fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

kosovo_rat - 88035 - 08.01.2014 : Pedja Sokolac - best (2)

Zapisi iz rata: Jedno jutro na Kosovu 1999. godine


Spustio sam gomilu stvari na zemlju, pušku sa metkom u cevi sam i dalje držao u rukama, zapalio cigaretu i zagledao se u daljinu, u planine koje su nas okruživale. Dolazio sam i ranijih godina u te divne predele, dok je još mir bio, ali sada sam nekako drugačije na te planine gledao. Delovale su mi nekako ogromne, nepremostive i opasne. Znao sam da iz njihove utrobe vreba smrt. Neki moji prijatelji su već ulazili u tu zlokobnu planinu, u njenu utrobu i nisu se vratili.

  • Šta se misliš, nosi stvari,

    čuo sam tihi glas svog komandira, stajao je pored mene, zatrpan svojom opremom.

  • Idemo da se raspremimo, napolju nema zadržavanja,

    rekao je kratko i pošao ispred mene u zgradu u koju smo se trebali smestiti.

    Pokušah nekako da sredim stvari, da složim ali toga je toliko bilo da je to skoro bilo nemoguće. Bacih pogled na ostale drugare ne bih li primetio da su oni uspeli, situacija kao kod mene. Gomila opreme je skoro kod svakog bila veliki problem. Počesmo da komentarišemo i da se šalimo na sopstveni račun.

  • jbg-a ovde neko izgleda odlučio da mi malo duže ovde ostanemo.
  • haha može biti, neće ti biti prvi put da dočekas novu godinu sa puškom u ruci.

    A tek je bilo leto, pomislio sam u sebi.

  • Slušaj ovamo, čuo se glas komandira.
  • Rano na spavanje i dobro se odmorite, ujutro, ranom zorom polazimo na zadatak.

    Opala, pomislio sam, tek što stigosmo odmah u borbu. Ne znam ni sam zašto mi to prvo pade na pamet, mogao je biti i neki izviđački zadatak. Uostalom videćemo već. Te noći retko ko da je spavao, povremeno se čuo prigušeni razgovor među ljudima. Među nama je bilo ljudi koji su prvi put na ratištu, koji josš nisu doživeli vatreno krštenje ali bilo je i onih koj su bili već prekaljeni i iskusni borci, među te iskusne sam i ja spadao. Iza mene je već poduži ratni staž bio. Setih se na trenutak reči našeg Komandanta izgovorenih pred naš polazak iz Zaplanjskih sela.

  • Očekujem da budete kao jedan, pazite se i čuvajte jedan drugog.

    Kamioni su već bili parkirani, svetla nisu palili iako je bila mrkla noć. Postrojili smo se u tišini. Komandir poče da nas zagleda i došavši do mene kratko, tiho i oštro upita.

  • Gde ti je pancir
  • Pa, gore u sobi
  • Odmah trči po njega, bez njega nećeš ići

    Nisam ni reč progovorio, potrčao sam po taj glupi pancir koji sam toliko mrzeo. Bio je vrlo težak i dosta nepraktičan ali sa druge strane i veoma koristan. No, meni je bilo samo u glavi da će me ostaviti i da neću otići ako ga ne uzmem. Trčao sam koliko mogu brzo samo da ga uzmem i slučajno ne ostanem. Nisam bio jedini koji je pošao bez njega i sad je nas nekoliko trčalo ka svojim spavaonicama. Niko nije želeo da ostane.

    Vozili smo se po mraku nepoznatim putem koji nas je vodio u nepoznato. Svako je bio zaokupljen svojim mislima. Među sobom se nismo mogli dobro videti zbog mraka. Tu i tamo se primećivao žar poneke upaljene cigarete koji je u mraku ispod cirade kamiona podrhtavao zbog neravnog i punog rupa puta iako smo još bili na asfaltu. Kad siđosmo sa asfalta i krenusmo zemljanim putem zamalo da pola nas poiskače i pešice krene, ma bubrezi nam se ispomeraše po tom makadamu. Konačno smo stali, uz gunđanje polako iskačemo iz kamiona u mrak. Osvrćem se okolo, vidim neku belu kuću, primećujem da smo na kraju nekog sela.

  • Tiho, bez priče, u kolonu jedan po jedan, razmak nekoliko metara

    šapatom se prenosilo naređenje komandira od jednog do drugog padobranca. Sve je delovalo neko zlokobno.

    Krenuli smo, izlazimo iz sela, nigde nikoga, sve je pusto, ni kučeta kojih po selima obično dosta ima. Tišina, čuju se samo koraci nas padobranaca po tvrdoj Kosovskoj zemlji. Koračam ćutke i pazim da iz vida ne izgubim siluetu vojnika ispred sebe. Selo smo već odavno ostavili iza sebe. Zašli smo u šumu, vidim da se krećemo nekom već utabanom stazom. Osluškujem, pokušavam da kroz mrak nešto ugledam. Kako gledam u šume okolo čini mi se još veći mrak. Šuma je sakrila i ono malo svetlosti koje je mesec davao. Koračam i dalje ćuteći. Ne znam možda idemo već više od sata. Počinjem da osećam težinu pancira, žulja me. Na glavi mi šlem, municija svuda gde se mogla staviti. Dosta municije smo poneli. Zolja na leđima i bombe koje vise na sve strane. Pušku nosim u ruci sa metkom u cevi i otkočenu. Spreman sam za bilo šta ali šta će to biti, hoće li uopšte nešto biti. Nemam pojma gde i zašto idemo, šta nes očekuje. Poučen iskustvom sa ranijih zadataka vidim da sve ovo neće baš biti jednostavno. Nešto nas gusto čeka ali šta?

    Počelo je da sviće. Mi i dalje idemo ujednačenim korakom . Šume i proplanci se smenjuju. Kad budemo na nekoj maloj čistini ubrzamo korak, potrčimo. Opet šuma, kolona je malo usporila, trudim se održim rastojanje. Stiže me kolega koji je bio iza mene, tek sada vidim ko je to, stari drugar, dosta smo zajedno prošli na ranijim zadacima.

  • Znaš li bre gde idemo?
  • Nemam pojma, odgovorio sam kratko već prilično zadihan

    Samo je zaklimao glavom i ćutke nastavio dalje pored mene. Kolona je ubrzo stala, šapatom se prenelo da stanemo i malo se odmorimo. Pođoh još malo napred do jedne male grupice koja se formirala. Njih nekoliko je ostalo sa strane da pazi na okolinu. Priđoh i videh par mojih padobranaca, razgovaraju sa dva vojnika, graničari ubrzo saznah. Pored njih i dva psa. Iako mi svi stojimo oni ne ustaju iz svojih zaklona. Vidi se, umorni, smrznuti i neispavani. Deluju ravnodušno, nezainteresovano ali primećujem da im pogledi non stop lutaju ka šumici koje bila nedaleko od nas. Redovna vojska je to shvatio sam brzo, graničari na odsluženju vojnog roka, mladi i golobradi momci, čija se mladost pretvorila u opstanak za život. Utroba tih zlokobnih planina je bila tu nadomak njih, bili su svesni da ih začas može progutati.

  • Ko ste vi ljudi, koja ste jedinica, pitaju
  • Padobranci, odgovaramo
  • 63.padobranska brigada, dodaje neko od prisutnih

    Očekivao sam iznenađenje ali ono je izostalo, ravnodušnost se primećivala u njihovim očima.

  • Idete gore, zapitao je jedan od njih

    Zaklimao sam potvrdno glavom, mada nisam ustvari imao pojma gde idemo. Tada shvatih da idemo negde gore. Znači na tu zlokobnu planinu se penjemo.

  • Mnogo je njih već pokušavalo da se popne gore

    Pogledao sam graničare iznenađeno.

  • Dosta smo njih morali da odnesemo nazad...

    Pas je zalajao, graničari su odmah zalegli još više u svoje zaklone, mi se brzo spustismo na zemlju i zagledasmo se u pravcu gde su i psi gledali i lajali. Nije se ništa videlo. Graničari se posle par minuta opustiše i jedan od njig reče.

  • Momci tako natovareni nećete daleko stići, nećete moći izaći gore, to je ubitačan uspon.

    Ćutao sam i samo gledao tog graničara. Shvatio sam da on zna gde mi idemo a ja ne. Hteo sam da saznam. Već sam shvatio da smo na samoj granici i da je neprijatelj tu negde blizu.

  • Šta nas čeka gore upitao sam oprezno
  • Haha, nasmeja se odjedared graničar
  • Sranje brate, veliko sranje
  • Prolazilo je ovuda dosta vojske, niko nije stigao više od pola i bogami dosta ih je nastradalo, ma non stop nosimo neke ranjene i mrtve.

    Gledao sam u te golobrade momomke. Gledao sam kako su najedared postali zreli, oprezni i realni. U očima im se nije video strah, naprotiv odlučnost se osećala u svakoj njihovoj izgovorenoj reči. Bili su prekaljeni borci iako su tek zakoračili u život.

    Nastavili smo dalje. Uspon je počeo da se pojačava, da biva sve teži i teži. Dan je već odavno. Krećemo se nekim jarugama, pokušavamo i dalje da držimo rastojanje između sebe ali nam to teško uspeva zbog lošeg terena. Često pomažemo jedan drugom. Umor nas sve više stiže. Onaj glupi pancir mi sve više smeta, sve mi je teži i teži. Noge već i ne osećam ali znam da moram dalje. To mi daje neku dodatnu snagu. Od drugara čujem da kolonu vodi jedan naš oficir koji je višebojac. Uf jebem ti sranja, gde baš on. Tačno je da svi imamo dobru kondiciju ali sa višebojcem baš nije da se takmičimo. Ipak svi idemo dalje, duvamo ko parnjače ali metri ka vrhu se polako smanjuju. Gledam ispred sebe i vidim da uskoro izlazimo iz šume, naći ćemo se na potpunoj čistini. Ne valja. Zašto, mislim se. Nekako mi nelagodno ali šta se može. Kolona je već dobrim delom bila na toj čistini. Gledajući uz brdo ispred sebe kolona je ličila na neku dugu sarenu zmiju. Vijugala je levo desno krećući se tako da nađe sebi koliko toliko lakši put među niskim rastinjem na velikom i strmom usponu. Uspon je toliko bio veliki da smo često i četvoronoške morali da se krećemo. Duša mi je na nos izasla. Čini mi se da ću crknuti od napora. Jedva dišem. Ali znam, moram dalje, ne smem da zaostanem, kočiću sve iza sebe. Opet smo stali, više i nismo tako tihi. Zašto da šapućemo kad se ionako možemo videti kilometrima daleko iz podnožja planine. Već smo dosta visoko na potpunoj čistini.

    Teškom mukom se spuštam na zemlju. Boli me celo telo, noge su mi se upalile. Pomišljam da skinem čizme ali se plašim da ih više neću moći obuti. Odustajem i trpim. Strastveni sam pušač. Vadim cigaretu ali ne ide. Toliko teško dišem da bi mi cigara bila nešto najgore u tom momentu. Mislim da bi me ubila. Vraćam je u kutiju. Gledam oko sebe, neko sedi, neko se samo svalio na zemlju i tako ostao ne mičući se. Vidi se na kraju smo snaga ali niko ne odustaje. Bacam pogled u daljinu, daleko ispred sebe u kotlinu koja se prostire ispod nas. Još malo pa će podne, satima već pešačimo po ovoj planini. Sunce je skoro iznad nas. Gledajući tako učini mi se da vidim nešto u daljini. Izgleda kao neke dve tačkice koje lebde u vazduhu.

  • Bože pomislih, haluciniram. Ne ipak to ne može biti. Zagledah se malo bolje u daljinu u te dve tačke na nebu.

    Apači, bila su to dva američka helihoptera, lebdela su u vazduhu i posmatrali nas. Cevi su im bile okrenute ka nama. Nisam mogao da vrujem. Gledam u njih i ne trepćem. Šta sad, šta će biti. Setih se nekih priča i snimaka koji prikazuju kako oni pucaju. Oooo, pa neće valjda.

    Počeh instiktivno da skidam zolju. Pogledah na tren levo i desno i videh da su Apače primetili i ostali, i isto tako počeše da skidaju zolje. Bilo je dosta daleko za gađanje a i šta bi im zolja mogla. Ama baš ništa ali instikt je valjda proradio. Ne bi ni stigla raketa do njih a oni bi nas već spalili, jednostavno bi upalili celu planinu. Čudno je to kad gledaš u nešto što te može spržiti u trenutku, a ti si bespomoćan. Pomislih odjednom, pa da su hteli to bi već uradili. Možda samo posmatraju. A šta ako čekaju da vide hoćemo li krenuti dalje. Gde je to dalje, gde ja to uopšte idem pomislih. Nema veze, gde svi tu i ja. Siguran sam samo u jedno, oficiri znaju gde idemo i ostalo nije moja briga. Da, svi oficiri i podoficiri su sa nama, sa vojskom da dele i dobro i zlo.

    Stiže informacija za pokret, idemo dalje. Ustajem polako, sve nekako još više boli. Krajičkom oka gledam u pravcu onih Apača, još su na istom mestu. Pokušavam pogledom da vidim neko dobro mesto za zaklon ako raspale po nama. Nema ništa , nikakav zaklon. Jebi ga, šta se može, ustajem i polako krećem. Teškom mukom se polako krećem i povremeno bacam pogled ka onim istim helihopterima koji se ne pomeraju. Polako grabimo ka vrhu koji je već blizu, vidi se konačno. Nije mi bilo važno šta je gore samo da se više ne penjem uz brdo. Zemlju i kamenje polako zamenjuje lepa zelena trava a u daljini se vidi i po koje omanje drvo.

    Bili smo skoro na vrhu, blizu, još nekoliko desetina metara. Kolona je polako počela da zauzima položaj za frontalni napad. Sa svojom grupom sam bio negde u sredini, možda malo bliže desnom krilu. Kod sebe sam imao radio stanicu. Polako smo se kretali jednom malom udolicom, ispred nas jedno malo uzvišenje. Pođosmo gore, izađosmo na vrh-.. i tada je nastao pakao.

    Zapucalo je po nama sa svih strana. Meci su zafijukali oko glava nas padobranaca, zemlja pored nogu je samo praštala od zrna koja su udarala u nju. Poneki kamenčić odbačen od zrna koji udara u zemlju doleti i do mojih nogavica. U trenu se svi bacismo na zemlju, fijukalo je i dalje bez prestanka. Podigoh malo glavu, pogledah levo i desno da vidim nije li neko pogođen, vidim da u mojoj blizini nije niko. Dobro je, pomislih. Ljudi su već počeli da odgovaraju na vatru, počelo je i sa naše strane da pršti, da seva. Jedna osamdeset četvorka nije prestajala da bljuje vatru. Padobranci su odgovorili na vatru svom snagom. Na motoroli sam jedva čuo da levo krilo napreduje i da žestoko napada.

    Sa desne strane je stizala informacija da su prikovani za zemlju žestokom paljbom. Odgovaraju na vatru, ne povlače se ali ne mogu ni metra krenuti napred. Sa svojom grupom sam počeo da da puzim polako napred, pucali smo pojedinačno, tražili sigurnu i jasnu metu. Šiptari su se videli sa druge stane sasvim dobro. Pretrčavali su od zaklona do zaklona, menjali položaj. Bili smo udaljeni jedni od drugih 70-80 metara. Video sam da je nekoliko šiptara pogođeno, a informacija o našim gubicima još nije bilo. Žestoko smo pucali i polako se kretali napred puzeći sve vreme. Vreme je prolazilo. Stigla je informacija da je levo krilo isuviše napred, zatim se čulo da je i desno krilo počelo da napreduje, uspeli su da se izbore i da potisnu neprijatelja. Krug je polako počeo da se zatvara. Mi iz sredine smo takođe napredovali. Polako smo osvajali taj vrh. Šiptarska pljaba se sve manje čula, pucali su ali nas je bilo teško pogoditi. Setih se odjednom onih graničara šta nam rekoše. Dok sam menjao okvir nasmeših se na trenutak-

    Krećem se polako ali sigurno napred, sve vreme gledam okolo sebe. Padobranci kao jedan, smirenost i hladnokrvnost kod svakog. Kad nestane municije, izvale se u stranu, smirenim pokretima menjaju okvir istovremeno osmatrajući okolo. Vidim Majora, načelnika, kleči pored jednog drveta. Nešto govori i pokazuje rukom nešto borcu pored sebe. Taman sam pomislio da će se sve uskoro završiti kad počese da padaju minobacačke granate. Čini mi se 120mm. Uhvatiše neki red padanja i to sve po našim linijama. Bože koliko je to samo bilo precizno. Ma kao da su olovkom nacrtali liniju paljbe. Gledam levo i vidim kako se eksplozije smenjuju jedna za drugom i polako se kreću u mom pravcu. Bacih ponovo pogled ka Majoru, nalazio se na liniji vatre. Bio je nekih 50 metara od mene. BUM, zaglušujući prasak, dim, prašina, kamenčići. Zemlja me zasu- Nabih glavu u zemlju i pokrih je rukama. Utiša se, digoh glavu pogledah u pravcu gde je puklo. Majora nije bilo, nije više klečao. Razdrah se da se svi povuku dvadeset metara unazad, da se sklone sa te linije smrti. Shvatio sam da biju tačno i precizno po našim linijama. Samo što se pomerismo padoše dve granate baš gde smo prvo bili.

    Gledao sam zabezeknuto. Idemo napred, ponovo gore, opet sam se drao. Mislio sam da ću na taj način izbeći granate, setio sam se neke priče da granata ne pada nikad na isto mesto. Opet gledam u pravcu gde je bio Major, vidim bolničara. Oooo nastrada Major, da li je živ uopšte? I bolničar se odjednom zateura, i on pogođen. Ipak iako pogođen nastavlja da pruža pomoć Komandantu. Pored mene se pojavi jedan od Kapetana, puzao je u pravcu Majora ne obazirući se na granate. Motorola se opet čula, sa desne stane su javljali da su prikovani granatama, leva starna je isto stala poklopljena minobacačkom vatrom. Teren je bio takav da zaklona nije bilo. Pa ako padne na tebe pala je, ako ne ništa. Čekaš da padne i vidiš hoćeš li ostati živ. Mnobacači su nas nalazili u metar, prosto je bilo neverovatno. Nekoliko vojnika padobranaca je dotrčalo do Majora, stavili su ga u šatorsko krilo. Major je ponet na dole, nije se znalo da li je živ ili ne, znake života nije davao.

    Krv je bila svuda po njemu, neko crnilo ga je prekrilo. Jebem ti to Kosovo, zar i drugog načelnika da izgubimo u tim Kosovskim planinama. Granate su i dalje padale a i šiptari osokoljeni krenuše napred, mi se od granata nismo mogli ni maknuti. Bilo je apsolutno jasno da dalje nećemo moći, bilo bi to samoubistvo, protiv pušaka i mitraljeza da, ali protiv minobacačkih granata na čistini nismo mogli ništa. Počeli smo da se povlačimo. Šiptari su krenuli za nama, pucali i pokušavali da nas uhvate. Nas trojica, aktivni podoficir, jedan vojnik i ja ostadosmo da štitimo ljude koji su nosili , mislio sam tada mrtvog Majora. Često su nam prilazili na desetak metara ali se mi nismo dali, uzvraćali smo paljbu, pucali ne odstupajući ni korak nazad. Uspevali smo da ih zadržimo preciznom vatrom. Bili smo ispod njih zbog strmog terena i često su na nas bacali bombe. Ipak borili smo se, podoficir je samo kratko jednom u pauzi pucanja rekao: "vala nećete dok smo nas trojica živi."

    Major je polako ali sigurno spuštan u dolinu, na sigurno. Teško je bilo niz tu planinu ići na dole i sam a kamoli nositi čoveka. Ali uz nadljudske napore padobranci su svog načelnika sneli na sigurno. Zivog ili mrtavog nisam znao.

    Kasnije, mnogo kasnija saznali smo da je preživeo, međutim...

    Na Kosovu smo ostali, izgubili smo još ljudi ali se nismo predali. Nismo dopustili da više nigde prođu i ništa zauzmu. Iako je Nato pomagao šiptarima, te su nas stalno bombardovali.

    Onda je došao Kumanovski sporazum. Ne znam, nisam političar, ne razumem, ne izgubismo ni jednu bitku a izgubismo rat.

    Pakao Košara, tako nazva jedan novinar ta krvava vremena. I nije ništa pogrešio. Nažalost sa našom jedinicom taj novinar nije bio, često se pomislim kako li bi tek onda nazvao to vreme, sigurno bi mu ovaj naslov Pakao Košara bio suviše blag.

    Pados.

    (Dan veterana)




  • Idi na stranu - |listaj dalje|