodi Masarek, u najvećem poverenju donosili svoju decu da budu katolički krštena, jer su verovali da će tako biti zaštićena od raznih bolesti i pobediti u boju. Zbog tog praznoverja nekad su čak i prisiljavali fratre na taj čin. Bosanski franjevci su se obratili i papi Urbanu VIII sa molbom da im dopusti krstiti muslimane, što je papa svojom bulom (iz 1625) i dopustio: "Vama (dopuštamo) da možete krstiti koju mu drago djecu kršćana, a tako i Turke i druge nevjernike". Krštenju se pribegavalo, kako to svedoči sekretar francuskog konzulata u Travniku Somet de Fose, i kad bi se neko teško razboleo; takvog bolesnika katolički sveštenik bi krstio i dao mu poslednje pomazanje. Iako je to bilo u suprotnosti sa njihovim zakonom, muslimani se, tvrdi on, nisu skrivali.

I u Albaniji su muslimani videli u hrišćanskom krštenju magično sredstvo koje pruža zaštitu protiv zlih duhova, veštica, vukova, pa je 1625. zabranjeno krštavanje dece iz tih razloga "jer je krštenje ulaz u sva svetotajstva i ispovedanje vjere".

Ove zabrane će se donositi i u kasnijem vremenu. Ali, po svedočenju M. Filipovića, i danas (1951) ima među muslimanskim Arbanasima pojedinaca koji su kršteni, jer "običaj je kod muslimanskih Arbanasa, a naročito kod muslimanskih Cigana, u okolini Preševa i Bujanovca, da se novorođeno dete iznese na put, ako se u porodici ne drže deca. Ako prvi čovek koji naiđe na dete bude muslimanin, on ga podiže, prima, i vrši sisano kumstvo. Ako prvi naiđe hrišćanin, on ga krštava kao kum po pravoslavnom obredu. Kad odraste, takav muslimanin odlazi i u crkvu i veoma poštuje svog kuma".

Sudelovanje u mnogim hrišćanskim praznovericama svakako je nastalo, smatra Hasluk, zbog prisilne intimnosti hrišćanskih i muslimanskih žena, naročito usled mešanih brakova i uvođenja hrišćanki u harem. Muslimani, koji su koristili krst, čak i krštenje kao profilaksu ne mora obavezno da znači da su bili preobraćenici (kao, na primer, u Albaniji i na Kritu).

Objašnjenje ovog zanimljivog verovanja i običaja jednostavno je, po mišljenju M. Filipovića. Roditelji kojima se "ne drže" deca čine i najneverovatnije stvari da bi im se dete održalo u životu. Običaju muslimana da krštavaju decu radi odbrane od bolesti i smrti, naročito odgovara kod hrišćana običaj da krštenje odlažu mesecima, pa i godinama, jer se veruje, naročito u Bosni, da nekršteno dete raste bolje, kao što rastu i deca kod muslimana (kako su oni videli), koja se ne krštavaju. Prihvatljiva je i pretpostavka - za starije vreme - da su zabrinuti roditelji smatrali da ih nesreća snalazi zbog toga što su napustili svoju staru veru, pa su tražili leka u krštavanju svoje dece. I samo dvoverstvo, koje je nekada bilo rašireno, moglo je doprinositi održavanju tog običaja, ako mu možda u dvoverstvu nije i početak. 47
alahovi_hriscani- 22537 - 13.09.2009 : Dr. olga Zirojević Srbija - best (2)

Slava i praznici


Jedan od razloga što nije došlo do kontaminacije u proslavljanju islamskih sa zatečenim praznicima bio je i taj što se islam ravna po lunarnom kalendaru. A računanje po solarnom kalendaru u svakodnevnom životu daleko je praktičnije.

Otuda i pojava da su bosanski, ali i drugi muslimani u osmanskoj državi uvažavali i islamske i predislamske svetkovine. A proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hrišćansko obeležje ima, opet, svoj koren u prethrišćanskim kultovima ( slava, Božić, Šurđevdan, uz druge). 48

Mnogi naši muslimani, kaže Tih. Šorđević, pamte svoja stara krsna imena i ne propuštaju da toga dana odnesu crkvi tamjana, zejtina i sveću. A kako svedoči jedan izveštaj iz prve polovine XIX veka svaka familija bosanskih muslimana zadržala je svoga nekadašnjeg sveca, te slave praznike: Svetoga Petra, Svetoga Iliju, Svetoga Šorđa. I Mrkovici kod Bara produžili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: "dočekivali su prijatelje, palili voštanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti... " I danas (1932) se tačno zna za mnoga bratstva koju su slavu slavili. Tako su Petričevići u Veljem Selu slavili Ivanjdan, a prisluživali Spasovdan. Na slavi - bilo je sedamdeset do osamdeset zvanica - pilo se vino i rakija, pevalo se i gostilo dva do tri dana. 49

Ruski konzul I. Jastrebov navodi (1879) da su Brođani (Gora) držali i svoje kućne slave "lomili kolač i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem, zalivajući ga vinom", kada više nije bilo sveštenika u selu. 50

U Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) muslimani su slavili Svetog Nikolu, palili sveće i kadili tamjanom. 51

Ima vesti da su i Torbesi, kao muslimani, slavili slavu. 52

U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata), bugarski muslimani nosili su na Šurđevdan i Svetog Iliju kolače u crkvu. 53

Mnoge muslimanske porodice u oblasti Brodareva održavale su slavu, makar i prikriveno. Znalo se, takođe, koju su slavu slavili njihovi stari (svi doseljenici iz Kuča slavili su Nikoljdan, oni iz Drobnjaka Šurđevdan). 54

A u oblasti Raške muslimani na dan svoje napuštene slave posećuju ili obavezno šalju sveće, vosak i ulje crkvama i manastirima i "čuvaju slavske lonce na tavanima u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o svečanostima" (kraj XIX veka). 55

Za Gorane najveći stari praznik bio je Božić i Badnji dan. Tada se varila pšenica i mesio božićni kolač u koji se stavljala "jaka para", a devojke bi praznik provodile u pesmi i igri, gosteći se raznim poslasticama, pa i posebnim božićnim kolačem sa "jakom parom". 56

U nekadašnjoj Visočkoj nahiji "u mešovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i inače na Božić dele orasi i lešnici". Nalagao se i badnjak (Mrkoviči, Raška) i na Badnji dan u kuću unosila slama (Tikveš, Raška). Još sredinom XIX veka Arnauti u Južnoj Srbiji palili su badnjak. I među muslimanima u Travniku paljene su uoči Božića vatre. 57

A i nakon Drugog svetskog rata pojedine muslimanske porodice u Bihoru proslavljale su Božić. Po misljenju M. Hadžijahića, Božić spada u onu grupu svetkovina koja je zapravo praćena rezistencijom u tom smislu što se magijskim radnjama odbijalo štetno delovanje odnosne svetkovine. Tako se uoči Božića - na Badnji dan - vrše razne magične radnje: zapiranje kuće nožem, mazanje brava belim lukom, razna kađenja (smrekovinom) pošto tada Karanđolo58 oko Božića hoda "i zamače svoju žurnu u sudove, pa ih tako opogani" (Sarajevo). Iz istih razloga muslimani u Banjaluci i Prijedoru uoči Božića sklanjaju kašike tako što ih zadenu za strehu ili vešaju na kućna vrata. 59

U Prozoru, pred Božić, u jelo se meša beli luk, a njime se, pre spavanja, mažu i ukućani, jer odbija demone od poštenih duša, da ne naude zdravlju ljudi i stoke. 60

U nekadašnjoj Visočkoj nahiji (Bosna) bio je opšti običaj, a i sada (1949) se drži u nekim muslimanskim selima da uoči Božića ide povorka naročitih igrača, koju negde zovu "zvonari", a negde "vukovi" (vučari). U mešovitim selima posećuju podjednako i pravoslavne i muslimanske kuće. "Opšti je običaj kod muslimana, sem u varoši Visokom, da gledaju na 'polaznika', ili 'pohodnika', prvo lice koje će im na Božić stupiti u kuću. Zadrže ga u kući, pospu žitom, počaste jelom i darivaju orasima, jajima, šljivama, kakvim komadom odeće... " Imaju običaj, isto kao i pravoslavni, da na Božić rano izjutra uvode u kuću, u svojstvu polazajnika, vola, kozu, ovcu ili već šta ko ima od stoke. 61

Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Božića, vezivalo najmanje nasleđa iz prethrišćanskih vremena, našao je određeno mesto kod bosanskih, 62 ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja šarenim jajima uvažavajući, tako, nehrišćansku stranu uskršnjeg kulta. 63

U Crnogorskom Primorju i Krajini muslimani su doskora (1932. ) bojili jaja za Uskrs, kao i hrišćani (osim onih koji su bili u žalosti). "Svima je i danas milo kad im ko da crveno jaje. " Muslimani u G. Papratnici (Bosna) ne rade (1932. ) poljske radove na Veliki petak. Praznuju ga, takođe, i muslimani oko Srebrenice. U Debarskoj oblasti, pak, praznuje se veliki četvrtak, kao i svi četvrtci do Spasovdana, što čine i neki među Turcima u okolini Strumice (ne oru tih dana da im led ne pobije useve). U Kičevskoj oblasti pomuslimanjenici su održavali običaj da za Uskrs boje jaja i da ih daruju između sebe kao hrišćani. I stari Užičani, i Srbi iz Skopske Crne Gore, kao i oni po Bosni darivali su svoje komšije muslimane (Turke) šarenim jajima. Ni Arnautaše u Staroj Srbiji ništa neće tako obradovati (kraj XIX veka) kao kada o Uskrsu dobiju od pravoslavnih Srba po koje crveno jaje.

Pomaci u Rodopima obeležavali su na razne načine Uskrs (Velikden, Paskale, Cervenite jeca) i Veliki petak primajući rado bojena jaja od hrišćana.

Rado su primali crvena uskršnja jaja od hrišćana (i pažljivo ih čuvali) i Valahadi u Grčkoj, konzervativnije žene čak su čistile svoje kuće kao i njihove hrišćanske sestre, a u nekim selima bilo je obavezno razmeniti uskršnju posetu sa svojim hrišćanskim susedima. 64

Dan Velike Gospođe bio je u Crnogorskoj Krajini dan opšte slave, a taj običaj nije prestao ni pošto su Krajinci prešli na islam. Sve do rušenja manastira Prečiste Krajinske (1850) oko njega su se okupljali i pravoslavni i muslimani, te "palili voštanice i donosili zejtin", provodeći dan "u zajedničkoj gozbi", igri, veselju, pjevanju, pucanju u nišan i momačkom nadmetanju.

I ostali praznici posvećeni Bogorodici bili su u poštovanju kod muslimana; za Blagovesti (Blagovec) torbeska deca pravila su surle (zurle) od vrbe (simbol napretka i podmlađivanja) i jasena (verovalo se da ima snažnu zaštitnu moć), a u Crnogorskom Primorju i Krajini pobola bi se ujutru lovorika na svakoj njivi zasejanoj pšenicom. U vreme međudnevice, takođe u Crnogorskom Primorju i Krajini, ni pravoslavni ni muslimani neće otpočeti nikakav posao.

Kod Torbesa u Makedoniji određeni obredi prate i Mladence (Mučenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan. 65

Među bugarskim muslimanima poštuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (što označava drveni krst), a češće Vodici. Zajednički bugarski prolećni praznik, tzv. Martenici, kada se trakama od crvenog konca vezuju deca, jaganjci, telad, a kao zaštitno sredstvo protiv zla koje dolazi iz probuđene prirode. Na dan Četrdeset mučenika (9. marta) teraju se, isto tako, i zmije i gušteri magijskim radnjama (uz oganj i buku). Negde se to opet dešava na Blagovec (7. aprila). 66

Proslavljanje, među muslimanima, čitavog niza hrišćanskih svetitelja prilično je neujednačeno. Izuzetak čini svetkovanje Šurđevdana (Jurjeva) i Ilin-dana (Alidjuna) koje nesumnjivo ima, kako to s pravom ističe M. Hadžijahić, određeni opšte muslimanski, ali i opšte bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, vazili kao zaštitnici Bosne). 67

Šurđevdan je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se bezbrojnim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni običaji u vezi sa stokom. 68

Tako muslimani u Prijevoru (kod Bileće) uoči Šurđevdana pale tamjan i njime kade stoku i pčele, a radi zdravlja beru dren, jorgovan i dr. i time kite vrata i prozore. 69

U Crnogorskom Primorju i Krajini, pak, uz igru i veselje u prirodi, čobani rano ujutru kupaju stoku u moru i "masaju" preko nje puškom, jer se ovde veruje da je pucanje preko stoke i kupanje pre zore spasonosno i da leči od mnogih bolesti. S istom svrhom mlada čeljad u Mrkovićima leži ili sedi na zelenoj travi. 70

U Skopskoj kotlini Šurđevdan je bio opšti narodni praznik; slavili su ga Srbi, Arbanasi, Turci i Cigani. Arbanasi u Dervenu (Cajlanima) slavili su tri velika četvrtka; jedan pre i dva posle Šurđevdana (da grad ne ubije žito). 71

Idi na stranu - |1|2|