fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

operacija_prsten - 68050 - 27.03.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

Operacija Prsten


Nakon osvojene kote 830 i Golog brda nije se čekalo ni trena. Odmah se krenulo dalje u napade da bi se uzdrmane neprijateljske snage potpuno razbile. Krenulo se jednu nepromišljenu, samoubilačku akciju u koju je J. Maunaga poveo naše borce, zobog čega smo imali gubitke koje smo teško mogli nadoknaditi. Poginuo je komandir VP, Todorović Miroslav - Tošo, udarna igla i veliki vođa u svim dotadašnjim akcijama u kojima je on učestvovao.

Ipak, nije se imalo vremena za tugovanjem. Po već ustaljeno pravilu, podjelio sam jedinice po grupama, istim onim kakve su bile i prilikom osvajanja kote 830. Plan je bio da se paralelno sa Ilijaškim jurišnicima koje je vodio M. Savić, probijemo do kote 850. Savić je imao glavni pravac napada direktno na kotu 850, moja grupa pomoćni pravac napada, njegov lijevi bok ispod same kote 850.

Bilo je planirano da se nakon ovladavanja kotom 850 izvede napad na Šabanovu kuću i to iz pravca kote 850. Pošto bi to bio napad sa boka na muslimansku liniju, pretpostavio sam da bi se sa te strane lako ovladalo Šabanovom kućom, jer bi već bili duboko iza njihovih leđa, što bi sigurno stvorilo veliki strah, nesigurnost i paniku kod neprijateljskih boraca u rovu.

Konfiguracija terena bi bila povoljna za naše borce, pošto bi se naše snage kretale do Šabanove kuće koristeći prirodne zaklone u valovitoj šumi. Između te šume pa do Šabanove kuće se prostirala livada sa vrlo malo stabala tako da bi neprijateljski položaji bili nezaklonjeni a nas bi štitila gusta šuma sa viših kota na tom prostoru. Šabanova kuća je bila oko 350 do 400 metara udaljena vazdušnom linijom od kote 850. Ako bi se ovladalo kotom Šabanova kuća bi sa te strane bila nezaštićena i mogla bi se lako kontrolisati. Iz tog razloga sam pretpostavljao da bi njihova odbrana tog terena bila nemoguća. Taj zadatak sam povjerio J. Maunagi.

Zbog pritiska u komandi brigade koji je izvršen na mene zbog odbijanja da uđem u borbu zajedno sa Maunagom u kojoj je nepotrebno poginuo Tošo, odlučio sam da Maunagi dam detaljnija upustva i upozorenje da on sa svojom grupom ne smije krenuti prije nas. Zadatak njegove grupe je bio da uđu u borbu tek kada Savić sa svojim borcima zauzme kotu 850 i ja sa svojom grupom budem ispod same kote 850. Tada bi njegov zadatak bio da za nama uđe bez borbe i izvede bočni napad tako opori već probije neprijateljsku liniju.

Osim atriljerije, koja je bila pod komandom Vogošćanske brigade i TG Vgošća, pripremio sam bateriju minobacača, koju sam smjestio u selu Uglješići. Pošto je njihov komandir, pokojni Desimir Lukić, dobro poznavao i imao precizno upucane muslimanske linije odbrane, dao sam mu zadatak da, kada ovladamo njihovim rovovima, ja ću mu javljati kada i gdje da upotrebi minobacače 82 milimetra i tako napravi vatrenu zavjesu, koja bi nam pomogla u očuvanju osvojene teritorije.

Sve je bilo dobro organizovano i spremno za napad! Borci bili spremni i samouvjereni, a granata je bilo dovoljno i za napad i za odbranu.

Kada je dat znak za početak ofanzive, počelo je granatiranje i borci su se pripremili za pokret. Pred sami kraj artiljerijske pripreme, prišao mi je Ljubo Cigo i rekao da on mora hitno u WC, jer ima proljev. Reko sam da ide, ali da pazi kad bude dolazio nazad, pošto mi vrlo brzo krećemo u napad. Kada se udaljio sa polazne tačke, prišao mi je jedan borac iz Mićinog izviđačkog voda i rekao da je to Ljubina uobičajena fora, kada se treba krenuti u napad, uhvati ga sraćka i on ode iz borbe. Ja sam se samo nasmijao, shvatajući šta je ovaj borac htio da kaže.

Pošto su prethodnih dana, te ofanzive, Ilijaški jurišnici našli izgovor, da oni ne mogu da krenu bez naše bočne podrške, koju im mi nismo, navodno, htjeli dati predhodnih dana, što svakako nije bilo tačno, jer je Savić došao do mene u toku akcije i rekao mi da oni taj dan neće kretati u napred bez obzira šta se bude dešavalo na terenu. Ja im na tome nisam zamjerio, i svatio sam to kao njihov izgovor za to što nisu bili psihički spremni za akciju. Zbog toga sam odlučio da, bez obzira šta Savić bude uradio na svom pravcu napada, ja ću sa svojom grupom krenuti u napad.

Artiljerija je prestala da dejstvuje po muslimanskoj liniji odbrane i počela je da prenosi vatru po dubini. Dao sam znak da se krene u napad. Krenuli smo i vrlo brzo smo ušli u prvi muslimanski rov, koji je bio ispod kote 830 a u pravcu, ispred rovova na "Ježevima". Bez ustezanja smo krenuli dalje, razvukli smo se u strijelce osvajajući prostor po dubini i širini. Kretali smo se šumom i iz nje nije bilo nikakvog otpora. Idući tako kroz šumu, pred nama s pojavila jedna lijepa livada. Livada je bila nepokošena ali poprilično razrovana granatama. Preko livade se protezao puteljak na kojem se vidili tragovi da je ovaj prostor često korišten. Pred samom livadom smo malo zastali. U toku rata sam razvio neko čulo koje me nikada nije izdalo u toku borbi, a sa kojim sam moga da osjetim da li je neprijatelj tu ispred mene ili nije. U tom trenutku nešto mi je govorilo da na drugoj strani livade nema nikoga, pa sam dao znak da krenemo preko livade.

Kada smo prešli livadu, uvidjeli da je neprijatelj daleko od njihovih nekadašnjih borbenih pozicija. Livada se nalazila odmah ispod kote 850, zbog čega sam odlučio da tu stanemo i utvrdimo dokle su došli Ilijaški jurišnici. Javio sam se na IKM naše brigade, na kojem se nalazio moj rođeni brat. Rekao sam mu da smo ovladali velikim dijelom terena ispod kote 830 i da smo se približili koti. Komanda je sumnjala da smo uspjeli tako duboko ući, jer Savić, moje desno krilo nije ni krenuo u napad. Tražili su od mene da im kažem pozicije gdje se nalazimo. Pošto je u međuvremenu pala jedna minobacačka granata i ranila jednog borca, iz tog razloga nisam htjeo da preko radija da kažem gdje smo, kako ne bi odali našu lokaciju. Muslimani su pratili naš razgovore pa bi lako mogli utvrditi dokle smo stigli i tako nas poklopiti njihovom artiljerijom i nanijeti nam velike gubitke.

Pošto smo prilikom izviđanja terene prad početak ovog napada, bili na mjestu gdje je bio naš IKM, gledali smo taj prostor ispod kote 850 i tada smo utvrdili da trebamo preći preko te livade ispod kote 850, kako bi mogli dati bočnu zaštitu Savićevim borcima koji idu direktno na kotu. Tada je ta livada sa tog mjesta izgledala kao trougao i mi smo tom prilikom to konstatovali, dok je neposredno na terenu ta livada izgledala kao trapez. Sa bratom sam razmjenio nekoliko riječi da bi ga asocirao gdje se nalazimo i on je vrlo brzo došao do ideje da smo na trouglastoj livadi. Komanda je znala dokle smo stigli i više nije bilo opasnosti da naša artiljerija dejstvuje po nama.

Postavili smo polukružnu odbranu na dostignutim pozicijama, pripremili se za napad prema Šabanovoj kući. Čekali smo da Savić krene sa svojim borcima u napad na koto 850. Pošto Savić nije pokrenuo jedinicu u napad odlučio sam da se i mi zaustavimo na dostignutim linijama. Iako sam bio siguran da je Šabanova kuća ostavljena i napuštena, nisam želio da rizikujem i uvedem jedinicu na taj dio terena, jer se Šabanova kuća mogla lako kontrolisati sa kote 850 i Orlića i tako nas poklopiti artiljerijom.

Na jednoj kosini sam odredio sedam ili osam rovova, po jednoj kosini, koja je na tom dijelu terena izgledala kao neki grudobran, praveći uvalu ispred i iza nas. Bio je to dobar teren za postavljanje odbrane, na kojem smo počeli utvrđivanje i spremno čekali neprijateljski kontranapad.

U jednom trenutku je pala minobacačka granta i ranila Olju, borca iz Mićinog voda. Nakon toga, ništa se nije dešavalo. Izgledalo je sve mirno i zbog toga sam uveo rezervne snage, koje sam pred početak akcije odredio za popunjavanje rovova a jurišne jedinice povukao u pripravnost. Iako narednih nekoliko dana sa muslimanske strane nije bilo nikakvih pokušaja da vrate izgubljenu teritoriju, niti bilo kakvog sporadičnog pucanja sa njihove linije koji bi ukazivali da je neprijatelj spreman za naš pješadijski napad, naša artiljerija je ipak nekoliko dana granatirala muslimanske linije po koti 850 i Orliću. Cijelo vrijeme artiljerijskog napada, moj bataljon je držao osvojeni dio teritorije, kako bi kada se krene u napad, naši borci sa te strane imali bočnu zaštitu. Bili smo ubjeđeni, da su muslimanske linije po Žuči prazne ali se niko nije odlučio da krene u napad prema koti 850. U međuvremenu smo saznali da je u Sarajevu izbio pravi rat između muslimanske policije i bandi, koje su harale gradom. Naše snage su u tom periodu stale sa izvođenjem borbenih dejstava i čekao se ishod tog njihovog rata.

Takvo stanje je prekinuto primirjem sa muslimanskom stranom, na kojem su insistirale međunarodne snage. Srpska vojska je bila jako nezadovoljna tim primirjem, poslije čega je uslijedila velika netrpeljivost i neprovjerenje između naših civilnih i vojnih vlasti.

Bio sam prinuđen da povčem svoju vojsku sa osvojenog dijela teritorije jer niko u Brigadi nije htjeo da preuzme taj dio linije a moj bataljon nije imao dovoljno boraca da bi to mogao držati kao svoju zonu odgovornosti.

Eto, tako je okončana operacija "PRSTEN"




Idi na stranu - |listaj dalje|