fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

hag - 85277 - 31.05.2013 : Malislatki - best (1)


Sažetak presude Pretresnog veća u predmetu protiv Jovice Stanišića i Franka Stamatovića (2. dio)



Veće je zaključilo da su optuženi, između ostalih, rukovodili i organizovali formiranje policije SAO Krajine u saradnji s Milanom Martićem. Nadalje, doprineli su finansiranju policije SAO Krajine tokom 1990. i 1991. godine i organizovali logističku podršku u oružju i opremi za vezu u periodu od decembra 1990. do maja ili juna 1991. Veće je takođe zaključilo da je policija SAO Krajine počinila dela ubistva tokom 1991. godine i deportacije tokom 1991. i 1992. na području SAO Krajine.

Veće je na kraju razmotrilo navode da su optuženi obezbeđivali "kanale veze" među ključnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu u Beogradu, na konkretnim područjima i na lokalnom nivou, tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi. Na osnovu izvedenih dokaza, Veće je zaključilo da su optuženi neposredno i često kontaktirali s mnogim navodnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu. Veće je nadalje zaključilo da je Stanišić povremeno nastupao u svojstvu veze, barem kada je reč o kontaktima između Miloševića i Martića, odnosno Miloševića i Karadžića. Međutim, dokazi takođe pokazuju da su Milošević, Martić, Karadžić i Babić imali redovne i neposredne kontakte. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je Jovica Stanišić služio kao kanal veze. Nadalje, Veće nije moglo da zaključi da je Franko Simatović služio kao kanal veze među ključnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Najzad, Veće je razmotrilo i pitanje da li su optuženi posedovali nameru navodnog udruženog zločinačkog poduhvata da se većina stanovnika nesrpske nacionalnosti prisilno i trajno ukloni s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona. Veće je prvo, u odnosu na obojicu optuženih, razmotrilo neposredne dokaze koji ukazuju da su oni posedovali tu nameru. To su dokazi o preduzetim radnjama i izgovorenim rečima, a u tom smislu Veće je posebnu pažnju posvetilo dokazima koje je tužilaštvo istaklo u svom Završnom pretresnom podnesku. Veće je zatim razmotrilo šta se na osnovu postupaka optuženih može eventualno zaključiti po pitanju njihove namere.

U pogledu Jovice Stanišića, tužilaštvo je ukazalo na neke njegove reči i postupke koji bi, po njihovom mišljenju, ukazivali da je on posedovao tu nameru. Na primer, prema iskazu jednog svedoka, Stanišić je u septembru 1991. godine došao u zgradu vlade SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u Dalju i tamo vikao na ljude i grdio ih jer se Vukovar još nije predao. Stanišić je zatim sazvao sastanak na kome su, između ostalih, bili Hadžić, predstavnici JNA i komandanti Teritorijalne odbrane. Po završetku tog sastanka Stanišić se vratio u Beograd. Veće napominje da nije primilo dokaze o predmetu razgovora na tom sastanku koji je Stanišić sazvao. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da se Stanišićev postupak u odnosu na Vukovar može razumno protumačiti kao podrška uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara.
Razmotrivši ove i druge neposredne dokaze o Stanišićevoj nameri, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da oni nisu dovoljni za utvrđivanje Stanišićeve namere da doprinese ostvarivanju navodnog zajedničkog zločinačkog cilja putem činjenja zločina.

U odsustvu neposrednih dokaza, Veće je razmotrilo da li se zaključak o nameri može izvesti na osnovu Stanišićevih postupaka iz perioda na koji se odnosi optužnica. Veće je u tom smislu posebno uzelo u obzir postupke optuženog u odnosu na Jedinicu, policiju SAO Krajine, SDG i Škorpione.

Što se tiče Jedinice, Veće pre svega podseća na svoje zaključke da je ova formacija prvo počinila krivična dela ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja u Bosanskom Šamcu, a zatim i krivična dela deportacije i prisilnog premeštanja u Doboju 1992. godine. Veće je nadalje zaključilo da su optuženi organizovali učešće Jedinice u operacijama na području tih opština. Međutim, na osnovu dokaza nije utvrđeno da su optuženi lično rukovodili Jedinicom tokom tih operacija, niti da su davali naređenja ili uputstva da se čine pomenuti zločini. Ipak, s obzirom na njihovu ulogu u odnosu na Jedinicu i na obim krivičnih dela, Veće je zaključilo da su optuženi morali da znaju da su pripadnici Jedinice počinili zločine u Bosanskom Šamcu i da su razumno mogli da predvide da će pripadnici Jedinice činiti zločine u Doboju. Veće je nadalje razmotrilo učešće ove Jedinice u drugim operacijama, učešće koje su organizovali optuženi, a koje je obuhvatalo izviđanje i operacije preduzete kao odgovor na vojne napade protivničkih snaga. S izuzetkom operacija u Doboju i Bosanskom Šamcu, Veće nije zaključilo da su pripadnici Jedinice počinili zločine tokom operacija u kojima su učestvovali.

Sledstveno tome, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz Stanišićevih postupaka prema toj Jedinici taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata. Isto tako, kada je reč o Stanišićevim postupcima u vezi sa obukom srpskih snaga, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz dokaza taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

Kada je reč o policiji SAO Krajine, Veće je zaključilo da su pripadnici te formacije počinili ubistva u SAO Krajini 1991. godine i deportaciju između 80.000 i 100.000 Hrvata na tom istom području tokom 1991. i 1992. godine. Veće je dalje konstatovalo da je optuženi bio tesno povezan sa formiranjem i pružanjem logističke i finansijske podrške policiji SAO Krajine. Optuženi je takođe održavao blisku saradnju sa Milanom Martićem pod čijom je ingerencijom bila ova formacija i za čiju je nameru da se nesrbi proteraju optuženi morao da zna.

Veće je zaključilo da je Stanišić, time što je počev od aprila 1991. godine kontinuirano pružao podršku policiji SAO Krajine i sarađivao s Milanom Martićem, prihvatio rizik da će policija SAO Krajine počiniti zločine prilikom zauzimanja i držanja pod srpskom kontrolom velikih područja Hrvatske. Međutim, Veće je utvrdilo da to znanje i prihvatanje takvog rizika nisu dovoljni za prvi oblik odgovornosti po udruženom zločinačkom poduhvatu. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz Stanišićevih postupaka u odnosu na policiju SAO Krajine taj da je on posedovao nameru navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, došla je do istog zaključka u vezi sa Stanišićevim postupcima u odnosu na SDG i Škorpione.
Kod donošenja pomenutih zaključaka, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, prihvata da postoji razumna mogućnost da se Stanišićeva namera u odnosu na Jedinicu, kao i na obuku drugih srpskih snaga, policiju SAO Krajine, SDG i Škorpione, svodila na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad velikim područjima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Na osnovu svega što je dosad izneseno, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da utvrdi da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz dokaza o Stanišićevim postupcima taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja prisilnog i trajnog uklanjanja većeg dela nesrpskog stanovništva s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona, najkasnije od aprila 1991. pa do kraja 1995. godine.

Što se tiče Franka Simatovića, Veće je prvo razmotrilo dokaze o njegovim konkretnim postupcima ili izgovorenim rečima. Veće je u vezi s tim zaključilo da je Simatović učestvovao u razgovoru o ciljevima napada na Lovinac, među kojima je bio i cilj da što više lokalnog stanovništva napusti to područje kako bi se uspostavila čisto srpska teritorija. Veće smatra da ovi dokazi pokazuju da je Simatović u najmanju ruku znao za Martićevu nameru da prisilno ukloni hrvatske civile iz sela Lovinac u junu 1991. godine (i da je tu nameru možda čak i posedovao), mada se na osnovu dokaza ne može utvrditi da li su ta lica napustila Lovinac tokom ili odmah posle napada.

U pogledu vukovarskih operacija, Veće je zaključilo da je Simatović bio prisutan na sastanku koji je prethodio padu Vukovara i na proslavi održanoj posle njegovog pada. S obzirom na to da Veću nije poznat sadržaj pomenutog sastanka, a imajući u vidu da pripadnici Jedinice nisu učestvovali u tom napadu, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, prihvata kao razumno tumačenje da se Simatovićeva namera svodila na podršku uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara.

Veće je nadalje ocenilo dokaze o Simatovićevim postupcima u odnosu na druge vojne operacije. Dokazi ukazuju da su te operacije bile vojne akcije usmerene protiv protivničkih snaga i ne ukazuju na to da su tokom tih operacija počinjeni ikakvi zločini.

Na osnovu svega što je dosad izneseno, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi na osnovu dokaza o Simatovićevim postupcima da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja da se većina nesrpskog stanovništva prisilno i trajno ukloni sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona, najkasnije od aprila 1991. pa do kraja 1995. godine.

Veće je zatim razmotrilo druge vidove krivične odgovornosti koje tužilaštvo stavlja optuženima na teret.

Veće smatra da tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da su optuženi planirali ili naredili zločine za koje se terete u optužnici.
Što se tiče navoda iz optužnice koji se odnose na odgovornost za pomaganje i podržavanje zločina, Veće je pre svega razmotrilo da li su postupci optuženih prema određenim formacijama, a posebno prema Jedinici, pomogli i podržali ma koji zločin.

U tom smislu, kao što je već rečeno, Veće je zaključilo da su optuženi rukovodili i organizovali formiranje Jedinice u periodu od maja do avgusta 1991. godine, kao i da su najkasnije od septembra 1991. godine optuženi komandovali Jedinicom i rukovodili njenim razmeštanjem i izvođenjem obuke preko vodećih pripadnika Jedinice koji su nastupali u ime optuženih i bili im neposredno podređeni. Veće nadalje podseća na svoje zaključke da su optuženi organizovali učešće Jedinice tokom operacija u Bosanskom Šamcu i Doboju 1992. godine, da su organizovali obuku za njene pripadnike u centrima u Doboju i Pajzošu, kao i da su organizovali njihovo finansiranje. Veće je zaključilo da su ovi doprinosi optuženih pomogli činjenju zločina u Bosanskom Šamcu i Doboju.

Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da pomoć koju su optuženi pružali operacijama u Bosanskom Šamcu i Doboju, kao i Jedinici uopšte, nije bila konkretno usmerena na činjenje krivičnih dela ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja ili progona. Ta pomoć bila je takva da zapravo omogućuje izvođenje razumnog zaključka da je ona bila konkretno usmerena na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad tim područjima. Stoga većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi da pomoć koju su optuženi pružali Jedinici predstavlja pomaganje i podržavanje činjenju zločina u Doboju i Bosanskom Šamcu.

Pretresno veće smatra da su postojale određene veze, doduše labavije ako se uporede sa Jedinicom, između optuženih i drugih grupa, na primjer sa policijom SAO Krajine. Doprinos koji su optuženi dali tim drugim grupama je slične prirode, a obuhvata finansiranje, snabdevanje, organizovanje učešća, podršku i obuku. Međutim, Veće podseća da optuženi nisu, ni u jednom od slučajeva kada su pripadnici tih drugih grupa činili zločine, odigrali neku konkretniju ulogu u pružanju pomoći.

Podsećajući na svoj zaključak da je vrsta pomoći kakva je pružena Jedinici nedovoljna da bi povlačila krivičnu odgovornost za pomaganje i podržavanje, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi da su optuženi pomagali i podržavali zločine koje su počinili SDG, policija SAO Krajine, Škorpioni, ili druge grupe.

Gospodine Stanišiću, molim vas da ustanete.

Iz gorenavedenih razloga, pošto je razmotrilo sve dokaze i argumente strana u postupku, Statut i Pravilnik, a na osnovu pravnih nalaza i utvrđenog činjeničnog stanja koji su izneti u presudi, ovo Sudsko veće utvrdilo je većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Picard, da niste krivi i stoga vas oslobađa po svim tačkama za koje vas tereti optužnica. Veće nalaže da budete odmah pušteni na slobodu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija, čim se obave sve neophodne praktične pripreme.

Možete da sednete.

Gospodine Simatoviću, molim vas da ustanete.

Iz gorenavedenih razloga, pošto je razmotrilo sve dokaze i argumente strana u postupku, Statut i Pravilnik, a na osnovu pravnih nalaza i utvrđenog činjeničnog stanja koji su izneti u presudi, ovo Sudsko veće utvrdilo je većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Picard, da niste krivi i stoga vas oslobađa po svim tačkama za koje vas tereti optužnica. Veće nalaže da budete odmah pušteni na slobodu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija, čim se obave sve neophodne praktične pripreme.

Možete da sednete.

Suprotno mišljenje sudije Picard, kao i izdvojeno mišljenje čiji sam autor ja, sudija Orie, priloženi su uz presudu. Time je završeno izricanje presude, koja je od sada dostupna javnosti. Zasedanje je time zaključeno.




Idi na stranu - |listaj dalje|