fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

muslimanski_dnevnik2 - 84771 - 05.05.2013 : Malislatki - best (0)

Ratni dnevnik Mirsada Ćatića(2)


Zejnilova kuća je pod opsadom Jukinih i Guskinih ljudi.

U kući je napeta atmosfera. Iz Sarajeva stižu vijesti da su Jukini ljudi blokirali grad. Traži se njegovo oslobađanje. Sa Igmana su krenule neke jedinice prema Konjicu. Ne zna se cije su i na cijoj su strani.

Zejnil je pozvao pretučene na Igmanu da budu svjedoci protiv Juke. Stigli su Sead Rekić, Edib Sarić i Mira Bušalić. Loše izgledaju. Dobro ih je izmlatio. Jedva pričaju. Zejnil vodi optužno saslušanje, koje se pretvorilo u Jukinu odbranu i odbranu njegovog postupka. Ispalo je da je Sarić dobio batine zbog nesporazuma preko radioveze kad se čuo sa Jukom kad je ovaj bio u Sarajevu. Za Rekica je to bio muški obračun, a Mira je slučajna žrtva.

Juka je poslije obračuna sjeo s njima, dao im po 100 DM i lijepo su se dogovorili o daljoj saradnji.

Juka je vraćen iz zatvora u Zejnilovu kuću i saslušao izvjestaj koji je poslat u Sarajevo, a potom je, poslije našeg natezanja, pušten po Seferovom naređenju.

19. oktobar 1992.

Sastanak sa Divjakom i Pašalićem. U pripremi je formiranje Mostarskog korpusa, koji bi objedinjavao sve jedinice od Mostara do Sarajeva.

Bili smo na večeri u "Lendavi", kao Divjakovi gosti, a potom u posjeti ranjenicima. Rekića su odredili za komandanta neke nove manevarske brigade koju on treba napraviti.
Guska je odbio naređenje Divjaku i Draganu da pošalje svoje ljude ka Prozoru. On je MUP. Tražili su me Juka, Huso, Fikro. Od Sarajeva, izgleda, ništa. Pitanje je može li i Alija provući teret do nas.

Mitke pravi zbrku i paniku. Samostalno nešto pregovara sa HVO-om.
Divjak se žali da je Juka na njega pucao iz nitroglicerinke i ranio ga.

29. oktobar 1992.

Ni traga od Alije. Jaganjac se izgubio. Bojim se da nije provalio namjere o napadu na Sarajevo.

Minirali su Rusmirovu vikendicu. Počeo je konjički obračun. Sreća pa Rusmo nije bio u kući.

Bio sam u bolnici kod Ele; oporavlja se. Nos mu je deformisan i ključna kost mu je slomljena. Sreća je za njega što je jak, rukometaš, pa je uspio izići iz potonulog auta. Još je u šoku. Krivi sebe što nije izvukao Mucu iz auta, ali se sjeća da je Muco bio nepokretan.

Raja opet priča da je moguće da je neko napravio sabotažu na autu.
Imao sam razgovore sa Mangom, Cerom i Mitketom. Mangin brat je poginuo u Repovcima pod nerazjašnjenim okolnostima. Sumnja se da su ga naši ubili sa još osam vojnih policajaca.

Na večeri sam bio kod mog vozača Ade Jablana, prijeratnog trgovca. Kao vidra je. Dobro se snalazi i u ratu. I on mi je ispričao priču o Konjicu. Što više slušam, manje sam pametan šta uraditi da stanje bude pod kontrolom. Dobio sam informaciju da Dura formira neku grupu "Abu Džihad" za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Opet belaj.
Tražio me Juka. Ima poruku za mene od Alije.

Alija nije mnogo uradio na prolazu tehničko-materijalnih sredstava. Čuo sam da Hrvatska ne dozvoljava istovaranje broda. Traže pola tovara za njih, a ostalo da se podijeli između Armije i HVO-a 60:40. Opet nama mrvice.

13. novembar 1992.

Jaganjac i Praljak su u nekom zajedničkom stožeru koji treba biti umjesto Vrhovne komande u Sarajevu. Šta li će sve ovaj rat donijeti?! Koga slušati? Divjak i Karić su zbunjeni.

Pohara je kod Zejnila. Opet nešto muti.

Amir Kazazović i Sejo Bečić napustili Pazarić i došli u Konjic da rade sa mnom, ali samo u logistici. Eka i Beli Selimović, i oni su u logistici, svratili su da mi podnesu izvještaj o tome šta su uradili. Šta li ima u toj logistici kad svi hoće u nju?! Jutarnja delegacija iz Klisa. Sinoć su napadnuti njihovi ljudi na punktu u Ostrošcu. Bato Alikadić sa ekipom napao je na punkt i razoružao borce te ih maltretirao. Hase i njegovi hoće da se obračunaju sa Batom i njegovima. Kažu da im punkt smeta jer švercuju stoku po liniji. Juka u Bjelimićima, Bato i ostali kroz Konjic, Piske dalje u Hercegovinu, a policija ih prati. Samo još to treba.

Haso i Klisani su kivni i na Mitketa i Dragana. Bojim se otvorenog sukoba između nas.

U 10 sati zakazan sastanak "Igmanu". Na sastanku su se opet sukobili članovi Vrhovne komande Armije. Bilajac je iznio svoja zapažanja sa obilaska teritorija pod kontrolom Armije. Izgubili smo 20 posto teritorije za mjesec dana, držimo još oko 35 posto. Praljak je tipična Cro-ameba. Mrzi muslimane i ne prizna ih uopće. Otvoreno kaže da ćemo nestati i da nemamo šansi. Begića je dobro isprovocirao za vrijeme ručka, da mu je prisjelo. Praljak mi je ponudio da radim za njih pa će mi srediti da vratim moj stan u Zadru."Naravno"!

Čuo sam da je Zejnil pobjegao preko Kobiljače nekim helikopterom, a da ga treba zamijeniti Najetović.

Priveden je i Divjak. Slučajno se našao u Zejnilovoj kući kad su momci hapsili ostale.
U Klisu su privedeni ključni smutljivci i kriminalci. Konjic je"legao". Nikom nije jasno šta se zbiva, ali su svi zabrinuti. Šok je uspio.

Salki Begiću sam objasnio o čemu se radi i on je saglasan. Arif Pašalić se malo uspaničio, ali je preuzeo na sebe dalje vođenje istrage protiv privedenih. Neka, mene to ne interesuje.

Cilj je ostvaren.

U Konjicu je mirno. Sve kafane su zatvorene i svi slušaju.

Komisijski je izvršen prijem komande TG-1 u Zejnilovoj kući. Izuzeta su sredstva veze, a Komanda stavljena pod nadzor vojne policije. Kuća je zapečaćena.

3. decembar 1992.

Nastavljena akcija privođenja. Pašalić se uživio u ulogu gonica. Odredio je istražne organe. Rješavaju stanje u čelebićkom zatvoru. Tamo je ubijen jedan naš momak. Ubice su odmah priznale. Piske je po Hasinom naređenju priveo i jednog Hrvata koji je učestvovao u ubistvu.

Odmotavaju klupko oko Repovaca, nekog učitelja, zatvora, Velije,"Ljute" itd. Kako su krenuli, malo će im biti pet godina.

Pašalić sumnja u Divjaka, da je špijun.

Divjak strajkuje glađu, a iz Sarajeva traže da ga pustim. Sigurniji je u Klisu nego vani. On ima poseban tretman. Baš se zakuhalo.

6. decembar 1992.

Komandant Korpusa se ozbiljno počeo baviti zatvorenicima i želi ih poslati na vojni sud u Zenicu. Sve je ovo poprimilo drugu dimenziju od zamišljene. Previše se prašine diglo. Čak se i Alija zabrinuo je li sve pod kontrolom. Bio je i on u Parsovićima. Juca Homeini ih je "isprepadao" svojim floskulama: "Ovo je glavni grad buduće države", "Homeini je nas vođa", "Imamo mi podatke i za tebe, Bakire, šta si radio"...

Laknulo im je kad sam došao u Parsoviće. Odmah su skočili da idemo na Igman. Usput sam prešao u Alijin auto. Svratili smo u Krupu u magacine. Puni su "kao šipak". Kabanice, prvoklasne, u magacinu, a borci mokri. Čizme, kaljače, uniforme, suhi obroci. Ovoliko nisam vidio ni u JNA! Alija pita mene zašto ovo nije podijeljeno borcima i čije je sve ovo. Lisac, kao da ne zna, Sajino.

Oni su otišli za Visoko, a ja nazad. Arif hoće da pusti Divjaka da ide u Sarajevo, ali ga ne interesuje kako će i kuda će proći.

Klisani su prilikom Sarićevog hapšenja oduzeli i neki džip sa mobitelom. Džip je valjda nekog Dževdeta Tinjića, koji radi za Vladu. Šef je firme "Magnum skutum" koja se bavi uvozom repromaterijala za proizvodnju oružja. Ambiciozno je krenuo da vrati džip, ali ga je Hase "presjekao: "Našli smo ga kod kriminalca, i dok je on tu, bit će i džip."

11. decembar 1992.

Nakon četiri mjeseca bio sam na Igmanu. Zbog bahatosti Alijine pratnje, umalo nismo izginuli i od tenkova i "praga" na Igmanskom putu. Sastanak je bio bezveze. Glumački, Vehbija puno obećava, ali... Juka je dobar, malo se smirio. On je bio domaćin svim komandantima. Ustvari, ovo je bila "namještaljka". Svi su se slikali zajedno da se pokažu da su "zajedno".

Juka je uspio da razmijeni neke zarobljene za svoje ljude. Alija je ručao sa njima. Svi su mladi. Mučeni su.

14. decembar 1992.

Oko 16 sati sastanak u Jablanici. Tema: deblokada Sarajeva. Alija, Jaganjac, Pašalić, Petković, HVO, Đedo, Delić, Piske, HVO. Pregovori oko zajedničkog učešća u deblokadi Sarajeva.

Poslije smo ostali mi bez HVO-a. Tražio sam da se postavi komandant snaga na slobodnoj teritoriji van Sarajeva, komandant operacije i definisanje statusa Jaganjca. Alija pita: "Kada ćeš ti, Mirsade, napasti?" Rekao sam mu da ja ne mogu napadati ako se ide na Sarajevo jer je velik dio ljudi i tehnike planiran upravo od mene. Vehbija kaže da je već sve spremno za deblokadu. Municija još nije stigla.

Napolju sam malo porazgovarao sa Alijom i Bakirom. Pitao me jesam li još u onoj kućici i kako živim. Pitao me pomaže li mi Saja. "Saja, lopov", a Bakir kaže: "Nije on takav." Dobro ga je branio. Kaže da ga zna od prije rata. Dobro, ja ga znam odskoro.

Saja me dovezao do kućice. Ispričao mi je da Alija ne voli da se o njemu loše priča i da je dobio zadatak da mene opskrbi hranom, parama i blejzerom. Dao mi je 2.500 DM. Nudio je više. Odbio sam uzeti, ali sam ga zamolio da pošalje mojima u Bihać. Obećao je da će to uraditi. Hranu će sutra donijeti, a auto dovesti za petnaestak dana.

Saja mi je otkrio da niko od oficira ne može da barata parama, nego samo ljudi od povjerenja iz SDA.

16. decembar 1992.

Jablanica, 10 sati i 30 minuta, ista ekipa od nekidan. Iznenadio sam se kad sam vidio i Daidžu. Provocirao je Aliju. Kaže: "Alija, nisi ti, brate, za predsjednika, on mora biti lopov."

Daidža hoće da bude glavni operativac u operaciji deblokade Sarajeva, a Alija mu nudi logistiku. "Opet konzerve", kaže Daidža.

17. decembar 1992.

Mogu i bez štaka hodati, ali teško. Sa mnom idu Elo i Mirso kao pratnja. Od Hase sam uzeo "patrola". Sa mnom je neka žena iz Foče za koju sumnjaju da sarađuje sa četnicima. Jadnica. Kakva saradnja, kakvi bakrači! Nije svoja.

Stigli smo oko 10 sati na Igman. Ukratko su me upoznali sa Štabom i planom operacije. Prvo su mi pokazali lažni plan. Provjeravaju me. Bas fin osjećaj. Ovaj pravi plan je, ustvari, moj plan iz augusta uz nešto nedostataka; i redoslijed radnji nije dobar.

Od svih planiranih oficira, samo sam ja došao. Opet neka mućka. Mirso Čaušević mi je ispričao o situaciji i stanju na Igmanu kad su oni došli. Nije bilo ništa dobro.

Municija još nije stigla na Igman, iako je Alija obećao da će danas biti doturena. Sarajevo diktira tempo. Po planu, Rađa bi trebao napasti na Hadžiće, da odvuče pažnju od Jahorine.

18. decembar 1992.

Napad počinje u pet. Zuka odustao. Kaže da nije dobio cisternu goriva koju je trebao upotrijebiti u napadu na Kotorac kao bacač plamena. Od Bibića nema nikakvih vijesti. Ostali su krenuli u napad. Juka ne učestvuje; ne računaju na njega.

Klisani su uvedeni u borbu iako su stigli tek sinoć oko 20 sati. Ne bi oni ni došli da nisam ja intervenisao.

Juka ne da granate za "sultana". Ljut je. Zuka je ošamario nekog Jukinog borca koji je došao u Štab da nešto "pametuje".

Hoće da uhapse Juku. Amidža i Mirso Brada su za to. Mislim da je to pogrešno. Ja sam se obavezao da ću to srediti.

Akcija prema Hadžicima krenula je dobro, ali jenjava. Jablaničani se povukli, Mostarci napustili Golo brdo, Rađa nije ni krenuo jer "Labudovi" nisu uradili svoj dio posla. Ovaj dio plana čisti je promašaj. Komanda se vrlo slabo snalazi i ne vlada situacijom. Mirso Brada mnogo priča, a malo zna, ali ga Vehbija sluša.

Nagovorio sam Juku da odobri granate za top 130 mm "sultan" i za minobacač. Vratio se iz Mostara i pokazao mi hrpu lijekova koje mora koristiti jer je bolestan. Pozvao je Eniza, komandira njegove jedinice, i dao mu zadatak da sluša samo mene. Rekao je da je i on voljan učestvovati u napadu, ali neće da sluša ovu komandu.

Mostarci i Jablaničani su se povukli i žele da napuste Igman i vrate se kućama. Ovdje su već oko desetak dana. Nemaju ni minimalne uslove za život, a prema njima se postupa krajnje nekorektno. Juka im isključio struju i vodu, Zuka razoružao Jablaničane po Bradinom naređenju, a na Mostarce su pucali iz "brovinga" da bi ih spriječili da se vrate kući. Ružan ambijent za uspjeh.




Idi na stranu - |listaj dalje|