fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

vogosca_1992 - 91919 - 25.12.2014 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (10)

Maj 1992 godine (2. dio)


U međuvremenu, dok sam bio na Žuči, izdešavale su se mnoge stvari. Zbog oružanih sukoba početkom maja '92. godine, u Svrakama su zarobljeni svi oni koji su sa muslimanske strane učestvovali u borbi. Među njima su bili I moje prve komšije Mirso Prutina i njegov otac, a ni Haris više nije bio na slobodi. Iako su poslije sukoba ovi ljudi bili pušteni kućama, ponovo su pokupljeni kao zarobljenici jer je sve ukazivalo na početak građanskog rata u kojem će trebati zarobljenici da bi se izvršila razmjena za svoje ljude, za koje je muslimanska strana tražila otkup za njihovu slobodu. Pošto je za zarobljene Srbe bilo najlakše dobiti slobodu preko tih ljudi, neko je vjerovatno došao do ideja za njihovo ponovno hapšenje. Neki od njih su saznali da će ponovo biti uhapšeni, pa iskoristili priliku da pobjegnu na teritoriju pod muslimanskom kontrolom.

Taj isti dan kada sam se vratio sa Žuči, u stan mog oca je došla majka Mirse Prutine da me pita da li bi ja htjeo da odem do zatvora i odnesem nešto garderobe, kako bi se oni mogli presvuću i nešto pite koju bi im ona napravila. Čvrsto sam joj obećao da ću otići do zatvora da ih obiđem. Ona mi je govorila, ako je to opasno po mene ili me je strah da se ne izlaižem tom riziku. Rekao sam joj da se ništa ne brine, i da to spremi za sledeće jutro a ja ću im sve odnijeti.

Ona je otišla kući a mojim roditeljima je bilo veoma drago što sam joj to obećao.

Sutradan je Mirsina mama donijela sve po dogovoru, a ja sam se spremio i krenuo u komandu zatvora, poznato pod nazivom "Kod Sonje". Zbog mog pokušaja da uručim Mirsi ono što mu je majka spremila, bio sam pritvoren cijelo popodne. Bio je to strašan doživljaj za mene da me moji drže u zatvore poput nekog izdajnika. Bilo je tu svakakvih likova koji su se muvali po prostorijama komande zatvora, ali sam izdržao sve psihološke pritiske pa su me pred veče pustili. Pošto sam i dalje insisitirao da odem do Mirse da bih mu predao ono što sam ponio, Brane Vlačo mi je rekao da sam ja sto-posto lud, ali će mi ipak dozvoliti da ih obiđem. Tom prilikom mi je dao jednog policajca, kojeg smo svi u Vogošći znali pod nadimkom Golub, da me odveze u zatvor da obiđem svoje komšije, a onda će me taj isti policajac odvući kući. Tako je i bilo.

U zatvoru sam osim Mirse i njegovog oca vidio i Harisa. Obećao sam i njemu donijeti nešto da se presvuče. U međuvremenu, dok je Haris bio u zatvoru, njegov stan je opljačkan pa mu nisam mogao donijeti njegove stvari. Kako za Harisa nisu imali nikakave dokaze da je bilo šta protivzakonito uradio, njega su pustili na slobodu. Tom prilikom sam ga vidio i dao mu nešto mojih stvari da se presvuče. U stan se više nije mogao, a ni smio vraćati, pa je nekim putevima uspio da izađe iz Vogošće i dočepa se muslimanske teritorije. O njemu više nikada nisam ništa čuo, ali se iskreno nadam da je taj divni dječaki preživi ono ratno ludilo!

Sledećeg dana sam, hodajući po Vogošći, saznao da nekih ljudi hoće da obiju "Bosansku kafanu" čiji je vlasnik bio Softić Ibre. U kafani se nalazio i sto za bilijar, što je u VogošćI bila veoma popularna igra u to vrijeme pa su mnogi su željeli da nasilno otvore kafanu da bi odigrali koju partiju bilijara. Pošto sam dobro poznavao Ibru, a koji je imao kuću u Kršama u blizini mog rahmetli punca, odlučio sam da od Ibre potražim kljuć od radnje kako bi je pokušao zaštititi od provale i krađe. Računao sam na to da će moje autoritet spriječiti mnoge da pokušaju napraviti provalu tog objekta. Sa Tešom sam otišao u Krše na vrata Ibrine kuće, ne bili za otvaranje kafane dobio odobrenje i ključeve od Ibre. Bio sam u vojnoj opremi, sa puškom na leđima. I dok smo ulazili u selo, na nas niko nije otvarao vatru iako smo bili sigurni da smo pod pratnjom budnog oka muslimanskih stražara raspoređenih po okolnim zaklonima.

Pokucali smo na Ibrina vrata, ali nam niko nije otvorio pa smo se nakon izvjesnog vremena okrenuli i bez žurbe pošli nazad prema Vogošći.

Cijeli dan je protekao mirno. Negdje predveče sam sjedio sa omladinom iz komšiluka u parkiću na klupama koji se nalazile ispred očeve zgrade. U jednom momentu počela je rafalna paljba iz šumarka sa obližnjeg brda na dohvat zgrade mojih roditelja. To je bio znak za uzbunu i odmah sam se uputio u očev stan, obukao vojnu opremu i sa puškom krenuo ka komandi čete gdje je po dogovoru bilo mjesto za okupljanja u slučaju opasnosti. Tamo su me obavjestili da mi je otac pogođen u glavu i da se odmah vratim kući.
Trčeći sam se vratio nazad i na podu sam našao nepomično tijelo mog tate. Dok sam držao njegovu glavu koja je još uvjek bila topla, krv je tekla niz moje ruke. Nisam mogao da vjerujem šta se desilo! Dok sam tako klečeći gledao u njegovo tijelo, u stan je uletio Gojko Šojić, I prijetečim glasom upitao:

  • "Ko je pucao na vojnika na mostu?"

    Kada sam ga vidio, onako nadmenog i silnog, koje samo kukavice pod oružjme mogu da urade, spustio sam očevu glavu na pod i kriknu, pošavšI prema njemu sa namjerom da ga zadavim golim rukama. Ta kukavica se okrenula i počela da bježi niz stepenice ne okrećući glavu da vidi da li ga gonim. Sa Gojkom sam se tokom rata puno puta susretao, ali mi nikada nije htio reći ko je bio na mostu i zašto je pet pušaka pucalo u prozor na kojem se nalazio moj otac.

    Tu subotu naveće, kada sam se malo smirio, nazvao sam brata i javio mu da je tata ubijen. Na telefon se javila moja snajka, rođakova žena iz Subotice. Kada je prepoznala moj glas, odmah me je upitala: "šta se desilo?"

    Pokušo sam da se suzdržim, ali nisam mogao jer su osjećaji tuge I bola bili jači od mene. Počeo sam da plačem i tražim da pričam sa bratom. Rekoh mu da je tata ranjen, ali me on preseječe i reče:

  • "Buraz, nemoj da pričaš gluposti! Da li je tata mrtav?"

    U glasu sam mu osjetio uznemirenost, ali sam ipak potvrdno odgovorio i on mi je bez suvišnih pitanja rekao da sutra krenuti za Vogošću da će stići prije sahrane. Pošto je moj brat imao završni ispit za ponedeljak na Višoj školi u Novom Sadu ubjeđivao sam ga da ostane i izađe na taj ispit.

  • "Ne mogu buraz," kaže on meni, "ne znaš ti kako je meni biti ovde dok naš narod tamo ratuje i gine. Dolazim sutra i gotovo!"

    Opet pokušavam da ga urazumim da možda neće stići na sahranu i da je bolje da ne dolazi!

  • "Ostani u Subotici sa djecom, ukoliko ja poginem da bar neko ima od muških glava da se brine o našim porodicama, a ja ću sve dati od sebe i ratovati za nas obojicu!"

  • "Neću bruz," opet će on meni, "ti dođi ovamo i podiži našu dijecu a ja se odmah vračam nazad!"

  • "Ostani barem tamo dok taj ispit ne položiš, da bar tu školu završiš!" - rekoh mu.

  • "Neka buraz, ako se preživi rat biće prilike i za taj ispit da se položi!"

    I stvarno, moj buraz ne htjede ostati, nego se vrati da ratuje za svoj narod. Tako moj otac nije doživio da vidi da njegov sin nije izdao svoj narod, kao što je on u jednom trenutku pomislio! Vratio se njegov sin nazad, pošteno odradio svoj dio, a za svoje ratne zasluge od države dobi i orden!

    Moj brat je stigao u nedelju kasno u noć. Iako nije bilo prevoza iz Sumbulovca do Vogošće uspio da se prebaci i tako stigne da bude na sahrani.

    Sahrana je bila planirana za ponedeljak na gorblju u Rosuljama. Pošto je grobna jama bila na istočnom dijelu groblja otvoreno u pravcu Ugorskog iz kojeg su muslimani imala dobru kontrolu tog terena, moj druga Feđa je otišao u Uglješiće i zamolio muslimansku stranu da taj dan ne otvaraju vatru dok se obavlja sahrana.

    I tako je i bilo! Sahrana je obavljena bez ikakvih incidenata i na tome sam muslimanskoj strani bio veoma zahvalan!

    Taj isti dan, u toku sahrane moga oca, naše snage su po predhodnom usmenom dogovoru između Vlače Braneta i Krša pokušale da razoružaju mještane sela Kreše uz garanciju da će biti zaštićeni od naših vlasti. Za taj dogovor su snage iz Sarajeva saznale i iscenirale borbu u kojoj su najviše nastradale Krše. Uz pogibiju Krša nastradao je i naš heroj Peca Kuzman, a Pavle iz Reljevske ceste je bio zarobljen.

    Nakon sahrane moga oca, moj punac ne znajući šta se dešavalo taj dan u Kršama, krenuo je svojoj kući, putem koji je vodio preko Jeftića. Kada su ga Jeftići vidili da ide prema Kršama zaustavili su ga i rekli mu šta se desilo. Moj punac i punica su se vratili nazad i otišli u stan u Omladinsku ulicu. Prenućili su u stanu i u utorak u jutro nazvali me na telefon, javili se i rekli mi šta se desilo u Kršama i da oni ovog trena napuštaju Vogošću. Odmah sam se zaputio do nih, ako ništa da se sa njima pozdravim, ali kada sam tamo stigao oni su već bili otišli.

    Na stolu sam našao poruku na kojoj je pisalo: "Sine, ako je ikako moguće otiđi u Krše, otvori kavez i pusti kokoši da izađu kako ne bi pocrkale od gladi. Izvedi i kravu iz štale i ako imaš gdje odvedi je kod nekog seljaka da tamo bude jer je steona".

    Čitajući poruku pođoše mi suze i pomislih: "O Bože, da li ćemo se ikada više vidjeti!"

    Pošto je bratov punac živio na selu njega sam pitao da li mogu dovesti kravu i držati je kod njega u štali sa njegovom stokom. On se složio i ponudio se da pođe sa mnom u Krše pošto on zna bolje vladati sa stokom. Pristao sam i krenuli smo u selo. Na putu u Jeftičima sreli smo jedno auto "Golf" u kojem sam prepoznao Marinka Ivanovića. Burazov punac, Relja, je od ranije poznavao Marinka i znao je da je on moj komšija, a pošto mi je otac ubijen, on ga upita da li me poznaje, misleći da bi trebao da mi izjavi saučešće. Marinko ni jednog trenutka nije okretao glavu prema meni, ali je odmah odrečno klimnuo glavom govoreći: "A-a, ne poznajem ga". Izgledao mi je jako preplašen i u tom strahu kao da nije dopiralo do njegovog mozga zašto ga Relja to pita. Ja, i ne sluteći zašto je Marinko uplašen, predložih Relji da nastavimo dalje. Relja krenu zamnom a Marinko pritisnu papučicu gasa od "Golfa" otetom od komšije i sjuri se niz brdo u pravcu Vogošće. Kada sam bio na domak Krša sretoh se sa Božom Jeftićem koji se prestavljao nekim seoskim komandirom, ozbiljno se suprostavi mom prolasku, tvrdeći da su muslimanske snage još uvjek u selu. Ja ne obratih pažnju na njegovu priču, već krenuh dalje u pravcu punčeve kuće. Ralja krenu za mnom. Pošto sam djelimično poznavao teren, uputih se prema izvoru na kojem je moj punac sipao vodu za piće. Tamo me sustiže i Relja. Iako je to bila gusta šuma, sa tog mjesta se moglo dobro osmotriti okolina kuće, pa smo nas dvojica to i učinili. Kada smo se uvjerili da se ništa ne dešava, rekao sam mu da ja odoh do štale. Polako sam se prikradao, a kada sam stigao, otvorio sam kavez za kokoši, a zatim ušao u štalu, prišao kravi, uhvatio je za uže kojim je bila svezana i počeo da je vučem vani. Međutim, krava je stajala ukopana i nikako nije htjela da krene za mnom. Svi moji napori su bili uzaludni. Izašao sam vani i mahnuo rukom Relji da dođe. On je odmah shvatio šta se dešava i brzo je došao do mene. Relja je prišao kravi, pomilovao je i nešto joj kroz zube promrsi, i ona krenu za njim a da Relja čak ni uže nije zategao.

    I tako, krenuli smo nazad u Vogošću, Relja prvi, za njim krava i ja za kravom. Kravu smo odveli na Kremeš i posle izvjesnog vremena smo vidjeli da krava više nije steona. Vjerovatno je izgubila plod u tom ratnom strahu.

    Eto, tako je protekao najstrašniji maj u mom životu. Bio je to maj 1992. godine!




  • Idi na stranu - |listaj dalje|