fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

ozren - 78845 - 05.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

Nestali na Vozući


Taj period kad je pala Vozuća je bio najkritičniji po čitavu VRS, jer su padala teritorija na sve strane, a neprijatelj nije bio nikad jači.

U to vrijeme bilo je nekako mirno kod nas, a mi smo bili i veseli zbog jedne stvari, Dragan dobio kćerku na samo par dana prije te frke.

I danas se sjećam toga, kad mu rekoše:

  • "Dragane, postao si otac, rodila se kćer, živa i zdrava!"

    Eh, kako smo se tada napili i veselili, a on zbog stanja na frontu nije mogao da ode kući.

    Proslo je neko vrijeme a mi i dalje na liniji, pala Vozuća, pala Krajina, pada Bosanska Krajina, nije dobro nikako. Tih dana je bilo i neko premještanje tako da naša grupa dobi par dana slobodno. Idemo kuci! Dragan i ja krenusmo pješke do Stanara, pa vozom kući.

    Ja sam zamišljen, razmišljam o kumu, šta li je sa njim, a i jedan drug mi je gore. Bože jesu li živi? Šta li je sa njima? Opet, sa druge strane, drago mi zbog Dragana ali i dalje šutim i razmišljam. Onda me on prekide:

  • "Šta misliš, šta ti je sa kumom?
  • "Ne znam!" - odgovorih mu
  • "Daće Bog da je živ. A i Boki je bio gore! Valjda je i on dobro!"
  • "Daće Bog!" - dobacih nekako tužno.

    Nisam više htio o tom, pa promjenih temu.

  • "Nego, maloj pišulji još malo mjesec dana a ti je nisi još vidio. Znam kako ti je, ni ja Ninu nisam vidio isto tako."
  • "Ma šuti, samo da je vidim, i one sam se poželio!"

  • "Ma znam ja čega si se ti poželio, al počekaćeš još malo na to!"
  • "Ma daj, ne seri, a ti se nisi poželio!"
  • "Ma jesam, ali više mislim na djecu. Sve mi više nedostaju. A i roditelje nisam dugo vidio. Ako bude bilo goriva ići ćemo sutra ili prekosutra na selo.

    Tako u priči stigosmo do naše stanice, pa onda polako pješke do kuće. Sreća nije bilo daleko, možda pola sata do 40 minuta jer smo išli stvarno brzo a i željeznička stanica je na samom kraju grada. I tada smo bili blizu jedan drugog, praktično kuća do kuće.

    Kucam, otvara mi žena, poljubi me i zagrli jako. Zovem djecu, idu i njih dvoje.

  • "Tata!"

    Izgrli ih oboje, izljubih, pa mi nekako odmah bi lakše, kad znam da su bar oni dobro.

  • "Kako je mala od Dragana i Sanje?" - upitah ženu.

    Ma super je malecka, bili smo mi maloprije, e nisam ti rekla, znaš, ovaj, ma znaš da je pala Vozuća?

  • "Znam, zašto?" - odgovorih ja.
  • "Ma znaš, ovaj, ma, kum se nije vratio... Nestao je!"

    Nasta muk u kući.

  • "A Boki, šta je sa njim?"
  • "On je dobro, nije ni bio gore tad kada se to desilo. Bio je više od 3 mjeseca pa je došao kući."

  • "Dobro je da je bar Boki dobro!" - pomislih.

    Otišao sam da se istuširam. Kada se vratih, a ona ispekla ćevape, Bog zna od kud joj. Eh, kako sam se samo tad najeo!

    Djeca su već otišla spavati, jer već vješe kasno. Opet razmišljam o kumu.

  • "Sandra!" - zovnuh ženu - "radis li još dole?"

    Sandra je, uprkos što je podizala dvoje djece, radila dva sata dnevno u Vojnom odsjeku i Komandi 1. krajiškog korpusa kao sekretarica.

  • "Radim! Ići ćeš sutra da vidiš spisak. Koliki je samo, sve sa Vozuće. Ima 3 kolone: živi, mrtvi i nestali. Mislim da je ona gdje su živi najmanja.

    Ljudi i rodbina samo ulaze, ali ko god udje drži se za glavu kad izlazi. Rijetko ko izađe bar malo sretan.

  • "Jebeš ga, izginuše ljudi! Ne znam samo gdje će nas poslati, na koju ćemo stranu.
  • "E da, nisam te ni pitala, kako kod vas? Napadaju li?
  • "Slabo, nas ne smiju."

    Nasmijasmo se. Malo sam gledao TV, i odemo spavati jer ipak se dugo nismo vidjeli.

    Sutradan kad sam otisao da vidim taj spisak, ostao sam u šoku. Koliko je smao ljudi izginulo! Bio je tu spisak svih ljudi iz svih jedinica, ne samoz iz Banjaluke. Mislim da je nestalih i poginulih bilo preko 400.

    Odem i do kumova. Raspitujem se ima li kakvih vijesti. Pitam treba li šta pomoći, ipak kuma je sama sa dvoje djece. Srećom, bilo je tu još rodbine da joj priskoči u pomoć kada je to potrebno.

  • "Nema ništa, Kume. Za njega ništa ne čujemo. Samo se nadamo da ga nisu mudžahedini uhvatili jer oni rijetko ubijaju metkom!"

    Srećom, moj kum je preživio. Vratio se tek u januaru 96. godine, nekako oko Božića. Nikada neću zaboraviti trenutak kad sam ga ugledao. On i njegova grupa od 11 boraca su se izvukli. Bili su zarobljeni od strane mudžahedina i tom prilikom su svašta preživjeli pa i danas imaju posledice od toga. Međutim, zahvaljujući puno sreći i malo lukavstvu ostali su živi. Pozdrav




    • Idi na stranu - |listaj dalje|