|
|
|
|
|
|
|
poginuli - 85211 - 26.05.2013 : Zeljko Tomic Sarajevo -
 (7)
Obrad (Aleksa) Popadić i Obrad Pejić
Mislim da do sada niko nije napisao ništa o Obradu Popadiću, legendarnom komandantu Ilidžanske brigade, koji prije tačno 19 godina nasrada na Nišićima, presječen neprijateljskim rafalom.
Nakon rata, u onog hladnog januara 1996. godine, njegova žena Mila je ekshumirala Obradove posmrtne ostatke i prenijela ga na Vojničko groblje u Sokocu. Po drevnoj srpskoj tradiciji, dan kada se neki junak preselio u Carstvo Nebesko se obilježava tako što odlazimo na njegov grob i evociramo uspomene na njega. Evo, ja to činim za Obrada, najbolje što znam, iako sam ga poznavao samo iz viđenja! U svom "Dnevniku ratnog hirurga" legendarni doktor Lazić toga dana zapisa: Obrad Popadić, najbolji prijatelj, drug, ratni drug, načelnik Štaba Ilidžanske brigade. Od prvog dana na čelu srpskih boraca. Junak u pravom smislu. Oslobodilac Ilidže. Rame uz rame sa svojim komandantom Zoranom Borovinom oslobodio Zoranovo - Otes. Ratnim stazama koračao samo gde najsmeliji idu: Igman, Goražde, pa onda Nišići. Tu, na Nišićima, poginuo je. Kršni Hercegovac, sin Alekse Popadića. Na tim Nišićima i rodio se. I heroj i legenda. Poginuo je u jurišu na "balijske" rovove, na njihove bunkere. Pred samim muslimanskim bunkerom pao je, pokošen. Ostao je tu nekoliko sati, dok ga njegovi saborci ne izvukoše. Još dvojica stradaše - mali Novak, devetnaest godina, sin nekada poznate plivačice Atine Bojadži, i mlađani Tomić, osamnaest godina, već jednom ranjen u stomak, pre dve godine. Padaju pogođeni, pokušavajući da izvuku telo mrtvog komandanta.  Glas o pogibiji Obradovoj začas je prostrujao Ilidžom.
Neverica, žalost.
Za sat vremena ispred Štaba Bataljona u Pejtonu skupilo se stotinu boraca sa zahtevom da odmah pođu, poginu, ali da izvuku telo mrtvog komandanta.
Samo da ne padne muslimanima u ruke.
I uspeli su.
Pored Obrada, u tom jurišu, pao je i njegov saborac, njegov pratilac Bojan Pejić.
Mlad dečko, dvadeset godina, sa Vrela
Bosne.
Ranjen, uspeo je da se dovuče do našeg rova i tu je odmah izdahnuo, pogođen u grudi.
Nadljudskom snagom dovukao se do svojih drugova.
Samo da ne ostane zverima, da se ne naslađuju njegovim telom.
Obrade, prijatelju moj, dan pred pogibiju bio si kod mene u bolnici. Pričali smo, smejali se, zafrkavali. A te noći pred smrt, pred pogibiju, zvao sam te oko 23 sata i rekao da ću ići u Niš za dva-tri dana, i da ću svratiti sutra kod tebe, da se dogovorimo za auto i benzin. Ti mi reče da dođem uveče kod tebe kući, jer sutra ideš gore na brdo, na ceo dan. A ja: Smejali smo se, a sudbina učini svoje. Ostavio si svoju suprugu Milanu i nerođeno dete. Još tri meseca i video bi ga. Sahranjen si 27. maja 1994. godine u 18 sati. Kiša je padala, lila, "satirala" - ne znam kako da nazovem taj potop. Svi smo mokri do gole kože, kao da smo satima plivali Bosnom. Što je čudno, nebo je lilo kišu samo iznad groblja, iznad Vlakova. Svuda okolo ne pade ni kapi. Plač tvoje supruge i sestara, plač i suze tvojih prijatelja, saboraca, naroda. Obrade Popadiću, ne verujem da si mrtav! I nisi. Živiš svuda oko nas, i u našim srcima. Zbogom, dragi prijatelju, nedostajaćeš mi! Vječna ti slava, Obrade, i veliko hvala za sve ono što si učinio za srpski narod! | |||
Idi na stranu - |listaj dalje|