fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

ozren - 80379 - 12.12.2012 : NLO - best (22)

Smoluća


Smoluća, selo od četiri hiljade stanovnika, elipsastog oblika, dugačko dvadeset pet i široko osam kilometara, postavilo je kružnu odbranu od nadiranja Alijine islamske vojske.

Opasani muslimanskim selima od pravca Tuzle, Lukavca, Gračanice i Srebrenika, Srbi se nađoše u okruženju. Jedina odstupnica vodila je preko Tinje i Potpeći, iz kojih su Srbi izbegli u Smoluću.

Prepušten sebi, bez telefonske i radio-veze, bez struje, ali sa izvorskom vodom u selu, narod se samoorganizovao za odbranu.

Tri hiljade Potpećana i Tiljanja smestiše se po kućama u Smolući. Strah od turskog nadiranja natera ih da zavedu ratni režim života u selu.

Na sreću naroda sva tri sela, među njima se nađe bivši načelnik teritorijalne odbrane i civilne zaštite rudnika "Kreka", Ljubomir Todorović sredovečan čovek, sa završenim fakultetom odbrane. On svoje teoretsko znanje primeni u ratnim uslovima, formira ratni štab i otpoče utvrđivati odbranu Smoluće. Za komandanta odreda "Ratiš" - Smoluća postavi Vladu Todorovića, a za komandanta odreda "Oklesanica" - Potpeć imenova Ljubana Ilića. Formira osam četa, koje su ukupno brojale hiljadu i dve stotine boraca. Izvrši mobilizaciju muškog stanovništva od 16 do 60 godina i naoruža vojsku oružjem koje se nalazilo u magacinu
teritorijalne odbrane rudnika "Kreka" u Smoluću. Razmesti artiljeriju po selu, bestrzajne topove, minobacače, "prage" s trocevcima i protivavionskim mitraljezima, podeli po četama uniforme i automatsko naoružanje, bombe, granate, opremu za kopanje rovova i razmesti vojsku kružno oko cele Smoluće.

Mobilisa devojke i žene da s vojskom kopaju rovove. Izgradiše odbrambeni temelj rovova, kakav je primenjen u Vijetnamskom ratu.

Izgradiše zemunice, veličine sobe, u koje unesoše krevete i ćebad iz vojnog magacina, za spavanje. Po liniji odbrane iskopaše rovove preko kojih položiše dva reda balvana, potom traktorima dovukoše traku za prenošenje uglja iz kopa na deponije, razvukoše je po rovovima i na nju nasuše dva metra zemlje. Duž ratne linije napraviše tvrđave koje neprijateljske granate ne mogu razrušiti.

Pri artiljerijskom napadu borci ulaze u zemunice. Po prestanku artiljerijskog napada borci tunelom prelaze u rovove i dočekuju napad muslimanske pešadije.
Ratni štab Smoluće formira intendantsku službu sastavljenu od dvanaest kuvara, vozača i pomoćnih radnika.

Imenova štab ratne bolnice koji smesti u dve kuće i jednoj vikendici na skrivenom mestu. Rasporedi medicinsko osoblje za rad u bolnici: Stanislava Jovanovića, apsolventa medicinskog fakulteta, Slavicu Ilić, lekarku, Ružicu Savić, laboranta, Ljubinku Marinković, višeg medicinskog tehničara, Ivicu Božića, medicinskog tehničara, Veru Tadić, medicinskog tehničara i Vesnu Tanić, medicinskog tehničara.

Ratni štab izvrši popis stoke: ovaca, goveda, živine i zabrani klanje krava koje su muzli da bi deci i ranjenicima obezbedili mleko.

Hranu popisaše i prikupiše u vojni magacin. Hleb za vojsku pekli su po domaćinstvima. Za nedelju dana bi davali brašno jednoj grupi domaćinstava, potom bi brašno davali drugoj grupi seljana, i tako redom.

Odraslo stanovništvo i vojska dobijali su dva obroka dnevno.

Štab formira i miliciju za održavanje javnog reda u selu.

Formira i interventnu četu od dvadeset pet specijalaca, naoružanih automatskim oružjem i bombama. U delu sela gde im je linija najviše ugrožena interventna jedinica pritiče u pomoć i zaustavlja prodor neprijatelja.
U selu oduzeše svu naftu iz privatnih cisterni. Nafte su imali u dovoljnoj količini.

U seoskom mlinu, priključiše kaiš na motor traktora da bi mleli žito za vojsku i narod.
Hranu su na položaje izvlačili motokultivatorima i traktorima, a mlađe žene i devojke unosile su manjerke vojsci u zemunice.

Vojnici iisu napuštali rovove. Jednom mesečio bi dolazili kući da se okupaju, i istog dana bi se vratili na položaj.

Komandant rudarske muslimanske brigade iz Tuzle Enes Katić držao je položaj iz pravca Mramora prema Smolući. Besan što muslimanske jedinice iz Sikulja ne preduzimaju žestoke napade na Srbe, okrenu artiljerijsku paljbu preko Smoluće i razori muslimansko selo Sikulja.

Otpočeše žestoki napadi muslimanske rudarske brigade iz Tuzle. Po selu padaju granate, narod se uspaničio, trči ulicama i doziva decu:

  • Mile, o Mile!
  • 0, Dušane!
  • Ne boj se, Nenade, dođi baki.

    Žene trče ulicama, prihvataju uplašenu i uplakanu decu i uvode ih u podrume.
    U blizini centra sela granata ubi kravu. Na drugom kraju sela granata iz minobacača tresnu pored vrata kuće, raznese ih i geleri usmrtiše devojčicu i njenu majku.

    Muslimanska artiljerija razara selo. Pogađa kuće, dvorišta, štale...
    Muslimanska rudarska brigada tuče srpske položaje američkim četvorocevcima. Iz "brovinga" usmrtiše dva brata: Nenada i Miloša Milanovića.

    Nastupi treći mesec opsade sedam hiljada Srba u srpskoj Smolući.

  • Alahu egber!
  • Đihad! - uzvikuju rudari, udaraju u bubnjeve i žestokom mitraljeskom vatrom nasrću na srpske bunkere.
  • Ćetnici, predajte se, gotovi ste!
  • Zauzećemo selo, sve ćemo vas poklati!
  • I svinje ćemo vam pobiti.
  • Alahu egber!

    Eksplozije odjekuju jedna za drugom.

    Žena utrča u komandu štaba.

    Komandante, pao je zaselak Majinovići! Eno gore, pogledaj kako narod bježi! - viče uspaničeno.

    Joj, sve će nas poklati! - zavlada panika po ulicama. Žene stiskaju decu uza se i pribijaju se jedna uz drugu.

    Nije linija probijena, narode, ne paničite! Imam telefonsku vezu sa njima. Naši se drže. Vraćajte se u kuće, da ne tresne granata među vas! - viče iz sveg glasa Ljubomir Todorović i smiruje uplašen narod. - Vraćajte se kućama, neko vas je iz straha uzbunio - govori ženama, deci, starcima, maše rukama i tera ih sa ulica u kuće.

  • Gore iznad Miletića vojske ko crnih mrava! - viče jedna žena, drži odojče na rukama i plače.
  • Ne laži, ženo! - ućutkuje je Todorović. - Kakva vojska? Linije su stabilne, nije probijen položaj.

    Granate stadoše padati u blizini uspaničenog naroda. Eksplozije nateraše žene s decom da se povuku u podrume.

  • Joj, komandante, gore se ubio jedan čovjek iz Potpeći. Ubio je bombom i sina i ženu. Kažu da je to doktorov otac - govori žena zadihano, suze joj sleću niz lice i čvrsto steže maramu u rukama. Snaja mu plače i kaže: uplašio se, viknuo "Bolje da vas ja pobijem nego da vas Turci kolju", i aktivirao bombu.

    Ljubomir Todorović, i sam uplašen, poziva jednu po jednu četu, proverava stabilnost linija i ubeđuje narod da je položaj stabilan.
    Ulicom prema bolnici projuri oklopni "tamić" s ranjenicima.

    Na položajima poginule unose u zemunice i noću ih dopremaju u selo na groblje, sahranjuju ih uz prisustvo porodice, bez okupljanja i pratnji, bez kukanja i sprovođenja pogrebnih običaja.

    Granate zapališe u selu stog sena i štalu. Plamen se diže u nebo. Novi hici zapališe dve kuće. Decu i žene starci izvlače iz podruma da ne izgore. U zapaljenoj štali krava muče, svinje rokću, ali od plamena ne mogu da ih puste u dvorište.

    Srbi odoleše opštem muslimanskom napadu i u sam mrak borba se utiša.
    U tri prepune zgrade bolnice lekari se bore za život 170 ranjenika. U bolnici nestade lekova. Dr Slavica Jovanović i Stanislav Jovanović bore se za živote teških ranjenika. Medicinske sestre mere temperaturu i previjaju ranjenike.
    Ljubomir Todorović mobilisa devojke u selu da preko dana beru kupine i maline i da cede sokove za ranjenike koji su iskrvarili.

  • Izdržite, braćo, još malo, izdržite, teše lekari ranjene borce.
  • Izdržite, stići će nam pomoć sa Ozrena, govore medicinske sestre, nagone ih da piju sok od malina i kupina, i danonoćno tako, ne odvajaju se od ranjenih mladića.

    U selu, na groblju, poređaše se 68 grobova vojnika poginulih na položaju i 12 grobova civila poginulih u selu od granatiranja.

    Medicinske sestre iznose umrle ranjenike. Ispiraju rane borcima i teše ih, brišu im znoj sa čela i stavljaju čiste gaze na rane, stežu ih zavojima, ali se oni brzo natapaju krvlju.

    Po podrumima deca, danonoćno zatvorena, plaču, otimaju se od majki i pokušavaju da izlete napolje.

    Enes Satić, direktor rudnika "Kreka", komanduje rudarskoj brigadi juriš na srpske rovove u Smolući. Zna da su tu njegove komšije iz Tinje, da je tu Risto Jovanović, predsednik Radničkog saveta "Kreke", koga je "volio kao brata", i preko koga je donosio odluke o milionskom plaćanju iz "Krekiiog" fonda kome je hteo i koliko mu je Alija tražio za svoju islamsku stranku.

  • "O, srboćetnici! doziva ih preko borbene linije Enes Satić. Predajte se, nećemo vas poklati!"
  • "Alahu egber! odjekuju povici muslimana."

    Alah i Bog su jedno! uzvikuju srpski borci. Što je Alah - to je Bog, što je Bog to je Alah, mi ih ne razdvajamo. Samo ste vi pogani ljudi koji svojim zločinima poganite svetog Alaha.

    Hiljadu godina vas je Alah uništavao, Srbi, ne mješajte ga s vašim Bogom!

    Lažeš, Turčine! Nije Alah, nego turska pogan! Hoćete opet da nas ščepate pod noževe? Nema predaje, Turci. Više nema naivnih, kao što su bili naši očevi i djedovi koje su na prevaru 1941. godine vodili na klanicu!

    Odjeci eksplozija prenose se ka planinama Majevici i Ozrenu, prema Tuzli, gromoglasno kao da cela Smoluća gori.

    Srpska vojska na majevičkim položajima čudi se gde se to tako snažne borbe vode, kad su Turci pred njima i nigde u pozadini nema u selima srpskog naroda. Znaju da su pred njima "Živiničke ose" kojima komanduje Safet Kadžić, bivši fudbaler "Mladosti" iz Tinje.

    Bestrzajni topovi i minobacači tuku iz Smoluće muslimanske položaje. Ne nanose im gubitke, ali zaustavljaju njihov prodor u Smoluću.

    Muslimanska radio-veza uhvati frekvenciju srpske radio-veze "rupovka 12" u Smolući.

    Predsednik opštine Tuzla Selim Bešlagić pozva radio-vezom Ljubomira Todorovića u Smolući radi pregovora. Todorović pristade, pod uslovom da pregovaraju telefonskim putem. Bešlagić naredi da se sa Smolućom uspostavi telefonska veza.
    Ljubomir Todorović pripremi nekoliko porodica da po uspostavljanju telefonske veze, odmah pozovu svoje rođake na Majevici i Ozrenu, da ih obaveste da se sedam hiljada ljudi već četiri meseca nalazi u blokadi u Smolući.

    Umesto da pozove Tuzlu, Todorović stade telefonom da poziva predsednika opštine Lukavica.

  • Halo, halo, Lukavica! viče, razvlači razgovor da im Tuzla ne prekine veze.

    Okrećući telefon rođaka na Majevici, Spomenka Stević upade u razgovor svoga brata i sestre koja se nalazila na Ozrenu i kroz plač povika:

  • Pa gdje ste vi, braćo? Nas ovdje pobiše!
  • Ko je to? Gdje si ti? Šta je sa vama? odjeknu joj u uhu bratovljev glas.
  • U Smolući smo, u blokadi, sedam hiljada žena i djece. Ni sa kim nemamo vezu, niko ništa ne zna o nama.
  • Joj, seko, pa otkud toliko naroda u Smolući? Zar nijeste izbjegli?
  • Sa nama su Tinjani i Potpećani. Sve će nas Turci poklati. Nemamo hrane, nemamo lijekova, djeca umiru, ranjenici umiru... Kugle zvižde po cijeli dan, granate ne prestaju da padaju po selu.
  • Odmah ću izvjestiti komandu, seko, držite se izgovori njen brat sa Majevice. U tom momentu veza se prekide. Telefoni u Smolući se isključiše.

    Vezista iz Smoluće Risto Gavrić u štabu Ljubomira Todorovića upade u vezu srpskom i muslimanskom vezisti koji su se rečima prepucavali.

  • Halo, ćetnici, halo, ćeto! govori turski vezista srpskom vezistu.
  • Šta treba, Turčine?
  • Jebem ti ćetnićku majku.
  • Ja tebi jebem mlade bulice. Uh, što su pičići.
  • Stani, Turčine, evo još jednog četnika. N. svi kurati, dođi da vidiš koliki su nam.
  • Ko je to upao u vezu? Ko si ti? upita srpski vezista.
  • Srbin, brale.
  • Odakle Srbin? Nijesi ti Srbin.
  • Jesam, mi smo u Smolući, u okruženju. Fala bogu da sam nabaso na tebe.
  • Odakle Srbi u Smolući? Tamo nema Srba.
  • Ima, brale. U totalnom smo okruženju, sedam hiljada srpskog naroda. Sami se borimo da nas ne pokolju - govori mu Risto Gavrić.

  • Kog je datuma Đurđevdan? - pita ga vezista s Majevice. Zna da muslimani ne znaju srpske praznike.
  • Šestog maja.
  • A Savindan?
  • Dvadeset sedmog januara.
  • A Aranđelovdan?
  • Dvadeset prvog novembra.
  • Pa boga ti ljubim, ti si Srbin! Odakle se javljaš?
  • Iz Smoluće, već sam ti reko. U totalnom smo okruženju a niko ne zna za nas.
  • Poklaćemo vas, ćetnici, u Smolući, nemate gdje da izbjegnete - umeša se u razgovor muslimanski vezista.
  • Marš, Turčine odgovori mu Risto Gavrić.

    Uspostavite vezu sa Ozrenom i pošaljite nam pomoć - govori Risto srpskoj vezi na Majevici. - Reci mi frekvenciju na koju te mogu pozvati.

    Na istu ovu na kojoj razgovaramo. Neka Turci prisluškuju, ništa nam ne mogu.
    Vidjećete šta "Živinićke ose" mogu, srboćetnici, pićka vam materina.
    Vidjećete i vi, Turci, šta Mauzerovi Panteri mogu odgovori mu vezista s Majevice.

    Odjednom odjeknuše granate sa obe strane položaja. Veza se prekide.

    Srpski vezista obavesti pukovnika Mila Dubajića, komandanta Majevičke brigade, bivšeg komaidanta tuzlanskog garnizona Jugoslovenske vojske koji se izvukao iz Tuzle u prvoj koloni koju nisu napale "Zeleie beretke" Selima Bešlagića.
    Traži da ti daju precizne kote muslimanskog položaja oko Smoluće, naredi Dubajić vezisti.

    Specijalista za minobacače iz Smoluće, Stanković, prenese radio-vezom Majevičkoj brigadi tačne kote muslimanskog položaja oko Smoluće.

    S Majevice otpoče granatiranje muslimanske vojske. Fijuci i pucnjava iz haubica odjeknuše iznad Smoluće, kao da granate preko njih preleću na Ozren. A onda, kao da ih nišandžije rukom spuštaju, počeše padati po položajima brigade tuzlanskih rudara. Kao da je sam Bog usmerio srpsku artiljeriju na turske rovove, zatočeni narod izađe iz podruma, izvede decu na ulice i započe veselje. Grle se devojke i momci, žene sa suzama radosnicama pritežu decu uz grudi, razleže se pesma Smolućom i prvi put zaigra kolo za četiri meseca borbi.

    Dajte nam puške da pomognemo svojoj braći i muževima! - uzvikuju žene. Prilaze Ljubomiru Todorooviću, komandantu Smoluće, okružile ga i srećne uzvikuju:
    Sad znaju za nas naša braća Srbi! Dajte nam puške da se i mi borimo, dok nam ne stigne pomoć sa Ozrena.

    Mi smo sposobne i da pucamo, ne samo da prikupljamo kukuruze i otkose sena po selu.

  • Smirite se, žene, Bog je pogledao na nas. Sada se zna da smo u obruču, pomoći će nam naša braća. Položaj je stabilan, čuvajte djecu i obavljajte svoje zadatke da preživimo dok ne dođe spas, odgovara im Ljubomir Todorović.
    Muslimanska artiljerija otpoče bombardovanje sela i narod se raziđe kućama.
    Uveče, kada se mrak navuče na Smoluću i zvezde ospu po nebu, više od dve stotine devojaka i mladića okupi se u centru sela kod mostića koji spaja obale rečice Smolućice. Kao da nije ratno stanje, razgovaraju, smeju se, vesele i zalaze u tamne predele sela...

    Krenula je srpska vojska na Smoluću u probijanje koridora.

    Vrhovni komandant Republike Srpske Radovan Karadžić i general Ratko Mladić narediše da se srpski narod spase od pokolja u Smolući.

    Iz Bijeljine se pokrenuše semberijske brigade, "Panteri", Mauzerovih hiljadu specijalaca s tenkovskom jedinicom i artiljerijom. Prođoše Brčko i preko Doboja i Petrova na Ozrenu spojiše se sa ozrenskim jedinicama i spustiše se do Dobošnice.

    Jako muslimansko utvrđenje oko Dobošnice, Gradačca i Tuzle zaustavi prodor srpske vojske.

    Ukopani iza pruge na kojoj su postavili teretne vagone pune kamenja i zavarili ih za šine, zaustaviše napredovanje srpskih snaga prema Smolući.

    S aerodroma u Banjaluci poleteše srpski avioni i helikopteri. Izručiše bombe na vagone zavarene za šine, granatiraše bunkere muslimanske odbrane i oslabiše im otpor.

    Mauzer povede srpske jedinice u proboj koridora. Iz Smoluće krenuše jedan deo vojske i specijalna jedinica u susret Mauzerovoj vojsci.

    Devetnaestogodišnji Saša Cvetinović, član diverzantske grupe, privuče se da razminira teren. Sakriveni u tamnoj noći, pored njega su tražili mine njegovi drugovi: Žica, Mićko, Bucko i Ranko. Priljubljeni uza zemlju, osluškuju razgovore "Zelenih beretki" u rovovima.

    Minerska smolućka grupa, kojom je komandovao Žica, tiho, puzeći, privlači se muslimanskim rovovima, oštećenim bombardovanjem.

    Saša Cvetinović, zvani "Maneken" zbog izbegavanja da legne u blato ili korov kad zapuca, privuče se s Ratkom Ilićem i Stojanom Cvijanovićem muslimanskom rovu. Najmlađi među svojim kolegama, Saša istražuje mine oko sebe, i tiho, la ga ne čuju u rovu, doziva Ratka:

  • Jesi li našao? Ovo mora biti minirano.
  • Našao sam šest protivtenkovskih.
  • Moraju postojati i paštete, klackalice, nagazne mine. Traži.
  • Traži i ti. Budi pažljiv.

    Žica ispred Saše i Ratka traži mine. Njih dvojica gledaju da li će Turčin izleteti iz rova i baciti na njih bombe. Od rova ih razdvaja samo puteljak. Zelenilo šume još više je smračilo noć. Ništa se ne vidi.

    Žica nije uspeo da nađe klackalice. Saša pogleda desno i vide ogromnu rupu koju je iskopala avionska bomba. Čuje kako jedan musliman psuje srpsku majku i viče:
    Daj mi mitraljez ovamo!

    Žica je iskopao protivtenkovsku minu.

    Mitraljez zapuca, odjeknu borba na sve strane oko njih.

    Tri stotine Smolućana koji su štitili s boka svoje minere stupiše u borbu.
    Žica se izvlači s linije i vuče minu za sobom.

    Zaklanjajući se od mitraljeske paljbe, Ratko skoči na desnu stranu u zaklon, Saša na levu. Iza Saše se začu eksplozija i rastrže njihovog druga Neđu.

    Iza spoljnjeg obruča Smoluće, Mauzerova vojska sa Ozrencima krenu u proboj.
    Povlačeći se, Saša Cvetinović naiđe na elektrominsko polje, ukopane klackalice, mine koje se na struju aktiviraju iz rova. Ispod njegovih nogu odjeknu eksplozija, odbaci ga u stranu i izbi mu kalašnjikov iz ruku. Vide da mu je ogolela kost na laktu.

  • "Šta me ovako pogodi?", razmišlja. Njegovi drugovi s leve i desne strane povlače se ispred ubitačne vatre kuršuma. Pokuša da puzi, ali leva strana mu otkaza.

    Neću im pasti živ u ruke, govori ssbi. Okrenu se i ugleda Ratka.
    Ratko, Ratko! tiho ga stade dozivati. Ranjen sam.

    Ratko ga ču i dopuza do njega.

  • "Nemoj me ostaviti" - moli ga Saša. Napreže se da se podigne.

    Zar da ostavim tebe, svog najboljeg druga sa kojim sam po kafićima, pred rat, provodio noći? reče mu Ratko i uhvati ga ispod mišica. Odupire se bočno cokulom i vuče ga u puzećem položaju. Izvuče Sašu s vatrene linije i pozva Stojana Cvijanovića, Dudu i Žicu. Skinuše mu opasač s pištoljem i diverzantskim nožem, psuju i dozivaju Marka Pavića.

    Marko pritrča, zabezeknu se i smrači čelo.

    Nemoj gledati u noge, reče Saši. Kao da mu se njegove reči zariše u srce, Saša se napreže i pogleda u noge. Vide da nema levog kolena, da mu noga visi samo na tetivama. U još vrućoj nozi ne oseća bol.

    Kanapom za čišćenje puške stegoše mu butinu i staviše ga na nosila. Četvorica njegovih drugova, koji su s njim bili u prvom kamionu druge, spaljene kolone Jugoslovenske vojske u Tuzli izloženi smrtonosnim hicima Alijine Alahove vojske: Stojan Cvijanović, Zoran Mitrović, Žica, Marko Pavić i Petko Potkać, poneše ga u zaklon. Odmoriše se i pođoše dalje, u pozadinu okruženja Smoluće.

    S jedne kose, kilometar udaljene, tuku prema njima mitraljez i snajper. Mladići se pognuše, lome se u hodu i trče cikcak. Pretrčaše brisan prostor i poneše Sašu kroz šumu.

    Iza njihovih leđa smolućka vojska nastavi probijanje koridora u susret Mauzerovim "Paiterima" i Ozrencima.
    Stanite, braćo. Previjte mi i ruku, krvarim, reče im Saša osećajući kako mu krv natapa košulju.

    Spustiše ga u zaklon i tek tada videše da mu je leva ruka razderana.
    Bolničar Radenko Jović, koji je trčao za nosilima, previ mu ruku i ponesoše ga dalje.

    Oćete li vi mene uspavati kada mi budete sekli nogu? pita ga Saša.
    Hoćemo, odgovori mu Radenko.

    Saša zna da u bolnici nema nikakvog opojnog sredstva, znoji se ali ne stenje, trpi bolove i vidi sebe bez noge, sa štakama.

    "Sa devetnaest godina bez noge", odjeknu bolna misao u njemu i natera mu suze na oči. U zaklonu sačekaše ojačani oklopni sanitetski kombi. Vozilo stiže i oni ga unesoše.

    Vozač saniteta, Sašin drug Petkać, pojuri ka bolnici.

  • "Stisni ovde, drži!" - govori Saša bolničaru. Avgustovsko sunce upeklo i mušice navaljuju na krv.

    Rade Jović uze pelenu i pokri mu rane. Žuri da ga što pre doveze do bolnice, da ne iskrvari, ne obraćajući pažnju na to što točkovi kombija odskaču po makadamskom putu i povređuju mu iskidanu nogu.

    S vatrene linije javiše komandi štaba u Smolući da je Saša ranjen i Ljubomir Todorović izađe na ulicu da sa okupljenim narodom sačeka dolazak sanitetskog vozila.

    Najmlađeg borca interventne jedinice, zvanog Maneken, dovezoše u centar, ali se kombi ne zaustavi već produži u bolnicu koja se nalazila pod bregom, dobro maskirana da je ne mogu pronaći granate.

    Kad su prolazili pored Todorovića, Saša podiže ruku i isturi tri prsta, simbol pobede srpskog naroda. Trpi bolove i hrabro se osmehuje.

    Narod okupljen na ulici isprati vozilo, šapćući međusobno:

  • "Provezoše Sašu. Teško je ranjen..."
  • "Eh, žalosna mu majka. Tako mlad, zgodan... Šta će biti sa njim?"

    Medicinske sestre Zora, Vera, Vesna i doktorka Slavica pritrčaše vozilu, izvukoše nosila i unesoše ih u zgradu.

    Doktor Stanislav Jovanovkć i medicinski tehničar Radoje Jović položiše Sašu na operacioni sto. Isekoše mu odeću i svukoše je sa njega. Odsekoše mu deo tkiva na kome je visila noga, bez kolena, opsecajući skalpelima rastrgnuta mesta.
    Slavice, trči na sprat, donesi onaj ošgar nož, reče doktor Stanislav doktorki.
    Na operacionom stolu noga igra sama od sebe, skače, medicinske sestre je pritiskaju, smiruju i pridržavaju da mu preseku tetive. Meso obrubiše do kostiju, ali nemaju čime da preseku kost.

    Čovek koji je držao bolnicu u Tinji, Nemanja, gleda kako vrše operaciju.
    Trči, Nemanja, traži od nekog bonsek da presečemo kost, zamoli ga doktor Stanislav.

    Doktorka Slavica daje Saši slatke vode da pije da mu srce ne pukne.
    Nemanja donese bonsek. Izvršiše dezinfekciju, i, bez ijedne tablete i injekcije, zavratiše svu mišićnu masu, kao rukav na košulji, i stadoše testerisati kost.

    Saša Cvetinović iskolači oči, uhvati se rukama za šipku kreveta, ali ni jednom ne jauknu, niti ispusti glas. Gleda kako se pet devojaka, bolničarke i doktorka Slavica znoje, kao da njih seku bonsekom, a ne njega, najlepšeg momka u Smolući, u koga su sve zaljubljene.

    U sobama ranjenici pustiše suze, medicinske sestre plaču i šapuću:
    Saši seku nogu bonsekom, bez anestezije.

    Dok su mu sekli nogu, ni jednom se nije onesvestio. Prerezaše mu kost i, do lakata krvavih ruku, stadoše mu podvezivati arterije. Bolničar otpušta kanap a doktor Stanislav uhvati mesto gde najviše bljuznu krv, stegnu arteriju i venu, brzo ih zaveza najlonom za pecanje, i tako redom unaokolo.

    Završiše operaciju i stegnuše patrljak noge zavojima. Pređoše na ruku. Doktor Stanislav Jovanović zavlači pincetom gazu u razderano tkivo, čisti rane i previja ih zavojem.

    Sašu premestiše sa operacionog stola u krevet i dadoše mu cigaretu da zapali.
    U posetu mu dođoše komandant Štaba odbrane Smoluće Ljubomir Todorović i komandant brigade Vlado Todorović. Donesoše mu kutiju cigareta, koje se ni za najbolji pištolj nisu mogle dobiti, i govore mu:
    Drži se, Saša, ti si mlad i jak, stići će naši Srbi, spasićemo te, ne gubi nadu...

    Odjednom oko bolnice nastade pucnjava. Ljubomir Todorović istrča na ulicu, medicinsko osoblje pojuri za njim, i sve ode što je pokretno. Saša ostade sam u sobi za intenzivnu negu.

    Ranjenici u drugim sobama se uznemiriše, jauču, dozivaju bolničarke, ali njih nema u zgradi.

  • "Joj, Turci su probili liniju!" - uzviknu Saša i prvi put nešto puče u njemu, gore nego kad su ga ranili.

    Bolničarke, devojke, sve lepša od lepše, dotrčaše do Sašinog kreveta, ljube mu bledo lice i s osmehom uzvikuju:

  • Saša, spaseni smo! Saša, mili Saša, evo Mauzerove vojske u Smolući! Probili su koridor!
  • Saša, dušo, nećeš umrijeti. Imaju bolnicu sa sobom.
  • Daće ti transfuziju.

    Saša pocrvene, oči mu zasvetleše i od sreće mu se pojaviše suze u očima.
    Na ulici, oko bolnice, devojke ljube vojnike. Narod iznosi rakiju, nudi je borcima. Podvriskuju i zagrljeni pevaju, šenluče iz mitraljeza.

    Saši dođoše u posetu majka i otac. Ljube ga, smeju se na silu i govore mu:
    0, hvala ti Gospode Bože naš, kad si poslao spas našem sinu.
    Veselje, pucnji i pesme zaoriše se Smolućom.

    Probijeni koridor, za koji je poginulo dvadeset sedam boraca iz Semberije i sa Ozrena, otvori vrata narodu Smoluće, Potpeći i Tinje da se iz okruženja izvuče na slobodnu teritoriju Republike Srpske.

    Semberci i Ozrenci drže pet kilometara širok koridor i kolona od sedam hiljada ljudi krenu šumskim putem prema Ozrenu.

    Na čelu kolone vojska izvlači ranjenike i bolesne. Za njima se kreće pet kilometara duga kolona volovskih i konjskih zaprega, traktora, putničkih vozila, kamiona. Zaglavljuju se u blatu, po kiši koja je natopila zemlju i raskaljala šumski put.

    Točkovi proklizavaju i kolona naroda obaljuje vozila s puta da bi mogla da prođe, gone stoku kroz šumu, vode krave vezane konopcima za rogove i mile između bočne pucnjave, koja ih nagoni da žure.

    Dečije nožice klizaju se po blatnjavom šumskom putu prema Ozrenu. Prve kolone stigoše na slobodnu srpsku teritoriju na Ozrenu, i nastaviše putem prema Petrovu. Prolaze pored manastira Ozren i krste se, zahvaljuju Bogu što im je poslao spas iz pakla u kome su se nalazili četiri meseca, iz smrti koja se nadnela nad njihovo selo Smoluću.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|