fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

bosna_komentari - 68389 - 08.04.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

Interviju sa Dr. Nenadom Kecmanovićem


Moj prijeratni politički favori u bivšo Bosni i Hercegovini, za koga sam glasao na prvim višestranačkim izborima, govori o političkoj situaciji Bosne i Hercegovine. Ja ga u potpunosti podržavam i smatram da je 100% tačno ovo o čemu on govori. Srbi su izgubili Sarajevo ali su zato sačuvali Republiku Srpsku i opstanak srpskog naroda na tim prostorima. Ovo je prava istina, koju sam ja osjetio na svojoj koži i zbog čega sam se opredjelio da se borim protiv nezavisne BiH.

Pročitajte njegovu izjavu!

Doktor političkih nauka i ugledni politički analitičar tvrdi: Sarajevo je žrtvovano da bi opstala Srpska!

Aliji je bilo više stalo do Baščaršije i Begove džamije nego do cele BiH, a Milošević mu je u Dejtonu izašao u susret i izazvao gnev rukovodstva RS. Ispostavilo se da je to bila, šahovski rečeno, žrtva teške figure za dobitak partije: Sarajevo je izgubljeno da bi opstala Republika Srpska!

Nenad Kecmanović, jedan od najcenjenijih političkih analitičara na Balkanu i svedok brojnih krupnih događaja koji su prethodili raspadu Jugoslavije i krvavom građanskom sukobu u BiH, tvrdi da je Sarajevo žrtvovano da bi opstala Republika Srpska!

Potkrepljujući ovu tvrdnju, Kecmanović u ekskluzivnom intervjuu za Press RS, navodi da bi se BiH reintegrisala da je Sarajevo posle rata proglašeno za ekstrateritorijalnu zonu. On podseća da su to stranci i planirali, što bi, kako kaže, stvorilo uslove za povratak u Sarajevo velikog procenta i Srba i Hrvata, posle čega bi se taj model onda proširio i na druge krajeve, i BiH bi se reintegrisala.

  • Međutim, Aliji je bilo više stalo do Baščaršije i Begove džamije nego do cele BiH, a Milošević mu je u Dejtonu izašao u susret i izazvao gnev rukovodstva RS i u početku generalno negativan srpski stav prema Dejtonskom sporazumu. Ispostavilo se da je to bila, šahovski rečeno, žrtva teške figure za dobitak partije: Sarajevo je izgubljeno da bi opstala Republika Srpska - zaključuje Kecmanović.

    Pa, može li onda Sarajevo biti ono što je nekad bilo?

  • Ništa nije kao što je nekad bilo, pa ne može da bude ni Sarajevo. Promenili su se i Banjaluka i Mostar i Beograd i Zagreb. Prošlo je 20 godina, dogodili su se smena režima i tranzicija, a u Sarajevu je 3, 5 godine besneo i građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi. Posle rata se iz Sarajeva pokupilo i ono malo Srba i Hrvata što je bilo ostalo i grad je postao bezmalo potpuno etnički čist - bošnjačko-muslimanski. Eto, to je naprosto tako i ništa ne može promeniti ni povratak Bregovića, ni to da Kusturicu zamole da se vrati, pa čak ni da ožive Pimpek, Mirza i ostale ikone predratnog Sarajeva.

    Da li se slažete da taj mit podržava današnje Sarajevo?

  • Sa tim pričama o tome kakvo je Sarajevo nekad bilo, o nekadašnjem duhu, harmoniji zajedničkog života itd. se naveliko preteruje, a mit o zlatnom dobu uvek je indikator loše savremenosti i osećanja nemoći da se promeni. Postoje i druge i drugačije ocene tog nekadašnjeg Sarajeva i kao "karakazana" i kao "tamnog vilajeta", baš kao što je Andrić pisao. Pa nije valjda toliko zlo kasnije ni iz čega nastalo. Nisu nacionalne stranke napravile državni udar nego su ih izabrale Sarajlije i to ubedljivo u svih deset gradskih opština.

    Koja vam je prva asocijacija na pomen 6. aprila 1992. godine?

  • Bio je to početak kraja. Sve što se kasnije događalo možda su bile samo neizbežne posledice. Tih dana su se dobro poznati događaji smenjivali kao na filmskoj traci, ali opšti utisak koji mi je ostao jeste - rasulo. Otkazivao je jedan po jedan podsistem, ljudi i odnosi su se preko noći menjali.. .

    Šta vas je zadržalo u Sarajevu posle tog datuma?

  • Nije lako napustiti rodni grad, pogotovo ako ste u njemu sa kraćim pauzama proveli bezmalo pola veka. Iako sam mnogim prijateljima, koji su mi i sada zahvalni, još dva tri meseca ranije savetovao da treba što pre da idu, ja sam osećao obavezu da još nešto pokušam. Uostalom, bio sam rektor univerziteta, lider parlamentarne stranke, javna ličnost od koje se to i očekivalo. Kasnije sam nekim Srbima bio kriv što nisam odmah otišao, a nekima što nisam i danas tamo da branim ono što je od srpskog ostalo. Tako to ide u politici.

    Kada i zašto ste odlučili da napustite Sarajevo?

  • Onda kada sam procenio da više ne mogu ništa da učinim da se spreči najgore. Ja sam i tokom prvih meseci rata i kao lider parlamentarne stranke i kao član predsedništva i ponajviše lično u nekoliko navrata prelazio liniju fronta, išao do Pala i Beograda i susretao se sa Miloševićem, Ćosićem, Kostićem, generalom Adžićem, Milanom Panićem, patrijarhom Pavlom i, naravno, sa Krajišnikom, Koljevićem i Karadžićem. A sa Izetbegovićem, Ganićem, Kljujićem i drugima, svakodnevno sam komunicirao i imao uvid u ono šta oni govore, misle i rade, tako da sam imao dosta dobar pregled situacije.

    Kako gledate na izlazak iz Sarajeva uglednih srpskih intelektualaca i javnih ličnosti?

  • Takvi odlasci imaju svoju dugu predratnu istoriju i kontinuitet. Decenijama su desetine i to najboljih odlazili put Beograda, a ponajviše od perioda kada se federalna država počela pretvarati u konfederaciju, kada je počelo "federiranje federacije" i republike počele sticati "državnost" po receptu Kardelja i Bakarića. BiH je svoju suverenost afirmisala prekidanjem prirodnih veza bosansko-hercegovačkih Srba i Hrvata sa maticama preko Drine i Une pa su se srpski, ali i hrvatski intelektualci koji su tome pružali otpor našli na udaru kao nacionalisti. Tako su otišli Vojislav Zeremski, Rajko Nogo, Novica Petković, Zec, Subotić, Lubarda, Šešelj, ali i Mladen Čaldarević, Ivan Foht, Vanja Sutlić, Ante Pažanin i drugi. Najveći srpski grad posle Beograda već tada je postepeno postajao muslimanski, a početkom 90-ih odigrala se samo dramatrična završnica tog procesa. Da nije stvorena Republika Srpska, cela BiH bi sada izgledala kao današnje Sarajevo.

    Kako su izgledale sednice Predsedništva SR BiH na kojima ste učestvovali?

  • Svoj ulazak sam uslovio uvođenjem prava veta svakog člana predsedništva, kako ne bi bilo preglasavanja kao u periodu dok su tu bili Plavšićeva i Koljević. Prihvatili su, ali su onda taj princip izigravali. Recimo, ako bih tokom diskusije izrazio neslaganje sa većinom koju je kontrolisao Izetbegović, on je temu skidao sa dnevnog reda, a onda noću zakazivao sednicu za koju tobože nisu uspeli da me obaveste zbog pucnjave, zamračenja, prekida telefonskih veza.. . Prethodne odluke i zapisnike na koje sam se pozivao jednostavno nisu mogli da nađu i sl. Ali, predsedništvo je inače bilo samo paravan. Postojala je paralelna SDA - linija rukovođenja preko probranih stranačkih kadrova. Hasan Čengić, Bakir Alispahić i dr. su bez najave svakodnevno dolazili u Alijin kabinet i tu su se donosile odluke.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|