fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

rat_brcko - 82459 - 11.02.2013 : Diverzant72 BL - best (3)

Boderište


Boderi(te je jedno hrvatsko selo svega 3 do 4 kilometra udaljenosti od Brčkog. Kasnije se na tom mjestu desio strašan zločin. Ne sjećam se baš svih imena i detalja, tako da ne zamjerite.

BIo je to početkom 1993. godine, nekako baš pred 8. mart. Dok smo se odmarali poslije izviđanja terena prema Ulicama, došao nam je neki momak i reče:

  • "Rekao je Vuk da vaša grupa hitno ide u Boderište. Trebate im za neku diverzantsku akciju!"

  • "Kakvu akciju, šta pričaš?" - upitah ja.

  • "Ništa ne znam, neka čitava grupa dođe u komandu i tamo će vam sve reći!"

    Taj dan sam sam bio jako loše volje, pa sam pri dolasku u komandu bio jako raspoložen za svađu sa oficirima jer je njihov izbor uvijek padao na nas.

  • "Što ste nas tražili?" - upitah ih ljutito.

  • "Milane, nemoj da budeš ljut, molim te, trebate ići na Boderište?"

  • "A gdje je to?" - upita neko od nas.

  • "Par kilometara od Brčkog, odmah do grada. Rizično je! Hoće da pomognete nekim dobrovoljcima da likvidirate neku komandu i da učestvujete u napadu. Tamo je 108 HVO, njihova 2 bojna. Vraćate se za dva dana, ali morate večeras krenuti. Treba da im uđete iza leđa i narpavite haos!"

  • "Šta? Jeste vi normalni? - proderao sam se koliko sam mogao - "Čovječe božji, zar ti misliš da mi pravimo akciju i likvidiramo im komandu prekosutra a ja ne znam ni gdje je to mjesto. Kako da znam kuda se može proći i kako da im se ubacimo tamo!

  • "Ne znam ništa, i meni je tako rečeno. Pakujte se i krenite odmah!

    Na kraju smo ipak prihvatili i nas dvanaest je odmah krenulo tamo. Ubacili su nas u rovove sa nekim dobrovoljcima, gdje nas je dočekala loša atmosfera. Podijeli smo se u dvije zemunice u kojima smo zatekli po dava momka. U našoj zemunici je bio neki Beli, mislim da se zvao Saša. Mi smo ga zvali Srbijanac, a taj nadimak sam mu dao ja. Drugog momka se ne sjećam tako dobro jer je bio šutljiv, a i nije bio tako dugo sa nama.

    Beli je bio dobar momak, odmah nam je pokazao gdje se šta nalazi, gdje su naši, gdje njihovi.

  • "E momci ovako! Vi treba da sutra krenete u izviđanje, pa da vidite kuda možemo sutra naveče proći do njihove komande. Mi već znamo gdje su mine i njihovi rovovi, već smo mi tuda prolazili, samo nam ovaj put trebaju iskusni momci jer je prekosutra opšti napad.

    Razgledao sam ispred i ustanovih da su neprijateljski rovovi, bar po njegovoj priči, prilično daleko. Mi smo samo trebali da se spustimo do nekog potoka, pa onda ponovo gore do jednog šljivika i tu ćemo udariti na njihove rovove.

    Beli nam je takođe rekao da ćemo sutra viditi karte, i da je sve već detaljno isplanirano.

    Nakon početne nervoze, lagano smo počeli da se opuštamo i čak smo počeli da cugamo i igramo karte.

    Beli mi se jako svidio kao čovjek. Ja sam ga zvao Srbijanac jer je bio dobrovoljac iz Srbije, mada mu je familija bila iz ovog kraja.

    Kako sam uglavnom bio veseo i nasmejan, uz neki mali radio zapjevah onu čuvenu Halidovu i ne sluteći da će to nekoga i pogoditi.

    "Da sam te sreo ranije malo
    ne bi mi srce za drugu znalo,
    da nisam imo jos ljubav neku,
    ne bi mi suze tekle niz rijeku"


  • "Kako ti lepo pevaš! Nastavi molim te, obožavam tu pesmu!" -osokoli me Srbijanac!

    "Samo za tebe Beograđanko mala,
    samo za tebe što nikad nisi znala,
    samo za tebe i ljubav tvoju zanosnu
    vraćam se majci Bosni"


    U jednom trenutku mi se učini da sam vido suze u njegovim očima. Rekao je da je ostavio curu tamo i prije nekoliko dana došao ovdje da ratuje.

    Sutradan smo krenuli u izviđanje i tu "diverzantsku akciju" koja je naravno propala jer nije bilo nikakve organizacije.

    Krenuli smo u mrkloj noći, jedva znajući kuda hodamo za našim "vodičima". I doista, momci koji su bili s nama su dobro poznavali put kojim smo išli. Njihovi rovovi su bili prilično daleko jedan od drugoga, a oni jako nepažljivi. Čuli smo ih kako se deru jedan na drugoga dok su igrali karte.

    Mi nismo imali pušuke sa prigušivačima, već samo prigušivače na pištoljima.

    Zatim smo saznali da je kod njih nekakva smjena i neki sastanak, da je kod komande puno ljudi, što se u daljini moglo i čuti, pa smo se vratili. Čista neorganizovanost!

    Nakon te "propale akcije" čekali smo jutro jer je ujutro trebalo krenuti u opšti napad na tu liniju. Na sreću, mi smo već znali gdje se šta nalazi, i dok je polako počinjala artiljeriska priprema, mi smo se lagano organizovali. Naš zadatak je bio da zauzmemo njihovu liniju, ništa više a oni će naći ljude za "sve ostalo". Ovo nam je rekao jedan komanir, mislim da je bio pripadnik 2. posavske brigada, ali nisam baš siguran u to.

    Ja sam predvodio jednu udarnu grupu od šest ljudi.

    Rekao sam im ovako:

  • "Momci, dvojica idu sa automatima, jedan sa m84 i jedan sa zoljom, dok ostala dvojica nose municiju za sve nas, a po potrebi i uskaču u borbu.

    Dragan se javi, ja naravno na 84-ku a Momo na zolju, kao što je i uvijek radio.

  • "Može, složih se. Ja ću sa svojim vjernim automatom ići direktno na njih!"

  • "Momo, znaš kako smo se dogovorili! Od onog šlivika se rov jako dobro vidi. Mi ćemo ih poklopiti sa tri strane, a ti samo udaraj zoljama dok ih ne pobijemo ili dok ne pobjegnu. Znate i gdje je minirano, pokazao sam im mine i orjentire. Naši su prije toga vjerovatno nekoga zarobili pa su dobro znali sve ovo.

  • "Ako budemo mogli ja ću prvi probati da im uletim u liniju!"

  • "Ma razbježaće se oni, vidjećeš!" - dodade Srbijanac, ja sam ovamo u drugoj grupi, tako da se čuvate!"

    Dok smo punili okvire takođe smo se maskirali, i naravno šalili i to pomalo neukusno.

    Prvi sam počeo.

  • "Ma daj Dragane, "našminkaj me" znaš da ne volim na ogledalo.
  • "A ženu ti jebem, ništa sam ne znaš" - odgovori on.

  • "Aaaa tako, ti bi i ženu da mi opališ? E baš ti hvala, a mislio sam da si mi drug.

  • "Pa šta mogu kad je dobra!" - odgovori on.

    Srbijanac nas je gledao izbečenih očiju jer je vjerovatno mislio da se svađamo, dok se se ostali smijali jer su dobro znali naše šale.

  • "I je l' ti meni sprči ženu? E, hvala ti!"
  • "E mamu ti jebem blesavu, stvarno si lud!"

  • "A tako? Nije ti bilo dosta žena, pa sad hoćeh i na mamu? E, baš si drug, brineš mi se za porodicu!"

    Tako smo se zezali i smijali dobrih pola sata, a Srbijanac je samo kratko prokomentarisao:

  • "Ma bre, vi uopšte niste normalni!"

    Kasnije sam mu objasnio da mi je Dragan kao brat i da je to sve bila naša uobičajna šala.

    U svoj toj šali došlo je i vrijeme napada. Naša artiljerija je polako jenjavala a mi smo se vrlo brzo privukli neprijateljskoj liniji, čak smo ih i čuli. Ja sam bio uz neko drvo i lagano nišanio, ni danas ne shvatajući kako im nije bilo jasno da smo im prišli.

    Otvorili smo žestoku vatru, jedna za drugom letjele su zolje u pravcu njihove linije, gdje nastade jauk.

    Sve prašti, naši udaraju žestoko. Oni odgovaraju ali kao da su uhvaćeni na spavanju, nekako mlitavo. U jednom trenutku poče vatra iz m84, a po meni počeše da padaju grane.

    Ma, dere nas dobro taj ustaša, poklopio i Momu sa zoljom! Međutim, odgovaramo i mi. Ja mjenjam okvir i u kratkim rafalima nasumice pucam prema mjestu odakle se čuje ona osamdesetčetvorka.

    Imao sam ja i zolju pored sebe. Momci koji su nosili municiju već su se uhvatili za pušake, pokazujem im da me pokrivaju dok se ja dižem da ih gađam zoljom. Odjeknu još jedna naša zolja.

    Ovo puškaranje je trajalo podugo, a onda se začu:

  • "Bježee, bježee" - derao se neko - "napuštaju liniju!"

    Pokazujem im da krećem, dižem se u čučeći položaj i lagano prilazim rovovima, dok ostali pucaju prema njima. Kada sam došao dovoljno blizu neprijateljskog bunkera bacio sam bombu, nakon čega sam se konačno uvjerio da tamo nema nikoga i da su svi pobjegli. Nakon toga ulazimo u njihovu liniju, i za kratko vrijeme se spajamo sa ostalima jer su i drugi uspjeli da izvrše svoj zadatak.

    Ne znam koliko je neprijatelj imao mrtvih u toku te akcije, ali nikoga nisu ostavili na tom dijelu linije.

    Mi nismo ni predahnuli kako treba, a nama javljaju da se vraćamo jer moramo da idemo nazad u komandu 16. krajiške brigade. Kažu nam da smo mi svoj dio zadatka obavili.

    Ni dan-danas ne znam ko je došao da popuni tu liniju i zamjeni ljude na tom prostoru. Međutim, kasnije su tamo došli muslimani, okružili naše borce, vratili liniju i pri tome zarobili 13 naših boraca koje su poklali pred samu razmjenu.

    Ponekad se pitam šta li je sa Srbijancem! Nadam se da je živ dočekao kraj rata i da je danas u Beogradu.

    Slava svim momcima koji su izginuli na tom mjestu!




  • Idi na stranu - |listaj dalje|