fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

1sr - 86051 - 23.07.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

Poslednja ispovest Gavrila Principa - koju Biljana Srbljanović prećutkuje!


Objavljeno: 22. jula 2013.

Poslednjih meseci svedoci smo da mnogi zapadni istoričari, ali i domaća kvazi elita radi na tome da revidira događaje iz Prvog svetskog rata.

Dok na Zapadu nastoje da Gavrila Principa prikažu kao teroristu, domaći drugosrbijanski kartel želi da sarajevski atentat predstavi kao jugoslovenski, a nikako srpski otpor.

Tako je nedavno Biljana Srbljanović u autorskom tekstu (vidi) istakla kako je Princip zapravo bio začetnik jugoslovenske ideje i da nije mnogo pridavao pažnje srpskom nacionalnom pitanju. Redakcija "Srbin info" prenosi poslednju ispovest Gavrila Principa, koja nedvosmisleno baca svetlo na istinu o ovom srpskom heroju, ali i početku Prvog svetskog rata.

Mnogi su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.

"Novosti" objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

  • Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka - zabeležio je dr Papenhajm. - Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata.

    Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.

    RAZOČARAN AUSTRIJOM

  • Starijim generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu - govorio je Princip dr Papenhajmu, razočaran u nade starijih generacija Srba.

    Psihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.

  • Najviše pati zato što nema šta da čita - zapisao je Papenhajm. - Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.

    Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.

  • Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda zapisao je dr Papenhajm. - Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.

    Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.

  • Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji zabeležio je Papenhajm. Teško mom narodu. Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

    SANJAO REVOLUCIJU

    Svake noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima - pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.

  • Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

    Devetnaestogodišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu, mirnim i vrednim ljudima, koje nikad nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.

  • Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio - sećao se Princip.

  • Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.

    Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.

  • Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise - sećao se Princip. - Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.

    Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školovanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrutni centar četnika.

  • Našli da sam slab i odbili me - kazao je Princip.

    Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

    Kako su mučili Gavrila

    Mučen je zverski na raznorazne načine, a "specijalitet" zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranjanjeno mlado telo!

    Izvor: svedok.rs

    U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.

  • Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama priznao je Princip.

    Kad je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajevo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.

  • Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj - pričao je Princip. - Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.

    Ispovest dr Papenhajmu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918. godine. Kad je umro, Princip je imao je samo oko 40 kilograma.

    (Boris Subašić - Novosti)




  • Idi na stranu - |listaj dalje|