fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

1sr - 86405 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Dan šesti - svedočenje o albanskoj golgoti (2)


Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.

- Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.

- Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, tako čovečanski - glas te životinje...

- Zašto ne možeš da me ostaviš?

- Volim te, - reče ona mirno.

Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

- Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.

- Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...

Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:

- Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...

- Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

- Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!

Svim svojim telom tresao se.

Kao da je razmišljao: "Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. Njene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

- Šta činiš sa mnom? - pitao je.

- To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

- O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...

"Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo da živim?"

Zubi životinje bili su mu na grlu.

- O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući. - Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se.
Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomr-čini.

Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?

Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima.

I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnim naborima a pod njom su ostale još samo cevanice.

Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršaveo. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla.

Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim, odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno, kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je odvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

***


Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

***


Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo.

Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči ži-votinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

***


Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je bilo.

***


Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. Njeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

- Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:

- Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?! ...

Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas name-ravao da odgovori onoj dvojici:

- Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je on mislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini, između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao u to. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je to bilo.

Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujući prstom:

- More!

Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Ta je prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osve-tljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus...

Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noć je bila hladna i hladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je morao odbaciti. Iščupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima.

I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima, padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da ustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvo uspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako je umeo, pravo u to.

***


I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

***


Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti i fosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanje ogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve se to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko obala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom. Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno usamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga je naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući još uvek nogama. Onda je drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnu ženu, od koje se užasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala, smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Neko mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom na glavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njeno čelo nabralo a lice joj je postalo snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visoka devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. Njene kose su, takođe, bile purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnom purpuru.

- Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji od ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

- Pokušaj da žvaćeš!.. Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinio je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katić u Lješ. Noge su ga toliko bolele, i to tako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske mase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki, ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovska stopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednoga zida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Još jedna varošica zakrčena, mračna i nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znao tačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo još da učini. Ljudi koji su se kretali oko njega izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračne prilike, iako je noć oko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što se vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali. Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati da jede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama. Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegove ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u tim rukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazne ruke kako prolaze kroz vazduh.

Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju. Najzad je mrak: žmuri.

Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašu čaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, ali najpre duva u nju kao pred detetom.

Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to moći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrži. Treba da zadrži, apsolutno, treba!

Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teško držao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je već prošla.

GLAS S ONE STRANE GROBA

Rastko Petrović na karikaturi Pjera Križanića: Rukopis romana Geca Kon je poslao u Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna, sačuvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler

Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović (Beograd, 1898. - Vašington, 1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "Ljudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, Ljudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi u zasebno štampanoj knjizi.


Porodica Mite Petrovića: Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno) Ljubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)



Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.

Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović: "Ja još mislim da je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao je iz Amerike

"Srpsko nasleđe", uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti, objavljuje jedan dramatičan odlomak iz romana Dan šesti, kao detalj iz neopisivog stradanja srpske vojske i naroda pri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putu masovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološtva i savezničke nebrige, opšteg rasula pred navalom nemačko-austrijsko-bugarskih progona.

S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nema dramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg štiva.




Idi na stranu - |listaj dalje|