fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

krajina - 68238 - 03.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

Kraj rata


Banjalučko ratište nije ni postojalo sve do kraja 1995. godine, pa evo da vam ispričam i jedan od događaja koji se desio na tom dijelu, na samom kraju rata.


Da vam odmah dam do znanja da nisam jedan od onih koji misle da smo mi Srbi bili toliko jaki da nam ovi drugi nisu mogli ništa. Ipak, mislim da je na kraju sve prodano!

Istina, i na početku rata je bilo puno prodaje, ali je toga bilo dosta i na kraju, prije svega u pada RSK i zapadnih dijelova RS. Mi u našoj regiji nismo mogli izdržati sve, najviše zbog toga što nismo imali dovoljno ljudi, samo je hrvatske vojnika bilo duplo više nego boraca u VRS, a još je tu bila Armija muslimanske BiH I HVO? O brojčanoj nadmoći ne smijem ni da pričam.

Po mom mišljenju, da nije bilo mućke, mi smo njih mogli uzeti još 1991. i 1992. godine, ali i oni su mogli nas 1995. godine.

Nakon pada Mrkonjić Grada naši su shvatili da su Hrvati prešli dogovorenu crtu, pa je došla odluka da se 16. krajiška premjesti na Manjaču radi odbrane Banja Luke.

Još nešto da kažem, mi se nikada nismo bojali Armija muslimanske BiH niti bi oni mogli prići Banjaluci, ali Hrvati su mogli jer je prema Banjaluci išlo dosta Gardijskih brigada i Gardijskih zdrugova.

Kad smo došli gore i ukopali se, zatekli smo strašno lošu situaciju. Imali smo dvije linije. Na jednoj su bili borci, a na drugoj je bila Vojna policija koja je hvatala dezertere i vraćala ih na liniju. Kada smo se i mi tu smjestili dezerterstvo je polako prestalo, a ustaše su nam odmah dale do znanja da će se tu rat završiti. Tako su nam i govorili dok smo sa njima pričali preko sretstava veze. Bilo je tu nekih sitnih napada koje smo mi odbili, ali ono nisu davali sve od sebe, njihovi VBR-ovi i haubice su nam bile veliki problem, a pješadija im je bila jako loša. Oni su naše snage razbijali artiljerijom, tj. SVK i 2kk i dijelove 1kk

Ja sam imao dodatni motiv, iza mene je bila Banjaluka, žena, djeca, a rodno selo i roditelji samo 15-ak km iza linije.

Kao sto su nam Ustaše i govorile, rat se ubrzo završio, iako je naša vojska izgbila veliki dio teritorije mi smo bili srećni, ali ne samo mi, i oni "preko puta" bili su sretni, valjda je i njima dosadilo.

Međutim, kuši još nismo išli, još nekiloko mjeseci poslije toga smo išli na liniju, doduše ne tako često ali ipak je neko morao biti za svaki slučaj...

I tako par dana poslije potpisivanja "Dejtona", mi smo shvatili da je stvarno gotovo, da će se rat napokon završiti, između linija je bilo jedno selo, istina bliže nama nego njima u tom trenutku, i mi odlučismo da idemo da uzmemo šta se uzeti može dok ga oni nisu opljačkali.

Ostavili smo puške i krenuli, nas pet. Pucnjava je bila strogo zabranjena, tako da smo znali da smo sigurni i da oni neće pucati na nas, jer su vjerovatno znali šta radimo.

Dok smo silazili Dragan reče:
  • "Dječaci, šta mislite da Ujke sad raspucaju po nama ako nas vide?"
  • "Ma ko ih jebe kad nas nisu pobili do sad neće valjda ni danas"
  • "Ma vidim ja da se tebi više ne živi, jedi ti govna, meni se još živi, taman sam se oženio, oćeš trudna žena da mi umre kad čuje da sam poginio"
  • "Ma zamjeniću te ja, ništa njoj faliti neće, kako mojoj ništa ne fali, eno je sa dvoje djece, ne žali se"


    I tako, dok idemo svi se smijemo a Dragan me lupi po glavi onako iz šale.

    U toj priči stigli smo do jedne kuće koja je izgldala bolje nego ostale. Ulazimo i tražimo, nema ništa, u drugu kuću - opet nema ništa.

    Izlazim vani i palim cigaru. Dajem i Draganu da i on zapali jednu. Ispred nas ugledah neke momke, i oni nešto traže. Kontam, naši su, pa se zapitah kako to da nam se ranije nisu javili. U tom trenutku Dragan povika:

  • "Uh, jebo te Bog!"

    U tom trenutku podigoh glavu i srce mi umalo ne stade. Momci ispred nas su imali šahovnice na uniformama. Iz ruku mi je ispala i cigara. Međutim, nismo bili jedini koji su se prepali. I oni su problijedili, a nisu imali ni puške.

    Prvi progovram: "Jebi ga momci mir je, ajmo polako svi na svoje stranu!"

    Pozdravili smo se onako smijući se kiselo, i svako je krenuo prema svojoj liniji. U jednom trenutku Maki me prepadnu:

  • "Eno ih idu prema onom žbunju, mora da su im tamo puške!"

    Srećom dobro smo prošli!




  • Idi na stranu - |listaj dalje|