fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

upropastitelji - 92735 - 06.04.2015 : Ratko Obrenović Detroit, USA - best (0)

Upropastitelji Srbije (2)


FILIP CEPTER rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme "Transkop" u Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu, gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio "cepter posuđe" kao svoj izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog "kralja lonaca i šerpi". Kompanija "Cepter Internacional" osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2 milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa. Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom, medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja, procenjuje se na više milijardi evra.

Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu posuda "cepter" u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak firmiŠ7Ć, i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko delo. "Cepter banka" je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama (zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci "Cepter banku" da je privilegovana). Ceptera je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena objasnio je: "Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi-"

STANKO SUBOTIĆ rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je "mafijaški bos", koji kontroliše šverc cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog, od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom letovalištu Marbelji. "Cane" je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.

U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/-91. godine počeo je da se bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu, izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da je u posao s cigaretama ušao 1992: "Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar".

Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija. MIA je potom prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat javnosti, kada ga je zagrebački "Nacional" optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao cigareteŠ9Ć. Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s kompanijom "Britiš ameriken tobako", drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije Zoranom Đindićem: "Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije. Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim odnosima".

MARKO MILOŠEVIĆ je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je "nošenjem gajbi u kafani". Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom "Madona", opremljenu najsavremenijim tehničkim uređajima, podigao je zabavni park "Bambilend", otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe "Sajbernet", radio-stanicu i Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju "Skandal", koja je 5. oktobra uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je omogućio kontrolu nad prodajom cigareta "Filip Moris"u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se službena značka MUP Srbije 014119Š10Ć.

BRAĆA KARIĆ imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom. Osnovali su 1970.-ih "Kosovouniverzum", jednu od prvih i najuspešniju "ugovornu organizaciju udruženog rada". Već tada braća su stekla "mercedese" i po kuću u Peći i Tivtu.

Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd, prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarađivala s njima i niko nije pitao da li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana Miloševica i s njim često ručao i igrao karte.

Tokom 1998/-99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd dođe misija Džesija Džeksona koja je ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na rođendanu Bila Klintona 1996. godine.

Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije "Mobtel". Naknadno je utvrdeno da nisu platili ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i građevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna "BK kompanija" već godinama ne postoji. "Astra grupa", a posebno "Astra Simit",je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda "Mobtela".

Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić. Bogoljub - za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100 kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od čega je 658 bez dozvole).

Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića (M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje "prozora u svet". Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena i u sadašnjim političkim strukturamaŠ12Ć.

Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c) pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna, utoliko je uspešniji.

TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda, imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.

Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.

Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića, "Lutra", koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju. I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu, zastupnik je preduzeća "Radenska". Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.

Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti, nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio "zahtev vremena". Predsednik Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom "Prpjeka", nikako nije htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo "Španac". Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u "Španac", i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste uticaj ovog neverovatnog "obrtnika". Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša svakodnevicaŠ13Ć.

LJILJANA NEDELJKOVIĆ, kao šef kabineta predsednika SRJ, izuzetak je od prakse da su šefovi kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere: Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su događaji oko ubistva bivšeg visokog službenika Državne bezbednosti Momira Gavrilovića "skandal", koji preti da ugrozi sve rezultate demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave "istraživackim novinarstvom" i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da komentariše pisanjaŠ14Ć da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice "stvarana paralelna DB Srbije".

Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, "neprikosnovenog šefa kabineta Ljiljane Nedeljković". Marković navodi: "Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom. Ljiljana Nedeljković me je ubeđivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Međutim, jednog trenutka je briznula u plač izgovorivši: žSve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno-- Kada sam uhapšen i žhlađen- u samici, gospođa Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle 1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi. Gospođa Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha".

Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ.

Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da neće dati iskaz. Kao razloge je navela: "Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne odražava izbornu volju građana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim ništa što bi poremetilo tok tog postupka".

Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu "Status" kako je moguće da se istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta:

  • "Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića. To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: "Gavra mora da nestane", a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: "Vraćam se nazad na najviše mesto"!"

    Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića?

  • "Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko "Blica", do Slaviše Lekića koji u "Reporteru" pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: "Ko to ubija po Srbiji?"."

    Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: "Nije tajna da sam nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim rezultatom- Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuđuje".

    Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio 5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na "redovnom odsluženju vojnog roka" i angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić obavezno putuje sa delegacijom.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|