fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

rat_orasje - 67852 - 18.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

Oraško ratište


Kao što sam već ranije pomenuo, Oraško ratište je na ratniom putu 16. Krajiške MTBR bilo jedno od najtežih na kojima smo bili. Tih dana bilo je dosta borbi, a za nas pješadiju teren nije tako loš, pogotovo za izviđanje. Stanje na terenu je bilo povoljno po nas, i odbili smo jedan od najjačih neprijateljskih napada na naše linije, a da tom prilikom nismo imali većih gubitaka, bar ne u našem reonu, a pouzdano znam da su ustaše imale mnogo mrtvih.

Kod Orašja sam izgubio jednog od najboljih prijatelja, kako u ratu tako i u privatnom životu.

Jedno jutro smo, uz jutarnju kaficu, čavrljali o stanju na ratištu. Ubrzo smo tebali u izviđanje, pa smo se lagano spremili i krenuli. Kiša je upravo prestala da pada, ali je vrijeme i dalje bilo tmurno i teško. Za izviđanje tog dana nisam bio pretjerano raspoložen, ali sam ipak krenio.

Pošto smo mi već dugo bili na tom mjestu, dobro smo poznavali teren i bili smo uigrani, ali na našu žalost i previše opušteni, što nas je kasnije skupo koštalo.

Polako smo napuštali našu liniju i kretali se prema glavnoj tački izviđanja. Neprijatelj nije pucao na nas dok smo prolazili najopasniju dionicu terena, čistini na kojoj su nas mogli lako vidjeti. Kada smo se približili osmatračkoj tački, Bobi se kretao na 10 metara ispred nas. Bio je previše opušten, pa mu rekoh:

  • "Bobi polako, čuvaj se snajpera!"
  • "Ma pazim ali neće nas vidjet jebem im ja mater"


    Ne prođe ni nekoliko trenutaka, kad strahovito zapuca prema nama. Instiktivno sam se bacio na zemlju i počeo da pucam. Odmah mi je bilo jasno da je to bila ustaška zasjeda, i da smo u velikoj nevolji. Ponovo zapucah i vidim Bobija kako leži.

  • "Bobi jesi živ, Bobiii!" - odjekivao je moj glas između rafala.

    Bobija su dozivali i ostali, ali on nije odgovarao. Ležao je nepomično. U tom trenutku još jedan od mojih saboraca biva pogođen u ruku.

    Taman kad sam pomislio da bi trebalo da se izvučem sa tog mjesta, vidim Bobi ipak živ, ali da je pogođen, vjerovato u vrat. Govorim Draganu:


  • "Živ je, ostajemo još dok ga ne izvučemo"


    Zbog nepovoljne konfiguracije terena nismo mogli da mu priđemo. Ako bi se neko podigao i krenuo prema njemu sigurno bi bio pogođen na nekih tri do pet metara od mjesta gdje je Bobi ležao.

    Svi smo davali sve od sebe i pucali smo kao ludi, ali su ustaše bile brojnije i sve više i više nas poklapali paljbom. U jednom trenutku sam pomislio da ustanem i da krenem prema njemu, ali me je Dragan zadrža i reče:

  • "Milane, nemoj! Sjeti se da imaš dvoje djece, ženu. Nemoj, molim te poginućeš. On bi ionako iskravario dok bi došli do saniteta!"

    Pogledah prema Bobiju. Više se nije micao. Nadao sam se da je mrtav jer smo se mi morali povući. Nekako smo se izvukli, i nagulili prema našoj liniji.

    U tom našem povlačenju i Dragan je ranjen u ruku, srećom malo jer nije čak ni u bolnicu išao. Metak mu je samo skinuo kožu sa ruke.

    Kad smo se vratili na početni položaj, rekoše nam da je i druga grupa izviđača takođe naišla na zasjedu. Imali su dva mrtva.

    Ti su mi dani bili najteži u toku čitavog rata. Bio sam potrese, ali sam se ipak nadao da je Boban živ. U isto vrijeme sam molio Boga da nije živ pao u rukee ustašama. I valjda je tako i bilo: kad je njegovo tijelo razmjenjeno rekli su nam da je bio mrtav kad su ga našli. I doista, imao je samo jednu ranu - onu od metka na vratu.

    Dugo sam mislio na Bobija i na njegovu pogibiju. Tih dana je poginulo još nekoliko hrabrih borci, ali smo ipak izdržali, a prije nego što smo otišli na drugo ratište imali smo priliku da ustašama održimo nekoliko dobrih lekcija. Vjerujem da ih i dan-danas pamte.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|