fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

jezik - 90387 - 03.06.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

O nemačkom i latinskom jeziku


Tekst objavio Naš Glasnik - 30/05/2014

Za najranija dela nemačke književnosti neki kažu da su pisana na nemačkom, a drugi na latinskom jeziku. Otfrid, jedan pisac ("nemačkog") iz devetog veka naziva jezik kojim piše "franački", dok u naslovu na latinskom, taj isti jezik se zove "theodiscus" kao kod Notkera iz 10. veka, što se odnosi na jezik ali ne i zemlju, jer su različita plemena slavila istoga boga. Otuda, reč "deutch" izvorno ima značenje "narodni", u isključivo latinskim tekstovima-

Osim latinskog i starovisokonemačka književnost je odbačena kao još jedna zabluda vladajuće nauke. U brojnim pojedinačnim dokazima latinsku pesmu saksonskog kralja Henrika IV (oko 1050-e godine) G. H. Pertz i R. Kepkr, su prepoznali kao falsifikat jednog humaniste iz 1508. godine- Pri tome ne bi bilo samo dokazano da je naša istorijska slika onog vremena potpuno pogrešna, još gore, da u ono vreme uopšte nisu postojali latinski tekstovi, da je onaj latinski morao biti izmišljen (Uve Toper).

Za vreme Karla Velikog, pa ni do 12. veka kada je nemačka književnost navodno nastala (još jednom), nije bilo ni nemačkog ni latinskog jezika jer ne postoje originalni rukopisi, dokumenta, ni literarna dela pre 12. veka. Praktično, svi dokumenti iz tog vremena su nastali kasnije- Naš latinski je stvoren tek za vreme humanizma (Toper). Nikada nije bio narodni jezik, već "lingua franca" i izmišljeni veštački jezik" (L.G. Gajze,189), Latinski nije tako star, jedva da ima 1000 godina (E. Gobovič). U 12. veku je uveden je u rimokatoličku crkvu, kao zvanični jezik (L.G. Gajze).

M. Nikolić koriguje gornje navode i tvrdi da latinski jedva ima 400 godina! Latinski se najranije razvio tek oko 1600-te godine i to iz srpskog pisma i jezika. Razvijen je sa jedinim ciljem da vesti, poruke i druge izgovorene ili napisane reči učini pristupačnim samo određenoj eliti-a to su bili vlastodršci (i njihovi klerikalni pisari)" kaže L.G. Gajze. Verovatno je iz ovih razloga i nastala izreka: "Latinski je šatrovački srpski".

Za "selidbu naroda" ili o nekoj hristijanizaciji Merovinga i Karolinga, kao i Karlu Velikom uz izmišljene narode njegovog vremena, nema nikakvih dokumenata niti arheoloških nalaza. Ne samo da u Karlovo vreme nije bilo latinskog, nije ga bilo ni u 10. niti 12. veku, kao što nije bilo ni latinskih tekstova- Prve obimne latinske tekstove klasika i biografije Homera, Helmija (Hermesa)- i drugih mitskih ličnosti pripremio je Skaliger oko 1600 godine! (U. Toper). Jedan naučnik koji razmišlja svojom glavom javlja se povodom ove teme: Poreklo grčkog i latinskog se može utvrditi jedino od pre 450 godina (K. Fister). Još jedan naučnik razmišljao je o latinskom jeziku 200 godina pre Fistera-. Od izvornog jezika je stvoren drugi, sada takozvani latinski jezik za bogosluženje, trgovinu i za međusobnu komunikaciju (P.F.J. Miler).

Na kraju 20. veka, Karlo Veliki je obeležen kao pravi osnivač "strarovisokonemačke književnosti" (Langoš), dok je Lizel proglasio Karla za filologa: "Karlo je uredio da se sasvim podivljali latinski jezik izgladi"! Dakle, Karla njegovi pronalazači slave i kao inicijatora ispravljanja latinskog govornog jezika. "Buđenje latinskog jezika je do danas trajni uspeh, koji se pripisuje starofilologu Karlu" (Bajak). Ali, opet na scenu stupa Karlov sin Ludvig! On je priredio propast latinskog. "Zaista je latinski potpuno podivljao, da bi tek u štaufenskoj renesansi doživeo novi procvat" (H. Ilig). Još su 1995. godine Pantkovski, Bajak i drugi naučnici verovali u Karla i latinski jezik!

Za Karlove biografe i našu vladajuću nauku Karlo je i "germanista"! "Naspram latiniste Karla ravnopravno je stajao Karlo "germanista", uprkos njegovim latinskim zapovestima, on je delovao na stvaranje franačkog otmenog jezika i poslužio se gramatikom svog maternjeg jezika" (Lincel). Najpre, "germanista" dolazi od Germana, a njih nikada nismo imali. Sve priče na kojima se zasniva istorija "Germana" su gole pripovetke" (Šlecer). "Germane" je trebalo izmisliti i izmišljeni su. German je srpsko lično ime i titula seoskih starešina! U Srpsko-Arijskom rečniku stoji pod odrednicom Germani: titula i svešteno ime, zapovednik ili starešina sela, u srpskoj mitologiji pomoćnik boga Nava.

Mi moramo podnositi ne samo izmišljenog Karla nego i celu istoriju, pre njega, u njegovo vreme i posle njega. "Ekspanzija Germana u vremenu od 1200. do 1000. godine st. ere" (levo)? "Ekspanzija Germana oko Hristovog rođenja" (desno). Po Orbiniju je ovo "ekspanzija Slovena"! Ovakve izmišljene mape su sramota naše istorije!

Latini su Skite zvali Germani i Sarbati, dok su germanski Srbi sami sebe zvali Skiti (P. Mela). "Germani" nisu nikada postojali, a južna polovina ove mape pripadala je Upravdinoj Srpskoj imperiji, dok je druga polovina od ušća Rajne do Dona bila Velesrbija.

Da se ne bi sumnjalo u našu staru istoriju i da bi izgledala verovatna, njeni stvaraoci su izmislili više izvora i dokaza. Tako su prilikom izmišljanja Germana morali izmisliti Cezara i Tacita, dvojicu Rimljana (V. Kamajer)! Cela istorija pre otprilike 1600 g. nije verovatna (K. Fister). Tako, Ulfilu koga poznaje i Grim, takođe nismo imali, kao ni njegov Codex Argentus kojim se grad Upsala ponosi. To je falsifikat, koji je nastao oko 1650. godine u manastiru Verden ( U. Toper, "Biblija iz Vulfile").

"Karlo je "pretresao" čak franačku i nemačku gramatiku". Ovaj citat Licelov je drska tvrdnja! Karl kao latinista, Karl i franačka gramatika, čak franački otmeni jezik? Bulangu je još 1966. godine izgledala ova Licelova tvrdnja verovatna, jer je on verovao izmišljenom Ajnhardu. "O njoj se on lično brinuo, iako nije umeo da piše" (Ajnhard). Dakle, Karlo ne samo germanista, već i tvorac nemačke gramatike? Uprkos, svih praznina u predanjima, Karlu se pripisuje prava pravcata jezička politika (Šnajder)! "Zbog njega se danas filolozi muče s problemom, od kada se govorilo o jednom nemačkom jeziku, odnosno od kada se o njemu može govoriti".

Šta je sa starosaksonskim? Nije postojao! Šta se dogodilo sa izmišljenim starosaksonskim jezičkim svedočanstvima? "Posle toga su prvo zanemela starosaksonska jezička svedočanstva, da bi trista godina kasnije izvor opet počeo da teče" (Egers). I nastavlja se! Nisu bili zadovoljni ni sa "visokonemačkim", potreban je bio "nemački dvorski jezik!" "Karlo je hteo da obogati izražajnost franačkog, pa je uveo kako romantičnu tako i vizionarsku zamisao, čak i jedan nemački dvorski jezik" (Frid). Nemačka jezička kultura cveta. I šta se kasnije dogodilo"? "Istovremeno postaje jasno, da jezički procvat za vreme Karlovog delovanja (780-814), koji je Egers uveo, uopšte nije dokumentovan- U međuvremenu, što se prvog pomena nemačkog jezika tiče zvanično stanovište se promenilo. Uvođenje koje je datirano na 786-u godinu sa povratnim dejstvom ukinuto je, jer dotični Vatikanski kodeks je daleko mlađa tvorevina!

Dakle, dolazimo do tog Vatikanskog Kodeksa i u njemu spomenutog pojma nemačkog jezika, "Theudisco". "Vatikanski kodeks (Codex Vaticanus) je iz 4. veka (Štajn), vladajuća nauka ga datuje u 786-u godinu, a H. Ilig u11. vek, međutim, Kodeks je mnogo mlađi. Vladajuća nauka kaže da je Codex Vaticanus tako nazvan po Vatikanskoj biblioteci gde se i danas čuva u Rimu, ali njegovo postojanje se može argumentovati tek od 1481. godine! Kodeks sadrži Stari zavet u "grčkom" prevodu- i smatra se jednim od najboljih rukopisa Starog zaveta. Nastao je sredinom 4 veka n.e. u Lesandriji i zove se "Biblija danas" (A. Lepl). Tu je sve lažno, osim, što se ovo bezvredno delo nalazi u Vatikanskom muzeju, pa neka tamo i nadalje ostane.

Rukopis ne potiče iz četvrtog veka, niti je nastao u Lesandriji, niti je rukopis grčkog "Starog zaveta", jer u 4. veku nismo imali "Grke" niti "grčko" pismo", već samo Jeline etnički različite. Ovaj "grčki" stil pisanja u kojem ima mnogo kasnijih i na žalost još prisutnih "starih dokumenata", razvijen je posle 800-te godine, čime se još i danas zaslepljuju čak i veliki naučnici. Tako je i ovaj Kodeks po Štajnu i Lepleu navodno nastao u 4. veku, na pismu koje tada nije postojalo kao ni Sinajski kodeks, Lesandrijski i mnoga druga hrišćanska dela (v. sl. 4 i 5), uključujući i Bibliju. Neki su se bavili Sinajskim kodeksom zbog istovetnosti pisma, mladih slova i izbora reči između "Sinaitikusa" i "Vatikanusa". Smatra se, da bi oba mogla da potiču iz iste pisarnice. I vatikanski je izrađen sa istom nemarnošću, sa brojnim greškama u rečima i izostavljanjima (U. Toper). Iz kog vremena potiče ovo "grčko" pismo za koje smatramo da je mlad izum i kada je Sinajski kodeks napisan? Sinajski kodeks je napisan 1839 g. godine na Atosu (U. Toper)!

Da se vratimo nemačkom jeziku! Dakle, nemački jezik iz 786-e godine? Da li neko u to još veruje? Nemački jezik nije mogao da nastane pre sredine 17. veka, jer ni važeća hronologija nije tačna. Pošto nismo u trećem milenijumu, naučnik sa poznavanjem hronologija izražava se još preciznije: Hebrejski i današnji nacionalni jezici imaju najviše 350 godina (K. Fister)! Da bismo umirili naše sumnjičave čitaoce, molimo ih da pročitaju prve izveštaje našeg velikog hrišćanskog mislioca, naučnika i reformatora Martina Lutera. Utvrdiće, da je nemački jezik još bio u dečjim cipelama ili da Martin Luter nije bio Nemac (v. njegov izveštaj o prvoj poseti Rimu 1510 g.). Ali, opet jedna laž. Martin Luter je živeo 200 godina kasnije!

Uz to sledi, da je pojam "nemački" veoma mlad. Da li se zaboravilo da u prvim nemačkim rečnicima reč " nemački" ne postoji?

Prva izdanja se čak nisu ni zvali rečnici! Georg Heniš je već 1616. godine (v. sl. 6) obradovao svet svojom knjigom pod nazivom "Teutski jezik i mudrost" a Kasper Štiler 1691. godine svojim delom "Knjiga porekla teutskog jezika ili teutska leksika" kao prvi naslov, a na drugom listu kao drugi naslov: "Teutski jezik". Tek je krajem 18. veka, od "tojče" (Teutsch) nastalo "dojče" (Deutsch), u prvom rečniku "visokonemačkog govora" od Johana Kristofa, Lajpcig 1774.-86. godine (v. sl. 7).

Građa

E. Gabowitsch, "Die Geschichte auf dem Prüfstand", Peterburg 2005
H. Illig, "Hat Karl der Große je gelebt", Gräfeling 1998.
P. J. F. Müller, "Meine Ansicht der Geschichte", Düsseldorf 1814.
U. Topper, "Fälschungen der Geschichte", Heidelberg 2003.
W. Slezer, "Das karolingische Reichskloster Lorsch", Kassel/ Basel 1955.
Chr. Pfister, "Die Matrix der alten Geschichte", Nordstedt 2006.
Einhardus "Vita Caroli Imperatoris", nach Holder, A., Freiburg 1882.
"Vita Caroli Magni", nach Pertz G. H., Hannover 1911.
"Vita Caroli Magni", nach Jaffé, P., Berlin 1876.
J.D. Bayac, "Karl der Große", Wien - Berlin 1976.
H.J. Eggers, , "Funde der wendisch - wikingischen Zeit in Pommern".
M. Litzel, "Karl der Große", Berlin 1935.
W. Stein, "Der große Kulturfahrplan", München 1987.
U prevodu: L.G. Gajze, Nerealnost rimskog carstva, Hoenpresenberg, 2002. priredio Slobodan M. Filipović, iz knjige M. Nikolića, "Karlo Veliki nije postojao"




Idi na stranu - |listaj dalje|