fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

hrasnica - 80169 - 04.12.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (1)

Početak rata u Hrasnici


Za Jovana: Drago mi je da si reagovao na moje pisanje o Hrasnici, i neka si jer tako i treba. Ja nemam šta da krijem, i pominjem sva imena kojih se sjetim, kako naša tako i njihova. Bio sam svedok događaja od početka sukoba. E, ovdje ću krenuti iz početka...


Bio je mart ili april 1992. godine. Ja sam išao u Svrakino selo da izbetoniram neku plocu u poslovnom centru. Tamo su se već sakupljale Zelene Beretke, koje su znali zaustavljati vojna vozila i pljačkati ih. Tamo smo zajedno pili kafu i pivo. Bješe tamo jedan što je sam sebe nazvao kapetan "Mišo" ili kako li već, ne mogu više da se setim kako se zove. Kad je u maju počelo pravo rokati, a ja ko fol idem da betoniram ploču...

I tako, ja se to jutro zaletio kao neki levat u Svrakino sa torbom. Krenuo ti ja iz Hrasnice preko Ilidže do Televizije, pa onda pravo gore na Svrakino. Kad sam stigao, gledam gdje su mi radnici. Preko puta mjesta na kome sam radio se nalazio neki kafić, sjede vojnici sa zelenim beretkama naoružani do zuba i smiju se kada me vide:

  • "Vidi, evo nam Filipa, šta ćeš ti tu?" - pitaju me oni.

  • "Daj, nemojte me zajebavati narucio sam beton i ljude da izbetoniram ovu ploču!"

    Ja k'o malo lju, a meni "kapitano" poslije nekoliko piva kaže:

  • "E, Filipe hajde ba kući đe su ti žena i djeca, vidiš ba da je rat!"

    Ja, naravno, krenem nazad niz ulicu do Televizije, pa onda na tramvaj za Ilidžu. E, to baš i nije bilo lako. Trajalo je to dugo dok trojka nije došla. I dok sam se vozio, cijelim putem su se čule eksplozije od minobacača, dok sam ja razmišljao kako da okupim familiju jer niko nije bio tamo gdje je treblo da bude. Naime, dijeca su bila sama u Hrasnici kod kuće, Suza od 8 i Saša od 2 godine, a žena na Mojmilu u kancelariji za plaćanje kirije u Sarajovostanu. Meni je bilo samo da dođem kući.

    Na Ilidži je bila gužve ali niko nije pucao. Uđoh u autobus za Hrasnicu i on krenu. Kada smo prošli prvu stanicu na Sokolović koloniji i došli do druge tu odmah počeše da pucaju na nas pa raja pohrli van autobusa. U autobus uđeše neki tipovi sa škorpionima i razjuriše raju. Ne vjerujem da im se neko suprotstavio, ali su samo htjeli da se pokažu koliko su bili jaki. Šupci! Danas sam siguran da su to bili Srbi.

    Ja sam nastavio pješice u pravcu Hrasnice, cestom prema Stojčevcu i Kovačima jer sam bio siguran da su moji klinci do smrti pretravljni od pucanja.

    Ovo je bio samo jedan od više mojih maratona koje sam doživio za vreme rata. A ko ne bi, kada sam to radio za svoju dijecu! Sve vrijeme dok sam išao za Hrasnicu razmišljao sam da li su mi klinci dobro. Srećom, sve je bilo u redu. Žena je stigla tek sutradan jer je morala da prespava na Ilidži kod majke.

    Eto, to je bio početak rata u tom dijelu Sarajeva, Sokolović koloniji, i Hrasnici. Muslimani su bez otpora uzeli vlast i krenuli su prema Grlici i Famosu ali tu su se već i zaustavili jer im Srbi nisu dali dalje. Ta granica je ostala nepromjenjena sve do Dejtona, a meni nikada neće biti jasno zašto su Srbi u Hrasnici žrtvovani i prepušteni muslimanima na klanje. Do kraja 1993. godine u Hrasnici više nije bilo Srba. Bolno je bilo i to što niko od nas Srba nije smio da na bili koji način pokaže bilo koju vrstu simpatije ili sažaljenja za žrtvama muslimansko-hrvatskog terora jer time bi odmah doveo u opasnost sopstvenu familiju.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|