fix
Logo
fix
Nalazite se na Istorija-1SR
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje
Za pregled svih najnovijih poruka kliknete ovdje

1sr- 100913 - 08.07.2017 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

Spomenik srpskim kraljevima u Parizu




U prestižnom šesnaestom arondismanu, na obodu Bulonjske šume, na Trgu Kolumbija, nalazi se skver koji nosi ime kralja Aleksandra Prvog od Jugoslavije, na kome je podignut monumentalni spomenik kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću.

Autori spomenika, koji je svečano otkriven 19. oktobra 1936, su ugledni francuski vajar Maksim Real del Sart i arhitekt Anri Šaje. Konjička skulptura, ukupne težine osam tona, izrađena je od livene bronze. Masivni postament krase tri bareljefa, isklesana u granitu.

Na čeonoj strani, na francuskom jeziku, ispisan je epitaf koji glasi: Aux Rois Pierre Ier de Serbie le Libérateur et Alexandre Ier de Yougoslavie l¿Unificateur (Kraljevima Srbije i Jugoslavije, Petru Osloboditelju i Aleksandru Ujedinitelju).
1sr- 99304 - 25.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

Jesmo li ovo i danas mi?


U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan.

Petak, 8. novembar. Sasvim običan dan u Torontu. Mitrovdan u Srbiji.

Šetnja kanadskom metropolom prija, iako je vazduh oštar. Na ulici, u prolazu, sretne se po koji čovek koji na reveru nosi veštački crven cvet. Mali, ali primetan. Na raskrsnici, pa u prodavnici, još po koji. Iz škole izlazi grupa đaka ¿ svi oni nose crven cvetić. Ljudi žute, crne ili bele kože, bez obzira na veru, stari i mladi ¿ nose ga bez razlike.

O čemu se ovde radi? Kanada 11. novembra praznuje Dan sećanja (Rememberance day) na Kanađane pale u svim ratovima od 1914. do današnjih dana. Jedanaestog meseca, jedanaestog dana i jedanaestog časa, godine 1918, sile Antante potpisale su primirje sa Nemačkom, čime je okončan Prvi svetski rat - "rat koji će okončati sve ratove" kako su savremenici verovali.

Pripreme za obeležavanje ovog datuma, koji je značajan za svakog kanadskog građanina, počinju dve nedelje ranije. Već na ulazu u kafić ili odmaralište na auto-putu mogu se videti kadeti, tinejdžerke od 15-16 godina koje dele crven cvet ¿ broš kojim iskazujete poštovanje prema žrtvama. Kadet je vannastavna aktivnost u školama, predviđena za mlade od 12 do 18 godina. Oni po nekoliko puta nedeljno pohađaju predavanja vezana za kanadsku istoriju, geografiju, vojsku. Imaju svoje uniforme. Tu se formira njihova rodoljubiva ličnost.

U skladu sa ovako razvijenim interesovanjima i veštinama, dobar deo mladih odabraće i profesiju kojom će se baviti u budućnosti. Mladim kadetima za crven cvetić se daje prilog po želji, a čitav prihod namenjen je fondu za pomoć veteranima. Crven cvet je zapravo, kao božur u Srba, mak (poppy) koji simbolizuje stradanje. Crveni mak je cvetao na groblju vojske Antante u Flandriji, koje je ostalo večna kuća mnogim kanadskim vojnicima palim na ovom bojištu u Prvom svetskom ratu. Prosečan Kanađanin zna napamet stihove kultne pesme o njima, koju je napisao ratnik i književnik iz Ontarija, Džon Makre: Na poljima Flandrije, raste mak, između redova i redova krstova. Značaj pesme i crvenog maka za Kanađane ima simboliku i značaj kao pesma Milana Rakića "Na Gazi-mestanu" i crveni božur za Srbe.

Međutim, za Kanađane, koji su i kosmopoliti i neopterećeni prošlošću, nošenje znamenja koje slavi prošlost nije anahrono, niti bilo ko taj čin posmatra kao šovinistički ili nacionalistički. Ovde je to stvar odavanja počasti poginulim precima, ali i izraz ponosa, dostojanstva i samopoštovanja. Sa crvenim makom na reveru mlađi Kanađani masovno idu u večernji izlazak.

Kanadski Srbi sa njim idu u crkvu i na slavu. Na reklamnim panoima istakle su ga i banke i restorani, nosi ga čak i gradonačelnik Toronta za čije se ime ovih dana vezuje velika afera¿ Na kućama su istaknute kanadske zastave. I sve je to ovde sasvim normalna stvar, o kojoj u javnom mnjenju nema dileme, raspre, podela.

Jedanaestog novembra, u dnevnim novinama Dan sećanja je tema broj jedan. Stupce ispunjavaju autorski tekstovi i intervjui o značaju ovog datuma za kanadsku istoriju. Toga dana, u 11 sati, staje sve. Staju autobusi na ulicama. U državnim i privatnim preduzećima, u školama - svi će na minut zaćutati. I taj minut biće molitveni minut za sve one kojih nema. Dan sećanja u Torontu obeležen je sa tri svečana javna skupa: ispred opštine, ispred zgrade provincijske vlade i ispred univerziteta. Ništa nije neobično i ništa se nije desilo što se ne bi desilo u Srbiji. Možda je samo odnos studenata drugačiji - u Torontu su se okupljali u stotinama, dok u Srbiji manifestacije ovog tipa nisu privlačne za mlađi naraštaj.

Možda se nad ovim treba zamisliti. Za primereno obeležje u Srbiji uzeta je Natalijina ramonda, poznata i kao "cvet feniks". Ovo je endemska vrsta, koja cveta na planinama istočne Srbije i na Kajmakčalanu. Uz malo vode, čak i ako se osuši, može da povrati svoju pređašnju lepotu. Tako simbolizuje državu koja je bila naizgled poražena i pregažena - a naposletku vaksrsnula i krenula u pobedu, kao ptica feniks koja je poletela iz pepela...

Međutim, nabaviti ovo obeležje, čak i kupiti ga - u Srbiji je nemoguće. Potrebna je samo želja i volja nadležnih da se to ispravi, kako bi se Dan primirja, ili još bolje Dan pobede, ukorenio u svesti tek dolazeće generacije, koja na ovaj dan i na gigantsko delo svojih predaka može samo da bude ponosna.

U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan. Ali, u Srbiji toga dana ništa neće stati. Pojašnjavanje važnosti ovog datuma za srpsku istoriju biće stvar dobre volje i odgovornosti pojedinca u školi, na fakultetu ili u medijima.

U 21. vek ušli smo a da ne znamo koliko nas je nestalo u proteklim ratovima za slobodu, a da ne znamo koliko nas nema. Sa svojom svešću o prošlosti nećemo odrediti ispravan pravac za korake koje ćemo činiti u budućnosti. Dok budemo gledali požutele fotografije svojih predaka, brkajlija za maksimom, pobednika sa šajkačama, zbilja je vreme da se zapitamo: jesmo li ovo i danas mi.

Izvor: Nemanja Dević, istoričar
1sr- 99127 - 13.01.2017 : Ivana Zec Kikinda - best (0)

Spisak poginulih u Prvom svetskom ratu


Poštovani,

negde na sajtu sam pročitala da imate spiskove poginulih u Prvom svetskom ratu. Na toj strani sam ostavila poruku, ali izgleda u pogrešnom delu foruma.

Po podacima koje imamo - Žeravica Jeftimije je poginuo u bitci na Pijavi 1918. godine. Moguće je da je upisan i kao Zseravica.
U dokumentima na sajtu http://digi. landesbibliothek. at nisamo uspeli da nađemo.

Da li bi mogli da proverite da li se nalazi u Vašim spiskovima?

Hvala
Ivana

RE: Spisak poginulih u Prvom svjetskom ratu



Ivana,
ja imam spiskove samo za glasinačku regiju.
1sr- 98373 - 15.12.2016 : Ivana Kikinda - best (1)

Žeravica Jeftimije


Pozdrav Željko,

pokušavala sam da nađem ime pradede u spiskovima na sajtu: http://digi. landesbibliothek. at/viewer/toc/AC08513816

ali bez uspeha. Po podacima koje imamo, poginuo je u bitci na Pijavi 1918. godine.

Da li bi mogli da proverite da li se nalazi u spiskovima koje imate i eventualno mi pošaljete skeniranu stranicu?

Ime je Žeravica Jeftimije, ali je moguće da je upisan i kao Zseravica.

Hvala
1sr- 97393 - 22.10.2016 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

Srpski nemar za svojom istorijom


1sr- 97289 - 05.10.2016 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)


LONDONSKI UGOVOR 1915: Propuštena šansa da se stvori Velika Srbija



Jedan od naših najznačajnijih mislilaca toga doba, prof. dr Lazo Kostić (1897-1979) prokomentarisao je to sledećim rečima: "Jedan takav primer velikodušnosti i istovremeno ludosti nije poznat u istoriji. Srbija se odriče u korist svojih najvećih neprijatelja, Hrvata, dobitka, koji se samo jedanput u istoriji dodeljuje".

Tri sile Antante (Velika Britanija, Francuska i Rusija) sastale su se u Londonu sa Italijom da bi se dogovorile o uslovima za stupanje Italije u rat na strani Antante. Dvadeset šestog aprila 1915. potpisan je ugovor, koji pored teritorijalnih interesa Italije definiše i teritorije koje treba da pripadnu Srbiji i Crnoj Gori.

Zajedno sa delom obale, koji je već pripadao Crnoj Gori, Srbiji i Crnoj Gori je bila namenjena obala od reke Krke do reke Drim, uključujući Split i Dubrovnik, kao i ostrva Brač, Veliki i Mali Drvenik, Ciovo, Šolta, Jakljan i Koločep.

Severna Dalmacija, od Krke do Privlake, treba da pripadne Italiji, dok hrvatsko primorje, od Privlake do Istre, kao i ostrva Krk i Rab, ostaju Austrougarskoj, odnosno Hrvatskoj. Sva ostala ostrva (osim pomenutih), Istru i dobar deo današnje Slovenije dobija Italija.

Osim toga se Srbiji dodeljuju Bosna i Hrcegovina, Srem, Bačka i Slavonija. Načelno je odlučeno, ali ne i tačnije definisano, da delove Albanije dobiju Srbija, Crna Gora i Grčka.

Italija je bila protiv toga da se Srbija informiše o donetim odlukama, ali se saveznici nisu s tim složili i u zvaničnoj noti Srbiji su 4. avgusta 1915. potvrdili teritorijalno proširenje Srbije i Crne Gore.

Po završetku rata je došlo do revizije ovog ugovora. Američki predsednik Vilson je insistirao na etničkom principu kod povlačenja novih granica. Pogođena je bila isključivo Italija, koja nije dobila deo obećanih teritorija. Kao kompenzacija su joj obećani deo nemačkih kolonija u Africi i kontrola nad Albanijom.

Glavni dobitnik je bila Srbija ili, tačnije rečeno, Srbija je mogla da bude veliki dobitnik da je prihvatila londonsku varijantu plus deo Banata i dalmatinska ostrva, koja su prvobitno bila ponuđena Italiji! Na nesreću Srbije i Srba u celini Srbija to nije prihvatila nego je insistirala na zajedničkoj državi sa Hrvatima i Slovencima. Ima istoričara koji tvrde da su saveznici prisilili Srbiju na to ujedinjenje. To ne odgovara istini, čak naprotiv: Saveznici, a posebno Vilson su hteli da sačuvaju (mada umanjenu) Austrougarsku kao protivtežu Nemačkoj i boljševizmu, pa su vršili pritisak na Pašića i Aleksandra da se zadovolje Velikom Srbijom.

Pašić, koji je bio opsednut idejom jedne zajedničke države južnih Slovena, uspeo je da za to pridobije i mladog regenta Aleksandra, koji u početku nije shvatio suštinsku razliku između (Velike) Srbije i zajedničke države sa katoličkim Hrvatima i Slovencima, videći u tome samo proširenje svoje države! Posle ujedinjenja je brzo shvatio tu razliku, pa je u leto 1928. čak nameravao da povuče srpske trupe iza linije Londonskog ugovora i "amputira" Hrvatsku.

Od te ideje je nažalost odustao iz razloga za čiji je opis potrebna opširnija analiza. On lično je tu odluku platio šest godina kasnije sopstvenim životom, a srpski narod ogromnim ljudskim i teritorijalnim žrtvama za vreme Drugog svetskog rata i kasnije.

Glavni saveznik Pašića u ostvarenju ideje jedne zajedničke države južnih Slovena su bili francuski masoni, koji su po svaku cenu hteli da razbiju habzburšku monarhiju videći u njoj samo jednu neman rimskog katolicizma, svog najvećeg protivnika. Njihov uticaj na zapadne saveznike, kao i delovanje slovenačkih i hrvatskih masona u nacionalnim savetima su bili odlučujući faktor u ostvarenju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Hipotetičko pitanje: Kakva bi bila sudbina Slovenaca i Hrvata da ih Srbija nije prihvatila?

Odgovor: Slovenci bi bili podeljeni između Italije i Austrougarske odnosno Austrije, i s vremenom asimilirani; pojam "država Slovenija" bi ostao nepoznat. Hrvatska bi ostala u svojim istorijskim granicama kao provincija u okviru Austrougarske, odnosno Mađarske, naravno bez Slavonije, Dalmacije i Istre.

Kako su se zahvalili Srbiji? Odgovor: Slovenci su nahuškali Šiptare na Kosovo da traže status republike i među prvima priznali "državu" Kosovo! Hrvati su uzurpirali Slavoniju i Dalmaciju, a većinu Srba, koji su preživeli njihov holokaust za vreme Drugog svetskog rata, poterali iz (Velike) Hrvatske. Još ih i tuže zbog genocida! Cinizam na kvadrat!

To, naravno, nije bila nikakva prepreka da ih EU primi kao punopravne članove, dok Srbija ispunjava sve, pa i ponižavajuće, zahteve da bi dobila status "kandidata". Izgledi da postane punopravni član EU se najbolje mogu definisati onom narodnom izrekom: "Kada na vrbi rodi grožđe". EU je prvenstveno udruženje katolićko-protestanskih evropskih država. Izuzeci potvrđuju pravilo! Grčka je svojevremeno primljena iz strategijskih razloga kao NATO član. Bugarska i Rumunija su primljeni pod američkim pritiskom u paketu sa NATO članstvom da bi se zatvorio NATO zid prema Rusiji. Srbija nema taj strateški značaj, jer se nalazi iza tog zida.

Koliko vole te pravoslavne članove, najbolje se vidi iz surovog postupka prema Grčkoj, koju su namerno uvalili u te dugove. Odnos prema Portugalu i Španiji, koji su u sličnoj finansijskoj situaciji, sasvim je drugačiji. Bugarsku i Rumuniju trpe, ali ih ne tolerišu kao punopravne članove. Vrlo privlačna perspektiva za Srbiju!

Na kraju jedan interesantan aspekt: Odluka Hrvata i Slovenaca da napuste Habzburšku monarhiju i da se pripoje Srbiji je izazvala lančanu reakciju, koja je dovela do konačnog raspada te monarhije. To ipak nije smetalo Austriji da uvek bude na strani Hrvata i Slovenaca protiv Srba. Očigledno se gresi braće po veri zaboravljaju, a krivica prebacuje isključivo na one druge!
1sr- 94643 - 25.12.2015 : Namik Obradović Sarajevo - best (0)

Kraj Prvog svjetskog rata


Primjedba moderatora: U nizu gluposti koje gore potpisani posjetilac ove stranice navodi u svom članku (koji sam izbrisao) citiran onu najveću:

  • "Već sam rekao da velike sile u Versaju 1918/1919 Srbiji nisu dozvolile da pravi Veliku Srbiju, i da su Nikola Pašić i regent Aleksandar morali da prihvate ideju Jugoslavije inače bi se morali vojno povući na teritoriju uže Srbije."

    Ovo je mnogo tačnija verzija, zasnovana na istorijskim činjenicama:

    Ideja o stvaranju jedne nove države na Balkanskom poluostrvu, koja bi nosila naziv Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a koju su za vreme Prvog svetskog rata zdužno podržavali srpski političari sa tadašnjim predsednikom vlade Nikolom Pašićem na čelu - nije blagonaklono prihvaćena, ne samo u Rusiji, nego ni u nekim zapadnim zemljama, pre svega u Engleskoj i Italiji. Razlog za ovo je sledeći: u Londonu za svog glavnog neprijatelja u ovom ratu nisu smatrali Austrougarsku nego Nemačku, čija je ekspanzionistička politika ugrožavala engleske interese na Bliskom istoku i u jugoistočnoj Aziji.

    Najčvršća brana za nemački "Drang nach Osten" (prodor na istok) mogao je biti, po mišljenju engeskih političara, obnovljeni Balkanski savez iz rata 1912. godine u kojem bi se ponovo na okupu našle Srbija, Grčka, Rumunija i Bugarska. Najveće probleme u pogledu obnove balkanskog vojnog bloka stvarala je, međutim, Bugarska jer se kolebala između dve zaraćene strane - sila Antante (Rusije, Engleske i Francuske) i Trojnog saveza (Nemačke, Austrougarske i Italije). Da bi pridobili Bugarsku da se priključi Antanti, odnosno da uđe u Balkanski savez, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude najveće teritorijalne ustupke i to ne na svoj, nego na tuđ račun. Nudili su, naime, Bugarskoj delove Makedonije, koji su bili sporni posle završetka Prvog balkanskog rata, a koje je trenutno držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak za "određenu teritorijalnu transakciju", Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju, nego da joj daju status i značaj velike Srbije.

    Pismo Pašiću

    To najbolje pokazuje sadržaj memoranduma koji je polovinom januara 1915. engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej uputio ruskoj vladi i u kojem se kaže: "Ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske aspiracije za veliku Srbiju, uključujući deo jadranske obale, biće zadovoljene." (Ovaj memorandum na najbolji način demantuje tvrdnje pojedinih zlonamernih zapadnih političara i novinara, da je pojam i izraz "velika Srbija bio odomaćen u Beogradu".)

    Konkretizujući svoj predlog o velikoj Srbiji, Grej je 13. avgusta 1915. godine uputio drugi memorandum, ovoga puta predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću u kojem je izneo kakvi se teritorijalni ustupci nude Srbiji ukoliko se jedan deo Makedonije ustupi Bugarskoj. To su: "Bosna i Hercegovina, Slovenija, Srem sa Zemunom, Bačka i jadranska obala od rta Planke (nedaleko od Splita - pr. aut.) na severu do tačke 10 km južno od Cavtata, kao i ostrva (Veliki i Mali Drenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan, Koločep i Pelješac). Sudbina srpskih krajeva u jugozapadnom Banatu "biće rešena mirovnim ugovorom, ukoliko Rumunija ne uđe u rat na strani saveznika", ističe se u Grejovom memorandumu.

    Šef engleske diplomatije je u još nekoliko navrata isticao da ambicije Londona nisu u stvaranju Jugoslavije, nego velike Srbije. U pismu koje je uputio jednom od najvećih zagovornika Jugoslavije, engleskom istoričaru Setonu Vatsonu, Grej kaže da će Srbija u slučaju savezničke pobede ujediniti sve okolne srpske teritorije i osigurati "irok izlaz na Jadransko more. Tako će nastati velika i potpuno nezavisna i suverena Srbija", kaže Grej. Povodom ovakvog stava britanskog ministra inostranih poslova, istoričar i akademik Dragoljub Živojinović kaže: "Po svom obimu i političkim implikacijama Grejev predlog predstavljao je korak dalekosežan po značaju i posledicama. Pre svega, on je potpunije nego dotada predstavljao britansku koncepciju i istovremeno davao podršku ideji velike Srbije. Predlog je predviđao ujedinjenje sa Srbijom svih onih krajeva Austrougarske u kojima je srpski etnički živalj sačinjavao većinu ili bar određeni procenat stanovništva. U slučaju jadranske obale preovladalo je Grejevo uverenje da Srbija treba da dobije ekonomski (trgovački) pristup na more.

    Što se tiče Italije, koja je u međuvremenu napustila Trojni savez i priključila se silama Antante, i njenog protivljenja stvaranju Jugoslavije, odnosno zalaganju za očuvanje Kraljevine Srbije, treba istaći da je takav stav proizlazio iz straha da bi osnivanje nove države na jugoistoku Evrope u kojoj bi se zajedno našli Srbi, Hrvati i Slovenci, ugrozilo interese Rima i njegove pretenzije prema Istri, kvarnerskim ostrvima i delovima Dalmacije, teritorijama koje su apeninskoj kraljevini pripale na osnovu Londonskog ugovora, a na koje je istovremeno pretendovalo većinsko hrvatsko i slovenačko stanovništvo.

    Raspoloženje italijanskog javnog mnjenja u odnosu na Srbiju najbolje ilustruju pogledi dva istaknuta rimska intelektualca - Virginija Gajda i Antonija Ćipika, izneti u petrogradskom listu "Rusko je slovo", početkom 1915. godine. "Mi ne protestujemo ni najmanje što će Srbija dobiti izlazak na more", kažu Gajda i Ćipiko. "Ako Srbi uzmu Kotor i svu Albaniju do Drača, mi ćemo se tome radovati. Mi ne tražimo čak ni Dubrovnik. Naša je želja da živimo u miru i prijateljstvu sa Srbijom, a naročito sa Rusijom. Mi se borimo isključivo protiv Hrvata, predstavnika tzv. austroslavizma, koji je stvorila habzburška politika."

    U zvaničnim krugovima Italije, u kojima se vodilo računa o raspoloženju javnog mnjenja, takođe se isticala privrženost jačanju Kraljevine Srbije i uvažavali njeni zahtevi za izlazak na more, ali je istovremeno izražavano nepoverenje prema stvaranju Jugoslavije. Italijanski ministar inostranih poslova Sidnej Sonino je 4. avgusta 1915. godine zamolio ruskog poslanika u Rimu Aleksandra Girsa da Rusija poverljivo saopšati srpskoj vladi da je u jednom članu tajnog Londonskog ugovora predviđeno da Srbija dobije na Jadranskom moru, između ostalog, Split i Dubrovnik i da se Italija tome ne protivi. Što se tiče Rijeke, treba reći da se istaknuti italijanski novinar i političar Salvemino Gaetano u listu "Unita" zalagao da ovaj primorski grad "dobije svoju tradicionalnu autonomiju pod zaštitom Italije i Srbije".

    Život u miru

    Pošto je u pogledu stvaranja Jugoslavije skeptično raspoloženje vladalo i u Francuskoj, predsednik Jugoslovenskog odbora Ante Trumbić je u svom dnevniku 11. septembra 1915. godine zapisao "da se Rusija i Italija protive stvaranju jugoslovenske države, a da im u tome Francuska i Engleska sekundiraju".

    Nepoverenje među vodećim političarima Antante u odnosu na stvaranje Jugoslavije vladalo je sve do polovine 1918, takoreći do kraja Prvog svetskog rata. Obrt u stavovima nekih evropskih državnika nastao je posle nagle promene američke politike u ovom ratu u koji je ona ušla krajem 1917. godine. Predsednik SAD Vudro Vilson je, naime, iz osnova promenio mišljenje u vezi sa sudbinom Austrougarske: umesto njenog opstanka i obnove za šta se zalagao 1917. godine, na kraju rata je zagovarao rasturanje i komadanje habzburške monarhije.

    Najvatreniji privrženici jugoslovenske ideje bili su ohrabreni promenama stava američkog predsednika, jer je samo na ruševinama Austrougarske mogla nići Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
  • 1sr- 94459 - 30.11.2015 : Ratko Obrenović Detroit, USA - best (1)

    Raport kaplara Gavrića


    PIŠE: BOŽIDAR ĐURAN

    Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd...

    Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva. Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata. Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

    Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.

    Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

    Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.

    Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.

    Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

    Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?

    Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće...

    Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara. Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.

    U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf...

  • "Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke... Posle mi je bilo žao što sam se probudio... "

    Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

    Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku ¿ kao artiljerac.

    Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.

    Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

    Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: "Gde je kaplar Gavrić?"

    Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.

    Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.

    Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.

    Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: "Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić."

  • 1sr- 93611 - 08.09.2015 : Jelena Obrenovic Beograd - best (0)

    Srpska groblja u Albaniji


    Zanima me da li postoji ocuvano srpsko vojničko groblje u Lješu u Albaniji. Pradeda mi je tamo umro 1916. godine. Bio je u Drinskoj diviziji i učestvovao je u Balkanskim ratovima. O njemu skoro ništa ne znamo, osim toga da je sa 28 godina poginuo u Lješu 1916. godine. Deda se seća da je bio na konju, i tada ga je poslednji put video. Od njega je ostao samo jedan džepni sat, na kojem je izgravirano "Uspomena na balkanske ratove" pa sam tako povezala da je i on učestvovao. Prababa je posle dobijala vojnu penziju, pa sam povezala da je možda bio po zanimanju vojnik. Njegovi sinovi, koji su preživeli rat su kasnije bili u kraljevoj gardi. Inače je iz Šapca.
    1sr- 91697 - 01.12.2014 : Predrag Grujic Vlasenica - best (0)

    Spisak preživjelih srpskih solunskih boraca


    1. Mlađen Grujić, opština Sokolac, BiH
    1sr- 90717 - 07.07.2014 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    28. juni 1914. godine - Atentat u Sarajevu


    Advokat Gavrila Principa, Rudolf Cistler nepoznati heroj istorijskog suđenja

    Tri meseca nakon atentata, 12. oktobra 1914. počelo je suđenje mladobosancima pred sarajevskim Okružnim sudom. U dvorani Vojnogarnizonskog suda tužilac Franjo Svara optužio je 24 osobe za veleizdaju, tvrdeći da su na silu hteli da otcepe BiH od Austrougarske i pripoje je Kraljevini Srbiji. Krivi su, rekao je on u prvom obraćanju, i za ubistvo prestolonaslednika iz zasede.

    Dan kasnije, na istorijsku scenu stupio je Rudolf Cistler rekavši da se mladobosancima može suditi za "ubistvo", ali ne za "ubistvo prestolonaslednika" jer zakon u Bosni ne poznaje posebnu zaštitu prestolonaslednika. Osporio je i optužbu za veleizdaju, pozivajući se na Sanstefanski mir po kojem je Turska 1878. pristala na okupaciju BiH, ali je suverenitet ostao na strani sultana. Pošto BiH nije u sastavu monarhije, optuženi nisu mogli da je otcepe i pripoje Kraljevini Srbiji. Uz to, tvrdio je, aneksija BiH nije pravno utemeljena jer nije ratifikovana u autrijskom i ugarskom parlamentu.

    Atentatori su dve nedelje kasnije, 28. oktobra, ipak osuđeni (petorica na smrt, a ostali na 20 godina robije), a Cistler je zbog toga što je znanjem i veštinom ponizio tadašnje pravosudne organe, 24 sata po okončanju suđenja prognan iz Sarajeva.

    Rudolf Cistler je u vreme odbrane mladobosanaca i sam bio veoma mlad, imao je svega 24 godine.

    Po ubeđenju socijalista, 1908. godine držao je govore na Prvomajskoj proslavi u Banjaluci. Majka Hrvatica i otac Austrijanac školovali su ga u Beču i Zagrebu.

    Nakon proterivanja iz Sarajeva živeo je u Zagrebu gde je bio ugledan član Zagrebačke advokatske komore. Godine 1918. vraća se u Sarajevo, gde zatiče sudije koje su osudile Principa i drugove i piše novinski članak protiv njih. Zbog tog članka, vlasti ih penzionišu. Drugi svetski rat zatiče ga u Zagrebu, gde ga ustaše odmah hapse i deportuju u zloglasni Kerestinec, ali ga supruga Nemica spasava dokazujući da nije Jevrejin.


    Nakon rata, Cistler se vratio u Sarajevo gde je njegova kćerka Vanda dugo godina bila operska primadona. Dao je u životu samo jedan intervju, 1937, i napisao jednu knjigu, "Kako sam branio Principa i drugove". Umro je 1960. godine.

    Ovako ih je branio

    "Sav javni život, čitava naša štampa, sve institucije, svaki pojedinac.. . ispunjen je moralnom indignacijom nad ovim događajem.. . Sve kipi osvetom i mržnjom protiv atentatora i nacije kojoj on pripada. Svi viču: žUbijte ih, vešajte!¿ Gospodo suci! Vi ne smete čuti viku ulice i čaršije. Sud mora biti hermetički zatvoren od politike i njenog oportunizma", govorio je Cistler u odbrani mladobosanaca.

    Isukane sablje

    - Austrijski oficiri čekali su advokata Cistlera sa isukanim sabljama nakon suđenja. Njemu je život bukvalno bio ugrožen. Izašao je na sporedni izlaz. Pošto su bosanske vlasti odmah htele da ga daju na Vojni sud, gde postoji samo jedna kazna, smrtna, prijatelji Cistlera su napravili plan da on pobegne u buretu. Kako do suđenja nije došlo, za šta su zaslužni mađarski poslanici, Cistler je "samo" proteran iz Sarajeva.
    1sr- 90595 - 28.06.2014 : Milan Luzija Banjaluka - best (0)

    Solunski borci


    Da li neko ima spisak solunskih boraca sa područja Banjaluke? Takođe me interesuju I detalji I činjenice o poginulim, zarobljenim I preživjelim borcima.

    Unaprijed zahvalan!
    1sr- 90487 - 12.06.2014 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Ko zaboravlja prošlost loša će mu biti budućnost


    Pročitajte kakvu našu sramotu je pronašao Srbin koji se izgubio u šumi na češko-nemačkoj granici

    Spomen-kosturnica u Jindrihovici


    U šumu kod mesta Jindrihovice, na granici Češke i Nemačke, doveo nas je naš zemljak, Dejan Ranđelović, koji od devedesete godine prošlog veka živi u obližnjim Karlovim Varima, mondenskoj banji za bogate Evropljane.

    Pročitajte kakvu našu sramotu je pronašao Srbin koji se izgubio u šumi na češko nemačkoj granici

    Ta šuma, nadomak Jindrihovica, za Srbe bi trebalo da bude sveta. Trebalo bi, ali kao što mnogo toga Srbima nije sveto, tako ni ona nije. U njoj počiva, u jedva vidljivim humkama, oko 1600 srpskih vojnika i oficira, zarobljenih 1914. i 1915. godine, tokom odbrane Srbije od Austrougara.

    Više od 40 000 vojnih zarobljenika, Rusa, Italijana, a najviše Srba, odvedeno je sa fronta u tada najveći zarobljenički logor na teritoriji Austrougarske - Jindrihovice.

    U tom malom mestu ali i u drugim logorima širom današnje Češke, zauvek su ostali mnogi. Daleke, 1932. godine njihove kosti sakupljene su i sahranjene u mauzoleju u Jindrihovicama - 7100 srpskih vojnika i jedan broj civila.

    Kažu da je najstariji bio srpski devedesetogodišnji sveštenik, a najmlađi njegov osmogodišnju unuk. Izgradnju mauzoleja u Jindrihovicama pomogao je tadašnji predsednik Čehoslovačke, Tomaš Masarik, lični prijatelj Kralja Aleksandra I. Masarik nije zaboravio ono vreme kada je, krijući se od Austrougarskih vlasti, u džepu nosio - srpski pasoš!

    Tu gde je danas već pomenuta šuma, nekada je bio logor u Jindrihovicama. Decenije su prolazile, vreme i priroda obavljali su svoj posao, pa je vojničko groblje postepeno zarastalo u šumu i zaborav. Sve dok 1994. godine Dejan Ranđelović nije sa prijateljima došao da bere pečurke.

  • Bukvalno sam se sapleo na spomenik na kome je pisalo "ovde počiva taj-i -taj iz Požarevca". Nisam mogao da verujem! Onda smo još malo bolje pogledali i našli i druge spomenike naših vojnika. Otišao sam u selo i prvog meštanina pitao zna li šta o tome. I, tako sam saznao za logor u Jindrihovicama - priča Dejan.

    Iako je mauzolej u Jindrihovicama posle Drugog svetskog rata skoro zaboravljen, srpska država o njemu se koliko-toliko brinula. Ali, ista ta država nije znala za postojanje vojničkog groblja u samo pet kilometara udaljenoj šumi. Sve dok humke i spomenike srpskih zatočenika nije ponovo otkrio Dejan Ranđelović, početkom devedesetih godina pro¿log veka. Od tada traje njegova borba da se ovo, kako kaže, sveto mesto, na odgovarajući način zaštiti.

  • Mi moramo to brzo da uradimo. Po zakonu, vojnička groblja štite se sto godina, a posle toga prestaje njihova zaštita. Za dve godine biće 100 godina od Prvog svetskog rata, a da mi ništa nismo učinili da uredimo ovo mesto - vajka se Dejan.

    Dejan i njegovi prijatelji sakupili su nekoliko spomenika srpskih vojnika na jednom proplanku i tu podigli krst. Ali, ovo mesto niko ne posećuje. U mauzolej u Jindrihovicama dolaze s vremena na vreme srpski turisti, zvaničnici retko. A Jindrihovice su, posle Zejtinlika, najveće srpsko vojničko groblje u Evropi!

    Slavoljub Stojadinović, predsednik požarevačkog Gradskog odbora Udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912 - 1920, koji je predvodio svoje i smederevske članove Udruženja na hodočašće u Jindrihovicama, ne slaže se sa tim:

  • Na Zejtinliku je sahranjeno sedam i po hiljada naših vojnika! Jindrihovice su veće stratište, jer treba računati i one nesrećnike koji još počivaju u šumi. Sa njima ih je 8.700!

    Budući da su Jindrihovice bile vojnički logor, u njima nije bilo masovnih ubistava, ali je masovnog stradanja, ipak, bilo. Logoraši su umirali od tifusa, gladi i iscrpljenosti. Radili su do iznemoglosti u obližnjem kamenolomu, gradili su fabriku hemije u Sokolovu, do koga su svakog dana, pešice, išli po trideset kilometara, tamo i nazad. Bivalo je da ih je umiralo i po četrdesetoro dnevno.

    Njihovi saborci odnosili su ih na groblje u današnjoj jindrihovačkoj šumi, u otvorenim, drvenim kovčezima. Tamo bi ih izručili u već otkopane jame, a sanduke vraćali u logor, da u njih smeste nove mrtvace. Mnogi od onih koji su danas nosili sanduke - sutradan bi bili u njima!

    Dejan Ranđelović, kao poslednji apostol, čuva sećanje na Jindrihovice. I nada se da će neko, ko je za to u Srbiji plaćen i nadležan, učiniti nešto da borovi i jele, bez svoje krivice, ne dovrše ono što su Austrougari započeli pre skoro jednog veka.

    Izvor: Danas
  • 1sr- 90457 - 10.06.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (2)

    Laži sa obala Dunava


    Piše: Miloš Žutić - 07. jun 2014.

    Pogubna politika bečkog dvora i Vatikana stvorila od Srba tri ljuto zavađene grupe. Ašikovanje Austrije sa Solunom kroz novopazarsko prozorče


    Nastavci
    1. Laži sa obale Dunava
    2. Igre sa srpskom Bosnom
    3. Sejanje razdora i mržnje
    4. Pravi glavar nadbiskup
    5. Sarajevo prvo na udaru


    U feljtonu se rekonstruiše zajednička vatikansko-austrijska imperijalna misija (1878-1914) rimokatoličenja srpskog pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, i stvaranja podobnog "državotvornog" habzburškog naciona hrvatstva od porimokatoličenih srpskih konvertita i brojnih u Bosnu i Hercegovinu doseljenih stranih rimokatolika. Takva politika asimilacije i proterivanja pravoslavnog i muslimanskog stanovništva izazvala je mnogobrojne otpore i nerede širom BiH. Čak su se i članovi dinastije i pripadnici vojnog vrha osećali nelagodno prilikom poseta svojoj novoj, nasilno pripojenoj teritoriji. Kolonijalna nacionalno-verska politika Austrougarske u Bosni i Hercegovini bila je, dakle, inspirator srpskog antihabzburškog raspoloženja.

    POZNATO je da su ozbiljni istoričari isticali skrivenu austrijsko-vatikansku istoriju, pa istorija Habzburgovaca ("krunisanih inkvizitora") nije davala dovoljno podataka da se u punoj meri spozna. O tome je Alfred Mišjels, u knjizi "Tajna istorija austrijske vlasti" zapisao: "Njena istorija je najmanje poznata od svih drugih: jezuiti, budući gospodari zemlje, na vešt i drzak su je način falsifikovali.

    Hormer, 25-godišnji direktor bečke arhive, naziva sve knjige dotle štampane, da nisu ništa drugo nego radovi po narudžbini i unapred ugovorene izmišljotine. Laž vlada na obali Dunava. Vladari, koji su upravljali zemljom, pomoću lukavstva i pomoću sile, hoćahu još da prevare i buduća pokoljenja. Oni davahu da se štampaju lažna dela, da im posluže kao iluzije. Nijednom istoričaru nije bilo moguće da dođe do istinitih dokumenata; arhiva bijaše zapečaćena kao kakva grobnica".

    VLASI, LATINI I TURCI

    Dimitrije Ljotić je dao retrospektivu državotvornog ponašanja i međusobnog oslovljavanja tri suprotstavljena versko-nacionalna identiteta: "Pravoslavni u Bosni i Hercegovini su fanatički odani Beogradu. Muslimani su za njih Turci, a rimokatolici Latini ili Šokci. Muslimani su prema partijskim prilikama čas unitaristi čas federalisti (u Kraljevini Jugoslaviji). Oni imaju "islamski svijet". Za muslimane pravoslavni su Vlasi, za rimokatolike muslimani su Turci, a za ove rimokatolici su "Latini" ili "Šokci". Rimokatolici koji pre 50 godina nisu ni znali da su Hrvati danas su ljući i zadrtiji u svom hrvatstvu od Hrvata iz Dalmacije ili Hrvatske. To čini atmosferu Bosne i Hercegovine."

    Čuveni francuski istoričar Mišle vrlo se pohvalno izrazio o Mišjelsovoj knjizi: "Tajna istorija austrijske vlasti" je ogromno delo od neprocenjive vrednosti. Nigde nije bolje izložen i protumačen sistem jezuitske politike.

    Istoričar Đorđe Čokorilo je Mišjelsove konstatacije o falisfikovanju austrijske istorije u globalnim okvirima, primenio na istoriju Bosne i Hercegovine pod austrijskom okupacijom, pa je i on potvrdio da "sve što je izišlo iz zvaničnih vrela, to su radovi po porudžbini i unapred ugovorene izmišljotine".

    S druge strane, upravitelj Bosne Benjamin Kalaj je nastojao da obmane francusku javnost i medije, angažmanom (bolje rečeno potkupljivanjem) nekolicine francuskih naučnika pod vođstvom profesora Olivijea. Sam Olivije je priznao da su "tumači" bili "ovlašćeni" od austrijske administracije. Čokorila je "bolela" činjenica što "nam je toliku nepravdu učinio jedan član onog naroda (francuskog), koji nosi luču istine i Pravde, Slobode i Progresa".

    Čokorilo je pokušao upozoriti Olivijea "na pravo stanje" u Bosni i Hercegovini, tokom njegovog boravka, ali mu je profesor samo odgovorio da je "situacija u okupiranim zemljama vrlo zamršena".

    Nečuvena verska nasilja austrijske "apostolske vojske" protiv "jeretika" (protestanata), što ih je Austrija počinila u Italiji, Ugarskoj i naročito Češkoj u 16. i 17. veku, u dobroj meri su dugo ostala skrivena od intelektualne javnosti. Političko podjarmljivanje pokorenih zemalja pratilo je neizbežno versko preobraćanje nerimokatolika (stvaranje isključivo rimokatoličkog austrijskog carstva), kako bi se uništila "jeres" i narod uveo u krilo rimokatolićke crkve kao "jedino utoćište blaženstva".

    "Inkvizicija pod carskom zastavom" naroćito je bila pojaćana u protestantskoj Ugarskoj od vremena njenog pripojenja Austriji 1683-1699. godine. Carica Marija Terezija je protestante silom naseljavala u rimokatolićke krajeve kako bi što pre promenili veru, tradiciju i obićaje.

    Đorđe Čokorilo je 1905. optužio Austriju i Vatikan za događaje u srpskim zemljama, za "živu akciju ultramontanizma i žDranga¿ ¿to se razvija na Slavenskom jugu", za "srednjovekovno ropstvo srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, ašikovanje Austrije kroz novopazarsko prozorće sa Solunom". U svemu tome "nesrećni aparat austrijske politike toliko je rutiniran da je nemoguće preuzeti nad njim i najmanju izmenu. Štaviše, usled degenerisane bećke kamarile i zastra¿enog plutokratizma Rimske crkve na Zapadu, ovaj aparat je stao da radi put Istoka takvom brzinom, kao da je pred pitanjem života ili smrti".

    Čitajući knjige francuskih istorićara, Čokorilo je zakljućio da će svakom ćitaocu ovih knjiga "udariti u oći oćita slićnost sudbine reformisanih i protestanata u Češkoj i Ugarskoj, za vremena Ferdinanda Drugog i njegovih naslednika, sa današnjom sudbinom Srba pravoslavnih i muslimana u Bosni i Hercegovini".

    Pogubna versko-nacionalna politika bećkog dvora i Vatikana stvorila je od srpsko-pravoslavnog narodnog organizma tri nepomirljive grupacije stanovni¿tva: srpsko-pravoslavni narod i dva iz njega proistekla konvertitska entiteta rimokatolika - Hrvata i muslimana - Bošnjaka.

    (nastaviće se)
    1sr- 89704 - 12.04.2014 : Boris Sirob Srbija - best (0)

    Balkanska zamka




    Ovaj dokumentarac je premijerno prikazan na ruskoj televiziji - prije samo dva dana I ja sam imao priliku da ga gledam uživo. Iznenadio sam se kada sam vidio da ga je Boris pronašao na Youtube i postavio na ovoj stranici. Bravo Borise!
    1sr- 89095 - 03.03.2014 : Milan Duronja Brod - best (0)

    Da li postoji spisak preživjelih Solunskih boraca?


    Volio bih da dobijem spisak preživjelih solunskih boraca. Moj pradjeda Aleksa (Tomo) Duronja ili tada možda Duronjić je bio u Prvom svijetskom ratu. Vratio se hvala Bogu živ, dobio od kralja 500 duluma zemlje i zlata. Mene više zanima da li je dobio spomenicu i da li ima gdje podatak o tome. Unaprijed hvala!
    1sr- 88951 - 25.02.2014 : Milivoje Leposavić Trstenik - best (0)

    Odbrana Beograda


    Postoji članak u nedeljnom listu SVET od pre 30-tak godina (koji više ne izlazi iz štampe) pod naslovom: TUKLI SMO SE PUŠKAMA KA PROŠĆEM, u kome moj djed Dragoljub Leposavić, iz Mojsinja, kod Čačka, opisuje tok odbrane Beograda u brigadi majora Dragutina Gavrilovića i koji jedan od samo trojice koji su preživeli napad Austrougarske vojske.

    Pretražio sam na "NET-u" sve čega sam se setio ali njegovo ime nisam uspeo pronaći iako je u ratu 13 puta ranjen, oporavio se na Krfu, sa Srpskom vojskom prošao Solunski front, i stigao do Turskog grada Edrena? Ima li saznanja o ovome o čemu pišem?
    1sr- 88935 - 24.02.2014 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

    Starost pripadnika neke armije


    Za ovoga, koji tvrdi da su u prethodnom ratu djedovi trebali da ratuju a mladići sjede kod kuće navešću primjer najbolje armije 20. vijeka:

    Srpska vojska u 1. svjetskom ratu je bila sastavljena od jedinica:

    1) vojnika prvog poziva (muškarci uzrasta od 21 do 31 godinu)
    2) vojnika drugog poziva (muškarci od 32 do 37 godina)
    3) vojnika trećeg poziva (muškarci od 38 do 45 godina)

    Vojnici iz ovih kategorija su sačinjavali tkz. Narodnu vojsku. Jedinice su sačinjavali borci jednog poziva npr: "Valjevski bataljon drugog poziva"

    Sem njih, u Srpsku vojsku su ulazili i mladići starosti od 18 do 20 godina i osobe starosti od 46 do 50 godina. Oni su sačinjavali "Poslednju odbranu" a njihove jedinice su bile angažovane na garnizonskoj i stražarskoj dužnosti tj. nisu išli na front.

    Po meni, ovu strategiju je trebala da koristi i Vojska Republike Srpske. Pripadnici provog poziva bi sačinjavali jurišne jedinice, a mladu vojsku od 18 do 20 godina uopšte nije trebalo angažovati na prvoj liniji. Po meni, Treskavica je velika greška! Sve pozadinske dužnosti su mogli obavljati ljudi od 46 do 50 godina.

    Stariji ljudi, tj. oni preko 50 godina su veći teret za vojsku, tj. ona ima više štete od njih nego koristi. Naravno, i ovdje važi ono "čast izuzecima!"
    1sr- 88071 - 10.01.2014 : Malislatki - best (1)

    Nemci ne optužuju Srbe za Prvi svetski rat


    DRUGI PIŠU: Telegraph, London

    Jedan od razloga zašto sam konzervativac (torijevac) jeste, na kraju krajeva, to što ne mogu da trpim intelektualnu neiskrenost levice. U mojim kasnim tinejdžerskim godinama shvatio sam da sam počeo da mrzim način na koji levičari (laburisti) prikrivaju neprijatne činjenice o ljudskoj prirodi ili odbijaju da kažu jednostavne istine. Nije mi se svidelo ni to kako se vređaju ako izbrbljaš takvu istinu i pri tom pokušaju da te ućutkaju.

    Daću vam aktuelni primer za to. Tužna je ali neporeciva činjenica da je Prvi svetski rat, sa svim svojim ubistvenim užasom, najvećim delom rezultat nemačkog ekspanzionizma i agresije. To je istina koju je nedavno ponovno izneo Maks Hejstings u odličnoj knjizi, a koju je izrekao i ministar obrazovanja Majkl Gov. Verujem da je ta analiza u osnovi korektna i što je još važnije da je se sećamo u ovoj godini stogodišnjeg jubileja.

    Činjenica je, avaj, da Laburistička partija veruje da nije pristojno da se to pomene. Prema rečima njihovog portparola za pitanja obrazovanja Tristama Hanta, "grubo" je i "ružno" reći tako nešto. U članku za "Obzerver" on piše da je "šokantno" da smo i dalje usredsređeni na "militarističku Nemačku sklonu ratnom huškanju u imperijalnoj agresiji", što je neprihvatljivo.

    U tekstu, koji zaslužuje Nobelovu nagradu za glupost, Hant ide i dalje, što se čini kao opravdanje za Kajzera i njegove generale. Misteriozno je uperio prst u Srbe. Okrivio je Ruse! Optužio je Turke zbog toga što nisu uspeli da sačuvaju Otomansko carstvo, a u jednom trenutku sugerisao je da smo preoštri prema ratobornoj junkerovskoj klasi. On je tvrdio da "savremena istraživanja" sada veruju da smo "potcenili unutrašnja protivljenja koja su prema Kajzerovim idejama postojala u okviru nemačke vlasti", kao da bi to nešto promenilo nabolje.

    Možda je bilo još "unutrašnjih protivljenja" Kajzeru, kao što smatra Hant. Ko god da su ono bili ti unutrašnji protivnici, od njih nije bilo mnogo koristi, zar ne? Nemačka bila ta koja je pogurala Austriju da krene u rat protiv Srbije. Nemačka je ta koja je objavila rat Rusiji 1. avgusta 1914. godine. Nemačke je ta koja je zaključila da je neophodno izvršiti invaziju na Luksemburg i Nemačka je bila ta koja je aktivirala plan "Šlifen", razvijen slučajno 1905. godine, i poslala svoje trupe da se probiju kroz neutralnu Belgiju do Francuske.

    Zašto je bilo neophodno da se nekakav lom u Sarajevu proširi invazijom na Francusku, pobogu? Nije bilo potrebno. Pokretačka sila iza tog pokolja bila je želja nemačkog režima da otelotvori sudbinu Nemačke kao velike evropske sile i da stekne prestiž i međunarodni ugled koji dolazi sa statusom imperije. Zato je Tirpic stalno povećavao nemačku flotu - uprkos naporima Britanije da okonča trku u naoružanju. Zato su pokušali da zastraše Francusku slanjem ratnog broda u Agadir 1911. godine.

    U suštini, zbog toga su milioni umrli u rovovima zapadnog fronta i na drugim mestima - ukupno njih 15 miliona. Još veća tragedija za Nemačku i ostatak sveta bila je u tome što se dvadeset godina posle okončanja tog konflikta pojavio još jedan nemački lider koji je odlučio da obnovi suštinski isti vojno-politički cilj - masivnu ekspanziju nemačkog uticaja u Evropi i šire. Iako je Hitler bio gadniji i veći militarista od Kajzera, nije slučajnost što je primenio veoma sličan plan: prvo da se eliminišu Francuska i manje zemlje, a potom da se udari na Rusiju.

    U oba rata, veliki broj Britanaca, vojnika i civila, poginulo je u borbi da osujete te bolesne ambicije. U suštini, oni su se borili na strani desnice i ne treba da bude zabranjeno da se ta činjenica izgovori. Drugi svetski rat proizašao je neumoljivo iz Prvog, a plašim se da u oba rata teret odgovornosti najvećim delom počiva na nemačkim ramenima. Ne treba da bude zabranjeno da se ta činjenica danas izgovori - ne samo zbog istine nego i zbog Nemačke u 2014. godini.

    Hant je kriv zbog toga što priča potpune gluposti, ali se ispod njegovog smušenog lupetanja o "višestrukim istorijama" nalazi ono za šta on zamišlja da je ljubaznost. Ovi ratovi su bili potpuno zastrašujući i za Nemce kao i za druge, a Nemci su danas i te kako naši prijatelji. On ne želi da se u komemoracije 1914. godine uvlaži ksenofobija ili nacionalizam, i ja sam s tim u potpunosti saglasan.

    Svi želimo da zamišljamo Nemačku kakva je danas - divna, miroljubiva, demokratska zemlja i jedan od naših najvećih prijatelja i partnera u svetu, zemlja sa impresivnim tehnološkim dostignućima, mesto bez premca kada je reč o kulturnom bogatstvu i civilizaciji. Ono što Hant ne shvata u svom probirljivom levičarskom zavaravanju jeste da on vređa ogromna duhovna ostvarenja savremene Nemačke.

    Nemci su danas takvi kakvi jesu zato što su iskreni prema sebi samima i zato što su u poslednjih 60 godina prolazili kroz agoniju priznavanja užasa koji su počinili. Oni to ne guraju pod tepih. Oni ne optužuju Srbe da su krivi za rat od 1914. do 1918. godine. Oni ne optužuju ni Ruse, ni Turke. Oni znaju kakvu su cenu platili zbog militarizma 20. veka.

    Oni ne pokušavaju da ublaže ili podele krivicu za sukob. Oni su to pokušali u tridesetim i znaju da taj put vodi u ludilo. Nemci znaju istinu o svetskim ratovima i o svojoj ulozi. Oni su to naučili i promenili su se. Bilo bi katastrofalno ako bi ta istina danas bila zamućena. Teško mogu da poverujem da autor tog blesavog članka u "Obzerveru" predlaže da se promeni istorija koja se ući u našim školama.

    Ako Tristram Hant ozbiljno negira da je nemački militarizam bio u korenu Prvog svetskog rata, onda on nije prava osoba za posao koji obavlja, ni u opoziciji, ni u vladi, i treba da podnese ostavku, a ako to ne negira, onda treba dati pojašnjenje.

    Boris Džonson
    (Autor je gradonačelnik Londona)

    objavljeno: 11. 01. 2014.
    1sr- 87633 - 13.12.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

    Kolubarska bitka


    LEKCIJA VOJVODE MIŠIĆA: Strategija srpskog generala uči se u vojnim školama sveta!

    Malo ko je verovao da samo jedna armija poluraspadnute vojske i jedan čovek išta mogu promeniti. A onda je na čelo prve armije došao general Živojin Mišić...

    Agonija je trajala dva meseca... u blatu, po mrazu, snegu i kiši... stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom... bez sna i odmora... Kolubara 1914. godine.

    Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha - bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Svetski mediji javljali su o propasti Srbije, a neprijatelji su očekivali da je rat faktički već dobijen. Malo ko je verovao da samo jedna armija poluraspadnute vojske i jedan čovek išta mogu promeniti.

    A onda je na čelo prve armije došao general Živojin Mišić.

    Srpska vojska bila je stalno u povlačenju. Vojnici su bili umorni i loše opremljeni. U oktobru 1914. skoro je potpuno nestalo municije. Pomoć je zatražena od saveznika. A onda se desilo nezamislivo - artiljerijska municija je konačno stigla iz Francuske, ali nije odgovarala srpskim topovima!

    Bez obzira na praktično bezizlaznu situaciju, municija biva železnicom transportovana do Niša u kom je izvršavano demontiranje. Nakon demontiranja municija je odmah železnicom upućivana u Kragujevačku topolivnicu u kojoj je izvršavano skraćivanje čaure i osposobljavanje municije, koja je odmah zatim prugom upućivana na ratište.
    Ipak, Austrougari su imali svojih problema.

    Blatnjavi putevi zapadne Srbije, gde se nalazio tzv. Balkanski front, nisu bili nepoznanica Mišiću koji je rođen na Suvoboru. Upravo oni su se pokazali kao mnogo bolji saveznici od Francuza. Živojin Mišić je tada došao na ideju koja je dugo smatrana potezom očajnika. Povukao je vojsku sa Kolubare, omogućio joj da se odmori, pregrupiše i sačeka pristizanje "pogrešne" municije.

    Vojni redovi su popunjeni poslednjim što je Srbija imala - đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini. Oni su, na brzinu obučeni, mladi i neoskusni, upućeni na front dobivši titule kaplara.

    U trenutku kada su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske i kada je 5. austrougarska armija priređivala svečanu paradu u Beogradu, otpočela je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.

    Udar je bio nezaustavljiv. Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane.

    Uspesima 1. armije 05. 12. probijen je front 16. korpusa austrougarske vojske i iako su ostale armije i dalje bile na svojim početnim položajima, otpočelo je gonjenje neprijatelja.

    Oskar Poćorek, glavnokomandujući general Austrougarske armije uviđa potpuni poraz 16. korpusa i narađuje povlačenje vojske.

    15. decembra srpska vojska oslobodila je Beograd. Ovim je okončana borba na Balkanskom frontu u jesen 1914. godine.

    Gubici su bili veliki, ali takva je bila je pobeda. Ukupno je izbačeno iz stroja 266. 212 vojnika, podoficira i 7. 592 oficira. Mišićeva strategija i danas se proučava na svetskim vojnim akademijama.
    1sr- 87435 - 01.12.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Kad im je trebalo, Srbi su im bili dobri


    1 Dec 2013. godine

    Na današnji dan prije 95 godina osnovana Kraljevina SHS

    Pre 95 godina, 1. decembra 1918. proglašena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno od 1929. Kraljevina Jugoslavija.

    Kraljevina Srbija je još početkom Prvog svetskog rata zvanično objavila da su njeni ratni ciljevi ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, što je potvrđeno Niškom deklaracijom Skupštine Kraljevine Srbije, 7. decembra 1914. godine.

  • Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca - stajalo je u zvaničnom obaveštenju.

    Ubrzo je usledilo formiranje Jugoslovenskog odbora 1915. godine, koji su sačinjavali istaknuti Srbi, Hrvati i Slovenci sa prostora tadašnje Austrougarske opredeljeni za stvaranje nove zajednice Južnih Slovena.

    Konkretni pregovori o ujedinjenju u buduću državu postignuti su na grčkom ostrvu Krf, gde je 20. jula 1917. doneta Krfska deklaracija, a u Ženevi 9. novembra 1918. godine, takozvani Ženevski sporazum. Skupu u Ženevi su prisustvovali predstavnici Kraljevine Srbije, Narodnog veća iz Zagreba i Jugoslovenskog odbora s centralom u Londonu.

    U jeku raspada Austrougarske pod vođstvom čelnika i pristalica Jugoslovenskog odbora u Zagrebu je proglašena Država Slovenaca, Hrvata i Srba, kao zemlja Južnih Slovena dotadašnje Austrougarske.

    Pošto je u Novom Sadu Velika narodna skupština prethodno 25. novembra 1918. godine donela odluku o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, a dan ranije 24. novembra i Skupština Srema u Rumi, u novu zajedničku državi obrazovanu 1. decembra 1918. godine, Vojvodina je stupila kao sastavni deo Srbije. Takođe, krajem novembra "Podgorička skupština" donela je odluku o pripajanju Crne Gore Kraljevini Srbiji.

    Tako je 1. decembra 1918. godine regent (od 1921. kralj) Aleksandar Karađorđević u palati Krsmanović, na Terazijama u Beogradu, proglasio stvaranje nove države - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

    Godine 1929. zemlja od strane Kralja Aleksandra preimenovana je u Kraljevinu Jugoslaviju, što je samo bio dosledni nastavak izvorne koncepcije s kojom je 1918. godine i obrazovana zajednička država, i što je takođe bilo uneto u Ustav iz 1921. godine, poznat kao "Vidovdanski" - koncepcije integralnog jugoslovenstva - odnosno uverenja da je reč o jednom troimenom narodu.

    Izvor: Telegraf. rs/Tanjug
  • 1sr- 86483 - 23.08.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Stradanja srpske vojske na maršu kroz Albaniju


    Albanija: srpski vojnici umiru od gladi, Francuzi, Englezi ne donose hranu, smeju im se...

    Reporteri "Novosti" putevima stradanja i slave srpske vojske (5): Valona: Luka smrti i luka spasa. Nema belega, samo sećanja na marš živih kostura.

    Na koju god stranu da se okreneš, pogled se sudari sa nekadašnjim betonskim puškarnicama. Nemi svedoci komunističke Albanije i vojske Envera Hodže, još odolevaju. Ali pusti i obrasli šibljem, stopljeni sa sivim kamenim strminama. Sada su, doduše, samo atrakcija. Zaustavljaju se ispod njih turisti, traže najbolji ugao za objektive svojih kamera.

    Odozdo, prodire miris soli. Koji kilometar dalje, kao s nebesa pogled, treperi albansko more, boje tirkiza.

    Putujemo u Valonu, luku smrti i luku spasa za hiljade srpskih izbeglica. Odavde su brodovima krenuli prema Grčkoj.

    Vraćamo vreme!

  • U Draču, posle natezanja sa saveznicima i posle višemesečnog pešačenja i smrti od gladi, bolesti i pušaka sa arbanaških ćuvika, na lađe su primljeni najslabiji srpski civili i vojnici. Prema Valoni, u novi egzodus, gurnuti su najkrepkiji. Srpska mladost, studenti, đaci i telom snažniji vojnici. Kakav cinizam saveznika! Da i njih do Valone sasvim dokrajče novim, dugim pešačenjem.
    GRAM HLEBA

    Vojnici, studenti i đaci u Valonu su stizali sa komadićem hleba u torbicama koji su im dali Grci, na putu preko albanskog juga - zabeležila je Intendantska komora.

    Kod umrlih, nalazili smo, ne više od dvesta grama suvog hleba. Nije ga pojeo ni u krajnjoj nuždi. Hleb je čuvao, moguće je, da ga s nekim podeli.

    Put od Drača vodi uz samu albansku obalu. Podiže se i nestaje među kamenitim albanskim visoravnima. Pa se spušta do samog mora. I, ponovo se penje u brda.

    Božanstven predeo! Ali, za iscrpljenu srpsku mladost, prekobrojnu iz transporta za Bizertu i Krf, bio je večno utočište. Od deset hiljada, iz marša prema Valoni, prema zapisima Intendanture Vrhovne komande srpske vojske, trećina nije uspela da savlada težak put preko južne Albanije.

  • Snažniji i zdraviji vukli su one icrpljene, koji su skapavali na tom putu - zabeleženo je u hronici sećanja.

  • Nije bilo mesta na kome nije bilo groba. U jednom grobu po dvoje-troje. Ispod kamenja su ostali, brat do brata. Ovaj oskudni krš ni zemlje nije imao da ih pokrijemo.

    A, na ovom putu, kojim vraćamo sećanja na stradanje i slavu naroda i srpske vojske, nigde belega. Nigde nikakvog znaka. Putokaz su nam, jedino, zapisi starih ratnika i ove beleške iz hronika. Novo vreme, i nova ideologija, i ovde u Albaniji, i tamo odakle smo krenuli, potisnulo ih je u zaborav.

    Zaustavljamo se na zaravni. S leve strane drevni grčki manastir. Ispod, nova grčka crkva, krov joj je boje tirkiza. Grci i Albanci obnavljaju svoje trajanje na jugu Albanije. Uz put, dalje, na svakoj krivini, na svakoj raskrsnici do Valone, podigli minijaturne crkve. Maleni hramovi ovde, bolje od svakog znaka, upućuju na korene njihove pravoslavne vere.

    UZDISAJI SAMRTNIKA

    Iz arhive, pogled na Valonu, iz proleća 1915. Gledam naše očajnike, iznemogli, vuku se lukom. Slušam samrtničke, poslednje izdahe. Uzdisanje izdišućih, koji se otimaju nemilosrdnoj smrti. Ali je ona nemilice kosila, da bi kosturima iz marša naše mladosti, prekrila čitav put od Drača do Valone i ovde, u Valoni. To su posledice gladovanja, pešačenja, u koje su nas uputili saveznici.

    Čitamo zapis u kamenu: "Heleni, svojoj veri".

    Evo Valone! Polazivač beleži 112. kilometar od Drača. Pred nama veliko, moderno pristanište. Pristižu brodovi, ukrcavaju se ljudi, automobili, kamioni, autobusi.

    Ni traga onog vremena, s početka prošlog veka. Ni traga o golgoti srpskog naroda i njegove vojske, koja je iz ove luke krenula na put spasa, prema Krfu. A trećina našla smrt.

  • S jedne strane slegla se srpska vojska, u bližoj i daljoj okolini valonske baze. Traže hleba i čekaju obećano ukrcavanje. U čekanju tone u sve dublji očaj. Italijani, Francuzi, Englezi... Ne donose hranu. Smeju im se. Umiru vojnici. Padaju kao lese. Mladost umire.

    Saveznici odbijaju da se preko njih pošalju depeše o ovom užasu. Oni svojim posadama, svakog dana donašaju svega i svačega. Čak i vina u buradima. A naša vojska? Polegla po pristanišnoj prljavštini, skuplja otpatke i njima utoljava glad - zapisao je Đorđe Bogdanović, iz intendantske komore Vrhovne komande srpske vojske.

  • Da li znate nešto o transportu srpskih zbegova iz ove luke - pitamo ljude u Valoni.

  • A kada je to bilo - stiglo je pitanje, umesto odgovora.

    Nekoliko rečenica, pokušavamo da objasnimo. Gledaju nas sa nerazumevanjem i izvinjavajući se.

    Pratimo brodove, krcate veselim turistima. Valona je, odavno, postala privlačna turistička destinacija.

    Curi vreme. Ako ne krenemo ovog časa, izgubićemo vezu sa skelom u Sarandi. A skela, kao iz onog vremena! Odavde ćemo prema grčkoj granici, potom, trajektom u Igumenicu... Idemo na Krf.
  • 1sr- 86405 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Dan šesti - svedočenje o albanskoj golgoti (2)


    Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.

    - Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.

    - Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, tako čovečanski - glas te životinje...

    - Zašto ne možeš da me ostaviš?

    - Volim te, - reče ona mirno.

    Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

    - Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.

    - Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...

    Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:

    - Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...

    - Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

    Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

    - Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!

    Svim svojim telom tresao se.

    Kao da je razmišljao: "Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

    Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

    Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. Njene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

    - Šta činiš sa mnom? - pitao je.

    - To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

    I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

    - O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...

    "Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo da živim?"

    Zubi životinje bili su mu na grlu.

    - O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući. - Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

    Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se.
    Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomr-čini.

    Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?

    Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima.

    I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnim naborima a pod njom su ostale još samo cevanice.

    Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršaveo. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla.

    Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim, odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno, kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je odvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

    ***


    Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

    ***


    Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

    Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo.

    Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

    Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

    Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

    Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči ži-votinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

    ***


    Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je bilo.

    ***


    Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. Njeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

    Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

    - Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

    Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:

    - Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?! ...

    Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas name-ravao da odgovori onoj dvojici:

    - Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

    Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je on mislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

    Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

    U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini, između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao u to. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je to bilo.

    Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujući prstom:

    - More!

    Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Ta je prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

    Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osve-tljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus...

    Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noć je bila hladna i hladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

    Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je morao odbaciti. Iščupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

    U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima.

    I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima, padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da ustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvo uspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako je umeo, pravo u to.

    ***


    I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

    ***


    Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti i fosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanje ogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve se to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko obala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom. Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno usamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga je naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući još uvek nogama. Onda je drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnu ženu, od koje se užasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala, smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Neko mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom na glavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njeno čelo nabralo a lice joj je postalo snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visoka devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. Njene kose su, takođe, bile purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnom purpuru.

    - Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji od ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

    - Pokušaj da žvaćeš!.. Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

    I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinio je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

    Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katić u Lješ. Noge su ga toliko bolele, i to tako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske mase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki, ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovska stopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

    Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednoga zida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Još jedna varošica zakrčena, mračna i nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znao tačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo još da učini. Ljudi koji su se kretali oko njega izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračne prilike, iako je noć oko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što se vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

    Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali. Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati da jede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama. Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegove ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u tim rukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazne ruke kako prolaze kroz vazduh.

    Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju. Najzad je mrak: žmuri.

    Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašu čaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, ali najpre duva u nju kao pred detetom.

    Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to moći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrži. Treba da zadrži, apsolutno, treba!

    Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teško držao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

    Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je već prošla.

    GLAS S ONE STRANE GROBA

    Rastko Petrović na karikaturi Pjera Križanića: Rukopis romana Geca Kon je poslao u Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna, sačuvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler

    Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović (Beograd, 1898. - Vašington, 1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "Ljudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, Ljudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi u zasebno štampanoj knjizi.


    Porodica Mite Petrovića: Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno) Ljubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)



    Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

    Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

    Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

    Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

    Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.

    Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović: "Ja još mislim da je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao je iz Amerike

    "Srpsko nasleđe", uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti, objavljuje jedan dramatičan odlomak iz romana Dan šesti, kao detalj iz neopisivog stradanja srpske vojske i naroda pri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putu masovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološtva i savezničke nebrige, opšteg rasula pred navalom nemačko-austrijsko-bugarskih progona.

    S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nema dramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg štiva.
    1sr- 86401 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Dan šesti - svedočenje o albanskoj golgoti (1)


    Malo poznati roman Rastka Petrovića "DAN ŠESTI"
    NAJBOLjE LITERARNO SVEDOČENjE ALBANSKE GOLGOTE

    Pišući o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u trećem licu, kaže: "Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..." Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman "Dan šesti", nazvavši ga po biblijskoj rečenici: "I bi veče, i bi jutro, dan šesti." Milan Dedinac seća se kako mu je Rastko "jednog jutra, s kraja 1935." doneo rukopis, kako je Rastko čekao da pročita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio Geci Konu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje se neće vratiti... Roman će izaći tek 1961. a Rastko Petrović već će počivati na grčkom groblju u Vašingtonu, ravnodušan prema ovoj i drugim nepravdama koje su mu činjene.Ovaj roman-epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nušićeve zapise iz Prvog svetskog rata, i čuvenu "Srpsku trilogiju"

    Rastko Petrović: Odlomak iz romana "Dan šesti"

    POLjUBAC SA KUJOM SVETA ZAUVEK, ZAUVEK, ZAUVEK

    Stevana Jakovljevića, mnogi smatraju jednom od najvećih knjiga naše celokupne književnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedočenjem albanske golgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović) roman bio suviše "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih počinje istorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata"u Americi

    Sa jutrom vetar, mnogo jače no juče, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

    Put je išao pored rečice. Male crkve i yamije s ove ili s one njene strane. Volovske dvokolice su s mukom sebi krčile put kroz odbačene kante u mulju, polomljene točkove, životinje koje su se raspadale, otečenih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni, ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Strašni, teški zadah truleži. Vetar je čas odnosio taj smrad u prostore, u baruštine sa one strane rečice, čas je obavijao njim sav ovaj zakrčeni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, kroz koji se trebalo probijati.

    ***


    Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem, i ne sesti! Iako od juče ništa nije okusio a noge su mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve tako u svetu.

    ***


    Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bi jedva po-srnuo nekoliko koračaja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nije hteo da sedne. Možda se više ne bi digao. Stisnutih usana, namršten, hteo je da stoji na nogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga. Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

    Velika, mršava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta ležali su Stevanovi vršnjaci. Oni su bili regrutovani, pa pušteni, i sad su zastali tu da se odmore. Ležali su iznemoglo. Išli su pojedinačno ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih iz prethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leševi, koji su se odmah raspadali. Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada su se okolo šunjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnauti su zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, čitava sela ba-viti grobarstvom!

    Stevan je zapušio oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio čak do dna trbuha! I ta grozna, grozna trulež do dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš, utroba koja se raspada, kroz čije rupčage fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, ni skretao glavom, ni spuštao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomačnih, od kojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko već izedenog i skorelog jezika, preko usana, koje su se sve više povlačile sa zuba.

    Mladići su se držali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplašeni, glava uvučenih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice. iscerenih, sprženih glavica. Pokušavali su da još koračaju. Čvrsto, čvrsto, ljutito, rasrđeno. Držati se jetkošću i zlobom. Tako samoživi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no što je i najnemilosrdniji čovek za vreme mira! O, da su se, onda, pojavili dečaci, takvi kakvi se Stevanu činilo da su sada on i njegovi vršnjaci, pa da su tako pošli drumom, i tako sebično, tako svesno gledali nesreću oko sebe, tako se mučili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadne besne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, još imali i ovakva lica, seljaci se ne bi usudili ni da im priđu, već bi, bacajući batine i bežeći preko poljana, vikali preneraženo.

    ***


    Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina-tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.


    ***


    Sada je sve to bilo strašno daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ili su ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo dečaštvo, provedeno u ludoj trci preko Batal-yamije, mekušno, zlo, anemično, nije ostavilo traga za sobom. Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem i ne sesti! Iako od juče nije bio ništa okusio, i noge mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jači od njega. Stevan je uporno stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: srdzba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve to tako u svetu. Načinio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba, do bola, i do bednog i kratkog daha.

    Mršava se kučka nalazila još bliže. Gledala je. Gledala je čoveka koji stoji, pravo, iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta načini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davala nikakvog znaka od sebe. Izdužene šije, nepomična, gledala je Stevana pravo u lice. Osećao je neki užas i neku mržnju prema njoj. Životinja tako ružna i tako malo umiljata.

    Do podne jedva je prešao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teško da je bio prevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Bušatija do Barbalušija. Video je stalno, isto toliko jasno, poslednje kuće prvoga sela kao i prve kuće drugog. Dalje više nije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, čak ni očajan, toliko izlomljen i uništen. U stvari nije bio seo, već legao po jednom busenu. Jedino je glavu držao uspravno. U njoj se još zadržala upornost da ne klone.

    ***


    Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od ushićenja. Hleb!

    ***


    Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina - tako mu je ostala grozna uspomena iz snova ili odnekud još dalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio je samo kako da nađe nešto za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila. Mogao bi treznije da misli i da prelazi više prostora.

    Pas je legao blizu njega i nije ga ispuštao iz očiju. To je bio neki drugi, prašnjavi pas, ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se više nije negovala; nije se čistila od trnja i korova. Naročito joj je rep bio sasvim otrcan. Oči su joj bile vlažne, krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuštala radi odmora, ne bi polegla svim telom, ni polagala glavu među noge, nego se stalno držala uspravno, na prednjim nogama, i njena glava, puna sasušenog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

    Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje, jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugačkom rukom hvatala je za njegovo srce i stezala ga. Nije mogao više da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i strašnu bradu. Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome bar usta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima. Žvakao je. Ne, to je žvakao samo još neispečenu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

    Probudio se. Još se tresao i znoj mu je curio niz lice. Sav je bio iskvašen suzama. Pas je skočio i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u nečem što je smerao. Stevan je pokušao da se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak je prešao oko sto koračaja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognu čak i kada bi ih zamolio, čak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpeni kao i on. Zatim je koračao još.

    Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i žene vrteli su se oko njih. Još pedeset koraka donde! Stići do njih pre nego što opet krenu. Možda bi se tu nešto i moglo dobiti, od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je koračao kao da ide po konopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održavajući ravnotežu. Ako bi pao, znao je da se neće moći da digne.

    ***


    Dalje nije mogao. Prešao je bio, od ujutru, tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je to njegovo spavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, čas de-sno, raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice."

    ***


    Pošto su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolica rastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. Ljudi su radili okolo, kovali nešto nekom drvenom prečagom. Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im ležale pored jarka: dve-tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, yačići sa brašnom ili kukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, čuture sa rakijom ili vodom. Gla-sovi tih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

    Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekom ushićenju. Dvojica su još pristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić je zaobišao onda u blatište i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom. Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlažne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost.

    Samo je dotakao tom rukom i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od drhtavice. Hleb!

    Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako neće moći da sklopi prste. Usredsređivao je svu pažnju na to, svu svoju volju. I pre nego što je uspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio u blatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

    Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajić po zalogajić. Mučio se da sažvaće. Zglavci vilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvačke u ustima. Posle nekoliko zalogaja bio je već premoren.

    Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oštro zarežao i pokušao da lane. Hteo je da mu čovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim. Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđe. Gledao je samo u njegove ruke, i čim bi ih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokušavao da ga otera, bednim zamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

    Ostatak hleba Papa-Katić je strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put. Dvokolice su bile već otišle.

    Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni koji su se vukli nisu načinili nijedan pokret da bi se sklonili.

    Papa-Katić je samo mislio kako bi bilo dobro kad bi našao kakvu batinu protiv pasa. Ali gde?

    Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Pod otvorenom strejom ležalo je već puno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noć biti sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviše sveta i najtešnje. Noge su ga žigale od umora. Izuo se, ali su otoci onda još više boleli, kao da hoće sami da ispune sobom sav prostor, a da je sav on samo jezgro tih yinovskih otoka.

    Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvim pokretom da li je na njemu još uvek komad hleba. Odbauljao je do česmice, iz koje je curio mlaz. Oprao je malo ruke i oči. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice očnih kapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

    Proveo je celu tu noć među ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reč i niko se njemu nije nijednom reči obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sada značilo ogromnu daljinu.

    Išao je posustajući na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge je tekla rečica i širila se neprekidna blatišta preko nje. Razrušene yamije, rasklimatane arnautske kolibe, deca umazana u blato do očiju, leševi bačeni u blatište, utopljeni sasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

    Kiša. Velika teška zavesa kiše bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su mu ipak bile mokre i zaglibljene. Odeća natopljena do kože. Nije više bio čovek, ni kokoš ni čovek. Đubre!

    Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispod korenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje. Gledao je u Papa-Katića i smešio se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodena životinja. Kiša mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kog psa.

    Seno ispod kola, u dnu dvorišta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti koji noću izlaze začas u dvorište; jedan veliki točak od kola, yinovskoga izgleda, i mesec između paoca. To, da je mali pas sa grdnim ušima, na uleglom, vrućem i uba-lavljenom senu, i da su pored njega druga tri mala psa, došla na svet u isti dan kad i on kroz isti izlaz. Njegova braća, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ćuškaju se, njuškaju seno, dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoće, jednako se prevaljuju jedan preko drugog, cijuču i sanjaju. Kroz donju polovinu džinovskog točka vide oni, noću, mesečinu, strašnu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu mesečinu, a danju dve grdne kokoške koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naročito noge velikih ljudi, te noge što se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim psećim telima, gladeći ih.

    Onda jedna velika kučka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojim prostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež, buve i slamke. Ona ima tako odlučan zadah noćne životinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika životinja! Puzaju vrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noći, mesečine, tajni kroz te tople svršetke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za mesečinu, a naročito za noć, to mleko što nije dugo do reke koja potiče s meseca. Njihova mati, izvor meseca, čuvarica mesečine. Zato je tako smeona, razurlana, u režanju. Jedan dečak dolazi i, čučeći kod točka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovoj majci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlake su joj uspravne. Reži. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori nežno njihovoj majci. Onda ona polaže glavu na šape i, ne obzirući se na njih, svojim prostranim jezikom liže dečakove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od trave ali koje mirišu još dobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga očima punim suza. On vrišti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, čupavom čelu. Gura joj prst u nozdrve i vuče je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skače od bola, ali je luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama po čelu, i govori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maše repom, koji je pun slamki i prašine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noći, čuvarica meseca, izvor noći. Na njih više ne misli, čuvarica mesečine i izvor i reka noći. Dečak uzima njen porod za uši i izvlači ga iz toplog skrovišta, ispod točka, i vuče ga po dvorištu. Ona, mati mesečine, trči za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuče se po prašini, po korovu ižđikljalom iz kaldrme. Ona plače gledajući svog sina, ali ne zbog sina, već sebe radi, ona skače i vrti se po korovu. Ali ga dečak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treću kuću, u četvrtu, u petu, u kujnu, odvlači sina noći, daje mu mleko iz čanka, ispod peći, vuče ga za rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda počinje da ga voli, Katić-pas da voli Katića-dečaka, i ne može da živi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i da se ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim prašnjavim repom. I taj je mali dečak takođe Katić. On je i mali pas i mali dečak koji se s njim igra. Voli kuče, vuče ga za rep, i voli, kao kuče, tog dečka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva između njega-dečaka i njega-psa. On je dva, i njegove su ličnosti odvojene i različite, a ipak su jedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer će voleti njega-čoveka i kada ne bude više htela da zna za njega-psa.

    I mesečina je silazila u to svojom čarobnošću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj, groznoj, besomučnoj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva i nemilosrđa, ljubeći ga u vlažne nozdrve, a onda udarajući ga drškom od metle do iscrpljenja. Kao mali čovek više ne može da udara, kao mali pas više ne može da podnosi udarce. Njegova majka Marica plače. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajući: "Eto" šta si ti sa jadnom životinjom učinio!" Vuče ga u mračnu sobu, zatvara ga u niz mračnih hodnika. "Ja sam mesečina, ja sam mesečina, ja sam noć, Kasiopeja!" viče ona u mračnim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseća je svuda oko sebe, i viče kao lud, izbezumljen, onesvešćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe u avliju: "Gospoja, gospoja!"

    Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liže njene ruke, ruke sunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić, plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on još trči i trči za njima, tražeći da mu vrate životinjicu, koju odnose...

    ***


    Proveo je celu noć među ljudima, ali niko nije uputio nijednu reč i niko se nije njemu ni jednom rečju obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara kad bi se išlo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to značilo ogromnu daljinu.

    ***


    Bole ga noge, ali on, pas trči i trči po sivome korovu, po sasušenim potocima u Resniku, provlačeći se između poleglih taraba, ispod krupnih seljačkih psovki i gvozdenih poluga. I beži satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučući. I raste, u isti mah, kao čovek u varoši i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet životinja rascepan je u njemu, i ono što predstavlja istinskog njega, tu ljubav za životinju u čoveku i za čoveka u životinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroz noć. Kroz ovu veliku, vlažnu, blatnjavu...

    Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilo rđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

    Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i čekao, ili je lutao poljem okolo, zavlačeći se u vlažne rupe i tražeći nešto. Ali je stalno bio duhom u njemu. Isto toliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Osećao je precizno pseću glad, upornost, privrženost i mržnju.

    Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo ležao, ćuteći, smušen i bez misli, pored puta.

    Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brežuljak. Dalje nije mogao. Prešao je bio od ujutru tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa bio okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

    Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno je trzao čas desno čas levo raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slab mlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od užasa, zamahnuo je naglo na psa, ne usuđujući se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

    ***


    Načinio je jedan korak i smušeno, smejući se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu među zube šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo ni dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

    ***


    Pas je onda video da ga mladić gleda, da maše rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajući za trenutak sve, iskezio je samo dugačke, oštre zube, između kojih je zapahnuo težak pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domaku Stevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladić više nije imao snage da otvori. On je gledao psa što je mogao bešnje, iako nije nikad osećao toliki užas.

    Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa-Katića: režao je oštro i rasrđeno. Bio je spreman da skoči, a istovremeno se bojao. Još se pomalo bojao. Papa-Katić je čas kružno gledao oko sebe, neće li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zašto se već toliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oštrih zuba. Neki zvuk lagan, pištav, kao u snu, kad ne može da vikne u pomoć a muči se, peo mu se uz grlo. Smešan, glup, očajan, cijuk neke unutarnje ptičice, koji je jasno mogao čuti možda jedino on.

    Usredsredivši svu volju, svoju poslednju snagu, u nemogućnosti inače i da se pomeri, uspeo je Papa-Katić da krikne. Slabo, oštro šištanje vinu mu se iz sasušenog grla. Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno režanje, u pravcu psa koji se lagano pripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mršav, izgladneo, neka skitnica, režao je takođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, ali ga je ovo suparničko gledanje, iz dana u dan, oči u oči, vraćalo možda u divljinu. I on je voleo lov, a ne lešine. Nije smatrao više za poluboga tog čoveka, nije hteo više da mu služi, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

    Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaši psa, a ovaj se sve manje plašio. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zločestiji. Nikada nije bilo manje života u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao da se brani.

    Ostajali su tako pakosni, ogorčeni, napregnuti, motreći pažljivo jedan na drugog.

    Docnije su naišli ljudi. To su bili tri mladića i dva starija čoveka. Nijedan od njih nije imao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio. Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

    Pokušali su da dignu Papa-Katića, želeli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im je neljudski da ga ostave samog sa tom životinjom. Papa-Katić je, međutim, bio unezveren i nije mogao da govori. Bio je kao omađijan jednom jedinom mišlju. Video je ljude oko sebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miške, psa koji je otišao dalje i produžavao da ga gleda režeći. Video je naročito to, tog psa da je još uvek tu, da leži, da gleda u njih i da reži. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo mogućno.

    Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešeći se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

    Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životnja koja se mogla zamisliti!

    Ljudi su sedeli oko Papa-Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malo povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im je Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu, mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nije moglo da zameni batinu.
    1sr- 86181 - 30.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (8)

    Momčilo Gavrić - najmlađi kaplar na svetu


    Pre više od devet decenija završen je Prvi svetski rat u kome je kao vojnik ucestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamo li odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo.

    Nažalost, loznički kraj je zaboravio na ovog nesvakidašnjeg junaka. U knigama je zabileženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo srće da je tako i danas u Srbiji.

    U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili strašne pokolje civilnog stanovništva. U ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe su pobile Momčilovu porodicu: oca, majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo je zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaje 6. artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojom je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao:

  • "Čiko, sve su mi pobili..."

    Major Tucović ga je upitao:

  • "Znas li da bacaš bombe?"

    Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao:

  • "Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?"

    Cela četa je iskoračila napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno sa malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, a zatim i drugu. Treća nije bila potrebna.

    Tog trenutka je mali Momčilo postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakoga dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako osveti svoju braću i svoje sestre.

    Zatim je došlo je povlačenje kroz Albaniju. Miloš Mišović je uzeo Momčila pod svoju brigu. U Podgorici mu je za poslednje pare kupio jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu:

  • "Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakoga dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš".

    Momčilo ga je poslušao, a onda već kad su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu:

  • "Sinko, bojim se da ni ja neću više moći. Uhvati se za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage... Ako padnem nemoj mi prilaziti, produzi dalje".

    Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao i teturao se. Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu. Momčilo stade i dade mu ruku...

  • "Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene..."

    Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke:

  • "Čika Mišo, ja neću dalje! Čika Mišo, ja hoću da umrem sa tobom".

    Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Milos Mišović skupi snage, uspravi se... Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije su na Krfu prišili malom Momčilu po jednu zvezdicu na naramenicama. Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

    Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju, a potom se 1921. godine vratio u Beograd.

  • "Upoznao sam ga 1987. godine kada je prisustvovao otvaranju muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije" - kaže istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

    Vilić kaže da kada posetiocima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti 1993. godine. Njegova ratna sudbina je "jedinstvena u svetu" i "zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju". Nažalost, danas ni jedna od 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, ni jedna škola ili ustanova ne nosi ime po njemu, a nema ni spomenika. Najmlađi kaplar je u njegovom zavičaju i svojoj državi nezasluženo zaboravljen.
  • 1sr- 86179 - 30.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (4)

    Srpska jabuka


    Ovo je samo kratka priča o jabuci i siromašnom vojniku na umoru. Nije napisana za kakvu čitanku, već za one koji toliko hitaju da omladini ispričaju da je otadžbina samo jedan "starinski pojam", za one koji se toliko trude da nam oduzmu naša najtoplija, najbolja, najplemenitija osećanja.

    Priču je mome drugu, kapetanu Holstadu i meni ispričao urednik "Politike" dok smo jednog dana sedeli i ručali razgovarajući o ratu. On je kao rezervni oficir učestvovao u oba pohoda, i u Turskom i u Bugarskom ratu, bio dva puta ranjen pred Andrijanopoljom i jedanput u poslednjem ratu. Upravo smo stigli do slatkiša, pred nama je stajala činija sa jabukama i pomorandžama. Prvo je uzeo pomorandžu, a onda je iznenada vratio natrag i umesto nje uzeo jabuku i rekao:

  • Sada ćete čuti nešto najlepše što sam doživeo tokom celog rata. Video sam mnogo primera najveće požrtvovanosti i odanosti, samoodricanja i hrabrosti, ali ipak ništa nije ostavilo tako jak utisak na mene kao ono što sam doživeo kad sam poslednji put ležao ranjen u velikoj bolnici ovde u Beogradu. To je bilo posle bitke na Bregalnici i ja sam najzad bio smešten u krevet u Vojnoj bolnici. Jednoga dana stigao je vozom iz Soluna transport od 250 novih ranjenika. Bili su to oni nesrećni drugovi koji su prešli Albaniju, koji su prošli kroz užasne muke prvo tokom marša boreći se protiv groznih Albanaca, a kasnije se u Duri i Aleksiji boreći protiv boleština. Ranjenici i bolesnici, koji su uz mnogo truda smešteni na parobrod i posle burnog i dugog putovanja prebačeni u Solun, stigli su najzad vozom u Begorad, opet posle dugog puta. Nekolicina ih je umrlo usput, a još više ih je bilo na ivici smrti. U krevet pokraj mog smešten je jedan prilično mlad vojnik. Bio je skoro gotov. Lice mu je imalo boju posivele zemlje i bio je toliko slab da su lekari odlučuli da ga više ne muče pregledima. Jedino se još valjalo pobrinuti da mu poslednji časovi proteknu što lakše. Tu je upravo bilo prisutno nekoliko engleskih i nemačkih lekara, a kao tumač ih je pratila supruga primarijusa, gospodja Zodenmajer. Neka mlada medicinska sestra je stajala odmah uz nju držeći u ruci korpu sa jabukama i pomorandžama. Približila se ranjeniku i pružila mu jednu pomorandžu, ali on je odmahnuo glavom kao da mu je ponudila nekakvo zlo. Pružio je ka njoj svoje nemoćne, isušene ruke i pogledao je kao da je očima moli za nešto. Zatim je oborio pogled na korpu. Onda je ona uzela jednu jabuku, lepo crvenu i žutu, inače kakve su divne srpske jabuke, i stavila je na njegov prekrivač. Vojnik je uze sa vidljivom radošću, stavi je pred sebe, blagoslovi je znakom krsta. Njegove šake sa isušenim prstima nežno su milovale jabuku kao da maze dečiji obraz, iznova i iznova, neprekidno. Suze su lile niz usahle, izborane obraze.

  • "O, to je srpska jabuka, srpska! Da, srpska je", govorio je jedva čujno. Na usnama mu se pojavi osmeh, njegove oci su potražile sestrine kao da joj iz dubine svoje duše šalje reči zahvalnosti.

  • "Hvala, hvala"

    Engleski i nemacki lekari upitase gospodju Zondermajer sta to vojnik kaze. Ali ona vise nije mogla da odgovori. Ona, koja je mesecima svakodnevno hodala izmedju ranjenika, koja je videla tako mnogo dirljive odanosti i pozrtvovanosti, bila previse uzbudjena. Suze su joj curile niz obraze, i na kraju je promucala:

  • "On samo kaže da je to srpska jabuka."

    Lekari se samo pogledaše međusobno, dubokim naklonom pozdraviše tu Srpkinju i otiđoše. Dva dana kasnije ranjenik je umro. U šakama je stezao jabuku, a umro je sa osmehom na licu. Dan kasnije sam razgovarao sa gospođom Zondermajer i pomenuh joj "vojnika i srpsku jabuku". Ona onda reče:

  • "Niko me nije video da plačem za vreme rata, ni kad su moja dva sina otišla, ni kad smo saznali da su eskadron u kome je služio mlađi sin verovatno opkolili Bugari i sasekli do poslednjeg čoveka, nisam imala pravo da zaplačem, ali tad nisam mogla ništa drugo. Duboka ljubav našega naroda prema Otadžbini kazuje mi da je to dobar i zdrav narod i da idemo u susret bezbednoj i velikoj budućnosti. Plakala sam od radosti i zahvalnosti."

    Henrik A. Angel
  • 1sr- 86051 - 23.07.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Poslednja ispovest Gavrila Principa - koju Biljana Srbljanović prećutkuje!


    Objavljeno: 22. jula 2013.

    Poslednjih meseci svedoci smo da mnogi zapadni istoričari, ali i domaća kvazi elita radi na tome da revidira događaje iz Prvog svetskog rata.

    Dok na Zapadu nastoje da Gavrila Principa prikažu kao teroristu, domaći drugosrbijanski kartel želi da sarajevski atentat predstavi kao jugoslovenski, a nikako srpski otpor.

    Tako je nedavno Biljana Srbljanović u autorskom tekstu (vidi) istakla kako je Princip zapravo bio začetnik jugoslovenske ideje i da nije mnogo pridavao pažnje srpskom nacionalnom pitanju. Redakcija "Srbin info" prenosi poslednju ispovest Gavrila Principa, koja nedvosmisleno baca svetlo na istinu o ovom srpskom heroju, ali i početku Prvog svetskog rata.

    Mnogi su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

    Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.

    "Novosti" objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

  • Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka - zabeležio je dr Papenhajm. - Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata.

    Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.

    RAZOČARAN AUSTRIJOM

  • Starijim generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu - govorio je Princip dr Papenhajmu, razočaran u nade starijih generacija Srba.

    Psihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.

  • Najviše pati zato što nema šta da čita - zapisao je Papenhajm. - Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.

    Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.

  • Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda ¿ zapisao je dr Papenhajm. - Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.

    Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.

  • Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji ¿ zabeležio je Papenhajm. Teško mom narodu. Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

    SANJAO REVOLUCIJU

    Svake noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima - pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.

  • Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

    Devetnaestogodišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu, mirnim i vrednim ljudima, koje nikad nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.

  • Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio - sećao se Princip.

  • Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.

    Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.

  • Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise - sećao se Princip. - Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.

    Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školovanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrutni centar četnika.

  • Našli da sam slab i odbili me - kazao je Princip.

    Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

    Kako su mučili Gavrila

    Mučen je zverski na raznorazne načine, a "specijalitet" zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranjanjeno mlado telo!

    Izvor: svedok.rs

    U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.

  • Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama ¿ priznao je Princip.

    Kad je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajevo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.

  • Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj - pričao je Princip. - Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.

    Ispovest dr Papenhajmu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918. godine. Kad je umro, Princip je imao je samo oko 40 kilograma.

    (Boris Subašić - Novosti)
  • 1sr- 85695 - 30.06.2013 : Specijalac Momčilo RS - best (1)

    Iz diplomatskog ugla


    Lutajući po intrernetu naiđoh na ovaj veoma interesantan članak, pa poželeh da ga podelim sa Vama na ovoj našoj stranici.

    Feldvebel Krleža U "Republici", časopisu za književnost i umjetnost, april 1954, Miroslav Krleža štampa svoje zapise, pa u poglavlju "Godina 1919", uz naslov "Smjena na jasenovačkoj stanici", str. 277, kaže:

    "Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svijetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota! "

    Krleža, s austrougarskim vojnim činom feldvebela, objavio je to s blagoslovom svoga austrougarskog saborca Josipa Broza. Ali, da je tako nešto napisao neki Srbin ili Crnogorac za austrougarsku slovenačku i hrvatsku poslugu, bio bi otvoren još jedan Goli otok specijalno za njih, kao što je i onaj koji smo imali samo tome i služio: da desetkuje vojni komandni kadar kojim su dominirali Crnogorci i Srbi, kao najveći antifašisti, koji su popunjavali više od 85% partizanskih jedinica do 1945.

    Konferencija mira u Versaju utvrdila je da je Srbija u Prvom svjetskom ratu dala 1, 247. 000 žrtava, to jest, 28% od svog cjelokupnog stanovništva. Ali, Krleža pljuje i na to: "Der švarc Georg (Karađorđe) igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus".

    Naravno, tako nam i treba, jer su Crnogorci i Srbi odradili posao za austrougarske konjušare u oba svjetska rata. U Prvom ih je spasio ratne odmazde kralj Aleksandar Ujedinitelj kome su se zahvalili tako što su ustaše organizovale atentat na njega u Marseju. U Drugom Broz, na sličan način, a Crnogorci i Srbi su im donijeli u miraz Dalmaciju i Istru, što nam Italijani nikada nisu zaboravili. O tome svjedoči Ante Trumbić, ministar spoljnih poslova Kraljevine SHS, govoreći o svojoj posjeti Žoržu Klemansou, francuskom državniku, sa italijanskim državnikom Đorđom Soninom, kada se poveo razgovor po pitanju tajnog "Londonskog ugovora" iz 1915, po kome je cijela Dalmacija do rijeke Cetine trebalo da pripadne Italiji kao ustupak za njen ulazak u rat na strani saveznika. Sonino je rekao da saveznici hoće da pocijepaju Londonski ugovor koji su potpisali, jer je sve to pripalo Hrvatskoj preko Kraljevine SHS. Na to je Klemanso odgovorio:

    "Londonski ugovor pocijepao je srpski vojnik koji je stigao iz Soluna u Split i Ljubljanu prije nego Vaš vojnik, iako Vam je to bilo na domaku". Tog vojnika Krleža naziva "bagrom za vješanje" i "ušljivim ciganinom". Ali, nije to jedino njegovo " književno djelo", jer je u polemici sa Levantićem pljuvao po srpskom groblju pedesetih godina prošlog vijeka. Dakle, nije promijenio mišljenje ni poslije trideset godina. Ali, dobio je Njegoševu nagradu, igra se u beogradskim pozorištima, a slavi ga kultna antisrpska radio emisija "Peščanik".

    Hrvatski pisac Igor Mandić je izjavio na komemoraciji u Jadovnom 26. juna 2011:

  • "Ustaški koljački mentalitet još stoluje u hrvatskom narodu i to mogu vikati s nebodera na zagrebačkom Trgu republike. Dok god postoje zloćudni povici na stadionima, grafiti. . a iza toga mržnja i iracionalno bjesnilo potpomognuti politikom, neće biti sreće. Što je najgore, iza svega se krije i interes cijele fašističke Europe. "

    Ustaški mentalitet je morao prvo opstati da bi stolovao. Feldvel Krleža mu je zdušno pomogao da preživi Jasenovac za koji nikada nije kažnjen zahvaljujući austrougarskom podoficiru Brozu, snimljenom 1914. kako sa Bežanijske kose puca na Srbe.

    (autor teksta je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)
  • 1sr- 85690 - 30.06.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Pjesma posvećena srpskim junacima


    1sr- 77428 - 22.09.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (1)

    Ženevska konvencija


    Garantovana prava ratnim vojnim zarobljenicima:

  • obezbeđena hrana i zaklon po istom standardu kao za vojnike pobedničke sile
  • da mogu primati i slati poštu i pakete
  • da ih mogu posećivati delegacije međunarodnog crvenog krsta
  • redovno slanje izveštaja "sili zaštitnice"

    Inače u holu zgrade Međunarodnog crvenog krsta je pisalo a možda i danas:

    "Budimo humani kao što je to bila Srbija"


    Naime, u Srpsko-bugarskom ratu, pri formiranju poljske bolnice za Bugarske ranjenike na Bugarskoj teritoriji, Srbija je slala, ćebad, krevete i sanitetski materijal! Čudno za naš "genocidni narod"! To je svakako bio nezabeležen slučaj u istoriji ratova, do tada a i od tada!

    Ženevsku konvenciju pominjem, želeći da napomenem kako se o njoj odnosiše Amerikanci i Ajzenhauer prema nemačkim zarobljenicima 1945. godine.
  • 1sr- 46123 - 08.10.2011 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Ne smije da se zaboravi


    Za vrijeme bugarske okupacije srpskom narodu bilo zabranjivano da se izjašnjavaju kao Srbi, tako su novorođenčad prisilno upisivana kao Bugari. Sve što je imalo srpski predznak ukidano je, a oni koji su se suprostavljali bili su najoštrije kažnjavani.

    Kada se sagledaju sve ove činjenice, onda se može reći da je srpski narod u tom periodu učinio ono što je morao, jer nije imao drugog izbora.

    Nakon završetka 1. svjetskog rata, srpski kralj je napravio niz velikih grešaka, a onda su poslije 2. svjetskog rata velike sile planski usmjeravale komuniste u Jugoslaviji i tako nastavili sa uništavanjem srpskog naroda. Zbog toga srpski narod i danas plaća danas a svjetske sile na čelu sa Amerikom i Njemačkom i dalje nastavljaju plansko uništenje ustaničkog srpskog naroda.

    Zbog toga Srbija neće imati perspektivu u Evropskoj Uniji, jer je ona na srpski narod stavila pečat "loši i nepoželji".

    Srbija i srpski narod za opstanak i spas od nestanka, kao jedini izlaz iz ove situacije, treba i mora, da se okrene Rusiji, koja nakon novih predsjedničkih izbora, na čelu sa Vladimirom Putinom, planira da zajedno sa Kinom napravi Evroazijsku Uniju u koju želi da uključi i bratsku Srbiju. Moje mišljenje da je Evroazijska Unija jedina šansa za spas srpskog naroda.

    Da li će srpski političari imati sluha za to ili će nezadrživo da teže prema svome uništenju u Evroskoj Uniji.
    1sr- 46042 - 08.10.2011 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Ne treba pljuvati po istoriji


    I danas, više od devedeset godina nakon završetka "Velikog rata", u srpskoj javnosti se vodi polemika o Prvom svjetskom ratu. Glavni argument protivnika srpske politike iz tog perioda su ogromne žrtve koje je srpsko biće imalo u tom sukobu. Tako, na primjer, Dobrica Ćosić piše:

    "Ne mogu da se divim političkoj i državničkoj mudrosti Nikole Pašića, rakovodstvu i strategiji prestolonaslednika Aleksandra i vojvoda Putnika i Stepanovića, koji su prepolovljenu vojsku i stotinu hiljada civila, žena i dečaka, rukovođeni fanatičnom idejom da sloboda i Jugoslavija nemaju cenu, poveli u kolektivno samoubistvo za ratni cilj koji saveznici nisu tada prihvatali..."


    Kao prvo, hoću da naglasim da izuzetno cijenim Dobricu Ćosića kao pisca, ali ne i kao političara i vojnog stratega. Tačno je da Zapad nije podržavao Srbe u Prvom svjetskom ratu. Štaviše, njihov cilj nije bio raspad Hazburške monarhije jer su se bojali još većeg zla - stvaranje zajednice slovenskih naroda na Balkanu.

    Međutim, pitam se šta su Pašić i srpski generali trebali da urade? Možda da kapituliraju 1915. godine? Čak i da su to uradili ne vjerujem da bi broj srpskih žrtava u Prvom svjetskom ratu bio značajnije manji.

    Da podsjetim da je austrijska vojska već u prvim danima rata napravila nezapamćene zločine nad Srbima u Mačvi i Podrinju. Najveći masakr je napravila brigada u kojoj je bilo mnogo Hrvata i muslimana, a među njima i naš "voljeni" Josip Broz - Tito. Međutim, kolo sreće se okreće pa je nakon godinu dana ratovanja koljačka hazburška horda potučena do nogu. Ostaci njihove armije su potisnuti preko lijevih obala Save i Dunava, a za sobom su na kaljavim putevima Srbije ostavili 274. 000 mrtvih vojnika u svjetlo-plavim uniformama.

    Imajući sve ovo u vidu, pitam se da li su gospodin Ćosić i nekolicina istoričara koji osporavaju opravdanost Solunskog fronta za srpski narod, ikada pomislili šta bi se dogodilo srpskoj vojsci da je kapitulirala. Osvetoljubljivi Austrijanci, zajedno sa krvoždernim Bugarima koji su sa nestrpljenjem čekali trenutak da se osvete za poraze u dva balkanska rata, bili su spremni da sa lica zemlje satru Srbe i sve ono što može da nosi srpsku pušku.

    Mišljenja sam da ništa u to vrijeme nije moglo nagovoriti srpskog seljaka da položi oružje. Srpski ponos, pomješan sa mržnjom prema neprijatelju i strahom od surovih represalija, je natjerao na stotine hiljada žena i djece da potraže spas na drugoj strani albanskih planina. Neprohodni snježni vrhovi su bili mačji kašalj u odnosu na ono što ih je čekalo u kontaktu sa krvnicima. Zbog toga ni za narod nije bilo drugog puta, sem onog kojim su išli njihovi sinovi, očevi, braća...

    Ono što neki istoričari zaboravljaju da primjete je činjenica da je Srbija izašla ne samo kao pobjednik iz tog rata, nego je prvi i jedini put u svojoj istoriji sjedila zajedno sa pobjedničkim silama i krojila kartu Evrope. Zahvaljujući tome, ali i samovolji vojvode Petra Bojovića koji je odbio da se zaustavi na obali Dunava i Save, Vojvodina je postala (i zauvjek ostala) sastavni dio Srbije. To više niko, i nikada ne može promjeniti!

    Konačno, ne treba zaboraviti da je vaskrsla srpska armija, nakon nekoliko vjekova mraka, donijela slobodu i državnost narodima Bosne, Hrvatske i Slovenije. Ovo je gorka činjenica koju danas mnogi ne mogu da progutaju!

    Sem istoričara i neuspjelih političara, danas protiv srpske istorije svoj glas dižu i mnogobrojni laici koji pokušavaju da minimiziraju pojedine istorijske ličnosti onoga vremena, ili da favorizuju druge. Ovaj navijački duh ima smisla na nekom od beogradskih derbija, ali ovdje se radi o našoj vlastitoj istoriji, pa bi svaki pravi Srbin trebao da se uzdržava od ovakvih radnji, prije svega što time može nanijeti ogromnu štetu čitavom srpskom narodu. Naše slabosti su za naše neprijatelje duhovna hrana, pa ne treba da u svrhu ličnih interesa prljamo nešto što je veliko i sveto! Oni koji u Boga vjeruju i u crkvu idu, dobro znaju da o svetinjama ne treba raspravljati.

    Umjesto praznog ubjeđivanja, navešću vam primjer kako to rade drugi, malo pametniji narodi od Srba. Za Kanađane je Teri Foks (1958-1981), najpoznatija i najvoljenija osoba svih vremena. Omiljeniji je čak i od njihovog najvećeg pronalazača Aleksandra Graham Bela, te hokejaša Vejna Gretzkog. Već u obdaništu, male Kanađane uče da je Teri Foks istinska legenda modernog vremena, neprevaziđeni heroj kakav se više ne rađa. Postao je simbol borbe protiv raka, i to ne samo u Kanadi nego i u čitavom svijetu, pa sa gađenjem moram da konstatujem da se danas čak i u Srbiji organizuju trke djece svih uzrasta u čast kanadskog Terice.

    Istinu o Teriju Foksu možda nikada ne bih saznao da prije desetak godina nisam radio sa jednom Kanađankom iz Mepl Ridža, koja mi jednom prilikom pomenu da je išla u isti razred sa Teri Foksom. Kako sam dosta čitao o Teri Foksu, navedoh je da razgovaramo na ovu temu i na moje veliko zaprepašćenje saznadoh stvari koje nemaju nikakve veze sa onim što piše u modernim enciklopedijama. Po njenoj priči, a koju sam kasnije provjerio iz više izvora, Teri je bio jedan arogantan i nedruštven momak, koji u svom razredu nije imao ni jednog-jedinog pijatelja. Njegov je život postao još tragičniji kada su doktori otkrili da boluje od raka kostiju, pa su mo morali osjeći desnu nogu, malo više iznad koljena. Pošto je takva bolest izuzetno rijetka kod mladih osoba, nekakve novine su pokušale da naprave od toga jednu reportažu, koju je pročitao i direktor jednog lokalnog udruženja za borbu protiv raka, pa je nazvao Terija i predložio mu da trči kroz Kanadu maraton dug 5.500 kilometara. U pozadini ovog marketinškog poteza bila je želja da se prikupe novčana sredstva za istraživanje raka. Teriju je za uzvrat obećana najbolja medicinska pomoć raspoloživu u tom vremenu. Kako nije imao bolje životne opcije, on je ovu ponudu prihvatio i počeo da trči. I tako, Teri je trčao, i trčao, i trčao... Sa jednom svojom zdravom i jednom drvenom nogom, Teri je svakog dana prelazio oko 40-tak kilometara, okružen ekipom od dvadesetak ljudi, uključujući i kola hitne pomoći. U pratnji je imao i doktora koji je povremeno provjeravao njegovo zdravstveno stanje. Terijevo očajničko trčanje prenosilo nekoliko televizijskih mreža, uključujući i kanadski CBC, koje su iz minuta u minut objavljivao koliko je Teri sakupio novca. Ma šta da vam pričam, atmosfera je izgledala kao da kada gledate "Farmu" na Pinku. Krajni cilj ovog maratona je bio Vankuver, Terijev rodni grad. Međutim, on do cilja nikada nije stigao jer su doktori ustanovili da mu se rak proširio na pluća, pa su ga prebacili u Toronto, gdje je i umro 1981. godine.

    Ono što je jedino bitno u ovoj legendi o Teri Foksu jeste činjenica da je sakupio 1.300.000 dolara za svoga života, ali i stotine miliona dolara u godinama nakon njegove smrti. Ostatak priče već naslućujete: organizacija za koju je Teri trčao je nastavila, ne samo da podgrijeva legendu o Teriju Foksu, nego da je i razvija. Izgleda da su jako dobro odradili ovaj posao jer je naš Terica postao ne samo najpoznatiji Kanađanin svih vremena, nego i svjetska legenda.

    Iskreno rečeno, nemam ništa protiv Terija Foksa, i ne navodim njegov primjer sa namjerom da nešto kritikujem. Žalim ga isto koliko i nekoliko miliona srpskih momaka koji su u ratovima poginuli mladi ili umrli od neke opake bolesti. Svaki narod ima potrebu za svojim herojima, a ponajviše oni koji oskudjevaju sa njima. Teri je postao ono što jeste tako što je Kanađanima iz džepova izmamio 1.300.000 dolara, a oni su za uzvrat od njega napravili nacionalnog heroja. Sa druge strane, mi Srbi, uključujući i Dobricu Ćosića, pljujemo na 1.300.000 žrtava iz Prvog svjetskog rata. Kritikujemo generale čija se taktika ratovanja i dan-danas proučava na svim značajnijim vojnim akademijama svijeta! Iz udobnih fotelja tvrdimo da su žrtve od prije devedeset i kusur godina bile uzaludne, a da se pri tome ne pitamo da li je ponosni srpski narod toga vremena imao pravo da sam odluči da li da kapitulira ili pređe preko zavijanih albanskih planina i tako dobije šansu na produžetke u časnoj borbi za slobodu.

    Naši preci nisu mogli čekati da se rodi Dobrica Ćosić kako bi u njihovo ime odlučio da li treba kapitulirati ili ne. Ne kaže naš narod bez razloga da su poslije bitke svi Srbi generali!
    1sr- 46022 - 08.10.2011 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Proboj solunskog fronta


    Nakon što je katastrofalno porazila Austro-ugarsku vojsku u 1914. godini, ulaskom Nijemaca u rat i napadom Bugara sa leđa, Srpska armija se u jesen 1915. godine odlučila da ne kapitulira već da se preko albanskih planina prebaci u Grčku. Na tom putu stradanja Srbija je izgubila na desetine hiljada žitelja, i to ne samo vojnika nego i žena i djece koji nisu htjeli da na svojim ognjištima dočekaju okupatora. Ništa bolje nisu prošli ni oni koji su ostali u svojim kućama: austro-ugarski i bugarski zločinci su napravili pravi masakr među srpskim stanovništvom.

    Na albanskoj obali Srbe je dočekalo veliko razočarenje. Tamo ih nisu sačekali obećani saveznički brodovi, koji su stigli tek onda kada je ruski car Nikolaj poslao preteći telegram vladama Francuske i Velike Britanije u kome stoji da će se Rusija povući iz rata ako saveznici hitno ne preduzme nešto da spasi "ostatke ostataka srpske vojske".

    Zapadni saveznici su se tada odlučili da Francuska okupira Krf, jer je Grčka u to vrijeme bila neutralna zemlja, tj. još uvijek nije bila u ratu sa silama Osovine. Do aprila 1916. godine na ovo maleno ostrvo se iskrcalo više od 150. 000 osoba, koje su sačinjavale glavninu srpske vojske, skupštinu i vladu... Međutim, tamo ih je sačekala ledena kiša, a morali su da preživljavaju na otvorenom, bez ogreva i hrane, sve dok srpska vlada nije postigla dogovor sa saveznicima da će putem zajma otplatiti sve troškove koje napravi srpske vojske.

    Na ovom malenom jonskom ostrvu, srpska golgota se nastavlja. Desetine hiljada srpskih vojnika je umrlo od bolesti, neuhranjenosti i loših životnih uslova. Vojnici su najprije sahranjivani u plitke grobove na kamenitom ostrvu Vido, a kasnije su bacani u "Plavu grobnicu", tj. morske dubine Egejskog mora.

    Ipak, glavnina srpske vojske se oporavila i reorganizovala, a zatim je prebačena na Solunski front, gdje je nakon bitke na Kajmakčalanu 1816. godine oslobođen i prvi grad predratne Srbije, Bitolj. Nakon toga, nastupila je rovovska borba. Borci sa nestrpljenjem očekivali dan kada će krenuti u ofanzivu, tj. oslobađanje njihove otadžbine.

    A kada su saveznici konačno odlučili da krenu u napad, srpska vojska je u žestokom naletu pregazila Bugare i nekoliko njemačkih divizija koje su pokušale da zaustave proboj Srba kod Niša. Pored ovih bitaka, neprijatelj je pružio i izvjestan otpor kod Vranja, Leskovca i Kragujevca. Ipak, Srbi su nezadrživo napredovali oslobađajući svoju državu, za koju je Austro-ugarska samo nekoliko godina ranije napravila i pravu-pravcatu smrtovnicu.

    U proboju Solunskog fronta je poginuo 681 srpski borac, 182 borca su nestala, a više od 2000 ih je ranjeno. Međutim, cijena koju je platio srpski narod u 1. svjetskom ratu je mnogostruko veća: od posledica rata, genocida Austrijanaca i Bugara, albanske golgote i razno-raznih bolesti stradalo je 1. 300. 00 osoba, tj. trećina srpske populacije. Posebno je značajno što je stradao ogroman broj muškog stanovništva, pa se ovaj gubitak nije mogao nikada nadoknaditi.

    U vrijeme takozvanog "Velikog rata", zapadni saveznici su pokazivali veliku naklonost prema Srbima. Njihova javnost se zgrožavala nad užasnim zločinima koje su Austrijanci i Bugari počinili u Srbiji. Iz Engleske su na teritoriju Srbije stizale medicinske sestre, sa željom da pomognu jednu malu zemlju koja se našla na udaru velikih sila. Zanimljiv je i podatak da se na Vidovdan, 28. juna 1916. godine više od 12. 000 britanskih škola uključilo u akciju pod nazivom "Kosovski dan".

    Danas Britanci ne znaju ništa, ili bolje rečeno gotovo ništa, o srpskoj golgoti i velikom podvigu srpske vojske, koja je u periodu između 1914. do 1918. godine vaskrsla iz pepela, da bih odmah potom uspjela da porazi dva carstva koja su se odmah potom i raspala: Habzburška monarhija i Njemačko carstvo.
    1sr- 25009 - 15.09.2010 : Miodrag Krkalovic Srbija - best (0)

    Spisak poginulih boraca iz prvog rata


    Pozdrav za sve učesnike foruma,

    zanima me da li neko zna neku priču o borbama iz Prvog svjetskog rata na Glasincu i da li postoji spomenik posvećen borcima tog rata. Ovo me zanima zato što je moj pradjed poginuo na Glasincu u prvom svetskom ratu pa bih došao da obiđem to mjesto ako ima šta vezano za to.

    Unaprijed hvala ako mi neko pomogne.

    Pozdrav Miodrag


    Naravno da ima! U centru Sokoca se nalazi spomenik solunskim borcima, na kome su ispisana i sva imena solunskih boraca iz našega kraja.

    Pored toga, u Manastiru "Sokolica" na ravnoj Romaniji ima spisak svih poginulih boraca iz Prvog svjetskog rata. Taj spisak posjedujem, pa da si slučajno upisao ime svoga djeda mogao sam i da provjerim da li je na tom spisku.

    Imam namjeru da oba spiska objavim na ovoj stranici.

    Pozdrav,

    Željko Tomić
    1sr- 17396 - 07.03.2008 : Jovo s. Drakulić - boban - best (0)

    Danteov pakao i u Doboju (1)


    Kada je već sumorni car Austrougarske monarhije Franjo Josif u leto 1914. godine, opterećen i crnim slutnjama, poverio svom šefu generalštaba Konradu fon Hecendorfu i mogućnost propasti "dvojne monarhije", moćnog i velikog katoličkog carstva, svakako nije ni pomislio u tom času da će baš ubrzo jedan slabašni, a odvažni, junački osokoljen mladić iz Bosne, Srbin, Gavrilo Prinip, jednim hicem da uveri cara da je propast moćnog carstva bio istorijski neminovan. Ne samo te careve slutnje već i stvarne istorijske činjenice su već podugo ukazivale na uzdrmano postojanje tog "rimsko-katoličkog carstva" u srcu Evrope. A uzdrmali su ga, eto, Srbi. Samo hicem. To stanje u dvojnoj monarhiji početkom 20. veka bilo je toliko i stvarno i očigledno, da je poznati austrijski pisac Peter Ebner o tom stanju zabeležio: "Ja mislim da je 1914. i atentat u Sarajevu izazvao slom nečega što je već uveliko bilo pripremljeno za propast".

    I, eto, i propalo je. Moćno carstvo i kulturna svetska sila "čiju moć sunce opisuje svojom putanjom nebeskim svodom". Sic transit gloria mundi.

    Odmah posle atentata, kao prolom oblaka i poput stihije, nastale su strahote. Progoni, odmazde nad Srbima u Bosni i Hrvatskoj, uz demonske demonstracije, demoliranje njihovih kuća, njihovih radnji, pljačka, silovanje, talaštvo, ubijanje... Taj genocidni nasrtaj na Srbe i ceo srpski narod je trajao do jeseni 1915, kada su zdušno udružene Austrija, Nemačka i Bugarska sa ogromnom vojnom silom prodrle u Srbiju, iznenađenu i nedovoljno pripremljenu za ratovanje, usled čega se morala pred jačom silom povući. Sa vojskom su se povlačile i srpske izbeglice iz BiH, koje su posle Sarajevskog atentata zbog odmazde crnožute aždaje morale skloniti u Srbiju i Crnu Goru. Okupator je sve izbeglice pozatvarao i transportovao u koncentracioni logor interniraca.

    Osim razloga odmazde tih izrazitih srbofoba zbog vidovdanskog hica u Sarajevu, okupator je iz mnogo jačeg razloga, političko-strateškog, odlučio da očisti od Srba područje oko Drine i tako sebi osigura zaleđe od mogućeg napada Srbije i Crne Gore. U tom nastojanju rimokatolička monarhija imala je i stalnu podršku Katoličke crkve. Zbog tog velikog straha i opasnosti od odmazde srpske, a i zbog opreznosti, poučeni savetom katoličkih doušnika da je "opreznost majka mudrosti", okupator je našao spas u izolovanju i uklanjanju Srba iz opasne pogranične zone uz Drinu, između Srbije i BiH, njihovim deportovanjem u koncentracioni logor i konačnim likvidiranjem. Na njihova vekovna ognjišta bi naselili katolički živalj, oduvek privržen habsburgovcima i katoličkoj monarhiji. Tu činjenicu o mostu Vatikan-Beč preko Zagreba život je dokazao, a istorija potvrđivala svojim trajanjem uporno sve do današnjih dana. Okupator bi na taj način ostvario i osnovnu nameru : stvoriti sigurnu tampon zonu, siguran bedem, gornje Podrinje sa istočnom Hercegovinom, koji bi razdvojio Srbe sa jedne od Srba na drugoj strani Drine, Srbe u Srbiji od Srba u BiH. Taj pakleni plan, iako u samo predvečerje svog sloma, uklapa se i u provođenje strateško-političkog plana Beča: asimilacija naroda u ovom delu Balkana koji je još uvek smatran interesnom zonom Austrougarske monarhije, tog velikog srednjoevropskog moćnika.

    Masovni progoni Srba u hercegovačkopodrinjskom području (Avtovac, Bileća, Gacko, Trebinje, Foča, Čajniče, Rogatica, Goražde, do Sarajeva) i zatvaranja, uništavanje njihove imovine počinju neposredno nakom Sarajevskog atentata, a organizovano zatočenje ostvaruje okupator u poznu jesen 1915. godine. Sabirno mesto su Pljevlja, odakle su zatočenici morali u sred zime oko 20 kilometara da prepešače do prve železničke stanice Ustiprača. Tu su strpani u smrdljive i zagušljive konjske teretne vagone, i posle duge i iscrpljujuće vožnje gladne i promrzle smestili u zagađene, drvene konjske barake - "pferdšpital" u kojima su lečeni konji oboleli od sakagije i drugih bolesti. Te barake, konjske staje - štale, nalazile su se u Doboju, na desnoj obali reke Bosne, više ušća reke Spreče u Bosnu. Po nalogu, "befelu", Vrhovne komande iz Sarajeva, oboleli pocrkani konji su pobacani u ove reke ili pokopani u obližnje jame u ledine u podnožju sela Lipac i Pridjel. Ostalo je samo đubre i mnoštvo insekata. Uz "befl" je dato i uputstvo:... "sa internircima postupati bez intervencije suca, na osnovu nužne ratne odbrane, prema vojničkoj komandantskoj moći". Da bi pred svjetskom javnošću prikrila prave namere s interniranim Srbima, Austrija je diplomatskim putem u Hag uputila i ovaj stav:... "valja imati u vidu da su stanovnici, povlačeći se za neprijateljem, u odstupanju bežali preko crnogorskih i albanskih planina, pa su ih austrijske trupe, onako izgladnele i iscrpljene, vratile njihovim kućama". Ovom tendencioznom i lažnom izveštaju treba dodati i deo izveštaja koji je sarajevska Vrhovna komanda Austrije dostavila Beču :... "kako je naređenje vojne komande nalagalo najstrožiji i najdrakonskiji postupak sa ovim internircima, učinjeno je sve što se moglo da se što pre i što više interniraca uništi". Vrlo jasno i napismeno kakav je bio plan, smišljen i neljudski, o uništenju srpskog naroda. Nije nimalo čudno da je u takvom inkvizatorskom i konfindentskom sistemu i svaki građanin te lukave dvojne monarhije smatrao svojim pravom da može ubiti svakog Srbina, jer je on "fogl-fraj", tj. slobodan kao ptica. Taj princip i takav metod je primenjivan i u novom konc logoru.

    Spomen-kosturnica i spomenik žrtvama dobojskog logora smrti

    Prvi transport srpskih interniraca je stigao u Doboj 28. 12. 1915, a zvanično je zatvorena konjska bolnica - "pferd-špital" i 7. 12. 1915. počele pripreme za prijem novih "stanara". Kako nije ništa predviđeno za boravak živih ljudi, a već u prvom transportu ih je bilo 800, verovatno zbog toga domaćin nije ni stavljao na ulazu logora natpis kojim je mudri Dante poručio : "Vi, koji ulazite ostavite se svake nade". Jer ovo nije raj; ovo je beznađe, pakao.
    1sr- 17395 - 07.03.2008 : Jovo s. Drakulić - boban - best (0)

    Danteov pakao i u Doboju (2)


    Uslovi u logoru su bili nenormalni, zapravo, animalni, nikakvi za ljude. U tih desetak baraka nije bilo poda. Iza konja su ostale gomile konjskog izmeta, đubreta. Nije bilo ni slame. Među internircima je bilo mnogo žena sa decom. Svi su, zbijeni usred zime na goloj zemlji provodile jezive dane i noći. I dušek i jastuk su im bili konjska balega, oko njih su gmizali insekti, a dezinfekcija nije vršena. Sve je bilo zaraženo sakagijom. O higijeni nije bilo ni govora-ta imenica je bila nepoznanica u tom logoru neljudskog, nekulturnog postupanja. Kako su transporti stalno pristizali, nakupilo se ponekad i po 1000 interniraca u jednoj baraci. U ovakvim uslvima su se pojavile i bolesti, masovno i vidu epidemije tifusa, kolere, tuberkuloze, boginja, dizenterije. Smrt je počela da kosi nemilosrdno. U početku je dnevno umiralo 10, pa i 50 lica, dok nije dostignut broj i do stotinjak dnevno. Tome je doprinijela i glad, iscrpljenost, maltretiranja i mučenja. Stražari su se u tim mukama iživljavali, a taj cinizam i bestijalnost naročito su teško podnosile žene, koje su pred njima i pred svima morale da vrše nuždu, kao i muškarci. Žene su vršile i druge delikatnije fiziološke potrebe. Jezivo, dramatično, tragično. Poniženje je bezmerno. Ono javno, pred svima. Coram publico. Hrana je bila bedna: kašasta čorba od trava i repe i zobni hleb za tri dana. Toliko bedna da je čak i lekar logora dr Geber u zimu 1916/1917. rekao da u toj čorbi ne bi "dao ni svoje čizme prati". Hrana kao za stoku, kao pomije za svinje. Po hranu su morali svakodnevno i za svaki obrok da idu čak u Doboj, oko 2 kilometra od logora. Zbog svega toga je došlo i do masovnog umiranja. Užasan je bio 5. april 1916. Tog dana su umrla 92 internirca. A mortalitet kod dece je bio i tragičniji i užasniji. U aprilu 1916. godine su umrla čak 643 deteta. Jednoj majci je umrlo sedmoro dece. Kada je umrlo i sedmo, ta je žena počupala svu kosu i poludela. Bio je to jeziv, užasan i potresan prizor: majka je skakala po živim ljudima, oblivena penom i krvlju, izvaljivala vrata i nasrtala na stražare, koji su je kundacima obarali i ubacivali u štalu. A na kraju, kada je ponovo svom snagom udarila u vrata, pala je i ubrzo prestala da diše. Ništa manje bolan je i slučaj žene koja je pokušala da skoči u mutnu mrzlu reku Bosnu. Srećom, spasio ju je pop Slavko Trninić, koji je sprovodio dva čamca mrtvih, strpanih na gomilu, bez reda, u espapske sanduke, ka dobojskom groblju. Žena je, čemerna i jadna, samo kukala i jadila: "... što me ne pustite da što pre završim, za koga da živim, roditelji mi ovde pomreše, muž pogibe, a, evo, sahranih ovde i petoro drage mi dece? "

    Užasnuta zlom sudbinom nevine dece u ovom logoru književnica Julka Popović-Srdić posveti toj dečici divnu pesmu u prozi, od koje ovde donosimo samo uzbudljiv završetak, koji izaziva suzu iz najtvrđeg srca:
    "Škripe legerska kola... dječica su poredana uzduž i poprijeko, pa se starac boji da koje ne izgubi. Na groblju čeka razgrnuto njedro majke zemlje. Velika, zajednička raka među hiljade svežih grobova. Sveštenik opoja i poleva vinom vlažnu žutu ilovaču. Čiča lagano skida jedno po jedno detešce, reda ih po mokroj raci, tetošeći ih i milujući kao majka... začuđeno i bolno gleda u oči gladne, napaćene dečice. I kao da pitaju. Starac okleva da ih prekrije zemljom, kao da čeka da mećava od svojih divnih zvezdica otka predivni pokrov nevinim žrtvama... "

    A osjećajni, stari pesnik Isaije Mitrović (otac nedavno preminulog mitropolita bosanskohercegovačkog Vladislava), inspirisan sivilom smrti, koja poput stihije pokosi uvelo cvetno polje dečije i majčino žrtvovanje, ispeva ove divne i bolne stihove:

    "... A dojku stišće gladno čedo jače,
    naporom zadnjih sila mati dade
    zadnju kap mleka čedu koje plače-
    i sena smrti po njoj tiho pade
    ".
    ("Tabor u Doboju")

    Po svemu što je tamo vršeno i doživljeno, po toj velikoj tragediji, u kojoj je oko 12 hiljada mučenika, Srba, ostavilo svoje kosti u rekama Bosni i Spreči, ledinama i brežuljcima, najmanje u pravoslavnom groblju, pregladneli, trovani, mučeni, vešani, ubijani, silovani, a nadasve ponižavani, Doboj posta akropola nevinih žrtava, "logor smrti" i "crna grobnica" kojoj je samo ravna "plava grobnica" sa ostrva Vido, koju tako snažno opeva Milutin Bojić, slavni srpski pesnik. O velikom narodnom stradanju Srba u Doboju polovinom druge decenije ovog veka i tragičnosti koju su skrivali večiti dušmani Srba i pravoslavlja, izrazio je svoju ocenu i Borivoje Jevtić, publicista, književni kritičar i teatrolog: "U toku rata znamo za tri velike narodne patnje: onu u Albaniji, koja već dobija oblike jedne umetničke epopeje, onu u Aradu, zajedničku Srbima iz Bosne i Srbije (posle pokolja u Mačvi) koja gotovo nije načeta ni običnim beleškama jednog dnevnika, u onu, najzad, u Doboju, koja je najćutljivija, iako svirepskija od aradske. U dobojskom slučaju u celini je ostvaren program austrougarske vlade, koji je ona u početku rata stavila sebi u zadatak : jednom zauvek skršiti otpor srpskog plemena, ubiti jednom za sva vremena svako njegovo nacionalno osećanje". Tu lukavu i neljudsku nameru moćnog cara i moćnog katoličkog carstva je cinički potvrdio i komandant "logora smrti" major austrijski dr Josipu Škariću koji je obilazio logor sarkastičnom izjavom: "U istoriji se dešava da neke nacije nestanu, a druge se dižu". SIC! Isuviše jasno, hipokrizijski rečeno, a usput da ne zaobiđemo i dva plemenita lekara koji su nastojali da pomognu koliko mogu i koliko smeju. To su dr Filip Lazarević, veliki humanista i senator u predratnoj Jugoslviji iz Kotora i dr Josip Škarić iz Postira na Braču, pisac vanredne knjige "Uspomene jednog liječnika" u kojoj je veći deo posvetio Doboju i "logoru smrti". A ne mogu zaobići ni kazivanje jednog autentičnog mučenika, logoraša, Vlade Šegrta, visokog funkcionera i člana Saveta federacije u minulom režimu, koji u svojim sećanjima kaže :... Kao dečak proveo sam u dobojskom logoru nekoliko meseci 1915. godine. To je bio moj prvi susret sa strahotama okupatorskog režima. Nečovečno postupanje sa zatvorenicima trajalo je od osnivanja pa sve do likvidacije logora. U logoru je nad svima visila smrt i svaki nastupajući dan donosio je nove žrtve. Nesrećni i nedužni ljudi, žene i deca nisu ni sahranjivani, kako to priliči čoveku, već su bacani u reke, u ogromne rupčage i slagani kao cepanice jedni na druge, a potom zasipani zemljom. U tim bezimenim jamama nestale su hiljade rodoljuba iz Višegrada, Čajniča, Foče, Sarajeva, Gacka, Bileće, Trebinja i drugih mesta. Iako je to bilo pre više od jednog stoleća, ipak u mom sećanju žive uspomene na patriotsko držanje zatvorenika, na junački otpor i stoičko podnošenje svih patnji. Isto tako, žive uspomene i na patriotsko i saosećajno držanje naroda Doboja i okolnih sela prema zatvorenicima u logoru. To se najljudskije ispoljavalo u unošenju hrane, odeće, duvana i cigareta za logoraše, u stalnom interesovanju za njihovu sudbinu, pri čemu su se mnogi izlagali represijama od okupatora".
    1sr- 17394 - 07.03.2008 : Jovo s. Drakulić - boban - best (0)

    Danteov pakao i u Doboju (3)


    Protesti, jauci, škrgut zuba, izmučenih zatočenika, s intonacijom Zolinog "Optužujem! " doprli su i do Beča. Naš predstavnik je u bečkom parlamentu našu interpelaciju dopunio i ovim rečima: "... U Doboju je bilo grozno. Njegova je okolina najveća nekropola nevinih žrtava ovog užasnog vremena. Tu stiže 28. 12. 1915. godine transport srpskih i crnogorskih zatvorenika, sa kojima je došlo mnogo Bosanaca i Hercegovaca, što morahu ostaviti svoj zavičaj na granici... " No, i pored te interpelacije, u bečkom parlamentu prezentovane najvišem austrijskom predstavništvu početkom 1917. godine, stanje se u dobojskom konc logoru nije bitno promenilo. Bolesne i nadalje nisu lečili, umiralo se od tuberkuloze i drugih bolesti sve više. Ništa se nije preduzimalo da se i higijenski i prehrambeni uslovi poboljšaju. Umiralo se sve više i više. Mortalitet je prešao i cifru od deset hiljada. Genocidna mrlja je bila sve ružnija i crnja. Ti mučitelji nisu dali mučenicima ni jednu ljudsku beneficiju, pa ni da budu kao ljudi sahranjivani. Leševi su i dalje bacani, kao i konji pre njih, u jame i reke, bacani u ledine i jame. Vrlo retko su sahranjivani, i to u slučaju kada naiđe neka kontrola, po kanonima Pravoslavne crkve. No, i tada su gomile mrtvaca sahranjivane u jednu raku, ponekada i na desetine, pobacani kao klade. Humke su se gomilale i nizale. Pisac ovih redova i svedok te strašne epopeje kao desetogodišnji dečak je uz popa Slavka Trninića sa kadionicom u ruci pratio te sprovode i sahrane na dobojskom groblju. Sahrane retke, ali hrišćanske, ljudske, humane.

    Posle naše interpelacije u bečkom parlamentu, a i sve jačeg intenziteta raznih bolesti pogotovo epidemije tifusa, tuberkuloze i dizenterije, koja se kao stihija širila nezadrživo u strahovite razmere i žrtve, jer je dnevno odnosila i do 100 života, komanda logora je odlučila da konc logor u Doboju likvidira. U međuvremenu su formirani novi konc logori u Mađarskoj (Arad, Šopronj, Kečkemet, Komoran) i zatim je usledilo i otpremanje zatočenika logora smrti u transportima. Tako su konačno kapije tog zloglasnog logora smrti zatvorene 5. 7. 1917. godine. Genocidni pakao na zemlji je ugašen. Za godinu i po, od 28. 12. 1915. do 5. 7. 1917. kroz logor u Doboju prošlo je 45791 lice, i to iz BiH 16673 muškarca i 16996 žena sa decom, 9182 građanina i vojnika iz Srbije i 2950 iz Crne Gore. Ovaj statistički podatak ističem uz napomenu da se mnogo Srba iz BiH, naročito iz Sarajeva i Podrinja, sklonilo u Srbiju i Crnu Goru, kao izbeglice u strahu od austrijske odmazde posle Sarajevskog atentata.


    I na kraju jedan kuriozitet: U dobojskom "logoru smrti" se u zimu 1915. godine, kao četrnaestogodišnji dečak, koji je još u jesen 1914. napustio svoju rodnu kuću u Požarevcu i kao mladi dobrovoljac se priključio srpskom dobrovoljačkom odredu, obreo i velikan srpskog pozorišta, slavni Milivoje Živanović. U konjskoj baraci sa ostalim mučenicima, pod već navedenim okolnostima, stoički je podnosio svoj mukotrpni život i žrtvovanje. Junački hamletovski, snažno kao što je i docnije u životu izneo brojne značajne, herojske uloge. Ležao je uz Andru Delinija, upravnika pozorišta i svakog jutra budio svog dragog "suseda". Jedno jutro ga je po običaju budio, ali ga nije probudio. Večno je zaspao i otišao zauvek iz ništavila. Tako se i umiralo u tom paklu živih ljudi.

    Dva brata, Miloš i Đorđe, iz sela Osovo kod Rogatice, od gladi i bolesti gotovo sasvim zanemeli i iznemogli, budili su svako jutro jedan drugoga. A jednog kobnog jutra Miloš je dozivao: "Brate, javi se! " Brat se nije odazivao. "Sretnik je svršio sa patnjama", prošaputao je i krstio se Miloš, a zatim i on umro. **

    Povodom ove tužne osamdesetogodišnjice i bolnog podsećanja na mučeničke muke dobojskog "logora smerti", ovi redovi su moja sveća-zadušnica. Slava im!

    * Autor ovog nadahnutog i emotivnog teksta gospodin Jovo S. Drakulić Boban zamolio je da na ovom mjestu izrazimo njegovu poruku državnom i političkom rukovodstvu Doboja da ovom "Danteovom paklu" posvete više nacionalnog pijeteta nego do sada, uvršavanjem logora srpskih mučenika u program Republike Srpske za obilježavanje značajnih događaja u istoriji srpskog naroda. Takođe, gospodin Drakulić zamjera dobojskoj vlasti, a prije svega onima u kulturi, što su zanemarili njegovu ličnost kao gotovo jedinog publicističkog i literarnog stvaraoca u ovom kraju između dva svjetska rata. Bio je proganjan i hapšen od strane okupatora i ustaša, suđen od strane komunističkog režima poslije rata, što je štitio nacionalne interese prognanih Srba. Nažalost, naglasio je Drakuić, i u prošlom ratu doživio je neprilike nakon napuštanja Doma penzionera u Doboju početkom rata (ovaj objekat je ustupljen za potrebe odbrane grada), jer je bio prisiljen da napusti rodni Doboj i potraži smještaj čak u Pančevu.

    Ovaj naš ugledni i zaslužni devedesetogodišnji Dobojlija i dalje uporno čeka da oni koji o tome brinu uvaže njegovu molbu i ispune želju da se vrati u svoj srpski Doboj i u njemu ostane trajno, kako bi ostalo trajno i lijepo sjećanje na njega.

    Redakcija časopisa "Značenja" pridružuje se Bobanovim željama i molbama. Želja nije neostvarljiva: pristojan, udoban smještaj!

    ** Jovo S. Drakulić-Boban umro je 2000. godine u 93. godini života u Pančevu, a sahranjen u Doboju, u kome za života ipak nije doživio da dobije "pristojan i udoban smještaj", za razliku od mnogobrojnih bezličnjaka koji su se debelo "skućili", braneći, navodno, "srpske nacionalne interese", ustvari, vlastiti džep. Na groblju se od Bobana oprostio autor knjige "Dobojski logor", sada pokojni Dušan Paravac. Danas pokojni Vojo Stjepanović pokrenuo je akciju izgradnje spomenika umrlim logorašima na mjestu gdje je bio logor, ali ga je smrt u tome pretekla. Tako ni do danas na mjestu logora smrti u Doboju, u kome je počiinjen prvi genocid na Srbima u 20. vijeku, nema nikakvog spomenika što pokazuje kakva je, ustvari, lokalna dobojska vlast.

    *** Ovaj tekst je objavljen u časopisu za nauku, kulturu i društveni život "Značenja", broj 30, Narodna biblioteka Doboj, april 1998. godine

    Idi na stranu - |1|2|