fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

operacija_prsten - 68085 - 29.03.2012 : Max Sarajevo - best (1)

Operacija Prsten (2)




U jednom momentu granata je pogodila u nasip ispod vozila na svega par metara od nas. Da je pogodak bio samo metar i po više sigurno ovo ne bih pisao jer bi to bio direktan pogodak u vozilo. U momentu kad je ta granata eksplodirala Ševko me samo zgrabio za koljeno i rekao

  • "Ući".

    Dao je gas i ubrzo smo zamakli u jednu šikaru, koja se nalazila na krivini ispod pravoslavnog groblja. Tu smo izašli iz vozila. Pozdravio sam se sa Ševkom. Tamić je sad bio prazan i mogao je voziti brže. Ševko se vratio nazad, kako je prošao u putu nazad to samo on zna.

    Sada mogu reći da je taj dan nas 18 i vozač podijelili jednu veliku sadaku, a Božje davanje je bilo da niko, ama baš niko od nas računajuči vozaća, nije bio ni ogreban.

    Kada smo izašli iz vozila motorolom dobijam naredbu da se moramo prebaciti na kotu 850, a odatle prema koti 830. Granate nisu prestajale da padaju, čak su počele da padaju još žešće.

    Odlućili smo, pošto smo već bili ispod pravoslavnog groblja koje se kosom vezalo za kotu 850, da se kroz šikaru prebacimo do groblja i nastavimo prema koti. Moglo bi se reći da smo istrčali do groblja. Tamo smo zastali i zalegli da malo odmorimo. Zezali smo jedan drugog kako smo mogli da preživimo tolike granate, a bilo nam je čudno da niko od nas 18 nije bio ogrban. Tu našu zanciju bi prekinula poneka granata koja bi pala u našoj neposrednoj blizini.

    Od groblja do kote 850 ima nekih 300 do 400 metara, ali zbog silnog granatiranja trebalo nam je gotovo dva sata da pređemo tu dionicu. Dobar dio te dionice smo morali i da pužemo.

    Konačno smo došli i do kote 850. Uopšte nismo znali šta se dešava, jer se niko iz komnde nije udostojio da nas sačeka i upozna sa situacijom na liniji.

    Padao je prvi mrak. Granate su i dalje padale, samo sa manjim intezitetom. Odlućili smo da se privremeno smjestimo u stare rovove srpske vojske, koji su ostali još od decembra 1992. godine. Ti rovovi su bili odavno dotrajali i zapušteni. Uopšte nisu bili utvrđeni. Natkriveni su bili samo toliko da ne prokišnjavaju.

    Granatiranje polako jenjava. Tek poneka granata bi proletila preko nas i pala u pravcu Smiljeviča i Sokolja.

    Kada je popustila napetost od granatiranja, kao kontra efekat poćeli smo pomalo osjećati glad. Zadnji put smo jeli 22. jula, tj. večerali smo jućer negdje oko 18 sati Pitali smo se šta je sa hranom jer smo na taj naćin htijeli zaboraviti situaciju u kojoj smo se nalazili.

    Zeka je motorolom pozvao komandu, i pitao šta je sa hranom i gdje je možemo preuzeti. U jednom trenutku taj razgovor je prekinuo drzak i mrzovoljan glas rijećima:

  • "Dobićete jelo u osam (tj. 20:00) sati mater vam balijsku".

    U prvi mah smo pomislili da se neko od naših zeza, jer to i ne bi bio prvi put. Čak smo se i u akcijama znali zezati, dozivati i zvati srpskim imenima. A onda je u sekundi ponovo zagrmilo sa svih strana. Ponovo su poćele padati granate svih kalibara. Sve je gorjelo, i činilo se da nije bilo ni djelića sekunde bez detonacije. Pitao sam Hujketa koji je ležao do mene koliko je sati, a neko iz mase je rekao da je osam tj. tačno 20 sati. Zvao sam Zeku koji je sa nekoliko momaka bio u susjednom rovu. Ubrzo mi se javio i ja sam sam se našalio riječima:

  • "Hvala ti Zeka za ovu duplu porciju, nemoj vi"e tražiti Alaha ti".

    Zeka mi je odgovorio rijećima:

  • "Hajde dođi do mene da uzmeš još repete!"

    U tom trenutku prekinula ga je jaka detonacija granate koja je pala na njegov rov. Zvao sam ga, ali mi se nije javljao. Zvao sam ga bez prestanka možda jedan minut, a taj minut je u ovakvim situacijama kao godina. Ni iz susjednog rova se niko nije javljao.

    Ja mislim da je moj glas tu noć bio jaći i glasniji od svih tih granata i detonacija, a onda se javio neko iz tog rova riječima:
  • "Ne deri se k'o jarac, dobro smo!"
  • "Šta je sa Zekom? - upitao sam.
  • "Svi smo živi" - dobio sam odgovor.

    Mene je brinulo što mi se Zeka ne javlja. Od silnih detonacija rovovi su se počeli obrušavati, a nama je bilo važno da samo ne vidimo nebo. Znali smo da smo u ovim rovovima slabo utvrđeni, a razlog tome je bio što mi nismo imali adekvatnu artiljerijsku podršlu. Znam kada smo napadali plato Žuči da smo imali svega nekoliko minobacačkih granata. A od pet ispaljenih naših tri bi pale među nas. Oslanjali smo se na bombe i tromblone. Srbi su imali sve, a Boga mi nisu ni štedili.

    Tražio sam da mi se javi Zeka. Napokon se javio riječima:
  • "Evo me, što si dosadan!"

    Bilo mi je mnogo lakše. Nakon nešto više od jednog sata, granatiranje je utihnulo. Ponovo se na motoroli začuo onaj glas:
  • "Hoćete li još?".

    Niko nije ništa odgovarao. Dogovorili smo se da niko ne ide po hranu u komandu, a da budem iskren glad nas je već i bila prošla. Rješili smo da se počnemo prebacivati prema koti 830. Tamo smo zatekli ljude iz 2. bataljona, tačnije Smajketovu četu. Nisu krili radost što nas vide i u tom momentu po njihovom ponašanju sam primjetio da smo im ulivali dodatnu sigurnost.

    U komandnom rovu smo našli Smajketa, komandira tog dijela linije. Pitali smo ih šta se dešava, a oni su nam rekli da su čuli da je linija pala ali da ne znaju gdje. On su bili već 24 sata na tom položaju. Poslali smo ih da se odmaraju i da mi preuzimamo ovaj dio linije na sebe.

    Mene je zabrinjavalo Zekino ponašanje. Ništa nije govorio, najednom je postao miran i ćutljiv. Pitao sam Hujketa šta je sa njim, a on mi je rekao da ne zna.

    Ni ostali momci nisu znali šta se dešava sa Zekom. Ona granata što je pala na njegov rov ga je skroz izbacila iz takta. Ubrzo smo skontali sa se ne smijemo puno oslanjati na njega jer bio je u šoku i nismo htijeli da mu dodatno komplikujemo situaciju, da na njega u takvom stanju vršimo dodatni pritisak, da ga zamaramo. Znali smo dobro da bi u takvom stanju lako mogao donijeti neku nepromišljenu odluku. Odlučili smo da ga izolujemo i da on ostane u komandnom rovu, a mi čemo odraditi ostalo oko smjene bataljonaca na liniji. Nisam ni slutio da ću tog 24. jula sa nepunih 19 godina života dovesti sebe u poziciju vođe i da ću na sebe, pored toliko momaka koji su bili i po nekoliko godina stariji od mene, preuzeti takvu vrstu odgovornosti. Ipak, moram priznati da mi je i Pašo u tome dosta pomogao. O tome ču pisati malo kasnije.

    Tu noć, negdje oko ponoči, preuzeli smo liniju na koti 830. Već je nastupio 24. juli 1993. godine, dan bješe subota. Ljudi iz Bataljona se povlače na odmor i ujedno u pripremu. Na najistureniji rov idemo ja, Mirso i Pašo.

    Kada smo pošli prema tom rovu vidio sam na jednoj krivini (tranšeja je bila u obliku slova "Z") Elu koji me upitao gdje idemo. Samo sam mu odgovorio da ćemo biti na njegovoj lijevoj strani. Bilo mi je teško da se orjentišem mada sam bio jedan od onih koji je znao kompletnu liniju brigade, u dužini od 18,5 kilometara. Liniju od Visa do Šljivika kako smo zvali naš poslednji rov. Znao sam kompletnu zonu naše brigade od spoja na Visu sa 2. viteškom pa do spoja sa 9. motorizovanom, kasnije 115. brdskom brigadom.

    Šta me je tu noč zbunilo pa Eli nisam rekao da idemo u istureni rov koji se nalazi ispod njega. Zbunile su me tranšeje koje su bile duboke preko 2 metra, a kojih sada nije ni bilo jer su zbog silnog granatiranja bile zatrpane. Sječam se da sam prije te ofanzive znao stati u tranšeju i podići ruku i opet ta visina nije prelazila dubinu tranšeje, pa čak ni grudobran.

    Žuč: mapa brda




  • Idi na stranu - |listaj dalje|