fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

hadzici - 83091 - 26.02.2013 : Malislatki - best (7)

Deda Ostoja


Nakon dolaska iz bolnice u proljeće 1994. godine, stalno sam razmišljao kako da posjetim porodice poginulih: rođaka, prijatelja, najboljih drugova... Težak je to bio zadatak, jer nisam znao šta da im kažem i kako će oni to podnjeti.

Kroz misli mi prolaze slike djetinjstva, odrastanja, momkovanja, kafanskih dana, povremenih pijanstava, i fudbalskih utakmica koje smo obavezno igrali u turu pića - igrao je brat protiv brata, zet protiv šure, kum protiv kuma. Više se nikada nećemo svi okupiti, ponovo zaigrati i zapjevati zajedno!

Sretan mi je rođak, mislim sa njima lako će biti, svoji smo, ispade najteže, usta se skupila, grlo suvo, suze ne teku, grdi hoće da puknu ali ne mogu, neoženjen. Strina mi kaže:

  • "Da je bar prošao kao ti pa samo ostao bez noge!"

    Ćutim i ne znam šta da kažem jer volio bih i ja da je on tu. Međutim, njega nema!

    Odlazim i kod Rankovih roditelja. Pred rat mi reče da hoće da se ženi, ali eto nije stigao. Djevojka mu ostala na muslimanskoj strani, uporno je tražio razmjenu ali ga je smrt prestigla. Ona je godinu dana nakon toga uspjela da pređe na našu stranu i tek onda je zasnala za njegovu smrt. Kasnije se udala, ja sam joj čak i djete krstio, ali danas ni ona više nije živa, jer joj je kućni pritvor upropastio zdravlje.

    Dolazim pred Rankovu kuću. Svi čutimo i samo se povreme začuje poneki uzdah. Popili smo kafu i rakiju za pokoj duše, upravo onako kako to kod nas Srba ide. Oni mi nešto pričaju, a ja ih pola ne čujem. Razgledam po kući i prisjećam se onih srećnih dana prije rata. Tamo na onom krevetu sam spavao, a za ovim istim stolom smo sjedili za Svetog Jovana! Kućom je odzvanjala pjesma, a sada sjedim na istoj stolici i razmišljam da li će ikada više?

    Rankov otac, Ostoja, iako čovjek u penziji on je sve do '93. godine bio konjovodac u vojsci. Nakon što mu poginu sin i zdravlje ga napusti, a sve do tada se poput mladića penjao po Igmanu. U ratu je svaki dan sa svojim konjem prolazio kraj mjesta sinove pogibije. Reče mi da više ne ide na Igman, a zatim poče da priča:

  • "Napravio sam jednu grešku!"

    Potom napravi kraću pauzu, a ja ćutim i čekam da nastavi sa pričom. Ne želim da ga ispitujem jer vidim da je naumio da mi nešto kaže.

  • "Dok sam prilikom oslobađanja Igmana na konju iznosio municiju, dođem na Golo brdo. Vidim da zarobljeni vojnici gledaju uz jedno drvo. Meni pade mrak na oči. Priđem jednom, udarim ga kundakom i kažem: "A gdje je moj sin?". U istom času puče nešto u meni pa udarih tog čovjeka! Šta je on kriv, neće moj Ranko ustati zbog ovoga. Nakon toga bacih pušku niz stranu, uzeh malo vode i pružih je tom vojniku, a onda im dadoh i da jedu pa sjednem i počnem plakati. Tog dana sam na Igmanu ostavio i konja i pješke sam se vratio kući. Na Igman više nikada nisam otišao, a u komandu sam poručio da nađu nekog drugog za taj posao jer sam ja previše star za to. Niko me nije ništa pitao, a svi su znali razlog zbog čega više neću da idem gore!"

    Šutimo, dok nas ne pozvaše u kuću, za stolom ne spominjemo priču od ranije. Uglavnom, dobro se razumijemo.

    Kada me je ispraćao, na vratima mi dobaci:

  • "Svrati kad možeš, da progovorimo koju!"

    Ostoja i njegova žena nisu više živi. Umrli su prije par godina u Bratuncu, gde su i sahranjeni.

    A ja, svake godine u maju, julu, avgustu i decembru ako nisam u mogučnosti da obiđem grobove poginulih saboraca, telefonom pozovem preostale žive roditelje, braću, sestre, supruge... Oni se zahvaljuju što njihove najmilije nisam zaboravio. Valjda i zbog toga što znaju da se naša vlast više nikoga ne sjeća.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|