fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

kraljevina_yu - 95670 - 04.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

Dimitrije - Mita Ljotić i njegov ZBOR (2)


Izbori 1938. godine

Nakon što je 10. oktobra raspuštena Narodna skupština, raspisani su izbori za 11. decembar 1938.godine. Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18.oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a u Njegoševoj ulici br.1 i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Pristalice ZBOR-a odmah su štampale letak u kome je pisalo: "Ne zaboravite da je krvavi i pljačkaški režim ratnog zabušanta Milana Stojadinovića bacio u tamnicu jednog od najpoštenijih građana Jugoslavije, narodnog borca i mučenika, ratnika, nosioca liste JNP ZBOR druga Dimitrija Ljotića." Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni. Predstavnici Udružene opozicije ponudili su izbornu saradnju ZBOR-u. Ova ponuda značila je da ga političari iz Udružene opozicije ne smatraju fašistom. Nakon dužeg kolebanja, Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu.

Svoju predizbornu kampanju Ljotić je bazirao na kritici Milana Stojadinovića. U jednom predizbornom letku ZBOR je optužio Milana Stojadinovića za potpisivanje Konkordata, smrt patrijarha Varnave, raspad Male Antante i ubistvo kralja Aleksandra. U jednom drugom letku Dimitrije Ljotić je biračima poručio: "Samostalno istupam zato što jedini ja hoću: 1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike, 2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve, 3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova, 4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi, 5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste, 6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke, 7. da vratimo u državu narodni kapital, 8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća, 9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu, 10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi. Ko hoće prava čestitog čoveka, dobrog Kralja i nedeljivost Jugoslavije, neka pristupi našem pokretu."

Na izbore 11. decembra 1938. godine izašle su tri liste: Lista jugoslovenske radikalne zajednice sa Milanom Stojadinovićem kao nosiocem liste, Lista Udružene opozicije sa Vlatkom Mačekom kao nosiocem i Lista ZBOR-a sa Dimitrijem Ljotićem kao nosiocem. Od 4.080.256 birača na izbore je izašlo 3.039.041 glasač (74,48%). Prema zvaničnim podacima lista Jugoslovenske radikalne zajednice dobila je 1.643.783 glasa (54,09%). Lista Udružene opozicije 1.364.524 glasa (44,9%) i Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%). Prema tadašnjem izbornom zakonu vladina lista je dobila 306 poslanika u Skupštini, dok je Lista Udružene opozicije dobila 67 poslanika. Lista ZBOR-a ostala je bez poslanika u Narodnoj skupštini.

Lista JNP ZBOR dobila je po banovinama: u Dravskoj 1.132 glasa, u Drinskoj 3.806, u Vrbaskoj 1.071, u Primorskoj 2.387, u Vardarskoj 133 glasa, u Savskoj 2.137, u Moravskoj 802, u Zetskoj 1.041, u Dunavskoj 17.291 i u izbornoj jedinici Beograd, Zemun, Pančevo 510 glasova.

I predstavnici Udružene opozicije i predstavnici ZBOR-a imali su velike primedbe na tok izbora, a posebno na rezultate. I pored toga što je odneo izbornu pobedu Milan Stojadinović nije ostao na vlasti jer je osvojio relativno malo glasova u odnosu na ono što se očekivalo. Smenjen je 4. februara 1939.godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Smernice njegove politike bile su rešavanje hrvatskog pitanja i tačno određivanje kursa spoljne politike Jugoslavije. I po jednom i po drugom pitanju Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.

Rešavanje hrvatskog pitanja

Dogovorom između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka 26. avgusta 1939. godine došlo je do sklapanja takozvanog "hrvatsko-srpskog" sporazuma.U ovom sporazumu dogovoreno je stvaranje banovine Hrvatske, koja bi obuhvatala teritorije dotadašnjih banovina Savske i Primorske, kao i deo Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine. Za prvog bana Hrvatske banovine izabran je doktor Ivan Šubašić. Za uzvrat, pretstavnici Hrvatske seljačke stranke ušli su u vladu Kraljevine Jugoslavije a Vlatko Maček je postao njen potpredsednik.

Dva dana kasnije, 28. avgusta JNP ZBOR je izdao saopštenje po ovome pitanju. U saopštenju je rečeno: "Ni ovim sporazumom gospodin Maček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku povezanost Hrvata sa Srbima i Slovencima. Najviše što je pristao da kaže jeste da je Jugoslavija 'najbolji jemac nezavisnosti i napretka Srba, Hrvata i Slovenaca'. Istina pak koja svakom razumnom biću mora pasti u oči jeste da je Jugoslavija jedino, a ne najbolje spasenje naše. Jer bez nje Hrvati i Slovenci sigurno i potpuno, a Srbi delimično gube svoju nezavisnost. Ali to gospodin Maček nije hteo ili mogao priznati, jer bi onda samim tim prestala dinamičnost hrvatskog pitanja, a na to teški hrvatski greh neće i ne može pristati. Koliko pak vredi sporazum rađen pod takvim okolnostima, o tome nećemo govoriti: to će sutrašnjica da kaže".

Pošto u štetnost sporazuma od 26. avgusta nije uspeo da ubedi vladu, Dimitrije Ljotić se okrenuo namesniku knezu Pavlu. Zatražio je audijenciju u kojoj bi kneza Pavla upozorio na opasnost u kojoj se nalazila Jugoslavija. Pošto je knez Pavle tri puta odbio da ga primi, Dimitrije Ljotić mu je u toku 1940. godine uputio tri otvorena pisma, koja su izazvala veliko interesovanje u javnosti. Ova pisma su ujedno bila puna kritike na račun kneza Pavla, što će imati velike posledice po budućnost ZBOR-a.

U prvom otvorenom pismu poslatom 22. februara 1940. godine Ljotić je kritikovao tada u narodu nagoveštavanu smenu kursa politike u pravcu Francuske i Velike Britanije. Obrazloženje za ovaj stav Ljotić je pravdao činjenicom da ove zemlje nisu zaštitile ni Poljsku ni Finsku, a ni Srbiju 1915. godine, iako su joj za to bile dovoljne samo tri divizije. Druga kritika odnosila se na rđavo stanje unutar monarhije. Sama ideja monarhije je, po Ljotiću, bila u krizi, pa se nalazila u defanzivi sa malim brojem branilaca. Za to je prevashodno krivio sporazum od 26. avgusta. Predlagao je da se u vojnim operativnim jedinicama nalaze samo Srbi i hrvatski i slovenački dobrovoljci, a da ostali budu samo u radnim četama.

Pošto je knez Pavle ponovo odbio da ga primi, Ljotić je otpočeo žestoku političku kampanju protiv njega. Optuživao ga je da popušta federalizmu. U pismu se dalje kaže: "Više ste učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego Josif Visarionovič Džugašvili zvani Staljin. Danas svet luduje za 'Rusijom' Država mu je dala za primer. Predložio je knezu Pavlu da uradi sledeće: 1) da preseče put boljševizaciji i rasulu 2) da prekine odmah sa hrvatskim eksperimentom 3) da izvrši novo formiranje operativne vojske.

Pri napadu Italije na Grčku oktobra 1940. godine Ljotić je insistirao na zauzimanju stava duboke neutralnosti. Najverovatnije pod njegovim uticajem, armijski đeneral Milan Nedić, koji je tada bio na dužnosti ministra vojske i mornarice, predao je 1. novembra 1940. godine vladi Cvetković-Maček takozvani memorandum o stanju u Jugoslovenskoj Kraljevskoj Vojsci. Takođe je tražio od vlade politiku duboke neutralnosti. Knez Pavle je brzo reagovao. Već 8. novembra Milan Nedić je bio prinuđen da podnese ostavku na svoj ministarski položaj, a stavljen je i pod prismotru.

Sledio je novi potez jugoslovenskih vlasti, povučen 24. oktobra, kada je odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića, zabranjeno postojanje JNP ZBOR, a pri tome je odobrenje od 8.11.1935. godine o načelnom dopuštanju za osnivanje ovog pokreta stavljeno van snage.

Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine.

Zabrana ZBOR-a

Kao što je u prošlom nastavku napisano, odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića zabranjeno je postojanje JNP ZBOR. Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine. Razumljivo da napad na komuniste, od strane bilo koga, tada nije mogao da bude razlog za njegovo gonjenje. Sve je bilo više ideološko-praktične prirode.

Za upoznavanje prilika u kojima se sve ovo odigrava, neophodno je pomenuti nekoliko činjenica. Italijanska avijacija je 5. novembra bombardovala Bitolj. Time se zemlja našla pred vratima rata. U takvoj situaciji i tenziji, koja je posledica izbijanja rata između Italije i Grčke, grupa anglofilski orijentisanih jugoslovenskih političara (dr Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević) izvršila je pritisak na princa namesnika Pavla (takođe anglofila) da eliminiše sve eventualne pronemačke elemente. I pre događaja na Tehničkom fakultetu državne vlasti su svojim sreskim nadleštvima naložile da provere autentičnost potpisa pri osnivanju opštinskih organizacija ZBOR-a. U slučaju da ovi potpisi nisu u skladu sa zakonom ili ih se potpisnici odriču, opštinske organizacije trebalo je da budu zabranjene. Uprava Grada Beograda izvršila je pretres Glavnog tajništva pokreta ZBOR u Njegoševoj ulici 3. novembra. Izbacila je iz prostorija sve članove i bez ikakvog pismenog rešenja zapečatila prostorije i ispred njih postavila žandarme.
U toku oktobra i novembra 1940. godine policijske vlasti pohapsile su više od 160 članova ZBOR-a. Između ostalih, uhapšeni su: Ratko Živanović, starešina Omladine ZBOR-a, ing Simenon Kerečki i Vladimir Lenac, članovi Vrhovnog strarešinstva "Belih orlova", dr Velimir Danilović, predsednik Mesnog odbora ZBOR-a u Beogradu, i drugi. Jugoslovenske vlasti nisu se usudile da uhapse i samog Dimitrija Ljotića, ali su pomno pratile njegovo kretanje. Uskoro je zabranjena svaka poseta Dimitriju Ljotiću, a u njegov stan uselili su se agenti. Kada je Ljotić protestujući tražio da mu se saopšti da li je uhapšen ili nije, odgovoreno mu je da je slobodan, ali da se po naređenju tako mora postupati. Ljotić je odmah napustio svoj stan i otišao u Smederevo. Agenti policije su ga i tamo pratili. Međutim, po izveštaju agenata upravniku Grada Beograda, Ljotić je već pre 15. novembra "našao načina da se iznenada izgubi u nepoznatom pravcu." Po priči svedoka, policijske agente koji su vršili nadzor nad Ljotićevom kućom uspeo je da zagovori jedan zboraš, tadašnji poznati fudbaler. Dok su se oni oduševljavali dogodovštinama sa utakmica reprezentacije, Ljotić je izašao. Utočište je našao u jednom ženskom manastiru u Sremu. Upravnik Grada Beograda je 15. novembra poslao radio-telegram svim banskim i policijskim upravama i obavestio ih da se Dimitrije Ljotić udaljio u nepoznatom pravcu: "Umoljavate se da naredite područnim vlastima da se za imenovanim energično traga. U slučaju pronalaska, stavite ga pod jaku stražu i o tome najhitnije obavestite Upravu Grada Beograda." Razlog svoga bekstva Ljotić je pravdao informacijom da je jugoslovenski režim želeo da ga se reši tako što će ga poslati u duševnu bolnicu na posmatranje.

Pošto je u sudskom postupku dokazano da ne postoji nikakva zakonska forma kojom bi bili, zbog događaja na Tehničkom fakultetu, zboraš bili osuđeni (jer su se borili protiv pripadnika jedne zabranjene stranke) optužba je preformulisana. ZBOR je optužen za veleizdajničko delovanje. Protiv ovog pokreta formulisane su tri optužbe: 1. da je u saradnji sa ministrom Vojske Milanom Nedićem pripremao državni udar da bi se oborio tadašnji režim i zaveo desničarski režim koji bi se naslanjao na sile Osovine, 2. da je radio na otcepljenju dela državne teritorije, 3. da je primao novac iz Nemačke.

Međutim, zbog neozbiljnog dokaznog materijala do procesa nije ni došlo. Zboraši su u zatvorima maltretirani i tučeni, a pošto nije dokazana prevratnička zavera zboraši su delom proterani a delom upućeni u koncentracioni logor Brus (vlasti su to nazivale prinudnim boravkom). Tamo su proveli tri meseca i najzad oterani u koncentracione logore "radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine.
Zanimljivo je da se, i pored zabrane, bilten JNP ZBOR štampao i bio dostavljan lično knezu Pavlu, članovima vlade i Upravi Grada Beograda. U vreme najvećeg progona zboraša Dimitrije Ljotić je 25. decembra 1940. godine uputio knezu Pavlu i treće pismo puno gorčine zbog postupanja vlasti prema ZBOR-u. I ovo pismo je ostalo bez ikakvog uticaja na stav kneza Pavla. Progon zboraša je trajao sve do puča 27. marta 1941. godine.

ZBOR i događaji 27. marta

Pošto je Krunski savet 23. marta ovlastio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića da potpiše pristupanje Trojnom paktu, ovaj je to i učinio 25. marta u Beču.
Dimitrije Ljotić izneo je tom prilikom svoje mišljenje vezano za ovaj događaj: "Spoljna politika Jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, a ta nizbrdica završila je ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za drvo koje se zove Pakt. I sada on zajedno sa nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i knez će onda pasti u provaliju, ali i svi mi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države".

U pismu koje je Dimitrije Ljotić 26. marta uputio episkopu žičkom dr Nikolaju Velimiroviću i episkopu dalmatinskom dr Irineju Đorđeviću (obojica su lično bili protiv pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu) Ljotić ih moli i opominje: "Prema tome ja vas molim i preklinjem da se sa vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kada je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će sa jedne strane Pakt poštovati, a sa druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane. Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti svu odgovornost za slom državni i narodni, i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi koji traže slavu ne kod Boga nego kod ljudi".

Kada je ovaj apel bio u rukama episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Zemunu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. Grupa jugoslovenskih oficira je u noći između 26. i 27. marta izvršila prevrat. Vlada i namesništvo su svrgnuti, a na presto je doveden nepunoletni Petar II Karađorđević. U prevrat je aktivno bila umešana britanska obaveštajna služba za specijalne operacije (SOE), i to uglavnom preko probritanski orijentisanih političara koji su participirali u tadašnjoj vlasti.

Dimitrije Ljotić je, na početku, smatrao da je puč usmeren isključivo protiv Kneza Pavla, pa se ovakvom sledu događaja nije protivio. Nošen takvim razmišljanjem predstavnik ZBOR-a, penzionisani pukovnik Miloš Masalović, došao je u prostorije nove vlade i, u ime ZBOR-a, čestitao stupanje na presto Njegovog Veličanstva Kralja. Vlada je Masalovića odmah reaktivirala i postavila za komandanta pešadijskog puka Kraljeve garde.

Ljotić je u prvi mah prihvatio savet episkopa dr Nikolaja Velimirovića da uđe u novu vladu. Poziv na ulazak u vladu uputio mu je i general Bogoljub Ilić.
Ni Ljotić, ni drugi članovi ZBOR-a nisu prvoga dana bili upoznati sa namerom menjanja političkog kursa od strane đenerala Dušana Simovića. Kada je puč dobio novo i stvarno značenje promene kursa politike, Ljotić je povukao svoje odobrenje oko ulaska u novu vladu. Drugi razlog njegovog ne ulaska u vladu bilo je energično protivljenje probritanski orijentisanih političara u novoj vladi (Branka Čubrilovića i Mihaila Konstantinovića).

Kasnije su istaknuti pripadnici ZBOR-a davali različite izjave o 27. martu. Zboraš Stanislav Krakov govorio je da je puč od 27. marta bio nepotreban, koban, čak i zločinački. Drugi ljotićevac dr Dimitrije Najdanović rekao je da nema čudnijeg datuma u našoj istoriji od 27. marta: "Čudan je po gluposti svojoj, političkoj gluposti. Politička glupost je ograničenost političkog vidika i odsustvo političke vizije".

Političke posledice puča 27. marta 1941. godine postale su kobne za Kraljevinu Jugoslaviju. Na njenu sudbinu datum 27. mart udario je završni pečat.

Formiranje komesarske uprave

Aprliskom katastrofom Jugoslavija je izgubila sve svoje odlike vlasti: skupština se raspala, vojska je kapitulirala, dok je njen manji broj (uglavnom avijacija) uspeo da se iz Jugoslavije izvuče u zemlje takozvanih jugoslovenskih saveznika. Isto su učinili Kralj Petar II i jugoslovenska vlada. Tek meseca maja će se u Jugoslaviji stvoriti jezgro Jugoslovenske Vojske u Otadžbini sa Dragoljubom Mihailovićem kao jedinim od kralja priznatim ministrom u zemlji. Stari činovnički aparat uglavnom je ostao na svojim dužnostima, što se moglo reći i za policijski aparat - žandarmeriju. Sama Srbija sa granicama koje je imala pre balkanskih ratova (sa dodatkom Kosovsko-Mitrovačkog okruga zbog rude kao i Banata kao žitnice) je potpala pod direktnu upravu nemačkog vojnog zapovednika. Za prvog zapovednika Srbije Hitler je naimenovao generala avijacije Helmuta Ferstera, koji je 22. aprila primio dužnost u Beogradu. Njegov štab bio je podeljen na dva dela: Vojni i Upravni štab. Vojni štab se starao o osiguranju reda i bezbednosti, dok je Upravni štab rukovodio upravom okupiranog područja. Na čelu Upravnog štaba naimenovan je general-lajtant Harold Turner, čovek koji je uživao veliko poverenje kod samog Hitlera. Negovom odlukom prestao je rad svih političkih stranaka, pa i JNP ZBOR.

Sam Dimitrije Ljotić je po izbijanju aprilskog rata izvršio svoju vojničku dužnost i javio se na svoj ratni raspored kao potpukovnik u Bjeljinu. Naredio je i ostalim članovima ZBOR-a da izvrše svoju vojničku dužnost. Generalnom sekretaru ZBOR-a je naredio da zatvori knjige prijema u članstvo ZBOR-a. Po završetku aprilskog rata vratio se na svoje imanje u Smederevo.

U međuvremenu je šef civilnog štaba Harold Turner počeo da uspostavlja kontakte sa bivšim jugoslovenskim političarima. Među prvim, uspostavio je kontakt sa Milanom Aćimovićem i Dragim Jovanovićem, bivšim šefom policije Uprave grada Beograda. Njima je predložio stvaranje srpske civilne vlasti. Narednih dana došlo je do sastanka određenih srpskih političara u Beogradu. Tu je doneta odluka da se između ostalih kontaktira i Dimitrije Ljotić. Taj zadatak je dat Milanu Aćimoviću. Ovaj je lično otišao u Smederevo i pozvao Ljotića da uzme učešća u stvaranju civilne vlasti. Ljotić se tome odazvao i otišao u Beograd. Uskoro je Dimitrije Ljotić postao zajedno sa Milanom Aćimovićem najaktivniji pregovarač sa srpske strane. Sa Nemcima su se saglasili da to bude jedna komesarska uprava koju sačinjavaju sve političke grupe. Prethodno su srpski političari izradili jednu deklaraciju kao uslov za prihvatanje ponuđenih položaja. Ta je deklaracija zahtevala sledeće:

1) Poštovanje odredaba međunarodnog prava;
2) Da ostanu na snazi naši građanski i krivični zakoni kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje policije i službe bezbednosti od naših organa sama Jugoslovenska Vlada predvidela ugovorom o primirju;
3) Da Srpska Pravoslavna Crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome pomagati;
4) Da naša domaća uprava mora raspolagati svim finansijama da bi bila u stanju da čini neophodne pomoći, kao: isplate pomoći porodicama ratnih zarobljenika i pomoći nevoljnim, računajući tu i izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije;
5) Da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu komesarima ministarstava i imaju se smatrati advokatima našeg naroda pred okupacionim vlastima;
6)U crkvama da se i dalje za vreme službe pominje ime Kralja Petra II, i Patrijarha Gavrila;
7) Da se mogu držati Kraljeve slike po kućama;
8) Da sudovi izriču presude u ime Kralja Petra II.

Turner je na sastanku održanom 29. aprila prihvatio sve zahteve osim onog po kojem bi jugoslovenski sudovi izricali presude u ime Kralja Petra II. Na istom sastanku kod generala Turnera, gde su bili prisutni predstavnici stranaka, Ljotić je odbio da uđe u Komesarsku upravu. Dao je obrazloženje da je potrebno da on ostane izvan da ih brani pred narodom, jer da oni i ne slute kolika im opasnost preti od komunističke kampanje u narodu. Čak je i Turner insistirao na tome da Ljotić preuzme ministarstvo poljoprivrede (u stvari privrede jer je poljoprivreda ulazila u ovaj resor), kako bi narodu Srbije obezbedio hleb. Na to mu je Ljotić odgovorio da je narod u Jugoslaviji imao dosta hleba, a opet je doživeo propast, a da se sada ovde radi o drugim stvarima, a ne samo o hlebu. Ipak, predložio je da u upravu uđu dva predstavnika ZBOR-a: inžinjer Milosav Vasiljević i dr Stevan Ivanić. Ovo je prihvaćeno. Tako je 30. aprila obrazovana prva Komesarska uprava u okupiranoj Srbiji.

Ljotić i rad komesarske uprave

Uporedo sa početkom rada Komesarske uprave, Ljotić je uputio dva memoranduma nemačkoj Vojnoj upravi. U prvom memorandumu Ljotić je molio Nemce da izdaju naređenje da se iz ustaških, bugarskih i mađarskih zatvora puste hiljade pohapšenih Srba i da se zaustave progoni, pokolji i uništavanje srpskog življa. Što se tiče ovoga problema, i sam Komesarijat je uputio jedan memorandum sa dokumentacijom, fotografijama i drugim dokaznim materijalom, ali bez ikakvog uspeha. Sam Ljotić je posebno uputio svoj memorandum beogradskom biskupu Ujčiću, da katolička crkva prestane sa pokatoličavanjem Srba i da zaštiti goloruki narod. Ljotić je dobio odgovor da će, tobože, Rimokatolička crkva izaći u susret ovoj molbi, kada bude proučila celu dokumentaciju u navedenom memorandumu.

U drugom memorandumu Ljotić je molio, da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao u Grčkoj, puste svojim kućama. Na sve ovo nemačke vlasti su odgovorile Ljotiću da su im poznati ustaški zločini, ali da oni nisu u stanju da ih spreče.

Dana 5. juna 1941. godine je kao grom iz vedra neba do Ljotića stigao glas da je eksplodiralo skladište municije u smederevskoj tvrđavi. Radi obnove porušenog grada Komesarska uprava je postavila za izvanrednog komesara za obnovu Smedereva Dimitrija Ljotića, koji se odmah prihvatio ove funkcije, kako bi što više pomogao svom gradu. Za zamenika izvanrednog komesara postavljen je član ZBOR-a Andrija Ljolja. Ljotić je preko svojih nižih partijskih rukovodstava organizovao skupljanje pomoći i prikupljao podatke gde ima kvalitetne građe. Novoimenovani komandant Srbije Ludvig von Šreder je Ljotiću 17. juna uručio milion dinara za obnovu Smedereva. Ljotić je sam pozvao zboraše i ostale patriote da se jave na dobrovoljni rad u Smederevu. Od onih koji su se javili formirana je radna grupa od 350 omladinaca. Komandant logora u kojem je bila smeštena radna grupa bio je Vladimir Lenac - starešina zboraške omladine. Kasnije će ova grupa postati jezgro za stvaranje dobrovoljačkih jedinica.
Sama Komesarska uprava je u svom radu bila opterećena mnogim problemima. Šreder je ultimativno tražio od Komesarske uprave da donesu Zakon protiv Jevreja. Gestapo je već na veliko hapsio Jevreje po Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Komesarska uprava je odbila ovaj zahtev, i u Srbiji za vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije donet. Na isti način je Komesarska uprava odbila da banatskim Nemcima proda pančevački rit. Sam Ljotić je uspeo da iz pančevačkog zatvora oslobodi 1.200 uhapšenih Srba, uglavnom nacionalista, među kojima i predsednika smederevske opštine Rajkovića. Komesarka uprava je svoje delovanje uglavnom ostvarila u gradovima i većim selima putem činovnika i seoskih stražara. Na ostalom širokom prostranstvu počeli su se već u maju i junu stvarati naoružani odredi. Oni su se uglavnom grupisali u tri jezgra:

Prvo jezgro činio je pokret Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj Gori. Mihailović je uspeo da izbegne zarobljavanje pri aprilskoj kapitulaciji i iz Bosne se prebacio na Ravnu Goru. Za početak svoje akcije uzeo je datum 13. maj. Drugo jezgro činio je pokret đenerala Ljube Novakovića koji je egzistirao na planini Bukulji. Treće jezgro činio je četnički pokret vojvode Koste Pećanca.

Tek početkom jula (po izbijanju rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza) počela je sa akcijama i vojna grupacija sačinjena uglavnom od članova Komunističke Partije Jugoslavije. Njena akcija tokom leta 1941. godine (posebno na prostoru Šumadije i Zapadne Srbije), dovela je do pada Komesarske uprave čiji je rad bio paralisan.




Idi na stranu - |listaj dalje|