fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

politika_srbija - 99485 - 09.02.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

Bećković za Kralja


Bećković: Za kralja sam jer je predsednik Srbije, predsednik Srbije, a kralj Srbije kralj svih Srba

četvrtak, januar 12, 2017

Posle tolikih žrtava stvorena je Republika Srpska i ona je sada toliki problem. Prigovara im se zašto slave svoj rođendan i slavu, što je zapamćeno samo u najneslavnijim i neslobodnijim vremenima, kaže za Sputnjik akademik Matija Bećković, koji govori i o tome kako su Srbi izdali svoje žrtve i svog kralja.

U kom društvenom uređenju živimo? Nekada ste živeli u nadi da će Milošević biti naš poslednji predsednik, da li je u Vama ostalo nade da će Srbi ikada više videti krunisanje svog kralja, da li bi to nešto promenilo?

Da je Titu palo na pamet da se proglasi za kralja, svi naši republikanci bi preko noći postali monarhisti. I kad bi bilo kome od ovih naših uspešnih političara to palo na pamet, to bi bio mnogo manji problem nego da kralj bude onaj ko je zaista kralj. Problem je što je naš kralj pravi, ako je on pravi, onda bi svi drugi morali biti pravi, a to bi bio veliki prevrat, nešto na šta nismo spremni. Mi smo jedan od retkih naroda koji ima svoju nacionalnu dinastiju, ali desilo se da nju ukine jedan tuđin i apostata, za koga još uvek ne znamo ko je i kako se zvao. Mislilo se, ako propadne taj poredak, Srbi će se setiti sebe i svog istorijskog državnog uređenja. Ali čuli smo da je glavni problem: zašto bi kralj bio kraljev sin, a ne bilo ko drugi. U tom smislu se ovde još uvek vodi ta kampanja.

Mi nikada ne kažemo Kraljevina Belgija ili Kraljevina Norveška, Kraljevina Španija, jer bi tako podsećali kako su to moderne evropske države, sa visokim standardom i najvišim stupnjem demokratije, nego još uvek pričamo kako bi kraljevina bila neka rekonstrukcija doba u kome je kralj sedeo u pročelju, gde bi bila njegova glavudža i zaponjak, a drugima bi davao ako nešto od njega preostane. Da je to jedan simbol koji srpski narod ima, to niko ne govori, a da su ti simboli tako važni za naš nacionalni identitet i naše postojanje, to niko i ne spominje. Da je sve što je poginulo u našoj prošlosti, poginulo za kralja i otadžbinu. Održati tu sveću nepretuljenu i imati taj simbol živ, to nijedan narod ne bi propustio da obnovi, sem nas koji smo se našli u bespuću i izjednačili sa golim dolinama, sa novokomponovanim državama i njihovim istorijama, da krećemo iz početka da tražimo neki oblik, kao da ga nismo imali kroz vekove. Ta propaganda koja traje od 1941. godine, to živi i danas. Niko nije završio govor na srpskom jeziku kroz vekove, da nije završio rečju "Živeo kralj". Niko se nije ni setio da bi Srbija mogla biti nešto drugo, to je prosto prirodni oblik postojanja srpske države.

Današnja kraljevina i kralj bili bi po meri ovog vremena, ne bi bili ništa drugo nego što je kralj u državama koje sam nabrojao. Niti je vidljiv, niti odlučuje o bilo čemu, on prosto postoji kao simbol jedinstva i trajanja te zemlje i u tom smislu bi za Srbiju bilo najprirodnije, najlakše da raskrsti sa komunizmom. Bio bi to najubedljiviji dokaz da je raskrstila. Kada danas govorimo o rehabilitacijama, tome se najviše protive oni koji su protiv restitucije, da nastave da žive u tuđim kućama.

Da li Vam se čini da su Srbi sa prostora koji su u neku ruku izgubljeni - neki su i trajno izgubljeni jer, iako su srpski u zemljišnim knjigama, Srbi tamo više ne žive - uvek imali veću želju da Srbija bude kraljevina? Zašto?

Zato što je predsednik Srbije, predsednik Srbije, a kralj Srbije kralj svih Srba. On ih drži na okupu, to je postalo takođe jedan od problema u vreme kada je srpska kokarda postala tuđe, a petokraka domaće znamenje. Mnogi bi pomislili da smo petokraku mi izmislili, a da nam je kokarda nametnuta. U tom smislu se mnogo stradalo i mnogo je bilo straha, jer možda nijedna reč nije toliko klevetana kao reč "kralj". Samo mi je žao što neka od ovih naših bivših republika nije imala sto grama neke krune da pokaže šta bi to njoj značilo, šta bi oni od toga napravili. A mi imamo krunu koju niko ne spori koja je autentična, odavno priznata, pod kojom smo postigli sve što smo postigli u istoriji. Mi hoćemo republiku, a hvalimo se onim što smo postigli kao kraljevina. Nemamo ništa što bi smo rekli da je za ponos i diku od kad je Srbija republika. Kad bi Rusi imali kralja, mislim da se ne bi dvoumili ni minut, jer to je prirodan oblik njihove države, njihovog carstva.

Kada se raspala Jugoslavija i kada se dele među republikama čačkalice, slanici i salvete, Tito je pripao Srbima, ne znate po kojoj osnovi. Kako to da niko ne traži da mu damo bar neki deo. Pričalo se pedeset godina kako je kralj pokrao zlato i pobegao iz zemlje, a sad je to zlato koje je kralj pokrao nađeno u Titovom trezoru.

Šta bi ste rekli Vašem ocu da možete da se vratite u 1941. godinu, kako bi ste ga savetovali, kako bi tada izgledala Vaša čuvena pesma "Otac"?

To što se dogodilo, to niko ne bi mogao da veruje. Da će kralj biti izdajnik i manji Srbin od jednog došljaka koji je imao 16 imena. Da će značka koju je on doneo biti srpski znak, mada Srbi za njega nisu ni čuli, ni znali. Da će Srbija sebe na tom putu dovesti do nepostojanja. I da će taj isti, kad su ga pitali da li malo zazire od Srba reći: "Ja sam njih sredio da budem miran 150 godina". Sada imamo Beli dvor u Beogradu, pa se malo-malo govori koliko prestolonaslednik duguje za struju, kao da bi, da on nije tu, struja bila ukinuta. Kao da su, dok je tu stanovao onaj uljez, postavili nekad pitanje je li platio ili nije platio. I kao da bi, da nije tu onaj čija je to kuća, tu držali kokoške i krompir. Toliko je dugo trajalo to potkidanje srpskih korena i tradicije, toliko su dugo Srbi bili na udaru, tako da, što je manji narod, to je bio veći njegov nacionalizam. Postoji Velika Britanija, što kaže Gordi Albion, ali problem je Velika Srbija. To je pogotovo došlo do izražaja sad kad je na sceni ne zakon jačega, nego zakon najjačega.

Velika Srbija je rasparčana, te parčiće i dalje kidaju. Vi ste nedavno bili na jednom delu koje se sada bori za nešto što odavno ima. Da li možete da nam otkrijete kako će izgledati proslava rođendana Republike Srpske?

  • Hercegovina je podigla, kako je izračunao akademik Ekmečić, jedanaest ustanaka za svoju slobodu. Imao sam sada priliku da budem u Trebinju koje je verovatno najlepši grad, ne samo u Republici Srpskoj. Tu je posle tolikih decenija nepravdi na brdu iznad grada sahranjen Jovan Dučić, koji je umro 1943. godine u Americi, a već 41 godine je napisao pesmu "Vrbas", o stradanju Srba u NDH. Ali ta pesma je bila zabranjena, mada u njoj nema ničega sem oplakivanja nevinih žrtava. I te žrtve i te jame u koje su bačeni bile su betonirane, nisu nikada popisane. Srbi nemaju svoj Jad Vašem. Nisu popisali svoje nevine žrtve da se ne zamere onima koji su te jame napunili ljudima. Drina je postala mnogo veći i tvrđi zid nego što je berlinski. Posle tolikih žrtava stvorena je Republika Srpska i ona je toliki problem. Pokazalo se da je ona neka međa među verama i civilizacijama, između superiornih i inferiornih civilizacija, nacija i vera i da je sad ta metafizika nekako ugrožena time što su ovi ljudi izborili tolikim žrtvama, da mogu da slobodno žive u 21. veku.

    Tu se pokreće neki zakon stariji od ljudskog razuma, sad to bode oči. Prigovara im se zašto slave svoj rođendan i slavu, što je zapamćeno samo u najneslavnijim i neslobodnijim vremenima.

    Pomenuli ste spisak srpskih žrtava, one ne zastarevaju, a ta uspomena? Zašto Srbija konačno ne napravi spisak žrtava?

  • To je velika greška i veliki greh, da ne samo što to ne zna svet, nego skoro i da Srbi zaboravljaju. Kad kažete da je samo za Srbe bilo sto za jednog, sto za ubijenog, pedeset za ranjenog, to malo ko zna. Kad se kaže da je bombardovana Jugoslavija, nije, bombardovana je Srbija. Pa i sad kad je NATO bombardovao. Avioni su preleteli celu Jugoslaviju da bi izručili te bombe na Beograd. Mi smo to u ime bratstva i jedinstva sakrili od samih sebe, da bi smo danuli dušom i živeli snošljivije, ali to je rezultiralo time da se tvrdi da tih žrtava nije ni bilo. Da su neki drugi bili žrtve, a da smo mi porobili one za koje mislili da smo ih oslobodili. Nemanje te čitulje, nebriga o tolikim nevinim žrtvama nam se osvetila. Da nije bilo Jevreja koji su pored one večne vatre u Jad Vašemu ispisali "Jasenovac", to bi se izbrisalo, kao što je na neki način izbrisano na jasenovačkom polju gde je podignut cvet. Gledao sam seljake sa Kozare koji kad dođu ne znaju gde da zapale sveću, jer to nije predviđeno. Ne znate da li je to simbol za pesmu leta ili će tu da se ljudi venčavaju ili će biti jedno od najvećih stratišta u Evropi, kao što je Aušvic ili Mathauzen.
    Ko danas piše poeziju? Da li taj koji piše poeziju uopšte živi u ovom svetu, posebno onaj koji piše ljubavnu poeziju?

  • To može da se pita svaki drugi narod osim Srba koji su pesnički narod. Taj narod održava veru u poeziju, kao veru u večni život. Poeziju su izdali čak i mnogi pesnici, da ne govorimo o književnim kritičarima, tumačima, izdavačima. Oni svaki dan pričaju da to više nikog ne interesuje i da je vreme poezije i pesnika prošlo. Ali to nisu uradili čitaoci, ljubitelji poezije. Kad god se negde srećno spoje dve reči, uvek ćete gde se najmanje nadate sresti nekog čoveka koji je to primetio, isekao iz novina i stavio u svoj novčanik.

    Mi smo iz vekova ropstva izneli svoju veliku poeziju. Mi smo opravdali svoje postojanje poezijom. Mi smo onaj narod za koji je Gete kazao da ni u jednoj poeziji sveta nije našao da zvezde razgovaraju, kao što je to video u srpskim narodnim pesmama. Mi smo okupljeni više oko svojih pesničkih likova i junaka, nego oko istorijskih ličnosti. Kada govorimo o Kosovu, istorija ne zna za devet Jugovića i desetog starog Jug Bogdana, ali poezija zna i kako se zovu i kako izgledaju, oblače se i gde su poginuli. Oko tih likova se skuplja naš narod, obnavlja njihova imena, živi. I dao je evropskoj kulturi baš to i po tome se među narodima prepoznaje i na taj način i u tu veru još uvek veruje.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|