fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

ozren - 67848 - 18.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

Vozuća


Obećao sam da ću vam pisati o ličnim doživljajima, a ima ih puno. Ovom prilikom sam odabrao da napisem jedan vezan za Vozucu iako tamo nisam bio dugo, svega jedan dan.

Naime kad neko kaže Vozuća, mene obuzme neka jeza, što zbog tog jednog dana koji sam ga tamo proveo što zbog toga da su meni neke drage osobe tamo bile zarobljene, zna se već kod koga. Bogu hvala živi su - ja se još uvijek pitam kako.

Kada su sredinom 1994. godine krenuli u do tad najžešću ofanzivu na Vozuću i skoro je zauzeli, neke naše jedinice su otišle u ispomoć u cilju da vratile tu izgubljenu teritoriju. Na tom ratištu su mi već bili kum i jedan priajtelj tj. komšija. Oni su otišli na ispomoc sa 2. krajiške brigadom koja je otišla tamo nekih 2 mjeseca prije te ofanzive. Nakon nekoliko dana, kad se to sve smirilo komanda VRS je odlučila da Vozuća ne smije pasti, pa je gore trebalo biti poslato još pomoci. U našu brigadu je došla vijest da će gore ići oko 100 momaka, ali je moja grupa bila pošteđena toga jer smo u to vrijeme bili potrebni kod Teslića. Gore je trebalo da ode i nekoliko naših oficira sa namjerom da se o svemu dogovore.

Prije nego što će odabrati borce koji će da idu gore, komandant 2. bataljona me je pitao da pođem s njim na jedan dan jer je znao da gore imam kuma i da ga dugo nisam vidio.

Krenuli smo sutradan, pet oficira i jedan vojnik, tj. ja. Brzo smo stigli, jer od Vitkovaca do tamo nije baš tako daleko. Put je bio malo neudoban ali nisam navikao na bolje jer vec 40 dana nisam bio kući. Kad smo došli u Vozuću, u komandu 4. ozrenske LPBR, zatekli smo dva ili tri oficira i nekih pet vojnika. Rekao sam im koga trebam, kontaktirali su liniju i za 3 sata kum i komšo su već bili tu, bratski se izljubismo i izgrlismo.

Oficiri su ostali da pričaju o pomoći a ja sam izašao na kratko sa ovom dvojicom da se malo ispričamo.

Već je bilo popodne kada je jedan nas oficir izašao i rekao mi da ćemo tu prespavati jer čekaju nekog oficira koji će tu doći tek sutra. Kum mi je dao predlog da do sutra ujutro odem na liniju i da vidim kako je to na ovom dijelu. Prihvatio sam to, pa smo krenuli. Brzo smo sišli sa puta i počlei da se pemnjemo uz neku vukojebinu kakvu ja do tada još nisam vidio, iako sam rođen na Manjači pa dobro znam šta je šuma. Teren je bio takav da nisi mogao ići ravno već na cik-cak; ideš malo desno pod određenim uglom, pa onda lijevo i sve tako do vrha. I tek što smo prešli to uzvišenje, došlo je na redu drugo - još veće. Meni je vec postalo muka od tog terena, pa sam upitao kuma:

  • "Kume, jebo ga ti pa ima li kraja, ovakvu vukojebinu još nisam vidio?"

    On mi odgovori: "Šuti, kume, ništa ti još nisi vidio!"

    Zatim smo išli kroz neko šipražje dva metra visoko i neku bujad, između čega se nalazio putić. Onda smo se opet penjali i najzad stigli na liniju. Ugledao sam četiri rova koja su pokraivala gotovo cijelo to malo uzvišenje. Na tom dijelu linije nalazilo se ukupno 15-ak ljudi. U razgovoru sa njima upitah ih:

  • "Pa dobro gdje su ostali?"
  • "Eno ih na drugom brdu!"
  • "Pa ko čuva ovaj prolaz dole?"
  • "Niko, minirano je. Nemamo dovoljno ljudi ni uzvišenja da pokrijemo, još da pokrivamo to dole."
  • "Pa koliko je ljudi na drugom brdu? Da li je tako duž čitave linije?"
  • "Uglavnom jeste" - odgovori drugi vojnik - "Na nekim kotama gdje je ljepši teren ima ljudi ali ovde ne. Na ovom mjestu je samo ovo što vidiš."

    Ta noć je prošla mirno, uz samo nekoliko pucnjeva i provokacija mudzahedina-tipa "Tekbir" i "Allah ekber". Sutradan smo se vratili u komadnu i tu sam vidio scenu koja mi je i danas u glavi. Ranjeni vojnik kome je granata odbila dobar dio leđaj plače i doziva svog kuma, kum mu dolazi i ovaj uzima svoj pistolj i govori mu:

  • "Daj ovo mojoj kćerci, neka ima bar neku uspomenu na oca!"

    Ubrzo potom, sanitet ga je odvezao ali su već nakon 5 minuta javili su da je urmo.

    Onako tužan, naslonio sam se na neko drvo i plakao jedno sat vremena -jebi ga, šta mogu kada sam veliki emotivac!

    Ovo je samo jedan karatak djelić o tim dešavanjima, ali mislim da je dovoljno da shvatite kakva je bila situacija u okolini Vozuće. Biće ovakvih postova još.



    Poštovani,

    moja rođaka, inače mamina sestričina iz Sarajeva, udala se udata za jednog mještanina iz tog kraja. Njegov brat, mislim da se zove Branko Petrović, poginuo je upravo u tim borbama koje slijede nakon ovog događaja koji ti opisuješ. Vječna mu slava, kao i svim borcima koji su tom prilikom nastradali.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|