fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

ilijas_sjecanja - 69288 - 10.05.2012 : Boris Sirob Srbija - best (4)

Heroji jedne proljećne bitke


Neko me je probudio. Stresoh se od neudobno prospavane noći, dok sam udisao svjež jutarnji vazduh, prepun proljećnih mirisa.

Izađoh iz šatora. Zastadoh u izmaglici preplavljenoj svježim mirisima trava i cvijeća u trenutku kad me sunčev zrak obasja kroz krošnje drveća.

Prepustih se za trenutak da me obuzmu osjećanja vezana za ona vremena koja sam proživio u prošlosti. Pomislih kako bi mi godio ovaj jutarnji vazduh za mamurluk nakon pijančenja u nekoj prvomajskoj noći. Iz ove perspektive sve mi je to ličilo na predivan san, jer na ovoj mojoj sadašnica niko mi ne može pozavidjeti...

U stvarnost me vrati zvono induktorskog telefona. Glas sa druge strane žice mi reče da budem spreman.

Pomislih u sebi: "Kakav li će ovo dan da bude?!"

Grga mi još reče da su naši na polaznim položajima i da priprema može da počne.

Mislio je na artilerisku pripremu. I danas, kada se sjetim svega toga, sve mi se čini da je to više ličilo na kocku u kojoj se ponekad dobija a ponekad i gubi...

Cilj naše akcije je bio da se zauzme kota 988, koja se nalazila na našoj strani, gledajući u pravcu Ravnog Nabožića.

Bješe to jako nepovoljan položaj za bilo kakvo izvođenje borbenih dejstava, i sa jedne i sa druge strane. Nakon jako strmog uspona pružala se prostrana ravan. I upravo na granici ova dva terena, na udaljenosti od svega pedesetak metara, nalazili su se i naši i njihovi položaji.

Mladen Savić je sa svojim Jurišnim vodom i ostalim borcima bio na polaznom položaju. Čekali su na nekih desetak metara ispred njihovih rovova.

Već ranije smo u nekoliko navrata bezuspješno pokušavali da zausmemo te neprijateljske rovove. Na kraju smo došli do zaključka da se oni ne mogu osvojiti bez artiljerijske pripreme. Naš plan je bio da ispalimo nekoliko plotuna, a da potom brzo upadnemo u njihove rovove. Sve je trebalo da bude završeno za svega nekoliko sekundi!

Da bi sve išlo po planu, Jurišni vod je na završetak artiljerijske pripreme morao čeka na otvorenom prostoru, na svega desetak metara ispred muslimanskih položaja.

Karte su bile bačene, pala je odluka a dobili smo i odobrenje za ovu vrstu akcije!

Samo onaj koji je bio u ovakvim prilikama, ili bolje reći neprilikama, iz ove priče može da shvati kakvi su borci bili Mladen Savić i njegovi jurišnici! Jer, kakav heroj mora biti pa da mu na um padne ovakva suluda ideja? Bili smo svjesni katastrofalni posljedica po naše borce koje mogu da se dese i kod najmanje greške.

Zbog nepovoljnog terena nije se mogla odraditi direktna artiljeriska priprema, a pošto su naši položaji bili jako blizu neprijateljskim nisu se mogle koristiti ni haubice jer one jedino mogu da gađaju posredno. Izbor je na kraju pao na bateriju minobacača od 82 milimetra.

Dan uoči akcije upucana su tri cilja, koja bi trebalo da se gađaju sa tri plotuna, nakon čega bi naši jurišnici uskočili u muslimanske rovove.

Nakon izvjesnog vremena, prolomio se zvuk osam istovremeno ispaljenih granata. Prije nego što su one i pale, ponovo se začula komanda za paljbu, a zatim i naredba da se poprave elementi.

Začulo se zvono na induktorskog telefona i oštar Grgin glas nam je naredio da prekinemo paljbu!

Peraja mina već su bila na putu ka ulazu u cijevi minobacača. Upitah Grgu šta se desilo, a on mi odgovori da nije ništa i da za sada obustavimo minobacačka dejstva.

Hladan znoj poče da mi rosi leđa. Već tada sam znao kakav će da da bude. Sve ovo je bilo previše nerealno da bi ličilo na nekakav san.

Ponovo nazvah Grgu, a on mi reče da je polovina mina pala na naš polazni položaj a druga polovina na njihov. Zamoli me da minobacačlijama ništa ne govorim.

Spustio sam slušalicu! Kada podigoh glavu, ugledah minobacačlije koji su izgledali kao da su već na optuženičkoj klupi. Kao da sanjaju neki ružan san iz koga ne mogu da se probude! Branili su se ćutnjom i sleganjem ramena. Bilo im je savršeno jasno da nešto nije uredu.

Pored nas je prošlo jedno sanitetko vozilo, a potom i drugo.

Smogoh snage pa im ipak rekoh:

  • "Hajde momci, niste vi ništa krivi! Neko je morao i ovo da uradi. I sami znate koliko je vaših kolega odbilo da prihvati ovaj zadatak. Ejj, vi ste heroji!"

    Većina njih zaplaka! Na licima im se stvoriše grimase, poput one kod djeteta koje nije svjesno šta je uradilo pa mu je zbog toga krivo, a majka ga tješi...

    Zapitah se koliko sam i ja kriv za sve ovo i zažalih što baš mene odabraše za ovaj posao. Što ne ostadoh sa svojim jurišnicima?

    Vrijeme je prolazilo sporo! Prošao je sat, dva, tri... Mi smo imali jednog poginulog, dva ranjena, tri ranjena, četri ranjena... Pitao sam se da li će već jednom prestati da stižu informacije o novim ranjenicima!

    Poljski telefon ponovo zazvoni. Upitah Grgu da li ima još ranjenih, ali me on presječe sa sledećim riječima:

  • "Idemo ponovo, Mladen je naredio!"

    Bože pa taj Mladen je lud! Pravi je Zvizgonja. Inače, bio je to nadimak kojim smo ga mi jurišnici zvali od milja.

    Eto, sad možete da shvatite kakav je Zvizgonja bio heroj, i koliko su mu vjerovali njegovi saborci iz jedinice!

    Pali! Pali! Paliii... - odjekivale su komande, a potom bi u daljini mine padale jedna za drugom.

    Gledao sam u telefon. Ovaj put je ćutao. Molio sam Boga da ponovo ne zazvoni.

    Počeo je i pješadiski napad. Nakon desetak minuta, pucnjava je počela da jenjava, da bi se na kraju pretvorila u sporadičnu paljbu.

    Nazvah Grgu i on mi reče da su naši zauzeli neprijateljske položaje. Borbe su se još uvijek vode oko jednog rova u kome se najvjerovatnije nalazi samo jedan muslimanski borac.

    Nije mi bilo jasno zašto sve ovo tako dugo traje, čini mi se već satima.

  • "Izgleda da u ovom danu i muslimani imaju svog heroja vrijednog svakog poštovanja" - prokomentarisa Grga.

    Konačno, pucnava potpuno prestade!

    Opet zazvoni telefon! Grga mi reče da jurišnici kreću naprijed i da i minobacači treba da se spreme za pokret. On ide za Mladenom, a ja da što prije pronađem novi vatreni položaj kako bismo bili spremni za eventualna dejstva.

    Upitah ga i za onog muslimanskog heroja. On mi odgovori da je i on poginuo i da je po svoj prilici imao jako dobar razlog da se bori do kraja.

    Okrenuh se minobacačlijama i uzviknuh:

  • "Idemo momci, glave gore! Idemo heroji ove proljećne bitke!"

    Pozdrav,
    Boris

    P.S. Posvećeno, poginulim i ranjenim junacima ove bitke.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|