fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

ratni_dnevnik - 82065 - 30.01.2013 : Ratko Obrenovic Detroit, USA - best (4)

Dnevnik ratnog hirurga (13)


13. maj 1994. godine

Petak, crni petak. Izgleda da samo tužne priče postaju deo našeg života. Priča o Neni Kuvaču, trideset godina starom borcu, o teškom danu za srpske borce na Nišićima. Napad "Lasta" na naše rasturene redove, koje su držali pripadnici rezervnog sastava milicije sa Ilidže. Ima poginulih, nestalih, ranjenih. Borili su se dok im ne nestade municije. Istog dana dve žene, majka i kći. Nosile su kafu našoj tenkovskoj posadi. I baš u tom trenutku, direktan pogodak u tenk. Pored posade, koja je stradala, nastradaše i njih dve. Povrede su bile preteške. A taj Neno Kuvač otac je tri deteta. Najstariji je tek pošao u prvi razred, druga dva mlađa, bliznaci, četiri godine stari. Naša mala Dada, učenica četvrtog razreda medicinske škole i sestra u našoj bolnici, već petnaest meseci živi sa starom bakom pod samim Igmanom, na Vrelu Bosne. Neno joj je ujak, bakin jedini sin. On ih je čuvao, hranio. On im je bio jedina sigurnost.

Oko 15 sati Dada je pošla kući i u hodniku prepoznala tek pristiglog ranjenika, druga iz rova Nene Kuvača. Pitala ga je za ujaka. Čovek, ranjenik, odgovori: "Poginuo je!" Vrisak deteta i očaj. Plač do neba. Bol koji je dopro do svake duše koja se tu našla. Kuka:

  • "On mi je samo ostao, nemam nikoga! Šta ću ja bez njega? Ne mogu više da živim. Najviše ga volim!"

    14 maj 1994. godine.

    I dalje ranjeni. Ovo je priča o Zoranu Žuži, novinaru SRNE. Došao je na Ilidžu sa Pala da se, na punktu u Kasindolskoj ulici, posle dve godine, sretne s majkom koja je morala da se vrati u Sarajevo jer su tamo ostali, kao taoci, bliski rođaci. Oko 13.30, pored transportera UNPROFOR-a, formirala se kolona vozila radi prelaska "plavim putem" sa Ilidže u Lukavicu. Dok je stajao pored auta, pogodio ga je snajper. Kroz ceo trbuh. Pripadnici Francuskog bataljona su stajali i gledali kako leži. Petnaest minuta nisu prišli da mu pomognu. Tada je stigao sanitet sa Ilidže i dovezao ranjenika u našu bolnicu. Očevici tvrde da su francuski vojnici uperili cevi svog oružja prema Srbima kada je Zoran bio pogođen.

    U bolnicu je stigao bez vitalnih znakova života. Odmah je prebačen u salu. U trbuhu katastrofa - pola jetre iskidano, desni bubreg probijen, trbuh pun krvi, oko tri litra. Šijem jetru, vadim ostatke bubrega, zaustavljam krvarenje. Uvek verujem da ćemo pobediti smrt. Ovog puta sam pesimista. Zoran se budi iz anestezije. Priča. Živ je. Čudo božije! Petnaestog maja izjutra, Zoran dobar, krvarenja nema. Izgleda da je preživeo. Bože, ovo je tvoje i moje delo. Osećam se čudno. Posle hiljadu operacija, izmučen sam. Možda sam neskroman, ali ujednom trenutku osetio sam se tako bliskim - kao da drugujem s njim. Čudotvorcem. Ovo pišem kao jedan trenutan osećaj, ali Zoran je čudo. Ko ga je spasio? Sada više ni sam ne znam. Moji prsti, iskustvo, znanje, ili još neko?

    18. maj 1994. godine

    Bitka, rat, ponovo ofanzive. Nišići. Od 15,30 do 21 čas u sali, tri abdomena: Radić Zoran, 1968. godište, Vogošća - teška povreda trbuha, tankih creva. Jeftić Borislav, 1972. godište, Ilijaš - teška povreda debelih creva. Šurčić Dragoslav, Podlugovi - teška povreda jetre i bubrega.

    Obrad Popadić, najbolji prijatelj, drug, ratni drug, načelnik Štaba Ilidžanske brigade. Od prvog dana na čelu srpskih boraca. Junak u pravom smislu. Oslobodilac Ilidže. Rame uz rame sa svojim komandantom Zoranom Borovinom oslobodio Zoranovo - Otes. Ratnim stazama koračao samo gde najsmeliji idu: Igman, Goražde, pa onda Nišići. Tu, na Nišićima, poginuo je. Kršni Hercegovac, sin Alekse Popadića. Na tim Nišićima i rodio se. I heroj i legenda. Poginuo je u jurišu na "balijske" rovove, na njihove bunkere. Pred samim muslimanskim bunkerom pao je, pokošen. Ostao je tu nekoliko sati, dok ga njegovi saborci ne izvukoše. Još dvojica stradaše - mali Novak, devetnaest godina, sin nekada poznate plivačice Atine Bojadži, i mlađani Tomić, osamnaest godina, već jednom ranjen u stomak, pre dve godine. Padaju pogođeni, pokušavajući da izvuku telo mrtvog komandanta. Glas o pogibiji Obradovoj začas je prostrujao Ilidžom. Neverica, žalost. Za sat vremena ispred štaba Bataljona u Pejtonu skupilo se stotinu boraca sa zahtevom da odmah pođu, poginu, ali da izvuku telo mrtvog komandanta. Samo da ne padne muslimanima u ruke. I uspeli su.

    Pored Obrada, u tom jurišu, pao je i njegov saborac, njegov pratilac Bojan Pejić. Mlad dečko, dvadeset godina, sa Vrela Bosne. Ranjen, uspeo je da se dovuče do našeg rova i tu je odmah izdahnuo, pogođen u grudi. Nadljudskom snagom dovukao se do svojih drugova. Samo da ne ostane zverima, da se ne naslađuju njegovim telom.

    Obrade, prijatelju moj, dan pred pogibiju bio si kod mene u bolnici. Pričali smo, smejali se, zafrkavali. A te noći pred smrt, pred pogibiju, zvao sam te oko 23 sata i rekao da ću ići u Niš za dva-tri dana, i da ću svratiti sutra kod tebe, da se dogovorimo za auto i benzin.Ti mi reče da dođem uveče kod tebe kući, jer sutra ideš gore na brdo, na ceo dan. A ja: "Pazi se gore, nemoj da ti se šta dogodi dok ne središ auto i benzin." Smejali smo se, a sudbina učini svoje. Ostavio si svoju suprugu Milanu i nerođeno dete. Još tri meseca i video bi ga. Sahranjen si 27. maja 1994. godine u 18 sati. Kiša je padala, lila, "satirala" - ne znam kako danazovem taj potop. Svi smo mokri do gole kože, kao da smo satima plivali Bosnom. Što je čudno, nebo je lilo kišu samo iznad groblja, iznad Vlakova. Svuda okolo ne pade ni kapi. Plač tvoje supruge i sestara, plač i suze tvojih prijatelja, saboraca, naroda. Obrade Popadiću, ne verujem da si mrtav! I nisi. Živiš svuda oko nas, i u našim srcima. Zbogom, dragi prijatelju,
    nedostajaćeš mi!

    2. avgust 1994. godine

    Sveti Ilija. Isprepletale su se srpske radosti i tuge, srpske pobede i porazi, i uvek, nekako čudno, poklapali su se sa velikim svecima. Nišići. Vode se žestoke borbe od juče popodne. A unazad dva meseca, koliko nisam pisao, dešavali su se ranjeni, mrtvi, ljudske sudbine i obične priče. Prividni mir, a smrt svakodnevna. Učmalost, apatija, depresija ljudi i okoline. Čudi me što cveta, što sunce izlazi. Ljudi su utučeni. Dve i po godine rata, patnje, smrti... i sad nigde. I onda, plan evropskih prevaranata. Predaja. Nude potpuni poraz umesto osvojene pobede. Nude nam delove, komadiće, nude nam age i begove, nazivaju nas rajom. Kako to prihvatiti, u ime koga? U ime sve ove mrtve dece, poginulih sinova i kćeri, očeva i majki, u ime njihovih grobova. I šta predlažu - da se selimo sa vekovnih srpskih ognjišta, sa Kupresa, Ozrena, leve obale Neretve, Drine. A kako? Kako preseliti grobove najmilijih. Zar ih u smrti ostaviti! Pa oni su dali svoj život da mi ostanemo tu, i ostali smo! Jedino moguće, jedino časno je ostati sa njima, na jedan ili drugi način. Danas sam počeo da pišem o Nišićima, o velikim borbama na toj visoravni iznad Sarajeva. Žestoka muslimanska ofanziva. Imamo dosta poginulih, ranjenih. Muslimani su pomerili linije prema nama, prema Sarajevu. Uspeli smo da ih zaustavimo. U bolnici veliki broj ranjenika. Operišemo već dva dana bez prestanka. Meni je noga u gipsu. Na tim istim Nišićima pre sedam dana slomio sam skočni zglob i povredio ligamente.

    Ipak radim. Sinoć sam operisao mladića, srpskog borca iz Milića, više od četiri sata. Ime mu je Šojić Aleksandar, 1960. godište. U šoku, donesen je u bolnicu. Sestre su na čas pomislile da je mrtav, delovao je tako. Ipak, onako, s nogom u gipsu, s jakim bolovima, jedva sam sišao do Prijemne ambulante, pogledao, pipnuo puls na vratu i osetio da još radi. Bio je u teškom hemoragičnom i traumatskom šoku, razvaljenoga grudnog koša i stomaka. Masirali smo srce i zenice su se suzile. Rekao sam: "Odmah u salu" "Ko će ga operisati, doktore?" "Pa ja, ko će drugi." Strahovita povreda grudnog koša, dijafragme, slezine, debelog i tankog creva, mokraćne bešike, mokraćnih kanala, velikih krvnih sudova.

    Više od četiri sata, uz neviđen napor, bol, operisao sam tog dečaka, stojeći na levoj nozi, a ispod desne sam stavio stolicu i kolenom se oslonio na jastuk. Morao sam izdržati, i izdržao sam. Mladić je došao bez pulsa i tenzije, sa teškim povredama grudnog koša, trbuha i karlice. Ušao je u salu mrtav, izašao živ. U grudnom košu dve i po litre krvi, u trbuhu litar i po. Za vreme operacije dobio je oko osam litara. Prešio sam pluća, dijafragmu, izvadio smrskanu slezinu, odstranio deo tankog creva, prešio debelo crevo, zaustavio krvarenje, prešio mokraćnu bešiku, sredio mokraćne kanale.

    Jutros priča, ne krvari, diureza - do 12 časova litar. Ima Boga, bukvalno je otrgnut od smrti. Koleno me boli. Imam dekubitus na njemu. Stopalo takođe boli, ne mogu izdržati bez injekcije. Ali - šta je bol prema ljudskom životu?! Danas smo ga prevezli do Pala, a odatle je odmah prebačen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu. Teško sam izdržao ovu operaciju, stojeći četiri sata sa slomljenom nogom. To je još jedan dokaz velike potrebe za hirurzima. Da nisam operisao, mlapić bi umro. Radim i dalje. I bez obe noge bih radio - našao bih načina.

    3. avgust 1994. godine

    Sećate se priče o Neni Kuvaču, ocu troje dece, bliznaca, borcu sa Ilidže. Tačno nakon četrdeset dana, njegova majka je dobila leš svog sina. Unakažen ubodima i bestijalnošću zlotvora. Spušten je u srpsku zemlju. Postavljam uvek isto pitanje: kako sada otići sa te zemlje?

    7. avgust 1994. godine

    Teška operacija. Danilović Radojica, dečko iz Banjaluke, 1975. godište. Broving. Potpuno uništena leva natkolenica, a zatim je metak ušao u stomak - teške povrede karlice, tankog i debelog creva. Borba za život traje više sati. Noga boli pod gipsom. Koleno žulja na stolici. Dečko je spašen. Metak izvađen. Tanka i debela creva prešivena, ostao bez desne noge u kuku, ali živ.

    8. avgust 1994. godine

    Opet ranjeni borci. Operacija trbuha, sve u redu. Prešio creva. Noga i dalje boli. U 15,30 časova dovoze mrtvu ženu. U sred Hadžića pogodio je broving. Stomatolog Gospić Tanja, 1958. godište, vraćala se s posla svojoj deci. Metak je ušao na jedan kuk, izašao na suprotnu stranu. Verovatno je trenutno bila mrtva, jer je prekinuo glavne arterije karlice i abdominalnu aortu. Sa Ilidže je, radila u Hadžićima. Kod kuće čekaju dvoje dece. Sin od deset i kćerka od jedanaest godina. Sami. Otac stradao na početku rata. Mali siročići čekaju majku koja nikada više neće doći. U bolnicu je došla Tanjina svekrva, u stvari, sestra njene svekrve. Baka od sedamdeset dve godine, jedini rođak. Deca su kod nje. Plače baka. Jauče. Ko će čuvati decu? Ona je stara, a jedina im je ostala. Ostali su bez oca, sad i bez majke Plaču iskusne sestre. Suze naviru svima. Jadna mala deco, siročići mali! Da sam Bog, da mogu ispuniti samo jednu želju, oživeo bih vašu majku. Tugo, rate, siročići, deco - smrt i užas! I dalje nam ne rade telefonske veze s Jugoslavijom. Potpuno smo blokirani. Dvadeset i jedan sat. Idem u Operacionu salu, operišem abdomen, trbuh. Još tri ranjenika čekaju na operaciju. Prvi - bubreg, drugi - povreda trbuha, treći - otvoreni prelom noge. Brzo, za četrdeset pet minuta, završavam debelo crevo i mezenterijum, a onda u obe sale ulaze sledeća dvojica. Ujednoj operiše kolega Čalić, urolog, u drugoj-traumatolog. Ambulanta puna ranjenika. Opšti napad na Ilijaš, a ranjenici govore da "balije" jurišaju u talasima, uz pištaljku i uzvik: "Juriš, braćo!" Sad je 1 sat, još dolaze.

    9. avgust 1994. godine.
    Deset časova. Starac, civil, Sekula Balorda, 1917. godište. Grudni koš, teška eksplozivna povreda. Obe sale zauzete. Radim ga u ambulanti. Šijem izuzetno teško, i za mene i za pacijenta. Kokoruš Milan, 1969. godište, Ilijaš - teška penetrantna povreda trbuha sa oštećenjem više organa. A onda dečak, Lemez Mladen, 1990. godište, pet godina star, Vogošća - eksplozivna povreda trbuha i obe šake. Našlo dete eksplozivni upaljač, neoštećen. Aktiviralo ga. Došlo do eksplozije, povrede trbuha i šake. "Uradili" smo ga moj kolega Sekulić i ja. Sve će biti dobro. Ide muslimanska ofanziva na Srpsko Sarajevo, na Doboj, Brčko. U isto vreme, NATO-avioni nas bombarduju. Neverovatna "koincidencija"?! Ali ovaj narod i njegovi borci su od čelika. Bore se junački, izdržavaju, ne povlače se. Deset dana žestokog otpora, mnogo poginulih mladića i civila. Dan i noć gore nebo i zemlja na Nišićkoj visoravni i nad Ilijašem, ali srpski borci Sarajevske brigade zaustavljaju napade. Sami protiv svih! Dva dana je mirno. Očekujemo napad sa Igmana.

    15. avgust 1994. godine

    Danas je rođendan mojoj sestri. Nadao sam se da ću joj čestitati. Tamo u Nišu, u mom Nišu, u mojoj Srbiji. Tako blizu, a tako daleko i nedokučivo. Telefoni - nemi. Već petnaest dana nema veza. Ne znam ni kako su mi deca. Kako su roditelji? Možda ne shvatam ovu politiku. Možda je ovako moralo da bude, možda je ovako trebalo. Možda je ovo jedini način da krajnji rezultat bude pozitivan, da ostvarimo svoj cilj. I danas stižu ranjeni sa Nišića, iz Ilijaša. Stigao je dobrovoljac, delija iz Zemuna. Ranjen, srećom lakše. Ima nas još Srba iz Srbije. Sestro, srećan ti rođendan! Deco moja, Nina i Peđa, živ sam! Da li ste vi dobro? Kako mama, babe, deke? Voli vas vaš Tata. Ove će reči ostati zapisane 15. avgusta 1994. godine u 18,45 časova. Samo, misli nam još niko nije uzeo. Sreća što nauka nije u tom pravcu daleko otišla. Ali srce, srce nam je uzeto, srce ovog napaćenog naroda je slomljeno.

    20. avgust 1994. godine

    Tri dana svakodnevnih operacija. Hercegovci. Gačani, iz Bileće, Trebinja, Srbinja, iz Nevesinja. Njih više od hiljadu stiglo je u pomoć. Zgazili su muslimane, pobili, pomerili linije, teraju ih dalje od Ilijaša, na Brezu, i dalje od Srpskog Sarajeva. Imaju ranjenih i poginulih. Teško ranjen Ivković Rajko, mlad, pre dva meseca oženjen, hrabar borac, kažu jedan od najboljih, najhrabrijih. Borimo se za njegov život. Uzalud - umire. Težak blast učinio je ono što ni jedan hirurg na svetu ne može da popravi. Njegov komandant Mastilović, takođe teško ranjen u glavu, geler kroz mozak. Legendarni komandant i borac. Zajedno su ih doneli. Hrabri ljudi. Hercegovci. Idu duž cele Republike Srpske i tuku se s muslimanima. Uvek daleko od svoje kuće. Samo napred. Ne staju. Čvrsti, hladni, obični ljudi. 20 časova. Od 17 do 20 - sedam ranjenih, jedan mrtav. Poginuli srpski borac iz Gacka, Boljanović Kosta. Jedinac. Bestrzajac na Čemernom. Ranjena još dvojica Gačana, tri Trebinjca i jedan Ilijašanin. Mladost u borbi za Republiku Srpsku, za Srpstvo, za Srpsku Čast, Krst, Slobodu, za Porodice i Otadžbinu. Na dan Cerske bitke. Pravi sinovi srpskog naroda.

    22. avgust 1994. godine

    Dolaze ranjeni Bilećani. Jedan mrtav - glava. Bajčetić Milan, pripadnik dobrovoljaca grupe Radovića iz Bileće. Drugi u komi. Šest do sedam gelera u glavi. Prezime mu je Kapor. Trojica lakše ranjenih, i ranjenik iz Semizovca - obe ruke prostreljene PAMom. Vode se žestoke borbe na planini Čemerno.


    29. avgust 1994. godine

    Borbe i dalje. Ginu mladi srpski borci za slobodu Republike Srpske i svoga naroda. Ćurčić Milan, Trebinje - teške povrede glave, smrt. Ovih zadnjih sedam dana bolnica je puna ranjenika. Borbe su ogorčene. Nikad neću zaboraviti mladog Trebinjca Milovana Kneževića. Dok mu je sečena noga ispod kolena, svestan, u spinalanesteziji, sluša jezivi zvuk testere i govori:

  • "Stati ne smijemo! Ja sam dao sebe. Radujem se životu. Da me vole moja dječica."

    Tog dana mu je sin krenuo u prvi razred. Ima još jednog sina i kćerku od dve godine.

  • "Sad će se, valjda, neko pobrinuti za mene."

    Kad je saznao da sam ja dobrovoljac iz Niša:

  • "Bravo, alal ti vjera! Nisi ti kao oni tvoji tamo."

    A na moju rečenicu:

  • "Hajde da ih sredimo, zajedno", odgovorio je:

  • "Nikad više, druže moj, na svoga. Jednom smo to uradili i šta nam se desilo. Nikad više!"

    A testera lagano pili nogu i ječi kroz noć ispod Igmana, i dalje kroz celu Republiku Srpsku, i valjda će preći i preko Drine, da naježi Srbe i tamo. Juče, mladi Gačanin Slijepčević Aleksa. Dvadeset jedna godina. Otišlo stopalo. Ni reči. Miran. Ratuje od Vukovara. Danas su mu došli roditelji iz Gacka. Dan i noć su putovali kamionima, peške, kako su znali i umeli, da iz Gacka dođu do daleke Ilidže. Otvrdle seljačke ruke oca drže ruku mladoga borca. Meko, vlažno od suza, lice majke ljubi sinovu nogu. Umesto stopala, gomila belih gaza. Seća se majka kad se rodio, kad ga je kupala u limenom koritu. Soba seoske kuće u hercegovačkom kršu, zagrejana vatrom od suvog drveta koje pucketa, a njen odsjaj titra po belim zidovima sa ikonom Bogorodice i malim žutim kandilom. Seća se majka kako mu je ljubila prstiće na nožicama, kao i svaka majka kad kupa svoje dete. Seća se, i suze klize, a lice puno ljubavi i nežnosti. Strah od neizvesnosti šta je sa sinom. Da li je samo teše da je dobro? Zebnja još ne nestaje sa njenoga lica. A posle dva sata, kada sam svratio u bolesničku sobu, na slobodnom krevetu, do sina, spavala je majka. Marama i dalje na glavi, a šaka hercegovačke seljanke, velika i žuljevita, ispod glave. Verovatno je mnogo puta, umesto na jastuku, spavala na ruci. Otac na stolici, puši. Ko zna koju cigaru zaredom. Žuti prsti i žuti brkovi. Gleda kroz sina koji spava. Prvi put posle dva dana. Gde su očeve misli, teško je dokučiti? Daleko, to je sigurno. Verovatno kroz njegovu glavu prolaze vekovi patnje i borbe za život, i pitanje da li će ikada živeti slobodni, ostaviti pušku. Koliko se generacija očeva mog naroda to pitalo gledajući svoje ranjene sinove, unakažene, mrtve, i koliko će se generacija još to pitati? Ej, Srbijo, budi se! Krvare ti najbolji sinovi! Spomenuh malopre mladića Ćurčić Milana, devetnaest godina, 1975. godište. Umire u našem "šoku". Lobanja, mozak. Smrt, jutros u šest sati. Telefoni ne rade. Jadna majka, otac i tri sestre, još ništa ne znaju i neće saznati do prekosutra, dok ne stigne leš mladića na vojnom kamionu u njegovo Trebinje. Lelek će odjekivati hercegovačkim kršem. A možda je majka jutros, u šest sati, kad seljanke iz Hercegovine porane da pomuzu kravu i urade kućne poslove, stala. Nešto je steglo u grudima. Možda je majka jutros rano osetila da je sin zove. Majke junaka, ja vam se klanjam! Vi ste danas Srbija! I bile ste, i bićete! Srpske majke! Majke Obilića!

    31. avgust 1994. godine

    Mladi borac Aleksa Slijepčević jutros je sa majkom i ocem otišao za Beograd, na Vojnomedicinsku akademiju. Čujem da je otac hrabroga borca Rajka Ivanovića, većsam pisao o njemu, odmah nakon sahrane sina u Gacku, uzeo njegovo oružje, došao na planinu Čemerno i zauzeo sinovljevo mesto. Kakvi su to posebni ljudi, od kakvog materijala satkani?! Njih je mogla iznedriti samo zemlja gde vekovima ginu najbolji sinovi za slobodu i život. Duhovi predaka žive u njima. Snaga vekova. I to je Srbija!

    2. septembar 1994. godine

    Mirno je u ova dva-tri zadnja dana. Za ovu bolnicu i ovaj kraj potpuno mirno. Razmišljam o ovoj ratnoj bolnici. Mnogo sam pisao o ratu, o ranjenima, a malo o osoblju ove bolnice. Nenametljivost, to je još jedna odlika ovih vrednih, humanih i neumornih medicinskih radnika. Žive u bolnici već dvadeset dva meseca. Volim ih sve kao porodicu. Kolege, svako sa nekom "svojom" osobinom, ali rade teško dan i noć. Loš život, za razliku od onog predratnog. Pejić, direktor, vredan čovek, za ranjenika dao i daće sve. Ipak, težak, danonoćan rad, preopterećenje, čine svoje. Čovek na granici umora. Ortoped Popović i traumatolog Anušić - za njih ima mnogo posla. Rade teško, svakodnevno. Navikli na lep život pre rata, sada žive ispod svakog nivoa. Kolega Ilija Čalić. Hirurg. Došao u "Žicu" krajem 1993. Radi rame uz rame sa mnom. Neurohirurg Saratlić, radi, ništa mu nije teško. Dvoje male dece. Stiže sve svojom starom folcikom, kao iz crtanih filmova. Anesteziolog Vujičić, od prvog dana možda najviše opterećen. Mnogo radi, uvek smiren. To mnogo znači, ali, kao i svi anesteziolozi, malo u senci. Porodica Malinović, muž Milenko, urolog, i žena Ranka, anesteziolog, izašli su iz Sarajeva pre četiri meseca. Rade sa nama. Doktorica Mira Bošković, hirurg, za neki mesec specijalista-urolog, moj prvi i najbolji asistent. Bez nje ne znam kako bih sve ovo izdržao i radio. Svaki mi potez zna unapred. Sve zna u hirurgiji, a još nije završila specijalizaciju. Tri godine rada - dan i noć. Asistent meni i svima. Sigurno ima najviše operacija. Nikad ni jednim gestom, ni jednim pokretom, ni jednom rečju, nije pokazala umor ili nezadovoljstvo. Neverovatno krhko telo, sa tolikom fizičkom i duhovnom snagom. Divna je. Svi je volimo. Tu su i ostali. d, doktorica Zorica Vujisić. žena reaktivirana iz penzije, ali puna snage i volje. Mnogo znači za ovu decu ovde, za ove ljude i za nas, jer teško je kad ti dođe bolesno dete - a ona sve zna o deci. Ovde su i doktorice, početnice, Olja, Slavica, Snježa, Duška, Tanja. Od prvog dana rade dosta i mnogo su naučile. Danas su već iskusni vukovi. Tu su i predivne sestre, da im ne nabrajam imena. Mnogo njih. Savesne, odane, pravi drugari, vredne - poveriti im sve. Čak i posao hirurga. Za ove tri godine toliko su naučile, da bi negde mogle obavljati, sigurno i savršeno posao lekara. Rade sve, od intenzivne nege, prijemne ambulante, sale, odeljenja. Rotiraju se i sve znaju. Poveriti im pacijenta - nema problema. Odmene te kada imaš mnogo posla, i znaš da pacijentu neće ništa škoditi, jer takva sestra, koja sedi pored njega, vredi jednog dobrog lekara. Tu su i ostali radnici koji čine bolnicu - vozačidrugarčine, koji su mnogo puta izložili svoj život vozeći ranjenike opasnim putevima, gde tuče snajper, gađaju muslimani automatskim oružjem ili minobacačima. Tu su čuvari i svi ostali, bez kojih ova bolnica ne bi bila ovo što jeste.

    3. septembar 1994. godine

    Dovoze ranjenog borca iz Ilijaša. Rosuljaš Mihajlo, 1962. godište. Ranjen u Rajlovcu. Pogođen iz brovinga kroz trbuh i karlicu. Od toga se ne ostaje živ. Ogromna izlazna rana u predelu leve polovine karlice, ulaz na sredini trbuha, jedva živ. Još može da priča, i ponavlja mi da je iz Ilijaša, da mu je danas kćerki šesti rođendan, da je žurio kući. I ja imam kćer od šest godina. Odmah ga šaljem u salu. Otvaram mu trbuh, a još nije uspavan. Moram da kradem svaki sekund. Radim brzo. Molim Boga da ga spasim.' Ne želim da umre na šesti rođendan svoje devojčice. Zar da joj svaki naredni rođendan bude smrt njenoga oca. Uspevam! Živ je! Tri sata žestoke borbe: tanka creva, debelo crevo, karlica, krvni sudovi, kosti, tamponada. Ujutro je spreman za dalji transport. Sigurno će biti dobro. Krvarenje je zaustavljeno, vitalno je dobar, priča. Došli su mu kći i žena da ga posete. Hvala ti, Bože, još jedan život sam spasio, još jednom detetu sačuvao oca! U 16 sati trebalo je da odem drugu Srđanu Milanoviću, borcu sa Ilidže, bez noge, na veridbu. Odložio sam odlazak za 19 časova, i to je spasilo život Mihajlu Rosuljašu. Da sam otišao, isteklo bi nekoliko dragocenih minuta, i on ne bi bio živ.

    6. septembar 1994. godine

    Noćas i danas sam odmarao. Pre toga, dva teška dana, više operacija, od čega tri izuzetno teške. Sedam dana nisam ni minuta izašao iz bolnice. Izlazim ponekad, jednom u desetak dana, inače bih poludeo. Živim, spavam, radim, provodim sve vreme u bolnici. I kad izađem, uvek blizu. Telefon je tu, uvek spreman da se brzo vratim. Četvrtog septembra u 11,50 dolazi u moju sobu Rajko, naš vozač, i kaže mi:

  • "Lazo, brzo do ambulante, dovukli su Vasu Jeremića, ranjenog!"

    Silazim u ambulantu za nekoliko sekundi. Vaso u teškom stanju, jedva izgovara:

  • "Lazo, gotov sam!"

    Stomak mu raste na moje oči, krvari brzo, tone. Viknuh da ga nose odmah preko dvorišta u Operacionu salu. Ja, prečicom preko hodnika, u prolazu oblačim hirurške pantalone i dolazim za manje od minuta. Anesteziolog masira srce i saopštava da je Vaso egzitirao, u prevodu - umro. Ne može, nikako! Počinjem da snažno masiram srce. Gledam Vasu, mog prijatelja i kuma Obrada Popadića. Nisam mogao pomoći Obradu, zar ni Vasi?! Masiram snažno, lomim rebra... Čudo, nakon dva minuta srce radi! Otvaram trbuh samo u rukavicama, bez hirurškog mantila, a Vaso u uniformi, razdrljene košulje i otkopčanih pantalona. Nalazim iskidane donju mezenteričnu arteriju i venu, i još nekoliko manjih krvnih sudova. Podvezujem oštećene krvne sudove. Živ. Srce radi. Čudo! Šijem tanka creva, odsecam jedan deo, prespajam...

    Nakon sat vremena je dobro. Juče dobro, danas još bolje - spasao sam ga. Srećan sam, zbog njega, njegove dece, zbog još jedne pobede života nad smrću. Dragi Obrade, dobio si sina pre deset dana. Nisi uspeo da ga vidiš, a toliko si ga želeo. Tvoj kum Vaso će ostati živ, da te zameni koliko može, da pomogne tvojoj Milani i tvome malom sinu Obradu - Bati. Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam radio, vodio bitku za život Vase Jeremića. A Bog mi je svedok koliko puta sam proklinjao sve, što nisam imao šanse tebe, Obrade, da spasem. Vaso je danas dobro, vitalno neugrožen.

    Sve se vrti u krug, život je, izgleda, takav. Tek što sam završio operaciju, stigao je mladi Zvorničanin, Šokić Goran. Grudni koš. Nova operacija, nova bitka, opet pobeda. Dobar je. Danas mu je stigao otac sa Majevice, da se vide. Otac i brat na Majevičkom ratištu, on na ilijaškom, a majka u Zvorniku. Sudbina srpskih porodica.

    7. septembar 1994. godine

    Dan pakla. Stižu ranjeni Ilidžanci, Zvorničani. Gori zemlja na Nišićkoj visoravni. Više od dvadeset ranjenih za pola sata. Operišem mladog Zvorničanina, dvadeset pet godina. Krajišnik Ranko. Razoren trbuh, pola tankih i pola debelih creva iskidano. U donjoj sali borba za nogu. Krv, krv, krv...




  • Idi na stranu - |listaj dalje|