fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

operacija_prsten - 68058 - 28.03.2012 : Max Sarajevo - best (1)

Odlazak na Žuč


Četvrtak: 22. juli 1993. godine

Kasno poslijepodne. Svi smo pod uzbunom i u pripravnosti već od 14 sati. Ponovo na Žuči odjekuju detonacije. Čekamo. Poslije par sati i pod punom spremom počinje da nas hvata nervoza. Šta više čekamo? Ovo čekanje stvarno ubija.

Niko više ne gleda koji je vod sad smo baš svi izmješani. I prvi i drugi, a čekamo da dođu i momci iz trećeg voda.

Ubrzo i oni dolaze u bazu. Kasno navečer nam govore da možemo u spavaone. Čitava četa je na okupu i ostajemo pod uzbunom. Poslednji dogovor je bio da iz svakog voda ide po nekoliko momaka.

Petak 23. juli 1993 godine

Osvanuo je 23. juli. Niko ne zna šta se gore dešava. Opet uzimamo oprema i čekamo. To čekanje nas stvarno ubija. Negdje oko dva sata popodne dobijamo informaciju da su četnici napali na Golo brdo. Taj napad su izveli na dijelu gdje je bio spoj 1. i 2. čete, tačnije na rovove 17 i 1. Ti rovovi su bili malo ispod Golog brda. Rekli su nam da ima poginulih iz naše jedinice. Idemo od spavaone do spavaone svi smo tu. Neko je rekao da su momci koji su bili na obezbjeđenju komande otišli sa Komadantom Enverom na Žuč. Bilo nam je malo čudno. Obezbjeđenje komande su radili momci koji baš i nisu imali neko ratno iskustvo, tj. to su bili oni koji su se izvlačili da ne idu u akcije. Tu su pretežno bili oni mlađi. Ja sam već u odnosu na takve bio uveliko prekaljeni ratnik. Sve te informacije koje su u međuvremenu dolazile su bile neprovjerene.

U 15:00 dobijamo hitnu uzbunu. Odmah nam je rečeno da ne idemo svi jer i onako ne možemo stati u kamion, nego je dovoljno 20 tak momaka, a ostali ostaju u pripremi.

Maskirni tamić je već bio spreman. Vozio ga je moj komšija Ševko. Prvi sam izašao iz objekta i sjeo na mjesto suvozača.

  • "Đe si Šele, šta ima novo" - pozdravio sam se.

    Ubrzo je došao Hujke i sjeo do mene. Ostali momci su ulazili i sjedali nazad. Tamić je bio zatvorenog tipa. Bilo nas je 18 u toj grupi. Put do Buća potoka je bio uredu i bez problema, a onda kroz Buća potok su nas cijelom dionicom prema Brdu Žuč pratile granate. Padale su nekih 50 metara od nas sa svih strana i mi im nismo pridavali neku veliku važnost, navikli smo da padaju po nama, a ta daljina od 50 metara je bila za nas nekako daleko.

    Kad smo se počeli peti prema Žuči te granate su počele padati sve bliže i bliže našem vozilu. Od Ignjatove kafane pa do rampe granatiranje je bilo podnošljivo. Međutim, kada smo prošli rampu i krenuli u pravcu Živkovića ili kako neko zove Hodžića nastaje pravi haos. Granate su padale oko vozila u pokretu i to neprestano sa svih strana. I ispred, i iza, i iznad i ispod, ama baš sa svih starna. Geleri neprestano pogađali vozilo. Čitavu tu dionicu puta smo im bili na otvorenom. Kada bi neka od granata pala previše blizu geleri bi tako pogađali vozilo probijajući lim i prolijetajući oko glava i nogu da bi se čudili kako smo ostajali živi i bez ogrebotine.

    Ja i Hujke bi zalupali po kabini i upitali da li je sve u redu, a iz drugog dijela vozila bi dobili odgovor sve je OK. Javljali bi se da su svi živi i bez ogrebotine. Gađali su nas sa Trebevića, Vojkovića, Vraca, Ilidže, Otesa, Blažuja, a minobacačima iz Vogošće, Rajlovca, Blagovca, uglavnom sa svih strana i iz svih vrsta oružja i oruđa.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|