fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

praistorija - 92095 - 09.01.2015 : Mihailo Danilovic - best (3)

Velike istorijske prevare


Istoriografija ne može biti nauka iz više razloga, kojima smo mi u našoj predhodnoj knjizi posvetili čitavo poglavlje.

"Na stranu činjenica što, zbog volontarizma, "utvrđene istine" se ne mogu proveriti kao u egzaktnim naukama. Činjenica da dobar broj iznesenih tvrdnji, uopšte nije moguće proveriti, još više pogoršava njen kredibilitet. Ozbiljni naučnici istoriju prihvataju u njenom bukvalnom značenju. Događaji brzo dobijaju obradu u kojoj učesnici kao i sami događaji dobijaju nove dimenzije. Taj postupak daje velike mogućnosti za manipulaciju stvarnim događajima. Herodot, na primer kaže da on piše o događajima u kojima je i sam učestvovao a i koje je "od drugih čuo". Ta "druga ruka" može biti, a najčešće i jeste "obrada" stvarnog događaja, ili još gore, pojava sa određenom namerom. Vrlo često iza "namere" stoje krupni faktori kao što je država.

Iz mnogobrojnih primera istorijskih falsifikata mi smo odabrali dva primera iz stare i iz novije istorije.

A kako se legenda pretvara u "istoriju" nabolje svedoči slučaj čuvenog egipatskog faraona Tutankamona. Kao "veliki vladar" on je, navodno, "proširio i učvrstio" imperiju. U filmovima on je besni vitez koji u brzoj prikolici sa mačem u desnici seče neprijatelje kao kupus. Otac njegov Eknaton ¿ prvi jednobožac u staroj istoriji, oženjen čuvenom lepoticom Nefertiti rodila mu je velikog naslednika. Legendarna "ljubav" Eknatona i Nefertiti množila se u romanima u vidu ameba što ni do danas još nije prestalo.

*M.Ristanović: "Odisejevo zlatno runo Jadrana" / "Toison džor de lžAdriatique" **Izvorni oblik grčkog je porekla u značenju: priča, pripovetka

I, ko zna koliko bi još ta bajka trajala da je egzaktna nauka nije podvrgla ispitivanju. Ekipaegiptologa pod upravom prof. Zovih Havas podvrgla je DNK analizama telesne ostatke faraonske porodice. I, došla je do neverovatnih zaključaka: "Veliki vitez" TutAnkhAmon bio je bolešljivi dečak, slaboumna kreatura rođena u incestu između Eknatona i njegove rođene sestre, a ona "veličanstvena lepotica" Nefertiti bila je nerotkinja.

Još banalniji primer je najčuvenija na svetu Da Vinčijeva "Mona Liza", čiji je "zagonetni osmeh" izazivao poplavu sapunica u vidu malograđanskih romana, pa čak i "naučnih radova". Naučnici su danas utvrdili da ta "fatalna Mona Liza" sa "zagonetnim osmehom" uopšte nije žensko. Slika, po svoj prilici prikazuje autoportret maestra Leonarda Da Vinčija iz rane mladosti!

Ovakvih primera ima bezbroj. A, ta činjenica sugerira ozbiljnom naučniku ideju da je istoriografija istinita u onoj meri u kojoj uspeva da sakrije istinu. A to potpuno opravdava naš zaključak da se ta disciplina ne može smatrati naukom. U svakom slučaju, ova pojava zahteva veliki oprez prilikom istraživanja.

Prilika je da citiramo vrsnog istraživača u oblasti arheologije g. Nenada Gavrilovića iz Pariza, autora izvrsnog rukopisa "Univerzalna hronologija", koja ima direktne repekusije na ovaj rad.

"U poslednjim decenijama prošlog veka pojedine naučne discipline, a pre svega arheologija, napravile su na zapadnom Balkanu tako velike naučne prodore koje zapadnjačka nauka nije mogla napraviti hiljadama godina. Buržoaski naučnici na Zapadu jedva da su nešto načuli o Gomolavi, Starčevu, Grapčevoj Špilji, Butmiru, Crvenoj Stijeni i ostalim nalazištima neolitske kulture.

To je razlog zbog koga mi postavljamo pitanje: ima li smisla vršiti istraživanja na prostorima, kojima je zapadnjačka nauka lutala bez ikakvih opipljivih rezultata, a zanemariti potvrđene nalaze i rezultate, koji vrše potpun zaokret u istoriji čovečanstva, i ruše sve ono što je zapadnjačka istorijografija predhodno utvrdila na prostoru Podunavlja i Jadranske obale. Oni baziraju svoje zaključke na klimavim dokazima, zahtevajući imperativno da se njihove hipoteze prihvate kao naučna istina, koja u stvari, nema nikakve veze ni sa naukom, niti sa stvarnim stanjem stvari. Oni, doduše ponekad pominju podunavsku kulturu, a da predhodno ne znaju kako su se pojedine etničke grupe i plemena sa tih prostora raseljavale, i u kojim pravcima su se kretale po kontinetu.

Što se tiče rasa i jezika, mi dobro znamo da su mongoloidi govorili altajskim jezikom, dok je evroidna rasa govorila arhaičnim indo evropskim. Ognjište Indoevropljana, dakle treba tražiti oko Karpata i Crnog mora. Bez ikakvog mudrovanja nije teško zaključiti da se ognjište indoevropskih etničkih grupa nalazilo u trouglu Karpata, Dunava, i Dnjepra.

LAŽNA ISTORIJA S PODLIM NAMERAMA

Prema "nordijskoj", a pre svega austrijskoj istoriografiji, narodi koji oni nazivaju "Slovenima" ništa i ne čine od svog vekovnog postojanja, nego se samo nekuda sele i preseljavaju. Ali, ono što najviše nervira "nordijske istoričare", jeste činjenica što se ti narodi preterano mnogo "razmnožavaju, a to velike imperijalističke stratege silno zabrinjava. Ispada tako da te "Slovene" stalno treba držati pod kontrolom i smanjivati njihov prirodni priraštaj.

Taj razlog je, verovatno i uzrokovao brojne ratove i najezde koje su "nordijci" preduzimali protiv Slovenskih naroda. Najbolji dokaz za ovu tvrdnju jeste ponašanje Austro-Ugarske okupacione sile u Srbiji u početku Prvog svetskog rata. Austrijski vojnici, po naređenju predpostavljenih vršili su masovne zločine nad srpskim civilnim stanovništvom, takve istorija nije zapamtila ni u najcrnje dane Turske okupacije. O tome nam najbolje svedoče masakri koje su Austrijanci sproveli u Mačvi u početku rata. Po nečijem naređenju vojnici su ubijali, ne samo sve muškarce, nego čak i maloletne dečake ispod deset godina. I ne samo to. Po nečijem naređenju vojnici su dečacima tupim predmetom razbijali lobanje i vadili mozgove. Čak su tako izvađene mozgove upotrebljavali da hrane vojničke pse. Očevici svedoče da se samo mali broj dečaka uspeo sakriti u gustim šumama Mačve i zapadne Srbije. Nema ni govora o tome da su ove odvratne zločine činili vojnici po sopstvenoj volji. Postoje čak dokazi da su, u okviruvojnih jedinica poslali specijalne "Ajnzac" grupe koje su izvršavale ova gnusna dela po naređenju predpostavljenih starešina među kojima je bilo dobar broj generalštabnih oficira.

Taj smišljeni i dobro organizovani, neljudski i genocidni postupak prisilio je Srpsku vojsku da u koloni preko zavejanih albanskih klisura povedu sa vojskom više od 40 000 srpskih dečaka, uglavnom ispod 15 godina. Zbog užasnih uslova ovoga povlačenja veliki broj ovih maloletnika stradao je od gladi, zime ili od kuršuma albanskih zlikovaca. Suvišno je i govoriti o tome da je ta kategorija stanovništva bila neboračka, koja nikome nije mogla nikakvo zlo učiniti.

Ovakvo ponašanje jedne imperijalne vojske, čak ni posle njenog poraza, nikada nije podvrgnuto pod međunarodnu krivičnu odgovornost onih koji su naređenja za ovaj genocid izdavali. Po receptu falsifikovanja istorije ispalo je da je za Prvi svetski rat kriva Nemačka, a da je Austrija, bezmalo ispala žrtva. Oni istoričari koji ne znaju suštinu zbivanja u to doba nikako da se prisete da je katolička Austrija miljenica Vatikana ništa manje nego Hrvatska. Niko od njih nije ni pokušao da uoči taj veliki istorijski previd. Uostalom, što se tiče Srbije, vojska Nemačke nije ni učestvovala u operacijama na teritoriji Srbije! A jeste Austro-Ugarska u kojoj je većina borbenog sastava pripadala katoličkoj veri. Malobrojni mobilisani pravoslavci nikakve zločine činili nisu, jer je više komande nisu "poveravale" ovako odgovorne zadatke.

KAKO SU SE SELILI SLOVENI

Najveća i najpodmuklija prevara i podvala koje je "nordijska" "nauka" propovedala vekovima jeste ona o poreklu Slovena i o njihovom stalnom nekakvom preseljavanju. Ta teorija manje pogađa zapadne slovenske narode ali zato nemilosrdno pogađa južnoslovenske.

Ono na šta nas danas upozoravaju istoričari Svetislav Bilbija i Milenko Nikolić, može uočiti svaka pismena osoba, pod uslovom da vlada ćirilicom. A na tu činjenicu pre više od 20 godina snažno je upozorio vrsni istoričar i Srbin Svetislav Bilbija: "svaka osoba koja vlada ćiriličkim pismom, bez obzira na stepen obrazovanja, može, bez upoređivanja odmah ustanoviti koliko je očigledna sličnost između vinčanskih slova i ćiriličnog pisma".

Milenko Nikolić s pravom upozorava da ovakvih razmišljanja pre Bilbije nije bilo: "Umesto toga izmišljena je bajka o nekakvom "Ćirilu" koji je za narode doseljene sa nekakvog "Kavkaza", trebao da sastavi jedno pismo, zbog čega je kasnije još morao postati i svetac. Mi ne poznajemo nikakvog "Ćirila" kao osobu koja je izmislila slova. Ali znamo za Apostola Ćirila koji je živeo puno kasnije, a poznajemo njegovog brata Metodija. "Mi o ovoj braći danas znamo, manje više sve. Konstantin je bio glasoviti istoričar, filozof i filolog svoga vremena, koji je stekao visoko obrazovanje u školi patrijarha Fotija, a sa samo 25 godina stekao je zvanje filozofa. Kao velikog naučnika Vizantijski car ga je slao u svojstvu misionara u udaljene krajeve sa zadatkom da širi hrišćansku dogmu. On je to tako uspešno obavljao da je postao uzor svakom misionaru..." (S.Bilbija)

U svojoj misiji Konstantin nije izmišljao nikakvo "novo" pismo, jer za to nije imao nikakve potrebe, stoga što je to pismo postojalo već najmanje pet šest hiljada godina, a bilo bi naivno pomisliti da ga on nije poznavao. Bajka o "Slovenskim narodima, koji su se doselili sa Kavkaza, neodrživa je izmišljotina. Sve do 1600. godine, istorija ne poznaje nikakve "slovene". Nestor Časni, doduše na jednom mestu pominje jedno pleme pod tim imenom na dalekom severu Rusije, u sibirskim tundrama. Nedoučeni "nordijski" istoričari imali su prilike da načuju nešto o nekakvim seobama sa Kavkaza, pa su, u svom velikom neznanju, tamo strpali i "Slovene". Po toj jednačini ruska plemena su krenula u "migracije" sa Kavkaza na sever, i to preko moćnih susednih carstava Hazara i Polovaca. A rusko polovački ratovi trajali su, manje više hiljadu godina, i to uvek po istom scenariju. Polovci napadaju s juga, a Rusi- sa severa. Mi postavljamo pitanje, koje ima svoje logično opravdanje: ako su se Rusi bilo odakle "doselili", ko je onda pre toga živeo na ruskoj zemlji? Na to pitanje nikakva nauka ne bi mogla dati odgovor zbog toga što on i ne može postojati.

"Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Cirilder spil gelebt haben musteund lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift¿Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinenBruder"

Velike seobe naroda sa Kavkaza jesu istorijska činjenica koju potvrđuju mnogobrojni dokazi, a pre svega jermenski i gruzijski hroničari. Episkop Leonti Mroveli beleži katastrofalan zemljotresu mestu Dvinu koji je progutao za jednu noć 220 000 ljudi. Istina je da su narodi bežali s te "ognjene zemlje" u razdoblju od 1500 godina u pravcu Crno more Bosfor Mediteran, i dalje put Evrope. Ali u tim ogromnim seobama nigde i nikakvih "slovenskih naroda" nema.

M.Nikolić postavlja epohalno pitanje: "sa kojim je narodima Konstantin Filozof bio u dodiru i koje su pismo imali", pa zaključuje: narod koji je na ovoj teritoriji živeo bio je srpski narod, a pismo srpsko pismo. (Nikolić,str 41.).

Konstantin u pratnji svoga brata Metodija, prokrstario je čitav Balkan, Malu Aziju i egejski arhipelag. Svi narodi na ovim zemljama već su bili primili hrišćanstvo. Istovremeno na ogromnim prostorima na sever od crnomorskih obala, hrišćanstvo još nije bilo uhvatilo čvrstog korena. I Car, i Patrijarh vizantijski, svesni težine ove misije uputili su Kostantina na Krim, u grčke provincije sa zadatkom da u tom ogromnom prostoru uvede jednobožtvo.

Konstantin Filozof bio je najučenija glava Imperije u rangu akademika. Car i Patrijar bili su svesni da je samo on sposoban da izvrši veliku misiju. Na severu od crnomorskih obala, na ogromnim prostorima živela su bezbrojna plemena i narodi nad kojima ruski vladari nisu imali skoro nikakve vlasti. Većina tih plemena su milom ili silom, već primila hrišćanstvo, ali je institucionalno Šlimanovo "otkriće" stoji čvrsto. Ta zavera ćutanja i prećutkivanja, čak ni zasto godina nije prihvatila otkrića naučnika svetskog renomea o prevari koja se lako otkriva. Šliman je, očigledno istorijski spomenik pod zaštitom države.

Istražujući tragove Jasonovih i Odisejevih putovanja, pisac ovih redova došao je do zaključka da su oba ova putovanja nesumnjiv istorijski događaj, i da su se odigrala na istočnoj obali Jadranskog mora između Boke i ušća Cetine. Ovu činjenicu autor je dokazao uz primenu deset egzaktnih naučnih disciplina: geologije, arheologije, nautike, ekonomije, itd. A za tu knjigu u Evropi (Nemačka, Francuska, Britanija) vrata izdavača su tvrdo zamandaljena.

Zavera prećutkivanja je pretvorena u solidarni princip, koji ne znači negiranje, nego mrgodno prećutkivanje. "Gospodine, vaša knjiga je vrlo interesantna, ali..." tako počinju odgovori izdavača. Pod ono "ali" najčešće se "sa žaljenjem" kaže da "taj slučaj" nespada u obim naše izdavačke deltnosti, i tome slično.*

ŠLIMAN O SVOJIM OTKRIĆIMA

Prema svojoj kozmetički ulepšanoj autobiografiji, Šliman je, boraveći u Holandiji kao šegrt za tri godine naučio šest jezika, a među njima čak i sedmi ruski. Zbog toga ga je zapazila firma "Šreder" i uputila ga u Rusiju sa zadatkom da otvori filijalu. On je taj posao toliko "dobro otvorio", da je za nekih 3 do 4 godine zaradio 50.000 zlatnih rubalja. U domovini je zbog toga uspeha bio jako tražen: tražila ga je policija po prijavi firme "Šreder" zbog pronevere. Ali organima gonjenja Šliman je bio "nedostupan". Posle toga u domovinu više nije navraćao. Pošto mu se jedan brat skrasio na Divljem zapadu u SAD u Šliman kreće u "osvajanje" tog kontineta. Posle više pokušaja i brodoloma konačno mu je "pošlo za rukom" da se iskrca na američko tlo. Put je nastavio preko kontineta i stigao u gradić Sakramneto, koji je, kao i čitavu Ameriku tresla zlatna groznica. Šliman, naravno nije ispirao zlato kao i sav tamošnji svet nego je otvorio banku. Za sitne pare kupovao je zlatni prah od kopača ljudi neukih i nepismenih i za kratko vreme zaradio 100.000 dolara! Koliko je bio omiljen najbolje svedoči činjenica da je tri puta izbegao atentat pošto su kopači, konačno shvatili da ih pljačka jer mnogima nije ni platio "prodato zlato". Uspeo je, ipak, da pobegne i da se dokopa Vašingtona. Kao bogatog i kao "uglednog" biznismena imao je čast da ga primi čak i predsednik Amerike, ali mu je uskoro, po svoj prilici i Amerika postala "tesna" koju navrat nanos napušta.

Vrativši se u Evropu Šliman je daleko zaobišo svoju domovinu pošto ga je tamo čekala poternica. To je početak pedesetih godina kad Francuska i Engleska pripremaju agresiju na Rusiju događaj poznat u istroriji kao "krimski rat".

SLUČAJ KLAJPEDA

Krimski rat je magnetnom snagom privukao Šlimana, pa se ponovo našao u Rusiji. Obe sukobljene strane imale su velike potrebe: Rusija za oružjem, a saveznici za hranom. U takvim okolnostima vispreni trgovac pliva kao riba u vodi: Rusima prodaje oružje kupljeno od njihovih neprijatelja, a ovima opet prodaje ruske namirnice. U to doba, zahvaljujući Šlimanu, baltički gradić Klajpeda, inače poznati trgovački centar sa mogim firmama i skladištima, načisto se proslavio jer je bio centar robnog prometa između Rusije i Evrope. Tada se i dogodio slučaj koji je ušao u sve Evropske kriminalističke arhive: za jednu noć izgorela su sva skladišta u Klajpedu! Samo je Gospod sačuvao svoga "miljenika" Šlimana njegovo skladište puno razne robe ostalo je netaknuto. On je, zatim, brzo i unosno rasprodao robu i na brzinu nestao iz Rusije. Carski organi gonjenja pokazali su se nedosetljivim i sporim. Potragu za njim istovremeno su raspisali i saveznici pošto su se, konačno "dosetili"da im je Šliman za njihove pare prodavao njihove topove. Kao i Rusi i saveznici su ostali praznih šaka.

Šliman se već uveliko nalazio na putu oko sveta preko Sredozemlja, Indije, Kine itd. Za to vreme završio se veliki rat, pa se na "podvige" velikog kombinatora već bilo i zaboravilo. Evropa je sad Šlimanu dostupna, ali mu je domovina još uvek bila "vruća". Stigavši u London Šliman je saznao senzacionalnu vest da je jedan britanski lord platio nezamislivu sumu od 74.000 funti sterlinga za nekoliko ukrasa sa Partenona. Kao vispreni "majstor" odmah je shvatio da se pred njim otvara zlatni rudnik.

PLjAČKA ANTIČKIH GROBNICA

U istorijskim analima dobro je poznato da su egipatski faraoni i drugi vladari sahranjivani ugrobnice sa puno dragocenosti koje će vladaru poslužiti "na onom svetu". Oni što su "ostali" na "ovom svetu", takođe nisu bili bez pameti pa su zaključili da pokojniku "tamo" ne treba ništa, a da će njegovo blago bolje poslužiti živima nego mrtvima. Tako je nastala, još u doba egipatskih vremena unosna "delatnost" pljačke bogataških grobnica. Šliman je odmah shvatio da se predmeti iz antičke Helade na zapadu prodaju po nezamislivim cenama. A, budući da je kralj Prijam, po legendi bio basnoslovno bogat, Šliman je odlučio da potraži njegovu grobnicu, pošto mu je sudbina poverila ovu istorijsku misiju. Istini za volju, on je već bio toliko bogat da mu je manje bilo stalo do zlata, a više do naučne slave. Međutim, bio je svestan da je polupismen i da je reč "arheologija" čuo prvi put. Stoga je rešio da prvo postane "učeni arheolog". S tom namerom uskoro se našao u Parizu. Jednom takvom "talentu" nije, naravno tebalo puno da uđe u veliku naučnu disciplinu. Čak, brže nego što je za tri godine "naučio" sedam jezik astekao je diplomu arheologa u Parizu, pa pošto ga je sudbina odredila da otkrije Prijamovu prestonicu, zaputio seu malu kneževinu Grčku, koja se tek pre dvadesetak godina oslobodila od otomanskog jarma. U njegovoj autobiografiji piše da je tamo dočekan kao mesija, koja će otkriti zagonetke slavne grčke istorije. Prvo je, naravno požurio na Odisejevu Itaku, i čim je malo čeprkao, otkrio je grobnice ne samo Odiseja i Penelope, nego i većine heroja učesnika trojanskog rata. Šta je on stvarno "otkrio" to se nikad nije saznalo, pošto nikad niko nije kontrolisao njegovu delatnost.

Još pre dolaska u Grčku niko u Evropi nije bio raspoložen da mu pruži gostoprimstvo. Mada nije do kraja razjašnjeno, ali po svoj prilici uskoro je i u Odisejevoj domovini postao nepoželjan. Pa, pošto ne bi bilo nikakve logike da na grčkoj teritoriji "pronađe" Prijamovu prestonicu, Šliman baca oko na Tursku. Na tom stupnju njegove delatnosti pojavljuje se ličnost koja mu je učinila ogromne usluge. Bio je to Frank Kalvert američki konzul u Carigradu. Pre nego što će Šliman uz pomoć Kalverta kupiti brežuljak Hisarlik, nemački arheolog fon Han već je vršio iskopacanje na obližnjem lokalitetu Bunarbaši, pokušavajući da tamo otkopa Prijamovu Troju. Pošto se pokazala besmislenost Hanovih iskopavanja, Šliman se ustremio na Hisarlik. On nije oklevao: za dve godine "otkrio je" Prijamovu prestonicu sa ogromnim blagom i tako postao najslavniji arheolog sveta.

Godinu dana pre nego će Šliman započeti iskopavanje "Troje II" pojavila se prva negativna reakcija na njegova "otkrića". Godine 1877 pojavila se u Lajpcigu omanja knjiga pod naslovom "Geschichte von Troas", čiji je autor bio mladi istoričar Eduard Mejer. Mada je bio veliki talenat dvadesetogodišnji Mejer nije bio kadar da ozbiljno uzdrma Šlimanova "otkrića".

A, velika senzacija privukla je mnogo radoznalaca na Hisarlik. Mejer je u međuvremenu postao profesor univerziteta u Hale u, gde je 1880 objavio svoju čuvenu knjigu "Geschichte von Alterum", koja se, doduše malo bavi Šlimanom ali iz nje nije teško zaključiti da Šlimanova "otkrića" nemaju nikakva uporišta u stvarnosti.

Težak udarac Šlimanu i njegovoj domovini zadao je nemački oficir Ernst Betiher koje je, 1883. godine posetio Hisarlik i Šlimanovu Troju i zaključio da ta "Troja" nije bila ništa drugo nego običan krematorijum. Njegov izveštaj teško je uzdrmao Šlimana pogotovo u Nemačkoj u kojoj su se istoričari i arheolozi frontalno okrenuli protiv njega. Ali ni Šliman nije sedeo skrštenih ruku. Godinu dana pre svoje smrti on je na Hisarliku organizovao veliki naučni skup i okupio najčuvenije arheologe. Učestvovali su Karl Human, Čarls Valdstein, fon Dun i naravno Vihrov iFrank Kalvert. Skup je, 30 marta 1890. sačinio jedan "protokol" kojim je okrivio nemačkog oficira za klevetu!

Jedan tako eminantan naučni skup nije mogao doneti "pogrešnu odluku" mogla bi biti rezultanta javnog mnenja u Nemačkoj. "Prijamova Troja" na Hisarliku donekle je "učvršćena", ali je u Šlimanovoj domovini ostala previše klimava. Ipak, umesto nauke, na scenu je stupila politika. Ne treba zaboraviti da je želja za ujedinjenjem nemačkih državica u veliku imperiju dobila snažan zamah posle njene velike pobede ned Francuskom, nešto ranije. Državni interesi su nalagali veličanje svega što je Nemačko. Još više je opstanku Šlimana doprinela činjenica da su prema njemu osećali simpatiju Kajzer i Bizmark, koji su ranije u nekoliko navrata srdačno primili. Šliman je umro 1890. godine, a njegovo delo nastavio je njegov saradnik Dorpfeld, koji je nastavio čeprkanje na Hisarliku.

Nauka i slabo obaveštena javnost u Evropi i Americi, zaista su poverovali da je problem Prijamove Troje "definitivno rešen". To je pokušao da dokaže američki univerzitetski profesor Blegen koji je na Hisarliku čeprkao nekoliko godina, i po svom priznanju "ništa novo nije otkrio"! To mu ipak nije zasmetalo, da po povratku u Ameriku napiše knjigu u šest tomova, u kojoj je "potvrdio" da je Šliman "definitivno rešio problem svetog Prijamovog Iliona".

O autoru: Profesor dr Milan Ristanović je doktor filoloških nauka, profesor Sorbone u penziji, član Udruženja književnika Francuske i prevodilac. Aktivno poznaje desetak jezika;




Idi na stranu - |listaj dalje|